HMS Indefatigable (R10), носач авиона

HMS Indefatigable, носач класе Implacable, изграђен током Другог светског рата за потребе британске краљевске морнарице. У наоружање је уведен 1944, а његови авиони су исте године извели неколико напада на немачки бојни брод Tirpitz, као и друге циљеве у Норвешкој. HMS Indefatigable крајем 1944. улази у састав Британске пацифичке флоте, одакле јануара 1945. учествује у нападима на јапанске рафинерије нафте на Суматри. Два месеца касније се придружује америчким снагама, које су се припремале за напад на Окинаву (операција Iceberg). Indefatigable и Британска пацифичка флота заједно са Американцима јула и августа учествују у нападима на јапанска острва. Након завршетка непријатељстава, Indefatigable посећује луке у Аустралији, Новом Зеланду и Африци.

Почетком 1946, носач се враћа у Британију, где га убрзо модификују за извршавање задатака транспорта, тако да је до краја године извршавао задатке транспорта војника и цивила. Након извршења овог задатка, носач прелази у резерву. У оперативу се враћа 1950. као брод за обуку у саставу Дивизиона за обуку Домовинске флоте. Адмиралитет је почетком 1954. донео одлуку да је Indefatigable застарео и крајем године је уследила распрема брода. Наредне године је продат у старо гвожђе.

Конструкција и опис

Носачи класе Implacable су наручени у оквиру флотног програма Чемберленове владе из 1938, као део плана наоружавања својих оружаних снага, а све као одговор на јачање нацистичке Немачке и фашистичке Италије. Пројект нове класе носача је израђен као унапређена верзија класе Illustrious, с тим да је требао да има брзину пловљења два чвора већу и већу ваздухопловну групу. Како би остао у оквиру ограничења намеетнутих важећим поморским споразумом, ова унапређења су могла бити урађена само уколико би се ослабила оклопна заштита. Носач авиона Indefatigable је био дуг преко свега 233,6 док је дужина на конструктивној воденој линији износила 222,5 метара. Ширина на воденој линији је износила 29,2 м, док је газ при пуном депласману износио 8,9 метара. Носачи класе Implacable су били знатно већег депласмана, који је износио 32  630 тона. Посада је бројала око 2 300 чланова.

Носач је погоњен са четири парне турбине Parsons, које су свака покретале по један осовински вод. Пара је произвођена у осам Admiralty котлова. Турбине су пројектоване за 148 000 КС, што је било довољно да брод постигне максималну брину пловљења од 32,5 чворова. Залихе од скоро 5 000 тона лож уља су обезбеђивале даљину пловљења од 6 900 наутичких миља брзином од 20 чворова.

Оклопљена летна палуба била је дуга 231,6 а широка 27,4 метара. У прамчнамо делу палубе се налазио један хидраулични катапулт за авионе. Носачи класе Implacable су имали два лифта у уздужници брода, прамчани (13,7 х 10,1 м) и крмени (13, х 6,7 м), који суопслуживали оба хангара са авионима. Горњи хангар је био дуг 139,6 а доњи 63,4 м. Ширина хангара је била иста – 18,9 метара. Хангари су имали и исту висину од свега 4,2 м што ће се касније покзатаи као недостатак (немогућност крцања авиона типа Vought F4U Corsair из програма Lend-Lease, као и послератних модела авиона и хеликоптера. Хангари су пројектовани за смештај 48 авиона, али се употребом летне палубе као стајанке број укрцаних авиона укупан број укрцаних авиона попео на 81. Додатно људство за опслуживање авиона смештано је у доњи хангар. Брод је крцао око 430 300 литара авионског горива.

Наоружање, електроника и заштита

Главно наоружање се састојало од 16 брзометних топова калибра 114 мм, смештених у осам двоцевних купола, по четири у спонсонима на боковима. За разлику од носача класе Illustrious, кровови купола су били равни, у висини летне палубе. Максимални домет ових топова био је скоро 19 000 метара. Лака противавионска одбрана носача се састојала од пет осмоцевних топова калибра 40 мм, распоређених на следећи начин: два на летној палуби, испред острва, један на крменом делу острва и два у спонсонима на левом боку брода. На левом боку брода се налазио и четвороцевни топ калибра 40 мм. Ови топови су имали максимални домет од 6 200 метара. На броду се налазило и 55 аутоматских топова Oerlikon, калибра 20 мм. Седамнаест топова је било једноцевних, а деветнаест двоцевних, максималног домета од 4 400 метара. Након прелааска на пацифичко ратиште, неки од ових топова су замењени Бофорсима калибра 40 мм. Као разлог замене наведено је да су пројектили калибра 20 мм били преслаби за заустављање јапанских камиказа. Максимални домет Бофорсових пројектила био је 9 830 м. У августу 1945, Indefatigable је имао 10 једноцевних Бофорса и 14 двоцевних и 12 једноцевних Оерликона. До априла 1946, број топова је смањен на 11 Бофорсових топова, шест двоцевних и седам једноцевних Оерликона.

Када је реч о радарима, носачи авиона класе Implacable су располагали радаром површинске ситуације Type 277, уграђеним на врху командног моста и радаром – индикатором циљева  Type 293 на јарболу. Артиљеријски радари Type 282 и Type 285 су били уграђени на директорима за управљање ватром.

Летна палуба је била заштићена оклопом дебљине 76 мм. Бокови хангара су били дебели 38, односно 51 мм. Крајеви хангара су били заштићени преградама дебљине 51 мм, док се дебљина оклопне заштите подова хангарра кретала од 38 до 64 мм. Оклопни појас на воденој линији је био дебео 114 мм, али је покривао само централни део брода. Водонепропусне преграде биле су дебеле 3,8 до 5 мм. Подводна заштита се састојала од простора попуњених водом и ваздухом, као код класе Illustrious. Муницијске коморе за топове калибра 114 мм налазиле су се ван оклопљене цитаделе и биле су заштићене оклопом дебљине од 76 до 114 мм.

Изградња и оперативна употреба

Кобилица носача авиона Indefatigable је положена 3. новембра 1939. у бродоградилишту „John Brown & Co.“ у Клајдбанку. Поринут је 3. децембра 1942. Још током опремања брода, Британци су лансирали лажну информацију да се носач Indefatigable већ налази у оперативној употреби британске краљевске морнарице. Поруке дешифроване путем Ултре показале су да су Јапанци поверовали у ту вест.

Поринуће носача HMS Indefatigable, 3. децембра 1942.

Носач је примљен 8. децембра 1943, након чега су уследиле пробне вожње и морска испитивања. Испитивања су показала мноштво проблема које је требало отклонити пре увођења у наоружање. Крајем марта, тачније 25. марта, се догодило и прво слетање авиона на носач; радило се о авиону de Havilland Mosquito, пилота поручника Ерика Брауна, што је уједно и прво слетање двомоторног авиона на носач авиона. Након званичног увођења у наоружање, HMS Indefatigable је распоређен у састав Домовинске флоте. Неколико месеци је протекло у увежбавању посаде, након чега је укрцана и ваздухопловна група: 1770. ескадрила са авионима  Fairey Firefly и 826. ескадрила на оружана авионима Fairey Barracuda.

Норвешка

На свој први задатак, носач авиона HMS Indefatigable је упућен 1. јула 1944; требало је обезбедити ПВЗ путничког брода, а сада пописног транспортног брода RMS Queen Elizabeth, који је превозио припаднике америчких оружаних снага за Велику Британију. Након повратка, Indefatigable укрцава авионе Supermarine Seafire из састава 887. ескадриле и Fairey Barracuda из 820. ескадриле, чиме је формиран 9. поморски торпедно-бомбардерски извиђачки винг. Први борбени задатак био је напад на немачки бојни брод Tirpitz, који је извео у друштву још два носача авиона (операција Mascot) 17. јула 1944. Димна завеса коју су положили Немци омела је британске авионе да јасно уоче циљ, тако да није ни било погодака. Један авион се срушио при повратку на носач; посада авиона је спашена ангажовањем разарача из пратње.

Седам дана касније, на носач слећу и авиони 894. ескадриле. HMS Indefatigable и неколико ескортних носача авиона 10. августа напада циљеве у Норвешкој, када уништава шест немачких авиона Messerschmitt Me 110 и потапа један миноловац. За спровођење операције Goodwood, 1840. ескадрила, наоружана авионима Grumman F6F Hellcat, смењује 826. ескадрилу. Прва акција је изведена у јутро 22. августа када је са носача Indefatigable у напад на бојни брод Tirpitz полетела група од 39 авиона. Немачки бојни брод је поново спашен димном завесом, а на носач се нису вратила два авиона. Следећи напад је изведен касније истог дана, ал итакође без успеха. Даљи напади су уследили тек 24. августа, пошто је лоше време омело употребу авиона. Напад од 24. августа имао је одређених резултата; наиме, бојни брод Tirpitz је претрпео лакша оштећења. Бомба која је пробила палубу није експлодирала, тако да су Немци и овај пут имали среће. Последњи напад је изведен пет дана касније, поново без ефекта.

Индијски океан и операције на Пацифику

Indefatigable је 19. септембра 1944. испловио из Скапа Флоа, како би напао циљеве у близини Тромсеа, али је операција отказан због неповољних метеоролошких услова. Од 28. септембра до 9. новембра у матичном бродоградилишту су извршене нужне поправке. Недељу дана касније постаје командни брод 1. дивизиона носача авиона контраадмирала Сер Филипа Виана (Sir Philip Vian). Већ следећег дана, краљ Џорџ VI је обишао брод, а на носач се укрцавају 820, 887, 894. и 1770. ескадрила. Након што су се на носач укрцало 40 ловаца Supermarine Seafire, 12 ловаца Fairey Firefly и 21 торпедни бомбардер Grumman TBF Avenger –  Indefatigable испловљава на Далеки исток како би се придружио Британској пацифичкој флоти. У Коломбо упловљава 10. децембра, након чега контраадмирал Виан прелази на носач авиона HMS Indomitable.

