Бојни брод Yamashiro

Бојни брод Yamashiro на пробној вожњи

Кобилица за бојни брод Yamashiro, назван по провинцији Јамаширо, некадашњој провинцији Кјото, положена је у Поморском арсеналу у Јокосуки 20. новембра 1913. Поринут је 3. новембра 1915, а у оперативу уведен 31. марта 1917.

Реконструкција брода је започета 18. децембра 1930, такође у Јокосуки. Погонски комплекс је у потпуности замењен, а уграђена је и противторпедна заштита. Наоружање је такође претрпело измене. Појачано је артиљеријско, док је торпедно наоружање уклоњено са брода. Први командант овако модернизованог брода био је Ћуићи Нагумо. Модернизација је завршена 30. марта 1935, када и званично улази у састав Комбиноване флоте, у својству командног брода. Са бојног брода Yamashiro, почетком 1941, полеће и први радио вођени хидроавион типа Kawanishi E7K2. Маја 1941, Yamashiro улази у састав 2. дивизиона 1. флоте, у коме су се тада поред бојног брода Yamashiro нашли и два бојна брода класе Ise и други бојни брод класе Fuso.

Током првих месеци рата на Пацифику, Yamashiro је већи део провео у Јапану, на сидришту Комбиноване флоте. У прву акцију испловљава 29. маја 1942, са задатком обезбеђења састава. Августа 1942, након битке кд Мидвеја, Јапанци су разматрали бојне бродове класе Fuso за преградњу у хибродне бродове бојни брод – носач авиона. Почетак преградње је планиран за јун 1943, али је до тада и одбачен. Јула 1943. добија радар Type 21, а свега пар месеци касније постаје школски брод. Јула 1944. добија 66 противавионских топова калибра 20 мм, 16 митраљеза калибра 13,2 мм, по 2 радара Type 13 и Type 22.

Yamashiro октобра 1944, у својству командног брода адмирала Нишимуре, учествује у бици у мореузу Суригао. У 0321 часова 25. октобра, добија погодак торпедом у леви бок. Како би спасили брод, Јапанци су морали да потопе две муницијске коморе, што је за последицу имало избацивање из строја две куполе главне бродске артиљерије.  Друго торпедо погађа брод десет минута касније, након чега брод смањује брзину на свега 5 чворова. Посада успева да оспособи погон, тако да је ускоро запловио брзином од 15 чворова. Након уласка у мореуз, сва ватра је била сконцентрисана на бојни брод Yamashiro. У размени ватре, Yamashiro успева да оштети један разарач. У покушају да се повуче са бојишта, Yamashiro бива погођен са два торпеда у 0409 часова. Десет минута касније је потонуо. Три члана посаде су спашена.

Редослед по дубини: Yamashiro, Fuso, Haruna

ТТ карактеристике
Депласман 35 300 т
Дужина преко свега 212,75 м
Ширина 33,1 м
Газ 9,69 м
Погонска група 4 гасне турбине, 75 000 КС
Брзина пловљења 24,5 чв
Даљина пловљења 11 800 М брзином од 16 чв
Посада око 1900 чланова
Наоружање 12 х 356 мм
14 х 152 мм
8 х 127 мм
92 х 25 мм
Авио компонента 3 хидроавиона

Бојни брод Tirpitz

Немачки бојни бод Tirpitz током обуке у Балтику

Други бојни брод класе Бизмарк је уврштен у флотну листу немачке ратне морнарице фебруара 1941. Након скоро годину дана обуке посаде у водама Балтика, јануара 1942. је испловио за норвешке воде. Иако је немачка флота површинских бродова у Норвешкој представљала највећу претњу по савезничке бродове у северном Атлантику, сам бојни брод Тирпиц никада није дошао у контакт са њима; своје топове је употребио свега једном, и то против циљева на копну. Како год, само присуство овог бојног брода у близини Савезника, чинио их је нервозним.

Британци су у циљу уништења овог брода организовали читав низ ваздушних напада, али ни један од њих није био успешан. Средином септембра 1943, авион британског краљевског ваздухопловства је у норвешком флорду Кафјорд уочио бојни брод Tirpitz и бојни крсташ Scharnhorst, а у оближњем Лангефјорду и џепни бојни брод Lützow. Британци на основу ових података убрзо доносе одлуку да џепним подморницама нападну ове бродове. Кодно име операције било је Операција Source. Напад би био извршен на тај начин да џепне подморнице положе мине испод бродова на сидришту. Касније ће се испоставити да се Scharnhorst и Lützow неће ни налазити на сидришту, што ће бојни брод Tirpitz учинити и једином метом. Британске џепне подморнице X-5, X-6, X-7 и X-10 су се 20. септембра између 1830 и 2000 часова одвојиле од подморнице која их је теглила. X-6 је успела да се 22. септембра у 0630 часова провуче кроз противторпедну мрежу. Међутим, ова џепна подморница се у 0707 часова насукала тако да је морала да изрони. Срећом по њих, Немци су помислили да је у питању мртво морско прасе тако да су је игнорисали. Ипак, у општој борби да подморница зарони, Немци у 0712 часова, на свега 60-ак метара удаљености, правилно индентификују британску подморницу и нападају је ручним гранатама и ватром из стрељачког оружја. Посада подморнице се предаје, успевши да испусти мине уз брод. У 0723 часова, подморница X-7 успева да неопажено положи мине испод прамца брода. Приликом извлачења се упетљала у мрежу, тако да су је Немци уочили. Потопљена је у 0835 часова. Посада бојног брода у 0843 уочава подморницу X-5 и отвара ватру на њу. Подморница је у том нападу вероватно била оштећена, пошто је касније потонула. Џепна подморница X-10 услед квара се није ни приближила објекту акције. Две, од укупно положене четири мине, експлодирале су у 0812 часова. Као последица експлозије, дошло је до плављења простора са генераторима, а осовински водови, кормило и турбине су оштећени. Ова оштећења ће бити отклањана у наредних неколико месеци.

Tirpitz на сидришту у Кафјорду

Напади из ваздуха ће се наставити у 1944. години, тако што ће је фебруара напасти совјетски, а априла британски авиони. Совјетски авиони су наналеи лакша оштећења, док ће оштећења настала током британског напада избацити брод из строја за још неколико месеци.

У периоду од јула до септембра Британци су извели више напада из ваздуха, изазивајући различита оштећења, чиме су држали овај брод ван употребе. Бојни брод Tirpitz октобра 1944. плови за Тромзе, где након два напада из ваздуха постаје артиљеријска платформа. Озбиљна оштећења задобија 12. новембра, када разорна бомба пада поред брода, а брод услеед продора вода добија велики бочни нагиб. Ускоро ће уследити и експлозија муницијске коморе, што ће за последицу имати превртање брода и губитак живота преко 1000 чланова посаде.

Олупина брода је изрезана у старо гвожђе у периоду од 1948. до 1957, заједничком акцијом Норвешке и Немачке.

Tirpitz
Класа брода Bismarck
Тип брода бојни брод
Депласман 42 900 т стандардни
52 600 т пуни
Дужина 241,6 м на квл
251 м дужина преко свега
Ширина 36 м
Газ 9,3 м
Погон 163 026 КС
12 котлова Wagner
3 парне турбине
3 трокрака пропелера
Брзина пловљења 30 чв
Даљина пловљења 8 870 М брзином од 19 чв
Посада 2065 чланова
Сензори FuMO 23
Наоружање по изградњи:
8 × 380 мм SK C/34 (4 × 2)
12 × 150 мм (6 × 2)
16 × 105 мм SK C/33 (8 × 2)
16 × 37 мм SK C/30 (8 × 2)
12 × 20 мм FlaK 30 (12 × 1)
модификација:
58 × 20 мм FlaK 30
8 × ТЦ калибра 533 мм
Оклопна заштита оклопни појас: 320 мм
куполе: 360 мм
главна палуба: 100 до 120 мм
горња палуба: 50 мм
Авио компонента 4 х Arado Ar 196

Бојни брод Strasbourg

Strasbourg, другоизграђени бојни брод класе Dunkerque, изграђен је заједничким радом два бродоградилишта из Сент Назера, Penhoet и Loire. Кобилица је положена 25. новембра 1934, а брод је поринут 12. децембра 1036. Опремање брода је извршено у Бресту, одакле је и кренуо на пробне вожње. Почетком 1939. је ушао у оперативу. По спољном изгледу се од бојног брода Dunkerque разликовао само по томе што је имао командни мост на два нивоа. Ради лакше идентификације, бојни брод Strasbourg је добио једну белу траку на димњаку, а Dunkerque две. Гледано унутар бродова, Strasbourg је имао дебљи оклоп на боковима, оклопљене преграде и кровове купола главе артиљерије, док је капацитет танкова горива био повећан са 5 775 на 6 045 тона. Ове разлике су значиле да је бојни брод Strasbourg имао нешто већи газ и мању брзину пловљења.

Видљиве разлике у спољном изгледу бродова исте класе, copyright: Eric Rossignol

Предратна употреба бојног брода Strasbourg се у највећем делу била налик употреби другог бојног брода из класе. Admiral Graf Spee је 30. септембра 1939. потопио британски теретни брод Clement. Како се знало да је немачки брод у јужном Атлантику, британски и француски Адмиралитет су се сложили да оформе потерну групу која ће базирати у луци Дакар. Већ седмог дана октобра из Бреста испловљава бојни брод Strasbourg са два дивизиона разарача. Ускоро им се прикључује носач авиона HMS Hermes са још три француска разарача. Три дана касније пловни састав, назван Ескадра „X“ ојачавају крстарице Algerie и Dupleix и два разарача. Команда над овим комбинованим саставом поверена је вицеадмиралу Дуплату, који је за командни брод изабрао крстарицу Algerie. На једној од патрола, Французи крајем октобра потапају немачки теретни брод Santa Fe. Трагање за Graf Speе-ом се продужило и у новембру, али без успеха. Током друге половине новембра, Strasbourg се враћа у Брест, да би у децембру отишао у док.

Бојни брод Strasbourg на Атлантику, снимљен са палубе бојног крсташа HMS Hood

Од јануара до потписивања Примирја, јуна 1940, Strasbourg је пловио искључиво са бојним бродом Dunkerque. У Мерс ел Кебир упловљава 3. јула.

Када су британски бродови отворили ватру на усидрене француске бродове у луци, котлови на Strasbourgсу производили пару за погон турбина, а крмени вез је отпуштен пре него је први пројектил пао у воду. Шрапнели су поломили крмено копље и пробили оплату димњака. Погинула су пет морнара који су се нашли на крми. Strasbourg је у 1810 пловио каналом, праћен са шест разарача класе Fantasque. Бојни брод је успео да избегне пројектиле калибра 381 мм, али њему најближи разарач, Mogador, није. Погодак у разарач је активирао шеснаест дубинских бомби и тако га избацио из строја. Преосталих пет разарача је наставило да плови са бојним бродом Strasbourg. Разарачи Lynx и Tigre су кренули ка британској подморници Proteus и оборили дубинске бомбе, у циљу спречавања напада подморнице на бојни брод. Шест разарача из луке Оран ће се касније придружити овој групи и наставити на исток.

Неочекивана појава ове групе француских бродова ван сидришта, као и интензивна ватра са бојног брода Dunkerque и обалских батерија, приморала је британску флоту да се одаље од обале. Британци су током маневра положили димну завесу, што је и њих онемогућило да осматрају покрете француских бродова, који се пловили ка истоку. Британски разарач Wrestler, који је чувао улазак у луку, суочио се са француским бојним бродом на малом одстојању и дошао под снажну ватру. Вештим маневром је успео да избегне уништење. Бојни брод Strasbourg је убрзавао до максималне брзине пловљења, када му је у домет дошао британски носач авиона Ark Royal. Поред повољне позиције за дејство, Strasbourg је пропустио да дејствује. Шест торпедних бомбардера Swordfish, наоружаних бомбама, и у пратњи два ловца Blackburn Skua у 1945 полеће са носача и напада Strasbourg, али без ефекта. Противавионска ватра је била снажна и прецизна и успела је да обори један ловачки авион из пратње. Два авиона Swordfish су била тешко оштећена, тако да нису успели да се домогну носача авиона.

