Сабуро Сакаи

Сабуро Сакаи, ловачки ас јапанске царске морнарице, са 64 признатих ваздушних победа.

Препознатљива фотографија Сабура Сакаија

Рођен је  26. августа 1916, у селу Сага, на јапанском острву Кјушу, у некада самурајској породици а сада пољопривредној, као трећи од четири сина, поред још три ћерке. Након што је завршио основну школу као најбољи ђак, стриц га узима к себи у Токију, како би наставио даље са школовањем. Овај период живота није био успешан за Сакаија, те га стриц након више епизода туче са ђацима и неуспеха у средњој школи, враћа назад у село.

Осрамоћен повратком у село, које је како каже Сакаи, пуно очекивало од њега, пријављује се у јапанску царску морнарицу. У базу Сасебо се јавља 31. маја 1933. године, као шеснаестогодишњи регрут. Након завршене основне обуке, Сакаи се са чином разводника укрцава на бојни брод Киришима. Након што схвата да се обука на броду не разликује пуно од обуке на копну, која се заснивала на суровом кажњавању регрута, Сакаи 1935. успешно полаже испите на конкурсу за морнаричку артиљеријску школу; шест месеци касније добија чин десетара и бива распоређен на бојни брод Харуна. После неколико месеци на Харуни, Сакаи постаје подофицир.

Након две године службе, Сакаи конкурише за пријем у пилотску школу у Цучијурију. Те године је на обуку од пријављених 1500 кандидата – примљено свега седамдесет, пошто Јапан у то време још увек није имао потребе за великим бројем пилота, а што ће уследити средином четрдесетих година. Један од те седамдесеторице кандидата био је и сам Сакаи. Крајем 1937, Сакаи са још 24 класића завршава школовање на пилотској школи, као најбољи питомац у класи; за награду је добио сребрни сат. Сам Сакаи за своју 38. класу каже „Наша група од 25 младића била је тужан остатак од седамдесет питомаца, које су некада пажљиво изабрали од хиљаду пет стотина кандидата.“ Од њих двадесетпеторице, само је Сакаи преживео Други светски рат.

Сакаи по завршетку школовања бива распоређен у поморске базе Оита и Омура, које су се налазиле на северу острва Кјушу. Обе базе су служиле за увежбавње летења са копнених аеродрома и носача авиона. По завршетку тромесечног увежбавања, Сакаи бива распоређен у ваздухопловну базу Каохсјунг на острву Формоза. Са Формозе је прекомандован у Кјукијианг, у југозападној Кини, где маја 1938. остварује своју прву победу. У почетку је, као неискусан пилот, а по одлуци команданта базе, летео на задацима подршке јединицама на земљи, што је Сакаи сматрао вређањем.

Сабуро Сакаи у кокпиту ловца Мицубиши А5М Тип 96, аеродром базе Ханкоу, Кина 1939. године

У прву праву ловачку мисију полеће 22. маја, на Мицубишијевом ловцу Тип 96, у патролу на Ханкоу, где се налазио и главни аеродром кинеских снага. Свој први лет Сакаи описује као изузетно неспретан, а обарање кинеског Поликарпова И-16 приписује својим колегама, који су му сервирали кинеског пилота.

Након што су јапанске снаге заузеле Ханкоу, цела Сакаијева летачка јединица пребазира на нови аеродром. Јапанска авијација ће на овом аеродрому претрпети катастрофални ударац кинеског ваздухопловства, која ће их 3. октобра 1939. године ударити потпуно неспремне и на земљи им уништити или тешко оштетити готово све авионе. У општем метежу, Сакаи је успео да полети и оштети један од бомбардера.

Убрзо по овој катастрофи, Сакаи бива премештен у ваздухопловни пук у Омури. Годину дана након доласка у Омуру, где је изводио тренажне летове, бива премештен на Формозу, у ваздухопловну базу Каохсјунг, која је била главна јапанска ваздухопловна база ван јапанске територије. Овде се Сабуро Сакаи по први пут среће са чувеним ловцем Зеро. Маја 1941. се враћа у ловачки пут у Ханкоу. На Формозу се враћа у септембру, након још једне убележене победе, пошто им је, како им је саопштио командант морнаричке авијације у Кини, вицеадмирал Еикичи Катагири, „поверен изванредно важан задатак“. Са Формозе се убрзо премешта на Тајнан, где је формирана тајнанска ваздушна флота. На Тајнану је изведена обука пилота у групном летењу, у великим формацијама, али и бришући летови, праћење и слични задаци.

План напада на Филипине је предвиђао употребу три носача авиона (Рјуђо, Зуихо и Таихо) који би примакли Зерое што ближе острвима. Како се на та три носача није могло сместити потребних деведесет ловаца, дошло се до закључка да су три носача неупотребљива за такав план напада. Носачи авиона су избрисана из плана, када је адмиралу јављено да Зерои могу да прелете до Филипина, дејствују и врате се назад – без слетања.

Током напада на амерички аеродром Кларк, 8. децембра, 1941, Сакаи у ваздушној борби обара амерички ловачки авион П-40. Свега пар дана касније, Сакаи обара свој први бомбардер, Б-17, који је уједно  био и први амерички Б-17 изгубљен у Другом светском рату. Након Формозе, Сакаи почетком 1942. одлази у базу Џоло на острву Сула, потом у базу Таракана на Борнеу.

Из базе Таракана јапански авиони су се углавном ангажовали на обезбеђењу јапанских поморских конвоја. На једном од тих задатака Сакаи обара амерички бомбардер Б-17. Ипак, команда ће тај авион убележити као вероватно обарање; неколико дана касније, јапански извиђачи ће јавити да је један амерички Б-17 принудно слетео на острво између Баликпапана и Сурабаје.

Сакаи 4. фебруара 1942. одлази на аеродром на Баликпапану. Већ сутрадан Јапанци упућују ваздухопловне патроле изнад тог подручја. У једној патроли Сакаи обара амерички авион. У оквиру припрема за заузимање Јаве, Јапанци су на Баликпапану прикупили све расположиве ловце; обавештајни подаци су указивали на то да Американци у том подручју располажу са педесет до шездесет ловаца. Сви ловци, њих 23, су 19. фебруара одлетели ка Сурабаји. Изнад Сурабаје су налетели на савезничке авионе и морали су да прихвате борбу, иако су савезнички авиони имали бројчану премоћ у односу 2:1. Током ове борбе, Сакаи је оборио три П-36.

Пред крај фебруара, група од осамнаест Зероа је добила задатак да нападне савезничку базу у Малангу, где су према обавештајним подацима, савезници сакрили бомбардере. На путу за Маланг, Сакаи обара један холандски хидроавион, а на самом аеродрому Зерои уништавају три бомбардера Б-17.

Сакаи је тринаесту ваздушну победу однео последњих дана фебруара, када се налазио у пратњи бомбардера који су полетели са Макасара у напад на савезничке снаге које су се евакуисале из Тжилатжапа. У повратку са задатка, јапански ловци су наишли на четири холандска ловца, које Сакаи назива „неопрезним“. У овом окршају обара Ф2A Бафало.

Следећих неколико месеци Сакаи се са дружином сели из базе у базу, обезбеђујући блиску ватрену подршку из ваздуха за јединице на земљи.