Fairey Firefly у лету, изнад носача HMS Indefatigable

Заједно са носачима Victorious и Indomitable, Indefatigable 4. јануара 1945. у оквиру операције Lentil напада рафинерију нафте на Суматри. За потребе извршења напада укрцава шест извиђачких верзија авиона Hellcat из састава 888. ескадриле; у напад шаље авионе Firefly наоружане ракетним пројектилима RP-3. Ескадрила је тврдиле да је оборила јапански Nakajima Ki-43 „Oscar“, док је сама остала без једног авиона који се срушио у повратку услед недостатка горива. На путу ка Сиднеју, где је Британска пацифичка флота требала да се припреми за даља дејства на Пацифику, 24. и 29. јануара нападају рафинерије нафте код Палембанга (Суматра). У нападу је уништен већи део резервоара за смештај горива и опрема за прекрцај горива, тако да су капацитети рафинерије смањени за половину у наредних три месеца. Авиони са носача Indefatigable су успелида оборе један извиђачки авион Mitsubishi Ki-46 „Dinah“ који је трагао за британским носачима, као и пет бомбардера Kawasaki Ki-48 „Lily“.

Остаци камиказе након напада на носач

Британска пацифичка флота упловљава у Сиднеј 10. фебруара; посаде су добиле нешто слободног времена, а на бродовима су извршене неопходне поправке како би неометано могли да доплове до базе на острву Манус. Из Сиднеја испловљавају 27. фебруара и за недељу дана су упловили у базу. За острво Улихи су испловили 18. марта. Два дана касније се прикључују америчкој 5. флоти, како би заједно учествовали у нападу на Окинаву. Британци су добили задатак да 26. марта неутралишу аеродром на острву Сакишима. Првог дана априла, Indefatigable постаје први бротански носач авиона кога су погодиле камиказе. Јапански авион се пробио кроз ваздухопловну патролу и успео да погоди носач у подножје острва. Бомба коју је носио није детонирала, тако да је штета на самом броду била минимална, тако да је летна палуба била у функцији после свега тридесет минута. Ипак, погинуло је 21, а рањено је 27 чланова посаде. Британска пацифичка флота 12. и 13. априла добија нови задатак – уништење аееродрома у северном делу острва Формоза. Овај задатак су обављали до 17. априла, када су опет враћени да дејствују по Сикишими, након чега су отпловили за залив Лејте на попуну и одмор. Британска пацифичка флота се 4. маја враћа у акцију, поново вршећи нападе на Сикишими.

Тешко слетање ловца Seafire на летну палубу носача HMS Indefatigable

Британска пацифичка флота се 5. јуна враћа за Сиднеј, одакле три недеље касније плови за о. Манус. Indefatigable је услед проблема са погоном заостао за саставом. У јапанске воде стиже 20. јула, након чега авиони са носача Indefatigable крећу у напад на циљеве поред Осаке. Авиони Британске пацифичке флоте успевају да 24. јула обогаље јапански ескортни носач Kaiyo и да потопе бројне мање бродове. Напади су настављени 28. и 30. јула, када потапају јапански ескортни брод Okinawa. Комбинација лошег времена, захтева за попуну и бомбардовање Хирошиме атомском бомбом, условили су кашњење наставка ваздушних напада до 9.августа. Током тог дана, авиони са носача Indefatigable су нападали циљеве на северном делу острва Хоншу и на јужном делу острва Хокаидо. Напади су настављени и следећег дана, када потапају два јапанска ратна брода и бројне мање теретне бродове. Уништено је и доста железничких локомотива и авиона на стајанкама. Након тога, британски носачи су повучени како би се припремили за учешће у операцији Olympic, инвазији на острво Кјушу, која је била планирана за новмбар. Стога је већи део британског састава упућен за Манус. Indefatigable је изабран да остане као део савезничких окупационих снага. Активности носача Indefatigable су уједно и последње акције британских авиона у Другом светском рату. Након обуставе ватре, авиони са носача Indefatigable су наставили ангажовање у оквиру ваздухопловних патрола и извиђачким летовима, како би открили кампове са заробљеним савезничким војницима и сл.

Носач HMS Indefatigable је своју каријеру завршио септембра 1956, продајом у старо гвожђе.

ТТ карактеристике HMS Indefatigable
Депласман 32 630 т
Дужина 233,6 м преко свега
222,5 м на воденој линији
Ширина 29,2 м
Газ 8,9 м
Погонска група 8 котлова, 4 парне турбине, 148 000 КС
Брзина пловљења 32,5 чв
Даљина пловљења 6 900 М брзином од 20 чв
Посада 2 300 чланова
Оклопна заштита појас на воденој линији 114 мм
летна палуба 76 мм
водонепропусне преграде 51 мм
бокови хангара 51 мм
муницијске коморе 76 – 114 мм
Наоружање 16 х 114 мм
40 х 40 мм
55 х 20 мм
Авио компонента 81 авион

HMS Indomitable, носач авиона

Четврти и последњи носач авиона класе Illustrious био је HMS Indomitable, који је заједно са HMS Formidable, изграђен у оквиру Поморског споразума из 1937. године. Indomitable је изашао из „калупа“, јер се у време његове изградње разматрала величина ваздухопловне групе носача авиона, тј. број авиона које би носач требао да укрца. Као резултат тога, Indomitable је имао хангар на два нивоа, величине као код носача Ark Royal, капацитета 48 авиона. Једини недостатак ове конфигурације огледао се  у смањењу дебљине оклопа бочних страна хангара и повећања депласмана носача.

Кобилица је положена 10. новембра 1937, а поринут је 26. марта 1940. Након увођења у оперативну употребу, Indomitable је испловио за Западну Индију и одмах, почетком новембра 1941. се насукао на корални гребен. Иако је поправљен за кратко време, не стиже на време да спречи уништење састава „Force Z“ (међу којима су били Prince of Wales и Repulse), где је требала да извршава задатке ваздушне подршке састава. Уместо тога, јануара 1942. се прикључује Источној флоти, која је базирала на Цејлону.

Након испоруке 48 Харикена на Суматру, Indomitable је придодат новој Источној флоти, заједно са носачима Formidable и Hermes. Током априла, извршено је неколико неуспелих напада на јапанске носаче авиона у Индијском океану. У овим нападима Британци су успели да изгубе носач авиона Hermes и још неколико других бродова. Након ових акција, Indomitable учествује у операцији Ironclad, заједно са носачем Illustrious. Потом је уследила операција Pedestal, где је Indomitable задобио два поготка авио бомбом, од којих је један погодила неоклопљени део летне палубе. Поправка носача је вршена у бродоградилишту у Норфолку и трајала је до фебруара 1943. Након поправки, учествује у операцији Husky, када га италијански или немачки авион погађа торпедом и шаље назад у Норфолк.

Indomitable се у оперативу враћа јула 1944, када се и прикључује Источној флоти, заједно са носачем Victorious. У саставу Источне флоте, врши ваздушне нападе на јапанске положаје на Суматри, потом на Никобарским острвима и на Медан. Касније, као део Британске пацифичке флоте, врши нападе наМедан, Палембанг и Суматру, током целог јануара 1945. Камиаказе га погађају код Окинаве, 4. маја, али без већих оштећења.

У августу, пред краја рата, носач Indomitable добија задатак да подржи британске снаге у ослобађању Хонг Конга, где стиже након што су се Јапанци предали. Авиони са носача су за свој последњи задатак имали борбу против јапанских чамаца – камиказа који су кренули у напад на британске снаге.

Indomitable се враћа у Британију новембра 1945. Две године касније одлази у резерву, а потом и на трогодишњи ремонт, до 1950 .Након ремонта улази у састав Домовинске флоте. Почетком фебруара 1953. трпи велика оштећења услед пожара и експлозије на броду. Након испитивања нових светала за навођење авиона у слетању, враћа се у резерву. У старо гвожђе је продат 1955.

ТТ карактеристике HMS Indomitable
Tип и класа носач авиона класе Illustrious
Депласман 23 000 т стандардни
29 730 т пуни
Дужина 230 м
Ширина 29,2 м
Газ 8,8 м
Погонска група 6 котлова, парне турбине, три осовинска вода, 111 000 КС
Брзина пловљења 30,5 чв
Посада 1 392 (касније 2 100) чланова
Даљина пловљења 11 000 М брзином од 14 чв
Наоружање 16 х 113 мм
48 х 40 мм
10 х 20 мм
Авио компонента 45 – 50 авиона

HMS Implacable, носач авиона

Кобилица за носач авиона HMS Implacable је положена 21. фебруара 1939. године у бродоградилишту Fairfield Shipbuilders. То је последњи флотни носач авиона изграђен током Другог светског рата. По изгледу је био индентичан носачу Indefatigable из истоимене класе носача, са изузетком разлике у одбрамбеном наоружању. Иако је био поринут 10. децембра 1942, опремање је потрајало до 4. августа 1944. Августа 1944. носач HMS Implacable улази у састав Домовинске флоте. Месец дана касније на носач слећу авиони Barracuda из састава 828. и 841. ескадриле, који ће касније напасти циљеве дуж норвешке обале (потапају три теретна брода и три мања ескортна брода). Током месеца октобра, HMS Implacable учествује у операцији Athletic, када напада поморски саобраћај дуж норвешке обале, као и непријатељске аеродроме код Сореиса и Бардуфоса.

Новембра исте године, HMS Implacable учествује у операцији Provident, која је у суштини била наставак напада на непријатељске конвоје који су пловили дуж норвешке обале. Крајем новембра, авиони Barracuda 828. и 841. ескадриле и Firefly из 1771. ескадриле полећу у напад на конвој који се налазио северно од Намсоса. Потопљена су два теретна брода, међу којима и MS Rigel на коме су се поред укрцаних немачких војника  налазили и ратни заробљеници Руси и Срби, као и шест помоћних бродова.

