Graf Zeppelin, носач авиона

Немци су након 1933. започели размишљања о могућности да изграде сопствени носач авиона. Задатак израде прелиминарног нацрта носача авиона добио је Вилхелм Халдер, који се те 1934. налазио на позицији асистента професора Поморских конструкција на берлинском Техничком универзитету; Халдер је израдио нацрт носача авиона депласмана 22 000 тона, који је могао да укрца 50 авиона и плови максималном брзином од 35 чворова.

Поморски споразум, постигнут 18. јуна 1935. између Велике Британије и Немачке са циљем регулисања величине немачке ратне морнарице, дозвољавао је Немачкој градњу носача авиона укупног депласмана до 38 500 тона. Сходно томе, Немци су решили да Халдеров пројектовани носач смање на 19 250 тона, како би у оквиру дозвољене тонаже могли да изграде два носача авиона. Истовремено, то је значило да би немачки носач, грубо гледано, био сличних димензија и капацитета као и британски носачи авиона тог доба.

Интересантно је напоменути да је делегација немачке морнарице 1935. године боравила у  Јапану, где је разгледала носач Akagi, како би прикупили података о специфичностима конструкције носача авиона. Већ следеће године се полажу кобилице за два носача авиона у бродоградилишту  Deutsche Werke у Килу, под називом Flugzeugträger А и B. Било је планирано да се заврше до краја 1940, али се то никада није догодило.

Поринуће носача авиона Graf Zeppelin

Априла 1940, преношењем тежишта у изградњи бродова са површинских на подморнице, заустављена је изградња како носача авиона тако и свих великих ратних бродова који су се налазили у немачким бродоградилиштима. Већ уграђени топови су демонтирани и коришћени у обалској одбрани у Норвешкој. Недовршени бродови су отегљени у Готенхафен.

Током 1942. је постало очигледно да су Немачкој за даље операције површинских састава потребни носачи авиона, тако да су радови настављени. Завршетак изградње је пројектован за зиму 1943. За матичну луку је одређен Дронтхеим, на јужном делу Фетенфјорда. Истовремено, неколико крстарица је чекало преуређење у носаче авиона (Potsdam, Gneisenau, Europa и Seydlitz). Децембра 1942. године Graf Zeppelin бива отегљен назад у килско бродоградилиште на завршетак радова.

Проблеми у завршетку радова су остали. Херман Геринг, командант ваздухопловства, вређао се било каквим нападом на свој ауторитет и сваком приликом је ометао адмирала Редера. У морнаричким круговима, Редер налази на опозицију у адмиралу Деницу, подморничару.

Адмирал Редер је још 1942. био оптимиста и најавио је Хитлеру да је степен изградње носача авиона Graf Zeppelin достигао 85% , те да ће бити готов за годину дана, док ће још годину дана требати за увежбавања посаде и поморска испитивања.

Иако је Хитлер уверавао Редера да ће носач бити изграђен, његов рат са Герингом није престајао. Геринг је свој немар према морнаричком ваздухопловству показао извештавањем Хитлера и Редера да ће морнарички авиони који су наручени за носач бити готови тек 1944. године.

По наговору Редера, Хитлер наређује Герингу да произведе авионе за носач. Под таквим притиском, Геринг нуди реконструисану верзију авиона Junkers Ju87B и Messerschmitt Bf 109 E-3 који су се у то време повлачили из јединица прве линије. Редер је био незадовољан, али је ипак прихватио понуђене авионе (заједно са условљавањем да летачко особље буде под командомнемачког ратног ваздухопловства). Ово је утицало на продужетак времена изградње, јер се морала мењати полетно слетна стаза.

Хитлер 1943. бива разочаран својом ратном морнарицом. Редер одлази у пензију на свој захтев, а на његово место долази адмирал Дениц. Изградња носача, у то време завршеног 95%, бива одмах обустављена.

Како се крај рата приближио, носач је потопљен у плитким водама бродоградилишта Штетин 25. априла 1945, непосредно пред улазак Црвене армије у град.

На везу у луци Штетин.

Судбина носача по завршетку рата није била јасна. Према одредбама трипартитне комисије, бродови класе Ц (оштећени или потопљени) су требали бити потопљени у дубоким водама до 15. августа 1945. године. Уместо тога, Совјети одлучују да поправе брод. Марта 1946. га ваде са дна и тегле га за Лењинград, натовареног контејнерима у којима су били неуграђени делови конструкције брода и опљачкане машине пољских и немачких фабрика. Последња позната фотографија носача је тада и снимљена.

Дуго после тога није било никаквих информација. Постојале су разне спекулације о судбини брода. Нагађано је да је брод ударио у мину и потонуо негде на путу између Свинемундеа и Лењинграда.

Носач у совјетском власништву.

Након отварања совјетских архива, на ову мистерију пада ново светло. Брод је дотегљен у Лењинград, где добија нову ознаку, ПО 101 (брод база 101). Совјети су се надали да ће га моћи поправити. Међутим, кад се видело да је то непрактично, одустали су, и одвукли брод у рејон Свинемундеа, где им је служио као брод-мета. Средином априла, тачније 16. априла 1947. натоварен је муницијом како би представљао што вернију мету и потом гађан са бродова и из авиона. Овиме су испунили одредбе Трипартитне комисије и у исто време стекли одређена искуства у нападу на носаче авиона, јер је хладни рат увелико трајао. Након 24 примљена поготка, брод је још увек био на површини, тако да је морао бити докрајчен торпедима.

Погодак у носач Graf Zeppelin

Потапање.

Позиција олупине није била позната све до испитивања подморја од стране пољске нафтне компаније Petrobaltic, који су 16. јула 2006. наишли на олупину дугу 265 метара, 55 км северно од пољског града Владиславово. Пољска морнарица је 26. јула 2006. потврдила откриће помоћу ронилица са брода ORP Arctowski, чиме је прича о немачком носачу авиона добила свој епилог на дубини од 86 метара.

Обриси носача Graf Zeppelin на дну.

Градња другог брода исте класе, Flugzeugträger B, започета је у јесен 1938. године у бродоградилишту Krupp Germaniawerft у Килу, али су радови обустављени са почетком борбених дејстава. Брод је изрезан фебруара 1942. године, са циљем обезбеђења материјала за први брод, Graf Zeppelin.

 

Amagi, носач авиона

Amagi, јапански носач авиона класе Unryu, носач који је изграђен крајем Другог светског рата и никада није укрцао своје авионе; рат је провео у јапанским територијалним водама. Своју каријеру је завршио јула 1945. у поморској бази Куре, када се након америчких удара из ваздуха преврнуо. У старо гвожђе је изрезан 1946. године.

Јапанска царска морнарица је, у времену које је претходило рату на Пацифику, намеравала да изгради велику флоту носача авиона. Како би их брзо изградили, пројекат нових носача авиона је био заснован на класи носача авиона Hiryu. Тако настала класа Unryu била је врло слична својој основи и једноставна за градњу, али се разликовала по томе што је острво било уграђено на десном боку. Нови носач је могао да укрца 63 авиона, у два хангара, а авионе је помоћу два лифта допремао на летну палубу.

