Ратна кријумчарска роба

Успех британске блокаде у Првом светском рату био је сигурно један од разлога зашто се Енглеска тридесетих година ваљано припремала за евентуалну нову блокаду. Од 1930. су се у Индустријском обавештајно центру скупљали и проучавали подаци који би могли бити од важности у економском рату. Приликом тајних договора са Француском у Лондону, априла 1938, Чемберлен је саопштио француским посланицима да би поморска блокада Немачке за Британију била најмоћније оружје у рату против Немачке.

Кад су 3. септембра 1939. Британија и Француска објавиле Немачкој рат одмах је следила поморска блокада Немачке. Била је то, тако рећи, тотална блокада, иако је била објављена листа са забрањеном робом, па се у пракси, на основу тајних инструкција, смело да пропусте једино: лекови, дуван, неке ситнице и оно што је било неопходно путницима на броду.

Спуштање чамца у море са делом посаде који ће преконтролисати товар на заустављеном трговачком броду.

Британска морнарица имала је задатак да зауставља неутралне бродове због прегледа и упути их у контролне луке. Оне су се налазиле у Даунсу (Ремсгејт и Вејмут), на Оркнијским острвима (Керквол) и даље у Гибралтару, Малти, Адену и Хаифи. Са самим товаром се касније бавило министарство економског ратовања, а евентуално и специјални суд који је одлучивао о томе да ли је нека роба с правом заплењена. Немачка је отпочела своју борбу против британских „путева од животног значаја“, у суштини контраблокаду, имајући у виду одредбе поморског ратног права. Ове одредбе није поштовала из респекта, већ једино због сопствене користи и опортунизма. После брзе победе над Пољском, Хитлер се надао да ће моћи да наговори Британију и  Француску на компромисни мир уколико их буде штедео. У рату против саобраћаја на мору требало је у почетку крајње савесно држати се одредби од 3. септембра 1939. које је Немачка објавила. Без икаквог упозорења смеле су се нападати само следеће категорије трговачких бродова: бродови за превоз трупа, бродови који активно учествују у борби и трговачки бродови у непријатељским конвојима. Како је постајало све јасније да нема ни говора о томе да Британија жели склопити компромисни мир, тако је и рат против поморског саобраћаја постајао све оштрији.

Пошто Немци у водама око Британије и Француске које су контролисали Савезници нису били у могућности да заустављају неутралне бродове и упућују их у немачке луке ради контроле товара и докумената, такве контроле су морале да се спроводе на отвореном мору. Једино би немачке подморнице у овим водама могле да обављају такве контроле. Веома рањиве подморнице су, међутим, биле изузетно неподесне за заустављање и контролисање трговачких бродова с обзиром да су могле да буду нападнуте изнад воде (авиони!) или их је могао напасти и сам трговачки брод. У суштини је вођење ограниченог трговинског рата помоћу подморница било крајње нелогично.

Начин иступања немачких подморница у великој мери је зависио од менталитета и схватања немачких команданата подморница. Неки су пропуштали бродове ако нису били сигурни које су националности или ако нису могли да их зауставе. Други су били много мање увиђавни и нису се у таквим случајевима двоумили да униште брод. Било је и хуманих команданата подморница који су се бринули о судбини преживелих и давали им, на пример, што више вина и намирница у чамце за спасавање и добар курс за повратак. Али било је и оних који нису радили ништа за своје жртве иако су, можда, и били у могућности да им помогну.

 

ДСР1

 

 

Брзи бојни бродови америчке ратне морнарице, 1936 – 1947.

Класе North Carolina и South Dakota

USS South Dakota, USS Alabama и USS North Carolina на јужном Пацифику, 25. јануара 1944; фотографија снимљена са носача авиона USS Intrepid

Увод

Шест бојних бродова класе North Carolina и South Dakota, грађених у периоду од 1937. до 1942, представљају драматичан напредак у односу на бојне бродове америчке ратне морнарице грађене пре 1922. Вашингтонски поморски споразум из 1922. и резултирајући застој у градњи бојних бродова, зауставио је и развојни процес у конструисању бојних бродова који је био започет поринућем британског бојног брода HMS Dreadnought 1905. године. Амерички конструктори су 1937. требали да направе нацрт бојног брода у складу са три фиксна параметра: ширином Панамског канала, максималним депласманом од 35 000 тона и максималним калибром главне артиљерије од 410 мм. Конструктивна брзина пловљења од 27 чворова за ових шест бојних бродова задата је на основу погрешних обавештајних података да је брзина јапанских бојних бродова класе Kongo 26 чворова.

