ЛБ-23, оклопни аутомобил

Оклопни аутомобил ЛБ-23

Шасије лаких возила су 1928. године достигле крајњу границу својих моћи када је у питању оптерећење конструкције оклопом и наоружањем. Лаки оклопни аутомобили, пројектовани и коришћени током тридесетих година, као што је оклопни аутомобил ФАИ, захваљујући конфигурацији 4х2, узаним гумама и преоптерећењу услед уградње оклопне заштите, нису били прикладни за употребу ван путева. Покушаји за даљим повећањем нивоа оклопне заштите узроковали су још веће проблеме са покретљивошћу возила. Као покушај превазилажења проблема са покретљивошћу возила, 1935. је пројектован оклопни аутомобил ГАЗ-ТК 6х4. Четири године касније, са истом намером, завод Виксински пројектује свој модел оклопног аутомобила, ознаке БА-21. Ова два нова возила су пројектована под ознакама ЛБ-23, односно БА-21, и оба су користила шасију ГАЗ 6х4, која је могла да поднесе захтеве који су се постављали пред нови модел оклопног аутомобила.

Крајем 1939. године у фабрици Виксински бива произведена прототипска верзија БА-20 на шасији лаког камиона ГАЗ-22, конфигурације 6х4. Нови оклопни аутомобил је првобитно развијан под ознаком БА-23, али је убрзо промењена у ЛБ-23 (рус. Легкий бронеавтомобиль – лаки оклопни аутомобил). Према неким изворима, ознака је промењена како би се конструктори у време стаљинових чистки умилили Лаврентији Берији (ЛБ), шефу НКВД. Оклопна заштита, наоружање и спецификација возила била је слична моделу БА-20, с том разликом да је ЛБ-23 погоњен шестоцилиндричним мотором снаге 72 КС, израђеном на основу америчког мотора Dodge; овај мотор ће се касније као ГАЗ-11 уграђивати у ГАЗ-63 и остала послератна возила совјетских оружаних снага. Уградњом овог мотора, возило је добило знатно бољу покретљивост у односу на оклопне аутомобиле БА-20, односно БА-20М.

[wp-rss-aggregator]

ЛБ-23 је био наоружан митраљезом ДТ калибра 7,62 мм, уграђеним у малој куполи, док је сруги митраљез ДТ био уграђен у оклопном телу, поред возача; овим митраљезом је дејствовао командир који се налазио поред возача, чиме је напуштена пракса да се командир налази у куполи.

Митраљез Дегтјаров (ДТ) калибра 7,62 мм

Посада возила је била трочлана, са радистом који је могао замењивати командира у улози нишанџије митраљеза, чиме је командиру возила остављена погодност да се бави командовањем возилом.

Оклопно тело возила било је слично телу возила БА-21, али са боље закошеним оклопом и већим вратима за улазак посаде у возило. Тело и купола су израђени варењем оклопних плоча. Радио уређај 71-ТК-3 је уграђиван као стандардни део опреме воозила.

Пројект возила ЛБ-23 је у целости одбачен када шасија ГАЗ-22, на основу које је пројектовано возило, није ушла у серијску производњу. Слична судбина је задесила и конкурентско возило БА-21 које је било засновано на шасији ГАЗ-21. На испитивањима, возило је показало знатно побољшање по питању брзине кретања, али су ниво оклопне заштите и ватрена моћ возила били испод траженог нивоа.

ЛБ-23 је био последњи оклопни аутомобил конфигурације 6х4 које је разматрано за увођење у наоружање Црвене армије; следећи модели су били конфигурације 4х4.

Пресек возила

ТТ карактеристике
Дужина 4,226 м
Ширина 1,778 м
Висина 2,268 м
Клиренс возила 0,185 м
Дебљина оклопа 9 – 11 мм
Норужање 2 х 7,62 мм ДТ
Борбени комлет 1890 метака 7,62 мм
Посада 3 члана
Маса 3500 кг
Погон бензински мотор ГАЗ-11 снаге 72 КС
Капацитет резервоара за гориво 66 л
Брзина кретања на путу 72 км/ч
Брзина кретања по терену 35 км/ч
Аутономија 135 – 200 км
Однос снага/маса 20,6 КС/т

БА-20, оклопни аутомобил

Совјети су током тридесетих година за израду оклопних аутомобила Д-8, Д-12 и ФАИ користили шасије конвенционалних возила, модификованих са циљем уградње оклопне заштите. Пројекат возила ФАИ је до 1935. достигао границе развоја на шасији лаког возила ГАЗ-А 4х2, тако да су лака конструкција и ограничена снага погона спречавале уградњу допунског оклопа. Даљи развој је захтевао нову шасију, која ће постати доступна у виду возила ГАЗ-М1 „Емка“, конфигурације 4х2. Возило ГАЗ-М1 је ушло у серијску производњу током 1934-35. године и она се одвијала у погонима фабрике у Њижнем Новгороду.

Како се радило о новој, снажнијој шасији, Совјети су започели са радом на новом оклопном аутомобилу, који ће крајем 1935. године ући у наоружање јединица Црвене армије под ознаком БА-20. Серијска производња је започета у погону завода Виксинскиј, где је на допремљене шасије возила уграђиван оклоп произвођен у заводима Виксунски и Ижорски.

Возило је погоњено мотором снаге 50 КС, те је тако постигнут однос снаге и масе од 21,4 КС/т. Овај однос је дозволио уградњу радио уређаја као стандардне опреме, а што је код ранијих модела оклопних аутомобила посматрано као велики недостатак. Максимална брзина кретања возила је износила око 90 км/ч.

Оригинална шасија ГАЗ-М1 је модификована изменама на диференцијалу, задњој осовини и вешању, а све са циљем могућности уградње боље оклопне заштите.

Возило је наоружано митраљезом ДТ, калибра 7,62 мм, који је био уграђен у цилиндричној куполи. Ова купола ће кроз модернизацију возила бити замењена већом, коничном куполом.

Посада возила је бројала два члана, возача и командира, који је уједно био и нишанџија. Командна возила су имала три члана посаде, пошто им је био придодат радиста.

Једна од новина примењених код овог модела возила био је излаз за случај нужде, који се налази она поду борбеног одељења возила. Иако је био описиван као „десантни“, примарна намена овог излаза била је евакуација посаде у случају када се оштећено возило нађе под непријатељском ватром.

Возило је израђивано у неколико верзија:

– БА-20 ЖД, железничка дресина, произвођена током 1935. године у малом броју примерака; возило је коришћено за извиђање, а имало је могућност замене железничких точкова стандардним за друмски саобраћај. Маса ове верзије возила је износила 2 780 кг и могла је да се креће брзином од 80 км/ч по шинама, када је имала радијус кретања од 540 км. Захваљујући уграђеном радио уређају, посада је бројала три члана. Ова верзија возила интензивно је коришћена на почетку Другог светског рата.