Strasbourg излази из луке Мерс ел Кебир

Адмирал Сомервил је у 1843 одлучио да његов командни брод, бојни крсташ Hood, упути у потеру, пошто је то био једини британски брод довољно брз да сустигне француски бојни брод у бекству. Hood се у 2000 часова налазио 44 км иза бојног брода Strasbourg, што је било ван домета артиљерије. Како би успорили француски бојни брод, наређено је да авиони са носача авиона Ark Royal полете у напад. Напад авиона је био безуспешан. Потера је отказан у 2020, пошто су британски разарачи који су пратили HMS Hood имали још мало горива. Британцима су пристизали извештаји о јаким француским ескадрама крстарица и разарача из Алжира, ноћ је падала… HMS Valiant и HMS Resolution су били у непријатељским водама без пратње разарача. Бојни брод Strasbourg је наставио да плови брзином од 25 чворова све до хаварије у једној од котларница. Пет ложишта је било ван функције, што је за последицу имало пад максималне брзине пловљења на 20 чворова. Оштећења су поправљена у року од 45 минута, тако да је брод поново могао да заплови својом максималном брзином. Strasbourg је 4. јула у 2010 часова, у пратњи три разарача безбедно упловио у луку Тулон.

Strasbourg је 1941. и 1942. годину првео у Тулону, као командни брод француске флоте која је тамо базирала. Осећао се дефицит у гориву, тако да је Strasbourg за то време имао свега неколико краћих вожњи.

Савезници се 8. новембра 1942. искрцавају у северној Африци, а француски гарнизони престају да пружају отпор након свега неколико дана. Сви француски ратни бродови који су базирали на афричкој атлантској обали – предали су се Савезницима. Хитлер је за узврат наредио окупацију јужне Француске, мада је то било у супротности са Примирјем  потписаним 1940. У јутро 27. новембра, немачки тенкови улазе у Тулон. Један од тенкова у 0600 часова доспева на вез бојног брода Strasbourg. Брод је у складу са наређењем за потапање свих француских бојних бродова већ био напуштен. Тенк је испалио пројектил у једну од купола са топовима калибра 130 мм, при чему из групе која је постављала експлозивна пуњења гине један официр, а неколицина морнара је рањено. Неколико минута касније експлозивна пуњења уништавају куполе и отварају кингстон у машинском простору. Детонације изазивају пропуштања на подводном делу трупа. Strasbourg тоне у два метра дубок муљ, али остаје усправан. Око њега се раширила нафтна мрља из пробијених танкова горива.

Италијански „спасилачки тимови“ 17. јула 1943. подижу брод са дна, а Немци га у марту 1944. враћају Французима. Без могућности да га икако поправе, Французи одлучују да га уведу у луку и поставе основну посаду на њега. Касније, Немци искрцавају француску посаду и употребљавају брод за блокирање луке.

Вађење бојног брода Strasbourg са плитког дна, Тулон 1943.

Током напада Савезника на јужну Француску, авиони америчке 321. бомбардерске групе, делујући у складу са погрешним извештајима да је Strasbourg спреман за борбу, бомбардује га и тешко оштећује. Након бомбардовања, бојни брод Strasbourg бива насукан близу Сент Мандриера. Блиски промашај авио бомбе прави велики отвор у оплати брода, који није било могуће затворити нити извршити контраплављење, с обзиром да на броду није било посаде.

Бојни брод након савезничког бомбардовања

Планови развијани пре напада на Француску, а који су се односили на поправку бојног брода Strasbourg у америчким бродоградилиштима, сада су били немогући. Брод је извађен 1946. Француски Адмиралитет је предложио да се труп брода искористи за конверзију у лаки носач авиона. И овај план је пропао, овог пута због недостатка новчаних средстава, тако да је труп брода на крају завршио као платформа за испитивање подводних експлозија.

ТТ карактеристике
Тип бојни брод
Класа Dunkerque
Депласман 26 500 т стандардни
36 280 т пуни
Дужина преко свега 215,1 м
Ширина 31,1 м
Газ 8,7 м
Погонска група 6 котлова Indret, 4 турбина Parsons, 107 500 КС
Брзина пловљења 31 чв
Посада 1381 чланова
Оклопна заштита појас: 283 мм
палуба: 127–137 мм
куполе: 160 – 360 мм
Наоружање 8 × 330 мм/50 Modèle 1931 (2 × 4)
3 × четвороцевна и 2 двоцевна топа 130 мм/45 DP
4 × двоцевних топова 37 мм/50 CAD
8 × 13,2 мм/76 CAQ Mle 1929 Hotchkiss
Авио компонента 4 хидроавиона, 1 катапулт

Бојни брод Richelieu

Када је Немачка напала Француску маја 1940. године, три бојна брода су се налазила у изградњи, са Ришељеом у завршној фази опремања. Кобилица бојног брода постављена је 22. октобра 1935. године у бродоградилишту у Бресту, да би 17. јануара 1939 прешао у док. Дуготрајна изградња резултат је измена дизајна, мањка радне снаге…  Труп је грађен из три секције, како би се избегло дуго коришћење бродограђевних капацитета бродоградилишта компаније Lanion Drydocks, често ангажованих на доковању и опремању великих бродова. Средњи сектор је направљен у Салоу у исто време док је у другом доку комплетиран бојни брод Денкерк. Након тога „брод“ је заплутао и отегљен је у већи док компаније Lanion Drydocks где су монтирани прамчани и крмени сектор.

Након почетка Другог светског рата 1939. године, убрзани су радови на опремању брода. Петог маја 1940. године британска влада шаље војводу од Кента да провери степен изградње бојног брода Ришеље. Краљевска морнарица била је забринута. Желела је да нови француски бојни брод оснажи Домовинску флоту у предстојећем сукобу са немаким бојним бродовима, који су били врло близу увођења у оперативну употребу.

На дан немачке инвазије на Француску, капетан брода се састао са радницима у бродоградилишту како би се рад на опремању брода убрзао, те се топови главне артиљерије могли испробати до 15. јуна. Систем елевације топова и окретања куполе испробан је 31. маја, да би у наредним данима пет топова калибра 100 мм били спремни за паљбу, уграђена су 4 двоцевна ПАТ калибра 37 мм. Урађено је доста и на мерачима даљине. Недељу дана касније капетан брода извештава француски Адмиралитет да муницијске коморе неће бити готове до 15. јуна. Адмиралитет је бринуо због могућих напада немачких авиона на бродоградилиште. 13. јуна реализована је пробна вожња на мерној миљи, када брод постиже брзину од 32 чв. Паљба из топова калибра 380 и 100 мм, са ограничењем од свега 6 граната по цеви, није била довољна за утврђивање поузданости и прецизности бродске артиљерије. Пуњење топова главне артиљерије трајало је и по 15 минута, јер је био уграђен привремени систем за пуњење уместо припадајућег. Брод се враћа у Брест 14. јуна како би утоварио све расположиве количине артиљеријске муниције. Истог дана Немци нападају луку Брест из ваздуха.

Француски Адмиралитет 15. јуна издаје наређење да бојни бродови Ришеље и Жан Бар буду спремни за пловидну до британске луке. Припрема је укључивала утовар све опреме која је требала бити уграђена на брод, а није се имало времена. Ришеље је укрцао пројектиле 380 мм колико год је могао, пошто је муниција тог калибра била дефицитарна у иностранству. Барутна пуњења, лакша за производњу, била су на другом месту по приоритету за укрцај на брод. За два дана је укрцано 269 пројектила и 48 барутних пуњења, те 1 770 граната калибра 100 мм и 2 030 граната 37 мм. Укрцане су и залихе хране за два месеца. Остатак муниције, 400 пројектила 380 мм и 14 000 граната 152 мм требало је транспортовати теретним бродовима.

Немачки ваздушни напади интензивирани су 18. јуна. У 1235 часова, реморкер Прованс наилази на мину и тоне недалеко од Ришељеа. Пре зоре, француски Адмиралитет мења одлуку и наређује бродовима да плове ка француским колонијама, а да ни по којој цени не смеју да падну Немцима у руке. Ришеље је кренуо за Дакар под пратњом разарача Fougueux и Frondeur. Поред посаде, на брод је укрцана и цела морнаричка академија, као и неколико инжињера и Штаб француске морнарице.

Ришеље у л. Дакар, заштићен противторпедним мрежама

Ришеље уповљава у Дакар 23. јуна; ту су обезбеђена десет дана радова на артиљерији како би се подесили системи главне бродске артиљерије, као и подешавање топова калибра 152 мм за аутоматску паљбу. У исто време у луци Дакар се налазио и британски носач авиона Хермес. Командант носача авиона је одмах дошао у посету и покушао да убеди команданта Ришељеа да отплови за Фритаун. У међувремену, политичка ситуација у Дакару није још увек била нерешена, услед наступајућег Примирја, тако да гувернер из Дакра наређује свим француским бродовима који су били везани у луци да исплове за Казабланку или Порт Етјен. Ришеље испловљава за Казабланку 25. јуна. Када је командант брода затражио дозволу да уплови у Казабланку, адмирал Дарлан му наређује да се врати у Дакар. У пролазу крај Порт Етјена, француски брод бива осмотрен од стране HMS Dorsetshire који почиње да га прати. Око поноћи 27. јуна бродови се раздвајају и Ришеље безбедно упловљава у Дакар. 3. јуна 1940. године Британци шаљу ултиматум француским снагама у Африци који је одмах игнорисан. Сви француски бродови добијају наређење да одговоре на евентуално отварање ватре. Адмирал Плансон, командант француске Западне Африке, одбија да преговара са Британцима и упозорава да ће уколико се приближе Дакару бити отворена ватра на њих.

Четири дана касније, авион  са носача авиона Хермес избацује шест дубинских бомби скоро уз сам бојни брод Ришеље и неопажено се повлачи. Дубинске бомбе су бачене у плитку воду (15,4 метара) тако да су остала неактивирана.

Ришеље је био на везу негде на половини између острва Горе и спољног лукобрана луке Дакар, из страха да уколико се веже уз обалу неће моћи брзо испловити. Као заштита, око њега је везано 5 теретних бродова.

У 0500 часова посада почиње да припрема брод за испловљење. План команданта брода био је да сидри брод на спољном прилазу луци и да ту чека даљи развој ситуације. Како било, шест авиона Свордфиш са носача авиона Хермес изводи торпедни напад на Ришељеа. Нити један авион није оборен. Торпеда којима је извршен напад имали су пуњење од 450 фунти ТНТ, магнетске упаљаче и подешавање дубине на 11,55 метара. Газ брода у тренутку напада износио је 10,4 м. Напад је извршен преко десног бока; иако без директних погодака, једно торпедо је приликом проласка испод кобилице брода активирано магнетним упаљачем и експлодирало испод левог бока брода. Никада није прецизно утврђено да ли је торпедо активирано проласком испод кобилице, или ударцем у бачене дубинске бомбе. Француски званични извештаји говоре о поготку „једног или два торпеда“. Докази указују на могућност да је торпедо активирано проласком испод кобилице, услед чије експлозије су детониране и дубинске бомбе. Сигурно је да су дубинске бомбе биле близу и да су могле да изазову оштећења, јер сам брод није мењао позицију веза између бацања дубинских бомби и торпедног напада из ваздуха. Детонација је била јака тао да се брод тресао и љуљао на сидру.

Званични извештаји додају да је услед мале дубине (свега 15 метара) могло доћи до рефракције ударног таласа од дна и самим тим је и јаче деловање на труп брода. Извештаји о штети указивали су на извијену кобилицу у дужини од 25 метара, деформисану оплату брода, извијене танкове уља у смеру експлозије, пропуштањима уља и горива, оштећењу леве погонске осовине, избацивање електро генератора из погона, лом радио антене, кварове на моторима за погон листова кормила…

Штета и пропуштања била су озбиљна. Лева унутрашња погонска осовина била је комплетно неупотребљива, док је спољашња могла да се окреће са великим потешкоћама. Деформација неколико водонепропусних преграда у одсецима О и П узроковале су пропуштања различитог интензитета… брод је добио трим од 0,6 м. Подсистем кормиларења био је ван функције, али се могло кормиларити ручно. Још већи проблем било је непостојање одговарајућег бродоградилишта у којима би могле бити извршене поправке. Једина таква бродоградилишта у Европи и Африци већ су била у рукама или Немаца, или Британаца. Гибралтар је био под контролом Британаца…  Импровизоване поправке извршене су одмах. Заустављен је и продор воде, тако да се могла испумпати вода из просторија. Након што су примили извештај са Ришељеа 28. августа, људима у француском Адмиралитету постало је јасно да брод неће моћи напустити Дакар под садашњим околностима. Извештаји су указивали да турбине нису у оси, да је артиљеријски директор за топове 380 мм ван функције, да су два директора за топове 152 мм ван функције, да на 9 м испод водене линије постоји три пропуштања, да постоје тешкоће у напајању електричном енергијом, да постоји квар у електро инсталацији код топова 100 мм, да постоје структурне деформације на куполама топова 152 мм, да постоје проблеми у системима дренаже и вентилације.