Почетком марта 1942, тајнански ловачки винг је прикупљен на острву Бали. Ту, на Балију, Јапанци ће пропустити прилику да заробе нетакнут амерички бомбардер Б-17 који им је задавао велике главобоље приликом сусрета. Наиме, амерички пилот је грешком кренуо у слетање на Бали, али га је један непромишљени рафал митраљеза натерао да дода гас и одмах узлети.

Са Балија, Сакаи креће на Рабаул, где стиже бродом Комаки Мару 17. априла 1942. године. Током пута се теже разболео, због чега је завршио у болници. Неколико дана касније, брод бива потопљен у луци, бомбама аустралијских бомбардера Б-26 Марудер. Бомбардери су се свакодневно враћали и нападали Рабаул, с обзиром да на аеродрому није било ловаца који би им се супротставили. Сакаи ускоро излази из болнице, након чега се са осталим пилотима укрцава у летећи чамац и одлазе по своје авионе, који су их чекали на преграђеном носачу авиона Касуга.

Након што је извиђачки авион утврдио да су на аеродром у Рабаулу пристигли ловачки авиони, напади бомбардера су престали. У наредних неколико недеља, Јапанци су довлачили ловце и бомбардере на аеродром, како би се припремили за напад на Порт Морезби. Јапанци тридест пилота, заједно са Сабуром, пребацују у ваздухопловну базу Леј на источној обали Гвинеје, где добијају задатак пратње бомбардера у нападима на Порт Морезби. На овим задацима биће ангажован до пред битку за Гвадалканал, када јапански пилоти са Леја се пребазирају у Рабаул. У почетку су изводили извиђачке летове и ловачке нападе на базу Раби, готово слично као на Порт Морезби, да би 8. августа били упућени у напад на америчке снаге које су се искрцавале на Гвадалканал.

У борбама изнад Гвадалканала, Сакаи у дуелу са Авенџерима морнаричког ваздухопловства бива тешко рањен. У морнаричку болницу у Јокосуки бива пребачен 12. августа, где га оперишу и успевају да му спасу вид само на једном оку. У октобру исте године прелази у морнаричку болницу у Сасебу. У болници га затиче и унапређење у чин заставника. Ускоро даје интервју часопису Јомиури Шимбуну, који ће због његове искрености бити забрањен од стране војних власти. Из болнице у Сасебу је отпуштен крајем јануара 1943, одакле је послат у своју прву јединицу Тајнански ловачки пук 11. ваздухопловне флоте. У овом ловачком пуку добија задатак да обучава преко потребне јапанске пилоте.

Сакаи након рањавања.

Након што су амерички авиони искасапили јапански конвој који је превозио снаге у базу Леј, Тајнански ловачки пук добија наређење да пребазира у Рабаул. Иако су и командант пука и сам Сабуро Сакаи желели да Сакаи иде у Рабаул, планове је осујетио главни хирург, који је забранио његово ангажовање у борбеним летовима. Тако је Сакаи постао инструктор летења у ваздухопловној бази Омура у близини Сасеба. Како сам Сакаи каже, та убрзана обука пилота била је безнадежан посао.

Пилотска капа Сабуро Сакаија, оштећена у дуелу са Авенџерима. Поред капе се налази копча са тигром у скоку, дар поручника Сасаија, командира ескадриле.

Априла 1944, Сакаи бива прекомандован у ваздухопловни пук у Јокосуки. Овај ваздухопловни пук је пре рата био царска гардијска јединица, намењена за заштиту глaвног ваздушног прилаза Токију. Сада, у овој фази рата, то је била сасвим обична летачка јединица.

Сакаи средином јуна 1944. одлази на Иво Џиму. Већ крајем јуна, Сакаи учествује у ваздушној борби против америчких Хелкета; у једном тренутку се сусрео са петнаест америчких ловаца, којима је једва умакао. Тог дана Јапанци су изгубили четрдесет пилота, односно половину расположивих. У нападу америчких авиона, који је изведен почетком јула, јапанске снаге на острву губе још двадесет пилота. У три узастопне битке, Јапанци од осамдесет пилота колико их је било на почетку, остају са свега девет пилота. На сцену је ступио потез очајника: са преосталих девет ловаца и осам бомбардера извести самоубилачки напад на америчке бродове; напад је требало извести на амерички национални празник – 4. јул. Овај план су осујетили сами Американци који су у јутарњим часовима 4. јула напали Иво Џиму и онеспособили аеродром за коришћење. Ипак, јапански авиони су након поправке писте полетели у напад, али су због јаке ловачке заштите америчког састава морали да се врате назад.

Ускоро је на Иво Џиму стигло појачање, које ће острво претворити у тврђаву, али и телеграм да се сви пилоти транспортним авионом превезу у Јапан. По доласку у Јапан добија чин потпоручника. Поред дужности инструктора летења, Сакаи овде обавља и дужност пробног пилота.

Сакаи 20. јануара 1945. одлази у новоформирани ловачки пук, наоружан ловцима Шиден. Средином фебруара се жени својом рођаком, Хацујо. Средином априла долази до великог напада америчких авиона на аеродром на јапанској територији; нападнут је аеродром у Каноји, где је тада базирао Сакаијев пук. Сакаи не добија дозволу да лети у борбеним летовима, а убрзо на захтев команданта пука бива враћен у Јокосуку. У јуну добија наређење да се јави у Нагоју, где тестира нови ловац Репу.

Јапан је капитулирао 15. августа 1945. године. Сакаи је пензионисан. Наступила су тешка времена. Било је врло тешко наћи посао. Супруга му је 1947. године преминула. Након пет година се поново оженио и покренуо штампарију, у којој је запошљавао своје бивше колеге које су се тешко сналазиле у мирнодопским условима.

Сабуро Сакаи је преминуо 2000. године, у 84. години живота, на званичној вечери коју је организовала америчка морнарица у бази Ацуги.

Константин Алексејевич Красавин

Константин Алексејевич Красавин (рус. Константин Алексеевич Красавин), ловачки ас, потпуковник совјетских оружаних снага, Херој Совјетског Савеза. За време Другог светског рата је остварио 376 борбених летова, 106 ваздушних борби и оборио је 21 непријатељски авион, летевши на ловцима Јаковљеву Јак-3, Лавочкину Ла-5, Јаковљеву Јак-7 и Хокер Харикену.

Красавин је рођен у данас предграђу Москве, 20. маја 1917. године, у радничкој породици. Завршио је трговачку школу и радио у пекари у Тбилисију. У Црвену армију је ступио 1938, а 1940. завршава Војну летачку школу у Стаљинграду.

Децембра 1941, Красавин је распоређен у 6. ваздухопловну армију која је пребацивана између више фронтова и јединица совјетских ваздухопловних снага, укључујући 1. балтички, 3. белоруски и 2. украјински фронт. У почетку је летео на Харикену, да би се касније усталио на Лавочкинима, прво на Ла-5, а потом на Ла-7. Учествовао је и у бици за Москву, као и у Демјанском џепу, те је до 1943. већ имао преко 300 борбених летова. До краја рата ће оборити десет ловаца FW-190, седам Me-109, два Ju-88 и два He-111.