Конструкције бојних бродова класе North Carolina и South Dakota биле су врло успешне. Иако је њихов животни век био кратак (свих шест бродова је изашло из оперативе 1947.), извршавали су различите задатке на Атлантику и Пацифику и помогли да се искује ново оружје за добијање рата. Овде ћемо говорити о томе како су ови бродови дошли на свет и како су се употребљавали током Другог светског рата.

Поморски споразум из Вашингтона, 1922.

„Сједињене Америчке Државе, Британска империја, Француска, Италија и Јапан: у жељи да учествују у глобалном миру и да смање тежњу ка трци у наоружавању.“
Увод у Поморски споразум, потписан 6. фебруара 1922. године

Циљ Поморског споразума био је смањење трке у поморском наоружавању између САД, Велике Британије и Јапана, и да на тај начин омогуће САД, а нарочито Великој Британији да се финансијски опораве од последица Првог светског рата. Цена коштања нових флота бојних бродова виђена је и политички и финансијски као заштита у ратно свесном окружењу на крају „рата који ће завршити све ратове“. Потписан споразум ограничио је конструисање нових бојних бродова, дефинисаних као „оклопљени брод депласмана већег од 10 000 тона“, све до децембра 1931. Наредни, Лондонски споразум из 1930. је продужио ограничење до 1936.

Као додатак, Поморски споразум из Вашингтона је ограничио број бојних бродова за сваку државу, успостављајући укупан депласман од 525 000 тона за САД и Велику Британију, 315 000 тона за Јапан и по 175 000 тона за Француску и Италију.  Овај однос је познат као „однос 5 – 5 – 3 – 1,75 – 1,75“. Да би споразум заживео, Американцима и Јапанцима је одобрен завршетак два нова бојна брода а Великој Британији изградња два нова бојна брода, али уз ограничења депласмана на 35 000 тона и калибра главне артиљерије на 410 мм.

Као последица овог споразума, у старо гвожђе су изрезани већ започети бојни бродови, као и бродови који су се до јуче налазили у оперативи, асве у циљу постизања договореног односа укупне тонаже бродовља. За САД, то је значило да изреже 15 бојних бродова и да откаже градњу још 15 већ започетих бојних бродова. Тиме су САД остале са 18 бојних бродова, укључујући и два бојна брода која су била у завршној фази изградње. Додатно, два бојна крсташа која су била у фази изградње, конвертована су у носаче авиона.

Сцена из филаделфијског бродоградилишта, децембра 1923: на молу леже топови са изрезаних бојних бродова; у позадини се види распремање бојног брода USS South Carolina (BB-26)

Постојећи бојни бродови могли су се модернизовати у циљу повећања отпорности на нападе из ваздуха и са подморница, додајући „блистере“ дуж трупа и уградњом додатног оклопа на палуби, са ограничењем да се депласман може повећати до 3 000 тона по броду. Потапање бродова Ostfriesland, Virginia и New Jersey у опитним бомбардовањима из ваздуха указала су на растућу опасност по капиталне ратне бродове од напада из ваздуха.

Споразум је ограничио и број носача авиона, одредивши да је укупни депласман носача авиона за САД и Велику Британију 135 000 тона, 81 000 тона за Јапан и по 60 000 тона за Француску и Италију. Максимални депласман носача авиона је ограничен на 27 000 тона, уз клаузулу да два америчка носача, настала конверзијом бојних крсташа, могу имати депласман до 33 000 тона. Сви носачи авиона који су 12.11.1921. били изграђени или су се налазили у изградњи – сматрани су експерименталним и могли су се заменити унутар одобрене тонаже. Основно артиљеријско наоружање било је ограничено на калибар 203 мм.

Када је реч о крстарицама, Споразум их је ограничио на максимални депласман од 10 000 тона, док је артиљерија ограничена на калибар од 203 мм. Како није установљен лимит у броју крстарица, градња тих бродова је прерасла у својствену трку у наоружању. Немачки адмирал Шер је Споразум прокоментарисао речима да је америчка морнарица прави победник битке код Јитланда 1916. године.