Када је Ришеље испловио из Бреста, 18. јуна 1940. године, топови калибра 380 мм нису били комплетирани, а самим тим ни испитани.  У време упловљења у Дакар, на броду је било барута само за 48 пуњења. Између јуна и септембра недостајући барут је набављен изузимањем са бојног брода Стразбур (Strasbourg).

И поред свих побројаних оштећења, топови на Ришељеу били су нетакнути. У спрези са батеријама обалске одбране, лука Дакар је имала солидну ватрену моћ. Ришеље је пребазиран из луке на моло, крмом према отвореном мору. На тој позицији су је затекле англо француске инвазионе снаге, које су кренуле да заузму Дакар у јутро 23. септембра 1940.

Генерал де Гол је са британским савезницима намеравао да преузме Дакар од Вишијеваца и тако стави Ришеље под команду снага Слободне Француске. Ришељеа су намеравали да отпреме за Британију где би се извршила поправка и завршило опремање. 23. септембра снаге су се приближавале маглом обавијеном граду. Инвазионе снаге допремане су британским пловним саставом јачине 2 бојна брода, 1 носач авиона, 4 крстарице и бројним помоћним бродовима. У почетку је послат преговарачки тим на обалу како би убедио гарнизон да се преда и да пређе к њима. Преговарачи су одмах одбијени, чак и заробљени. У 0610 часова Ришеље отвара ватру на извиђачке авионе са носача авиона Арк Ројал. У 1000 обалска батерија отвара ватру на британски разарач. Ускоро почиње и битка. У то врме на Ришељеу само је друга кула била спремна за дејство. Две троцевне куле калибра 152 мм биле су спремне за дејство, док је за трећу недостајала муниција. Топови калибра 100 мм су били такође спремни за дејство.

Битка се наставила и сутрадан, 24. септембра. У 0715 часова авиони са Арк Ројала бомбардују Ришељеа, али без погодака. У 0940 часова британски бојни бродови Barham и Resolution приближили су се на 12436 метара од Ришељеа и отворили ватру на њега. У покушају да узврати ватру, Ришељеова купола је истовремено испалила и последњу салву. Дошло је до експлозије у куполи, тако да је брод остао без главне артиљерије. Борбу наставља топовима калибра 152 мм. Ниједно зрно калибра 152 мм није пало на британске бродове. Обалска батерија је једино успела да уракљи британске бродове зрнима калибра 240 мм.

Током артиљеријског боја, Британци су успели  да уракље Ришељеа са неколико зрна 381 мм. Коначно, једно зрно погађа брод између моста и димњака. Том приликом проузрокована је мања штета и пожар који је брзо угашен.

У току ноћи оспособљена је купола I главне артиљерије. У 0740 британски бојни бродови се поново приближавају луци. На даљини од неких 20 000 метара, Ришеље отвара ватру из топова 380 мм. Једно од зрна погађа бојни брод Бархам  у висини куле Б, при чему настаје отвор у трупу пречнка 1,2 м. Британци су испалили око 250 пројектила, од којих ни једно није погодило француски бојони брод. Након што је подморница Вишијевске Француске торпедовала Resolution, Британци прекидају акцију.

Затишје у борби омогућило је да се испита разлог експлозије топа 380 мм. Утврђено је да је барут исправан, а да разлог експлозије лежи у неисправном зрну. Француска је по први пут производила зрна калибра 380 мм, а ратни услови нису омогућили адекватно тестирање произведених зрна.

Присуство Ришељеа и Жан Бара у афричким лукама под контролом Француске још увек је изазивало страховања да би могли пасти Немцима у руке.Вишијевска влада тврдила је да не постоји таква могућност. Током новембра председник САД, Рузвелт, уз подршку владе САД нуди да откупи два бојна брода од Француза. Таква могућност се одбија уз образложење да је то против одредби примирја потписаног 1940. године са Немцима. 23. новембра 1940. године председник Рузвелт, након што је примио чврста уверавања од владе Вишијевске Француске, информише Черчила да маршал Петен неће померати та два брода, а да пре тога не информише влааду САД.

Новембра 1942. године, Ришеље је дочекао у луци Дакар, не узевши никаквог учешћа у инвазији на северну Африку. Брод није ни био у могућности да предузме било шта, у складу са већ ранијим оштећењима. Савезници нису били сигурни о каквим се оштећењима ради. Након успешних преговора између Савезника и адмирала Дарлана, бојни брод Ришеље прелази на страну Савезника. 30. јануара 1943. године испловљава и креће пут САД на поправку и модернизацију.

Њујоршко бродоградилиште креће са радовима крајем фебруара 1943. године. Тада се појављују многи проблеми, услед неусаглашености метода у изградњи бродова ових двеју нација. Такође су и стандарди у конструкцији и изради били другачији. Планови брода нису били доступни, јер су остали у Француској која је још увек била под окупацијом. Састав француског челика није био познат у САД. Француски топови били су необични и тешко се могло доћи до делова за њихову поправку. Исти проблеми су се јављали и у погонском комплексу. Тако су на крају топови преиначени у калибар 381 мм, како би могла да се употребљава британска муниција, које је било у довољној количини. На брод је тада уграђено 46 топова калибра 40 мм, као и 50 топова калибра 20 мм.

Бојни брод Ришеље, 1946.

Августа 1943. године брод је био спреман за пробну вожњу. Након убрзане обуке и увежбавања, Ришеље плови за Мерс ел Кебир. Након кратког боравка у Африци, придружује се Домовинској флоти у Скапа Флоу, новембра 1943. године. Током фебруара 1944. године Ришеље пружа заштиту носачима авиона у операцији у водама Норвешке. Током боравка у Великој Британији, на брод се уграђују још 11 топова калибра 40 мм, док се у исто врме извршила и демонтажа 9 топова 20 мм.

Марта 1944. године Ришеље се придружује британској Источној флоти. Учествује у нападу на Сабанг 19. априла, потом учествује у више мисија бомбардовања обале. У Тулон стиже 1. октобра како би преузео нову посаду, а одређено време проводи у Гибралтару на доковању. Јануара 1945. године улази у састав Треће борбене ескадре британске Источне флоте и извршава задатке гађања јапанских положаја на обали Сингапура и на Никобарским острвима. Маја 1945. године, заједно са неколико крстарица и разарача учествује у трагању за јапанском крстарицом Хагуро у водама Андаманских острва.

У јулу месецу 1945. године бојни брод Ришеље плови за Дурбан у јужној Африци, где је требао да буде докован. Командант брода одбија да се брод докује у нов, тек дотегљени пливајући док, и препушта ту „част“ британском бојном броду HMS Valiant. Док се под теретом бојног брода Валијант ломи на два дела, са великим ризиком да се преврне заједно са бродом. Валијант се извлачи из дока, и са оштећењима се враћа у Велику Британију. Ришеље се 15. августа 1945. године враћа у Тринкомале (Шри Ланка).

ТТ карактеристике
Тип и класа бојни брод класе Richelieu
Депласман 35 000 т (стандардни); 47 548 т (пуни)
Дужина 247,9 м
Ширина 33 м
Газ 9,7 м
Погон 4 Parsons турбине, 6 котлова Indret Sural, 150 000 КС
Брзина 30 чв
Даљина пловљења 8500 миља
Посада 1620 чланова
Наоружање 8 x 380 мм (2 х 4)
9 x 152 мм (3 х 3)
12 x 100 мм (6 х 2)
пре ремонта 1943.
ПАТ 37 мм
ПАМ 13,2 мм
након ремонта 1943.
56 х 40 мм (14×4)
48 х 20 мм Oerlikon
Оклопна заштита појас 343 мм
палубе 50 до 170 мм
куполе 445 мм
Авио компонента трилетећа чамца Loire 130 (два катапулта, кран и хангар за смештај летелица)

Бојни крсташ HMS Renown

Бојни крсташ Renown након изградње, 1918.

Бојни крсташ HMS Renown био је ветеран Првог светског рата али, за разлику од другог брода из класе – Рипалса (HMS Repulse), овај је прошао пуну модернизацију. Са дока бродоградилишта у Портсмауту изашао је 2. септембра 1939, тачно на време за рат.

Током трогодишње модернизације уграђен је нови погонски комплекс (где је остварена уштеда од 2800 тона у депласману), ново надграђе и командни мост као и додатна оклопна заштита. Три артиљеријске куполе су модификоване како би топови калибра 381 мм могли да заузму елевацију од 30°. Уграђено је и ново противавионско наоружање: 10 двоцевних топова калибра 114 мм, три осмоцевних и четири четвороцевних митраљеза калибра 12,7 мм. Маса која је уштеђена уградњом новог погона искоришћена је за ојачање оклопа палубе, додавањем 102 мм оклопа изнад муницијских комора и 51 мм изнад стројарница.Уграђен је и катапулт за авионе и велики хангар способан да прими два хидроавиона типа Валрус (Walrus).

Брод је добио и ново задужење: брза пратња носача авиона. Када је HMS Renown уведен у састав Домовинске флоте, додељен је у пратњу носача авиона Арк Ројал (HMS Ark Royal). Након лова на Граф Шпе (Graf Spee) у јужном Атлантику новембра 1939, вратио се у Домовинску флоту као командни брод вицеадмирала Витворта.

Бојни крсташ Renown, 1945.

У рано јутро 9. априла 1940, HMS Renown се налазио 130 км западно западно од Лофотских острва, пловећи са још 9 разарача када је уочио немачке бојне крсташе Шарнхорст (KMS Scharnhorst) и Гнајзенау (KMS Gneisenau). У овом окршају Гнајзенау добија погодак у опрему за управљање ватром, након чега се удаљавају са бојишта.

HMS Renown у августу одлази у Гибралтар као део Снага „Х“, заједно са носачем Арк Ројал, али се већ октобра 1941. враћа у британске воде. Након подршке искрцавању у северној Африци, превози Винстона Черчила у Канаду и потом бива послата у Источну флоту. Са завршетком Другог светског рата, бојни крсташ HMS Renown бива преведен у резерву, да би 1948. био продат у старо гвожђе и изрезан.

Шема реконструисаног брода

ТТ карактеристике
Депласман 30 750 т стандардни, 36 080 т пуни
Дужина преко свега 242 м
Ширина 27,4 м
Газ 14,4 м
Погонска група парне турбине снаге 108 000 КС, 4 осовинска вода
Брзина пловљења 29 чв
Посада 1 200 чланова
Оклопна заштита појас 229 мм
палуба 51-102 мм
куполе и барбете: 178 – 229 мм
Наоружање ( 1944) 6 х 381мм
20 х 114 мм
28 х 40 мм
64 х 20 мм
8 х ТЦ 533 мм
Авио компонента 2 х Supermarine Walrus

Бојни крсташи класе Kongo

Након поринућа прве класе бојних крсташа британске краљевске морнарице, класе Invincible, 1907. године, јапанска царска морнарица одлучује да направи супериорнији брод. Након обимног посла, Јапанци су конструисали брод депласмана 18 725 тона. У међувремену је Британија положила кобилицу за већу класу бојних крсташа, класу Lion депласмана 26 270 тона. Тако „изазвани“, Јапанци одлучују да свој пројекат пошаљу у старо гвожђе и да потреаже помоћ и експертизу Британаца. Већ 1910. године у Британију стиже наруџба за изградњу бојног крсташа унапређене класе Lion, депласмана 27 000 тона.

Кобилица за први брод из класе, Kongo, положена је јануара 1911. године. Брод је поринут маја 1912. а опремљен августа 1913. године. Kongo је био последњи брод јапанске царске морнарице који није био изграђен у јапанским бродоградилиштима. Након опремања и испитивања, Kongo улази у јапанске воде новембра 1913. године. Касније су изграђена још три брода исте класе:

– Hiei је изграђена у бродоградилишту у Јокосуки, али са великим процентом делова и компоненти увежених из Велике Британије. Кобилица јој је положена новембра 1911. године, а завршена је августа 1914. године;
– Haruna је изграђена у бродоградилишту компаније Кавасаки у Кобеу. Сви делови и компоненте биле су произведене у Јапану. Изградња је трајала од марта 1912. до априла 1915. године.
– Kirišima, последњи брод из класе, изграђена је у бродоградилишту компаније Мицубиши у Нагасакију, такође од делова произведених у Јапану. Кобилица је положена марта 1912. године а брод је довршен априла 1915. године.

Опремање бојног крсташа у Јокосуки, 1913.

Оклопна заштита

Kongo класа је изграђена као бојни крсташ, и као такви, били су релативно лако оклопљени бродови. Чак и након обимне модернизације, слабости ове класе су се огледале у неадекватној оклопној заштити. Оклоп ових бродова тежио је неких 6 500 тона, што је чинило око 25 % стандардног депласмана брода.

