Nelson, класа бојних бродова

Вероватно једина стварна корист британске флоте од поморских споразума чији је потписник била и Велика Британија – била је градња два нова бојна брода, пројектована да носе топове калибра 406 мм. Иако је пројект брода био директни резултат ограничења наметнутих Вашингтонским поморским споразумом (максимални депласман од 35 000 тона, топови примарне артиљерије калибра 406 мм и мањи), настао је од два ранија пројекта који никада нису ни напустили цртаћи сто.

Бојни брод HMS Nelson

Наиме, као директор Поморских конструкција у периоду од 1912. до 1924, Сер Еустас Тенисон д’Енкор (1868-1951) је већ пројектовао неколико битних ратних бродова за потребе британске краљевске морнарице, међу којима се нашла и класа бојних бродова Royal Soveregn, али и бојни крсташи Repulse, Renown и Hood. Сви ови бродови су били пројектовани пре Јиландске битке, где су научене битне лекције о водонепропусности трупа, оклопној заштити и ватреној моћи брода. Тенисон је био у могућности да ове лекције инкорпорира у пројекте нових ратних бродова.

Класа бојних крсташа G3 (привремена ознака), више је од свих ранијих класа бојних крсташа личила на класу брзих бојних бродова, са импресивним оклопним појасом заснованим на шеми „све или ништа“, а под утицајем америчких пројектаната. То је значило да је оклоп концентрисан око погонског комплекса и муницијских комора, док је остали део бродског трупа био скоро незаштићен. Британци су планирали да изграде четири „супер бојна крсташа“, сваки депласмана од 48 400 тона, са девет топова калибра 406 мм у три троцевне куполе. Две куполе би се налазиле на прамцу и једна на средини трупа, између прамчаног надграђа и димњака. Ови ратни бродови би били нешто краћи од бојног крсташа HMS Hood, а били би погоњени брзином од 32 чворова.

Тенисонови планови су прихваћени фебруара 1921, у време припрема за конференцију у Вашингтону, тако да су догађаји претекли процес пројектовања брода. Четири бродоградилишта су крајем октобра добила уговоре за градњу бродова. Ипак, ови уговори су отказани чим је Адмиралитет сазнао предлоге закључака са конференције; програм је и коначно отказан фебруара 1922. Слично овоме, Тенисон је пројектовао и класу од четири бојна брода, ознаке N3. Ови бојни бродови су имали изглед, депласман и конфигурацију сличну претходно пројектованој класи бојних крсташа , али су били нешто спорији и што је најважније – били су пројектовани за наоружавање са девет топова калибра 460 мм, у три троцевне куполе. Ове две класе бродова биле су први бојни бродови са троцевним куполама у свету. Остали пројектанти су одбијали ову идеју о троцевним куполама, сматрајући их претешким, незграпним и компликовним.

Ипак, Тенисон је примену троцевних купола видео као начин смањења броја купола  те самим тим и могућност концентрисања оклопне заштите на мањем простору. Сами топови калибра 460 мм били су неиспитани у пракси, перформансе троцевних купола топова калибра  406 мм сугерисале су да је чиста снага оруђа калибра 460 мм чинила исте опасним за употребу, пошто би удар који је настајао приликом отварања ватре из ових оруђа могао нанети оштећења на бродској структури. Пројекат бојних бродова N3 био је у завршној фази када је потпис на Вашингтонском поморском споразуму зауставио пројекат. Међутим, од Тенисона је затражено да пројектује нову класу бојних бродова, на основу својих претходних радова, али у оквирима ограничења која је наметнуо поморски споразум. Овај захтев је био својеврстан изазов, јер је циљ био пројектовати најмоћније бојне бродове у оквиру ограничења депласмана од 35 000 тона. На срећу, Тенисон је могао да искористи своје претходне пројекте. На пример, споразум је наметнуо максимални калибар топова главне бродске артиљерије од 406 мм, а примена троцевних купола би умањила потребу за широким подручјем које је требало заштитити оклопом, нарочито ако се куполе групишу на мањем простору. Тако је Тенисон једноставно искористио куполе са топовима калибра 406 мм, пројектоване за бојне крсташе G3, и концентрисао их на прамцу, испред командног моста. Тенисон је искористио и двоцевне куполе за секундарно наоружање, топове калибра 152 мм; поставио је шест двоцевних купола на крменом делу, као противтежа концентрисаној главној артиљерији на прамцу брода.

Нацрти нове класе бојних бродова били су готови већ у новембру 1921, док је Вашингтонска поморска конференција још увек трајала. Првобитно је од њега затражено да пројектује класу бојних крсташа, али је постало јасно да и САД и Јапан планирају да доврше своје бојне бродове са топовима калибра 406 мм; тако ће америчка морнарица добити бојне бродове класе Colorado, а јапанска царска морнарица класу Nagato.

Употребом три троцевне куполе и концентрисање оклопне заштите, Тенисон се надао да направи супериорни пројекат који би био способан да се успешно носи са ривалским бојним бродовима који су били у различитим фазама изградње. Након свега, када би се ова два бојна брода увела у оперативу, били би најмоћнији бојни бродови на свету.

Британски Адмиралитет је јануара 1922. одбио два предложена пројекта бојних бродова, углавном стога што Тенисон није могао гарантовати да бродови током градње неће изаћи из лимита за депласман. Тенисон је умањио депласман што је више могао, смањивши оклопну заштиту и ослабивши погонски комплекс; смањио је и дужину трупа, али је повећао ширину како би ипак добио стабилну артиљеријску платформу. Ревидирани пројект је предат у септембру, а већ наредног месеца потписан је уговор о изградњи два брода. Кобилица за два брода из класе положена је 28. децембра, за бојни брод HMS Nelson у бродоградилишту Armstrong, а за бојни брод HMS Rodney у Клајдбанку.

HMS Nelson и HMS Rodney

Ово су били необични ратни бродови, и док је њихов изглед сматран незграпним у односу на претходне класе бојних бродова, они су ипак „спаковали“ максимални оклоп и ватрену моћ у 35 000 тона депласмана. Оклопна заштита брда рађена је на основу последњих балистичких експеримената спроведених на заробљеним немачким дреднотима. Главни оклопни појас био је дебео 33 до 35 цм и штитио је виталне делове брода, простирући се скоро половином дужине трупа, од куполе „А“ до иза купола секундарне артиљерије. Сам појас је био израђен под нагибом од 18°; простор између оклопног појаса и спољног трупа искоришћен је као средство за постизање резервне пловности. Појас се простирао од 182 цм испод водене линије до горње ивице бродског трупа. Ипак, ван овог заштитног појаса, брод је био неоклопљен – то је онај део „ништа“ из шеме оклопне заштите која је називана „све или ништа“. Противторпедна избочина као елемент заштите брода, била је саставни део трупа, за разлику од ранијих класа, где је била додавана на већ изграђени труп. Овако конципирана заштита бојних бродова класе Nelson требала је да издржи удар бојеве главе торпеда масе око 340 кг или мине, и био је вишеслојни, са празном комором ка спољашњој страни, водом напуњену унутрашњу комору, торпедну преграду дебљине 38 мм, након чега се налазио низ просторија, пројектованих тако да задрже продор воде у остале делове бродског трупа. Овај систем подводне заштите бродског трупа показаће се касније као врло користан, с обзиром да је бојни брод HMS Nelson у три наврата наилазио на мину. Поред оклопног појаса, брод је био заштићен и оклопљеном палубом, чија се дебљина кретала од 175 мм изнад муницијских комора до 95 мм изнад машинских простора.