Конструисање и градња

Класа North Carolina

Бојни бродови класе North Carolina су били први бојни бродови грађени у САД након што је 1. децембра 1923. изграђен бојни брод USS West Virginia. Процес који је довео до коначног изгледа бојног брода класе North Carolina започет је 1928, у ишчекивању завршетка важења Поморског споразума из Вашингтона. Продужетак обуставе градње бојних бродова, узрокован Поморским споразумом из Вашингтона, а потом и из Лондона, није учинио неопходним да се пројекти бродова и заврше. Ипак, две критичне карактеристике конструкције брода су просто изрониле из тог процеса: секундарно наоружање калибра 127 мм и оцене са тестирања топова главне артиљерије калибра 410 мм.

Главно тело за формулисање тактичко техничких захтева за америчке ратне бродове је 1931. захтевало оцењивање конструкције потенцијалног малог бојног брода, депласмана мањег од 35 000 тона и наоружаног топовима калибра од 304 мм. Концепт малог бојног брода ја на дискусији у оквиру следеће поморске конференције, предлаган и Адмиралитету британске ратне морнарице. Међутим, концепт је оцењен као неприхватљив за америчку морнарицу, а на основу бојних бродова, бојних крсташа и џепних бојних бродова у саставу британске, јапанске и нове немачке морнарице, као и у односу на нове бродове који су се градили за потребе италијанске и француске морнарице.

Сцена из конструкторског бироа током радова на пројектовању новог бојног брода, класе North Carolina

Интересантно, 1933. jе процес конструисања изнедрио хибридну конструкцију брзог бојног брода/носача авиона. Намена овог хибридног брода била је да прати и штити брзе флотне носаче авиона топовима калибра 304 или 360 мм, великим бројем ПА митраљеза и 8 авиона, смештених испод палубе. Сугерисан је депласман између 19 500 и 28 500 тона, са брзином пловљења од 32,5 чворова. Овај концепт брода није преживео процес детаљног конструисања спроведен 1934, а који је био усмерен на кључне разлике између спорих бојних бродова са брзином пловљења од 21 чв и брзих бојних бродова брзине 30 чв. Кључна пажња у овом процесу била је претпостављена брзина јапанских  бојних бродова класе Kongo (Kongo, Haruna, Hiei и  Kirishima), који су модернизовани у складу са одредбама Поморског споразума из Вашингтона. Претпостављена брзина је износила 26 чв, мада су ови бродови у стварности пловили већом брзином – што је била Американцима непозната чињеница до 1934. Чак је и са претпостављеном ,мањом брзином, класа Kongo била бржа од постојећих америчких бојних бродова.

Главни одбор је увидео потребу за бојним бродом изграђеним у оквиру лимита Споразума, који би деловали као „брзо крило“ америчке флоте са задатком „хватања“ бојних бродова класе Kongo, као и за лов и уништење немачких и италијанских рејдера.

Члан Главног одбора, адмирал Ривс (Reeves) je 1936. изнео аргумент да нови бојни брод мора имати исту брзину као и флотни носач авиона, што је износило 33 чворова. Адмиал Ривс је био покретач развоја америчких носача авиона и као командант носача USS Saratoga током вежбе флоте „Fleet Problem IX“ 1929. Демонстрирао потенцијалну улогу флотних носача авиона као ударног дела брзе тактичке групе, делујући независно од главнине флоте. У ствари, то је било потврђено ранијим дејством носача авиона HMS Furious, заједно са 1. сквадроном лаких крстарица јула 1918. на базу цепелина у Тондерну.

Како било, у току периода 1936-37, главна разматрања у вези конструкције бојног брода класе North Carolina била су усмерена на главно наоружање и оклоп, док је брзина брода стављена у други план. Конструктори су водили рачуна да депласман брода сходно споразуму не пређе 35000 тона и да брод може проћи кроз Панамски канал. Ова разматрања довела су до тога да бојни брод класе North Carolina има оклопне плоче под нагибом од 15°, 4 сета лаких турбина и котлова високог притиска. Овакав оклоп и погон биле су нове технологије. Турбине и котлови, са припадајућим склоповима, налазили су се у 4 машинска простора, за разлику од ранијих конструкција где су турбине биле у једном, а котлови у другом простору, чиме је постигнута већа жилавост брода у случају поготка торпедом. Између оклопног појаса и оплате брода налазио се читав низ водонепропусних простора који су представљали заштиту од удара насталог поготком торпеда и били су испуњени водом и погонским горивом.  Заједно са просторима у двоструком дну, брод је могао да укрца 7 167 тона горива, што му је омогућавало даљину пловљења од око 16 000 наутичких миља. Основно наоружање је чинило 12 топова калибра 360 мм, распоређених у четири куполе, док се секундарно наоружање састојало од 20 топова калибра 130 мм, распоређених у 10 двоцевних купола.