Након рата, одлуком совјетског Президијума, за одлично командовање, богато војно искуство, имајући у виду битку за Макарово када је у авиону имао преко 100 рупа од непријатељске ватре и успео да обори бомбардер Ju-88, добио је звање Хероја Совјетског Савеза.

Током рата је три пута одликован Орденом Лењина, као и Орденом Отаџбинског рата.

У совјетском ратном ваздухопловству је остао до 1955, када се због болести пензионисао и преселио у Калињин, где је 1988. и преминуо.

Иван Никитович Кожедуб

Маршал авијације Иван Никитович Кожедуб (8. јун 1920 – 8. август 1991), совјетски ваздушни ас. Оборио је 62 непријатељска авиона, углавном летећи на Лавочкину Ла-5. Један је од свега пар пилота који је оборио немачки млазни ловачки авион Messerschmitt Me 262. Три пута је одликован орденом Хероја Совјетског Савеза.

Рођен је у селу Обрежејевска, у Украјини, као најмлађе о петоро деце. Почетком 1940. је завршио хемијску техничку школу. У шосткинском аероклубу је направио прве пилотске кораке. У току 1940. је приступио Црвеној армији. Годину дана касније завршава војну ваздухопловну школу, где остаје у функцији инструктора летења. Дужност инструктора летења обавља две године, до марта 1943, када одлази у борбену јединицу – 240. ловачки авијацијски пук (240-й истребительный авиационный полк). Ова јединица је била једна од првих која је наоружана авионима Лавочкин Ла-5.

Први борбени лет изводи 26. марта 1943. Први авион оји обара је Junkers Ju 87, који обара 6. јула 1943. код места Покрова. До 16. августа је убележио осам ваздушних победа. Јединица ускоро пребазира за Харков. У то време Кожедуб је обично извршавао задатке ловачке пратње двомоторним бомбардерима типа Петљаков Пе-2. Током Другог светског рата, Кожедуб је летео у неколико подручја (Степски фронт, 2. украјински и 1. белоруски фронт), на дужностима до команданта ваздухопловног пука. Последње авионе које је оборио у Другом светском рату – оборио је 16. априла 1945. изнад Берлина.

Кожедубова статистика ангажовања у Другом светском рату говори да је извео 330 борбених летова, имао 120 ваздушних борби и оборио 62 непријатељска авиона (17 авиона  Ju-87, 2 авиона Ju-88, 3 авиона Hs-129, 2 авиона He-111, 16 авиона Bf-109, 21 авиона Fw-190 и један Ме-262).

Након рата, Кожедуб завршава Ваздухопловну војну академију (1949), а априла 1951. постаје пуковник, командант 324. ловачке авијацијске дивизије, са којом учествује у подршци севернокорејским снагама током рата у Кореји.

Високу командно-штабну академију завршава 1956, након чега бива унапређен у чин генерала. Ваздухопловни маршал постаје 1985, након чега убрзо бива пензионисан. Преминуо је 8. августа 1991. Сахрањен је у Москви, на гробљу Новодевичје.

Носилац је високих совјетских војних одликовања (три ордена Хероја Совјетског Савеза, три Ордена Лењина, седам Ордена Црвене заставе, два Ордена Александра Невског, два Ордена Црвене звезде) и бројних медаља.

За Кожедуба је везана и једна контроверза, која се односи на обарање два америчка ловца типа P-51 Mustang. Наиме, Кожедуб је наишао на групу америчких бомбардера типа B-17 који су били нападнути од стране немачких ловаца. Амерички ловци, који су се налазили у пратњи бомбардера – заменили су Кожедубов авион за немачки и напали га. Кожедуб, немјући другог излаза, улази у ваздушни дуел са Американцима и обара им два ловца. Ова прича до данашњих дана није потврђена.

Лавочкин Ла-5ФН „Бели 14“, на коме је летео Кожедуб док је службовао у 240. ловачком авијацијском пуку.

Лавочкин Ла-5 „Бели 75“ Кожедуба из састава 240. ловачког авијацијског пука

Ловац Лавочкин Ла-7 Кожедуба, из састава 176. гардијског ловачког авијацијског пука, 1945. године

Даглас Бадер

Даглас Бадер (енг. Sir Douglas Robert Steuart Bader), пуковник британског краљевског ваздухопловства, ловачки ас.

Бадер је у редове РАФ-а ступио 1928, да би три године касније доживео тешку несрећу у којој губи обе ноге. Након опоравка, са протезама, Бадер се подвргава медицинском прегледу и против своје воље бива пензионисан. Након избијања Другог светског рата, Бадер се враћа у РАФ, и реактивира се као пилот. Своју прву ваздушну победу бележи над Денкерком 1940. Од 28. јуна 1940. се налазио на челу десетковане 242. ловачке ескадриле у бици за Француску која је била попуњена искључиво Канађанима. Након тога, учествује у бици за Британију, када постаје пријатељ и симпатизер ваздухопловног вице-маршала Трафорда Леј-Малорија и његовe експерименталне формације зване „Big Wing“.

Средином марта 1941. постаје командант ваздухопловног винга, састављеног од 145, 610. и 616. ескадриле, наоружаног Спитфајерима. Један од основних задатака винга била је ловачка заштита бомбардера изнад северозападне Европе.

Августа 1941, Бадер искаче из оштећеног авиона изнад Француске и доспева у немачко заробљеништво. Ускоро среће немачког ваздухопловног аса Адолфа Галанда. Околности које су довеле до обарања Бадера изнад Француске никада нису разјашњене до краја, али се претпоставља да је оборен пријатељском ватром (према другој верзији, сударио се са другим авионом). Приликом искакања из авиона, десна протеза му је остала заглављена у авиону, тако да је морао да искочи без ње. Галанд је обавестио Британце да је Бадер остао без протезе, а Геринг је дао одобрење да британски авион на уговореном месту избаци нову протезу. Формација од шест бомбардера Бристол Бленхајм и ловачком заштитом је падобраном доставила протезу и наставила ка свом циљу – електричној централи у Госнау. Бадер се у лето 1945. реванширао на сличан начин немачком ваздухопловном асу Руделу, који је такође остао без ноге.

Упркос свом хендикепу, Бадер неколико пута покушава бекство из заробљеништва, након чега му Немци прете одузимањем протезе, а потом га премештају у дворац у Колдицу.  У Колдицу остаје све до априла 1945, када га ослобађају припадници Прве америчке армије.

Фебруара 1946. напушта РАФ и наставља каријеру у нафтној индустрији. Преминуо је од срчаног удара 5. септембра 1982, у 72. години живота.

У каријери пилота ловца, признато му је 20 ваздушних победа, четири заједничких победа, шест вероватних, једна заједничка вероватна, а оштетио је 11 непријатељских авиона.

Бадеров Spitfire Mk Ia, P7966, Tangmere Wing, 1941

Султан Ахмет-Кан

Ахмет-Кан Султан, совјетски ловачки ас и пробни пилот, Херој Совјетског Савеза.

Рођен је 25. октобра 1920. на Криму. Железничку индустријску школу је завршио 1938. и кратко време је запослен у железничком депоу, где ради на одржавању парних локомотива. Истовремено се учлањује и у локални аеро-клуб, где прави прве пилотске кораке. У редове Црвене армије ступа 1939. године а већ наредне године завршава пилотску школу.