Главни оклопни појас био је дебљине 203 мм на воденој линији, и 152 мм изнад ње. Дебљина главног појаса је ка прамцу износила 76,2 мм, као и на крми (и изнад и испод водене линије). Барбете су имале  Викерсов цементирани оклоп дебљине 254 мм, а чела купола око 228 мм. Кровови купола били су дебели 76 мм, док је оклопљена палуба била дебела 50 мм.

Погон

Бродови класе Kongo били су најбржи бродови јапанске царске морнарице. Максималну брзину од 27,5 чв обезбеђивало је 4 осовинска вода које су погониле 4 Парсонсове парне турбине. Пара је долазила из 36 котлова типа Yarow, распоређених у 8 котларница. Били су погоњени угљем, а дим је одвођен кроз 3 димњака.

Наоружање

Према првобитној замисли, на бродове класе Kongo требало је уградити топове калибра 304 мм, као и на савременим британским бојним крсташима. Међутим, у то време су Британци тестирали топове калибра 343 мм, а који су планирани за уградњу на бродове класе Lion. Када су Јапанци сазнали за те тестове, одлучили су да на Kongo уграде исте топове. Међутим, у складу са очекивањима да Американци започну уградњу топова калибра 355 мм, Јапанци су радили са Британцима да развију слично оружје и уграде га на бродове класе Kongo.

Четири куполе главне артиљерије биле су уграђене по следећем: две на прамцу, једна на средини и једна на крми. Тако је Kongo класа добила значајан плотун по боку, од 8 топова калибра 355 мм. Када је брод био завршен, овакав распоред главне артиљерије чинио га је једним од најмоћнијих бродова тог времена.

Секундарну артиљерију чинило је 16 топова калибра 152 мм, смештених по 8 на оба бока, у казаматима. Ово је било и више топова него што је било уобичајено, а ту се највише огледа јапанска забринутост од торпедних напада са разарача.

На брод су уграђени и топови калибра 76,2 мм: на првом броду из класе 16 топова (једноцевних) а на осталим бродовима из класе по 8. Чудна јапанска особеност била је уградња јаког торпедног наоружања на површинске бродове: на Kongo је било уграђено чак 8 подводних торпедних цеви, калибра 533 мм.

Модификације у току оперативне употребе

Бродови класе Kongo имали су дужи век од свих дреднота у јапанској царској морнарици. Почели су као бојни крсташи, да би завршили као брзи бојни бродови. Током своје каријере, сваки од четири бродова из класе је прошао две модернизације.

Прва модернизација је вршена у периоду између 1927. и 1932. године; прва је модернизована Харуна, последњи Hiei. Са циљем отклањање највеће слабости ове класе бродова – слабе оклопне заштите, на брод је додато 3811 тона оклопа. Оклопом су додатно заштићене горње површине муницијских комора и стројарница. Противторпедна заштита је донекле унапређена, додавањем заштитног простора на боковима, што је повећало ширину брода за 29 м. Наоружање није дирано, сем што су уклоњене 4 торпедне цеви. Максимална елевација артиљеријских оруђа повећана је на 43 степени, чиме је и повећан домет. Систем пропулзије је доживео извесне измене.Уместо 36 котлова у првобитној верзији, на бродове су уграђени вишегоривни котлови. На Harunu је уграђено 10 таквих котлова, а на Kongo и Kirišimu по 16. Ова измена је дозволила да се уклони баласт са прамца брода. На брод су укрцана три хидроавиона, за потребе коректуре артиљеријске ватре, али нису уграђивани катапулти.

Hiei је био посебан случај… Између 1929. и 1932. Hiei је био, у складу са одредбама Поморског споразума из Лондона, демилитаризован. Оклопни појас је демонтиран, а маскимална брзина ограничена на 18 чв уклањањем 25 парних котлова. Крмена купола топова 355 мм била је демонтирана, као и комплетна секундарна батерија.

Друга, радикалнија, модернизација започета је 1933. године модернизацијом Harune. Након извршене модернизације класа бојних крсташа Kongo рекласификована је у класу бојних бродова Kongo. Оклопна заштита је побољшана, повећана је противторпедна заштита стројарница. Нова погонска група, коју су чинили 11 парних котлова Кампон, на нафту, и нове турбине, повећали су максималну брзину брода на 29,7 до 30,5 чв. Крма је продужена за 7,62 м, што је такође помогло у остваривању већих брзина пловљења.

Харуна након друге модернизације, пробна вожња

Изглед бродова је измењен, уградњом командног моста налик пагоди. Из наоружања брода избачена су два топа калибра 152 мм и преостале 4 торпедне цеви. Противавионско наоружање је побољшано уградњом четири двоцевна топа Тип 89, калибра 127 мм. До краја 1936. године уграђено је још 10 двоцевних топова калибра 25 мм.

Иза куполе бр. 3 коначно је уграђен катапулт за хидроавионе, који нису претрпели измене, ни квалитативне – ни квантитативне.

Последњи брод на коме је извршена модернизација био је Hiei. Радови су започети 1940. године, и урађени су индентични радаови као на осталим бродовима из класе, с том разликом што је на Hiei уграђен командни мост налик командном мосту бојног брода класе Jamato.

Током рата, модификације су биле сконцентрисане на противавионско наоружање и уградњу радара. Hiei и Киришима потопљени су пре модернизације. Први брод на коме је уграђен радар био је Kongo. Уграђен је радар Тип 21, на артиљеријски даљиномер на прамцу, августа 1942. године. Почетком 1943. године, након губитка Hieiја и Kirišime, на остале бродове додата је допунска бетонска заштита на крменом делу, како би се заштитили делови кормиларског уређаја.

Kongo након реконструкције

У исто време се уграђују и допунски топови калибра 25 мм, њих 6, на двоцевним лафетима, док су уклоњена два топа калибра 152 мм. Јануара 1944. године, демонтирају се још 4 топа калибра 127 мм и 2 двоцевна топа калибра 25 мм, како би се направио простор за уградњу 2 топа калибра 127 мм и четири троцевна топа калибра 25 мм. Јуна 1944. године уграђују се радари модела Тип 22 и Тип 13. Бродско наоружање доживело је још измена, тако да је августа месеца број ПА топова нарастао на преко 100 цеви, док је број топова калибра 152 мм смањен на свега 6.

Ратна модификација Harune била је слична. У октобру 1942. године уграђен је радар Тип 21. Током доковања у периоду фебруар-март 1943. године, уграђен је радар Тип 22, демонтирано је 6 топова калибра 152 мм. Као и код Конга, бетонска заштита је додата у просторима за кормиларске агрегате. Јуна 1944. године уграђен је радар Тип 13, као и још додатних топова калибра 25 мм.

Пре него што је испловила у битку у заливу Лејте, Haruna је на себи имала, као противавионску компоненту, шест двоцевних топова калибра 127 мм (Тип 89) и 122 топова калибра 25 мм (30 троцевних, два двоцевна и 28 једноцевних).

Служба у рату

Са почетком рата, Kongo и Haruna добијају задатак да покрију инвазију на Малају и Филипине. Јануара 1942. године, иста два брода добијају задатак да пруже ватрену подршку инвазији на Холандску Источну Индију. У марту 1942. године придружују се Hieiju и Kirišimi, који су сво време рата били задужени за пратњу носача авиона, како би се извршио масован реид у водама Индијског океана. То је био и једини пут да су сва четири брода класе Kongo на истом задатку.

За напад на Мидвеј, Kongo и Hiei су били придодати снагама за инвазију, док су Kirišima и Haruna остали на задатку пратње састава носача авиона. У овој улози, Харуна је задобила лакша оштећења… Сва четири брода класе Kongo били су активни у бици за Гвадалканал, која је започела августа 1942. године. Касније учествују код Источних Соломонских острва, а 13. октобра, Kongo и Haruna извршавају најуспешнију акцију јапанских бојних бродова током рата, када су на аеродром Хендерсон Филд сручили артиљеријску ватру од 900 пројектила калибра 355 мм, при чему су уништили преко 40 америчких авиона. Касније, истог месеца, Kongo и Киришима бивају нападнути авионима са америчких носача авиона, али пролазе неоштећени.

Напад из ваздуха на сада већ бојни брод Haruna, Куре, 28. јул 1945.

У новембру, Kirišima и Hiei су поново ангажовани за напад на аеродром Хендерсон Филд, као део операције у обезбеђењу конвоја ка Гвадалканалу. Америчка ратна морнарица је у напад на јапанске бродове послала пловни састав састављен од крстарица и разарача, како би спречила бомбардовање аеродрома. У рано јутро 13. новембра сусрели су се јапански и амерички бродови. У размени ватре, Kirišima је погодила крстарице USS San Francisco и USS Helena, док је сама задобила погодак пројектила калибра 203 мм. Амерички бродови су сконцентрисали ватру на Hiei, која је погођена са неких 28 до 38 пројектила калибра 203 мм са крстарица USS San Francisco и USS Portland, као и са неких 70 до 75 пројектила калибра 127 мм. Hiei је у одговру на ватру, осакатио пројектилима крстарицу USS San Francisco и оштетио крстарицу USS Atlanta и још један разарач. Упркос великој штети нанесеној на надграђу брода, подводни део Hieija био је скоро нетакнут. Међутим, два пројектила калибра 203 мм пробили оштетили су кормило, тако да Hiei губи могућност повлачења са бојишта и креће да плови у круг. Након сванућа, Hiei постаје мета за 70 авиона. До вечери, Hiei је потопљена након што бива погођена са неколико авионских бомби и 4 торпеда. Наредног дана, Kirišima води још један напад јапанских бродова на аеродром Хендерсон Филд. У јутро, 15. новембра Kirišima је са пратњом упловила у „Теснац са гвозденим дном“, али су их овог пута дочекала два модерна бојна брода америчке ратне морнарице, USS Washington и USS South Dakota. У овом боју, Американци односе победу потапајући Kirišimu топовима калибра 406 мм, док заузврат бојни брод USS South Dakota трпи већу штету на надграђу. Ово је уједно био и први сукоб бојних бродова на Тихом океану.

Преостала два бојна крсташа/бојна брода класе Kongo, Haruna и Kongo, нису учествовали у сукобима све до јуна 1944. године, у бици у Филипинском мору. Оба брода су била придодата пратњи 3. дивизиону носача авиона. У нападу америчких авиона, Kongo пролази неоштећен, док Haruna има мање среће – погађају је 4 авио бомбе. У бици у заливу Лејте, срећа се мења: Kongo бива оштећен, док Haruna бива врло мало оштећена ватром са разарача.  Међутим, приликом повратка из борбе, Kongo напада подморница USS Sealion II. Дана 21. новембра 1944. године, два торпеда погађају Kongo у десни бок. Након два и по сата, Kongo се преврће услед великог продора воде који се није могао контролисати. На дно односи 1250 чланова посаде, док се њих 237 спашава. Kongo је био једини јапански бојни брод потопљен торпедима лансираним са подморнице.

Haruna тоне касније, 28. јула 1945. године, нападом авиона са носача авиона. Са осам погодака авио бомбама Haruna тоне на плитко дно. Бива изрезана у периоду 1946-48. године.

ТТ карактеристике
Депласман 1915: 27 941 т
1932: 37 187 т
Дужина 1915: 214,6 м
1932: 222 м
Ширина 30,8 м
Газ 9,7 м
Погонска група 4 осовинска вода; Парсонс турбине, 136 600 КС
Брзина пловљења по изградњи: 27,5 чв
након ремонта: 30,5 чв
Даљина пловљења 8 000 миља брзином од 14 чв
Посада 1437 чланова
Наоружање 8 × 356 мм
16 × 152 мм
8 × 127 мм
8 × ТЦ 533 мм
до 118 х 25 мм ПАТ-ова Type 96
Авио компонента 3 авиона

Jean Bart, бојни брод

Jean Bart након Другог светског рата

Уговор за градњу другог брода из класе Richelieu, бојног брода Jean Bart, добила су 27. маја 1936. бродоградилишта Chantier de Penhoet и Chantier de Loire. Француска морнарица је одобрила неколико измена које су убрзале градњу брода.

Кобилица брода је положена 12. децембра 1936, док је почетак испитивања брода пред увођење у оперативу заказана за 1. децембар 1939. Међутим, због застоја у француској привреди, потешкоћа у набавци материјала и других проблема, поринуће брода је одложено за октобар 1940. Након избијања Другог светског рата, број радника који су учествовали у градњи брода повећан је са 2 500 на 2 800, а радна недеља је повећана на 72 радна сата. Брод је тако поринут неких седам месеци раније, 6. марта 1940.

