Василиј Иванович Чујков

Василиј Чујков (Васи́лий Ива́нович Чуйко́в; 12. фебруар 1900 – 18. марта 1982), током Другог светског рата генерал потпуковник Црвене армије, командант 62. армије током Стаљинградске битке, двоструки Херој Совјетског Савеза, након рата Маршал Совјетског Савеза.

Чујков је рођен у породици земљорадника, као осмо од дванаесторо деце. Са дванаест година напушта школу и породични дом, како би зарађивао за живот у фабрици у Санкт Петербургу.

Током Руског грађанског рата 1917, Чујков остаје без посла. Касније, исте године, старији брат га доводи у редове Црвене гарде. Годину дана касније, 1918, Чујков се придружује Црвеној армији.

Октобра 1918, Чујков бива послат, као заменик командира чете, на Јужни фронт, где су се водиле борбе са снагама Белих. У пролеће 1919, постаје командант 40. пука (касније преименованог у 43. пук), који је био део 5. армије која се супротстављала Колчаковим снагама у Сибиру.

Досије Чујкова, током службе у Руском грађанском рату, био је беспрекоран. Из рата је изашао са два Ордена Црвене заставе. Рањаван је четири пута. Шрапнел који је зарадио у Пољској, а који није могао да се извади, изазвао му је делимичну парализу руке. Ова рана ће му касније доћи и главе.

Свој пук је напустио 1921, када се посветио учењу на Војној академији Фрунзе, коју завршава 1925. године.

У советском нападу на Пољску, 1939, Чујков командује 4. армијом. У Зимском рату 1940. предводи 9. армију. Његова армија је поражена у бици код Суомусалмија, након чега Чујков бива послат у Кину као саветник Чанг Кај Шека. У Кини остаје све до маја 1942.

По повратку у Москву бива постављен на место команданта 64. армије (касније 7. гардијска), на западној обали Дона. Пре него што је почела сама Стаљинградска битка, Чујков постаје командант 62. армије, која је имала задатак да брани сам Стаљинград, док је његова бивша јединица, 62. армија, била на јужном крилу.

Чујков у Стаљинграду развија посебну тактику борбе, где је своје јединице држао константно у блиском додиру са немачким јединицама, чиме је умањио супериорну ватрену подршку којом су располагале немачке снаге. Такође је био врло умешан у увлачењу немачких оклопних снага у град, где су постајали жртве сопствених бомби, али и лак плен за совјетске борце наоружане Молотовљевим коктелима. Ова тактика је умањила ефикасност немачког ваздухопловства, пошто нису могли да нападну совјетске положаје, а да не угрозе и сопствене снаге.

Након победе у Стаљинградској бици, 62. армија постаје 8. гардијска армија. Чујков командује 8. гардијском армијом у саставу 1. белоруског фронта и напредује кроз пољску територију, водећи совјетску офанзиву која је на крају освојила и Берлин. Чујков је био први савезнички официр који је сазнао за Хитлерову смрт, тако што му је ту вест саопштио немачки генерал Ханс Кребс, који је у Чујков штаб дошао у својству преговарача. Чујков је прихватио предају немачких снага у Берлину од генерала Хелмута Вајдлинга, команданта одбране Берлина.

Након рата, Чујков је остао у Берлину, као командант совјетских снага у Немачкој. Ову дужност је обављао од 1949. до 1953, када је постао командант Кијевског војног округа. Током обављања ове дужности, 11. марта 1955. је унапређен у чин Маршала Совјетског Савеза. Од 1960. до 1964. на месту је команданта копнене војске.

Чујков је био и главни консултант за пројект меморијалног комплекса „Херојима Стаљинградске битке“ на Мамајев Кургану, где је и сам сахрањен 1982. године.

Носилац је високих војних совјетских и иностраних одликовања, међу којима су најзначајнија два Ордена хероја Совјетског Савеза (1944. и 1945), девет Ордена Лењина (1943, 1944, 1945, 1950, 1960, 11970, 1975, 1978, 1980), Ордена Октобарске револуције (1968), четири Ордена црвене заставе (1920, 1925, 1944, 1948), три Ордена Суворова првог степена (1943, 1944, 1945), Ордена црвене звезде (1940).