Слабост бојних бродова класе Nelson лежала је у погонском комплексу. Како би уштедели на маси, уграђено је свега осам котлова, по два у једном простору. Ови простори су се налазили иза простора са турбинама, које су покретале само два осовинска вода, за разлику од четири осовинска вода, колико их је раније било уграђивано у британске бојне бродове. Ови котлови и турбине су производиле 46 000 КС, те су брод током испитивања погониле до свега 23 чворова. Ова скромна брзина пловљења им је омогућавала да држе корак са старијим бојним бродовима из британске флоте; ова брзина је 1939. сматрана врло, врло скромном, нарочито када се упореди са ратним бродовима ривалских морнарица.

Оно што је бојне бродове класе Nelson разликовало од других ратних бродова било је бродско наоружање. Топови калибра 604 мм су били наручени још за потребе наоружавања бојних крсташа класе G3, али наруџба није била отказана иако је пројекат ових бојних крсташа био отказан. Ови топови су били неиспитани, а ускоро ће се показати да нису били прецизни и поуздани као топови калибра 381 мм. Топовске цеви су биле склоне повећаном хабању, што је било донекле решено модификацијом пројектила која је извршена непосредно пред Други светски рат. Ипак, ови топови су били снажни и могли су да пројектил масе две тоне избаце на даљину од 20 наутичких миља.

Управљање артиљеријском ватром вршено је са два директора, једним на врху командног моста и другим иза палубног склоништа. Секундарном артиљеријом се управљало помоћу четири директора, а торпедним гађањем са још два, која су била смештена испред димњака. Употреба директора за управљање торпедним гађањем убрзо је напуштена, с обзиром да је торпедно наоружање брода убрзо постало застарело.

Троцевне куполе главне бродске артиљерије ће се показати као проблематичне, пошто је њихова сложеност значила потешкоће у употребљавању топова, што је за последицу имало мању брзину гађања од топова у конвенционалним, двоцевним куполама. Ипак, до 1939. многи од ових недостатака су превазиђени, тако да су бојни бродови иако спори и застарели у односу на своје ривале, ватрена моћ им и даље није била за потцењивање.

Оба бојна брода класе Nelson, HMS Nelson и HMS Rodney, преживели су Други светски рат; у периоду 1948-49. изрезани су у старо гвожђе, заједно са свим другим британским бојним бродовима, сем четири бојна брода класе King George V и бојног брода Vanguard, који су њихову судбину доживели мало касније.

Тип бојни брод
Класа Nelson
Порекло Велика Британија
Бродови у класи HMS Nelson, HMS Rodney
Депласман 33 950 т стандардни
41 250 т пуни
Дужина 216,4 м (преко свега)
Ширина 32,3 м
Газ 9,6 м
Погон парне турбине, 2 осовинска вода
Брзина пловљења 23,5 чв
Даљина пловљења 16 500 М брзином од 12 чв
Посада 1 361 чланова
Наоружање 9 х 406 мм
12 х 152 мм
6 х 120 мм
24 х 40 мм
2 х ТЦ 622 мм

 

Бојни брод HMS Duke of York

Развој и градња

Duke of York, британски бојни брод класе King George V. Кобилица за бојни брод Duke of York положена је маја 1937. у бродоградилишту John Brown and Company у Клајдбанку; у оперативу је уведен 4. новембра 1941. Бојни бродови ове класе представљаће и најмодерније британске бојне бродове који су коришћени током Другог светског рата.

Након завршетка Првог светског рата, поморске силе потписују Поморски споразум из Вашингтона, са циљем спречавања нове трке у наоружавању између Британије, Јапана, Француске, Италије и САД. Овај споразум је свакој нацији ограничио број ратних бродова који им је одобрен за градњу, а депласман капиталних бродова је ограничен на 35 000 тона. Ова ограничења су проширена 1930. године у Лондону, ипак, Јапан и Италија се до средине тридесетих година повлаче из оба споразума тако да стари бојни бродови у британској флоти почињу да представљају велики проблем за Британце. Као резултат те забринутости, Британци наручују градњу нове класе бојних бродова: класе King George V.

Бојни брод Duke of York у Средоземном мору.

Како су у време пројектовања брода оба поморска споразума још увек били на снази, калибар топова главне бродске артиљерије био је ограничен на 356 мм. То су били једини бојни бродови грађени у то време, који су били у складу са постојећим ограничењима. Када је постало јасно да од тих споразума више нема користи, односно да их потписници игноришу, било је касно за преправке пројекта.

Оперативна употреба

По увођењу у оперативу, бојни брод HMS Duke of York је отпловио за базу у Скапа Флоу. Средином децембра 1941. на брод се укрцава премијер Винстон Черчил и одлази за САД, како би се састао са америчким председником Рузвелтом. У Анаполис упловљава 22. децембра 1941, потом јануара 1942. плови за Бермуде а потом за Скапа Флоу, док се Черчил вратио у Британију авионом.

Марта месеца 1942. године бојни брод HMS Duke of York прати савезнички конвој PQ 12, заједно са бојним крсташем HMS Renown, крстарицом HMS Kenya и шест разарача. Британци су због забринутости за безбедност конвоја (услед присуства немачког бојног брода Tirpitz) 6. марта ојачали овај састав додатним бродовима: бојним бродом HMS King George V, носачем авиона Victorious, тешком крстарицом Berwick и још шест разарача.

Касније, током истог месеца, формиран је конвој PQ 13, а бојни брод Duke of York поново је био део пратње конвоја. Почетком априла, бојни бродови King George V и Duke of York, заједно са носачем авиона Victorious, формирају језгро пловног састава за задатак патролирања између Исланда и Норвешке, са основним циљем обезбеђења неколико конвоја за Совјетски Савез. На овом задатку ће бити ангажован до краја маја, када се саставу прикључује амерички бојни брод USS Washington. Бојни брод Duke of York ће бити ангажован на сличним задацима све до октобра, када бива послат за Гибралтар, као нови командни брод пловног састава Force H, који добија задатак да подржи савезничко искрцавање у Северној Африци. У том периоду га у два наврата нападају италијански авиони, али мањи број њих, те је било довољно ангажовање авиона са британског носача авиона да заштити састав. Након завршетка ангажовања у Средоземном мору, Duke of York се 18. новембра враћа у Британију, заједно са носачем авиона Victorious и разарачима Westcott, Malcolm, Glaisdale, Bulldog, Beagle и Opportune; након осам дана упловљава у базу Скапа Флоу. Из ове базе, бојни брод Duke of York 8. децембра плови за Росит, где ће због ремонта остати до половине марта 1943. године. Током ремонта, брод добија 24 једноцевних противавионских топова Oerlikon калибра 20 мм. По завршеном ремонту, Duke of York преузима назад дужност командног брода.

Услед ангажовања капиталних бродова британске Домовинске флоте у извршењу операције Husky (напад Савезника на Сицилију), Домовинска флота у Скапа Флоу остаје са само два модерна бојна брода класе King George V, што је сматрано недовољним за супротстављање немачким бродовима који су базирали у Норвешкој. У складу с тим, Британци су затражили помоћ од Американаца, који им шаљу бојне бродове USS South Dakota и USS Alabama и пет разарача; амерички ратни бродови упловљавају у Скапа Флоу 19. маја 1943.

Јуна 1943, Duke of York је ангажован у операцији Gearbox, заједно са групом америчких ратних бродова, са задатком обезбеђења извршења операција мањег обима у водама око Норвешке. Након тога се ангажује у операцијама Camera и Governor of Norvay, ради одвлачења пажње Немаца од операције Husky.