Јануара 1945, HMS Implacable је изабран за службу у Британској пацифичкој флоти. Након опремања за извршење задатка у новој јединици, марта месеца HMS Implacable испловљава за Цејлон. Британској пацифичкој флоти придружује се 8. априла, када постаје и командни брод Ударне групе 111.2. Од 12. јуна, авиони са HMS Implacable нападају Трук, Од 6. јула, HMS Implacable је у саставу америчке Треће флоте, заједно са још два британска носача: Victorious и Formidable. Ова три носача ће десет дана касније започети серију напада на подручја Токија и Јокохаме. Операција је настављена све до почетка августа, када су носачи морали бити повучени ради попуне горивом. Крај рата ће дочекати у Аустралији, током попуне горивом. Последњи задатак носача HMS Implacable у Другом светском рату био је раптријација преко 2 000 Британаца – ратних заробљеника. У Британију се враћа 1946, када постаје центар за обуку у слетању на палубу носача Домовинске флоте. Ову улогу има до 1950, када за кратко постаје командни брод Домовинске флоте. Током овог периода учествује у многим вежбама. У резерву одлази крајем 1950, да би две године касније био конвеертован у школски брод. Носач је разматран за подвргавање опсежној модернизацији, али се одустало јер би радови предуго трајали, а уз то би били и прескупи. HMS Implacable званично излази из наоружања 1954, а већ наредне године бива продат у старо гвожђе.

ТТ карактеристике HMS Implacable
Tип носач авиона класе Implacable
Депласман 32 630 т
Дужина преко свега 233,6 м
Ширина 29,2 м
Газ 8,9 м
Погонска група 4 парне турбине, снаге 148 000 КС
Брзина пловљења 32,5 чв
Посада 2 300 чланова (1945.)
Даљина пловљења 6 720 миља брзином од 20 чв
Оклопна заштита оклопни појас
летна палуба
водонепропусне преграде
муницијске коморе
114 мм
76 мм
51 мм
76-114 мм
Наоружање 16 х 110 мм
44 х 40 мм
61 х 20 мм
Авио компонента 81 авион
1 катапулт

HMS Illustrious, носач авиона

Крајем 1943. године су престале да важе ограничења задата Поморским споразумима из Вашингтона и Лондона. Међутим, на снагу су ступила ограничења Другог помоорског споразума из Лондона, потписаног 1935. године. Ова ограничења су се односиле на смањење депласмана носача авиона са 27 000 на 23 000 тона. Следећа два британска носача авиона су наручена у оквиру програма пренаоружавања из 1936. и само су привремено ограничени на 23 000 тона, ишчекујући ратификацију споразма, док је наредних четири носача имало депласман сходно ограничењима. Носачи авиона класе Illustrious су због ових ограничења морали да имају пасивну одбрану. Сваки носач у класи је требао да има противавионске батерије и оклопну заштиту способну да издржи погадак бомбе масе 227 кг или пројектил калибра 152 мм. Овако димензионисана оклопна заштита би очигледно била тешка, тако да се морала направити уштеда у маси. Уштеда је плаћена између осталог и тиме што су два планирана хангара замењена једним, димензија 140 х 19 м, заштићеним плочом дебљине 76 мм. Кровна плоча хангара је била саставни део летне палубе носача. У овако димензионисан хангар могло је бити смештено до 30 торпедних бомбардера и шест ловачких авиона. То је била половина капацитета носача авиона Ark Royal, али је оклопна заштита удвостручена.

Поринут 5. априла 1939, Illustrious је уведен у оперативу маја 1940. У августу је распоређен у састав Медитеранске флоте. Прве дужности су се односиле на заштиту конвоја, али ускоро потапа пар италијанских разарача. Даљи напади на италијанске аеродроме и положаје дуж обале северне Африке, били су такође успешни.

HMS Illustrious је ушао у историју 11. новембра 1940, учешћем у операцији Judgement, када је постао први носач авиона са кога је кренуо масивни напад на непријатељско бродовље. Циљ напада је била италијанска флота у луци Таранто, који су нападнути авионима Swordfish из састава 813, 815, 819. и 824. ескадриле. Овај напад је за резултат имао потапање бојног брода Conte di Cavour и тешка оштећења на два бојна брода: Littoriо и Caio Duilo. Британци су у нападу изгубили два авиона.

Оклопна заштита носача је проверена 10. јануара 1941, када је била циљ италијанских и немачких бомбардера. Бомбардован је док се налазио у пратњи конвоја, источно од Сицилије. Погођен је са шест бомби, од којих је једна пробила палубу, али не и под хангара, јер би тиме штета била још већа. Носач је морао да отплови за Малту, где је поново бомбарован, у два наврата – 16. и 19. јануара. Са Малте плови за Александрију, где су извршене привремене поправке, а потом плови за Дурбан, где је докован. Како су били потребни обимнији радови, носач Illustrious 12. маја упловљава у бродоградилиште у Норфолку, где су уз неопходне поправке, извршене и одређене модификације.

Вративши се у домаће воде, марта 1942, HMS Illustrious, заједно са носачем исте класе HMS Indomitable, плови за Индијски океан како би учествовао у операцији Ironclad. Након успешног завршетка операције, Illustrious се враћа у британске воде. У периоду од марта до маја 1943. су вршене поправке и ремонт склопова. Након неуспешног покушаја да измами немачки бојни брод Тирпиц из фјорда, јула 1943, Illustrious је придодат саставу „Force H“, са задатком подршке операције Avalanche (савезничко искрцавање код Салерна). Након даљих ремонтних радова крајем 1943, носач је придодат Далекоисточној флоти, по други пут. Упловљава у Тринкомале 31. јануара 1944. До августа 1944, авиони са носача Illustrious су извели бројне нападе на јапанске положаје на Сабангу, Сурабаји и Андаманским острвима. Крајем јануара 1945, сада у саставу новоформиране британске Пацифичке флоте, HMS Illustrious учествује у нападу на Палембанг. Крајем марта, HMS Illustrious, Indefatigable, Indomitable и Victorious се придружују америчкој Пацифичкој флоти и улазе у састав Ударне групе 57. Ове саге су подржавале искрцавање на Окинаву, током које је Illustrious претрпео оштећења у нападу јапанских камиказа. Последње борбено ангажовање носача Illustrious у Другом светском рату десило се 14. априла, учествоваањем у нападу на острво Формоза. Након што је замењен носачем Formidable, Illustrious је отпловио на Филипине и потом, преко Сиднеја, вратио се у Росит.

Како није било потребе за учешћем у нападу на јапанска острва, носач Illustrious је требао бити преграђен у носач за обуку и опитовање. У овој улози, на носачу је вршено испитивање скоро свих авиона које је британско морнаричко ваздухопловство користило до почетка педесетих година. Крајем 1956. је исечен у старо гвожђе.

ТТ карактеристике HMS Illustrious
Tип и класа носач авиона класе Illustrious
Депласман 23 369 т (стандардни)
Дужина 225,6 м дужина преко свега
216,4 м дужина на воденој линији
Ширина 29,2 м
Газ 8,8 м
Погонска група 6 котлова, 3 парне турбине, 111 000 КС
Брзина пловљења 30 чв
Посада 1 229 чланова
Даљина пловљења 10 700 М брзином од 10 чв
Наоружање 8 х двоцевни топ 113 мм
6 х четвороцевни топ 40 мм
Оклопна заштита појас водене линије
летна палуба
бочне стране хангара
водонепропусне преграде
114 мм
76 мм
114 мм
64 мм
Авио компонента 36 авиона

Hunt, класа разарача

HMS Bramham, снимљен 1942.

Разарачи класе Хант несумњиво су оставили неизбрисив траг у поморском ратовању током Другог светског рата. Са посадама састављених искључиво од резервиста и добровољаца, вођени младим командантима – одговорни су за потапање 16 немачких и 5 италијанских подморница – иако нису били примарно намењени за вођење противподморничке борбе.

Укупно је изграђено 86 разарача ове класе, од којих је 24 потопљено током рата. Остали су временом изрезани, тако да данас не постоји нити један сачувани примерак овог брода, иако је својим учинком то несумњиво заслужио. Са завршетком рата постали су баласт: својом концепцијом нису се уклапали у мирнодопске улоге британске краљевске морнарице. Деветнаест њих је пре резања служило у другим морнарицама: пољској, француској, грчкој…

У правом смислу речи били су ратни бродови.

Увод

Велика Британија је као и све остале поморске земље била обавезана одредбама Лондонског поморског споразума потписаног 1936. године. Одредбе су морале бити примењене на све типове бродовља, међу њима и на разараче. До 1938. године морнарица је наручила велики број разарача, средње и велике, у циљу попуне морнарице флотним разарачима. Осећала се потреба за мањим разарачима који би били подесни за извршење општих задатака, уобичајених у рату за ту врсту бродова. Такав разарач би морао да има већину квалитета флотних разарача, сем што би имао мању брзину пловљења (око 30 чв) и економичну брзину пловљења од око 20 чв. Проблематика нове класе разарача била је тема многих дискусија, које су вођене без журбе – све до избијања Минхенске кризе 1938. године. Криза се осетила у свим видовима оружаних снага. Морнарица, заједно са ратним ваздухопловством и копненом војском пожурили су да се опремају за сукоб који је могао да избије буквално за пар дана. Међутим, историја уместо рата бележи потписивање Минхенског споразума 29. септембра 1938. године и сходно њему, мању шансу за избијање рата. Криза је, међутим, послужила као упозорење неколицини светских влада, укључујући и британску. У Адмиралитету је одржан читав низ састанака на којима се дискутовало о пројектима и програму изградње ратних бродова како би се спремили за предстојећи рат – који је по проценама Адмиралитета требао почети 1940. године.

Међу темама дискусије септембра 1938. године нашао се и предлог о конструкцији и изградњи мањих разарача. Кључни адут у дискусији била је цена коштања разарача. Иако је буџет за одбрану био повећан, морао је да се направи избор између већег броја ескортних разарача или обрнуто. Разарачи класе „Ј“ и „К“ су већ били поручени, са ценом коштања од по 610 000 фунти, док су разарачи класе „Л“ достигли цену од преко 700 000 фунти по броду.

Убрзо је покренуто и питање бродског наоружања; мањи тип разарача би имао мање топова већег калибра у односу на флотне разараче, или 4 до 6 топова мањег калибра. Основну функцију брода није било лако дефинисати; иако није дизајниран за задатке које извршавају флотни разарачи – у случају потребе морао би да преузме задатке флотних разарача. За извршавање тих и таквих задатака било га је неопходно наоружати и торпедним апаратима. Међутим, узимајући у обзир да ће главни ангажовање нових разарача бити на  ескортним и патролним дужностима, нису били неопходни ни велика брзина пловљења, ни велики број торпедних цеви. Усаглашено је опште мишљење да брод мора имати значајну противавионску артиљерију – минимум 4 топа калибра 4 инча.