БА-20 ЖД

– БА-20У (командно возило), опремљено антеном у облику рама око горњег дела оклопљеног тела возила. Задња возила из серије су добила штап антену.

БА-20 У

– БА-20М, модернизована верзија возила БМ-20, произвођена 1938. године. По спољном изгледу се разликује по новој широј коничној куполи и радио уређајем модела 71-ТК-3. Стандардна посада возила је бројала три члана. Поред ове куполе и радио уређаја, модернизовано возило је имало већи резервоар горива, капацитета 90 литара, чиме је возило добило и већу аутономију кретања. Први серијски произведени БА-20М су задржали антену у облику рама, каква се налазила на командним возилима БА-20. Ова антена ће касније бити замењена стандардном штап антеном на левој страни борбеног одељења возила, или на поклопцу мотора. Ова верзија ће се производити све до првих месеци 1942. године; укупно је произведено 2 013 примерака БА-20М, у свим верзијама.

Модернизована верзија, ознаке БА-20 М, са финским ознакама

– БА-20М ЖД, мали број оклопних аутомобила БА-20М био је произведен у верзији ЖД. Перформансе возила су биле слићне перформансама возила БМ-20 ЖД.

 Оклопни аутомобил се налазио у наоружању јединица Црвене армије од 1936. године и до краја тридесетих година је постао најбројнији оклопни аутомобил у наоружању совјетских јединица, показавши се као робустан и поуздан. Совејти су га употребили код Халкин Гола против јапанских снага, у нападу на Пољску, Руско-финском рату, као и у првим фазама операције Барбароса, када је највећи броој ових возила био сконцентрисан на територији баличких република и на западу Украјине. Значајан број ових аутомобила се налазио и на истоку Русије, и они су од јуна 1941. до почетка 1942. постепено враћани на Западни фронт. Одређен број возила ће се након почетних борбених дејстава наћи и у строју немачких и финских снага, као ратни плен; Немци ће их у наоружање увести под ознаком Panzerspahwagen BA-202 (r). Треба напоменути и да је мањи број возила коришћен у Шпанском грађанском рату.

Финци поред уништеног оклопног аутомобила БА-20.

 

ФАИ, лако оклопљени аутомобил

ФАИ, или ФА-И (Форд А – Ижорский), совјетски лако оклопљени аутомобил, настао као замена за оклопни аутомобил Д-8. Возило је пројектовано на шасији и механици возила ГАЗ-А. Унапређење у односу на модел Д-8 се односи на то што је ФАИ имао цилиндричну куполу наоружану митраљезом Дегтјарев калибра 7,62 мм, чиме је возило имало већу борбену моћ у односу на претходника. Додавање куполе није утицало на повећање укупне масе возила, која је износила 1990 кг, већ искључиво на висину возила, која је износила 2,24 м.

За погон возила изабран је исти мотор који је погонио возило Д-8, четвороцилиндрични Фордов мотор А. Како је мотор био исти, а маса возила скоро непромењена, то је и брзина кретања била иста као код Д-8.

Оклопни аутомобил ФАИ је успешно прошао испитивања и уведен је у наоружање Црвене армије. Серијска производња је започела током 1932. године у лењинградској фабрици Ижорскиј, заменивши и Д-8 и Д-12. Оригинална верзија ФАИ, на шасијиГАЗ-А произвођена је од 1932. до 1936; укупно је произведено 676 примерака. Нити једно од ових возила није било опремљено радио уређајем и интензивно је коришћена комуникација путем барјачића.

Ово возило ће остати стандардни лако оклопљени аутомобил Црвене армије све до 1936, када је у наоружање уведен модел БА-20. Ван Совјетског Савеза, возило је коришћено у Шпанији, код Халкин Гола, у нападу на Пољску 1939, у Балтичким републикама и Зимском рату 1940. године. У време напада Немачке на Совјетски Савез, Црвена армија је располагала са врло малим бројем ових возила и сви су убрзо били уништени у борбеним дејствима.

Совјети су током серијске производње покушавали да побољшају оклопну заштиту возила, али им је то онемогућавала чињеница да су за пројектовање возила искористили шасију комерцијалног возила. Шасија је већ била преоптерећена уградњом основног оклопа, тако да даље оптерећење није могло доћи у обзир. Међутим, 1934-35. постала им је доступна шасија ГАЗ-М1, која је конструкторима омогућила да направе модел ФАИ-М.

ФАИ је имао двочлану посаду: возача и командира, уједно нишанџију. Концепција возила је била конвенционална, са мотором напред и борбеним одељком иза, изнад кога се налазила купола са митраљезом. Како је кров био врло низак, изнад чланова посаде се налазила по мала оклопљена купола; точкови нису претрпели никакве измене.

Бензински мотор снаге 40 КС обезбеђивао је максималну брзину од 80 км/ч, али је аутономија кретања износила свега 200 км (резервоар за гориво био је капацитета 40 литара).

Основни недостатак возила огледао се у слабој оклопној заштити, пошто плоча дебљине 6 мм није била адекватна заштита ни од дејства стрељачког наоружања. Такође, покретљивост возила ван пута била је врло ограничена.

Верзије

ФАИ (Форд-А, Ижорский), основна верзија возила на шасији возила ГАЗ А.

ФАИ-М (ФАИ-Модернизированный), друга верзија возила, произвођена од 1934. године; израђивана на шасији возила ГАЗ-М1, уз уградњу резервоара за гориво већег капацитета (60 литара)

ФАИ-жд (ФАИ-железнодорожный) – верзија из 1936. године, произвођена у свега девет примерака; имао је могућност кретања железничком пругом

ГАЗ-ТК, (ГАЗ-Трёхосный, Курчевского) – оклопљени аутомобил на шасији возила ГАЗ-ААА, опремљен радио уређајем 71-ТК. Произведен је свега један прототип.

ФАИ

ФАИ-М

ФАИ-М

ФАИ-жд

ГАЗ-ТК

 

 

ТТ карактеристике (ФАИ)
Тип лако оклопљени аутомобил
Порекло Совјетски Савез
Дужина 3,75 м
Ширина 1,68 м
Висина 2,24 м
Маса 1 990 кг
Погон бензински мотор снаге 40 КС
Наоружање 1 х 7,62 мм ДТ
Брзина кретања 80 км/ч на путу, 30 км/ч ван пута
Аутономија кретања  200 км по путевима, 170 км ван путева

Оклопни аутомобил Panhard 178

Panhard 178 (званична ознака Automitrailleuse de Découverte Panhard modèle 1935) или „Pan-Pan“, био је напредни оклопни извиђачки аутомобил, конфигурације 4 х 4, конструисан за потребе француских коњичких јединица. Имао је четворочлану посаду и био наоружан ефикасним топом калибра 25 мм и спрегнутим митраљезом калибра 7,5 мм.

Значајан број ових возила је заробљен 1940. од стране Немаца, који су га увели у наоружање својих јединица под ознаком Panzerspähwagen P204 (f); након завршетка Другог светског рата, настављена је производња овог оклопног аутомобила, у верзији Panhard 178B.