Оклоп је пружао заштиту од пројектила калибра 360 мм испаљених са даљине између 17 000 и 27 000 метара. Оклоп брода се простираоод куполе бр. 1 до куполе бр. 3, окружујући муницијске коморе и машинске просторе. И на крају, пројектована брзина је износила 27 чворова, што је било довољно за сустизање јапанских бојних бродова класе Kongo, али ипак за 6 чворова спорији од флотних носача авиона.

Други поморски споразум из Лондона из 1936, донео је закључке који су земљама потписницама омогућиле флексибилно схватање споразума и тиме спречила Јапан да изађе из система поморских споразума – самим тим и градњу нових јапанских ратних бродова. Ови закључци су покривали депласман бродова и калибра главног наоружања.

Бојни брод USS North Carolina, 1941. године

Јула 1937, секретар морнарице је одобрио измену главног наоружања бојних бродова класе North Carolina са 12 топова калибра 360 мм на 9 топова калибра 410 мм. Ова измена је била могућа самим тим што је величина четвороцевне куполе топова калибра 360 мм била једнака величини троцевне куполе са топовима калибра 360 мм. Са гледишта званичника америчке морнарице, овиме је нарушен баланс брода – јер је ударна моћ његових топова била већа од одбрамбених способности његовог оклопа. Међутим, повећање оклопне заштите би брод избацило из лимита Споразума тако да та опција није могла доћи у обзир.

Бојни брод USS North Cаrolina изграђен је у њујоршком бродоградилишту, поринут јуна 1940, а уведен у наоружање априла следеће године. Јуна 1940. је поринут и бојни брод USS Washington, али у филаделфијском бродоградилишту. У оперативу је уведен маја 1941. године. Оба брода су имала проблеме који су се огледали у превеликим вибрацијамадуж осовинских водова, копче и турбине. Ове вибрације су знатно утицале на инструменте за управљање ватром. Узроци вибрација су праћени дуж пропелере. напори на проналажењу узрока вибрација, а потом и отклањању узрока, довели су до честих вожњи брода из и у бродоградилиште, тако да је брод ускоро добио неформални надимак „The Showboat“. Проблем је решен повећањем броја листова пропелера, са три на пет. Сада су оба брода била спремна за вожњу пуном снагом.

Два нова брза бојна брода била су врло импресивна, са надграђем у облику пирамиде, неломљеном палубом, тешким наоружањем, секундарном артиљеријом у куполама, релативно велике брзине и продуженом аутономијом пловљења.

Бојни брод USS Washington

Класа South Dakota

Конструисање бојног брода класе South Dakota започето је 1937, са намером отклањања проблема неадекватне оклопне заштите код претходне класе бојних бродова. Међутим, повећање масе оклопа и нагиба бочног оклопа (под углом од 19°), уз задржавање основне бродске артиљерије калибра 40 мм, захтевало је значајне уштеде у другим деловима бродске конструкције како би се депласман брода задржао у границама одређеним споразумом. Нови бродови су требали да буду командни бродови флоте, самим тим захтевајући да се обезбеди и простор за смештај и рад команде – штаба.

Крећући се ка завршетку радова на конструисању нове класе бојних бродова, способност брода да издржи подводни удар артиљеријских пројектила је избила у први план. Међутим, како су радови били већ далеко одмакли, у обзир је долазила само допунска заштита муницијских комора. За класу South Dakota, опасност од „подводних зрна“ била је присутна како код муницијских комора тако и кодмашинских простора. Унутрашња косина главног оклопног појаса је стога продужена на доле, до унутрашњих плоча на дну. Дебљина оклопних плоча за спољашње и унутрашње елементе дна и остале уздужне елементе је додатно повећана сходно дебљии плоча уграђиваних на класи North Carolina.