Развој и конструкција

Постоје подаци који указују да је Адмиралитет вршио велики притисак на Одсек за конструкције током прве половине септембра 1938. године, како би се радови на конструкцији новог разарача реализовали у року. Као рок био је зацртан 31. децембар 1938. године. Притисак је био оправдан, имајући у виду да на дан 5. септембра радови на конструисању нису још били ни започети.

Велика журба у конструисању бродова неминовно је довела до проблема. Погрешно је израчуната висина метацентра брода. Ова грешка је могла да има драматичне последице. Грешка је приписана мањку људства у Одсеку за конструкције.

До средине септембра формулисан је сет захтева који су стављени пред нови разарач британске краљевске морнарице:
•   два двоцевна топа калибра 4 инча (по један на прамцу и крми);
•   два двоцевна или један четвороцевни торпедни апарат;
•   уграђен сонар;
•   дубинске бомбе;
• могућност противминске борбе (TSDS, HSMS и LSMS), мада је разматрана и могућност крцања мина и полагања минских препрека;
•   максимална брзина 28-31 чв;
•   опрема за стабилизацију брода;
•   даљина пловљења 3500 миља брзином од 15 чв.

Мала цена коштања брода била је од велике важности, тако да су усложи живота и рада били спартански.

Истовремено са формулисањем коначних тактичко техничких захтева, Одсек за конструкције понудио је два нацрта дизајна – оба за брод брзине 25 чв, што се разликовало од захтева Адмиралитета. Касније је понуђен и нацрт брода брзине од 30 чворова.

Сва три нацрта су одбијена 28. септембра 1938. године. Одлучено је да се направи пројект мањег разарача, по конструкцији сличног трећем предлогу. Разлика је била у томе што је имао три двоцевна топа, а торпедни апарат је уклоњен. Адмиралитет је био забринут за смештај борбеног комплета муниције за топове 100 мм. Првобитно планиран борбени комплет од 200 пројектила по цеви сматран је недовољним. Од конструктора је тражено да се борбени комплет повећа на 250 пројектила по цеви. Адмиралитет је настојао да јасно стави до знања Одсеку за конструкције две ствари: цена коштања мора бити што је мања  могућа, и да пројекат мора бити завршен до краја децембра 1938. године – за свега 3 месеца.

Прелиминарни нацрти су потписани 1. децембра 1938. године, док су ревидирани нацрти потписани 2. фебруара 1930. године. Период конструисања брода било је веома кратко – свега 4 месеца што је изузетно кратак период за један такав посао. Након разматрања расположивих буџетских средстава одлучено је да се у првој серији изгради 20 разарача нове класе – класе Хант.

Наручивање бродова

Минхенска криза обезбедила је време за последње дотеривање ратних планова, али и потакла усвајање неких хитних програма наоружавања. Тако је свега двадесет дана након одобрења нацрта расписан први тендер за изградњу 10 разарача класе Хант. Тендер је трајао три недеље, уместо дотадашњих 6 недеља. Адмиралитет се надао да ће изградња бродова трајати не више од 12 месеци. Бродограђевним компанијама време од 12 месеци никако није одговарало, тако да су тражили продужетак рока на 16 месеци. Међутим, убрзо се долази до сазнања да тежина погонског комплексас није добро прорачунат, тако да су се морале направити измене у виду промене материјала – како би се компензовала грешка у прорачуну масе.

Сходно свим скраћењима процедура уговарања изградње бродова, првих 10 разарача наручено је усмено – крајем јануара 1939. године. Формално потврђивање наруџбе извршено је тек марта 1939. године. Одмах по наручивању прве серије разарача, Адмиралитет је почео да размишља о другој серији. „Торпедни лоби“ је вршио притисак да се на бродове угради торпедни апарат који би разарачу дао зубе за ноћни напад на противничке бродове. Међутим, као и раније, захтев за торпедним наоружањем је одбачен. Друга серија разарача, од 10 бродова, били су индентични бродовима прве серије. Формална наруџба је реализована 11. априла 1939. године. Како је изградња бродова плаћена пре саме изградње, бродоградитељи су понудили рок изградње од 11 до 14 месеци за обе серије.

У изградњу разарача клсе Хант ангажовано је 11 бродоградилишта. До пролећа 1939. Године, сви бродоградитељи су добили комплетне пројекте потребне за градњу брода. Градња првих бродова започета је 8. јуна 1939. године. Међутим, ускоро ће постати јасно да се конструкторима поткрала грешка што није ни било тако чудно, обзиром на кратко време додељено конструкторима.

Изградња

Са избијањем рата, поручено је још 36 разарача, 20 у октобру и 16 у децембру. Новчана средства за додатне бродове обезбеђена су из Ратног програма.

Јануара 1940. године започиње опремање првог разарача из класе, названог Atherstone, у бродоградилишту Cammell Laird. У то време, представници Одсека за конструкције обилазили су бродоградилишта укључена у програм градње разарача класе Хант, како би стекли увид у одвијање пројекта градње разарача. Неколико месеци раније, инжињер из бродоградилишта Yarrow приметио је нешто за шта је помислио да је грешка у конструкцији, те је сходно томе, пријавио Одсеку за конструкције. Међутим, како то обично бива када се сујета умеша у конструисање бродова – предложак инжињера из бродоградилишта био је игнорисан. Међутим, како су сличне примедбе стизале и из осталих бродоградилишта, Одсек за конструкције је морао да прихвати примедбе. До данашњег дана нема коначног доказа о манифестацији грешке у прорачуну стабилитета, једино што је потврђено јесте да се разарач Atherstone приликом уградње треће топовске куле нагнуо на страну и наслонио на зид дока. Овај инцидент је проузроковао да се градња обустави, а пројекат врати на исправку.

HMS Mendip, Type I

Измене пројекта примењене су на првоизграђеном броду, HMS Atherstone-у крајем фебруара. Враћање пројекта у биро проузроковало је кашњење пројекта изградње. Тестови су показали да недостаци нису у потпуности отклоњени, али је градња првих 23 разарача толико одмакла да није било упутно обуставити њихову градњу. Тих 23 разарача чини класу Хант, тип I. Просечно време изградње разарача класе Хант I износило је 13,5 месеци.

Разарачи којима је у складу са изменама пројекта повећана ширина трупа представљали су Тип II. Први разарач овог типа ушао је у оперативу 17. фебруара 1941. године (HMS Avon Vale). Просечно време изградње овог типа разарача било је нешто веће (18 месеци), што не чуди обзиром на услове рада бродоградилишта у рату.

HMS Cowdray, Type II

Финансијским средствима програма за 1940. годину наручено је још 30 разарача класе Хант. Према наруџби, ових 30 разарача требало је бити изграђено по узору на Тип II, али је наново покренуто питање наоружавања разарача торпедима. Овог пута, након аргументованих објашњења, „торпедни лоби“ је однео победу, тако да је 28 од укупно 30 разарача те серије наоружано са по једним двоцевним торпедним апаратом, уграђеним на средини брода. Промена депласмана брода компензирана је демонтажом двоцевног топа са крме. Друга разлика у односу на претходне типове јесте уградња вертикалног димњака. Тачни датуми наручивања бродова ове верзије нису познати, али је познато да је први брод овог типа ушао у оперативу децембра 1941. године (HMS Airedale), а последњи маја 1943. године (HMS Talybont).

HMS Easton, Type III

Преостала два разарача класе Хант изграђени су у верзији Тип IV. Другачије су линије у односу на претходнике. Ова два разарача грађена су у бродоградилишту компаније Thornycroft, који су октобра 1938. године одговорили да ће изградити два разарача класе Хант, али по „својим нацртима“. Преговори компаније са Адмиралитетом, који су се одужили, одуговлачили су почетак градње. Рат је увелико трајао када су се бродоградитељи у Thornycroftu покренули. Изграђени разарачи били су спорији од осталих и нешто већег депласмана.

HMS Brissenden, Type IV

Ратне модификације

Како су разарачи класе Хант били мали бродови, углавном са артиљеријским наоружањем, грађени непосредно пред и у току самог рата, на њима нису спровођене неке обухватније модификације током оперативне употребе.

Први уређај који је био додатно уграђен на брод био је радар. Према плановима из 1939. године, сваки пети брод из класе требао је бити опремљен раном верзијом радара, међутим до тога није одмах дошло јер су димензије самог уређаја биле неподесне за уградњу у мале бродове. Када су крајем пролећа 1940. године стигле прве, примитивне, верзије радара – нису имале чак ни могућност ротације антене. Антене ових радара, ознаке Type 286, биле су монтиране на врху јарбола, окренуте ка прамцу. За претраживање мора, брод је морао да окрене круг од 360° да би извршио „пребрисавање“ простора око брода.

Крајем 1941. године радар Type 286 замењен је модернијим радаром, Type 290. Овај радар је имао већу снагу, као и могућност ротације антене. Сама антена била је доста мањих димензија и лакша. Касније је уграђиван и модел Type 271.

Када говоримо о бродском наоружању, оно је током оперативне употребе остало суштински непромењено. Од краја 1941. године извршена је уградња једноцевних топова калибра 20 мм на крилима командног моста, код верзије Тип I и Тип II. Код Типа III, на крменој палуби је било места за уградњу трећег једноцевца у калибру 20 мм. На 18 разарача Тип I, три разарача Тип II и два разарача Тип III на сам прамац уграђиван је брзометни четвороцевни топ калибра 40 мм (популарни „пом пом“) како би се разарачима омогућило ефикасније дејство против брзих торпедних чамаца немалке ратне морнарице. Током друге половине 1943. године извршена је пренаоружавање бродова двоцевним топовима калибра 20 мм, уместо дотадашњих једноцевних топова калибра 20 мм. Средином 1945. године, разарачи који су упућивани на Далеки Исток, пренаоружавани су ПАТ-овима Бофорс Марк III уместо топова 20 мм. Крила на командним мостовима су у већини случајева остала празна, док су Бофорси монтирани испред моста и на крми.

Оперативна употреба током рата

Као класа, разарачи класе Хант су имали више ватрених крштења од осталих ратних бродова који су пловили под заставом британске краљевске морнарице током Другог светског рата. Са 86 бродова у класи, није могуће описати пут сваког разарача понаособ.