Развој

Француска коњица је 1931. направила план за производњу оклопних борбених возила. Једна од предвиђених класа возила била су возила за дубинско извиђање. Тактичко технички захтеви су формулисани 22. децембра 1931, измењени 18. новембра 1932. и усвојени 9. децембра 1932. Овим захтевима, француске коњичке јединице су тражиле возило масе 4 тоне, радијуса кретања од 400 км, брзине кретања 70 км/ч, оклопа дебљине 5 до 8 мм, и наоружано топом калибра 20 мм и митраљезом калибра 7,5 мм.

Једној од компанија које су се надметале на конкурсу је 1933. одобрено да изради прототип возила. Прототип је био готов у октобру и презентован је јануара 1934. под именом  Panhard voiture spéciale type 178. Имао је куполу са митраљезом калибра 13,2 мм, јер планирана купола још увек није била готова. Након испитивања, која су одржана од 9. јануара до 2. фебруара 1934, возило је упркос томе што је имало веће димензије и масу од захтеваних, усвојено у наоружање француских оружаних снага. Произвођач је добио списак замерки које је морао да отклони у разумном року. Након отклањања недостатака, спроведено је ново тестирање, које је за резултат имало увођење још неких измена, уградњу пригушивача и вентилатора куполе.

Производња

У време усвајања возила, 25. априла 1934. године је одлучено да се наручи 15 возила, а месец дана касније још 15, по цени од 275 000 франака по возилу. Ова цена је тада била виша од цене које су Французи плаћали за лаки пешадијски тенк. До стварне наруџбе долази 1. јануара, а потом и 29. априла 1935, са роком испоруке до марта 1936. Услед штрајкова, испорука првих возила из ових наруџби је започета фебруара 1937. Прве две наруџбе се могу посматрати као одвојена предсерија од тридесет возила, која се разликује од касније произвођених возила. Трећа наруџбина за 80 возила је направљена 15. септембра 1935. Испорука ових возила каснила је око пола године, тако да су испоручена фебруара 1939. Пред рат су испоручивана возила из последње три наруџбе: једна наруџба од 40, друга од 35 и трећа од 80 возила.

На дан немачког напада на Пољску, француска војска је располагала са 219 возила, укључујући и прототипове. Ипак, производња је расла и ускоро је могао бити надокнађен губитак времена, када су тела возила у питању. Децембра је кренула производња за још две поруџбине: од 40 возила (испоручених до априла 1940.) и 80 возила, испоручених до средине маја 1940. Темпо испоруке возила се кретао од 9 возила септембра 1939. до 30 возила маја 1940. Укупно је произведено 339 возила за потребе француских оружаних снага. Ипак, укупан број возила био је већи, јер је рађено неколико нестандардних верзија, а и нису сва возила рађена за потребе француских оружаних снага. Стога се може изнети податак да је до примирја у јуну месецу произведено 491 возила.

Опис

Како би вршио задатке дубинског извиђања, Panhard 178 је морао бити што лакши. Возило је стога било релативно малих димензија, свега 4,79 м дуго, 2,01 м широко и 2,31 м високо (1,65 м је износила висина самог тела возила). Погонски део возила, где је био уграђен мотор Panhard ISK 4FII bis V4 снаге 105 КС, био је такође сужен, како би се обезбедила ниска силуета возила. Купола је била релативно велика, израђена од челика дебљине 26 мм на чеоном делу и 13 мм са бока. Дебљина оклопа самог возила се кретала од 7 мм, колико је био дебео патос, па до 20 мм на носу возила. Panhard 178 је био дупло тежи него што је то захтевано, али је ипак био добро покретљив за тадашње појмове. Максимална брзина кретања је износила 72,6 км/ч, а радијус кретања је био око 300 км. Овај радијус кретања је омогућен уградњом два резервоара за гориво укупне запремине 140 литара..

Кретање по неприступачном терену било је нешто ограничено самом концепцијом возила. Лиснате опруге су ограничавале брзину на 42 км/ч, а поседовање свега четири точка је ограничавало савлађивање мочварног терена, као и препрека у виду ровова.

Возач је седео у предњем делу возила, лево, и имао нормалне команде за управање возилом и осмостепени мењач. У случају потребе, могао је да готово одмах крене у назад, препуштајући управљање возилом помоћном возачу, који је седео напред десно. Овакав начин управљања био је уобичајен код извиђачких аутомобила. Помоћни возач је у командним верзијама возила био уједно и послужилац радио уређаја.

Купола APX3, са двоструким великим вратима на задњој страни, била је велика и могла је сместити два члана посаде. Командир се налазио у десној страни куполе, а нишанџија у левој. Французи су у почетку намеравали да возило наоружају новоразвијеним топом калибра 20 мм, да би када су схватили да је немогуће да обезбеде нови топ, разматрали прелазак на уградњу већ коришћеног топа калибра 37 мм – тада стандардног топа на француским оклопним возилима. Како је овај топ био слаб за противоклопну борбу, одустало се и од њега. Тако је изабран топ калибра 25 мм, који је био скраћена верзија већ постојећег, стандардног француског противтенквоског топа. Како би компензовали скраћење цеви, коришћена је муниција са јачим пуњењем. Борбени комплет је бројао 150 пројектила. Секундарно наоружање је чинио спрегнути митраљез калибра 7,5 мм, са 3 750 метака  у борбеном комплету, од којих је 1500 било панцирно-пробојно. Десно од возача се налазио резервни митраљез и он се могао монтирати на кров куполе и служио као оружје за дејство по циљевима у ваздушном простору.

Искуства су показала да возила неколико недостатака: слабо квачило, споро покретање куполе, скучену унутрашњост, непоуздане радио уређаје, слабе перформансе при кретању ван путева и врло бучне кочнице. На другој страни, ипак се радило о поузданом возилу, лаким за управљање и тихим мотором – пожељним карактеристикама извиђачког аутомобила.

Модификације возила

Радио возила

Возила Panhard била су намењена за дубинско, стратегијско извиђање и стога се очекивало да буду истурена далеко испред главнине сопствених снага. Да би испунили свој задатак достављањем података о непријтељу и терену, била је неопходно обезбедити радио уређаје великог домета. Стога је на сваких дванаест возила једно било израђено у специјалној верзији радио командног возила (Poste Commande) са фиксираном куполом и без наоружања, али са специјалним радио уређајем ER27 домета 80 – 150 км и два радио уређаја ER26, домета 60 км за комуникацију унутар сопствене јединице. Французи су током 1937. и 1938. наручили по дванаест возила овог типа, који су испоручени до децембра 1938. Овај број возила је дефинитивно био недовољан за опремање јединица, тако да је 15. априла 1940. наручено додатних 150 возила. Међутим, до капитулације Француске није израђено нити једно возило из ове наруџбе.