Почетком октобра, бојни брод HMS Duke of York, заједно са још једним бродом исте класе, HMS Anson, обезбеђује савезничке крстарице и разараче, као и амерички носач авиона USS Ranger током операције Leader, којом су немачки бродови отерани из норвешких вода.  Операција је за резултат имала потапање четри немачка теретна брода и оштећење још седам, од којих је већина морала бити насукана како би избегла сигурно потапање.

Немачки бојни брод Scharnhorst је 1943. пребазирао у Норвешку, на позицију одакле је могао угрозити арктичке конвоје којима је вршено снабдевање Совјетског Савеза. Како се у норвешким водама налазио и немачки бојни брод Tirpitz, Британци су морали да обезбеде снажну пратњу за конвоје између Британије и Совјетског Савеза. Немци су почетком 1943. уочили један од таквих конвоја, а савезнички обавештајци су закључили да би наредни конвој, ознаке JW 55B, могао бити нападнут од стране немачких површинских бродова. Британци су своје ратне бродове поделили у две групе, како би извршили задатак обезбеђења конвоја JW 55B који је напустио луку Лох Ив 22. децембра. Три дана касније, стигао је извештај да је немачки бојни брод Scharnhorst са пет разарача (Z-29, Z-30, Z-33, Z-34 и Z-38) напустио луку базирања. Прва група британских ратних бродова, у којој су се налазили тешка крстарица Norfolk, крстарице Belfast и Sheffield, успева да нешто након девет часова у јутро 26. децембра успостави контакт. У кратком артиљеријском боју, британски бродови успевају да оштете радар на немачком бојном броду Scharnhorst. Метеоролошке прилике су се погоршавале, тако да је Scharnhorst изгубио могућност да искористи тактичку предност коју му је пружао радар. Страхујући да се сукобио са британским бојним бродом, Scharnhorst се окреће и удаљава од гониоца. Око поднева долази до још једног артиљеријског дуела, овог пута на штету британских бродова; крстарица Norfolk остаје без куполе главне бродске артиљерије и радара. Немци су још раније деташовали разараче са задатком да траже британски конвој, тако да је бојни брод Scharnhorst могао слободно да се врати у Алтафјорд.

Бојни брод Duke of York у потери за немачким бојним бродом Scharnhorst.

Јунак ове приче, бојни брод HMS Duke of York, налазио се у другој групи британских ратних бродова, заједно са лаком крстарицом HMS Jamaica и четири разарача (британски Saumarez, Savage и Scorpion и норвешки Stord). Ова група се приближавала немачком бојном броду који је пловио ка Алтафјорду; процене су говориле да би до сусрета требало доћи у 1715 часова. Међутим, Scharnhorst је променио курс, а крстарица Belfast је проследила податке са радара другој групи британских ратних бродова. Duke of York је успоставио радарски контакт са немачким бојним бродом у 1617, на даљини од 41 600 метара. Сходно томе, бродови су маневрисали тако да им циљ дође под бочну ватру, а и да разарачима буде погодно да изведу торпедни напад. Крстарица Belfast је у 1648 часова испалила осветљавајуће гранате како би осветлила немачки бојни брод, а ускоро су полетеле и осветљавајуће гранате са бојног брода Duke of York. Duke of York се до 1650 часова приближио немачком бојном броду на 11 000 метара и испалио бочни плотун из топова главне бродске артиљерије, успевши да једним пројектилом погоди циљ. Иако под тешком ватром британских топова, Scharnhorst је узвратио и чак и погодио Duke of York са два пројектила. Један од пројектила иако није експлодирао при удару у ногу јарбола, успео је да оштети инсталацију радара. Након испаљене 52 салве, Duke of York препушта Scharnhorst разарачима. Немачки бојни брод је због поготка у котларницу већ био успорен и самим тим лак плен за британска торпеда. Разарачи који су се налазили у другој групи бродова, извршили су торпедни напад, испаливши 28 торпеда; немачки бојни брод је погођен са четири торпеда. То је још више успорило Schranhorst. Duke of York и Jamaica у 1901 поново отварају ватру, овог пута са даљине од 9500 метара. Након петнаест минута, прикључује им се и крстарица Belfast. И Belfast и Jamaica су испалиле преостала торпеда. Scharnhorst је погођен са најмање десет пројектила, који су изазвали пожаре и експлозије, али и ућуткали највећи део секундарних батерија. Све три батерије главне артиљерије калибра 283 мм су престале да дејствују у 1916 часова, док је брзина пловљења пала на свега 10 чворова. У последњој фази битке, разарачи Matchless, Musketeer, Opportune и Virago испаљују на Scharnhorst 19 торпеда, услед чега немачки бојни брод добија критични нагиб преко левог бока, да  би се у 1945 часова преврнуо и потонуо. Преживело је свега 36 од 1932 чланова посаде. Након потапања бојног брода Scharnhorst и повлачења већине немачких бродова из Норвешке престала је потреба за држањем снажних поморских снага у британским водама.

Duke of York је са главнинoм Домовинске флоте 29. марта 1944. испловио из Скапа Флоу, са задатком подршке конвоја JW 58. Брод је деловао у Арктику и као заштита носача авиона са којих је изведен низ напада на немачки бојни брод Tirpitz, од средине до краја августа. У септембру, након ремонта и делимичне модернизације у Ливерпулу, Duke of York добија радар и додатно противавионско наоружање. Након тога, брод 25. априла 1945. добија наређење да се препотчињава британској Пацифичкој флоти. Проблем са електричном инсталацијом имао је за последицу кашњење, те је у Сиднеј упловио 29. јула, када је било и сувише касно за учешће у неким важнијим дејствима против јапанских снага.

Duke of York у Токијском заливу.

Како год, Duke of York је почетком августа придодат TF 37, заједно са четири носача авиона и бојним бродом King George V. Овај пловни састав је од 9. августа извео низ ваздушних напада на Јапан, све до 15. августа када је објављена капитулација Јапана. Након завршетка непријатељстава, Duke of York је заједно са бојним бродом King George V, присуствовао церемонији јапанске капитулације у Токијском заливу. Duke of York наредног месеца плови за Хонг Конг, како би се прикључио флоти која је тамо прикупљена ради прихватања предаје јапанског гарнизона; остаје командни брод британске Пацифичке флоте до јуна 1946, када се враћа у Плимут.

Након завршетка Другог светског рата, бојни брод Duke of York службује као командни брод Домовинске флоте; у активној служби остаје до 1949. године. Средином маја 1957. донета је одлука о резању брода у старо гвожђе. Бродско звоно је предато на чување школи Duke of York у Најробију (Кенија).

Тактичко-техничке карактеристике

Тип бојни брод
Класа King George V
Положена кобилица 5. маја 1937.
Поринут 28. фебруара 1940.
Уведен у оперативу 4. новембра 1941.
Судбина Изрезан у старо гвожђе 1957. године
Депласман 42 076 т
Дужина 227,1 м
Ширина 31,4 м
Газ 10,5 м
Погон 4 парне турбине Parsons, снаге 110 000 КС
Брзина пловљења 28,3 чв
Аутономија 15 600 М брзином од 10 чв
Посада 1556 чланова
Наоружање 10 х 360 мм
16 х 133 мм
48 х 40 мм
6 х 20 мм Oerlikon
Оклопна заштита оклопни појас: 370 мм
палуба: 127 – 152 мм
куполе: 324 мм
Авио компонента 4 х Supermarine Walrus

 

 

Ordnance SBML, лаки минобацач

Британска војска је средином тридесетих година у наоружање својих пешадијских јединица увела минобацач калибра 2-инча, односно 50 мм, модела Ordnance SBML. Радило се о британској варијанти лиценцно произвођеног шпанског минобацача калибра 50 мм, који је пројектовала компанија Esperanza y Cia. За потребе опитовања новембра 1937. је произведена серија од десет минобацача, заједно са по 1600 разорних и димних мина. Испитивања спроведена током фебруара 1938. показала су се као успешна, што је за последицу имало покретање серијске производње.