Депласманом мали бродови, и са ограниченом аутономијом, није ни чудо што су им се задаци ограничавали на патролне вожње, углавном у водама Северног мора, Ла Манша и у Медитерану.Са уласком у оперативу првих разарача, за луку базирања им је одређена лука Скапа Флоу, где бивају придодати једној од флотила разарача. Овакав почетни распоред помогао је посадама нових разарача да уче од искуснијих колега. Након спроведених заједничких вежби и патрола, као и ескортних вожњи, разарачи класе Хант бивају послати на југ, у луке Ширнес, Харвич и Портсмаут. Како су јужне команде добијале значајан број нових разарача, то су и наредни новоизграђени разарачи слати директно њима или у Росит, где би се увежбавали са снагама које су већ обављале ескорте.

До краја 1940. године, у оперативи се налазило 19 разарача класе Хант, и то: у Ширнесу пет разарача, у Харвичу осам и у Портсмауту шест разарача.

Након Денкерка (где је учешће у евакуацији узео и разарач HMS Fernie), неколико бродова је доживело своје прво ватрено крштење. У септембру месецу HMS Garth заједно са монитором HMS Erebus бомбардује Кале, да би месец дана касније бомбардовао Денкерк.

Крајем новембра, заједно са разарачем HMS Campbell, док се налазио на задатку обезбеђења конвоја потапа немачки торпедни чамац S38. Ово је био и први сукоб разарача класе Хант са немачким торпедним чамцима. На прва оштећења није требало дуго чекати. Већ у децембру исте године HMS Garth на ушћу Темзе наилази на мину.

1941. година протекла је у повећаном ангажовању разарача класе Хант на задацима пратње трговачког бродовља, највише услед недостатка ескортних разарача. Хант класа није била најпогоснија за те задатке, али је нужда условила такву употребу.

Први губици међу разарачима класе Хант догодили су се 25. фебруара 1941. године. Тада је HMS Exmoor, потопљен торпедима немачког торпедног чамца S30, док је обезбеђивао конвој FN-417.

Разарачи класе Хант нису се ангажовали само на обезбеђењу конвоја – обезбеђивали су и флотне разараче на задациима полагања минских препрека. Они су били и више него подесни за обављање тих задатака: могли су да одржавају брзину са разарачима из групе, а и могли су да им пруже адекватну ПВО.

Једна од најзначајнијих акција у којој су учествовали разарачи класе Хант била је „Операција Гидеон“ која због неповољних метео услова није могла бити изведена до краја. Операција се састојала у томе да су топовњаче симулирале конвој, а разарачи Хант њихову пратњу. Овакав пловни састав би требао да се учини Немцима као „лак залогај“, а у ствари је био мамац за немачке авионе. Међутим, због неповољних метео услова – топовњаче су се повукле, а разарачи су извршили бомбардовање Дијепа.

Адмиралитет је увидео да разрачи класе Хант имају добру ПАА тако да није зачудила одлука да одређени број разарача пребазира у Средоземље, где је била велика потреба за бродовима са јаком ПВО. До краја 1941. године пут Средоземља отпловило је једанаест разарача: осам у Александрију и три у Гибралтар. Група разарача која је базирала на Гибралтару била је ангажована за пратњу конвоја на рути Плимут – Гибралтар, док је александријска група разарача имала тежи задатак – задатке флотних разарача и подршка копненим јединицама на северноафричкој обали. Такође су извршавали и задатке дотура залиха у одсеченим гарнизонима. У то време постижу и прве успехе у противподморничким борбама: учествују у потапању две италијанске и једне немачке подморнице.

Почетком 1942. године разарачи класе Хант су могли бити виђени од Арктика, преко уских мора, до Средоземља. У свим тим подручјима ови бродови су учествовали у све већем броју акција. Током те године, у оперативу су ушли скоро сви разарачи класе Хант (сем њих четири који су се налазили у изградњи). Све команде су их желеле за себе, сем команде задужене за обезбеђење конвоја на рутама које су водиле преко Северног Атлантика. Тако су Хант разарачи виђени више пута у пратњи конвоја за Малту.

Осам разарача класе Хант је 19. августа учествовало у рејду на Дијеп. Њихова мала силуета и добре маневарске способности дошле су до изражаја у акцији. За ту прилику, HMS Calpe и HMS Fernie били су преуређени у сврху командних бродова, одржавајући везу са јединицама на обали и са извиђачким авионима.

HMS Cape

Упоредо са повећањем значаја Средоземља, растао је и број разарача класе Хант ангажованих у тим водама. Тако се крајем 1942. године на Средоземљу налазило 28 разарача: 10 на Гибралтару и 18 у Александрији. 1942. годину је обележило и учешће у операцији „Torch“, као и учешће у потапању још 4 немачких подморница. До краја идуће године број ангажованих разарача на Средоземљу попео се на 46.

Поред извршавања свих ових задатака, за очекивати је било да се разарачи Хант класе нађу и у операцији Оверлорд, јуна 1944. године. Неки су били преуређени у командне бродове, слично ангажовању у рејду на Дијеп. HMS Goathland је био један од командних бродова, са посадом која је нарасла на 284 људи, од којих су 177 били чланови сталне посаде, а остало је била укрцана команда и официри за везу. У операцији се нарочито истакао HMS Melbreak (борбе против торпедних чамаца).

Оштећени HMS Eridge упловљава у Александрију

Након искрцавања Савезника у Нормандији, Британци врше пребазирање разарача класе Хант из Средоземља у територијалне воде Велике Британије. На тај потез принудиле су их немачке подморнице које су појачале активнсоти у тим водама. У јануару 1945. године у лукама на југу Велике Британије базирала су 30 разарача, да би тај број до половине године нарастао на 37.

Рат на истоку завршен је изненада, бацањем атомских бомби на Јапан. На исток је требало послати 20 разарача, али их је  послато свега 9. Свих девет разарача пловило је у саставу Источноиндијске флоте. Остали разарачи су послати на ремонт. Након краћег ремонта разарачи су враћени у састав британске РМ, неки пребачени у резерву.

Треба напоменути да је одређен број разарача нашао пут у друге ратне морнарице, и то током самог рата – седам разарача Тип II и шест разарача Тип III:

HMS Avondale – трансфер 1944. године у Грчку, пловио под именом Aegean,
HMS Bramham – трансфер 1943. године у Грчку, пловио под именом Themistockes,
HMS Hursley – трансфер 1943. године у Грчку, пловио под именом Kriti,
HMS Cowdray – трансфер 1943. године у Грчку, пловио под именом Admiral Hastings,
HMS Bedale – трансфер 1942. године у Пољску, пловио под именом Slazak,
HMS Oakley – трансфер 1941. године у Пољску, пловио под именом Kujawiak,
HMS Silverton – трансфер 1941. године у Пољску, пловио под именом Krakowiak,
HMS Bolebroke – трансфер 1942. године у Грчку, пловио под именом Pindos,
HMS Border – трансфер 1942. године у Грчку, пловио под именом Adrias,
HMS Hatherleigh – трансфер 1942. године у Грчку, пловио под именом Canaris,
HMS Modbury – трансфер 1942. године у Грчку, пловио под именом Miaoulis,
HMS Eskdale – трансфер 1942. године у Норвешку, без промене имена,
HMS Haldon – трансфер 1942. године у Француску, пловио под именом La Comobattante

Губици разарача класе Хант

Тип I
HMS Berkeley, 19.08.1942. годиине, напад из ваздуха
HMS Exmoor, 25.02.1941. године, торпедован са торпедног чамца
HMS Quorn, 2/3.08.1944. године, арт. бој са мањим бродом
HMS Tynedale, 12.12.1943. године, торпедован са подморнице

Тип II
HMS Dulverton, 13.11.1943. године, ваздушни напад
HMS Eridge, 29.08.1942. године, торпедован са торпедног чамца
HMS Grove, 12.06.1942. године, торпедован са подморнице
HMS Heythrop, 20.03.1942. године, торпедован са подморнице
HMS Hurworth, 22.10.1943. године, мина
ORP Kujawiak, 15.06.1942. године, мина
HMS Puckeridge, 06.09.1943. године, торпедован са подморнице
HMS Southwold, 24.03.1942. године, мина

Тип III
HMS Airdale, 15.06.1942. године, ваздушни напад
HMS Aldenham, 14.12.1944. године, мина (Јадранско море)
HMS Blean, 11.12.1942. године, торпедован са подморнице
Adrias, 22.10.1943. године, мина
Eskdale, 14.04.1943. године, торпедован са торепедног чамца
HMS Goathland, 24.07.1944. године, мина
La Combattante, 23.02.1945. године, торпедован са торпедног чамца
HMS Holcombe, 12.12.1943. године, торпедован са подморнице
HMS Limbourne, 23.10.1943. године, торпедован са површинског брода
HMS Penylan, 03.12.1942. године, торпедован са торпедног чамца
HMS Rockwood, 11.11.1943. године, ваздушни напад једрилицом-бомбом
HMS Wensleydale, 21.11.1944. године, тешко оштећен у удесу са HMS LST-367

Закључак

Иако нису конструисани за вођење противподморничке борбе, њихов рад у улози ППд заштите конвоја био је респектабилан – учествовали су у потпању 16 немачких и 5 италијанских подморница. Термин „општа намена“, која описује филозофију ове конструкције, некако је промашила опис. Ови бродови били су „девојка за све“ – јер ни један командант није пропустио да искористи овакву комбинацију ватрене моћи, брзине и маневарских способности какву су имали ови разарачи. Рат је узео свој данак – изгубљено је 24 од 86 изграђених бродова у класи. Како су били осетљиви на дејкство мина и торпеда, велики део изгубљених бродова отпада на ова два узрока. Грађени искључиво за потребе надолазећег рата, после потписивања мира пребачени су у резерву, где су након неколико година нестајали из флотне листе. Један или два брода су претворени у бродове-мете, 19 их је запловило под поморским заставама других земаља, а остали су изрезани у старо гвожђе.