Северноафричка верзија

Прототип возила Panhard 178 је од 14. октобра 1936. тестиран у пустињама Марока, што је за резултат имало добијање одобрења за усвајање пустињског типа возила у наоружање 15. јануара 1937, са изменама по питању уградњу лакше куполе.

Снагама у Северној Африци су била потребна два типа оклопних извиђачких аутомобила: један лаки, за чију улогу је био предвиђен модел Laffly S15 TOE, и тешки, за шта је изабран Панхардов модел. Првобитно се планирало ојачавање возила по питању ватрене моћи, прво топом калибра 37 мм, а убрзо и топом калибра 47 мм. Ипак, 14. јануара 1939. брзи развој ситуације на међународном плану је условио усвајање варијанте зване „AMD 35 type Afrique française du Nord“, не пуно различите од стандардне верзије. Пустињска верзија се разликовала по уграђеном тешком хладњаку, прилагођеном за пустињске климатске услове.

Почетком јуна 1938. су предате две наруџбе: једна од двадесет и друга од дванаест возила. Трећа наруџба, за 96 возила, којим би се опремила 8 ескадрона са по 16 возила, предата је 3. фебруара 1939. Производња возила је започета у децембру, али је због недостатка специјалних хладњака морала бити обустављена. Од 128 укупно наручених возила, 71 је испоручено до 7. јуна, два су се налазила спремна за испоруку, а 39 оклопних тела је чекало уградњу куполе. До капитулације је испоручено још 41 возило, што је дало цифру од укупно испоручених 112 возила овог типа. Међутим, нити једно од ових возила није испоручено француским јединицама у Африци; употребљена су у новоформираним јединицама у Француској.

Колонијална верзија

Септембра 1938. су за потребе опремања јединица у колонијама наручила 4 возила, која су се од оригиналне верзије разликовале по мањој куполи, типа APX5, са једним чланом посаде у њој. У куполи је био уграђен топ калибра 25 мм и митраљез калибра 7,5 мм. Посада се састојала од три члана. Два возила су испоручена јуна 1939, а наредног месеца су испоручена и преостала два возила. Првих четири возила је отпремљено за Индокину 12. октобра. Од њих четири, јапанске снаге су заробиле бар једно. Друга наруџба од четири возила је примљена 10. јуна 1939; једно је испоручено децембра 1939, а преостала три јануара 1940. Тиме се број возила у овој варијанти попео на коначана број од осам возила. У време избијања рата, четири возила из друге серије су се још увек налазили у Француској и ушли су у наоружање снага Вишијевске Француске.

Ловац тенкова

Мада је имао довољну ефикасност на малим даљинама, ефикасност топа калибра 25 мм била је далеко од оптималне. Већ у јесен 1939. се разматрала могућност производње одређеног броја ловаца тенкова, јер је премало противтенковских јединица било моторизовано. Панхард је априла 1940. представио своје конструкцијско решење, ознаке Voiture spéciale 207, који је у основи био Panhard 178 са у задњем делу возила уграђеним топом SA 37, калибра 47 мм.

Овај модел се још увек налазио у фази развоја када је настала „мајска криза“. Због недостатка купола, возила су испоручена као возила без купола  – што је довело до програма опремања таквих возила новим куполама. Крајем маја је контактирана компанија Рено, која је убрзо поднела предлог конструкцијског решења прераде куполе са отвореним кровом и топом калибра 25 мм у затворену куполу са топом калибра 47 мм. Да би се обезбедило довољно места за уградњу већег и снажнијег топа, задњи део куполе је повишен, што је возилу дало потпуно другачију силуету. Возило је оклопљено плочама дебљине 25 мм, а предњи део возила је добио додатни оклоп дебљине 13 мм. Прво возило је завршено 6. јуна, али су планови за производњу четрдесет возила морали бити напуштени, јер је Париз 10. јуна прогласио статус отвореног града, тако да су фабрике евакуисане из града већ 12. јуна. Једино завршено возило је предато на употребу, и већ 15. јуна употребљено за одбрану моста у близини Етјена, где успева да уништи два немачка тенка и заустави колону која је покушала да форсира мост. Два дана касније, посада га уништава, јеер није могла да пређе Лоару са тешком опремом.

Немачке, Вишијевске Француске и Италијанске модификације

Након 1941, Немци су модификовали 43 возила у возила за заштиту железничких пруга (Schienenpanzer), заменивши им точкове железничким и уградивши им велике радио антене.

Schienenpanzer

По условима капитулације, Вишијевском режиму је било дозвољено да за полицијске потребе задржи 64 возила Panhard. Ова возила су углавном потицала из серија произведених у периоду мај – јун. Топови су им замењени митраљезима. Касније је инжињер Реноове фабрике произвео 45 нових купола, наоружаних топовима калибра 47 мм, од којих су неке касније уграђене на возила, која су по окупирању Француске гурнута у језера и тако сакривена од Немаца. У лето 1944, Покрет отпора је нека од ових возила оспособио за употребу, да би их Немци заробили и користили за своје потребе.

Током 1944, Немци су прегазили Вишијевску Француску и заробиле неке од возила Panhard којима су располагали Вишијевци. Немци су их наоружали топовима калибра 50 мм и користили за своје потребе на окупираним подручјима. Новембра 1942, италијанске оружане снаге су заробиле два Панхарда и користили их до септембра 1943.

Panhard 178B

Крајем 1944. је израђен нови модел куполе, ознаке FL1. Купола је била цилиндричног облика и пружала је више простора потребног за уградњу топа SA 45 L/32 , калибра 75 мм. Оклопно возило са новом куполом добија и нову ознаку –  Panhard 178B. Пред улазак у серијску производњу Французи одлучују да топ замене мањим топом, калибра 47 мм. Произведено је укупно 414 возила овог типа. Коришћена су у Француској и у колонијама Сирији, на Тахитији и у Вијетнаму.

ТТ карактеристике
Маса 8,2 т
Дужина 4,79 м са топом
Ширина 2,01 м
Висина 2,31 м
Посада 4
Наоружање 1 х 25 мм SA 35
1 х 7,5 мм Reibel
Погон Panhard SK снаге 105 КС
Аутономија 300 км
Брзина 72 км/ч

Лаки оклопни аутомобил М8

Лаки оклопни аутомобил М8 је био једини оклопни аутомобил који су користиле америчке оружане снаге током Другог светског рата. То је значајан контраст у односу на остале велике оружане снаге, као што су Британија и Немачка, које су у свом наоружању имале велики број типова оклопних аутомобила. Првобитно развијен за потребе противтенковских јединица, оклопни аутомобил М8  је уместо тога коришћен искључиво за задатке извиђања. М8 се није показао баш као потпуно адекватно возило за извршење задатака извиђања, али је то донекле више резултат грешака у доктрини употребе, неголи питање конструкције. Једна од верзија овог возила, ознаке М20, такође је била интензивно коришћена током рата.  Оклопни аутомобил М8 је коришћен и у Кореји, али је повучен након доласка нових возила – гусеничара, који су ушли у оклопне јединице. Ипак, М8 је оставио трага, не само у америчким оружаним снагама јер је у великим количинама испоручиван савезничким земљама. Као потврду квалитета можемо навести податак да се ови оклопни аутомобили још увек налазе у појединим оружаним снагама афричких и латиноамеричких земаља.