Комплет минобацача Ordnance SBML

Уобичајену послугу минобацача чинила су два послужиоца, од којих је један држао и усмеравао цев минобацача, док је други члан послуге био задужен за пуњење цеви минобацача мином.

Британци су у време избијања Другог светског рата располагали са око 500 минобацача овог типа. Прва верзија овог минобацача била је означена са MkII упркос томе што се радило о првој верзији; ознака MkI је искоришћена за означавање минобацача сличног калибра али из доба Првог светског рата. Највећа предност овог оруђа лежала је у његовој једноставности (на цеви су биле офарбане беле линије за усмеравање оруђа, није било нишанских справа) и малој маси (није било лафета и тешке подлоге).

Послуга минобацача на положају

Произведено је неколико верзија минобацача, међу којима су биле и верзија са кратком цеви (намењена за наоружавање падобранских јединица) и верзија за уградњу у возила. Поред тога што су у комплету имали стандардне минобацачке мине (разорна, осветљавајућа и димна), минобацач је располагао и мином-мрежом са експлозивним пуњењем намењеном за прављење пролаза у минској препреци.

Минобацач Ordnance SBML уграђен на возило Bren

Минобацач је масовно коришћен у оружаним снагама Велике Британије и земаља Комонвелта, а доста њих је коришћено и у Кореји. У британским оружаним снагама се задржао до осамдесетих година.

Tактичко-техничке карактеристике минобацача

Порекло Велика Британија
Калибар 50,8 мм
Маса 4,8 кг
Дужина 53 мм
Послуга два члана
Маса мине разорна 960 г
димна 910 г
осветљавајућа 600 г
Елевација 45 до 90°
Брзина гађања 8 мина у минути
Ефикаасни домет 460 м

 

Westland Whirlwind

Westland Whirwind, британски двомоторни тешки ловац, први пут је полетео 1938. године, када ће се показати као један од најбржих борбених авиона у свету, а са четири аутоматска топа Hispano-Suiza 404 у носу био је и најснажније наоружан.

Развој

Конструктори авиона су средином тридесетих година схватили да је повећана брзина лета авиона за последицу добила знатно краће време дејства наоружањем ловачког авиона. Самим тим, то је даље за последицу имало смањење броја метака који би погодили циљ, а уједно и обезбедили обарање непријатељског авиона. Уместо два митраљеза стандардног калибра, захтевана је уградња шест или чак и осам митраљеза. Осам митраљеза, уграђених у Харикене и Спитфајере, користили су пушчану муницију, која није могла довољно да оштети авион непријатеља и избаци га из строја. Топ, као што је француски Hispano-Suiza HS.404, калибра 20 мм, наносио је далеко више оштећења, те је пажња конструктора преусмерена на авионе који су могли поднети уградњу четири оваква митраљеза.

Најагилнији ловачки авиони били су генерално гледано мали и лаки, ограничена количина горива коју су носили ограичавала им је акциони радијус и тиме их ограничавала на дефанзивну и улогу ловца-пресретача. Већи авиони и већи резервоари горива двомоторних авиона су због тога били ангажовани на офанзивним задацима.

Прва британска спецификација за моноплан високих перформанси, наоружан митраљезима издата је под ознаком F.5/34, али су авиони израђени под овом спецификацијом остали у сенци нових ловаца компанија Хокер и Супермарин. Команда британског краљевског ваздухопловства је сматрала да би експериментални авион наоружан топом калибар 20 мм био је хитно потребан, тако да је Министарство ваздухопловства 1935. године издало Спецификацију F.37/35. Спецификацијом је тражен једноседи дневно-ноћни ловачки авион, наоружан са четири топа; тражена је максимална брзина лета 64 км/ч већа од максималне брзине лета супарничких бомбардера, најмање 530 км/ч на висини од 4 600 метара.

На издату спецификацију је одговорило осам компанија. Компанија Boulton Paul је понудила моделе P.88A и P.88B, Bristol је понудио једномоторни Type 153 и двомоторни Type 153A. Компанија Hawker је понудила једну варијанту Харикена, Супермаринов модел 312 био је варијанта Спитфајера, док је Супермаринов 313 био пројекат двомоторног авиона са четири топа у носу и потенцијалом за уградњу још два топа у осовинама пропелера; компанија Westland је понудила модел P.9, погоњен са два мотора Rolls-Royce Kestrel K.26.

Предложени пројекти су проучавани маја 1936; препоручено је усвајање Супермариновог модела 313. Иако је пројекат компаније Супермарин био фаворизован не само због квалитета пројекта, већ и због обећавајућег Спитфајера, било је јасно да компанија неће моћи да радаи паралелно на два пројекта. Компанија Westland, која је имала мање посла и такође добар пројекат, изабрана је за производњу, заједно са пројектима авиона P.88 и Type 313. У фебруару 1937. је потписан уговор за градњу два прототипа, са очекивањем да прототипови полете средином наредне године. Прототипови пројекта P.88 и Type 313 су отказани у јануару 1938. године.

Топови у носу авиона

Конструктори су за погон авиона изабрали варијацију Ролс Ројсовог мотора Kestrel K.26, који ће касније добити ознаку Peregrine. Хладњаци мотора су се налазили у водећој ивици централне секције крила. У изради трупа авиона коришћен је углавном дуралуминијум, са изузетком репног дела авиона, за који је коришћена легура магнезијума. Пилот је захваљујући положају кокпита имао одличну прегледност. У носу су се налазила четири аутоматска топа калибра 20 мм.

Други прототип, ознаке L6845

Прототип ознаке L6844 је први пут полетео 11. октобра 1938; кашњење је изазвано касном испоруком мотора. Крајем године прототип је послат у Фарнбороу на испитивање. Whirlwind је приказао одличне летне карактеристике; једина мана била је неадекватна контрола током полетања, што је имало за последицу измену репних управљивих површина.

Whirlwind је по димензиама био прилично мали авион, нешто већи од Харикена. Стајни трап био је у потпуности увлачив и цела летелица је била „чиста“, са свега неколико отвора. Два мотора Peregrine, снаге по 885КС, убрзавали су авион до максималне брзине од преко 580 км/ч, што је била брзина једномоторних авиона. Акциони радијус авиона износио је 480 км. Прве испоруке авиона су уследиле јануара 1940. године.

Крајем 1940. године на ред за уградњу топова калибра 20 мм долази и Спитфајер, тако да је испуњен захтев за ловачким авионом наоружаним топом. У то време задаци ескорта и нису били више толико битни, те се Бомбардерска команда РАФ окренула ка ноћном летењу. РАФ је тражио двомоторни ловац са великим долетом и носивошћу (како би се уградио радар); Бристолов Beaufighter се више уклапао у потребе британског РАФ него Whirlwind.

Наруџбине за авион су зависиле од успеха тестирања; кашњења узрокована великим бројем модификација на два прототипа довеле су до тога да се прва поруџбина за 200 авиона задржи до јануара 1939. Ранији планови да се производња авиона не врши само у компанији Westland, већ да се упосле и производни капацитети других компанија, одбачена је у корист производње Спитфајера.

Упркос томе што је Whirlwind обећавао, производња је прекинута јануара 1942, након што је произведено свега 112 серијских авиона. Ролс Ројс је морао да се усредсреди на развој и производњу мотора Merlin и проблематичног мотора Vulture, тако да је мотор Peregrine практично отписан. Компанија Westland је била свесна да њихов авион, конструисан око мотора Peregrin, не може да користи други, већи мотор без свеобухватне реконструкције. Након отказивања производње авиона Whirlwind, покушано је са развојем авиона Whirlwind II, који је требао да користи модернији мотор Peregrine, снаге 1010 КС; од предлога се одустало када је Ролс Ројс у потпуности отказао производњу мотора Peregrine. Поред тога, за производњу авиона Whirlwind трошило се три пута више легура него за Spitfire.