RΗΝ Adrias са откинутим прамцем након наиласка на мину, упловљава у Александрију

ТТ карактеристике

Тип I Tип II Тип III Тип IV
Дужина (м) 85,34 85,34 85,34 90,22
Ширина (м) 8,84 9,44 9,44 10,06
Газ (м) 2,35 2,35 2,35 2,35
Депласман стандардни (т) 1000 1050 1037 1170
Депласман пуни (т) 1490 1610 1620 1589
Погон (КС) 19000 19000 19000 19000
Брзина (чв) 30 29 29 25
Даљина пловљења (НМ) 2000 3600 3700 2350
Наоружање 4 х1 01мм
4 х 40мм
2 х 20мм
40 дбм
6 х 101мм
4 х 40мм
2 х 20мм
110 дбм
4 х 101мм
4 х 40мм
2 х 20мм
110 дбм
2 х ТС 533 мм
6 х 101мм
4 х 40мм
2 х 20мм
4 х 12,7 мм
3 х ТЦ 533 мм
40 дбм
Посада (чланова) 146 146 168 170

HMS Hood, бојни крсташ

Прича о бојном крсташу HMS Hood почиње 1915. године, једва годину дана након избијања Првог светског рата. Британски Адмиралитет је започео стварање брода „следеће генерације“ – наследника класе „Queen Elisabeth“. Сходно томе, у јесен 1915. године директор Поморских конструкција добија инструкције да припреми тактичко техничке захтеве за нови, експериментални брзи бојни брод.

Циљ инжињера био је да направе брод који ће бити супериоран над постојећом генерацијом бојних бродова. Проучаван је велики број недостатака и проблема који су се јављали код ратних бродова тог времена. Велики проблем је представљала ниска палуба и велики газ – у време рата. Тада би на брод била укрцана додатна храна, муниција, гориво и људство, тако да су многи бродови имали већи депласман од конструктивног. Допунска тежина је узроковала озбиљне проблеме: бродови су имали већи газ, тако да би при тешком мору батерије секундарне артиљерије (који су се налазиле у испустима палубе по боковима) често бивале квашене. Као резултат честог квашења, топови су временом постајали неупотребљиви и неповољно утицали на ватрену моћ брода. Избацивање батерија секундарне артиљерије није био једини проблем са којима су се посаде бродова сусретале: претоварен брод је имао лошије маритимне карактеристике од конструктивних услед честог уласка воде кроз отворе око топова. Као резултат свих допунских тежина, укључујући и продрлу воду, добијао се знатно већи газ, који је ограничавао употребу брода у плитким водама. Сходно томе, конструкторима је речено да осигурају конструкцију са високом палубом, високо монтираним батеријама секундарне артиљерије и малим газом. Додатни захтеви су били постизање брзине од 30 чворова и употреба нових топова калибра 15 инча.

Између јесени 1915. и почетка 1916. године припремљено је више конструктивних предлога (са варијацијом у дужини, ширини, газу, оклопу, погону и перформансама). Негде у то време, на инсистирање адмирала Џеликоа (Jellicoe), измењени су захтеви тако да је претпостављена градња бојног крсташа уместо брзог бојног брода. Ова промена је великим делом проузрокована информацијом о немачким плановима конструисања класе „супер бојних крсташа“.

Пловила класе Мекензен (Mackensen), уколико би се изградила, била би импресивна: депласман између 30 и 35 хиљада тона, брзина од 30 чворова са јаким артиљеријским наоружањем. У складу са немачким принципима бродоградње, нови бродови би имали и јак оклоп. Једноставно речено, бојни крсташи класе Мекензен би могли да потопе било који британски бојни крсташ који се тада налазио у оперативној употреби британске морнарице. То се у британској морнарици није могло дозволити.

Фебруара 1916. године Адмиралитет је сузио избор на два врло слична дизајна инжињера Атвуда (E. L. Attwood). Ови пројекти су даље развијани све до априла 1916. године када је пао и коначан избор. Тада су и поручена три брода нове, тада назване „New Admiral class: Hood“. Одлучено је да градитељ првог брода из класе буде бродоградилиште John Brown & Company Ltd, у Клајдбанку.

31. маја 1916. године одиграла се велика поморска битка код Јитланда. Иако су Британци извојевали стратегијску победу, платили су високу цену: потопљена су три бојна крсташа са великим губитком живота. Сва три бојна крсташа (H.M.S. Invincible, HMS Queen Mary и HMS Indefatigable) потонули су услед јаке експлозије у унутрашњости брода након што су немачки пројектили лако пробили оклоп палубе и оклоп артиљеријских купола.

Бојни крсташ Лајн је такође био близу потапања. Од потапања су га спасили одлична процена штете, те брзо и правилно доношење одлука (плављење муницијских комора). Након спровођења опсежних истрага око потапања бродова, постало је кристално јасно да је оклопна заштита брода недовољна, као и да је тадашњи барут, кордит врло нестабилан. Такође је постало јасно да, уколико се не модификује, и нова класа ће патити од истих недостатака.

У дизајн брода су постепено увођена нова конструктивна решења, за која се сматрало да треба да буду уграђена. Коначни дизајн брода је усвојен августа 1916. године, а кобилица за први брод у класи, Худ, положена је првог дана септембра 1916. године.

Изграђен брод био је импресиван – врло брз, врло велики и врло леп. Сви проблеми у конструкцији нису отклоњени. Услед ојачања оклопа, брод је био много тежи него што је било планирано. Додатна тежина утицала је на то да се газ драстично повећа, и самим тим приближи палубу површини мора. Као резултат, при вожњи по тешком мору, или при вожњи великим брзинама по мирном мору палуба је често заливана морем. Тако је брзо стекла репутацију „највлажнијег“ брода у флоти. Ситуација се погоршала током година у којима је депласман брода константно повећавао. Положај брода је утолико био гори у време борбених дејстава када је брод био приморан да укрцава знатно веће количине материјала.

Због своје величине, наоружања великог калибра и саме легенде о броду, поједини историчари класификују га, уместо као последњи британски бојни крсташ класификују као први модерни брзи бојни брод. Ово гледиште, ако се узме у обзир Худов оклоп и наоружање у односу на класу Queen Elisabeth, једноставно није прихватљиво. Чињеница је да је Худ био боље и оклопљен и наоружан.  Уколико се оклоп и наоружање пореде са брзим (модерним) бојним бродовима који су се тада појавили, Худ се може сврстати у класу „супер бојних крсташа“. У стварности, Худ је увек био класификован као бојни крсташ – Адмиралитет је најбоље познавао његове недостатке.
Поставља се питање зашто га је онда Адмиралитет ангажовао у улози бојног брода током Другог светског рата? Вероватно због недостатка бродске артиљерије великог калибра на мору. Худова репутација је такође један од кључних фактора за такво одлучивање…. „Моћни Худ“.

У касно пролеће на навозима бродоградилишта градила су се укупно 4 бојна крсташа: HMS Hood у „John Brown & Company Ltd“, HMS Howe у „Cammell Laird“, HMS Rodney у „Fairfield“ иi Anson у „Armstrong Whitworth“. Изненада, по открићу да су Немци отказали градњу Мекензен класе, Британци поступају слично њима: отказују градњу свих сем првог брода. Разлог за опстанак Худа лежи у његовој тада, већ поодмаклој градњи.

Изградња Худа је потрајала нешто испод три ипо године, већином због честих промена у дизајну и конструкцији, као и због смањеног притиска за градњом нових бродова која је очигледно спласнула након завршетка Првог светског рата.

Худ у бази Скапа Флоу, 1940.

Морска испитивања су се одвијала повољно, тако да је 18. марта извршена проба на мерној миљи, са фантастичним резултатима. Са снагом погона од 151 000 КС остварена је брзина од 32,07 чворова, без икаквих проблема и недостатака. Назначена брзина је постигнута у неповољним метео условима, са ветром јачине 6 по Бофору. Проби на мерној миљи присуствовао је и сам командант Прве ескадре бојних крсташа, вице адмирал Сер Роџер Кејс (Sir Roger Keyes), који је те вечери, приликом напуштања брода изразио задовољство новим заставним бродом своје ескадре.

У петак 19. марта извршене су пробе система кормиларења, такође успешно. Брод је усидрио код Гринока, где је у суботу и недељу попуњен водом, горивом и мазивом, у циљу тестирања газа, извршеном у понедељак и уторак. Након успешних тестирања уследило је упловљење у луку Росит.

Крајем 1938. године упућен је захтев за модификацију брода од стране саме посаде. Набројани су мане и недостаци и у складу са њима направљен прелиминарни нацрт измена којима би се недостаци на броду превазишли. План је званично назван „Велика поправка“.

На несрећу, детаљни планови нису били разрађени – само прелиминарни нацрти. Према неким изворима, нацрти су урађени у форми скице преко самог цртежа брода. Скице су биле скоро индентичне изгледу брода HMS Renown (стање након рефита 1936-39. године). Није познато где су завршиле полазне скице за реконструкцију брода, тако да се верује да су изгубљене.

Предложене су следеће модификације:

  • измене у погонском комплексу: скоро сваки део комплекса требао је да буде унапређен, сем главних погонских машина,
  • ремоделирани торпедни испусти и бочни оклоп (испусти су требали да буду проширени до врха оклопног појаса дебљине 7 инча, уместо до врха 12 инчног оклопног појаса.
  • Унапређење оклопне заштите палубе изнад виталних делова брода,
  • Ново надграђе брода и јарболи (прамчано надграђе требало је да буде слично надграђу као код бродова Renown, Queen Elizabeths или на King George V),
  • Нови димњаци (као код HMS Renown, пошто су димњаци на бродовима класе King George V били премали),
  • Уградња катапулта, хангара и хидроавиона типа Walrus,
  • Унапређење бродске противваздушне одбране, што би укључило додавање 3 топа пом-пом, додавања 16 топа калибра 4,5 инча или 5,25 инча.
  • Унапређени систем управљање ватром
  • Продужетак прамчане палубе, како би се смањило квашење брода

Разлог за неизвршење плана „Велике поправке“ може се наћи у предстојећем рату, дугом времену за извођење радова за које флота не би могла да рачуна на важну пловну јединицу- преко потребну, као и трошење ресурса за друге задатке предстојеће одбране. Поставља се питање да ли је могао бити спроведен скромнији план, где би радови трајали једну до две године, након чега би британска флота добила брод боље заштићен, са снажнијим наоружањем за ПВО брода.