Развој

Све до 1940. године, развој оклопних аутомобила у америчким оружаним снагама је био одговор на захтеве коњичких јединица, које су набавиле две класе оклопних возила точкаша, оклопне аутомобиле и извиђачке аутомобиле. Разлика између ова два типа возила састојала се у томе што су оклопни аутомобили били са наоружаном куполом, док је извиђачки аутомобил имао отворени кров и био наоружан митраљезом. Извиђачки аутомобил је могао да повезе и одељење војника. Тако је у периоду од 1939. до 1940. набављено 42 оклопних аутомобила и 212 извиђачких аутомобила разлкичитих типова. У освит Другог светског рата, нови модел извиђачког аутомобила М3А1 је коришћен за традиционалне коњичке мисије, али у серијској производњи није било оклопних аутомобила. Америчке процене искустава из Шпанског грађанског рата довеле су до тога да су почели са благонаклоношћу да гледају на гусеничаре и полугусеничаре, док су за точкаше сматрали да имају лошу проходност ван путева.

Формирање оклопних јединица 1940. године означило је крај централне улоге коњице у развоју оклопних возила. Најамбициознији и талентовани коњички официри, мађу њима и генерал Џорџ Патон, прешли су у састав оклопних јединица, која је преузела мноштво задатака од коњице. Коњичке јединице нису престале да постоје, али са умањеним задацима, углавном ограничени на извиђање. Током 1941. постојало је мноштво пројеката оклопних аутомобила у развоју, упркос мањку захтева за таквим возилима на почетку рата. За то су била одговорна два фактора. Таква возила су била потребна Британији, посебно средње и тешко оклопљена возила, која су била развијана у компанији US Ordnance, а све у циљу испуњења „Lend-Lease“ договора. Друго, многе америчке аутомобилске фирме су имале способности да развију и производе возила точкаше, али не и гусеничаре. Стога су те фирме на своју руку, без захтева америчких оружаних снага, конструисали и нудили своје верзије оклопних аутомобила.

Оклопни аутомобил М8 започео је свој пут као брзи ловац тенкова, 1941. године. Након формирања команде ловаца тенкова 1940, постојала је хитна потреба за мобилним противтенковским топом калибра 37 мм. Тако је дошло до монтирања противтенкковског топа калибра 37 мм на ¾-тонски камион. Било је очигледно да је овај дизајн далеко од задовољавајућег, тако да је Одељење за наоружање јула 1941. расписало захтеве за новим ловцем тенкова, који је требао да буде лак, брз, високо покретан, са ниском силуетом и погодан за јефтину, масовну производњу. За погон је изабран мотор Херцулес, који је већ био уграђиван у извиђачки аутомобил М3А1. Октобра 1941. одобрена су два прототипа, Т22 компаније Форд и Т23 компаније Крајслер. Компанија Студебејкер је такође била заинтересована за овај програм, тако да је на свој сопствени трошак конструисала возило по датим спецификацијама, ознаке ГМЦ Т43, касније Т21. Америчке оружане снаге су прихавтиле Студебејкерову понуду 23. јануара 1942. и одобриле да учествује у такмичењу прототипова. Основни концепт сва три возила био је у основи сличан.

Почетни захтеви су тражили оклопни аутомобил точкаш конфигурације 6×4, са топом 37 мм у куполи, два митраљеза калибра 7,62 мм (један спрегнут и један на луку) и да максимлана маса возила буде око 5 тона. Оклоп је требао да пружа заштиту од муниције калибра 12,7 мм са чела возила и 7,62 мм са бокова. Под и кров нису имали оклопну заштиту. Одељење за наоружање је касније прихватало и конфигурације 4×4.

Почетком 1942. је постало јасно да је топ калибра 37 мм неадекватан у улози противтенковског оруђа, и да ће вероватно бити застарело до времена увођења оклопног аутомобила у серијску производњу. Међутим, батаљони ловаца тенкова су требали лаки оклопни аутомобил за извиђање, док је коњица желела да замени извиђачки аутомобил М3А1 новим.

Први прототип је завршила компанија Форд. Испитивања су започела у Абердину 16. марта 1942. Резултати тестирања су били охрабрујући, тако да је возило самоходно отишло у Форт Кнокс, на испитивање оружја. Као резултат ових испитивања, Одбор оклопних јединица је одлучио да је Фордов Т22 прикладан, након модификација, за извиђачки аутомобил у оклопним јединицама и коњици и као ловац тенкова за потребе команде ловаца тенкова. Одбор је осећао да Т22 нема довољне способности за кретање ван путева и сматрао је да би била погоднија већа купола за три члана посаде. Међутим, због хитне потребе за оклопним возилима и Фордовог искуства и капацитета за производњу аутомобила, америчке оружане снаге су одлучиле да се крене у производњу, чак и пре завршетка прототипова супарничких фирми. Тако је 21. априла 1942. године Фордов Т22 и званично изабран, док су се радови на прототиповима Крајслера и Студебејкера приближавали крају. Коњица, која је желела лакше и покретљивије возило, није била у потпуности задовољна овом одлуком. Т22 је био тежи од М3А1, а био је покретан истим типом мотора, тако да су карактеристике покретљивости самим тим биле лошије. Прва коњичка дивизија се жалила да Т22 не може да прати коњицу на тешком терену. Одбор оклопних јединица је игнорисао жалбу, јер је коњице била у процесу реорганизације и њене мисије ће у будућности бити искључиво извиђачке. Контроверзе су се наставиле иза сцене, да би јуна 1943. изашле на видело када је војни аналитичар Нју Јорк Тајмса, Хансон Болдвин, написао колумну на основу жалби коњичких јединица да М8 има „премало снаге, премало покретљивости и премало маневрабилности.“

T22

Америчке оружане снаге одобриле су завршетак преосталих прототипова, надајући се да бити корисна као возила за испитивање. Возило Студебејкер Т21 било је завршено маја месеца, док конструкција компаније Фарго никада није била потпуно завршена. Тестови извршени на Студебејкеру показали су низ проблема, који су се могли сматрати и небитним, јер је у то време Фордов модел већ био одобрен за производњу. Форд је извукао корист од Студебејкера јер је узео неке од његових решења за своју финалну верзију возила.