Носач Amagi је наручен под привременом ознаком 5001, као део Петог програма наоружавања флоте из 1942. године. Ово је био масиван флотни програм, намењен надокнађивању губитака насталих код Мидвеја, усмерен на носаче авиона и авионе. Првобитни план је предвиђао градњу шеснаест носача авиона класе Unryu, али их је на крају изграђено свега три, међу њима и Amagi.

Кобилица носача авиона је положена у бродоградилишту компаније Мицубиши у Нагасакију, 1. октобра 1942; у море је поринут 15. октобра 1943, док је опремање брода завршено 10. августа 1944. У поморски арсенал Куре упловљава фебруара 1945, када крећу радови на маскирању брода. У то време, ваздухопловна група која је требала бити укрцана на носач, 601. ваздухопловна група, била је ангажована у бици за Иво Џиму. У периоду од 10 .до 24. фебруара извршен је кратак ремонт, да би 19. марта авиони из састава TF58 напали луку и лако оштетили носач авиона. Средином априла, носач је везан и закамуфлиран у луци Куре.

Иако закамуфлиран, 24. јула га лоцирају и нападају авиони из састава TF38; брод је погођен са две бомбе. Бомба масе 230 кг је детонирала у близини крменог димњака, тешко га оштетивши. Бомба масе 910 кг је пробила летну палубу и детонирала у горњем хангару, између лифтова. Експлозија бомбе је однела секцију хангара дуине  50 м. Летна палуба између лифотва била је уништена у дужини од 61 м. У палуби горњег хангара је начињен отвор пречника 7,6 м. Парчад бомби које су пале поред носача, на неколико места су пробили оплату и изазвали продор воде; потопљени су једна муницијска комора, два машинска простора са отловима и леви крмени машински простор.

Командант брода је касније током дана издао наређење за напуштање брода; у вечерњим часовима, носач је још увек плутао, уз приметни нагиб на леви бок и прамчани трим. У наредних пар дана, још неколико простора је напуњено водом, тако да је носач сео на дно луке. Американци су 28. јула извршили још један напад на брод, који је резултовао још већим нагибом брода. Amagi се преврнуо наредног дана у преподневним часовима. Нису познати подаци о људским жртвама, али се верује да ако их је и било – да су вероватно мали.

Брод је из флотне листе избрисан 30. новембра, а радови на подизању брода започети су 5. децембра. Брод је коначно подигнут 31. јула 1946, док је резање брода у старо гвожђе потрајало до 12. децембра 1947.

ТТ карактеристике
Tип носач авиона
Депласман 20 450 т
Дужина преко свега 227,35 м
Ширина 22 м
Газ 8,73 м
Погонска група 8 парних котлова Kampon, 4 парне турбине,
4 осовинска вода, снага погона 152 000 КС
Брзина пловљења 34 чв
Посада 1595 чланова
Радијус пловљења 8000 М брзином од 18 чв
Наоружање 6 х Type 89 калибра 127 мм
13 х Type 96 калибра 25 мм
6 ПАР лансера калибра 120 мм
Авио компонента 63 авиона

Activity, носач авиона

Activity, ескортни носач авиона који је током Другог светског рата пловио у саставу британске краљевске морнарице.

Ескортни носач авиона HMS Activity, октобра 1942. године

Ескортни носач HMS Activity је свој живот започео као теретни брод хладњача Telemachus, грађен за компанију Alfred Holt Line. Међутим, британско Министарство ратног транспорта га реквирира и преименује у Empire Activity. Јануара 1942. брод поново мења корисника, овог пута га реквирира Адмиралитет, који је и издао налог за реконструкцију брода у ескортни носач авиона HMS Activity.

То је била друга конверзија трговачког брода у ескортни носач авиона, која је спроведена у британском бродоградлишту. Претходник, ексортни носач авиона HMS Audacity, који је био кратког века, настао је реконструкцијом узапћеног немачког теретног брода Hannover.

Конверзија се није много разликовала од америчких конверзија. Брод је добио узану али дугачку летну палубу, димензија 150 х 20 метара, и један мали лифт на крају летне палубе, који је опслуживао мали хангар, димензија 26,5 х 18 х 6,4 м. Носач није имао катапулт, а од опреме за слетање располагао је са четири жице за хватање авиона и по једном сигурносном жицом и заштитном баријером.

Мали хангар и лифт ограничавали су број укрцаних авиона на свега десет, док су димензије лифта су ограничавале употребу авиона на моделе Swordfish и Martlet.

Swordfish на узаном лифту.

Носач је погоњен са два дизел мотора Burmeister & Wain, снаге 12 000 КС, који су обезбеђивали максималну брзину пловљења од 18 чворова. Све британске конверзије носача авиона имале су дупле пропелере, што је обезбеђивало бољу маневрабилност брода у односу на америчке конверзије.

Потапање немачке подморнице U-288

Оперативна употреба брода у улози ескортног носача авиона започета је 1. јануара 1943, након што су извршена испитивања брода. Октобра 1943. су извршене припреме за употребу носача у првој линији, што је подразумевало праћење конвоја на северном Атлантику. На овом задатку се налази до августа 1944. и за то време успева да својим авионима потопи немачке подморнице U-355 и U-288 (заједно са авионима са носача HMS Tracker), као и да оштети још три подморнице (U-362, U-673 и U-990).

HMS Activity, фебруара 1944.

Након поправки у Клајду (Шкотска), HMS Activity августа 1944. добија задатак да транспортује авионе у Триконмале (Цејлон). Крајем јануара 1945. године, напушта Британију са конвојем KM 39, са новом ознаком (R301), на задатак у Источноиндијској флоти. На путу до одредишта спашава 92 морнара са америчког транспортног брода Peter Silvester, који је 6. фебруара потопила немачка подморница U-862. Остатак рата проводи транспортујући авионе у региону индијског океана, да би одмах након рата добила задатак да отплови за Сингапур и укрца и превезе савезничке ратне заробљенике.

Из оперативне употребе излази по упловљењу у Клајд, а цивилној компанији Glen Lines бива продата 1946. Годину дана касније, под именом Breconshire, започиње свој стари-нови живот теретног брода. У служби остаје до априла 1967, када је изрезан у старо гвожђе.

HMS Activity, након конверзије у теретни брод, овде MV Breconshire

ТТ карактеристике
Tип ескортни носач авиона
Депласман 14 480 т пуни
Дужина преко свега 156,29 м
Ширина 20,27 м
Газ 7,6 м
Погонска група 2 дизел мотора, 2 осовинска вода
12 000 KS
Брзина пловљења 18 чв
Посада 700 чланова
Радијус пловљења 3 600 М
Наоружање 2 х 100 мм
20 х 20 мм
Авио компонента 10 авиона

Носач авиона USS Yorktown (CV-5)

Носач авиона USS Yorktown (CV-5) био је први брод из нове класе носача авиона који је одобрила администрација председника Рузвелта. Јорктаун и Ентерпрајз (USS Enterprise CV-6) су одобрени 1933, а пет година касније и USS Hornet (CV-8).

Сама конструкција је представљала унапређену конструкцију носача класе Ренџер (Ranger), са отвореним хангарима за смештај авиона, што је била разлика у односу на претходне носача евиона Лексингтон и Саратога. Тиме је носач добио капацитете за смештај 80 авиона. Даљи рад на унапређењу ове конструкције носача довео је до класе Есекс (Essex).