Немачка је 10. јуна 1940. напала Француску, а сам брод је био вероватна мета немачке авијације. Брод је за одбрану од напада из ваздуха добио осам митраљеза калибра 13,2 мм. Бројне узбуне од напада из ваздуха успоравале су радове на опремању брода, тако да бродоградилиште није могло даље гарантовати да ће завршити брод до 1. октобра. Французи 17. маја доносе одлуку да брод мора напустити Сен Назер што је пре могуће, или да буде уништен. За испловљење се, због плиме, морао чекати 20. јун. Доста тога је зависило и од тога да ли ће се канал до реке Лоаре, дужине 200 м, добро избагерисати. Ситуација на фронту се 25. маја знатно погоршала, тако да се без посебног наређења кренуло са багерисањем канала до реке.

Испловљење је зависило од извршених радова на броду. Реморкери су могли да тегле брод, али је тегљење брода на мору пуном непријатељских подморница представљало рискантан подухват. Французи су 18. маја закључили да брод мора испловити на сопствени погон, те да се до 20. јуна мора обезбедити бродски погон на два осовинска вода, уградити нешто навигацијске опреме, већи део електричних инсталација и средства везе. Да би се ови задаци реализовали, радна снага је повећана на 3 000 радника, па потом на 3 500, а радни дан је трајао 12 часова. За случај неиспуњења ових задатака, брод је морао бити уништен, пошто се није смело дозволити да брод падне Немцима у руке.

На другој страни, инжињерци су гарантовали копање канала дубине 8,75 м, широког 52 м до 20. јуна, што је значило да ће пролазак брода овим каналом бити проблематичан. Брод је морао бити олакшан, скоро без воде, горива, залиха, са само једном комплетном куполом главне артиљерије.

Док је испражњен 22. маја, након чега је извршено бојадисање подводног дела брода. Први пропелер је уграђен 3. јуна, четири дана касније је уграђен и други. Оба пропелера су узета из магацина резервних делова за бојни брод Richelieu. Кормило је уграђено 9. јуна, када су завршени и радови на помоћним моторима. Три дана касније испробани су котлови који су стварали пару за погон турбина. Посебна пажња је посвећена балансирању осовинских водова, листова кормила, пропелера… што је све требало завршити до 17. јуна.

У међувремену, донета је одлука да се троцевне куполе топова калибра 152 мм, чија је конструкција услед недостатка материјала каснила – замене са пет двоцевних топова калибра 90 мм.  Топови су у рекордном року били уграђени, али је искрсао проблем са муницијом – бродоградилиште није располагало потребном количином муниције калибра 90 мм.

Топови и кров куполе број један су уграђени 13. и 14. јуна. Одлучено је да се комплетира само прамчана купола, чак иако је бродоградилиште имало на располагању осам топова калибра 380 мм; преостали топови ће бити укрцани на помоћни брод који ће пловити иза бојног брода Jean Bart. Топови су уграђени на брзину, без потребне опреме, тако да нису били добро поравнати у колевкама. Касније, током утовара осталих топовских цеви на помоћни брод доћи ће до квара на дизалици након укрцане друге цеви. Командант бојног брода је одбио да преостале цеви укрца код себе, плашећи се да се не насуче у каналу. Стога су радници бродоградилишта уништили обе цеви. Касније ће и помоћни брод бити потопљен од стране немачких авиона.

Турбине, генератори и кормиларски уређај су тестирани 16. јуна, а истог поподнева су котлови стављени у погон. Магнетни компас је уграђен, али без вршења компензације; уграђени су и машински телегради и средства унутрашње бродске везе. Средства комуникације су била ограничена на сигналне заставице, два мала сигнална рефлектора и радио уређаја снаге 600 вати. Пумпе нису биле у функцији, али је систем за гашење пожара био комплетан и исправан. У танкове је укрцано 125 тона горива и једнака количина воде.

Петнаест минута после поднева, 18. јуна, у тренутку док су немачке јединице улазиле у Нант, свега 65 километара далеко, на јарболу бојног брода Jean Bart се завијорила француска застава. Током послеподнева је извршено одспајање са електромреже са копна и упућивање турбогенератора. Дошло је до проблема са осигурачима, тако да се морало прећи на снабдевање брода електричном енергијом са дизел генератора. Током ноћи је извршена и корекција отклона листова кормила. Котлови су поново укључени у три часа по поноћи.

Плима је свој максимум достигла у 0445 часова. Копање канала је прекинуто 18. јуна у 2100 часова, при чему је канал био широк свега 46,5 метара. Реморкери су 19. јуна у 0330 часа ухватили брод у тегаљ и извукли из дока. Брод је након 30-40 метара прамцем уронио у блато. Извучен је из блата али се скоро одмах насукао. Десни пропелер је том приликом и лакше оштећен. Одсукан је након 45 минута, уз помоћ додатних реморкера. Три немачка авиона, упркос ватри противавионских митраљеза, нападају брод у 0430 часа. Брод је практично био непокретан, јер би било који маневар за избегавање непријатеља проузроковао насукивање, самим тим и оштећење брода. Авиони су одбацили 12 бомби; четири од њих је експлодирало близу брода, без последица, али је пета погодила палубу између две куполе главне артиљерије и пробила је, услед чега је дошло до оштећења водонепропусних преграда. Шрапнели су оштетили цевовод за орошавање муницијске коморе куполе број један. Избили су мањи пожари, који су убрзо угашени. У то време се брод налазио на половини канала, са упућеним турбинама, које су погониле брод брзином од 12 чворова.

Француски ловачки авиони су убрзо пристигли у помоћ, али су их нервозне нишанџије са брода заменили за немачке и отворили ватру на њих; један авион је погођен, али није било губитака у људству. Брод је пловио каналом и поставило се питање: Куда даље? Французи су почетком јуна прихватили понуду Британаца да се опремање брода заврши у британском бродоградилишту. Међутим, средином јуна је донета одлука да брод плови ка Мароку. Британци нису били упознати са променом плана, тако да су за Сен Назер послали два пучинска реморкера и разарач, који су требали да се ставе на располагање команданту француског бојног брода. Британци су се тако упознали са променом тек када је бојни брод Jean Bart изашао из лучке акваторије.

Иако француски морнари нису имали искуства из крцања горива на отвореном мору, флотни танкери Odet и Tarn су чекали на изласку из луке са задатком да допуне танкове горива и воде на бојном броду Jean Bart. Два француска разарача, Le Hardi и Mameluke, су имали задатак да обезбеђује бродове током допуњавања. Француски пловни састав је пловио брзином од 14 чворова све док није измакао из домета немачких авиона, након чега се зауставио. Посадама је требало око сат времена док нису повезали цевоводе и кренули са претакањем. За шест часова претакања успели су да пребаце око 1000 тона горива и воде на бојни брод. Током претакања је дошло до квара на систему вентилације, што је изазвало пораст температуре у машинском простор на 88°C. Систем вентилације је поправљен тек око поноћи.

Пошто је у сумрак добио обавештење  присуству подморнице, командант бојног брода је наредио покрет. Ускоро је дошло до вибрације на осовинском воду и прегревања на турбини ниског притиска, услед чега је смањена брзина пловљења. Пара је истицала из главног система за кондензовање, што је отежавало одржавање вакуума. Недостатак кондензата и улазак ваздуха  су оштетили импелер у пумпи. Ови проблеми ће даље проузроковати и избацивање воде из система у машински простор. Брзина је смањена на свега шест чворова, што није било довољно за маневре избегавања торпеда. На брод стиже  и информација да је у њиховој близини торпедован британски теретни брод. Погодак торпеда у Jean Bart би био фаталан, пошто је већ имао оштећене водонепропусне преграде, а сам брод је био препун отвора за каблове и цевоводе који нису били затворени након провлачења каблова и цеви. Посада и укрцани радници бродоградилишта чинили су надљудске напоре у замени делова бродског погона, нарочито ако се узме у обзир да су поједини делови тежили 180 кг, те да је било потребно просецати водонепропусне преграде да би се делови донели до места уградње. Брод је повратио своју брзину у 1400 часова 20. јуна. До Казабланке је требало прећи још 800 наутичких миља. 22. јуна је укључен жирокомпас, али је навигација још увек вођена на разарачу Le Hardi. Француски бродови упловљавају у Казабланку 22. јуна 1940. у 1700 часова.

У Казабланци није било могућости за наставак опремања брода. Доста делова је остало у Сен Назеру, који је након француске капитулације дошао под немачку контролу. Неки радови су рађени током 1940, међу којима и подешавање инсталације паљбених механизама на куполи број један.

Недовршени бојни брод Jean Bart на везу у Казабланци

До маја 1942. су уграђени и подешени механизми пуњења топова у куполи број један. Купола број два је остала некомплетна, с тим да је због повећања газа и довођења брода на равну кобилицу купола напуњена бетонским блоковима. Како се не би поновила ситуација са топовима на бојном броду Richelieu, било је потребно извршити тестове бродске артиљерије. На основу одредби потписаног примирја, било је потребно консултовати немачке и италијанске представнике у Казабланци. Након пуно разговора, одобрена су испитивања, све док је бојни брод у луци. Тако је 19. маја 1942. испаљено пет салви из топова куполе број један. Тиме је добијена потврда да је брод колико толико спреман за борбу. Амерички козул у Казабланци је јавио у САД о развоју догађаја са француским бојним бродом.

Топови калибра 152 мм се, под одредбама примирја, нису могли довршити у Казабланци. Не само да није било ни топова ни купола, већ није било ни муниције калибра 152 мм у северној Африци. Муниције 90 мм било је у ограниченим количинама, тако да је на броду задржана батерија топова 90 мм која је уграђена још у Сен Назеру. Додато је и нешто лаког противавионског наоружања, тако да је до 8. новембра на брод уграђено пет топова калибра 37 мм, десет митраљеза калибра 13,2 мм, четири Браунингова митраљеза и четири двоцевна митраљеза Хочкис.

Посада, која је бројала 700 људи, радила је само на одржавању опреме, пошто брод није смео да напусти Казабланку. Штету која је причињена приликом бомбардовања у Сен Назеру било је тешко поправити, пошто нису имали материјал који је коришћен у изради водонепропусних преграда; стога је отвор једноставно закрпљен челичним плочама.

Иако је брод био делимично завршен, једна купола главне бродске артиљерије била је значајан елемент одбране Казабланке током савезничког напада на северну Африку. Пре новембра 1942, једино дејство са брода било отварање ватре на британске извиђачке авионе који су једном месечно летели над Казабланком. Тако је 31. јула 1942. један британски авион и оборен.

Места десанта савезничких снага у операцији Бакља (Torch) налазила су се североисточно од Казабланке, унутар домета топова 380 мм са бојног брода Jean Bart. Уништење ових и осталих топова био је главни циљ америчких снага.

У раним јутарњим часовима 8. новембра на брод стижу извештаји о бродовима који се приближавају луци, тако да је посада већ у 0500 часова посела своје борбене станице. Топови главне бродске артиљерије су напуњени у 0640. Десет минута касније, Французи уочавају две крстарице, иако је видљивост због положене димне завесе са француских разарача била лошија. Око десет миља даље се налазила група америчких ратних бродова, у којој су се налазили бојни брод Massachusetts, тешке крстарице Wichita и Tuscaloosa и четири разарача. Група од по четири топова калибра 194 мм и 138 мм, три километра од француског бојног брода (батерија El Hank) отвара ватру на америчке бродове, који заузврат отварају ватру на бојни брод Jean Bart. Артиљерци са бојног брода Jean Bart нису имали баш најбоље услове за артиљеријски бој; уз димну завесу, без радара за управљање ватром – било је немогуће псотићи погодак. Испалили су четири салве и у 0719 часова обуставили ватру, пошто је циљ у потпуности био заклоњен димном завесом француских разарача који су маскирали свој излазак из луке.

Пре него је започео артиљеријски бој, амерички носач авиона Ranger, који се налазио неких 30 миља северозападно од Казабланке, послао је у напад девет обрушавајућих бомбардера Dauntless, који ће касније известити да са бојног брода Jean Bart гађају америчке авионе. У стварности, са француског бојног брода су гађали америчке бродове, а не авионе. Авиони су у времену од 0713 до 0718 извршили напад бомбама масе 227 кг и изазвали мања оштећења брода. У међувремену, артиљеријски пројектили са америчких бродова нису имали домет да погоде брод, падајући око лукобрана.

Амерички бојни брод Massachusetts је отворио ватру у 0704, а у 0740 је променио курс. Прекинуо је паљбу у 0833, са седмоминутном паузом главне артиљерије. Почетно растојање до циља било је 22 000 метара. Девет салви од по девет пројектила и 38 салви са по три или шест пројектила је испаљено на бојни брод Jean Bart и батерију El Hank, са пет директних погодака. Брод је претрпео оштећења на куполи број један (заглављен механизам за окретање) и кормиларском уређају за ручно кормиларење. У просторији где је смештен кормиларски уређај дошло је до пропуштања воде. Пројектили који су промашили бојни брод Jean Bart погађали су док и околне бродове, при чему су потопљена два теретна брода. Трећи теретни брод је запаљен пројектилима са америчке тешке крстарице Tuscaloosa.