Бојни брод USS South Dakota, август 1943.

Након повећање масе оклопа, конструктори су, да би брод остао у оквиру споразумских ограничења, предложили изградњу брода краћег за око 14 метара од претходног.  Са скраћеном дужином трупа, брод је морао добити јачи погон како би остварио брзину пловљења од 27 чворова. Спајање јачег погона са краћим трупом захтевао је да се опрема за пречишћавање горива угради унутар четири машинска простора, заједно са котловима и турбинама, што раније није била пракса. Котлови су постављени за један ниво изнад, како би осовински водови несметано радили, тако да се и на тај нашин уштедео простор.

Додатно, део трупа иза крмене муницијске коморе био је смањен у циљу смањења газа. Спољни пропелери су смештени у скеговима, чиме су се унутрашњи пропелери нашли у својеврсном тунелу који их је штитио од евентуалних оштећења у случају торпедног напада.

Краћа конструкција брода је захтевала и уградњу једног димњака, који је уграђен у крмену секцију надграђа. Бојни бродови класе South Dakota је уместо 10 купола секундарне артиљерије имао 4 куполе, тако да је неискоришћен простор употребљен за израду просторија за смештај и рад штабног особља. Наредни бродови из класе, USS Indiana, USS Massachusetts и USS Alabama имали су по двадесет топова калибра 130 мм у десет двоцевних купола. Масивни командни мост, са адмиралским мостом изнад њега и уређајима за управљање ватром главне артиљерије на врху, настављао се у правцу крме на торањ надграђа и димњак, давао jе овој класи бродова моћан изглед.

Батерије секундарне артиљерије на бојном броду USS Massachusets, октобра 1944.

Управљање ватром

Топови, оклоп и брзина су есенцијалне карактеристике бојних бродова, али је способност да се уништи циљ коначно оправдање за време и новац који су уложени у конструисање и изградњу брода.

Бојни бродови класе North Carolina и South Dakota су били опремљени даљиномерима Ford Instruments Mk8.Ови електромеханички аналогни рачунари за управљање ватром представљали су последњи модел у развоју уређаја званог стадиметар (конструкција поручника Фискеа, енг. Bradley Allen Fiske) који је био коришћен у бици у Манилском заливу 1898. године.

Ови рачунари су били смештени испод оклопљене палубе, упарени са два директора Mk.38 – једним изнад торња надграђа и другим на крменом надграђу, иза куполе бр. 3. Ови рачунари су могли да одреде наредну позицију циља и усмере топове (уз поправак дефлексије, даљине и времена лета пројектила) као и да унесу у прорачун допуну атмосферских и балистичких елемената.

Секундарном артиљеријом су управљала четири рачунара Мk.1, смештени одвојено од рачунараглавне артиљерије. Сваки од њих је био упарен са једним од укупно четири директора Mk.37. Директори су се налазили на прамцу, крми и по један на сваком боку. Обе просторије са рачунарима су имале велику разводну таблу која је омогућавала да се функције пренесу на друго место на броду.

Радар

Обе класе бродова су конструисане пре него што је радар постао интегрални део бродске конструкције. USS North Carolina је имао уграђен радар ваздушне ситуације CXAM од августа 1941. Овај радар је модернизован марта 1943. године (модел SK-2) док је септембра наредне године добио већу радарску антену.

Радар за управљање ватром Mk.3 уграђен је на врху прамчаног и крменог артиљеријског директора. Касније је уместо њега уграђен модел Mk.8.

Радар за управљање ватром Mk.4, способан да детектује и површинске и циљеве у ваздушном простору, био је уграђен само на три директора секундарне артиљерије. Крмени директор је остављен без радара јер би антена радара сметала раадару Mk.3 на крменом Mk.38 директору.

Авио компонента

Обе класе бојних бродова су располагале са по три авиона, првенствено за задатке осматрања погодака главне артиљерије. Поред тога, обављали су и задатке противподморничког патролирања, спашавања на мору и комуникације са обалским станицама.

Свака летелица, типа Vought OS2U Kingfisher, лансирана је са једног од укупно два катапулта смештена на крми брода. Две летелице су биле смештене на самим катапултима, док се трећа налазила на колевци између њих.