USS Yorktown на сидру у Хемптон Роудсу, октобра 1937. године

Носач авиона Јорктаун улази у оперативу септембра 1937. и након Перл Харбура ужурбано бива пребачен у Пацифик. У пролеће 1942. бива послат у југозападни Пацифик и учествује у бици у Коралном мору. Укрцана 5. ваздухопловна група, коју је чинило 20 авиона Grumman F4F Wildcat, 38 Douglas SBD Dauntless и 13 Douglas TBD Devastator, одиграла је значајну улогу, потопивши лаки носач Шохо у бриљантном нападу који је трајао свега 10 минута.

Наредног дана, 8. маја, њени обрушавајући бомбардери наносе оштећења носачу Зуикаку, али заузврат јапански авиони успевају да се пробију кроз заштиту носача и постигну разарајући погодак летне палубе. Бомба је прошла кроз три палубе пре него што је експлодирала, при чему избија снажан пожар. Пожар је некако угашен и брод је успео да се домогне Перл Харбура где су извршене поправке.

Американци су успели да поправе носач за свега четири дана, тако да је могао да учествује у бици за Мидвеј јуна 1942. У пресудном тренутку битке, обрушавајући бомбардери са Јорктауна су учествовали у нападу на јапанске носаче, а авиони са Јорктауна су једини могли да спроведу извиђање преживелог јапанског носача Хирју. Чак и након три погодака бомбама од 250 кг Јорктаун је био способан да користи авионе. Та способност је нестала након два поготка торпедима.

Јорктаун је можда и могао да преживи чак и ова тешка оштећења, јер су Американци успели да угасе пожар и испумпају воду. Међутим, подморница I-168 је са два торпеда погодила носач, који се сутрадан преврнуо и потонуо.

ТТ карактеристике
Депласман 19 800 т стандардни, 27 500 т пуни
Дужина преко свега 246,7 м
Ширина 25,3 м
Газ 8,53м
Погонска група парне турбине снаге 120 000 КС
Брзина пловљења 33 чв
Посада 2 919 чланова
Наоружање (1942) 8 х 127 мм, 16 х 27,94 мм, 16 х 12,7 мм
Оклопна заштита појас 102 мм; главна палуба 76 мм; доња палуба 25-76 мм
Авио компонента (1942) 20 ловаца, 38 обрушавајућих бомбардера и 13 торпедних бомбардера

Носач авиона HMS Victorious

Наручен у оквиру Поморског програма из 1936, заједно са градњом носача авиона HMS Illustrious, HMS Victorious је (по времену поринућа) био трећи носач класе Illustrious. Увођење у оперативу је одлагано све до 14. маја 1941, пошто је тадашња фаза рата захтевала више ескортних бродова за пратњу конвоја на Атлантику. Први задатак који је био постљављен пред овај брод био је од виталног значаја за британску морнарицу, а реализација задатка била је још тежа ако се узме у обзир да се на носачу налазила свега четвртина планираних авиона. Свега две недеље по уласку у оперативу, носач HMS Victorious је у друштву бојних бродова HMS King George V и Repulse, као и четири крстарице из састава „Force H“, испловио у лов на немачки бојни брод Bismarck. Контакт је успостављен 24. маја и са носача је полетело девет авиона Swordfish из састава 825. ескадриле. Једно торпедо је погодило брод, наневши му мало штете, а HMS Victorious је наставио ка Средоземном мору, где је учествоао у операцији Tracer. Авиони Hurricane са носача Victorious су сигурно помогли ојачавању одбране Малте.

Крајем јула 1941, носач Victorious, у друштву носача авиона Furious, учествује у подршци Совјетском Савезу тако што су извели напад на Киркенес и Петсамо, када губи 13 авиона типа Albacore. Наредни, дуг период обављања задатака пратње конвоја повремено је пресецан нападима на немачке положаје (Тромсо, Весфјорден…). Након тога, Victorious је у саставу Домовинске флоте до марта 1942, када се враћа у пратњу Арктичких конвоја. Victorious се налазио и упратњи злосрећног конвоја PQ 17, када су потопљена 23 од укупно 36 бродова колико се налазило у конвоју.

Августа 1942, Victorious учествује у операцији Pedestal, а новембра исте године у операцији Torch. У обе операције је обављао здатак ваздушне подршке превожењима и искрцавањима. Месец дана касније, на тражење САД, Британци као испомоћ америчкој морнарици шаљу носач авиона HMS Victorious. За потребе овог ангажовања HMS Victorious добија ново кодно име, привремено, USS Robin. Марта 1943. су извршене одређене измене на носачу, у циљу стварања могућности за употребу авиона Wildcat и Avenger. Тада добија и додатно противавионско наоружање. Маја месеца, заједно са америчким носачем USS Saratoga, Victorious се придружује Групи 36.3, где извршава задатке подршке америчким десантним операцијама и борбе против јапанских бродова. Средином октобра се враћа у Скапа Флоу.

Од децембра 1943. до марта 1944, носач авиона Victorious се налазио на ремонту, након чега је обављао задатке обезбеђења конвоја (као део састава Force 1). Почетком априла, састави Force 1 и Force 2 учествују у операцији Tungsten, првом од неколико напада на немачки бојни брод Тирпиц. Авиони Barracuda из састава 827, 829. и 831. ескадриле су нападале немачки брод, погодивши га 14 пута, због чега је Тирпиц једно дуже врме остао ван строја.

Наредни задатак који је стављен пред Victorious, заједно са носачем Indomitable, било је придруживање Источној флоти у Коломбу; два носача су пристигла 5. јула 1944. Период напада на јапанске инсталације на Суматри, у Бурми… настављен је до новембра, када је Victorious повучен за Бомбај ради извршења поправки. Након поправки, јануара 1945. је придодат британској Пацифичкој флоти. На време за учешће у операцији Lentil, нападу на инсталације горива код Пангкалан Брандана у Индонезији. Након ове операције, Victorious плови за Сиднеј, где се придружује Ударној групи 113 (TF 113) и службује са  америчком 5. флотом.  TF113 је пружала подршку америчком искрцавању на Окинаву 25. марта 1945. У оквиру ове подршке су извршени напади на јапанске аеродроме. Неколико дана касније, Victorious се придружује 1. сквадрону носача авиона. Током тог периода, сви носачи авиона који су се приближавали јапанским острвима су постајали мета камиказа. Носач авиона Victorious је погођен 4. маја, а потом и 9. маја. У овим нападима је нанета мања штета, која није имала утицај на функционисање брода.

Британска Пацифичка флота се маја 1945. повукла за Сиднеј. Victorious је послат у Манус на ремонт, како би се исправан прикључио америчкој 3. флоти. У другој половини јула, у оквиру Ударне групе 38 (TF38) су вршени удари на различите јапанске циљеве, међу којима се нашао и јапански носач Kaiyo. Након јапанске капитулације, Victorious учествује на паради победе у Сиднеју 31. августа 1945, чиме је завршено његово ратно ангажовање. Изрезан је у старо гвожђе 1959. године, након одређеног периода проведеног у резерви, али и извршене обимне модернизације (1950 – 1957).