Америчке снаге су споро напредовале ка Казабланци, упркос снажном отпору француских снага. Француске снаге су имале јаку артиљеријску подршку, потпомогнуту топовима обалске артиљерије. Током поподнева 9. новембра, бојни брод Jean Bart је испалио око 250 пројектила калибра 90 мм на циљеве на обали. Два француска слупа, Commandant Delage и La Gracieuseсу у око 1100 часова 10. новембра засули артиљеријском ватром простори испред америчке пашадије. Американци су закључили да су ова два брода претходница знатно јачих снага, те су деташовали тешку крстарицу Augusta и четири разарача са задатком да их ућуткају. Тешка крстарица Augusta се приближила на 16 200 метара и отворила ватру. Тако су се приближили на 16 200 м од бојног брода Jean Bart, који их је изненадио отварањем ватре. Американци су били изненађени овим, пошто су сматрали да су топови на бојном броду Jean Bart уништени два дана раније топовима са бојног брода Massachusetts.

Оштећења настала у окршају са америчким снагама

Jean Bart je у два минута испалио девет салви. Последње три су уракљиле америчку тешку крстарицу. Augusta je испалила неколико плотуна на француски бојни брод, након чега је нагло променила курс и умакла са бојишта. Американци, као одговор на ватру са француског бојног брода, подижу са носача Ranger девет авиона, наоружаних бомбама масе по 227 кг. Две бомбе су погодиле брод, а једна је погодила баржу која је била везана уз бојни брод. Прва бомба је направила отвор дужине 20 метара. Прамчани део палубе је био извијен и подеран. Извијање палубе је за последицу имало и деформацију водонепропусних преграда. Просторије за смештај посаде био је у потпуности уништен, као и склопови сидреног уређаја. У одељку „D“ је избио мањи пожар који је угашен након завршетка напада. Друга бомба је погодила скоро исто где и прва. Бочна оплата на прамцу је била у потпуности раздерана, избио је и озбиљан пожар који је захватио просторију са генераторима. Посади је требало пет часова да угаси пожар. У систему за гашење пожара било је доса рупа, тако да је вода неконтролисано истицала, што је додатно отежавало положај брода; брод је примио неких 1000 тона воде. Дренажне пумпе су биле ван функције, а прпуштања се нису могла заусавити, тако да је вода несметано улазила у брод. Ова пропуштања ће за последицу имати наседање крме брода на дно луке.

Иако је био тешко оштећен, није било места критици саме бродске конструкције, сем можда критике употребе оклопа дебљине 150 мм изнад муницијске коморе за пројектиле калибра 152 мм. Оклоп није пружио заштиту од пројектила калибра 406 мм. Брод није било могуће опремити у Казаблаци, посада није била комплетна, само једна купола главне бродске артиљерије је била комплетна, а уређаја за управљање ватром није ни било. Већи део посаде био је одсутан, пошто је Jean Bart 1942. служио као школски брод. Што је још важније, Jean Bart је био везан на кеју, без могућности маневрисања, и самим тим је био лака мета за авионске бомбе и артиљеријске пројектиле. Без оруђа секундарне артиљерије, брод једноставно није могао бити брањен.

Командант брода је 18. новембра 1942. унапређен у чин контраадмирала. Током тродневне битке за Казабланку, бојни брод Jean Bart је испалио 25 пројектила калибра 380 мм и изгубио је 22 чланова посаде.

Након што су француске снаге у северној Африци пришле Савезницима, Jean Bart је подигнут са дна луке. Надајући се слању у САД на опремање, на броду су извршене неопходне поправке, привременог карактера. Одлучено је да до краја рата остане у Казабланци, пошто ће поправка и опремање брода трајати дуго. Израда специјалног алата и конверзија у метрички систем јединица однела би превише и времена и новца.

Француски поморски конструктори су предложили неколико варијанти реконструкције брода, у циљу употребе постојећег бродског трупа. Према једној од варијанти, бојни брод Jean Bart је требао бити наоружан топовима калибра 330 мм, а који би били демонтирани са старог бојног брода Lorraine.  Друге две варијанте су предвиђале уградњу материјала кои би био нађен у Алжиру и америчког наоружања, а што би било урађено у америчком бродоградилишту.

Пошто америчка бродоградилишта нису могла да изађу у сусрет Французима, ни једна од варијанти није усвојена. Тако је Jean Bart морао да сачека ослобођење Француске. Након ослобођења, 25.августа 1945. Jean Bart испловљава из Казабланке за Француску.

Недовршени бојни брод Jean Bart плови из Казабланке за Шербур, 1945. година

Суви док у Шербуру је 12. новембра био спреман да прими Jean Bart-a. Након анализе оштећења бродског трупа, одлучено је да се замени преко 200 м2 оплате на крменом делу брода. Налегање крменог дела на дно луке проузроковало је озбиљнија оштећења него што се то у први мах чинило.

Након завршетка Другог светског рата, судбина бојног брода Jean Bart је била предмет многих дискусија и студија. Урађена је студија коштања завршетка у конфигурацији бојног брода, односно конверзије у носач авиона. Конверзија у носач авиона би тако коштала око 100 милиона долара, а сам носач би могао да укрца свега 54 авиона што је било недовољно за модеран флотни носач авиона. Завршетак брода у конфигурацији бојног брода, уз одговарајућу модернизацију, коштала би 40 милиона долара. Како је брод био 85 % завршен, чинило се разумним да се заврши по постојећем пројекту и модернизује комбинацијом постојеће структуре и наоружања са свим жељеним унапређењима. Сходно томе, брод је ушао у бродоградилиште 11. фебруара 1946.  Модернизација брода је завршена децембра 1948. По изласку из бродоградилишта, биле су уочљиве разлике у изгледу бојног брода Jean Bart у односу на бојни брод исте класе, бојни брод Richelieu.

Бојни брод Jean Bart ће остати у наоружању француске ратне морнарице до 1970, када је изрезан у старо гвожђе.

HMS Hood, бојни крсташ

Прича о бојном крсташу HMS Hood почиње 1915. године, једва годину дана након избијања Првог светског рата. Британски Адмиралитет је започео стварање брода „следеће генерације“ – наследника класе „Queen Elisabeth“. Сходно томе, у јесен 1915. године директор Поморских конструкција добија инструкције да припреми тактичко техничке захтеве за нови, експериментални брзи бојни брод.

Циљ инжињера био је да направе брод који ће бити супериоран над постојећом генерацијом бојних бродова. Проучаван је велики број недостатака и проблема који су се јављали код ратних бродова тог времена. Велики проблем је представљала ниска палуба и велики газ – у време рата. Тада би на брод била укрцана додатна храна, муниција, гориво и људство, тако да су многи бродови имали већи депласман од конструктивног. Допунска тежина је узроковала озбиљне проблеме: бродови су имали већи газ, тако да би при тешком мору батерије секундарне артиљерије (који су се налазиле у испустима палубе по боковима) често бивале квашене. Као резултат честог квашења, топови су временом постајали неупотребљиви и неповољно утицали на ватрену моћ брода. Избацивање батерија секундарне артиљерије није био једини проблем са којима су се посаде бродова сусретале: претоварен брод је имао лошије маритимне карактеристике од конструктивних услед честог уласка воде кроз отворе око топова. Као резултат свих допунских тежина, укључујући и продрлу воду, добијао се знатно већи газ, који је ограничавао употребу брода у плитким водама. Сходно томе, конструкторима је речено да осигурају конструкцију са високом палубом, високо монтираним батеријама секундарне артиљерије и малим газом. Додатни захтеви су били постизање брзине од 30 чворова и употреба нових топова калибра 15 инча.

Између јесени 1915. и почетка 1916. године припремљено је више конструктивних предлога (са варијацијом у дужини, ширини, газу, оклопу, погону и перформансама). Негде у то време, на инсистирање адмирала Џеликоа (Jellicoe), измењени су захтеви тако да је претпостављена градња бојног крсташа уместо брзог бојног брода. Ова промена је великим делом проузрокована информацијом о немачким плановима конструисања класе „супер бојних крсташа“.

Пловила класе Мекензен (Mackensen), уколико би се изградила, била би импресивна: депласман између 30 и 35 хиљада тона, брзина од 30 чворова са јаким артиљеријским наоружањем. У складу са немачким принципима бродоградње, нови бродови би имали и јак оклоп. Једноставно речено, бојни крсташи класе Мекензен би могли да потопе било који британски бојни крсташ који се тада налазио у оперативној употреби британске морнарице. То се у британској морнарици није могло дозволити.

Фебруара 1916. године Адмиралитет је сузио избор на два врло слична дизајна инжињера Атвуда (E. L. Attwood). Ови пројекти су даље развијани све до априла 1916. године када је пао и коначан избор. Тада су и поручена три брода нове, тада назване „New Admiral class: Hood“. Одлучено је да градитељ првог брода из класе буде бродоградилиште John Brown & Company Ltd, у Клајдбанку.

31. маја 1916. године одиграла се велика поморска битка код Јитланда. Иако су Британци извојевали стратегијску победу, платили су високу цену: потопљена су три бојна крсташа са великим губитком живота. Сва три бојна крсташа (H.M.S. Invincible, HMS Queen Mary и HMS Indefatigable) потонули су услед јаке експлозије у унутрашњости брода након што су немачки пројектили лако пробили оклоп палубе и оклоп артиљеријских купола.

Бојни крсташ Лајн је такође био близу потапања. Од потапања су га спасили одлична процена штете, те брзо и правилно доношење одлука (плављење муницијских комора). Након спровођења опсежних истрага око потапања бродова, постало је кристално јасно да је оклопна заштита брода недовољна, као и да је тадашњи барут, кордит врло нестабилан. Такође је постало јасно да, уколико се не модификује, и нова класа ће патити од истих недостатака.

У дизајн брода су постепено увођена нова конструктивна решења, за која се сматрало да треба да буду уграђена. Коначни дизајн брода је усвојен августа 1916. године, а кобилица за први брод у класи, Худ, положена је првог дана септембра 1916. године.

Изграђен брод био је импресиван – врло брз, врло велики и врло леп. Сви проблеми у конструкцији нису отклоњени. Услед ојачања оклопа, брод је био много тежи него што је било планирано. Додатна тежина утицала је на то да се газ драстично повећа, и самим тим приближи палубу површини мора. Као резултат, при вожњи по тешком мору, или при вожњи великим брзинама по мирном мору палуба је често заливана морем. Тако је брзо стекла репутацију „највлажнијег“ брода у флоти. Ситуација се погоршала током година у којима је депласман брода константно повећавао. Положај брода је утолико био гори у време борбених дејстава када је брод био приморан да укрцава знатно веће количине материјала.

Због своје величине, наоружања великог калибра и саме легенде о броду, поједини историчари класификују га, уместо као последњи британски бојни крсташ класификују као први модерни брзи бојни брод. Ово гледиште, ако се узме у обзир Худов оклоп и наоружање у односу на класу Queen Elisabeth, једноставно није прихватљиво. Чињеница је да је Худ био боље и оклопљен и наоружан.  Уколико се оклоп и наоружање пореде са брзим (модерним) бојним бродовима који су се тада појавили, Худ се може сврстати у класу „супер бојних крсташа“. У стварности, Худ је увек био класификован као бојни крсташ – Адмиралитет је најбоље познавао његове недостатке.
Поставља се питање зашто га је онда Адмиралитет ангажовао у улози бојног брода током Другог светског рата? Вероватно због недостатка бродске артиљерије великог калибра на мору. Худова репутација је такође један од кључних фактора за такво одлучивање…. „Моћни Худ“.

У касно пролеће на навозима бродоградилишта градила су се укупно 4 бојна крсташа: HMS Hood у „John Brown & Company Ltd“, HMS Howe у „Cammell Laird“, HMS Rodney у „Fairfield“ иi Anson у „Armstrong Whitworth“. Изненада, по открићу да су Немци отказали градњу Мекензен класе, Британци поступају слично њима: отказују градњу свих сем првог брода. Разлог за опстанак Худа лежи у његовој тада, већ поодмаклој градњи.

Изградња Худа је потрајала нешто испод три ипо године, већином због честих промена у дизајну и конструкцији, као и због смањеног притиска за градњом нових бродова која је очигледно спласнула након завршетка Првог светског рата.

Худ у бази Скапа Флоу, 1940.