Избијање Другог светског рата га затиче у Одеси, у саставу 4. ловачког пука. У почетку лети на двокрилцу И-16, да би касније прешао на британски Харикен.

Једну од првих ваздушних победа постигао је тараном, односно намерним обрушавањем на непријатељски авион. У ноћи 31. маја 1942, у близини Јарослава, Ахмет-Кан је пресрео бомбардер Ју-88 који се налазио на извиђачком задатку. Немачки пилот, врло вешт, кренуо је у напад на совјетски авион. Након застоја на топовима, Ахмет-Кан је донео одлуку да се обруши на немачки авион, када му откида део крила. Након тарана је искочио из авиона и безбедно се спустио, док су два члана немачке посаде заробљена.

Октобра 1942. Ахмет-Кан бива прекомандован у 9. ловачки пук, са којим се бори на стаљинградском небу. Убрзо постаје и командир 3. ескадриле 9. ловачког пука. Постаје познат 25. марта 1943, када је предводећи групу од осам ловачких авиона пресрео групу немачких бомбардера са ловачком пратњом, на путу ка Батајску и Ростову; обара први бомбардер, након чега настаје конфузија међу немачким авионима. Ловци суседних ескадрила су убрзо послати у помоћ Ахмет-Кановим ловцима, након чега долази до уништења немачке групе авиона; уништено је 26 немачких авиона, а циљеви немачког бомбардовања – железничка инфраструктура и прикупљене совјетске јединице и ратни материјал – спашени су.

Звање Хероја Совјетског Савеза добија када је предводећи групу од осам авиона P-39 Cobra, напао групу од 18 немачких Штука упућених у напад на совјетске јединице у напредовању. Током окршаја је оборено пет немачких авиона, без губитака на совјетској страни.

Једна од анегдота у вези са Ахмет-Каном говори о заробљавању немачког извиђачког авиона, кога је ватром принудио да слуша његове команде и слети на совјетски аеродром.

Крај рата је дочекао у чину мајора, са 30 самосталних и 19 дељених ваздушних победа, 603 мисија и 150 ваздушних борби. Летео је на И-16, Харикену, ЕрКобри, Јак-1, Ла-7.

По завршетку Другог светског рата постаје пробни пилот у Ваздухопловно-истраживачком институтут „Громов“. Погинуо је у авионској несрећи, 1. фебруара 1971, током тестирања Тупољева Ту-16. Сахрањен је у Москви.

За живота је одликован Орденом црвене звезде, Орденом Александра Невског, Орденом Патриотског рата I класе, четири пута Орденом црвене заставе, три пута Орденом Лењина и два пута је проглашен Херојем Совјетског Савеза.

Кукасти крст на портрету Ахмет-кана у Симферопољу, захвалност данашњице Хероју Совјетског Савеза (2012. година).

Ерих Хартман

Ерих Хартман (нем. Erich Alfred Hartmann), немачки ловачки ас у Другом светском рату. Рођен 19. априла 1922, немачки пилоти су га називали „Буби“, док су га совјетски називали „Црним ђаволом“. Хартман је са 352 ваздушних победа најуспешнији ловачки ас Другог светског рата. Летео је у 1 404 борбених мисија и учествовао у 825 ваздушних битака. Током каријере, Хартман је принудно слетео 14 пута, што услед оштећења крхотинама непријатељских авиона које би непосредно пре тога оборио, што услед недостатка горива или механичких кварова; никада није оборен непријатељском ватром.

Хартман је рођен 19. априла 1922. у Виртембергу, у породици лекара Алфреда Ериха Хартмана. Економска криза која је наступила у Немачкој након завршетка Првог светског рата, приморала је доктора Хартмана да запослење нађе у Кини, тако да је и млади Хартман тамо провео своје детињство. У Немачку се враћају 1928, након избијања грађанског рата у Кини.

Хартманова летачка каријера започела је ступањем у програм обуке пилота једриличара немачког ваздухопловства које се налазило у повоју. Његова мајка била му је први наставник летења, с обзиром да је она била једна од првих жена-пилота у Немачкој. Породица Хартман је до 1932. поседовала и сопствени лаки авион. Успон нациста на власт 1933. резултирао је између осталог и тиме да немачка влада подржи развој једриличарства у Немачкој. Хартманова мајка је 1936. основала школу летења, где је тада четрнаестогодишњи Хартман ускоро постао и инструктор. Пилотску дозволу је добио 1939, чиме је стекао право да управља и авионима са мотором.

Обуку за пилота немачког ратног ваздухопловства започео је 1. октобра 1940. у 10. летачком пуку. Марта 1941. је прешао у летачку школу у Берлину, где је четири дана по доласку кренуо на први лет са наставником летења, а након свега три недеље и лаширао, тј. извео свој први самостални лет. Основну летачку обуку је завршио октобра 1941, када одлази на напредну обуку. Ову обуку завршава 31. јануара 1942, а до 20. августа 1942. се обучава за летење на авиону Messerschmitt Bf 109.

Након завршене летачке обуке, Хартман је распоређен у Ergänzungs-Jagdgruppe Ost (EJGr Ost) у Глајвицу. У овој јединици, задуженој за специјалистичку обуку пилота пре слања на Источни фронт, остао је до 10. октобра 1942, када је распоређен у Jagdgeschwader 52 (JG 52), на Источном фронту (Мајкоп), као пилот треће ескадриле (III./JG 52).

У прву борбену мисију је полетео 14. октобра 1942. Опседнут идејом да у првој мисији обори непријатељски авион, Хартман је пожурио и одвојио се од суседног авиона, којим је пилотирао командант ескадриле. Напао је непријатељски авион, али није успео да га погоди; у последњем тренутку је избегао судар са њим. Умакао је у ниске облаке и мисију завршио принудним слетањем услед недостатка горива. Како је на првом борбеном лету прекршио скоро сва правила, кажњен је са три дана рада на земљи. Три недеље касније, Хартман постиже своју прву ваздушну победу – обара Иљушин Ил-2 из састава 7. гардијског јуришног пука. До краја 1942. је успео да обори још само један авион. Као и многи други асови, требало му је времена да постане пилот који стално односи ваздушне победе.

Крајем августа 1943, Хартман је имао 90 забележених ваздушних победа. Деветнаестог августа, у борби са Ил-2, Хартманов авион бива оштећен крхотинама непријатељског авиона, тако да је био приморан да се спусти иза совјетских линија. Совјети га заробљавају док је глумио да има унутрашње повреде; војници га стављају на носила и уносе у камион. Стрпљиво је чекао прилику за бекство, која је наишла у тренутку напада Штука. Савладао је једног стражара који га је чувао, искочио из камиона и побегао у поље сунцокрета. Избегао је потеру, сакрио се и чекао на пад мрака. У мраку је пратио совјетске патроле које су се кретале ка западу, ка линији фронта. Пришавши немачким положајима, стражар га зауставља, а како овај није знао знаке за распознавање, бива устрељен – кроз панталоне.