ТТ карактеристике HMS Victorious
Tип и класа носач авиона класе Illustrious
Депласман 29 500 т (стандардни)
Дужина 238 м дужина преко свега
205 м дужина на воденој линији
Ширина 29 м
Газ 8,5 м
Погонска група 6 котлова, 3 парне турбине, 111 000 КС
Брзина пловљења 30 чв
Посада 2 200 чланова
Даљина пловљења 11 000 М брзином од 14 чв
Наоружање 8 х двоцевни топ 113 мм
6 х четвороцевни топ 40 мм
Оклопна заштита појас водене линије
летна палуба
бочне стране хангара
водонепропусне преграде
114 мм
76 мм
114 мм
64 мм
Авио компонента 36 – 54 авиона

Носач авиона HMS Unicorn

Криза у Етиопији (1934-1935) је британском Адмиралитету доказала потребу за логистичким бродом који ће подржати носаче авиона, као што су постојали бродови који су пружали подршку подморницама и сл. Такав брод би могао да извршава шири дијапазон поправки и одржавања авиона од радова који се изводе на флотном носачу авиона. Адмирал Хендерсон (Reginald Henderson) је обезбедио подршку за градњу оваквог типа брода, као и да брод добије летну палубу са потпуно истим карактеристикама и улогом као класични носачи авиона. У пракси, HMS Unicorn је показао вредност концепта, тако да су два слична брода, Perseus и Pioneer, ускоро конвертовани у брод за одржавање авиона.

Градња HMS Unicorn је наручена 14. априла 1939. Кобилица је положена 29. јуна исте године у бродоградилишту „Harland and Wolff“ у Белфасту. Изградња је одлагана неколико пута, јер је било приоритетнијих пројеката, тако да је носач поринут тек 20. новембра 1941. Опремање је завршено 12. марта 1943. Како би се убрзала сама градња брода, Адмиралитет је још 1942. одлучио да се брод не опрема свом опремом за одржавање и ремонт. Цена изградње брода, без наоружања, износила је 2 531 000 фунти. Име Unicorn је већ било заузето од стране фрегате из 1824. године, која је коришћена као школски брод у Дандију. Име фрегате је промењено у Unicorn II, a потом у HMS Cressy, тако да је новосаграђени брод краљевске морнарице могао да понесе име HMS Unicorn. Фрегати је првобитно име враћено 14. јула 1959, након што је носач изрезан у старо гвожђе.

Априла 1943, на носач слећу авиони 818. и 824. ескадриле. У 818. ескадрили се налазило девет торпедних бомбардера Fairey Swordfish, а у 824. ескадрили је било њих шест. У то време слеће и девет ловачих авиона Supermarine Seafire IIC из састава 887. ескадриле. Крајем маја, HMS Unicorn прати конвој MKF 15 за Гибралтар. Притом на Гибралтаару искрцава авионе Bristol Beaufighter. Почетком јуна, прати конвој назад за Клајд. Заједно са носачем авиона Illustrious, Unicorn учествује у операцији Governor, која је имала за циљ да одвуче пажњу Немаца са правог места искрцавања – Сицилије. За потребе ове операције, 887. ескадрила је замењена 800. ескадрилом, наоружаном авионима Hawker Sea Hurricane.

За потребе извршења операције Avalanche (савезничког искрацавања код Салерна), HMS Unicorn је придодат саставу „Force V“, флотили британских носача авиона. У припреми за ову операцију, искрцани су сви торпедни бомбардери Swordfish, сем три примерка из састава 818. ескадриле који су служили за самоодбрану носача и авиона Sea Hurricane из састава 800. ескадриле. Искрцани авиони су замењени авионима Seafire из састава 809. и 897. ескадриле.

Авиони Seafire са носача HMS Unicorn врше 75 авиополетања првог дана операције, другог 15 авиополетања мање, следећег дана врше 44 авиополетања, а четвртог дана свега 18 авиополетања. Пракса је показала да авиони овог типа нису баш најприкладнији за употребу на овом типу носача авиона. Приликом слетања је долазило до ломова склопова стајног трапа. Недостатак ловачких авиона је био толико изражен током ове операције да су ловци са носача Illustrious и Formidable, намењени за даљу заштиту од евентуалног напада италијанске флоте на мостобран, послати на носач HMS Unicorn, одакле су пружали подршку искрцавању. Авиони су, када су услови дозволили, пребазирани са носача HMS Unicorn на аеродром на обали.

Носач HMS Unicorn се вратио у Британију 20. септембра, накрцан оштећеним авионима.

Крајем децембра 1943, HMS Unicorn се придружује носачу Illustrious, бојном крсташу Renown и бојним бродовима Queen Elizabeth и Valiant, као ојачање Источној флоти. На носач су укрцана свега четири авиона Swordfish из састава 818. ескадриле. Са носача је британској бази у Индији испоручено значајно ојачање у авионима. Носач је 2. фебруара упловио у луку Тринкомале. Током маја месеца брод је подвргнут краткоом ремонту у Бомбају. Крајем августа, 817. ескадрила наоружана авионима Fairey Barracuda, укрцава се на HMS Unicorn како би му пружио противподморничку заштиту на пловидби ка Дурбану. Истог месеца Unicorn улази у састав новоформиране Британске пацифичке флоте. Дурбан напушта 1. јануара 1945, и плови за Коломбо, где се спроводи обука новоформиране јединице. Unicorn крца 82 авиона и 120 мотора и транспортује их за Аустралију. Упловљава у Сиднеј 12. фебруара. Након Сиднеја, плови за острво Манус, где учествује у обуци Британске пацифичке флоте пре почетка операције Iceberg. На Филипине пристиже 27. марта, са задатком да буде база за попуну Британске пацифичке флоте током операције Iceberg.

Британска пацифичка флота је током почетне фазе напада на Окинаву добила задатак да нападне јапанске аеродроме на острвима Сакишима и Формоза. Unicorn је примарно био више ангажован на задацима припреме авиона на палубама флотних носача авиона него на њиховој поправци, али је у периоду од марта до маја 1945. вршио и поправке и модификације авиона. 22. маја Unicorn испловљава за Аустралију, и 1. јуна упловљава у Сиднеј. За Бризбејн испловљава 6. јуна, где врши чишћење дна и крца још авиона за попуну носача авиона. У време јапанске капитулације, Unicorn се још увек налази у Бризбејну. До 6. новембра извршава задатке транспорта ратног материјала за Аустралију. За британске воде испловљава децембра 1945. У Плимут упловљава јануара 1946. Убрзо бива преведен у резерву.

ТТ карактеристике
Депласман 16 770 т стандардни
20 600 т пуни
Дужина преко свега 195,1 м
Ширина 27,51 м
Газ 7 м
Погонска група 4 котла, 2 парне турбине, 40 000 КС
Брзина пловљења 24 чв
Даљина пловљења 7 000 миља брзином од 13,5 чв
Посада 1 200 чланова
Сензори 1 × Type 281B (радар за рано упозоравање)
2 × Type 285 (артиљеријски радар)
Наоружање 8 х 101 мм
16 х 40 мм
12 х 20 мм
Авио компонента око 33 авиона

Ангажовање носача авиона HMS Unicorn након Другог светског рата

HMS Unicorn је 1949. реактивиран за службу на Далеком истоку, као подршка носача HMS Triumph (R16). Испловио је из базе Девонпорт 22. септембра, са укрцаним авионима типа Seafirе и Fireflie. Када је јуна 1950. избио рат у Кореји, Unicorn се налазио у поморској бази Сембаванг (Сингапур), где је искрцавао авионе, опрему и техничко особље. Након искрцаја, требао је да отплови за Британију, где је планирано поновно превођење у резерву. Адмиралитет је издао наредбу да се носач користи као носач за попуну авионима и залихама за потребе британских носача авиона ангажованих у водама Кореје. Из Сингапура испловљава 11. јула, а девет дана касније упловљава у јапанску луку Сасебо, након чега попуњава носач авиона Triumph са седам авиона Seafire и пет авиона Fireflie. У августу исте године учествује у пребазирању једног батаљона и команде 27. бигаде из Хонг Конга до Пусана. Пре повратка за Сингапур, где га је чекао ремонт, Unicorn искрцава залихе у луци Сасебо.