Бојни бродови класе South Dakota

Име и ознака Бродоградилиште Поринут Судбина
South Dakota BB-57 New York Shipbuilding 07.06.1941. изрезан у старо гвожђе 1962.
Indiana BB-58 Newport News 21.11.1941. изрезан у старо гвожђе 1963.
Massachusetts BB-59 Bethlehem Quincy 23.09.1941. брод музеј
Alabama BB-60 Norfolk Navy Yard 16.02.1942. брод музеј

Бојни бродови класе North Carolina

Име и ознака Бродоградилиште Поринут Судбина
North Carolina BB-55 New York Navy 13.0.1940. брод музеј
Washington BB-56 Philadelphia Navy Yard 01.06.1940. изрезан у старо гвожђе 1961.
ТТ карактеристике North Carolina South Dakota
Тип бојни брод бојни брод
Депласман 1942:
37 200 т (стандардни)
45 500 т (пуни)
1945:
47 400 т (пуни USS North Carolina)
46 100 т (пуни USS Washington)
35 000 т стандардни
44 519 т пуни
Дужина North Carolina:
222,113 м дужина преко свега
217,456 м дужина на квл
Washington:
222,190 м дужина преко свега
217,526 м дужина на квл
210 м
Ширина 33,017 м максимална
31,852 м на воденој линији
33 м
Газ North Carolina: 10,820 м
Washington: 10,592 м
11,1 м
Погон 4 х турбина General Electric снаге 121 000 КС
8 х котао Babcock & Wilcox
парне турбине снаге 130 000 КС
Брзина 1941: 28 чв
1945: 26,8 чв
27 чворова
Даљина пловљења 1941:
17 450 М брзином од 15 чв
1945:
16 320 М брзином од 15 чв
5 740 М брзином од 25 чв
Посада Пројектована: 108 официра, 1 772 морнара
1945: 144 официра, 2 195 морнара
2 364 чланова
Наоружање 9 × 406 мм
20 × 127 мм
број оруђа мањег калибра је варирао током периода употребе брода
9 x 406 мм
20 x 127 мм
24 × Bofors 40 мм
35 × Oerlikon 20 мм
Оклопна заштита Појас:
305 мм под углом од 15 степени, до 168 мм на доњој ивици
барбете:
прамчани део 373 мм
стране 406 мм
крмени део 292 мм
куполе:
чеони део 406 мм
бокови 249 мм
задњи део 300 мм
кровна плоча 178 мм
палубе:
централни део
главна 37 мм
друга 36 мм + 91 мм
трећа 16 мм
укупно 180 мм
појас 310 мм
преграде 279 мм
барбете 287- 439 мм
куполе 457 мм
командни мост 406 мм
оклопљена палуба 147 – 154 мм
Авио компонента 3 авиона типа Vought OS2U Kingfisher, касније Curtiss SC-1 Seahawk 2 х OS2U Kingfisher

Iowa, класа бојних бродова

Четрдесетих година прошлог века, за потребе пратње борбене групе носача авиона која је деловала на пацифичком ратишту, америчка морнарица је конструисала нову класу бојних бродова, класу Iowa. Првобитни планови су се односили на градњу серије  од 6 бродова. Четири од њих су изграђена у првој половини четрдесетих година, док је градња преостала два брода отказана и изрезана.

Не водећи рачуна о цени коштања ове класе бродова, они су представљали крајњи домет бродоградње тог времена, иако су одмах по уласку у оперативну употребу засењени носачима авиона као најважнијим ратним бродовима.

Ова класа бродова је узела учешћа у сваком рату који је САД водила у другој половини 20. века. У Другом светском рату ови бродови су служили за заштиту носача авиона и артиљеријску припрему морнаричких десаната, да би по завршетку рата сва четири брода преведена у резерву.

Касније ступају у акцију током Корејског и рата у Вијетнаму, да би са избијањем Хладног рата сва четири брода била реактивирана и пренаоружана ракетним наоружањем. Ракетно оружје испробавају 1991. године у сукобу са Ираком (учествују USS Missouri и USS Wisconsin). Сва четири брода излазе из оперативне употребе раних деведесетих, да би 2006. године били и коначно избрисани из флотне листе америчке морнарице.

Сва четири бојна брода класе Iowa у вожњи, 1954.

Рођење класе Iowa

Класа Iowa, као и класе South Dakota и North Carolina, настала је као резултат потребе за брзом пратњом носача авиона класе Еssex. Планови за брзи бојни брод који ће имати депласман од 45000 тона, развијани су још од 1935. године. Првобитна идеја је била повећање класе South Dakota.