Тестови у Форт Кноксу су показали бројне пробелемса Т22 и као резултат, простор око возачевог поклопца је редизајниран, оклопљени су спонсони за радио уређаје, а бројне измене су учињене на топу и куполи. До тог тренутка, није било заинтерсованих родова војске за митраљез на луку возила, тако да је тај митраљез уклоњен. Форд је ова унапређења инкорпорирао у пето тест возило, означено са Т22Е2. Одбор оклопних јединица је препоручио производњу и пре него што је нови модел возила завршен, бележећи потребну цифру од 3534 возила: 2000 за команду ловаца тенкова и 1534 за коњицу. Британцима је приказан прототип и истовремено су опитани да ли су заинтересовани за набавку путем „Lend – Lease“ програма. Они су маја 1942. одбили понуду. Возило Т22Е2 добија званичну ознаку „Лаки оклопни аутомобил, М8“ 22. јуна 1942. године.

До краја лета 1942. америчке оружане снаге су у развоју имале пет модела оклопних аутомобила, масе од 7 до 26 тона са значајним разликама у оклопној заштити и осталим карактеристикама. Владала је велика конфузија у захтевима војске за оклопна извиђачка возила, ловце тенкова и лаке тенкове, тако да је 13. октобра 1942. формиран Одбор за специјална оклопна возила са циљем разјашњавања захтева. Вођен генералом Палмером из оклопних јединица, овај одборј е био познатији под именом Палмеров одбор. Одбор је посетио тест полигон у Абердину и прегледао пет главних типова оклопних аутомобила који су се тада налазили у развоју и њихове деривативе, укључујући оклопне аутомобиле Т13, Т17, Т17Е1, Т18, Т18Е1, Т19, Т21 и Т22, ловце тенкова Т49, Т55 и Т57 и извиђачки аутомобил Т24. Одбор је предложио да војска изабере један тип возила јере није било снажних захтева за одлике које би захтевале више типова возила. Одбор је имао становиште да су оклопни аутомобили превасходно намењени извиђању, те би у складу с тим требали да буду лаки, брзи и јефтини, наоружани топом 37 мм. То није било у складу са већим, боље оклопљеним аутомобилима Т17Е1 (Staghound) и Т18 (Boarhound) који су били у развоју по британским захтевима.

Препоруке Палмеровог одбора су добро примљене у копненој војсци, која је такође тежила мањем броју типова возила. Међутим, неки делови оклопних јединица, укључујући и њиховог команданта генерала Џејкоба Деверса, нису били одушевљени оваквом одлуком. Деверс је сматрао М8 адекватним за коњичке јединице, док је оклопним јединицама било потребније способније возило за извиђање, налик Т19 и Т19Е1. Копнена војска је одбила да поново разматра већ донету одлуку, тако да су на основу препорука Палмеровог одбора одбачени сви планови за усвајање у наоружање средњих и тешких оклопних аутомобила. Иако су Т17 и његови деривативи касније уведени у производњу у САД, сва производње је у оквиру прогрма „Lend-Lease“ отишла у Британију. Препоруке Палмеровог одбора је јако подржала планове за производњу лаког оклопног аутомобила М8, чак иако је одбор пронашао да је М8 у многим погледима далеко од идеалног модела возила какво је захтевано. Незадовољство возилом М8, формирало је основу за развој новог лаког оклопног возила које се појавило 1944. под ознаком М38.

Заробљени М8 – Panzerspähwagen M8(a)

Компанија Форд је 1. маја 1942. добила наруџбу за 5000 возила М8, али су преговори о условима уговора одложили почетак производње до марта 1943. Током тог периода, развијене су додатне модификације за серијско возило, међу којима је била и самозаптивајући резервоар горива. Одбор ловца тенкова је тражио да се предњи перидкоп уклони и да се смање димензије предњег крова куполе, што је одобрено децембра 1942. године. Такође је изражена жеља да се ливена купола замени вареном, што је и учињено код нове верзије возила. Производња је прво кренула у Фордовој фабрици у Сент Полу у Минесоти марта 1943, након чега су се маја месеца упослили капацитети у Чикагу. Иако се очекивало да се нова, варена купола, нађе на свим произведеним возилима, првих неколико возила је имало стару, ливену куполу. Та возила су била најсличнија прототипу Т22Е2. варена купола је постала стандардна од краја марта. Један од проблема са возилом М8, који није био уочен на тестирањима, била је слабост предњег вешања – посебно лиснатих опруга. Стога су септембра 1943. са производне линије узета два возила ради тестирања са унапређеним системом вешања и независним сиситемом вешања тошкова. Они су били означени са М8Е1. Нови систем вешања са торзионом шипком није био задовољавајући тако да није ни улазио у производњу. Међутим, у серијски модел је убачен низ унапређења система вешања. Одбор оклопних јединица је тестирао М8 током лета 1943. године тако да је 21. августа 1943. године возило прихваћено за увођење у наоружање.

Опис возила

Лаки оклопни аутомобил М8 је имао четворочлану посаду: возача и сувозача у предњем делу возила, командир-пунилац у десној страни куполе и нишанџијом у левој страни куполе. Возило је покретано бензинским шестоцилиндричним линијским мотором Hercules JHD, снаге 110 КС.  Вешање је било конвенционалнно, употребом лиснатих опруга. Контроле управљања возилом биле су налик конвенционалним аутомобилским, са класичним воланом. Мењач се налазио између предњих седишта, а брзине су се мењале на уобичајени начин, помоћу спојке. У борби, возач је могао да гледа напред или кроз прорез оклопљених плоча, или кроз перископ са ојачаним стаклом. Ван борбе, предњи панел је могао да се спусти, тако да је возач добијао бољи поглед. Сувозач је укључен у посаду возила, јер је требао да рукује митраљезом. Када је митраљез избачен на почетку процеса конструисања возила, сувозач је добио неколико специфичних задатака: у коњичким јединицама, он је нпр. надокнађивао првонастали губитак у борби. Возачки одељак је све у свему био врло тесан, нарочито у борби, када је у тај одсек била смештана разна додатна опрема посаде која је на другим местима више сметала.

Купола је била варена и са отвореним кровом. Наоружање куполе се састојал оод топа М6 калибра 37 мм и спрегнутог митраљеза М1919А4, монтираног са десне стране топа. Седиште нишанџије било је причвршћено на прстену куполе, лево од топа. Топом се нишанило коришћењем телескопског нишана М70Д. Елевација топа се заузимала ручним контролама на десној страни топа, док су са леве стране налазио механизам покретања куполе по азимуту.  На првих 1100 произведених возила М8 уграђиван је механизам покретања куполе са једном брзином. Од августа 1943. године уграђивао се двобрзински систем. Окидање топа и митраљеза вршило се помоћу ножних команди на педалама, које су се налазиле на малој платформи. Командир возила се налазио десно од топа.  Поред дужности командовања возилом, он је био одговоран за пуњење топа и спрегнутог митраљеза. Чланови посаде међусобно су комуницирали путем система унутрашње везе РЦ-99.