Верзије

P.9 – прототип авиона; израђена су два примерка, ознака L6844 и L6845.

Whirlwind I – серијски произвођен авион; од наручених 400 примерака, произведено је 116.

Whirlwind II – ловац-бомбардер, настао конверзијом оригиналних ловаца MkI; извршена је конверзија 67 примерака.

Ноћни ловац – експериментална верзија авиона у улози ноћног ловца. Авион је био наоружан са дванаест митраљеза и једним топом калибра 37 мм; остао је на нивоу прототипа.

Merlin верзијаWestland је предложио уградњу мотора Merlin у свој авион; предлог је одбијен, али је пројекат употребљен у развоју висинског ловца Welkin.

Испитивање авиона у улози ловца-бомбардера.

ТТ карактеристике
Дужина 9,83 м
Распон крила 13,72 м
Висина 3,35 м
Маса празне летелице 3 777 кг
Максимална полетна маса 5 202 кг
Погон 2 х Rolls-Royce Peregrine, 885 КС
Максимална брзина 580 км/ч
Долет 1288 км
Акциони радијус 240 км
Плафон лета 9 240 м
Наоружање 4 х Hispano Suiza 20 mm
2 бомбе по 115 кг или
1 бомба од 230 кг

 

Activity, носач авиона

Activity, ескортни носач авиона који је током Другог светског рата пловио у саставу британске краљевске морнарице.

Ескортни носач авиона HMS Activity, октобра 1942. године

Ескортни носач HMS Activity је свој живот започео као теретни брод хладњача Telemachus, грађен за компанију Alfred Holt Line. Међутим, британско Министарство ратног транспорта га реквирира и преименује у Empire Activity. Јануара 1942. брод поново мења корисника, овог пута га реквирира Адмиралитет, који је и издао налог за реконструкцију брода у ескортни носач авиона HMS Activity.

То је била друга конверзија трговачког брода у ескортни носач авиона, која је спроведена у британском бродоградлишту. Претходник, ексортни носач авиона HMS Audacity, који је био кратког века, настао је реконструкцијом узапћеног немачког теретног брода Hannover.

Конверзија се није много разликовала од америчких конверзија. Брод је добио узану али дугачку летну палубу, димензија 150 х 20 метара, и један мали лифт на крају летне палубе, који је опслуживао мали хангар, димензија 26,5 х 18 х 6,4 м. Носач није имао катапулт, а од опреме за слетање располагао је са четири жице за хватање авиона и по једном сигурносном жицом и заштитном баријером.

Мали хангар и лифт ограничавали су број укрцаних авиона на свега десет, док су димензије лифта су ограничавале употребу авиона на моделе Swordfish и Martlet.

Swordfish на узаном лифту.

Носач је погоњен са два дизел мотора Burmeister & Wain, снаге 12 000 КС, који су обезбеђивали максималну брзину пловљења од 18 чворова. Све британске конверзије носача авиона имале су дупле пропелере, што је обезбеђивало бољу маневрабилност брода у односу на америчке конверзије.

Потапање немачке подморнице U-288

Оперативна употреба брода у улози ескортног носача авиона започета је 1. јануара 1943, након што су извршена испитивања брода. Октобра 1943. су извршене припреме за употребу носача у првој линији, што је подразумевало праћење конвоја на северном Атлантику. На овом задатку се налази до августа 1944. и за то време успева да својим авионима потопи немачке подморнице U-355 и U-288 (заједно са авионима са носача HMS Tracker), као и да оштети још три подморнице (U-362, U-673 и U-990).

HMS Activity, фебруара 1944.

Након поправки у Клајду (Шкотска), HMS Activity августа 1944. добија задатак да транспортује авионе у Триконмале (Цејлон). Крајем јануара 1945. године, напушта Британију са конвојем KM 39, са новом ознаком (R301), на задатак у Источноиндијској флоти. На путу до одредишта спашава 92 морнара са америчког транспортног брода Peter Silvester, који је 6. фебруара потопила немачка подморница U-862. Остатак рата проводи транспортујући авионе у региону индијског океана, да би одмах након рата добила задатак да отплови за Сингапур и укрца и превезе савезничке ратне заробљенике.

Из оперативне употребе излази по упловљењу у Клајд, а цивилној компанији Glen Lines бива продата 1946. Годину дана касније, под именом Breconshire, започиње свој стари-нови живот теретног брода. У служби остаје до априла 1967, када је изрезан у старо гвожђе.

HMS Activity, након конверзије у теретни брод, овде MV Breconshire

ТТ карактеристике
Tип ескортни носач авиона
Депласман 14 480 т пуни
Дужина преко свега 156,29 м
Ширина 20,27 м
Газ 7,6 м
Погонска група 2 дизел мотора, 2 осовинска вода
12 000 KS
Брзина пловљења 18 чв
Посада 700 чланова
Радијус пловљења 3 600 М
Наоружање 2 х 100 мм
20 х 20 мм
Авио компонента 10 авиона

John Geoffrey „Geoff“ Appleyard

Џон Џофри Еплјард (енг. John Geoffrey „Geoff“ Appleyard, 1916 – 1943), мајор британске војске, припадник САС и Командо јединица током Другог светског рата.

Еплјард је 1. парила 1939. примљен у резервни састав, Royal Army Service Corps, у чину потпоручника. У активну службу ступа 24. августа 1939, где је одговоран за радионицу за одржавање возила у саставу Британског експедиционог корпуса у Француској. Током биткке за Француску му је наређено да уништи сва своја возила и потом се евакуише из Денкерка.

Крајем 1940, Еплјард се добровољно јавља у Командо јединице, када је додељен у састав No. 7 Commando. Маја 1940, у чину капетана, након учешћа у операцији преузимања два тајна агента са француске обале, бива одликован Војничким крстом.

Након ове акције, Еплјард службује на рибарском броду Maid Honour, одакле јавља о кретању немачких подморница у водама око западне Африке. Поред извештавања о активностима немачких подморница, Еплјард учествује у операцији Postmaster, тј. заробљавање италијанског брода  Duchessa d’Aosta и немачког реморкера Likomba.

 Након успешне операције Postmaster, Еплјард учествује у више акција дуж француске обале, што је приморало Немце да ојачају своју одбрану у том рејону. Повреда га је спречила да учествује у операцији Aquatint, која ће се по Британце неславно завршити. Након погибије команданта SSRF  (Small Scale Raiding Force), Еплјард преузима команду. Као командант креће у операцију Basalt (искрцавање на отрво Сарк ради извиђања и хватања заробљеника), када од пет заробљеника на повратку у Британију страдају четворица. Након ове операције Хитлер издаје чувену наредбу да се сви заробљеници, припадници командо јединица – стрељају.

SSRF је расформиран априла 1943, али су многи бивши припадници пребачени у Алжир, где је формиран 2. пук САС, са Еплјардом као замеником команданта. У ноћи 12/13. јула 1943, током савезничког напада на Сицилију, Еплјард је надгледао искрцавање групе САС падобранаца северно од Рандаца (операција Chestnut). У порватку у базу, авион Albemarle је једноставно нестао, а Еплјард службено проглашен мртвим.

Сер Харолд Александeр

Александер Сер Харолд (Harold Rupert Leofric George Alexander, 10. децембра 1891 – 16. јуна 1969), британски фелдмаршал.