Морска испитивања су се одвијала повољно, тако да је 18. марта извршена проба на мерној миљи, са фантастичним резултатима. Са снагом погона од 151 000 КС остварена је брзина од 32,07 чворова, без икаквих проблема и недостатака. Назначена брзина је постигнута у неповољним метео условима, са ветром јачине 6 по Бофору. Проби на мерној миљи присуствовао је и сам командант Прве ескадре бојних крсташа, вице адмирал Сер Роџер Кејс (Sir Roger Keyes), који је те вечери, приликом напуштања брода изразио задовољство новим заставним бродом своје ескадре.

У петак 19. марта извршене су пробе система кормиларења, такође успешно. Брод је усидрио код Гринока, где је у суботу и недељу попуњен водом, горивом и мазивом, у циљу тестирања газа, извршеном у понедељак и уторак. Након успешних тестирања уследило је упловљење у луку Росит.

Крајем 1938. године упућен је захтев за модификацију брода од стране саме посаде. Набројани су мане и недостаци и у складу са њима направљен прелиминарни нацрт измена којима би се недостаци на броду превазишли. План је званично назван „Велика поправка“.

На несрећу, детаљни планови нису били разрађени – само прелиминарни нацрти. Према неким изворима, нацрти су урађени у форми скице преко самог цртежа брода. Скице су биле скоро индентичне изгледу брода HMS Renown (стање након рефита 1936-39. године). Није познато где су завршиле полазне скице за реконструкцију брода, тако да се верује да су изгубљене.

Предложене су следеће модификације:

  • измене у погонском комплексу: скоро сваки део комплекса требао је да буде унапређен, сем главних погонских машина,
  • ремоделирани торпедни испусти и бочни оклоп (испусти су требали да буду проширени до врха оклопног појаса дебљине 7 инча, уместо до врха 12 инчног оклопног појаса.
  • Унапређење оклопне заштите палубе изнад виталних делова брода,
  • Ново надграђе брода и јарболи (прамчано надграђе требало је да буде слично надграђу као код бродова Renown, Queen Elizabeths или на King George V),
  • Нови димњаци (као код HMS Renown, пошто су димњаци на бродовима класе King George V били премали),
  • Уградња катапулта, хангара и хидроавиона типа Walrus,
  • Унапређење бродске противваздушне одбране, што би укључило додавање 3 топа пом-пом, додавања 16 топа калибра 4,5 инча или 5,25 инча.
  • Унапређени систем управљање ватром
  • Продужетак прамчане палубе, како би се смањило квашење брода

Разлог за неизвршење плана „Велике поправке“ може се наћи у предстојећем рату, дугом времену за извођење радова за које флота не би могла да рачуна на важну пловну јединицу- преко потребну, као и трошење ресурса за друге задатке предстојеће одбране. Поставља се питање да ли је могао бити спроведен скромнији план, где би радови трајали једну до две године, након чега би британска флота добила брод боље заштићен, са снажнијим наоружањем за ПВО брода.

ТТ карактеристике
Класа и тип бојни крсташ класе Admiral
Депласман 47 430 т
Дужина 262,3 м
Ширина 31,8 м
Газ 9,8 м
Снага погона 144 000 КС
Погон парне турбине Brown-Curtis, 4 осовинска вода, 24 Yarrow котлова
Брзина 1920: 31 чв
1941: 28 чв
Даљина пловљења 1931: 5 332 миља брзином од 20 чв
Посада 1919: 1 433 чланова
1934: 1 325 чланова
Наоружање из новоградње:
4 × 2-цевна топа калибра 381 мм
12 × 140 мм
4 × 101мм
6 × ТЦ калибра 533 мм1941. године:
4 × двоцевни топ 381 мм
7 × двоцевни топ 101 мм
3 × осмоцевни топ 40 мм
5 × четвороцевни митраљез 12,7 мм
5 × 20-цевни лансер ракетних пројектила
2 × 2струки торпедни апарат калибра 533 мм
Оклопна заштита појас: 305-152 мм
палуба: 19 – 76 мм
барбете: 305 – 127 мм
куполе: 381 -279 мм
Аеро компонента 1 авион, 1 катапулт

Dunkerque, бојни брод

 

Бојни брод Dunkerque (клик на фотографију за већи формат)

Dunkerque, први француски капитални ратни брод изграђен након завршетка Првог светског рата, одобрен је од стране Парламента 19. јула 1931. Изграђен је у бродоградилишту у Бресту, где је кобилица положена 24. децембра 1931. Како је суви док Salou био премали да прими цео труп брода, било је неопходно изградити брод без мале прамчане секције. Недостајући део прамца је уграђен у сувом доку Laninon, где је брод ушао 2. октобра 1935. Брод је маја 1936. подвргнут коначним тестовима пре уврштења у флотну листу француске ратне морнарице.

Првог дана маја 1937. бојни брод Dunkerque и званично постаје члан француске ратне морнарице. Две недеље касније је испловио на своју прву вожњу, за британсјку поморску базу Спитхед, а у оквиру присуства крунисању британског краља Џорџа Петог. Након крунисања се враћа у Брест, одакле 1938. креће на крстарење до Западне Индије и Дакара. Након тога се придружује француској Атлантској флоти, где 1. септембра 1938. постаје командни брод вицеадмирала Жонсула (Gensoul).

Половином априла плови у саставу специјалне ескадре крстарица и разарача, са задатком праћења школске крстарице Jeanne d’Arc из Западне Индије. Тензије у међународним односима су услед догађаја у Чехословачкој нарастали, а немачки оклопљени бродови су пловили уз шпанску обалу.

Маја 1939. је један од бродова домаћина британској Домовинској флоти, а крајем месеца плови на заједничку поморску вежбу француске Атлантске флоте и британске Домовинске флоте. У јуну се враћа у Брест, а месец дана касније адмирал Жонсул пребацује команду на бојни брод Strasbourg. Бојни брод Dunkerque добија у августу, да би 2. септембра испловио из Бреста на обезбеђење крстарице минополагача Pluton на пловидби ка Казабланци, а након тога обезбеђује крстарицу Jeanne d’Arc у пловидби ка острву Мартиник.

Француска Атлантска флота је по избијању Другог светског рата реорганизована у неколико ударних група. Бојни бродови Dunkerque и Strasbourg су се налазили у 1. линијској ескадри (1ère divisionde ligne) са још три крстарице и осам разарача најмодерније конструкције. Ове групе су организоване ради пресретања немачких оклопљених бродова, за које су Французи имали податке да се налазе на задатку. Поред овог, примарног, задатка, ове групе су могле бити ангажоване и за пратњу конвоја.

Из састава 1. линијске ескадре током октобра месеца се издваја бојни брод Strasbourg, који бива пребачен у састав друге групе. Извештаји су говорили да би немачки џепни бојни брод Deutschland могао да пресретне конвој са Јамајке, ознаке KJ 3. Француски пловни састав 22. октобра испловљава и успешно прати конвој, а бојни брод Dunkerque се враћа у Брест три дана касније. Крајем новембра, заједно са крстарицама Georges Leygues и Montcalm и осам разарача, испловљава из Бреста како би се придружио британским снагама (међу којима се налазио и бојни крсташ Hood) у лову на џепни бојни брод Deutschland, који се према извештајима налазио у Северном мору. У ствари, бродови ове британско-француске флоте су трагали за немачким бродовима Scharnhorst и Gneisenau, који су 23. новембра потопили помоћну крстарицу Rawalpindi. Француски и британски пловни састав су се сусрели код најзападније тачке Енглеске, одакле су кренули у акцију. Услед тешког мора, неки од прамчаних простора на бојном броду Dunkerque су примили воду. Проблеми су се јавили и са сидрима, као и на оплати трупа, тако да је брзина пловљења смањена на 10 чворова. Након четири дана трагања за немачким бродовима, флота је извршила попуну горивом код Белфаста. Британци су 30. новембра добили податке да се немачки бродови налазе северно од 65º северне географске ширине, тако да су наставили пловидбу ка северу. Након неуспешне потраге, бојни брод Dunkerque се вратио у луку Брест. Током децембра 1939, Dunkerque превози већу количину француских резерви злата у Халифакс, а крајем децембра заједно са француском крстарицом Gloire и британским бојним бродом Nelson, испловљава из Халифакса и прати конвој са јединицама канадских оружаних снага за Велику Британију. Након извршења овог задатка, Dunkerque се враћа у Брест. У Бресту базира све док француски адмиралитет није почетком 1940, због нарастајуће опасности од рата са Италијом, одлучио да пошаље Dunkerque у Мерс ел Кебир. Мерс ел Кебир се сматрао повољнијом базом за деловање против италијанских снага. Ипак, како се у Средоземљу није ништа дешавало, Dunkerque се поново враћа у Брест, одакле је било планирано да се упути у предложено англо-француску операцију у Норвешкој. Када су Немци напали Норвешку, ова операција је отказана, тако да су се Dunkerque и Strasbourg вратили у Мерс ел Кебир.

Италија је 11. јуна 1940. објавила ат Француској. Француске крстарице, које су обезбеђивале конвој између Орана и Марсеја, нападнуте су 23. јуна од стране италијанских крстарица. Бојни бродови Dunkerque су Strasbourg испловили из Мерс ел Кебира, док је дивизион крстарица испловио из луке Алжир. Италијански бродови, прогоњени француским бродовима, кренули су ка својој матичној луци. Растојање се није могло смањити, те су француски бродови одустали од гоњења и вратили се у Мерс ел Кебир. Ту су сачекали и примирје са Немцима и Италијанима, које је потписано пола сата након поноћи, 25. јуна 1940. Ту им се придружују и стари бојни бродови Provence и Bretagne, четири разарача и тендер за хидроавионе. На овим бродовима је, сходно одредбама потписаног примирја кренула демобилизација и припрема за разоружавање.

Француска флота у луци Мерс ел Кебир, јул 1940. Бродови на левој страни, одоздо на горе: бојни бродови Dunkerque, Provence, Strasbourg, Bretagne и тендер за хидроавионе Commandant Teste

Британска ескадра „H” (Force H), у којој су се налазили бојни крсташ Hood, бојни бродови Resolution и Valiant, носач авиона Ark Royal, лаке крстарице Arethusa и Enterprise и једанаест разарача, појавила се 3. јула 1940. испред Мерс ел Кебира. Са разарача Foxhound је у 0724 послат емисар француској флоти. Емисар је на бојном броду Dunkerque разговарао са француским адмиралом Жонсулом. Преговори су због ултиматума запали у ћорсокак.

Британци су страховали да би француски бродови могли потпасти под немачку контролу. Поставили су Французима следеће захтеве:

  1. да се фрацуски бродови придруже Британцима и наставе борбу против Немаца,
  2. да исплове са редукованим посадама до британске луке, где ће се извршити репатријација посада,
  3. да исплове са редукованим посадама до француске луке у Западној Индији или на Мартинику, где би били демилитаризовани, или предати САД на чување до краја рата.

Адмирал Жонсул је тврдио да није у позицији да преда своје бродове, јер такву одлуку мора да донесе адмирал Дарлан у Паризу. Он је даље уверавао британског емисара да је добио наређење адмирала Дарлана да уколико немачке или италијанске снаге покушају да преузму бродове, исте потопи. Преговори су вођени у два дела; један у јутарњим часовима, преко посредника и један у послеподневним часовима, на бојном броду Dunkerque, а којим су присуствовали адмирал Жонсул са штабом. У међувремену, радови на демобилизацији су замењени припремама за испловљење. Ова припрема је обухватала и припрему бродова за борбу. Уочивши припреме, британски авиони полажу минску препреку од пет магнетних мина на улаз у луку. Тиме су даљи преговори додатно отежани, пошто је француска страна овај поступак сматрала непријатељским. Британски емисар се у 1600 попео на Dunkerque, у намери да преговара, али је адмирал Жонсул остао непопустљив. Одбио је да прихвати британску понуду. Преговори су и званично завршени у 1725 часова по локалном времену, када је емисар напустио палубу бојног брода Dunkerque. Тиме је сцена за сукоб француских и британских снага, први након 1815. године, коначно била постављена.