Октобра 1943. Хартман бележи још 33 победа. Крајем истог месеца, када је имао укупно 148 победа, бива одликован Витешким крстом. До краја године цифра се пење на 159, а у прва два месеца 1944. године обара још 50 авиона. Наставио је да ниже ваздушне победе таквим темпом, да су његове тврдње морале бити провераване и по два-три пута. У летачкој формацији је имао посебног осматрача задуженог да прати његово понашање и дејство. Почетком марта је забележио 202. победу. Совјети су већ познавали његов позивни знак преко радио везе – „Karaya 1“; Совјети су чак расписали и награду од 10 000 рубаља за његову главу. Хартман је већ извесно време пилотирао „украшеним“ авионом. Наиме, нос авиона је био исцртан као црни тулипан, што је било врло уочљиво у ваздуху. Захваљујући овој ознаци Совјети га прозивају „црним ђаволом“. Хартманови противници су често одустајали од дуела када би препознали његов авион. Дешавало се и да се овај авион додели почетнику, како би летео релативно безбедан. Хартман је својим авионом 21. марта постигао 3 500. ваздушну победу своје јединице. Како је број ваздушних победа почео да опада, Хартман је пребојио авион у уобичајену шему бојења, оставши тако без црног тулипана. У два месеца након уклањања цвета, Хартман бележи још педесет ваздушних победа.

Крајем маја 1944. Хартман се сукобљава са авионима америчког ратног ваздухопловства. До овог сукоба долази на небу изнад Букурешта, када Хартман обара два авиона типа P-51. Првог дана јуна долази до друге борбе са Американцима, овог пута изнад Плоештија, када Хартман обара четири америчка ловца типа P-51. Касније истог месеца, током петог сусрета са америчким авионима, Хартман обара још два P-51, али остаје без горива и муниције. Искаче из авиона и безбедно се приземљује.

Средином августа, Хартман постаје најбољи ловачки ас, претекави Баркхорна са 274 ваздушних победа. Тристоту победу односи 24. августа 1944, када је у два авио полетања оборио 11 авиона. Геринг га већ истог дана скида са летења, страхујући да би његово евентуално обарање изузетно негативно утицало на морал. Међутим, Хартман успева да излобира своје враћање на летење.

Хартман је један од 27 немачких војника одликованих Витешким крстом са дијамантима. Ово одликовање је добио 25. октобра 1944, након чега му је припало и десетодневно одсуство. Током овог одсуства, Галанд му наређује да присуствује састанку у Берлину, заказаном поводом увођења млазних авиона Ме 262 у наоружање немачког ратног ваздухопловства. Галанд је желео да види Хартмана у новој ловачкој јединици. Хартману је било тешко да остави своју стару јединицу, тако да је замолио да се та наредба за премештај поништи.

У периоду од 1. до 14. фебруара 1945, Хартман је на кратко командовао I/JG 53, након чега га је на том месту заменио Хелмут Липферт. Марта 1945, Хартман, сада са 336 ваздушних победа, по други пут бива понуђен да пређе у новоформирану јединицу наоружану авионима Ме 262. Хартман похађа преобуку за лет на млазним авионима, након чега одбија понуду за премештај, тражећи да остане у својој старој јединици.

На самом крају рата, Хартман одбија и наређење генерала Ханса Сејдемана да заједно са Херманом Графом одлети у британски сектор и преда се њима, како не би пали у руке Совјетима. Како је цела Хартманова јединица потпадала у совјетски сектор, Хартман одлучује да остане са њима.

Своју последњу победу односи последњег дана рата, на небу изнад Брна. Летео је у извиђачкој мисији и извештавао о положајима совјетских снага. Полетео је са пратиоцем у 0830 часова и прве совјетске јединице уочио на неких 40 км од аеродрома. Приметио је два Јаковљева Јак-9 како изводе акробације за совјетске снаге које су се налазиле на маршу. Хартман одлучује да им поквари тачку  и обрушава се на њих, оборивши једног са даљине од свега 60 метара. Приликом лова на други авион, примећује сјајне тачкице како се појављују са запада; то су били амерички ловци P-51. Хартман одлучује да избегне даљу борбу и у ниском лету се провлачи кроз димну завесу изнад Брна. Након слетања, схвативши да је аеродром већ у домету совјетске артиљерије, пада одлука о уништењу авиона. Пилоти и техничко особље уништавају 25 ловаца Bf 109 и велике количине муниције. Након уништења технике, Хартман се са јединицом предаје америчкој 90. пешадијској дивизији.

Американци га након заробљавања, у складу са споразумима, заједно са осталим припадницима јединице предају Совјетима. Совјети су покушавали да убеде Хартмана да сарађује са њима. Након одбијања сарадње, затворен је на десет дана у самицу. После самице, прећено му је киднаповањем и погубљењем супруге (вест о смрти сина су крили од њега). Током испитивања о познавању Ме 262, совјетски официр га удара штапом, на шта му овај враћа столицом. Очекујући стрељање, пребачен је у мали бункер. Хартман, који се није стидео својих дела у рату, одлучује се за штрајк глађу. Совјети су га пустили да штрајкује четири дана, након чега су почели да га хране на силу. Нуђено му је и да прихвати и комунизам, митећи га позицијом у ратном ваздухопловству Источне Немачке, које се управо формирало. И то је одбио.

Након неуспеха да га приволе на сарадњу, Совјети га оптужују за ратни злочин. На терет му се ставља митраљирање 780 совјетских цивила у селу Бријанску 23. маја 1943, као и уништење 345 „скупоцених совјетских авиона“. Хартман одбија да сведочи по овој оптужби и изнесе своју одбрану, тако да ће сами Совјети ово суђење оценити као “губљење времена“.

Хартман је у овом процесу осуђен на 25 година присилног рада, али овај одбија да ради. На крају је затворен у самицу, што је разбеснело његове колеге затворенике. Почели су да протестују, савладали су стражаре и ослободили га. Хартман је уложио жалбу команданту, тражећи представника из Москве и међународну инспекцију, као и суђење које ће га ослободити незаконите пресуде. То је одбијено, а Хартман је пребачен у логор у Новочеркаску, где ће провести пет година у самици. На крају му је обезбеђено суђење, али је ту потврђена првобитна пресуда. Након суђења бива послат у други логор, овог пута на Уралу.

Хартманова мајка је 1955. писала новом канцелару Западне Немачке, апелујући да обезбеде слободу за њеног сина. Трговачки споразум између Западне Немачке и Совјетског Савеза је постигнут, тако да је Хартман са још 16 000 припадника Вермахта пуштен на слободу. Након десет и по година проведених у совјетским логорима, био је међу последњим ослобођеним немачким заробљеницима.

Јануара 1997, влада Руске Федерације, као правни наследник Совјетског Савеза, ослободила је Хартмана кривице, признајући да је његова осуда за ратне злочине била незаконита.

Након повратка у Западну Немачку, Хартман улази у састав Бундесвера и постаје официр ратног ваздухопловства. Постаје командант прве јединице наоружане млазним авионима, Jagdgeschwader 71 „Richthofen“. Ова јединица је прво била наоружана авионима Canadair Sabre, а потом и Lockheed F-104 Starfighter. Његов авион је, разуме се, на носу поново имао црни тулипан, као Karaya 1 на Источном фронту.

Canadair Sabre са црним тулипаном на носу

Хартман се противио увођењу авиона F-104 у наоружање немачког ратног ваздухопловства. Догађаји који ће уследити, а тичу се рушења 282 авиона и погибије 115 немачких пилота у мирнодопским летовима, оправдаће његове ставове о том авиону. Без обзира, његове критике неће бити добро прихваћене на врху, тако да ће га генерал Паницки окарактерисати као „доброг пилота, али лошег официра“. Хартман је 1970. био приморан да се пензионише.

