Semovente M.41M da 90/53

Италијани су искористили шасију свог тенка М.13 као основу за бројна самоходна оруђа, међу њима и за оруђе јуришне артиљерије, тј. оруђа за блиску ватрену подршку пешадијских јединица. Једно време су ова оруђа могла бити употребљавана и за вођење противоклопне борбе, али то није била њихова основна функција; Италијани су имали само један тип наменски произведеног ловца тенкова. То је био Semovente M.41M da 90/53, који је настао на шасији тенка M. 14/41, који је пак био дериватив тенка М.13. Semovente M.4 IM da 90/53 је био наоружан снажним протвоклопним оруђем у форми противавионског топа, снажног оруђа дуге цеви, сличног чувеном немачком топу калибра 88 мм. Овим оруђем су коначно могли да одговоре на захтеве италијанских јединица које су се налазиле на Источном фронту, које су очајнички тражиле средство за борбу против совјетских тенкова. Средства којим су располагали, тенковима L6/40 и самоходним топовима Semovente 47/32, била су преслаба за оклоп совјетских Т-34 и КВ.

Како би уградили топ 90 мм, мотор возила је померен напред, а топ уграђен на задњем делу возила. Током дејства, два члана посаде су седела на лафету оруђа, иза заштитних плоча. Није било додатне оклопне заштите за послугу топа, пошто италијанска доктрина употребе оваквих оруђа није предвиђала њихову употребу на првој линији фронта, већ за уништавање непријатељских тенкова са већих удаљености (на даљинама од 2000-2200 метара). Од целог борбеног комплета оруђа, који је бројао 72 пројектила, на самоходном топу се налазило свега 6 пројектила, док је за транспорт остатка борбеног комплета развијено посебно возило са приколицом.

Након што су увидели моћ немачког топа калибра 88 мм, Италијани су ужурбано увели Semovente M.41M у серијску производњу. Први примерци су произведени 1941, али их је укупно направљено свега 48 комада. Главни разлог томе лежи у чињеници да италијанска индустрија није имала неки потенцијал, као и да је био велики притисак да се оруђа Cannone da 90/53 употребљавају у складу са својом основном наменом, тј. као противавионска оруђа.

Ни једно од произведених оруђа није се нашло на Источном фронту, иако се може рећи да су због тога пројектовани. Ова самоходна оруђа су се показала као ефикасна у борбеним дејствима у Африци, где је њихов домет долазио до изражаја на равном и отвореном пустињском терену. Током савезничког напада на Сицилију, Италијани су између осталог ангажовали и 24 самоходних оруђа Semovente M.41M. Након капитулације Италије, Немци су запленили неколико преосталих оруђа и уврстили их у своје наоружање, али се она због карактеристика терена северне Италије нису могла у потпуности искористити. Као резултат тога, коришћена су као оруђа далекометне артиљерије. Други светски рат је преживело само једно оруђе.

ТТ карактеристике Semovente M.4 IM da 90/53
Маса 17 000 кг
Дужина 5,205 м
Ширина 2,20 м
Висина 2,15 м
Посада 4 (возач, командир, нишанџија, пунилац)
Наоружање 1 х 90 мм
Погон бензински мотор, 145 КС
Аутономија 200 км
Брзина 35,5 км/ч

Semovente da 149/40

Semovente da 149/40, италијанско самоходно артиљеријско оруђе произведено у једном примерку.

Италија је брзо, као и Немачка, увидела потребу за јуришним топовима, те је развила низ возила која су споља гледано, личила на немачки StuG III. Ови јуришни топови су били произвођени у значајним серијама, јер су били боље оклопљени и једноставнији за производњу од италијанских тенкова.Међутим, у време када је произведена знатна количина ових оруђа, Италија је изашла из рата, тако да је највећи део ових оруђа пао у руке Немаца. Основно наоружање самохотки углавом су чинили топови и хаубице калибра 75 и 100 мм. Италијанским оружаним снагама су и даље недостајала самоходна артиљеријска оруђа која би пружала ватрену подршку оклопним формацијама.