Након избијања Другог светског рата, Александер се налази на челу 1. пешадијске дивизије, која је у оквиру Британског експедиционог корпуса била ангажована на територији Француске. Крајем маја, Александер се са својом дивизијом повлачи ка Денкерку. Убрзо након што Монтгомери посаје командант 2. корпуса, још увек на обали Француске, Александер постаје командант 1. корпуса и 3. јуна се као последњи припадник корпуса укрцава на британски разарач и креће пут Велике Британије.

Након Денкерка, Александар наставља да командује 1. корпусом, сада бранећи обалу Јоркшира и Линколншајра. Јула 1940. је унапређен у чин генерал пуковника и постављен на дужност начелника штаба Јужне команде, која је била одговорна за одбрану југозападне Енглеске.

Фебруара 1942, након јапанске инвазије на Бурму, Александер бива послат у Индију где је постављен на дужност команданта британских снага у Бурми. Александер није могао да учини ништа што би задржало Рангун у британским рукама, тако да га је напустио 6/7. марта. Већи део одлучивања о активностима снага на терену је препуштао команданту корпуса, док се сам више ангажовао на изградњи односа и сарадње са Џоом Стилвелом, номиналним командантом кинеских снага у том региону. Марта 1942, Александер постаје командант Савезничких копнених снага у Бурми, када наређује Свом команданту корпуса да се повуче у Индију.

Британске и индијске снаге у Бурми су до јула 1942. завршиле повлачење под борбом, а Александер је добио наређење да се врати у Британију. У Британији, Александера постављају за команданта Прве армије, која је требала да учествује у операцији Torch (инвазија северне Африке). Међутим, након посете Винстона Черчила Египту, почетком августа, Александер лети за Каиро, где преузима дужност команданта Средњеисточне Команде, која је била одговорна за операције у пустињи северне Африке. У исто време, Монтгомери постаје командант 18. армије.

Након победе у Другој бици код Ел Аламејна и напредовања Осме армије ка Триполију, Осма армија се у Тунису спаја са Другом армијом под јединствену команду 18. групе армија, чији је командант био управо Александер. Организацијски, ова група армија се налазила под командом врховног команданта савезничких снага на Медитерану – генерала Двајта Ајзенхауера.

Немачке снаге у Тунису су се предале маја 1943, када Александерова команда постаје 15. група армија, која је била одговорна за савезничку инвазију на Сицилију јула исте године. Овог пута је под Александровом командом Монтгомеријева 18. армија и Патонова Седма америчка армија.

Ајзенхауер је након одласка са места врховног команданта савезничких снага предложио да га на том месту замени Александер, јер је био популаран и међу британским и међу америчким официрима. Бредли, сада командант 12. групе армија, рекао је да би на том весту више волео да види Александера него Монтгомерија. Ипак, Александер остаје на месту команданта 15. групе армија и уз подршку других савезничких команданта, одобрава бомбардовање Монте Касина. Зимску линију пробијају тек у четвртом покушају, а Александерове снаге убрзо заузимају Рим.

Александер је остао у Италији до децембра 1944, када је предао команду и преузео команду над савезничким снагама одговорним за све операције у Медитерану. Унапређен је у чин фелдмаршала, али са датумом улазак у Рим – 4. јуна 1944. Немачке снаге на тлу Италије му се предају 29. априла 1945. Као награду за командовање у северној Африци и Италији, Александер, од британског краља Џорџа VI добија племићку титулу виконта.

Монтгомери, његов подређени у Африци и Италији, га никада није подносио, тврдећи да је Александер био некомпетентан, те да је успех у Тунису постигнут захваљујући томе што му је Монтгомери позајмио генерал-пуковника Брајана Хорока да испланира операцију. Ипак, много је више оних који га сматрају брилијантним командантом, широког образовања. Многи историчари су се слагали да је кључ Александеровог успеха лежао у његовој способности да постигне сарадњу између војника различитих нација, као и између родова и служби.

Након завршетка Другог светског рата, Александер је обављао дужности Генералног гувернера Канаде и министра одбране  Велике Британије. Дужност министра одбране је обављао до 1954, када се и повукао из политике. Преминуо је 16. јуна 1969.

Носач авиона HMS Victorious

Наручен у оквиру Поморског програма из 1936, заједно са градњом носача авиона HMS Illustrious, HMS Victorious је (по времену поринућа) био трећи носач класе Illustrious. Увођење у оперативу је одлагано све до 14. маја 1941, пошто је тадашња фаза рата захтевала више ескортних бродова за пратњу конвоја на Атлантику. Први задатак који је био постљављен пред овај брод био је од виталног значаја за британску морнарицу, а реализација задатка била је још тежа ако се узме у обзир да се на носачу налазила свега четвртина планираних авиона. Свега две недеље по уласку у оперативу, носач HMS Victorious је у друштву бојних бродова HMS King George V и Repulse, као и четири крстарице из састава „Force H“, испловио у лов на немачки бојни брод Bismarck. Контакт је успостављен 24. маја и са носача је полетело девет авиона Swordfish из састава 825. ескадриле. Једно торпедо је погодило брод, наневши му мало штете, а HMS Victorious је наставио ка Средоземном мору, где је учествоао у операцији Tracer. Авиони Hurricane са носача Victorious су сигурно помогли ојачавању одбране Малте.

Крајем јула 1941, носач Victorious, у друштву носача авиона Furious, учествује у подршци Совјетском Савезу тако што су извели напад на Киркенес и Петсамо, када губи 13 авиона типа Albacore. Наредни, дуг период обављања задатака пратње конвоја повремено је пресецан нападима на немачке положаје (Тромсо, Весфјорден…). Након тога, Victorious је у саставу Домовинске флоте до марта 1942, када се враћа у пратњу Арктичких конвоја. Victorious се налазио и упратњи злосрећног конвоја PQ 17, када су потопљена 23 од укупно 36 бродова колико се налазило у конвоју.

Августа 1942, Victorious учествује у операцији Pedestal, а новембра исте године у операцији Torch. У обе операције је обављао здатак ваздушне подршке превожењима и искрцавањима. Месец дана касније, на тражење САД, Британци као испомоћ америчкој морнарици шаљу носач авиона HMS Victorious. За потребе овог ангажовања HMS Victorious добија ново кодно име, привремено, USS Robin. Марта 1943. су извршене одређене измене на носачу, у циљу стварања могућности за употребу авиона Wildcat и Avenger. Тада добија и додатно противавионско наоружање. Маја месеца, заједно са америчким носачем USS Saratoga, Victorious се придружује Групи 36.3, где извршава задатке подршке америчким десантним операцијама и борбе против јапанских бродова. Средином октобра се враћа у Скапа Флоу.

Од децембра 1943. до марта 1944, носач авиона Victorious се налазио на ремонту, након чега је обављао задатке обезбеђења конвоја (као део састава Force 1). Почетком априла, састави Force 1 и Force 2 учествују у операцији Tungsten, првом од неколико напада на немачки бојни брод Тирпиц. Авиони Barracuda из састава 827, 829. и 831. ескадриле су нападале немачки брод, погодивши га 14 пута, због чега је Тирпиц једно дуже врме остао ван строја.