Након пензионисања, Хартман ради као инструктор летења у Хангелару код Бона, а лети и у акро групи „Долфо“ Галанд. 1980. обољева од ангине пекторис – болести која му је однела оца у 58. години живота. Хартман се опоравио од ове болести и 1983. добио дозволу за летење. Ипак, плашећи се неког наредног срчаног удара, повукао се из јавних наступа.

Преминуо је 20. септембра 1993, у 71. години живота.

Ото Кречмер

 

Ото Кречмер (1. мај 1912 – 5. август 1998), немачки подморнички ас у Другом светском рату. Од септембра 1939. до заробљавања марта 1941, Кречмер је са својом подморницом потопио 47 бродова са укупно 274 418 БРТ. За ове заслуге је, између осталог, одликован и Витешким крстом са храстовим лишћем и мачевима (Ritterkreuz des Eisernen Kreuzes mit Eichenlaub und Schwertern). За успешно коришћење тихог хода подморнице, као и свесрдне употребе радио ћутања, прозван је „Тихи Ото“.

Рођен је у Хејдау, код Лигница. Са седамнаест година је боравио осам месеци у Ексетеру, где је овладао енглеским језиком. Немачкој морнарици приступа априла 1930, као поморски кадет. Ускоро завршава курсеве за поморске официре, а три месеца проводи на школском броду Niobe (од 1. јула до 9. октобра 1930). Нешто преко годину дана је службовао на лакој крстарици Emden (10. октобра 1930. до 4. јануара 1932). У другој половини 1932. године, као навигацијски официр, кратко службује на истраживачком броду Meteor. Децембра 1934. је пребачен на другу лаку крстарицу, Köln, на којој остаје све до јануара 1936, када ступа у подморничаре.

Прва подморница над којом је добио команду била је U-35, класе Type VIIA, свега годину дана након ступања у подморничаре. Ово постављење је дошло баш у време избијања рата у Шпанији, тако да је први задатак подморнице био патролирање у шпанским територијалним водама. U-35 се вратила у Немачку након монотоне патроле. Септембра 1937, Кречмер постаје командант подморнице U-23, класе Type IIB.

У врме избијања Другог светског рата, Кречмер је и даље био командант U-23. Ускоро бива послат на задатак, као и остатак немачке подморничарске флоте. Прва патрола је изведена у подручју Северног мора и око британских острва. Прво потапање бележи 12. јануара 1940, када потапа теретни брод Danмартk. Средином фебруара потапа британски разарач HMS Daring, који се налазио у пратњи конвоја HN-12, који се кретао из Норвешке. Како су посаде подморница увек избегавале да напдају разараче, потапање британског разарача се тумачило као врло успешан напад и Кречмера и целе посаде U-23.

Априла 1940, након осме патроле, Кречмер бива пребачен на новоизграђену подморницу U-99, класе Type VII B. Са овом подморницом ће забележити своје највеће успехе. Након двомесечне обуке и тестирања подморнице, Кречмер јуна 1940. креће у акцију. Током своје прве патроле са подморницом U-99, Кречмер врши ноћне нападе на конвоје, пловећи у површинској вожњи, када прецизним хицима потапа теретне бродове, користећи само једно торпедо по броду. У то време и настаје његова изрека „Једно торпедо – један брод“. Његова тактика ноћног напада на конвоје постала је широко копирана од стране осталих команданата подморница.

Најуспешнијом патролом се сматра она из новембра и децембра 1940, када је U-99 потопила три британска наоружана теретна брода HMS Laurentic (18 724 БРТ), HMS Patroclus (11 314 БРТ) и HMS Forfar (16 402 БРТ). Бродови Laurentic и Patroclus су нападнути у ноћи ¾. новембра након што су се одазвали на позив у помоћ са британског теретног брода Casanare, који је U-99 осакатила око 250 миља западно од Ирске. HMS Forfar је потопљен 2. децембра док је журио ка месту сусрета са конвојем. Ова три брода, укупног депласмана од 46 000 БРТ, осигурали су Кречмеру предност над другим командантима подморница. Кречмер је био коректан у понашању према посади бродова које је потапао. Знао је да им у чамац спусти нешто залиха и ћебади, као и курс према најближем копну.

На своју последњу патролу је усповио 25. фебруара 1941. Првог дана марта је добио поруку да је унапређену чин капетана корвете. До 17. марта је напао још десет бродова, тако да је убележио укупно 47 потопљених бродова са укупно 274 418 БРТ и оштетио пет са  скоро 38 000 БРТ. Истог дана, приликом контранапада разарача Walker и Vanoc из пратње конвоја HX-112, 17. марта 1941, подморница U-99 je оштећена дубинским бомбама. Кречмер је успео да изрони и спасе посаду, пре него што је потопио  подморницу. Тројица чланова посаде су погинула, а остатак је заробљен. Истог дана, Британци су постигли још један успех, јер су потопили подморницу U-100, којом је командовао још један немачки подморничарски ас, Јоаким Шепке.

Кречмер је остатак рата провео у заробљеништву. Немци су 1943. покушали да га избаве (операције Kiebitz), али без успеха. Током боравка у заробљеништву је унапређен у чин капетана фрегате. Децембра 1947. му је дозвољен повратак у Немачку.

Кречмер се 1955, као и други поморски ветерани, придружио немачкој морнарици. Две године након приступања, постављен је на место команданта 1. сквадрона ескортних бродова. Наредне године је постављен на место команданта десантних снага немачке морнарице. Од 1962. се налазио на месту штабног официра у НАТО, а маја 1965. постаје начелник штаба НАТО команде COMNAVBALTAP која се налазила у Килу. Пензионисан је септембра 1970. у чину адмирала флотиле (нем. Flottillenadmiral, у рангу америчког контраадмирала, или британског комодора).

Последњих година живота, Кречмер је често давао интервјуе, а помагао је и као саветник у стварању видео игре „Aces of the Deep“.

Преминуо је у несрећи на Дунаву 1998. године, у 86-ој години живота. Кремиран је, а пепео је просут у море.

Иако је Кречмерова каријера у Другом светском рату трајала кратко, неких годину и по дана, никада није превазиђен по питању тонаже потопљеног бродовља. Одликован је Гвозденим крстом 2. класе, Подморничарском ратном значком, Гвозденим крстом 1. класе, Витешким крстом, Витешким крстом са храстовим лишћем и Витешким крстом са храстовим лишћем и мачевима.