Наредни задатак HMS Unicorn обавља  удецембру, када уз уобичајен товар авиона превози и 400 војника. У марту месецу превози млазне ловачке авионе типа Gloster Meteor за 77. ескадрилу која је базирала у Ивакунију (Јапан). У Јапану остаје наредна три месеца, тако да се користио и као брод за смештај људства. Након тог периода, Unicorn наставља да обавља задатке транспорта авиона. Почетком октобра, док је пролазио кроз мореуз Шимоносеки, оштећује енергетске каблове који су повезивали острва Хоншу и Кјушу. Крајем новембра, Unicorn и Warrior у Сингапуру прекрцавају посаде, након чега је убрзо почео и ремонт. Ремонт је завршен 20. јануара 1952, након чега се Unicorn враћа уобичајеним задацима. Током ангажовања носача авиона HMS Ocean, HMS Unicorn је служио као резервни носач, за прихват оштећених авиона, како не би ометали употребу авиона на HMS Ocean. У Сингапур се враћа 27. јула, где врши укрцај нових авиона за попуну, међу којима и авионе типа Meteor, након чега испловљава за Јапан. Током септембра, Unicorn прихвата четири авиона Hawker Sea Fury и са њима организује ваздухопловне патроле изнад флоте, док се HMS Ocean сконцентрисао искључиво на извођење нападне операције. HMS Unicorn је у једном тренутку био једини носач авиона који је изводио бомбардовање обале.

Средином децембра, HMS Unicorn одлази у још један ремонт. У ремонту у Сингапуру остаје све до 17. јула 1953. Недељу дана касније, на пловидби за Јапан, HMS Unicorn прима сигнал за помоћ од теретног брода Inchkilda, који је јављао о нападу пирата. Носач се приближио јављеној позицији и својом појавом, али и топовима, отерао пирате. Наредног дана на снагу је ступило примирје, али је Unicorn пратио HMS Ocean на две патролне вожње (30. јула и 25-29. августа), како би пратио поштовање потписаног примирја. HMS Unicorn се коначно враћа у Британију 15. октобра, а 17. новембра је поново преведен у резерву.

Током 1951, Британци су разматрали модернизацију носача HMS Unicorn, како би га оспособили за употребу модерних, тежиш млазних авиона. Ова модернизација би захтевала уградњу парног катапулта, ојачање летне палубе, као и померање и повећање димензија лифта за транспорт авиона из хангара на палубу и обратно. Такође је било потребно уградити и кран за манипулациу тежим летелицама. Реконструкција је била заказана за јул 1954, али је цео пројект отказан новембра 1952, услед потребе за уградњом закошене летне палубе на постојеће флотне носаче авиона.

Тако је HMS Unicorn остао у резерви све до јуна 1957, када је продат у старо гвожђе. Кобилица брода је изрезана у Труну 1960. године.

USS Lexington, носач авиона

Носач авиона USS Lexington фотографисан након испловљења из Сан Дијега, 14. октобар 1941.

Одредбе Поморског споразума из Вашингтона дозвољавале су Американцима конверзију недовршених бојних крсташа депласмана од 33 000 тона у носаче авиона. Изабрани су бродови Лексингтон и Саратога, а искоришћена је прилика да се примене идеје које су требале бити примењене на градњи отказаног носача авиона из 1919. Када је 1925. завршен, USS Lexington (CV 2) је био импозантан брод, са масивним острвом на десном боку, са по два двоцевна топа калибра 203 мм на прамцу и крми. У време јапанског напада на Перл Харбур Лексингтон је извршавао задатке транспорта авиона Маринског корпуса на острво Мидвеј, тако да је избегао пропаст. Ужурбано је модернизован, када је изгубио гломазне топове калибра 203 мм и четири топа калибра 127 мм, уместо којих је уграђено неколико топова калибра 20 мм.

Прва операција у којој је носача авиона Лексингтон учествовао био је неуспешни покушај ослобађања острва Вејк, одмах након напада на Перл Харбур, да би крајем јануара 1942. учествовао у нападу на Маршалска острва. Након тога делује у југозападном Пацифику. Право ангажовање наступа марта 1942. када се Лексингтону придружује новији носач Јорктаун (USS Yorktown).

Након краћег ремонта у Перл Харбуру брод је враћен у Корално море, где су јапански носачи пружали подршку у нападу на Порт Морезби. Обрушавајући бомбардери Douglas SBD Dauntless са Лексингтона су напали носаче Шокаку и Зуикаку, али без успеха. На несрећу, у току америчког напада Јапанци су извели противудар при чему је Лексингтон погођен са два торпеда и две бомбе.

У експлозијама су оштећени резервоари са горивом за авионе, али су се испарења горива ослобађала чак и након гашења почетних пожара. Сат времена касније дошло је до запаљења пара, што је проузроковало серију експлозија у трупу брода.

Шест сати након првог поготка издато је наређење за напуштање брода. Разарачи који су се налазили у пратњи су прекрцали преживеле чланове посаде, након чега је носач торпедован. Изненађује да су губици у људству износили 216 од укупно 2 951 људи, колико је бројала бродска посада.

 

ТТ карактеристике
Депласман 36 000 т стандардни, 47 700 т пуни
Дужина преко свега 270,66 м
Ширина 39,62 м
Газ 9,75 м
Погонска група турбо електрични, снаге 210 000 КС
Брзина пловљења 34 чв
Даљина пловљења 10 000 М брзином од 10 чв
Посада 2 951 чланова
Наоружање (1942.) 8 х 127 мм, 30 х 20 мм, 24 х 27,94 мм
Оклопна заштита појас 152 мм; летна палуба 25 мм; главна палуба 51 мм;
доња палуба 25-76 мм; куполе 38-76 мм; барбете 152 мм
Авио компонента (1942) 22 ловаца, 36 обрушавајућих бомбардера и 12 торпедних бомбардера

Носач авиона Кага

Носач авиона Кага (Kaga) је свој живот започео као бојни брод класе Тоса (Tosa). Након потписивања Поморског споразума из Вашингтона, Јапанци су кренули са конверзијом бојног брода у носач авиона, а као замену за носач авиона Амаги (Amagi). Наиме, Јапанци су након потписивања споразума кренули у конверзију више трупова бојних крсташа и бојних бродова у носаче авиона, што је споразумом било дозвољено. Међу њима су били и трупови бојних крсташа Амаги и Акаги (Akagi). Међутим, у јаком земљотресу 1923. године је дошло до тешког оштећења трупа бојног крсташа Амаги, тако да је његово место заузео бојни брод, тј. носач авиона  Кага. Одлука о томе је потписана 13. децембра 1923, али стварни радови на конверзији почињу тек 1925. јер је требало времена направити нацрте конверзије, али и оспособити бродоградилиште Јокосука, које је такође страдало у земљотресу. Иако је Кага била краћа од Амагија неких 60 метара, шири и продужени хангари су обезбедили да носач по изласку из бродоградилишта има исти изглед као планирани Амаги, и да носи исти број авиона. Носач авиона Кага је имао један велики недостатак, мању брзину у односу на остале носаче авиона. Због ширег трупа и слабијег погона, максимална брзина пловљења је износила свега 27,5 чворова.