Михаил Семенович Хозин

Генерал пуковник Михаил С. Хозин (Михаил Семенович Хозин), командант Лењинградског фронта од 23. октобра 1941 до јуна 1942. Лењинградским фронтом је командовао и током 1938, тако да је био упознат са тим подручјем. Почетак Другог светског рата затекао га је на месту команданта Војне академије Фрунзе, и бива послат на место начелника штаба код Попова. Када је Жуков стигао у Лењинград, шаље Хозина да организује 54. армију на Волхову, али након одласка Жукова, совјетска Ставка га враћа у Лењинград да преузме команду над Лењинградом.

Хозин је командовао лењинградским гарнизоном у најтежој фази блокаде и треба му ставити у заслуге не само побољшање одбране града, већ и извршење многих агресивних контранапада у складу са скромним ресурсима којима је располагао. Хозин није могао ефикасно да командује и Лењинградским и Волховским фронтом, када му је власт проширена, тако да је разрешен дужности након предаје Власова јуна 1942. године.

Након тога бива постављен за команданта 33. армије, да би октобра био постављен на место заменика команданта Западног фронта. Почетком децембра прима команду над 20.армијом, да би већ јануара наредне године постао представник Ставке при 3. оклопној армији, а убрзо одлази на дужност заменика команданта Северозападног и Западног фронта.

Преминуо је 27. фебруара 1979. године.

Иван Иванович Федјунинскиј

Генерал потпуковник Иван Иванович Федјунинскиј (Федюнинский Иван Иванович), рођен је у породици сељака на Уралу. Приступио је Црвеној Армији 1919. Борио се у Руском грађанском рату, када је два пута рањен. У периоду 1923.-24. завршава Пешадијску школу у Владивостоку и бива распоређен у пешадијски пук.

Свој пробој прави августа 1939, када командујући моторизованим пуком  као део контранапада Жукова опкољава јапанску 23. пешадијску дивизију у бици код Халкин Гола. Тиме упада у очи Жукову и добија орден Хероја Совјетског Савеза. Јуна 1941. командује 15. стрељачким корпусом у Украјини али га враћају у Москву да организује једну од резервних армија. Ипак, Жуков га узима за свог заменика и води у Лењинград, потом га, кда постаје јасно да ће немачка 4. оклопна група можда продрети код Пулкова, поставља за команданта 42. армије. Убрзо потом, Федјунинскиј преузима команду над 54.армијом на Волховском фронту, са којом прави успешну офанзиву марта 1942, када се формира испупчење код Погосте. Играо је кључну улогу и у операцији Звезда, када је тешко рањен од минобацачке ватре. Вративши се са опоравка крајем 1943, преузима команду над 2. ударном армијом и успешно је води у пробој из Ораниенбаума јануара 1944. За четири године, Федијунинскиј је командовао са шест армија, а као један од омиљених команданта Жукова, био је мање рањив на притисак Ставке или НКВД од Мерецкова и Говорова.

Михаил Иљич Сурков

Михаил Сурков, совјетски снајпериста током Другог светског рата, припадник 4. стрељачке дивизије.

Према совјетским изворима, Сурков је постигао 702 потврђених погодака током Другог светског рата, што га чини најефикаснијим снајперистом. Послератна истраживања су указала на могућност да су подаци везани за ефикасност Суркова лажирани и као такви служили у сврху ратне пропаганде.

Маркиан Михаилович Попов

Маркијан Михајлович Попов (1902-1969), совјетски командант, генерал армије и Херој Совјетског Савеза.

Током Другог светског рата командовао бројним армијама и фронтовима. Његова каријера се оцењује као неуједначена. Јуна 1941. је командовао Лењинградском војном облашћу, потом Северним фронтом (24. јуна – 5. септембра). На место команданта 61. армије долази 18. децембра, и на том месту остаје до 28. јуна 1942. Потом га пребацују у рејон Стаљинграда, на дужност помоћника команданта Стаљинградског фронта (13. октобра – 20. новембра), потом команданта 5. ударне армије (8. децембра – 28. децембра). Ова армија 26. децембра бива пребачена у Ватутинов Југозападни фронт. У 1943. прво командује већом механизованом групом, да би у фебруару доживео тешки пораз.