Потопљени бродови

Датум
Подморница
Име брода
Тона
Националност
Напомена
4. октобар 1939.
U-23
Glen Farg
876
британски
8. децембар 1939.
U-23
Scotia
2400
дански
11. јануар 1940.
U-23
Fredville
1150
норвешки
12. јануар 1940.
U-23
Danmark
10517
дански
24. јануар 1940.
U-23
Varild
1085
норвешки
18. фебруар 1940.
U-23
HMS Daring (H 16)
1375
британски
19. фебруар 1940.
U-23
Tiberton
5225
британски
22. фебруар 1940.
U-23
Loch Maddy
4996
британски
5. јул 1940.
U-99
Magog
2053
канадски
7. јул 1940.
U-99
Sea Glory
1964
британски
7. јул 1940.
U-99
Bissen
1514
шведски
8. јул 1940.
U-99
Humber Arm
5758
британски
12. јул 1940.
U-99
Ia
4860
грчки
12. јул 1940.
U-99
Merisaar
2136
естонски
заробљен
18. јул 1940.
U-99
Woodbury
4434
британски
28. јул 1940.
U-99
Auckland Star
13212
британски
29. јул 1940.
U-99
Clan Menzies
7336
британски
31. јул 1940.
U-99
Jamaica Progress
5475
британски
31. јул 1940.
U-99
Jersey City
6322
британски
2. август 1940.
U-99
Strinda
10973
норвешки
оштећен
2. август 1940.
U-99
Lucerna
6556
британски
оштећен
2. август 1940.
U-99
Alexia
8016
британски
оштећен
11. септембар 1940.
U-99
Albionic
2468
британски
15. септембар 1940.
U-99
Кenordoc
1780
канадски
16. септембар 1940.
U-99
Lotos
1327
норвешки
17. септембар 1940.
U-99
Crown Arun
2372
британски
21. септембар 1940.
U-99
Invershannon
9154
британски
21. септембар 1940.
U-99
Baron Blythswood
3668
британски
21. септембар 1940.
U-99
Elmbank
5156
британски
18. октобар 1940.
U-99
Empire Miniver
6055
британски
18. октобар 1940.
U-99
Niritos
3854
грчки
18. октобар 1940.
U-99
Fiscus
4815
британски
19. октобар 1940.
U-99
Empire Brigade
5154
британски
19. октобар 1940.
U-99
Thalia
5875
грчки
19. октобар 1940.
U-99
Snefjeld
1643
норвешки
19. октобар 1940.
U-99
Clintonia
3106
британски
оштећен
3. новембар 1940.
U-99
Casanare
5376
британски
3. новембар 1940.
U-99
HMS Laurentic (F 51)
18724
британски
4. новембар 1940.
U-99
HMS Patroclus
11314
британски
5. новембар 1940.
U-99
Scottish Maiden
6993
британски
2. децембар 1940.
U-99
HMS Forfar (F 30)
16402
британски
2. децембар 1940.
U-99
Samnanger
4276
норвешки
3. децембар 1940.
U-99
Conch
8376
британски
7. децембар 1940.
U-99
Farmsum
5237
холандски
7. март 1941.
U-99
Terje Viken
20638
британски
7. март 1941.
U-99
Athelbeach
6568
британски
16. март 1941.
U-99
Beduin
8136
норвешки
16. март 1941.
U-99
Franche Comte
9314
британски
оштећен
16. март 1941.
U-99
J.B. White
7375
канадски
16. март 1941.
U-99
Korshamn
6673
шведски
16. март 1941.
U-99
Venetia
5728
британски
16. март 1941.
U-99
Ferm
6593
норвешки

 

Ерих Топ

U-552 у повратку за Сен Назер. Десно Erich Topp, лево Siegfried Koitschka, тадашњи официр палубне страже на U-552, а касније командант U-616

Капетан фрегате Ерих Топ (Erich Topp, 2. јул 1914. – 26. децембар 2005), трећи по реду најуспешнији немачки командант подморница током Другог светског рата. Потопио је 35 бродова укупне тонаже од 197 460 БРТ. Службујући у ратној морнарици послератне Немачке дошао је до чина контраадмирала.

Топ је рођен у Хановеру, у породици инжињера. У морнарицу је ступио 1934, а у флотилу подморница ступа октобра 1937. и то као официр палубне страже на подморници U-46. Након четврте патролне вожње, 5. јуна 1940. добија команду над подморницом U-57. У две патролне вожње овом подморницом, Топ успева да потопи шест бродова. Након судара са норвешким бродом 3. септембра 1940. и потонућа подморнице U-57, Топ 4. децембра 1940. прелази на подморницу U-552. Подморница U-552 је најчешће деловала против савезничких конвоја у северном Атлантику, где у десет патрола потапа 30 бродова. Један од потопљених бродова је био амерички разарач USS Reuben James, први амерички ратни брод потопљен у Другом светском рату (31. октобра 1941).

Наредне године, 3. априла, Топ потапа амерички брод SS David H. Atwater, што ће покренути извесне контроверзе у погледу поступака Ериха Топа. У новинама су се појавиле тврдње да је посада подморнице U-552 митраљирала преживеле чланове посаде, што ће након рата бити оповргнуто.

Октобра 1942. Топ добија команду над 27. флотилом подморница, која је базирала у Готенхафену (Гдиња, Пољска), што ће га учинити одговорним за употребу нове класе подморница – Type XXI Elektroboot. Пред сам краја рата Топ ће се у својству команданта укрцати на подморницу U-2513, са којом ће се 8. маја 1945. у Норвешкој и предати. У заробљеништву ће провести од 20. маја до 17. августа 1945.

Након рата студира на Техничком универзитету у Хановеру, где дипломира 1950. Осам година касније приступа немачкој ратној морнарици (Bundesmarine), где обавља високе дужности све до 1969, када је пензионисан.

Након пензионисања, Топ постаје саветник у бродоградилишту HDW AG. Пише мемоаре „Одисеја команданта подморнице: Сећања Ериха Топа“, који су објављени 1992.

Преминуо је 26. децембра 2005. у Зисену (немачка савезна држава Баден-Виртемберг)

Волфганг Лут

Капетан бојног брода Волфганг Аугуст Еуген Лут (Wolfgang August Eugen Lüth, 15. октобар 1913 – 14. мај 1945), други најуспешнији немачки подморнички ас. Током каријере, у петнаест патролних вожњи је потопио 46 теретних бродова и француску подморницу Daris, укупног депласмана 230 781 БРТ. Ото Кречмер, најуспешнији подморничарски ас је потопио 47 бродова депласмана 272 958 БРТ.

Лут се придружио морнарици 1933. Након периода проведеног у обуци на површинском броду, 1936. је пребачен у подморничаре. Децембра 1939. прима команду над подморницом U-9, са којом је извршио шест патролних вожњи. Јуна 1940, прелази на подморницу U-138, са којом је извео две патролне вожње. Октобра 1940. је поново прекоандован, овог пута на U-43. Након пет патролних вожњи прелази на U-181. Са U-181 успева да изврши другу најдужу патролну вожњу, у трајању од 206 дана. Након две патролне вожње са овом подморницом, Лут бива одликован Витешким крстом са храстовим лишћем, мачевима и дијамантима (Ritterkreuz des Eisernen Kreuzes mit Eichenlaub, Schwertern und Brillanten). Он је први од укупно двојице команданата немачких подморница који је одликован овим одликовањем у Другом светском рату (други је Албрехт Бранди).

Последње Лутово постављење је било место команданта Војнопоморске академије у Фленсбургу.

Лут је настрадао несрећним случајем у ноћи 13/14. маја 1945, када га је устрелила стража. Државна сахрана подморничарског аса организована је 16. маја 1945. Почасна стража  је била састављена од шесторице команданата подморница, носилаца Витешког крста. То је уједно била и последња државна сахрана у Трећем рајху.