Носач авиона Кага по изласку из бродоградилишта. Уочљиве су три палубе.

Кага улази у наоружање јапанске морнарице 31. марта 1928, али је тај датум само означио почетак поморских испитивања. У састав Комбиноване флоте улази 30. новембра 1929, као трећи носач по реду, а након носача Хошо (Hosho) и Акаги.

Летна палуба на три нивоа се показала као непрактична. После само четири године у оперативној употреби, кага се враћа у бродоградилиште на велику реконструкцију и ремонт. Ови радови су рађени пре радова на Акагију, и били су шири по обиму. Труп је продужен за неких 30-ак метара, а подводна заштита је побољшана. Две ниже летне палубе су уклоњене, а главна летна палуба реконструисана тако што је продужена до прамца на укупно 248 метара. Додат је трећи лифт, као имало острво , а бивши систем димњака је замењен једним, окренутим на доле. Капацитет за ношење авиона је повећан на 72 авиона плус 18 резервних. У строј Комбиноване флоте се враћа средином 1935. и у овој конфигурацији остаје до самог потапања.

Првобитно наоружање било је слично наоружању на Акагију, али је значајно модернизовано током модернизације . Осам топова калибра 203 мм је задржано, али су били уграђени у казаматима свега 4,5 м изнад водене линије, што је драстично смањило њихову ефикасност. Противавионско наоружање је чинило осам двоцевних топова Типа 89, калибра 127 мм. Уграђено је и 11 двоцевних топова калибра 25 мм.

Носач авиона Кага након модернизације

Кага је заједно са Акагијем формирала 1. дивизион носача авиона, елитну јединицу 1. ваздухопловне флоте. Ангажовање Каге било је слично ангажовању Акагија, с том разликом да Кага ије учествовао у експедицији у Индијском океану (због насукивања у фебруару 1942.). Попављен на време да учествује у бици за Мидвеј, Кага је 4. јуна 1942. погођена са четири бомбе. Пожар који је том приликом настао није могао бити уграшен. Посада је напустила носач, а разарачи из пратње су га потопили торпедима на позицији  30°23′ N 179°17′ W.

ТТ карактеристике
Депласман 38 813 т
Дужина преко свега 247,65 м
Ширина 32,5 м
Газ 9,48 м
Погонска група 8 котлова Кампон Тип Б,
парне турбине снаге 127 400 КС
Брзина пловљења 27,5 чв
Посада 1 708 чланова
Наоружање 10 × 200 мм
8 × 127 мм
22 × 25 мм
Авио компонента 18 Mitsubishi A6M Zero,
27 Aichi D3A,
27 Nakajima B5N (+ 9 у резерви)

HMS Indefatigable (R10), носач авиона

HMS Indefatigable, носач класе Implacable, изграђен током Другог светског рата за потребе британске краљевске морнарице. У наоружање је уведен 1944, а његови авиони су исте године извели неколико напада на немачки бојни брод Tirpitz, као и друге циљеве у Норвешкој. HMS Indefatigable крајем 1944. улази у састав Британске пацифичке флоте, одакле јануара 1945. учествује у нападима на јапанске рафинерије нафте на Суматри. Два месеца касније се придружује америчким снагама, које су се припремале за напад на Окинаву (операција Iceberg). Indefatigable и Британска пацифичка флота заједно са Американцима јула и августа учествују у нападима на јапанска острва. Након завршетка непријатељстава, Indefatigable посећује луке у Аустралији, Новом Зеланду и Африци.

Почетком 1946, носач се враћа у Британију, где га убрзо модификују за извршавање задатака транспорта, тако да је до краја године извршавао задатке транспорта војника и цивила. Након извршења овог задатка, носач прелази у резерву. У оперативу се враћа 1950. као брод за обуку у саставу Дивизиона за обуку Домовинске флоте. Адмиралитет је почетком 1954. донео одлуку да је Indefatigable застарео и крајем године је уследила распрема брода. Наредне године је продат у старо гвожђе.

Конструкција и опис

Носачи класе Implacable су наручени у оквиру флотног програма Чемберленове владе из 1938, као део плана наоружавања својих оружаних снага, а све као одговор на јачање нацистичке Немачке и фашистичке Италије. Пројект нове класе носача је израђен као унапређена верзија класе Illustrious, с тим да је требао да има брзину пловљења два чвора већу и већу ваздухопловну групу. Како би остао у оквиру ограничења намеетнутих важећим поморским споразумом, ова унапређења су могла бити урађена само уколико би се ослабила оклопна заштита. Носач авиона Indefatigable је био дуг преко свега 233,6 док је дужина на конструктивној воденој линији износила 222,5 метара. Ширина на воденој линији је износила 29,2 м, док је газ при пуном депласману износио 8,9 метара. Носачи класе Implacable су били знатно већег депласмана, који је износио 32  630 тона. Посада је бројала око 2 300 чланова.

Носач је погоњен са четири парне турбине Parsons, које су свака покретале по један осовински вод. Пара је произвођена у осам Admiralty котлова. Турбине су пројектоване за 148 000 КС, што је било довољно да брод постигне максималну брину пловљења од 32,5 чворова. Залихе од скоро 5 000 тона лож уља су обезбеђивале даљину пловљења од 6 900 наутичких миља брзином од 20 чворова.

Оклопљена летна палуба била је дуга 231,6 а широка 27,4 метара. У прамчнамо делу палубе се налазио један хидраулични катапулт за авионе. Носачи класе Implacable су имали два лифта у уздужници брода, прамчани (13,7 х 10,1 м) и крмени (13, х 6,7 м), који суопслуживали оба хангара са авионима. Горњи хангар је био дуг 139,6 а доњи 63,4 м. Ширина хангара је била иста – 18,9 метара. Хангари су имали и исту висину од свега 4,2 м што ће се касније покзатаи као недостатак (немогућност крцања авиона типа Vought F4U Corsair из програма Lend-Lease, као и послератних модела авиона и хеликоптера. Хангари су пројектовани за смештај 48 авиона, али се употребом летне палубе као стајанке број укрцаних авиона укупан број укрцаних авиона попео на 81. Додатно људство за опслуживање авиона смештано је у доњи хангар. Брод је крцао око 430 300 литара авионског горива.