Наредни задатак који је стављен пред Victorious, заједно са носачем Indomitable, било је придруживање Источној флоти у Коломбу; два носача су пристигла 5. јула 1944. Период напада на јапанске инсталације на Суматри, у Бурми… настављен је до новембра, када је Victorious повучен за Бомбај ради извршења поправки. Након поправки, јануара 1945. је придодат британској Пацифичкој флоти. На време за учешће у операцији Lentil, нападу на инсталације горива код Пангкалан Брандана у Индонезији. Након ове операције, Victorious плови за Сиднеј, где се придружује Ударној групи 113 (TF 113) и службује са  америчком 5. флотом.  TF113 је пружала подршку америчком искрцавању на Окинаву 25. марта 1945. У оквиру ове подршке су извршени напади на јапанске аеродроме. Неколико дана касније, Victorious се придружује 1. сквадрону носача авиона. Током тог периода, сви носачи авиона који су се приближавали јапанским острвима су постајали мета камиказа. Носач авиона Victorious је погођен 4. маја, а потом и 9. маја. У овим нападима је нанета мања штета, која није имала утицај на функционисање брода.

Британска Пацифичка флота се маја 1945. повукла за Сиднеј. Victorious је послат у Манус на ремонт, како би се исправан прикључио америчкој 3. флоти. У другој половини јула, у оквиру Ударне групе 38 (TF38) су вршени удари на различите јапанске циљеве, међу којима се нашао и јапански носач Kaiyo. Након јапанске капитулације, Victorious учествује на паради победе у Сиднеју 31. августа 1945, чиме је завршено његово ратно ангажовање. Изрезан је у старо гвожђе 1959. године, након одређеног периода проведеног у резерви, али и извршене обимне модернизације (1950 – 1957).

ТТ карактеристике HMS Victorious
Tип и класа носач авиона класе Illustrious
Депласман 29 500 т (стандардни)
Дужина 238 м дужина преко свега
205 м дужина на воденој линији
Ширина 29 м
Газ 8,5 м
Погонска група 6 котлова, 3 парне турбине, 111 000 КС
Брзина пловљења 30 чв
Посада 2 200 чланова
Даљина пловљења 11 000 М брзином од 14 чв
Наоружање 8 х двоцевни топ 113 мм
6 х четвороцевни топ 40 мм
Оклопна заштита појас водене линије
летна палуба
бочне стране хангара
водонепропусне преграде
114 мм
76 мм
114 мм
64 мм
Авио компонента 36 – 54 авиона

Носач авиона HMS Unicorn

Криза у Етиопији (1934-1935) је британском Адмиралитету доказала потребу за логистичким бродом који ће подржати носаче авиона, као што су постојали бродови који су пружали подршку подморницама и сл. Такав брод би могао да извршава шири дијапазон поправки и одржавања авиона од радова који се изводе на флотном носачу авиона. Адмирал Хендерсон (Reginald Henderson) је обезбедио подршку за градњу оваквог типа брода, као и да брод добије летну палубу са потпуно истим карактеристикама и улогом као класични носачи авиона. У пракси, HMS Unicorn је показао вредност концепта, тако да су два слична брода, Perseus и Pioneer, ускоро конвертовани у брод за одржавање авиона.

Градња HMS Unicorn је наручена 14. априла 1939. Кобилица је положена 29. јуна исте године у бродоградилишту „Harland and Wolff“ у Белфасту. Изградња је одлагана неколико пута, јер је било приоритетнијих пројеката, тако да је носач поринут тек 20. новембра 1941. Опремање је завршено 12. марта 1943. Како би се убрзала сама градња брода, Адмиралитет је још 1942. одлучио да се брод не опрема свом опремом за одржавање и ремонт. Цена изградње брода, без наоружања, износила је 2 531 000 фунти. Име Unicorn је већ било заузето од стране фрегате из 1824. године, која је коришћена као школски брод у Дандију. Име фрегате је промењено у Unicorn II, a потом у HMS Cressy, тако да је новосаграђени брод краљевске морнарице могао да понесе име HMS Unicorn. Фрегати је првобитно име враћено 14. јула 1959, након што је носач изрезан у старо гвожђе.

Априла 1943, на носач слећу авиони 818. и 824. ескадриле. У 818. ескадрили се налазило девет торпедних бомбардера Fairey Swordfish, а у 824. ескадрили је било њих шест. У то време слеће и девет ловачих авиона Supermarine Seafire IIC из састава 887. ескадриле. Крајем маја, HMS Unicorn прати конвој MKF 15 за Гибралтар. Притом на Гибралтаару искрцава авионе Bristol Beaufighter. Почетком јуна, прати конвој назад за Клајд. Заједно са носачем авиона Illustrious, Unicorn учествује у операцији Governor, која је имала за циљ да одвуче пажњу Немаца са правог места искрцавања – Сицилије. За потребе ове операције, 887. ескадрила је замењена 800. ескадрилом, наоружаном авионима Hawker Sea Hurricane.

За потребе извршења операције Avalanche (савезничког искрацавања код Салерна), HMS Unicorn је придодат саставу „Force V“, флотили британских носача авиона. У припреми за ову операцију, искрцани су сви торпедни бомбардери Swordfish, сем три примерка из састава 818. ескадриле који су служили за самоодбрану носача и авиона Sea Hurricane из састава 800. ескадриле. Искрцани авиони су замењени авионима Seafire из састава 809. и 897. ескадриле.

Авиони Seafire са носача HMS Unicorn врше 75 авиополетања првог дана операције, другог 15 авиополетања мање, следећег дана врше 44 авиополетања, а четвртог дана свега 18 авиополетања. Пракса је показала да авиони овог типа нису баш најприкладнији за употребу на овом типу носача авиона. Приликом слетања је долазило до ломова склопова стајног трапа. Недостатак ловачких авиона је био толико изражен током ове операције да су ловци са носача Illustrious и Formidable, намењени за даљу заштиту од евентуалног напада италијанске флоте на мостобран, послати на носач HMS Unicorn, одакле су пружали подршку искрцавању. Авиони су, када су услови дозволили, пребазирани са носача HMS Unicorn на аеродром на обали.

Носач HMS Unicorn се вратио у Британију 20. септембра, накрцан оштећеним авионима.

Крајем децембра 1943, HMS Unicorn се придружује носачу Illustrious, бојном крсташу Renown и бојним бродовима Queen Elizabeth и Valiant, као ојачање Источној флоти. На носач су укрцана свега четири авиона Swordfish из састава 818. ескадриле. Са носача је британској бази у Индији испоручено значајно ојачање у авионима. Носач је 2. фебруара упловио у луку Тринкомале. Током маја месеца брод је подвргнут краткоом ремонту у Бомбају. Крајем августа, 817. ескадрила наоружана авионима Fairey Barracuda, укрцава се на HMS Unicorn како би му пружио противподморничку заштиту на пловидби ка Дурбану. Истог месеца Unicorn улази у састав новоформиране Британске пацифичке флоте. Дурбан напушта 1. јануара 1945, и плови за Коломбо, где се спроводи обука новоформиране јединице. Unicorn крца 82 авиона и 120 мотора и транспортује их за Аустралију. Упловљава у Сиднеј 12. фебруара. Након Сиднеја, плови за острво Манус, где учествује у обуци Британске пацифичке флоте пре почетка операције Iceberg. На Филипине пристиже 27. марта, са задатком да буде база за попуну Британске пацифичке флоте током операције Iceberg.

Британска пацифичка флота је током почетне фазе напада на Окинаву добила задатак да нападне јапанске аеродроме на острвима Сакишима и Формоза. Unicorn је примарно био више ангажован на задацима припреме авиона на палубама флотних носача авиона него на њиховој поправци, али је у периоду од марта до маја 1945. вршио и поправке и модификације авиона. 22. маја Unicorn испловљава за Аустралију, и 1. јуна упловљава у Сиднеј. За Бризбејн испловљава 6. јуна, где врши чишћење дна и крца још авиона за попуну носача авиона. У време јапанске капитулације, Unicorn се још увек налази у Бризбејну. До 6. новембра извршава задатке транспорта ратног материјала за Аустралију. За британске воде испловљава децембра 1945. У Плимут упловљава јануара 1946. Убрзо бива преведен у резерву.