M8 – поглед са стране

У основној верзији возила, борбени комплет је износио 80 пројектила 37 мм, од којих се 64 налазило у полици десног спонсона поред колена командира, и у две полице на зидовима куполе, капацитета по 8 граната које су биле спремне за употребу. Додавање другог радио уређаја код верзије за коњичке јединице условио је избацивање гавне муницијске полице, иако су рађене одређене модификације на терену како би се повећао борбени комплет возила. Оклопни аутомобили који су се налазили у саставу јединица ловаца тенкова обично су задржавали стандардни смештај муниције јер су имали један радио уређај. Коришћена су три типа муниције 37 мм: панцирно пробојна М51Б1 или Б2, високо експлозивна М63 и картечна М2. Возила су обично крцала више високоексплозивних и картечних пројектила на уштрб панцирно пробојних, јер је употребатопа 37 мм у противоклопној борби била неадекватна против немачких оклопних средстава. Улога возила М8 није била да се бори против непријатељских тенкова, већ да пружи ватрену подршку јединицама.

У погледу извршавања извиђачких задатака, возило М8 је било богато опремљено радио уређајима. Планирано је да се сва возила опреме радио уређајем СЦР-508, али је недостатак тих уређаја 1943. године довео до њихове замене старијим, предајником СЦР-193 и пријемником СЦР-312. У коњичким јединицама, сваки М8 је требало опремити са два радио уређаја: СЦР-506 и СЦР-508. СЦР-506 је био монтиран на десноој страни куполе и служио је за комуникацију са командом сквадрона. Краткоталасни СЦР-508 је служио за одржавање везе унутар јединице. Био је једноставан за употребу, од стране људства које није имало интензивну обуку у погледу руковања радио уређајима. Овај радио уређај се налазио поред колена нишанџије.

Посада је од личног наоружања располагала карабинима М1. Спрегнути митраљез је било могуће изградити из куполе и користити га са троношца. У возилу се налазило и 12 ручних граната. На постолима на спољним странама возила налазиле су се по три противтеновске мине М1А1. Неке од јединица су ове мине посматрале као потенцијални ризик по сопствено возило јер су веровали да се могу активирати дејством непријатеља на возило. Стога су многе јединице скидале мине и уместо њих на носаче качили опрему која им је сметала унутар возила.

Верзије

  • Т22 – прототип
  • Т22Е1 – прототип конфигурације 4×4
  • Т22Е2 – прототип касније стандардизован као М8
  • М8 – серијска верзија
  • М8Е1 – верзија са модификовани мвешањем. Произведена два возила 1943.
  • М20 – возило са уклоњеном куполом. Серијска купола је замењена ниским, оклопљеним, отвореним надграђем и монтажом за тешке митраљезе М2. Коришћен као командно возило и извиђачко возило за даље извиђање, али је доста њих коришћено у улози оклопног транспортера. У почетку означавано ознаком М10, преименовано је у М20 да би се изнегло мешање са ловцем танкова М10 Wолверине. У компанији Форд произведено је 3680 возила овог типа током две године производње.
  • Т69 – противавионска верзија возила М8, наоружана са четири митраљеза. Како је било инфериорније од возила М16, пројект је обустављен.

Извиђачки аутомобил М8 из састава 3. оклопне дивизије америчких оружаних снага

М8 фотографисан током примопредаје заробљених немачких војника

БА-10, оклопни аутомобил

Оклопни аутомобили су одиграли велику улогу у Првом светском рату; били су једноставни за производњу, а њихова ватрена моћ била је и више него довољна. Поред примене у војсци, ова возила су нашла своје место и у полицијским јединицама задуженим за одржавање реда у колонијама. У почетку, оклопни аутомобили нису били ништа друго до шасије комерцијалних камиона прилагођене за ношење тешког оклопљене каросерије, обично са куполом. Митраљези су чинили стандардно наоружање ових возила. Совјетски Савез је током тридесетих година развио читаву фамилију оклопних аутомобила, од којих се најбоље показала серија шестоточкаша која је започела моделом БА-1 1932. Модел БА-10 је у серијску производњу ушао 1938. и брзо постао стандардни оклопни аутомобил извиђачких и самосталних оклопних јединица Совјетског Савеза.

За основу возила је употребљена шасија камиона ГАЗ-ААА (ГАЗ – Го́рьковский автомоби́льный заво́д је копија америчког Форда) која је прилагођена и ојачана како би издржала додатну масу оклопних плоча. Употреба овог модела камиона, са мотором напред, условила је  иразмештај посаде у возилу; возач се налазио иза мотора, а нишанџија митраљеза поред њега. Поред њих двојице, у четворочланој посади возила су се налазили и нишанџија у куполи и командир возила. Возило је погоњено четвороцилиндричним водом хлађеним бензинским мотором ГАЗ-М1 снаге 85 КС и он је обезбеђивао максималну брзину кретања од 57 км/ч. Аутономија кретања од 320 км се показала као довољна за услове Совјетског Савеза. Поред укупно шест точкова, возило је имало и два резервна точка, по један на боку. Они су се могли слободно окретати, што је у условима неравног и расквашеног терена, обезбеђивало возилу мањи притисак на подлогу.

Купола се налазила изнад задњих точкова и била је слична куполама тенкова тог времена. У куполи се налазио топ калибра 37 мм (код верзије БА-32 је уграђиван топ калибра 45 мм) и спрегнути митраљез калибра 7,62 мм; секундарно наоружање чинио је још један митраљез калибра 7,62 мм у трупу возила, десно од возача. Труп, равних бокова, у почетку је рађен закивањем оклопних плоча, да би се касније прешло на варење. Последње верзије возила су имале нешто закошенији оклоп и нижу кабину.

Совјети су ова возила по први пут употребили против јапанских снага у краткотрајном пограничном сукобу у севроисточној Кини.

Упркос својој маси, оклопни аутомобил БА-10 је био робустно и поуздано возило и, упркос ограничењима конфигурације 6х4 служио је совјетским оружаним снагама све до немачког напада на СССР. Топ 45 мм је било снажно као и оно на тенковима непријатеља. Ипак, 1941. годину је преживело врло мало оклопних аутомобила БА-10. Немци су заробили велики број ових возила и користили их за борбу против партизанских снага у Совјетском Савезу и на Балкану, где ће се показати као идеална возила за те задатке. Ова возила ће носити немачку ознаку Panzerspahwagen BAF 203(r). Део заробљених возила су користили и Румунија и Финска. Они који су остали у Совјетским рукама су након 1942. повучени из наоружања. Ова возила су са 3 311 примерака остала најмасовнији оклопни аутомобили који су се налазили у наоружању совјетских оружаних снага.