Наоружање, електроника и заштита

Главно наоружање се састојало од 16 брзометних топова калибра 114 мм, смештених у осам двоцевних купола, по четири у спонсонима на боковима. За разлику од носача класе Illustrious, кровови купола су били равни, у висини летне палубе. Максимални домет ових топова био је скоро 19 000 метара. Лака противавионска одбрана носача се састојала од пет осмоцевних топова калибра 40 мм, распоређених на следећи начин: два на летној палуби, испред острва, један на крменом делу острва и два у спонсонима на левом боку брода. На левом боку брода се налазио и четвороцевни топ калибра 40 мм. Ови топови су имали максимални домет од 6 200 метара. На броду се налазило и 55 аутоматских топова Oerlikon, калибра 20 мм. Седамнаест топова је било једноцевних, а деветнаест двоцевних, максималног домета од 4 400 метара. Након прелааска на пацифичко ратиште, неки од ових топова су замењени Бофорсима калибра 40 мм. Као разлог замене наведено је да су пројектили калибра 20 мм били преслаби за заустављање јапанских камиказа. Максимални домет Бофорсових пројектила био је 9 830 м. У августу 1945, Indefatigable је имао 10 једноцевних Бофорса и 14 двоцевних и 12 једноцевних Оерликона. До априла 1946, број топова је смањен на 11 Бофорсових топова, шест двоцевних и седам једноцевних Оерликона.

Када је реч о радарима, носачи авиона класе Implacable су располагали радаром површинске ситуације Type 277, уграђеним на врху командног моста и радаром – индикатором циљева  Type 293 на јарболу. Артиљеријски радари Type 282 и Type 285 су били уграђени на директорима за управљање ватром.

Летна палуба је била заштићена оклопом дебљине 76 мм. Бокови хангара су били дебели 38, односно 51 мм. Крајеви хангара су били заштићени преградама дебљине 51 мм, док се дебљина оклопне заштите подова хангарра кретала од 38 до 64 мм. Оклопни појас на воденој линији је био дебео 114 мм, али је покривао само централни део брода. Водонепропусне преграде биле су дебеле 3,8 до 5 мм. Подводна заштита се састојала од простора попуњених водом и ваздухом, као код класе Illustrious. Муницијске коморе за топове калибра 114 мм налазиле су се ван оклопљене цитаделе и биле су заштићене оклопом дебљине од 76 до 114 мм.

Изградња и оперативна употреба

Кобилица носача авиона Indefatigable је положена 3. новембра 1939. у бродоградилишту „John Brown & Co.“ у Клајдбанку. Поринут је 3. децембра 1942. Још током опремања брода, Британци су лансирали лажну информацију да се носач Indefatigable већ налази у оперативној употреби британске краљевске морнарице. Поруке дешифроване путем Ултре показале су да су Јапанци поверовали у ту вест.

Поринуће носача HMS Indefatigable, 3. децембра 1942.

Носач је примљен 8. децембра 1943, након чега су уследиле пробне вожње и морска испитивања. Испитивања су показала мноштво проблема које је требало отклонити пре увођења у наоружање. Крајем марта, тачније 25. марта, се догодило и прво слетање авиона на носач; радило се о авиону de Havilland Mosquito, пилота поручника Ерика Брауна, што је уједно и прво слетање двомоторног авиона на носач авиона. Након званичног увођења у наоружање, HMS Indefatigable је распоређен у састав Домовинске флоте. Неколико месеци је протекло у увежбавању посаде, након чега је укрцана и ваздухопловна група: 1770. ескадрила са авионима  Fairey Firefly и 826. ескадрила на оружана авионима Fairey Barracuda.

Норвешка

На свој први задатак, носач авиона HMS Indefatigable је упућен 1. јула 1944; требало је обезбедити ПВЗ путничког брода, а сада пописног транспортног брода RMS Queen Elizabeth, који је превозио припаднике америчких оружаних снага за Велику Британију. Након повратка, Indefatigable укрцава авионе Supermarine Seafire из састава 887. ескадриле и Fairey Barracuda из 820. ескадриле, чиме је формиран 9. поморски торпедно-бомбардерски извиђачки винг. Први борбени задатак био је напад на немачки бојни брод Tirpitz, који је извео у друштву још два носача авиона (операција Mascot) 17. јула 1944. Димна завеса коју су положили Немци омела је британске авионе да јасно уоче циљ, тако да није ни било погодака. Један авион се срушио при повратку на носач; посада авиона је спашена ангажовањем разарача из пратње.

Седам дана касније, на носач слећу и авиони 894. ескадриле. HMS Indefatigable и неколико ескортних носача авиона 10. августа напада циљеве у Норвешкој, када уништава шест немачких авиона Messerschmitt Me 110 и потапа један миноловац. За спровођење операције Goodwood, 1840. ескадрила, наоружана авионима Grumman F6F Hellcat, смењује 826. ескадрилу. Прва акција је изведена у јутро 22. августа када је са носача Indefatigable у напад на бојни брод Tirpitz полетела група од 39 авиона. Немачки бојни брод је поново спашен димном завесом, а на носач се нису вратила два авиона. Следећи напад је изведен касније истог дана, ал итакође без успеха. Даљи напади су уследили тек 24. августа, пошто је лоше време омело употребу авиона. Напад од 24. августа имао је одређених резултата; наиме, бојни брод Tirpitz је претрпео лакша оштећења. Бомба која је пробила палубу није експлодирала, тако да су Немци и овај пут имали среће. Последњи напад је изведен пет дана касније, поново без ефекта.

Индијски океан и операције на Пацифику

Indefatigable је 19. септембра 1944. испловио из Скапа Флоа, како би напао циљеве у близини Тромсеа, али је операција отказан због неповољних метеоролошких услова. Од 28. септембра до 9. новембра у матичном бродоградилишту су извршене нужне поправке. Недељу дана касније постаје командни брод 1. дивизиона носача авиона контраадмирала Сер Филипа Виана (Sir Philip Vian). Већ следећег дана, краљ Џорџ VI је обишао брод, а на носач се укрцавају 820, 887, 894. и 1770. ескадрила. Након што су се на носач укрцало 40 ловаца Supermarine Seafire, 12 ловаца Fairey Firefly и 21 торпедни бомбардер Grumman TBF Avenger –  Indefatigable испловљава на Далеки исток како би се придружио Британској пацифичкој флоти. У Коломбо упловљава 10. децембра, након чега контраадмирал Виан прелази на носач авиона HMS Indomitable.

Fairey Firefly у лету, изнад носача HMS Indefatigable

Заједно са носачима Victorious и Indomitable, Indefatigable 4. јануара 1945. у оквиру операције Lentil напада рафинерију нафте на Суматри. За потребе извршења напада укрцава шест извиђачких верзија авиона Hellcat из састава 888. ескадриле; у напад шаље авионе Firefly наоружане ракетним пројектилима RP-3. Ескадрила је тврдиле да је оборила јапански Nakajima Ki-43 „Oscar“, док је сама остала без једног авиона који се срушио у повратку услед недостатка горива. На путу ка Сиднеју, где је Британска пацифичка флота требала да се припреми за даља дејства на Пацифику, 24. и 29. јануара нападају рафинерије нафте код Палембанга (Суматра). У нападу је уништен већи део резервоара за смештај горива и опрема за прекрцај горива, тако да су капацитети рафинерије смањени за половину у наредних три месеца. Авиони са носача Indefatigable су успелида оборе један извиђачки авион Mitsubishi Ki-46 „Dinah“ који је трагао за британским носачима, као и пет бомбардера Kawasaki Ki-48 „Lily“.