ТТ карактеристике
Класа и тип бојни крсташ класе Admiral
Депласман 47 430 т
Дужина 262,3 м
Ширина 31,8 м
Газ 9,8 м
Снага погона 144 000 КС
Погон парне турбине Brown-Curtis, 4 осовинска вода, 24 Yarrow котлова
Брзина 1920: 31 чв
1941: 28 чв
Даљина пловљења 1931: 5 332 миља брзином од 20 чв
Посада 1919: 1 433 чланова
1934: 1 325 чланова
Наоружање из новоградње:
4 × 2-цевна топа калибра 381 мм
12 × 140 мм
4 × 101мм
6 × ТЦ калибра 533 мм1941. године:
4 × двоцевни топ 381 мм
7 × двоцевни топ 101 мм
3 × осмоцевни топ 40 мм
5 × четвороцевни митраљез 12,7 мм
5 × 20-цевни лансер ракетних пројектила
2 × 2струки торпедни апарат калибра 533 мм
Оклопна заштита појас: 305-152 мм
палуба: 19 – 76 мм
барбете: 305 – 127 мм
куполе: 381 -279 мм
Аеро компонента 1 авион, 1 катапулт

HMS Hermes, носач авиона

Кобилица за први британски, али и први светски – наменски пројектован носач авиона, положена је 15. јануара 1918. у бродоргадилишту Armstrong Whitworth. Добио је име HMS Hermes, а током градње је више пута вршена измена пројекта, све на основу искустава из употребе носача авиона Furious и Argus. Ове измене су проузроковале кашњење у изградњи носача, тако да је овај ушао у наоружање тек 18. фебруара 1924.

Изглед носача HMS Hermes диктирао је облик трупа, пројектован на основу пројекта трупа крстарице, који је имао предност у брзини пловљења, али није имао капацитета за смештај већег броја авиона, што се аутоматски одражавало  и на ватрену моћ самог носача авиона. По првобитном пројекту, носач је имао два острва, али како је још увек владала конфузија по питању најбоље конфигурације носача авиона, Британци су одлучили да ипак уграде једно острво, и то на десном боку брода.

Почетком августа 1939, на носачу авиона је извршен кратки ремонт. У строј се вратио 24. августа, под командом кбб Хутона (F. E. P. Hutton). Првог дана септембра, на носач је слетело 12 торпедних бомбардера типа Fairey Swordfish из састава 814. ескадриле. Средином септембра, HMS Hermes је извршавао противподморничке патроле, у рејону западних прилаза британском острвима. Дан након што је на једној оваквој патроли потопљен носач HMS Courageous, HMS Hermes је лоцирао подморницу, али су напади разарача из пратње (HMS Isis и HMS Imogen) били неефикасни. Након тога, носачу је наређено да отплови за Девонпорт, где му је уграђена опрема за поништавање бродског магнетизма. Заједно са француским бојним бродом Strasbourg, носач HMS Hermes плови за Дакар, где упловљава 16. октобра. Означени као „Force X”, 25. октобра су започели трагање за немачким бродовима на Атлантику. Патролирање је потрајало до децембра, без трага немачким бродовима, тако да је носач HMS Hermes упућен у Британију на ремонт, а успут је отпратио један конвој. Ремонт је трајао од 9. јануара до 10. фебруара 1940, након чега је носач враћен у Дакар, где је наставио са патролама.

HMS Hermes је 25. маја добио новог команданта брода – кбб Онслоа (Richard F. J. Onslow). Након што се вратио са једне од патрола, 29. јуна, нови командант добија наређење да исплови и блокира луку Дакар, јер је гувернер Француског Сенегала објавио прилазак колоније режиму из Вишија. У ноћи 7/8. јула, чамац са носача HMS Hermes је покушао да под француски бојни брод Richelie баци четири дубинске бомбе, док су авиони Swordfish покушали торпедни напад. Чамац је успешно дошао до француског бојног брода, али није дошло до детонације дубинских бомби. Торпедни бомбардери су били нешто успешниј, успевши да оштете један од бродских пропелера. Француски авион је неколико пута извео напад на британске бродове, али без успеха. Након напада, HMS Hermes је кренуо ка Фритауну, али се у олуји 10. јула сударио са наоружаним трговачким бродом HMS Corfu. Приликом судара, три члана посаде носача је поврећено (један је касније подлегао повредама), док на другом броду није било повређених. Два брода су се приликом судара спојила, тако да је посада могла слободно да прелази са једног брода на други. Издато је наређење да посада са HMS Corfu преће на HMS Hermes. Бродови су раздвојени комбинацијом турбина носача и избацивањем баласта са HMS Corfu, чиме је олакшан брод. Прамац у дужини од девет метара на носачу авиона је био згужван, али како је оштећење било на надводном делу, несметано је отпловио брзином од 12 чворова за Фритаун. Насупрот њему, HMS Corfu је имао тежа оштећења и морао је да буде тегљен крмом напред. Тегљење до Фритауна је трајало три дана. Носач се убрзо придружи оконвоју за Јужноафричку Републику и 17. августа су започеле поправке у л. Симонстаун. Поправке су завршене 2. новембра, а у Фритаун је упловио 29. новембра.

Носачу авиона HMS Hermes се 2. децембра у трагању придружила лака крстарица HMS Dragon. Касније им се придружује и наоружани теретни брод Pretoria Castle, када долази и наређење за трагање за немачким џепним бојним бродом Admiral Scheer. Састав је испловио 31. дцембра из Симотауна, а HMS Hermes је деташован да дуж јужноафричке обале трага за бродовима Вишијевске Француске. Један такав брод је осмотрен 26. јануара. Носач је 4. фебруара отпловио на север како би се сусрео са тешким крстарицама Shropshire и Hawkins, са којима је требао да блокира сомалијску луку Кисмајо. Ова лука се већ налазила под опсадом снага Комонвелта. Тешка крстарица Hawkins је успела 12. фебруара да заплени три италијанска теретна брода, до је носач HMS Hermes успео да ухвати један теретњак. Десет дана касније, HMS Hermes је био један од бродова са задатком да пронађе немачки брод Admiral Scheer. Први подаци о немачком броду дошли су са лаке крстарице HMS Glasgow. Ипак, Немци су поново успели да умакну Британцима. Почетком марта носач стиже у Коломбо, одакле наставља са трагањаем за немачким бродовима. Априла месеца бива послат у Персијски залив како би подржао британске операције у Басри, где остаје до средине јуна, када се враћа на патролирање Индијским океаном, у рејонну између Шри Ланке и Сејшела. Патролирање је настављено све до 19. новемба, када стиже у Симонстаун на поправке, које нису биле завршене све до 31. јануара 1942.  Након повратка у строј, HMS Hermes је додељен Источној флоти и биваупућен у Коломбо, где упловљава 14. фебруара.  Пет дана касније испловљава како би прихватио авионе Swordfish из састава 814. ескадриле и сусрео се са аустралијским разарачем HMAS Vampire. Са разарачем у пратњи су кренули у противподморничку патролу. Ескадрила је искрцана 25. фебруара, након што је носач упловио у луку Тринкомале. Средином марта им је наређено да плове за Фриментл у Аустралији, како би се придружили савезничким поморским снагама, али је то наређење опозвано три дана касније и сходно томе су додељени саставу „Force B” Источне флоте.

Јапански авиони су 5.априла напали Коломбо. Након тог напада, носачу авиона HMS Hermes и разарачу HMAS Vampire је наређено да отплове за Тринкомале, како би се припремили за учешће у опеацији Ironclad, британску инвазију на Мадагаскар. Авиони 814. ескадриле послати су на обалу. Након упозорења на јапански ваздушни напад,  HMS Hermes и HMAS Vampire су испловили из Тринкомалеа и запловили на југ. Јапански извиђачки авион, лансиран са бојног брода Haruna, их је уочио  стотинак миља јужно од Тринкомалеа. Британци су пресрели радио извештај пилота о уоченим британским бродовима и наредили бродовима да се врате у Тринкомале. Намеравали су да им обезбеде ловачку подршку, али су бродови морали да им се приближе што је више могуће. Јапанци су у напад послали 85 обрушавајућих бомбардера типа Aichi D3A и девет ловачких авиона Mitsubishi A6M Zero. Процена је да је најмање 32 авиона извршило напад. Британци су као помоћ својим бродовима послали шест ловачких авиона Fairey Fulmar II из састава 273. ескадриле. Још шест авиона истог типа, из састава 803. и 806. ескадриле је пристигло на бојиште након потапања британског носача. Разарач је потопљен у следећем налету. Преостали јапански авиони су извршили напад на остале британске бродове, који су се налазили северније. Успели су да потопе помоћни брод Athelstone, корвету Hollyhock, танкер British Sergeant и теретни брод Norviken, који је пловио под норвешком заставом.

Носач HMS Hermes је потонуо уз губитак 307 чланова посаде, укључујући и самог команданта брода. Командант разарача HMAS Vampire и седам чланова његове поаде је такође погинуло. Највећи број преживелих чланова посаде спашен је ангажовањем болничког брода Vita. Јапанци су у нападу изгубили четири авиона D3A, а још пеет је оштећено.

HMS Hermes и HMAS Vampire под нападом јапанских авиона

HMS Hermes тоне

ТТ карактеристике HMS Hermes
Tип носач авиона
Депласман 11 020 т стандардни
13 900 т пуни
Дужина преко свега 182,9 м
Ширина 21,4 м
Газ 7,1 м
Погонска група 2 парне турбине, 6 котлова, 2 осовинска вода,
40 000 КС
Брзина пловљења 25 чв
Посада 566 (без ваздухопловног особља)
Радијус пловљења 5 600 М брзином од 10 чв
Наоружање 6 × 140 мм
4 × 101 мм
Оклопна заштита појас: 76 мм
палуба: 25 мм
Авио компонента 20 авиона

HMS Glorious, носач авиона

Последњи носач настао конверзијом крстарица, HMS Glorious, други је из класе бојних крсташа класе Courageous који је конвертован у носач авиона. Кобилица брода је положена 1. маја 1915. у Белфасту. У наоружање британске морнарице улази јануара 1917, као лаки бојни крсташ. Конверзија у носач авиона је започета 1924. у бродоградилишту Росит. Након конверзије је отегљен у Девонпорт, где је 24. фебруара 1930. поново уведен у оперативу, овог пута као носач авиона.