У складу са тим, компанија Ansaldo је започела развој снажног артиљеријског оруђа, које ће уградити на шасију гусеничара. Ипак, Ansaldo се током развоја одлучио за постојеће оруђе, хаубицу Cannone da 149/40 modello 35 угради на модификовану шасију тенка Carro Armato M15/42. Италијани су изабрали ова два средства очекујући да ће направити најбољу могућу комбинацију. Препрека се појавила у виду велике потражње за тенковима и артиљеријским оруђима, тако да италијанска војна индустрија није могла да држи корак са захтевима који су пристизали. Ново оруђе, Semovente da 149/40, није имало обећавајући почетак.

Код овог типа самоходног оруђа, само оруђе је било у потпуности незаштићено; дуга цев је била постављена на отврену шасију тенка. Послуга оруђа је током дејства стајала на отвореном. Први прототип је био спреман за тестирање у другој половини 1942. Међутим, пре него што је и могло бити речи о серијској производњи – Италија је капитулирала, а Немци су преузели оно што је остало. Међу преузетим наоружањем се тако нашао и овај прототип. Данас се прототип налази у музеју америчких оружаних снага.

ТТ карактеристике
Маса 24 000 кг
Дужина 6,6 м
Ширина 3 м
Висина 2,01 м
Калибар 149,1 мм
Погон бензински мотор снаге 250 КС
Брзина кретања 35 км/ч

Самоходно артиљеријско оруђе Hummel

Самоходно артиљеријско оруђе познато под именом Hummel (Бумбар) настало је као хибрид компоненти тенкова PzKpfw III и PzKpfw IV у ново возило ознаке Geschützwagen III/IV. Први од ових хибрида произведен је током 1941. и користио је продужено вешање тенка PzKpfw IV, комбиновано са гусеницама и трансмисијом тенка  PzKpfw III. На овако произведену шасију уграђено је отворено надграђе, произведено од лаких оклопних плоча. У надграђе су уграђивали две врсте наоружања. Возила намењена за употребу у улози ловаца тенкова наоружавана су противтенковским топовима калибра 88 мм, док су возила намењена за улогу самоходних хаубица наоружавали специјалном верзијом пољских хаубица FH 18 калибра 150 мм. Возило наоружано овом хаубицом је добило ознаку 15-cm Panzerfeldhaubitze 18M auf GW III/IV SdKfz 165 Hummel и чинило је тешку артиљерију оклопних и оклопно-гренадирских дивизија од 1942. на даље. Даљина гађања овим оруђима износила је 13 325 метара. Прве самоходне хаубице су имале гасне кочнице на устима цеви хаубице, али је искуство показало да оне нису баш неопходне те је сходно томе прекинута њихова уградња.

Батерија на положају, Совјетски Савез јун 1943.

Посада Бумбара је бројала 6 чланова, укључујући и возача који је седео напред, у оклопљеном одељењу. Борбени комплет је бројао свега 18 пројектила 150 мм, тако да је муниција преко ове количине морала да буде смештена негде у близини током дејстава. Камиони нису били погодни за ту улогу, тако да је од краја 1944. око 150 возила Hummel произведено без оружја тако да су коришћени за транспорт муниције. До краја 1944. произведено је не мање од 666 самоходних оруђа овог типа, док је само оруђе остало у производњи до самог краја рата. Показала су се као врло корисна и популарна оруђа, тако да су коришћена на свим фронтовима. Посебна верзија, са ширим гусеницама, позната под именом Ostkette, коришћена је током зимскиих месеци на Источном фронту, док је отворено надграђе често прекривано импровизованом покривком како би се ублажио негативни утицај временских прилика.

ТТ карактеристике
Маса 24 000 кг
Дужина 7,17 м
Ширина 2,97 м
Висина 2,81 м
Посада 6
Наоружање хаубица 150 мм
митраљез 7,92 мм
Погон бензински мотор Maybach снаге 265 КС
Аутономија 215 км
Брзина 42 км/ч