ТТ карактеристике
Депласман 16 770 т стандардни
20 600 т пуни
Дужина преко свега 195,1 м
Ширина 27,51 м
Газ 7 м
Погонска група 4 котла, 2 парне турбине, 40 000 КС
Брзина пловљења 24 чв
Даљина пловљења 7 000 миља брзином од 13,5 чв
Посада 1 200 чланова
Сензори 1 × Type 281B (радар за рано упозоравање)
2 × Type 285 (артиљеријски радар)
Наоружање 8 х 101 мм
16 х 40 мм
12 х 20 мм
Авио компонента око 33 авиона

Ангажовање носача авиона HMS Unicorn након Другог светског рата

HMS Unicorn је 1949. реактивиран за службу на Далеком истоку, као подршка носача HMS Triumph (R16). Испловио је из базе Девонпорт 22. септембра, са укрцаним авионима типа Seafirе и Fireflie. Када је јуна 1950. избио рат у Кореји, Unicorn се налазио у поморској бази Сембаванг (Сингапур), где је искрцавао авионе, опрему и техничко особље. Након искрцаја, требао је да отплови за Британију, где је планирано поновно превођење у резерву. Адмиралитет је издао наредбу да се носач користи као носач за попуну авионима и залихама за потребе британских носача авиона ангажованих у водама Кореје. Из Сингапура испловљава 11. јула, а девет дана касније упловљава у јапанску луку Сасебо, након чега попуњава носач авиона Triumph са седам авиона Seafire и пет авиона Fireflie. У августу исте године учествује у пребазирању једног батаљона и команде 27. бигаде из Хонг Конга до Пусана. Пре повратка за Сингапур, где га је чекао ремонт, Unicorn искрцава залихе у луци Сасебо.

Наредни задатак HMS Unicorn обавља  удецембру, када уз уобичајен товар авиона превози и 400 војника. У марту месецу превози млазне ловачке авионе типа Gloster Meteor за 77. ескадрилу која је базирала у Ивакунију (Јапан). У Јапану остаје наредна три месеца, тако да се користио и као брод за смештај људства. Након тог периода, Unicorn наставља да обавља задатке транспорта авиона. Почетком октобра, док је пролазио кроз мореуз Шимоносеки, оштећује енергетске каблове који су повезивали острва Хоншу и Кјушу. Крајем новембра, Unicorn и Warrior у Сингапуру прекрцавају посаде, након чега је убрзо почео и ремонт. Ремонт је завршен 20. јануара 1952, након чега се Unicorn враћа уобичајеним задацима. Током ангажовања носача авиона HMS Ocean, HMS Unicorn је служио као резервни носач, за прихват оштећених авиона, како не би ометали употребу авиона на HMS Ocean. У Сингапур се враћа 27. јула, где врши укрцај нових авиона за попуну, међу којима и авионе типа Meteor, након чега испловљава за Јапан. Током септембра, Unicorn прихвата четири авиона Hawker Sea Fury и са њима организује ваздухопловне патроле изнад флоте, док се HMS Ocean сконцентрисао искључиво на извођење нападне операције. HMS Unicorn је у једном тренутку био једини носач авиона који је изводио бомбардовање обале.

Средином децембра, HMS Unicorn одлази у још један ремонт. У ремонту у Сингапуру остаје све до 17. јула 1953. Недељу дана касније, на пловидби за Јапан, HMS Unicorn прима сигнал за помоћ од теретног брода Inchkilda, који је јављао о нападу пирата. Носач се приближио јављеној позицији и својом појавом, али и топовима, отерао пирате. Наредног дана на снагу је ступило примирје, али је Unicorn пратио HMS Ocean на две патролне вожње (30. јула и 25-29. августа), како би пратио поштовање потписаног примирја. HMS Unicorn се коначно враћа у Британију 15. октобра, а 17. новембра је поново преведен у резерву.

Током 1951, Британци су разматрали модернизацију носача HMS Unicorn, како би га оспособили за употребу модерних, тежиш млазних авиона. Ова модернизација би захтевала уградњу парног катапулта, ојачање летне палубе, као и померање и повећање димензија лифта за транспорт авиона из хангара на палубу и обратно. Такође је било потребно уградити и кран за манипулациу тежим летелицама. Реконструкција је била заказана за јул 1954, али је цео пројект отказан новембра 1952, услед потребе за уградњом закошене летне палубе на постојеће флотне носаче авиона.

Тако је HMS Unicorn остао у резерви све до јуна 1957, када је продат у старо гвожђе. Кобилица брода је изрезана у Труну 1960. године.

Бојни крсташ HMS Renown

Бојни крсташ Renown након изградње, 1918.

Бојни крсташ HMS Renown био је ветеран Првог светског рата али, за разлику од другог брода из класе – Рипалса (HMS Repulse), овај је прошао пуну модернизацију. Са дока бродоградилишта у Портсмауту изашао је 2. септембра 1939, тачно на време за рат.

Током трогодишње модернизације уграђен је нови погонски комплекс (где је остварена уштеда од 2800 тона у депласману), ново надграђе и командни мост као и додатна оклопна заштита. Три артиљеријске куполе су модификоване како би топови калибра 381 мм могли да заузму елевацију од 30°. Уграђено је и ново противавионско наоружање: 10 двоцевних топова калибра 114 мм, три осмоцевних и четири четвороцевних митраљеза калибра 12,7 мм. Маса која је уштеђена уградњом новог погона искоришћена је за ојачање оклопа палубе, додавањем 102 мм оклопа изнад муницијских комора и 51 мм изнад стројарница.Уграђен је и катапулт за авионе и велики хангар способан да прими два хидроавиона типа Валрус (Walrus).

Брод је добио и ново задужење: брза пратња носача авиона. Када је HMS Renown уведен у састав Домовинске флоте, додељен је у пратњу носача авиона Арк Ројал (HMS Ark Royal). Након лова на Граф Шпе (Graf Spee) у јужном Атлантику новембра 1939, вратио се у Домовинску флоту као командни брод вицеадмирала Витворта.

Бојни крсташ Renown, 1945.

У рано јутро 9. априла 1940, HMS Renown се налазио 130 км западно западно од Лофотских острва, пловећи са још 9 разарача када је уочио немачке бојне крсташе Шарнхорст (KMS Scharnhorst) и Гнајзенау (KMS Gneisenau). У овом окршају Гнајзенау добија погодак у опрему за управљање ватром, након чега се удаљавају са бојишта.

HMS Renown у августу одлази у Гибралтар као део Снага „Х“, заједно са носачем Арк Ројал, али се већ октобра 1941. враћа у британске воде. Након подршке искрцавању у северној Африци, превози Винстона Черчила у Канаду и потом бива послата у Источну флоту. Са завршетком Другог светског рата, бојни крсташ HMS Renown бива преведен у резерву, да би 1948. био продат у старо гвожђе и изрезан.

Шема реконструисаног брода

ТТ карактеристике
Депласман 30 750 т стандардни, 36 080 т пуни
Дужина преко свега 242 м
Ширина 27,4 м
Газ 14,4 м
Погонска група парне турбине снаге 108 000 КС, 4 осовинска вода
Брзина пловљења 29 чв
Посада 1 200 чланова
Оклопна заштита појас 229 мм
палуба 51-102 мм
куполе и барбете: 178 – 229 мм
Наоружање ( 1944) 6 х 381мм
20 х 114 мм
28 х 40 мм
64 х 20 мм
8 х ТЦ 533 мм
Авио компонента 2 х Supermarine Walrus