Након тога, бива постављен на место команданта Брјанског фронта (5. јуна – 10. октобра 1943.). Учествује у Курској бици. У чин генерала армије унапређен је 26. августа 1943. Након Курске битке, бива послат на север, да командује 2. балтичким фронтом (20. октобра 1943. – 23. априла 1944.). Пред крај командовања овим фронтом, враћају га на чин генерал пуковника, као резултат денунцирања од стране политичког комесара Лева Мехлиса. До краја рата обавља дужност начелника штаба Лењинградског фронта.

Након рата га поново унапређују у чин генерала армије (3. август 1953.). У периоду од 1956. до 1962. обавља дужност начелника Генералштаба копнене војске.

Умире 22. априла 1969. у пожару.

Никада није добио чин Маршала Совјетског Савеза, иако су га многи сматрали изузетно талентованим старешином.

Носилац је два Ордена Кутузова, два Ордена Суворова, Ордена црвене заставе, три Ордена црвене заставе, пет Ордена Лењина и ордена Хероја Совјетског Савеза.

Алексеј Инокентијевич Антонов

Алексеј Антонов (рус. Алексе́й Инноке́нтьевич Анто́нов, 1896-1962), начелник совјетског Генералштаба на крају Другог светског рата, одликован Орденом победе.

Алексеј Антонов, по националнсоти Волшки Татар, рођен је 9. септембра 1896. у Гродном, у породици артиљеријског официра царске руске војске. Први сусрет са војском има у Војној школи Павловски у Петрограду, након чијег завршетка ступа у редове царске руске војске. У редове Црвене Армије ступа 1918. Војну академију Фрунзе завршава 1921, након чега бива распоређен у Харковски војни округ. Генералштабну академију завршава 1937, да би од 1938. до 1940. радио на Војној академији Фрунзе као предавач.

Током Другог светског рата се налази на више штабних дужности. Након немачког напада на Совјетски Савез, Антонов је унапређен у чин генерал мајора и постављен на место начелника штаба Кијевског војног округа. Од августа 1941. до јула 1942. је начелник штаба Јужног фронта. Децембра 1941. је унапређен у чин генерал потпуковника. Током 1942. је био начелник штаба прво Севернокавкаског, а потом и Закавкаског фронта. Децембра 1942. прекомандован је на место начелника Одељења за операције совјетског генералштаба, а од априла 1943. је на положају заменика начелника генералштаба, што ће га довести у сам центар збивања догађаја. У чин генерала армије је унапређен августа 1943, и у том чину ће остати наредне две деценије војничке каријере.

Како је начелник генералштаба Александар Василевски често био одсутан, Антонов је морао доста времена да проведе у тој улози. Као врстан планер, помогао је у изради плана за операцију Багратион, окружење немачких снага у Белорусији и Источној Прусији која је довела Црвену Армију на реку Елбу.

Антонов наслеђује Василевског на месту начелника генералштаба фебруара 1945. Као члан совјетске делегације учествује у конференцијама које су се одржале на Јалти и у Потсдаму. Деградиран је 1946, када је постављен за заменика начелника генералштаба, а потом и за заменика команданта Закавкаског војног округа. Командант овог истог округа постаје 1950. Априла 1954. је поново на дужности заменика начелника генералштаба, а годину дана аксније је начелник штаба снага Варшавског уговора. На овом положају је остао све до своје смрти, 16. јуна 1962.

Током службе је одликован највишим домаћим одликовањима, међу којима се издваја Орден победе (серијски број 12), три Ордена Лењина, четири Ордена Црвене заставе, два Ордена Суворова првог степена, Орден Кутузова првог степена, Орден Отаџбинског рата првог степена, као и великим бројем страних војних одликовања, међу којима је и југословенски Орден партизанске звезде првог реда и Орден заслуга за народ, такође првог степена.