Службу у својству носача авиона започиње у саставу Средоземне флоте. Кратко време, од марта до јуна 1930. се налази у састаљву Домовинске флоте, након чега се враћа у састав Средоземне флоте. Као и носач авиона Courageous, и HMS Glorious је могао да укрца 48 авиона, међу њима ловце Flycatcher, торпедне бомбардере Dart и Ripon, као и извиђачке авионе типа Fairey IIIF. Касније у састав ваздухопловне групе носача авиона улазе ловачки авиони типа Nimrod и Osprey, а са избијањем Другог светског рата – и ловци Sea Gladiator.

Glorious се налази у саставу Средоземне флоте све до октобра 1939. У ремонту, извршеном у периоду од јула 1934. до јула 1935. крмени део летне палубе је продужен. Уградњом катапулта и наоружања, постаје истоветан носачу Courageous, с тим да је разлика између њих била само у модификацији крменог дела палубе.

Први ратни задатак носача авиона HMS Glorious био је пролазак кроз Суец и улазак у Индијски океан, где би се придружио лову на немачку тешку крстарицу Admiral Graf Spee. Априла 1940, након неуспешног лова, Glorious се враћа у Домовинску флоту како би учествовао у инвазији на Норвешку, пружајући ваздушну подршку, заједно са носачем Ark Royal. На палуби су се налазили авиони Gladiator из састава 263, 802. и 804. ескадриле, као и Skua из 803. ескадриле. Ови авиони су полетели 24. априла у напад на циљеве око Трондхајма. Три дана касније, носач се вратио у Скапа Флоу како би извршио попуну горивом и укрцао још авиона. Првог дана маја, носач се поново налазио у норвешким водама. У норвешким водама је поново био 18. маја, овог пута са авионима Walrus из 701. ескадриле и Hurricane из 46. ескадриле. Британске снаге су се пар дана касније повукле.

HMS Glorious се 8. јуна, са још два разарача (HMS Acasta и HMS Ardent), налазио на путу ка Скапа Флоу. Димњаци са три брода су направили видљив сигнал за немачке бојне бродове (бојне крсташе) Gneisenau и Scharnhorst. Посада носача је уочила немачке ратне бродове у 1600 часова. Glorious није предузео никакве акције, сем што је упутио један од разарача у извидницу. Пет авиона Swordfish је подигнуто на палубу носача. Разарач Ardent је храбро извршио напад на немачке ратне бродове, успевши да погоди епријатељски брод једним пројектилом калибра 120 мм. Ускоро је подлегао услед удара са немачких бродова. Scharnhorst у 1632 часова окреће ватру ка носачу, успевши да погоди прамчани део летне палубе. У 1658 носач прима други погодак, потом у 1740 часова, када је димна завеса почела да се разилази. Овог пута је погођен машински простор, након чега носач успорава и почиње да кружи. Потонуо је у у 1810 часова. Спашено је свега 43 чланова посаде.

ТТ карактеристике HMS Glorious
Tип носач авиона
Депласман 25 370 т
Дужина преко свега 239,8 м
Ширина 27,6 м
Газ 8,5 м
Погонска група 4 гасне турбине, 4 осовинска вода, 90 000 КС
Брзина пловљења 30 чв
Посада 793 (+ 490 припадника ваздухопловства)
Радијус пловљења 5 860 М брзином од 16 чв
Наоружање 16 × 4,7-инча (120 мм)
Оклопна заштита појас: 51–76 мм
палубе: 19–25 мм
Авио компонента 48

HMS Eagle, носач авиона

Наручен јула 1912, са кобилицом положеном 1913, HMS Eagle је свој живот започео као нови бојни брод чилеанске ратне морнарице Almirante Cochrane. Избијање Првог светског рата је довело до прекида градње. Прекид је трајао до 1918, када га је откупила британска краљевска морнарица. Британци су намеравали да изврше конверзију започетог бојног брода у носач авиона.

Као и његови претходници, грађени конверзијом других бродова, и носач HMS Eagle је требао да има два острва. Овај концепт је убрзо напуштен и уместо два, носач је добио једно острво на десном боку и дугу непрекинуту летну палубу. Сви су се слагали да је ово корак напред у конструкцији брода, како морнари тако и ваздухопловци.

Како је био заснован на трупу супердреднота, ова конструкција није била идеална за носач авиона и имала је доста непотребне масе, што није било практично за уклањање. Капацитет крцања авиона био би најмањи од свих британских носача авиона, иако је био дуг 203 и широк 35 метара. Носач је задржао 9 топова калибра 6 инча (152 мм) из пројекта бојног брода, а даље је уграђено пет топова калибра 4 инча (101 мм) и осам топова калибра 40 мм.

Носач HMS Eagle је званично уведен у наоружање 20. фебруара 1924, као највећи носач авиона на свету. Прву дужност је добио у оквиру Средоземне флоте. Упркос ограниченим капацитетима за смештај авиона, HMS Eagle је успео да укрца 24 авиона. Након планског ремонта, HMS Eagle је отпловио на Далеки исток. Почетак Другог светског рата га затиче у Сингапуру, са свега пар авиона типа Swordfish из састава 813. и 814. ескадриле. Након патролирања у Индијском океану, HMS Eagle је повучен на запад ради пратње великог конвоја са аустралијским трупама. До јула 1940. се налазио и источном Средоземљу, још увек са авионима 813. ескадриле и три авиона Sea Gladiator, који су пронађени у сандуцима у једној од лука. Авиони су склопљени и од њих је формирана 885. ескадрила. Током јула и августа 1940. постигнут је одређени успех у патролама, када је потопљена италијанска подморница Iride.

HMS Eagle

Од октобра 1940, HMS Eagle је ангажован у конвојима за снабдевање Малте, када јој италијански авиони SM.79 наносе оштећење на систему дотура авионског горива. Посада ће тек касније приметити оштећење. Операције су се наставиле нападима на Родос и Тобрук, када посада открива оштећење на систему горива. Због ових оштећења HMS Eagle није учествовао у нападу на Тарант, али је за потребе тог напада пет авиона Swordfish пребачено на носач Illustrious. Делујући из Александрије, HMS Eagle је наставио да обавља дужности у пратњи конвоја за Грчку и Малту све до априла 1941. када је примљено наређење да крене кроз Суец, док ће авиони вршити напад на италијанско бродовље код Масаве. Након неуспешног трагања за непријаељским бродовима у Индијском океану, HMS Eagle наставља на југ, за Момбасу и Дурбану, где добија наређење да се сретне са бојним бродом HMS Nelson и настави на севеер, ка Гибралтару. Међутим, приликом састанка са бојним бродом, HMS Eagle добија наређење да патролира јужним Атлантиком све до октобра, када стиже у Гринок ради поправки.

Поправке су вршене до јануара 1942, након којих HMS Eagle поново одлази у Средоземље, где извршава задатак транспорта авиона за Малту, заједно са носачем HMS Argus. Током једног од транспорта, HMS Eagle успева да избегне торпедо, лансирано са италијанске подморнице Dandolo.

У друштву са носачима авиона HMS Victorious и HMS Indomitable, авиони са HMS Eagle су пружали ловачку заштиту током операције Pedestal. HMS Eagle је коначно истрошио сву срећу када је погођен са четири торпеда лансираних са немачке подморнице U-73. Четири минута је било довољно да носач потоне на дно Средоземног мора, 80 миља јужно од рта Салинас (38°3′0″N 3°1′12.00″E). Настрадао је 131 члан посаде, углавном они чије су борбене станице биле дубоко у потпалубљу.

HMS Eagle је потонуо за четири минута

ТТ карактеристике HMS Eagle
Tип носач авиона
Депласман 22 200 т стандардни
Дужина преко свега 203,5 м
Ширина 35,1 м
Газ 8,1 м
Погонска група 4 парне турбине, 50 000 КС
Брзина пловљења 24 чв
Посада 791
Радијус пловљења 4 800 М брзином од 16 чв
Наоружање 9 × 6-инча (152 мм)
5 × 4-инча (102 мм)
Оклопна заштита појас: 114 мм
палуба: 25–38 мм
Авио компонента 25–30

HMS Centurion, бојни брод

HMS Centurion је био други бојни брод класе King George V, изграђен пре Првог светског рата.

Током првог светског рата, бојни брод HMS Centurion се налазио у саставу 2. ескадре и као такав је учествовао у чувеној Јиландској бици. Тада је испалио четири салве на немачки бојни крстеш Lutzow, пре него му је HMS Orion блокирао линију ватре. Након дужности у Северном мору, плови у Средоземље како би надзирао капитулацију Отоманске империје. У Црно море упловљава 1919, где учествује у интервенцији током Руског грађанског рата, односно у помоћи Белим снагама.

Потписивањем Поморског споразума у Вашингтону, HMS Centurion је изашао из оперативе и постао брод мета. У овој улози остаје до априла 1941, када добија лажно надграђе, а све у циљу збуњивања немачких обавештајаца, које је требало убедити да је изграђен нови бојни брод, HMS Anson.

HMS Centurion као HMS Anson

Адмиралитет је 4. априла 1941. предложио да бродови Средоземне флоте изврше артиљеријски удар на Триполи, и да након тога са HMS Centurion блокирају улаз у луку. Адмирал Канингем је одбио овај предлог, смарајући да је HMS Centurion преспор и да непријатељ има превласт у ваздушном простору.

Јуна 1942, HMS Centurion испловљава за источно Средоземље, као део плана за операцију Vigorous. Његова улога је била да симулира оперативни бојни брод. Тако је HMS Centurion од 1942. до 1944. боравио на везу у Суецу, као противавионски брод, пружајући италијанским снагама слику оперативног бојног брода. Дрвене макете топова су успеле да држе италијанске супердредноте даље од канала.

Последњу улогу HMS Centurion игра у припреми за десант на Нормандију. Била му је намењена улога лукобрана у изради импровизованог пристаништа. Потопљен је 9. јуна 1944.

HMS Centurion као брод-мета