Основне верзије:
БА-10М – верзија са куполом тенка Т-26Б, наоружаном топом калибра 45 мм
БА-32 – верзија оклопног аутомобила амфибије
БА-10ЖД – специјализована железничка верзија

 

ТТ карактеристике БА-10
Маса 5,14 т
Дужина 4,65 м
Ширина 2 м
Висина 2,2 м
Посада 4
Оклопна заштита 6-15 мм
Наоружање 1 х 45 мм
2 х 7,62 мм
Погон ГАЗ-М1 снаге 85 КС
Аутономија 320 км
Брзина 57 км/ч

AS-42, извиђачки аутомобил

AS42 наоружан противтенковским топом Breda 47/32 Mod. 1935

Оклопни аутомобили AS 42 La Sahariana су прављени у Фијатовој фабрици на основу шасије оклопних аутомобила типа AB 41. Првенствено су употребљавани за извршавање задатака извиђања од стране италијанских снага у северној Африци.

Наоружање возила је варирало од задатака, а најчешће се састојало од:

  • митраљеза Breda mod. 37, калибра 8 мм, са 24 оквира у борбеном комплету
  • противтенковска пушка Solothurn S18/1000 калибра 20 мм, са 10 оквира у б/к
  • ПА/пт топ Breda mod. 35 калибра 20 мм, са 12 оквира муниције у б/к
  • противтенковским топом CAN mod. 37, калибра 47 мм, са б/к од 10 пројектила

Возило је имало карактеристичне велике точкове, као и подлоге за извлачење из песка, закачене на задњој страни возила.

Патрола AS42 у Либији; уочљива разлика у наоружању

Први пут су употребљени новембра 1942. на афричком ратишту. Налазили су се у наоружању јединице Raggruppamento Sahariana AS, намењене за борбу против британских патрола за дубинско извиђање, као и за спровођење властитог извиђања. Јединица је имала три возила SPA TL37 AS (два наоружана и једно транспортно) и 7 возила AS 42:

  • рег.ознаке 790B, са наоружањем : 1 x 20 мм и 1 x 8 мм
  • рег.ознаке 791B, са наоружањем: 1 x 47 мм и 1 x 8 мм
  • рег.ознаке 792B, са наоружањем: 1 x 20 мм и 1 x 1 x 8 мм
  • рег.ознаке 793B, са наоружањем: 1 x 20 мм Solothurn и 2 x 8 мм
  • рег.ознаке 794B, са наоружањем: 2 x 8 мм
  • рег.ознаке 797B, са наоружањем: 1 x 20 мм и 2 x 8 мм
  • рег.ознаке 798B, са наоружањем: 1 x 20 мм Solothurn и 2 x 8 мм

Ова једница је била активна на афричком ратишту у периоду од 29. новембра 1942. до 8. априла 1943. године. Према доступним фотографијама, Италијани су били склони  и уградњи заробљеног британског наоружања на ова возила.

AS42 наоружан и британским митраљезом Vickers

Мали број ових возила коришћен је на Источном фронту. Након што се Италија предала Савезницима, ово возило су наставили да употребљавају падобранци из нове Мусолинијеве владе у северном делу Италије Након рата, поједини примерци су употребљавани у полицијским јединицама, све до 1954, када су коначно повучени.

ТТ карактеристике AS 42
Маса 4,5 т
Дужина 5,7 м
Ширина 2,10 м
Висина 1,80 м
Наоружање зависно од задатка
Погон бензински мотор снаге 80 КС
Аутономија 535 км (1200 км уз употребу додатног горива)
Брзина око 90 км/ч

AEC, тешки оклопни аутомобил

AEC Mk I

Шеф конструкторског тима компаније AEC (Associated Equipment Company), Џорџ Рекам ( George J. Rackham) je 1941. увидео да британски тенкови на Средњем Истоку показују извесне недостатке у борби против немачких тенкова исте категорије. Рекам је веровао да се немачки тенкови могу поразити брзим, снажно наоружаним оклопљеним возилима – точкашима, тако да је убедио главни одбор компаније да изради макету возила, у коју ће уградити што је могуће више склопова артиљеријског трактора Matador који је компанија производила. Макета је тежила неких 11 тона, била је конструисана на конвенциоанлној шасији, на коју је уграђена узана купола, са чела оклопљена плочом дебљине 30 мм.

Према званичној историји компаније, макета је прошверцована на демонстрацију војних возила, где је привукла пажњу Винстона Черчила. Недуго затим, компанија је примила поруџбину за 120 возила, када возило добија и своју званичну ознаку „Model O.855 AEC armoured car, Mk I“.

Прво возило је испоручено 1942; било је погоњено шестоцилиндричним дизел мотором AEC A195, снаге 105 КС. Са мотора је погон преношен на сва четири точка. Предња осовина је била погонска, док је погон задње осовине укључиван по потреби.

Возило је било наоружано топом 40 мм и митраљезом калибра 7,92 мм у ротирајућој куполи. Купола је била „позајмљена“ са пешадијског тенка Valentine, тако да је возило имало ватрену моћ истоветну крстарећем тенку А13.

Након прве верзије, уследила је и верзија MkII, која је произвођена у већем броју. Ова верзија је била заснована на модификацијама направљеним на Блиском Истоку, некада означеној као Mk IA. Уграђен је нови, снажнији, мотор А197 – снаге 145 КС. Овај мотор је у оригиналу био намењен уградњи у тенк Valentine. Извршене су и промене на оклопном телу возила, тако да је сада било могуће повећати посаду на четири члана. Првобитни топ калибра 40 мм замењен је снажнијим, калибра 57 мм. Наоружање је уграђено у шестоугаоној куполи. Ове измене су повећале масу возила на 12,5 тона.

За трећу, и коначну верзију, ознаке Mk III, употребљена је иста шасија, али је уграђена већа купола, што је омогућило уградњу калибра 75 мм израђеног на основи америчког топа М3 и прилагођеног за употребу америчке муниције. Посада је редукована на три члана.

Обе верзије, Mk II и Mk III, биле су означене са Model O.856, и произведено их је 500 комада. Возила у верзији Mk I и Mk II су била ангажована у борбеним дејствима у Италији, северној Африци и Сицилији, док је верзија Mk III била коришћена у северозападној Европи. Иако је ово возило било брзо, добро наоружано, високи профил возила је ограничавао његову употребу као средства ватрене подршке.

Оклопљени аутомобили AEC су била адаптирана и за ношење двоцевног противавионског топа Oerlikon, који су смештени у модификовану куполу, али како су Савезници већ обезбедили превласт у ваздуху, није било серијске производње ове верзије. Поред противавионске верзије, постојале су и верзије самоходног бацача пламена, имена Basilisk, као и возила за разминирање, ознаке Scorpion.

ТТ карактеристике AEC
Маса Mk I 11 тона
Mk II, Mk III 12,7 тона
Дужина 5,18 м
Ширина 2,74 м
Висина 2,54 м
Посада Mk I, Mk III 3 члана
Mk II 4 члана
Наоружање Mk I    топ 40 мм
Mk II   топ 57 мм
Mk III топ 75 мм
1 х Bren
1 x Besa
Оклопна заштита 16 – 65 мм
Погон Mk I    дизел мотор AEC 195, 105 КС
Mk II Mk III дизел мотор AEC 197, 145 КС
Аутономија 400 км
Брзина 58 – 65 км/ч