Остаци камиказе након напада на носач

Британска пацифичка флота упловљава у Сиднеј 10. фебруара; посаде су добиле нешто слободног времена, а на бродовима су извршене неопходне поправке како би неометано могли да доплове до базе на острву Манус. Из Сиднеја испловљавају 27. фебруара и за недељу дана су упловили у базу. За острво Улихи су испловили 18. марта. Два дана касније се прикључују америчкој 5. флоти, како би заједно учествовали у нападу на Окинаву. Британци су добили задатак да 26. марта неутралишу аеродром на острву Сакишима. Првог дана априла, Indefatigable постаје први бротански носач авиона кога су погодиле камиказе. Јапански авион се пробио кроз ваздухопловну патролу и успео да погоди носач у подножје острва. Бомба коју је носио није детонирала, тако да је штета на самом броду била минимална, тако да је летна палуба била у функцији после свега тридесет минута. Ипак, погинуло је 21, а рањено је 27 чланова посаде. Британска пацифичка флота 12. и 13. априла добија нови задатак – уништење аееродрома у северном делу острва Формоза. Овај задатак су обављали до 17. априла, када су опет враћени да дејствују по Сикишими, након чега су отпловили за залив Лејте на попуну и одмор. Британска пацифичка флота се 4. маја враћа у акцију, поново вршећи нападе на Сикишими.

Тешко слетање ловца Seafire на летну палубу носача HMS Indefatigable

Британска пацифичка флота се 5. јуна враћа за Сиднеј, одакле три недеље касније плови за о. Манус. Indefatigable је услед проблема са погоном заостао за саставом. У јапанске воде стиже 20. јула, након чега авиони са носача Indefatigable крећу у напад на циљеве поред Осаке. Авиони Британске пацифичке флоте успевају да 24. јула обогаље јапански ескортни носач Kaiyo и да потопе бројне мање бродове. Напади су настављени 28. и 30. јула, када потапају јапански ескортни брод Okinawa. Комбинација лошег времена, захтева за попуну и бомбардовање Хирошиме атомском бомбом, условили су кашњење наставка ваздушних напада до 9.августа. Током тог дана, авиони са носача Indefatigable су нападали циљеве на северном делу острва Хоншу и на јужном делу острва Хокаидо. Напади су настављени и следећег дана, када потапају два јапанска ратна брода и бројне мање теретне бродове. Уништено је и доста железничких локомотива и авиона на стајанкама. Након тога, британски носачи су повучени како би се припремили за учешће у операцији Olympic, инвазији на острво Кјушу, која је била планирана за новмбар. Стога је већи део британског састава упућен за Манус. Indefatigable је изабран да остане као део савезничких окупационих снага. Активности носача Indefatigable су уједно и последње акције британских авиона у Другом светском рату. Након обуставе ватре, авиони са носача Indefatigable су наставили ангажовање у оквиру ваздухопловних патрола и извиђачким летовима, како би открили кампове са заробљеним савезничким војницима и сл.

Носач HMS Indefatigable је своју каријеру завршио септембра 1956, продајом у старо гвожђе.

ТТ карактеристике HMS Indefatigable
Депласман 32 630 т
Дужина 233,6 м преко свега
222,5 м на воденој линији
Ширина 29,2 м
Газ 8,9 м
Погонска група 8 котлова, 4 парне турбине, 148 000 КС
Брзина пловљења 32,5 чв
Даљина пловљења 6 900 М брзином од 20 чв
Посада 2 300 чланова
Оклопна заштита појас на воденој линији 114 мм
летна палуба 76 мм
водонепропусне преграде 51 мм
бокови хангара 51 мм
муницијске коморе 76 – 114 мм
Наоружање 16 х 114 мм
40 х 40 мм
55 х 20 мм
Авио компонента 81 авион

HMS Indomitable, носач авиона

Четврти и последњи носач авиона класе Illustrious био је HMS Indomitable, који је заједно са HMS Formidable, изграђен у оквиру Поморског споразума из 1937. године. Indomitable је изашао из „калупа“, јер се у време његове изградње разматрала величина ваздухопловне групе носача авиона, тј. број авиона које би носач требао да укрца. Као резултат тога, Indomitable је имао хангар на два нивоа, величине као код носача Ark Royal, капацитета 48 авиона. Једини недостатак ове конфигурације огледао се  у смањењу дебљине оклопа бочних страна хангара и повећања депласмана носача.

Кобилица је положена 10. новембра 1937, а поринут је 26. марта 1940. Након увођења у оперативну употребу, Indomitable је испловио за Западну Индију и одмах, почетком новембра 1941. се насукао на корални гребен. Иако је поправљен за кратко време, не стиже на време да спречи уништење састава „Force Z“ (међу којима су били Prince of Wales и Repulse), где је требала да извршава задатке ваздушне подршке састава. Уместо тога, јануара 1942. се прикључује Источној флоти, која је базирала на Цејлону.

Након испоруке 48 Харикена на Суматру, Indomitable је придодат новој Источној флоти, заједно са носачима Formidable и Hermes. Током априла, извршено је неколико неуспелих напада на јапанске носаче авиона у Индијском океану. У овим нападима Британци су успели да изгубе носач авиона Hermes и још неколико других бродова. Након ових акција, Indomitable учествује у операцији Ironclad, заједно са носачем Illustrious. Потом је уследила операција Pedestal, где је Indomitable задобио два поготка авио бомбом, од којих је један погодила неоклопљени део летне палубе. Поправка носача је вршена у бродоградилишту у Норфолку и трајала је до фебруара 1943. Након поправки, учествује у операцији Husky, када га италијански или немачки авион погађа торпедом и шаље назад у Норфолк.

Indomitable се у оперативу враћа јула 1944, када се и прикључује Источној флоти, заједно са носачем Victorious. У саставу Источне флоте, врши ваздушне нападе на јапанске положаје на Суматри, потом на Никобарским острвима и на Медан. Касније, као део Британске пацифичке флоте, врши нападе наМедан, Палембанг и Суматру, током целог јануара 1945. Камиаказе га погађају код Окинаве, 4. маја, али без већих оштећења.

У августу, пред краја рата, носач Indomitable добија задатак да подржи британске снаге у ослобађању Хонг Конга, где стиже након што су се Јапанци предали. Авиони са носача су за свој последњи задатак имали борбу против јапанских чамаца – камиказа који су кренули у напад на британске снаге.

Indomitable се враћа у Британију новембра 1945. Две године касније одлази у резерву, а потом и на трогодишњи ремонт, до 1950 .Након ремонта улази у састав Домовинске флоте. Почетком фебруара 1953. трпи велика оштећења услед пожара и експлозије на броду. Након испитивања нових светала за навођење авиона у слетању, враћа се у резерву. У старо гвожђе је продат 1955.

ТТ карактеристике HMS Indomitable
Tип и класа носач авиона класе Illustrious
Депласман 23 000 т стандардни
29 730 т пуни
Дужина 230 м
Ширина 29,2 м
Газ 8,8 м
Погонска група 6 котлова, парне турбине, три осовинска вода, 111 000 КС
Брзина пловљења 30,5 чв
Посада 1 392 (касније 2 100) чланова
Даљина пловљења 11 000 М брзином од 14 чв
Наоружање 16 х 113 мм
48 х 40 мм
10 х 20 мм
Авио компонента 45 – 50 авиона