Командовање

U-9 30. децембра 1939. – 27. јуна 1940.
U-138 27. јуна 1940. – 21. октобра 1940.
U-43 21. октобра 1940. – 9. маја 1942.
U-181 9. маја 1942. – јануара 1944.
22. флотила подморница јануара 1944. – јула 1944.
I одељење Војнопоморске академије јула 1944. – 1. августа 1944.
начелник Војнопоморске академије 1. августа 1944. – 14. маја 1945.

Лут се сматра једним од најконтроверзнијих немачких команданата подморница, прво због свог јавног иступања са веровањима у исправност нацистичких идеја. Поред тога, скоро све бродове је потопио у Индијском океану, који се сматрао најлакшим за дејство подморницама. Ипак, оно што га је издвајало од осталих је брига за чланове посаде подморница којима је командовао, а којима је пружао помоћ и након свог одласка са тих подморница. Дениц га је сматрао својим наследником. Ипак, због својих политичких иступања и веровања, претпостављало се да би Лут након рата био осуђен на дугогодишњи затвор, те да не би могао да обавља ни једну фунцију у послератним немачким оружаним снагама. Ова претпоставка се узима и као одговор на питање зашто није изрекао лозинку приликом заустављања од стране страже на улазу у Војнопоморску академију.

Герхард Баркхорн

Герхард „Герд“ Баркхорн (нем. Gerhard Barkhorn), генерал потпуковник немачког ратног ваздухопловства, други најуспешнији ваздушни ас.

Баркхорн је рођен 20. марта 1919. у Кенигсбергу, данашњем Калињинграду. Немачком ратном ваздухопловству се прикључио 1937. као кадет, а марта наредне године је започео летачку обуку. Почетком 1940, након завршетка обуке, у чину поручника добија постављење у Jagdgeschwader 2 Richthofen, јединици са традицијом из Првог светског рата.

У прве мисије лети ловцем Messerschmitt Bf 109E изнад Белгије и Француске током напада немачких снага на Француску, а касније лети и над јужном Енглеском у бици за Британију. Првог дана августа 1940. прекомандован је у 6./Jagdgeschwader 52 (JG 52). У првих двадесетак летова није успео да обори ни један авион. Штавише, 29. октобра је оборен изнад Ламанша. Ускоро након обарања бива одликован Гвозденим крстом првог реда.

Bf 109 са Баркхорновим личним ознакама

JG 52 је 1941. пребазирала на исток и учествовала у операцији Барбароса. Прву ваздушну победу односи 2. јула, летећи у својој 120. мисији, када је оборио совјетски бомбардер ДБ-3. До новембра достиже цифру од 10 ваздушних победа, а средином истог месеца бива унапређен у чин поручника.

21. маја 1942. Баркхорн постаје командир 4./JG 52. Наставља да обара непријатељске авионе, а 19. јула постиже и свој рекорд – оборивши шест авиона у једном дану. Током јула 1942. је оборио 30 совјетских авиона. Пред крај јула бива рањен, што га до октобра држи ван кокпита. Крајем августа за обарање 59 авиона бива одликован Витешким крстом. Летењу се враћа почетком октобра. До 19. децембра постиже своју 101. ваздушну победу. 105. победу односи 9. јануара 1942. Међу његовим жртвама су се нашли и поручник Васиљев, као и херој Совјетског Савеза потпуковник Лев Шестаков из 236. ловачког пука. Баркхорн је митраљирао њихове ловце Јак-1 све док се нису запалили. Оба пилота су преживела обарање. 11. јануара 1943. је Витешком крсту додао Храстово лишће.

Почетком септембра 1943. Баркхорн, сада капетан, обара другог хероја Совјетског Савеза и ваздушног аса – Николаја Клепикова. 200. победу односи 30. новембра 1943. Главна немачка ваздухопловна јединица која је подржавала дејства на Криму и Кубану била је Баркхорнова II./JG 52, која је од децембра 1943. до фебруара 1944. оборила 350 авиона, од којих само Баркхорн педесет. Баркхорн половином фебруара постиже своју 250. ваздушну победу, што је Совјете натерало да му уцене главу. Септембра је оборио још 15, новембра 23 и децембра 28 авиона, од чега јеседам авиона оборио само 28. децембра.

Баркхорн је 2. марта 1944. Витешком крсту додао и мачеве. У чин мајора бива унапређен 1. маја 1944. У међувремену је стигао да кумује на венчању свог колеге, ловачког аса  Ериха Хартмана. Совјети га обарају последњег дана маја. На свом шестом авио полетању, Баркхорн уочава совјетске бомбардере, али не и њихову ловачку заштиту. Совјетски P-39 тешко оштећује Баркхорнов Bf 109G-6. Упркос ранама у десном рамену и нози, Баркхорн успева да принудно слети иза линија сопствених снага. Остаје у болници наредна четири месеца. Неки извори говоре да га је оборио сам совјетски ас Покришкин, што пак не може бити тачно, јер је Покришкин тог дана био далеко изван тог рејона. По повратку са лечења, Баркхорн ће извесно време осећати анксиозност и нелагодност при уласку у кокпит и летењу, чак и унутар сопствене формације. Ово стање ће потрејати неколико недеља.

14. новембра Баркхорн односи и 275. ваздушну победу. У наредних пар недеља обара још 26 авиона, одневши тиме и своју последњу 301. ваздушну победу, 5. јануара 1945.

Средином јануара 1945. Баркхорн бива премештен у Jagdgeschwader 6 (JG 6), као командант ове јединице. Ова јединица је била намењена одбрани Рајха, наоружана авионима Focke-Wulf Fw 190D. Јединица JG 6 је била попуњена углавном младим пилотима и пилотима који су летели на Bf-110. Баркхорн није дуго остао на овом положају, јер је морао да услед великих физичких и психичких оптерећења оде на лечење.

FW 190D са Баркхорновим личним ознакама

Након изласка из болнице, Галанд га позива да се придружи елитној јединици немачког ратног ваздухопловства – Jagdverband 44 (JV 44), наоружаној млазним авионима Messerschmitt Me 262. Баркхорн ће летење на млазним авионима изнад Западног фронта сматрати тешким; неће постићи ни једну ваздушну победу. 21. априла 1945. ће летети своју 1104, уједно и последњу мисију. Један од мотора се запалио током приласка формацији бомбардера, а сам је нападнут од стране америчих ловаца P-51. Баркхорн успева да спусти свој запаљени авион, уз повреду на врату изазване поклопцем кабине који је отворио пред слетање. У заробљеништво пада док је лежао у болници, да би из заробљеништва био ослобођен септембра 1945.

Од 301 оборених авиона, Баркхорн је оборио 110 Јаковљева, 87 Лавочкина, 21 Иљушина и 12 средњих бомбардера – двомотораца. Оборен је девет, а рањен три пута.

Након рата, Баркхорн се прикључује ратном ваздухопловству Западне Немачке. Напредовачће до места команданта Jagdbombergeschwader 31 (JaboG 31) Boelcke. Касније ће службовати у трипартитној пробној ескадрили, у којој су се налазили амерички, британски и немачки пилоти. Пензионисан је 1976. у чину генерал потпуковника.

Преминуо је услед повреда задобијених у аутомобилској несрећи 6. јануара 1983.