Бојни бродови класе Dunkerque у Мерс ел Кебиру (Dunkerque лево и Strasbourg десно)

Током преговора са Британцима, адмирал Жонсул је напоменуо да ће посаде бити редуковане, али да ће бродови остати у луци. Ови преговори су били закомпликовани и чињеницом да је команда француске морнарице тог дана пресељена, тако да директна комуникација са Дарланом није била могућа. У сваком случају, адмирал Сомервил (Somerville) је постајао нестрпљив, тако да је на крају послао поруку да ће британски бродови, уколико Французи не прихвате услове преговора, отворити ватру у 1730 часова. Наређење за припрему оруђа издато је одмах пошто је британски емисар напустио бојни брод Dunkerque. Британски бродови, удаљени око 14 000 метара од луке, отворили су ватру у 1754 часова. Прва салва са бојног брода Resolution је погодила лукобран, засипајући француске бродове камењем и шрапнелима. Француски бродови су у 1757 часова узвратили ватру. Посада бојног брода Dunkerque је ужурбано скидала вез када су пројектили калибра 381 мм погодили лукобран. Командант брода је наредио пражњење резервоара горива за авионе, а у 1800 је издао наређење за отварање ватре из оруђа главне бродске артиљерије. Топови калибра 130 мм су дејствовали против британских извиђачких авиона. У том тренутку је погођен бојни брод Bretagne, док је Provence погођен у 1803. Кроз неколико минута крма бојног брода Bretagne је горела и ускоро се преврнуо, што је пропратила јака експлозија. У међувремену, бојни брод Strasbourg је пловио ка главном каналу, брзином од 15 чворова, а британски бојни крсташ Hood концентрисао ватру својих топова на бојни брод Dunkerque.

Dunkerque је до наредбе за прекид ватре, издате у 1810, испалио 40 пројектила калибра 330 мм на британски бојни крсташ Hood. Услед прецизне ватре са француских бродова, британски састав је морао да се уз помоћ димне завесе помери западније. Ватра са обалских батерија је такође постизала свој ефекат. Артиљерцима са бојног брода Dunkerque било је тешко да одреде даљину до циља, пошто се између њих и британских бродова налазила тврђава Форт Сантон. Само што је кренула у заокрет, погађа га пројектил испаљен са HMS Hood. Пројектил је погодио крмени део брода; прошавши кроз хангар за хидроавионе и подофицирске просторије, направио је отвор 2,5 метара испод водене линије. Пројектил није експлодирао, али је на свом путу покидао електричне инсталације и онеспособио моторе крана за хидроавионе, а дошло је и до мањих пропуштања у танку горива.

Ускоро након што је командант бојног брода Dunkerque издао наређење за пловидбу ка каналу, брод је погођен салвом пројектила калибра 381 мм. Први од њих су погодили кров артиљеријске куполе број 2 и тешко је оштетили. Већи део пројектила је рикошетирао и пао на неких 2 000 метара од брода. Део оклопне плоче или самог пројектила, погодила је платформу за укрцај муниције, запаливши при томе две вреће барутног пуњења. Дим и ватра угушили су и спалили комплету послугу у десној половини куполе. Лева страна куполе је наставила са дејством, пошто је оклопљена преграда која је делила куполу на два дела задржала дим и ватру.

Други пројектил калибра 381 мм је пробио оклопљену палубу дебљине 115 мм, у близини двоцевног топа на десном боку брода. Пројектил је нанео велика оштећења у простору за припрему муниције и онеспособио дизалицу. Наставио је даље, пробио две преграде и експлодирао у просторији за вентилацију. Овај простор је уништен у потпуности, а сви чланови посаде који су се ту затекли погинули су или тешко рањени. У међувремену је дошло и до паљења муниције у просторији за њену припрему. Неколико пројектила калибра 130 мм, који су припремани за транспорт до оруђа, експлодирало је и побило послугу.

Дошло је и до експлозије близу машинског простора. Врели гасови, пламен и густа пара ушли су у машински простор, што је проузроковало смрт 20 чланова посаде који се послуживали генераторе и парне турбине. Десет чланова посаде је успело да побегне и спаси се. Комплетна опрема у овом простору је била ван употребе. Нестало је и електричне енергије, због чега је неоштећена купола са топовима калибра 330 мм морала бити локално покретана.

Трећи пројектил је прошао испод оклопног појаса и експлодирао унутар машинског простора који је стварао погон за спољне осовинске водове. Том приликом је оштећени котлови, вентили, паровод… прегрејана пара је почела да пуни просторију, осудивши посаду у машинском простору на сигурну и болну смрт.

Након ових погодака у функцији је остао само крмени машински простор и просторија са котловима која се налазила одмах испред ње. Погон је био ограничен на сега два осовинска вода. Максимална брзина пловљења је износила 26 чворова. Прекид инсталације уз десни бок брода проузроковала је нестанак електричне енергије, све док напајање није преусмерено преко левог бока. Због тога је бродом једно време кормиларено ручно. Укључена је резервна расвета, а купола број један је и даље водила борбу против британског бојног крсташа.

Стање бојног брода Dunkerque било је такво да није био способан за излазак на море, тако да је у 1810 часова добио наређење адмирала Жонсула да настави ка луци Сент Андре, где би му тврђава Форт Сантон и терен пружили какав-такав заклон. Након што је бојни брод Bretagne потонуо, а Provence заћутао, Британци су у 1812 прекинули ватру. Негде у то време је и Dunkerque стигао на наређено одредиште и усидрио се.

Продор дима у куполу број четири је у 1801 часова приморао посаду да затвори прамчане муницијске коморе са пројектилима калибра 130 мм. На срећу, Dunkerque је фактички још увек био у Мерс ел Кебиру, пошто су оштећења била велика и било би тешко употребити такав брод у борби. Са бродом неспособним да одржава своју борбену моћ услед кварова на спољним осовинским водовима, редуковања електро мреже, тешком проласку кроз одређене секције брода, без могућности мерења даљине до циља, адмирал Жонсул одлучује да не дозволи његов излазак на море. Уместо тога, наређује команданту брода да насуче брод. Пре насукивања, посада је успела да затвори отвор у одељку „К“, који је проузроковао плављење у резервоарима горива и околном простору. Евакуација дела посаде почела је одмах. На броду је остављено 400 чланова посаде ради отклањања последица битке. Реморкери Esterel и Cotentin, заједно са патролним чамцима Terre Neuve и Setoise су у око 1900 часова кренуле да тегле брод ка обали и ускоро га насукале.

Командант француских поморских снага у Африци је 4. јула изјавио да је бојни брод Dunkerque претрпео мања оштећења и да ће ускоро бити поправљен. Ова непромишљена изјава је изазвала брз одговор британске стране. Током вечери 5. јула, екадра „H“, која се вратила 4. јула у Гибралтар, поново се отиснула на море, али овог пута без бојног брода Resolution. Адмирал Сомервил је одлучио да за напад на Denkerque употреби авионе са носача авиона Ark Royal. Тако је 6. јула са носача Ark Royal полетела група од дванаест торпедних бомбардера Swordfish и дванаест ловачких авиона Skua. Противавионска одбрана луке није била припремљена за дејство, али је интензивирана након првог таласа напада на насукани брод. Полетели су и француски ловачки авиони.

Командант бојног брода Dunkerque је одлучио да на броду остави само људство за поправке оштећења. Патролни брод Terre Neuve се налазио везан уз Dunkerque и прекрцавао људство и сандуке са погинулим члановима посаде. Укрцај је још увек трајао када је започео напад. Два авиона из првог таласа су прерано лансирали торпеда тако да њихове експлозије нису нанеле никаква оштећења. Треће торпедо, које је правовремено лансирано, било је неисправно и није експлодирало. Други талас авиона је долетео у 0647 часова. Лансирана су још три торпеда, али ни једно од њих није погодило бојни брод. Једно је ипак погодило патролни брод и буквално га преполовило. Преостали авиони су долетели у 0650 часова. Два авиона из ове групе су успела да лансирају своја торпеда. Једно од њих је погодило реморкер који се налазио 70 метара удаљен од бојног брода, док је друго прошло испод кобилице бојног брода и погодило крмени део олупине патролног брода. Ипак, у крменом делу олупине су се налазиле дубинске бомбе које су прихватиле експлозију торпеда и саме експлодирале. Ова јака експлозија је направила отвор у оплати бојног брода.

На отвор је убрзо стављена привремена закрпа, ако да је 8. августа испумпана продрла вода. Поправке су се одвијале споро, тако да је за пловидбу био спреман тек 19. фебруара 1942. Испловио је у тајности и у Тулон упловио 20. фебруара у 2300 часова. Улази у док ради наставка поправки, али оне због недостатка материјала нису никад завршене. Радови су још увек били у току када су се Савезници искрцали на север Африке.

Бојни брод Dunkerque је потопљен од стране властите посаде у Тулону, 27. новембра 1942, спречивши тако да падне у руке Немаца. Посада је успела да уништи оруђа, турбине, даљиномере, радио уређаје и оптичке инструменте. Брод више није могао да плови.

Остаци бојног брода Dunkerque у Тулону, видљиви трагови Италијана (одрезан прамац, цеви топова…)

Италијански спасилачки тимови су 1943. започели резање брода. Како би ослободили док, Италијани су одрезали прамац брода и извукли брод ван дока. Крмени део брода је оштећен у каснијем савезничком бомбардовању. Италијани ће касније успети тако да униште брод, да поправка више није била ни у домену научне фантастике. Изрезали су и цеви топова 330 мм. Французи су после рата уклонили остатке брода из сувог дока, а 1958. су преостали део брода продали у старо гвожђе за 253 милиона франака (723 000 долара).
ТТ карактеристике
Депласман 26 500 т стандардни
35 500 т пуни
Дужина преко свега 215,1 м
Ширина 31,1 м
Газ 8,7 м
Погонска група 6 котлова Indret, 4 турбина Parsons, 107 500 КС
Брзина пловљења 31 чв
Посада 1381 чланова
Оклопна заштита појас : 225 мм
палуба : 115–125 мм
куполе : 150 – 330 мм
Наоружање 8 × 330 мм/50 Modèle 1931 (2 × 4)
3 × четвороцевна и 2 двоцевна топа 130 мм/45 DP
5 × двоцевних топова 37 мм/50 CAD
8 × 13,2 мм/76 CAQ Mle 1929 Hotchkiss
Авио компонента 4 хидроавиона, 1 катапулт

Courbet, бојни брод

Бојни брод Courbet пре модернизације

Courbet је први брод из истоимене класе бојних бродова, први дреднот изграђен за потребе француске ратне морнарице. Брод је изграђен пре Првог светског рата и назван је у част францсуког адмирала Amédée Courbet. Током Првог светског рата бојни брод Courbet је извршавао задатке пружања подршке Отрантском баражу који је блокирао снаге аустроугарске ратне морнарице у Јадранском мору. Иако је у међуратном периоду неколико пута модернизован, модернизације нису биле свеобухватне те је бојни брод CourbetДруги светски рат дочекао као застарео бојни брод.

Пред немачки напад на Француску, Courbet је на брзину пренаоружан. У рат улази као део 5. ескадре, у којој се налази заједно са бојним бродом исте класе, бојним бродом Paris. Ова пловна јединица се налазила на Атлантику, где је обављала задатке које је обављала и у периоду између два рата – обука морнара артиљеријских специјалности. Адмирал Морд 21. маја 1941. наређује да се оба брода врате у оперативу, након чега добијају шест двоцевних митраљеза Hotchkiss калибра 13,2 мм и два једноцевна митраљеза Browning калибра 13,2 мм. У одбрани Шербура, јуна 1940, подржава артиљеријом савезничке снаге које се боре против јединица немачке 7. оклопне дивизије, а касније истог месеца превози избеглице за Британију. Како није било ангажовања извиђачке авијације за потребе коректуре артиљеријске ватре, не мора се посебно напомињати да ефикасност артиљеријске ватре бродске артиљерије и није била на жељеном нивоу. Као део операције Катапулт, британске снаге 3. јула у луци Портсмаут заузимају брод и након недељу дана га предају снагама Слободне Француске. Слободна Француска га у Портсмауту користи као брод депо за патролне бродове и противавионски брод све до 31. марта 1941, када бива разоружан. До априла 1944. се користи као брод мета. На њему су тестирани модели бомби „Highball“ и „Upkeep“ од којих ће касније бити изведене бомбе којима су бомбардоване бране на немачкој територији.

Након што је одређен за израду лукобрана у Нормандији, извађен је погонски комплекс брода и уместо њега уграђен бетон. Потопљен је 9. јуна и на истом месту ће након рaта бити изрезан у старо гвожђе.

Бојни брод Courbet након модернизације

ТТ карактеристике
Кобилица положена 1. септембра 1910.
Поринут 3. марта 1911.
Завршен 19. новембра 1913.
Потопљен 9. јуна 1944. у операцији Neptune
Тип и класа бојни брод класе Courbet
Депласман 23 475 т стандардни
25 579 т пуни
Дужина 166 м
Ширина 27 м
Газ 9,04 м
Погонска група 4 парне турбине, 24 котлова
Брзина пловљења 21 чв
Аутономија 4 200 М брзином од 10 чв
Посада 1 115 – 1 187 чланова
Наоружање 6 х 305 мм
22 х 138 мм
4 х 47 мм
4 х ТЦ 450 мм
Оклопна заштита појас 180 – 270 мм
палуба 30 – 70 мм
куполе 250 – 290 мм
барбете 280 мм
командни мост 300 мм