Када је 1938. године у америчком Конгресу „прошао“ други Винсонов акт, америчка морнарица је ужурбано наставила са радом на бојном броду депласмана 45000 тона који ће моћи да плови кроз 110 стопа широк Панамски канал. Радећи на основу нове, емпиријски доказане, теореме о односу дужине конструктивне линије према ширини трупа, морнарици је убрзо приказан нацрт брода чији је труп могао да плови брзином од 34,9 чв. Морнарица је изнела захтеве да брод има издужено надграђе у средини брода, те да прамац брода има булб.

Првобитно је брод требао да има топове калибра 406 мм, модел Мк 2, који су били намењени за уградњу на бојне бродове и бојне крсташе отказане 1922. године. Услед недостатк комуникације између бироа за артиљерију и бироа за конструкције и поправке, пројектоване топовске куле су биле премале, те је отказана уградња планираних топова. Уместо њих су уграђени нови, лакши топови Мк 7 истог калибра (406 мм). Топ Mark 7 је био тежи од свог претходника, Mark 6 (који је уграђиван на бродовима класе North Carolina и South Dakota) и имао је већи домет.

Иако је градња ових бродова била одобрена, одређени политички кругови нису схватали потребу морнарице за бродовима ове врсте и предлагали су реконструкцију ових бродова у носаче авиона тако што ће се труп задржати, а надграђе и палуба бити прилагођени задацима опслуживања авиона. Ова идеја је одбијена од стране команданта за поморске операције, адмирала Ернеста Кинга, који је желео Iowa класу бојних бродова а не Iowa класу носача авиона.

Према упутствима секретара морнарице САД, пројект је приведен крају и уговор за изградњу прва три брода је успешно потписан у јулу 1939. године. Према тадашњим плановима, прва три брода из серије (BB-61, BB-62, BB-63) су требали бити истих карактеристика (како је назначено у пројекту), док су наредни бродови (BB-64, BB-65 и BB-66) требали бити већи, спорији и имати артиљерију калибра 16 инча. Међутим, крајем 1939. године, постало је јасно да ће морнарици бити потребни брзи бојни бродови, тако да је коначно одлучено да сви бродови ове класе буду израђени према првобитном пројекту.

Наоружање

Бојни бродови класе Iowa представљају „најнаоружаније“ бродове које је морнарица САД икада имала у наоружању. Главне батерије калибра 406 мм су могле да гађају циљеве на даљинама од око 39 км, различитим врстама пројектила, од стандардних пробојних зрна до тактичких нуклеарних пројектила званих „Кејти“ (изведено из ознаке за килотоне). Секундарне батерије, калибра 5 инча, имају домет од скоро 9 миља, са пуним зрном опремљенинм близинским упаљачем успешно су примењивани у противваздушној одбрани. Када су уведени у оперативну употребу, овуи бродови су имали јаку „мрежу“ ПАТ-ова 20 и 40 мм, који су касније замењени Tomahawk и Harpoon ракетама, те системом Phalanx и опремом за електронско ратовање.

Главне батерије

Примарно наоружање бојних бродова класе Iowa сачињава 9 топова калибра 406 мм (Mark 7), који су смештени у 3 троцевне куле: две прамчане и једна крмена, конфигурација позната као „2-А-1“. Топови су дуги 20 м, од чега су 13 м ван куле. Сваки топ је тежак 108 т, без задњака, односно са задњаком маса топа износи читавих 267.9 тона. Ови топови су испаљивали пројектиле масе од 850 до 1200 кг, брзином од 820 м/с, домета 39 км. На максималном домету, пројектили су у лету до циља проводили скоро 1.5 минута у лету.

Прамчане куполе главне артиљерије на бојном броду Iowa

Сви топови се налазе у оклопљеним кулама, од којих само врх вири из палубе. Гледано по вертикали, куле пролазе кроз 4 палубе (куле 1 и 3), односно 5 палуба (кула 2).

Просторије на нижим нивоима се користе за смештај и руковање пројектилима, као и за смештај барутних пуњења. Свака кула захтева посаду од 94 члана посаде. Куле нису причвршћене за труп, већ се налазе на лежајевима, тако да у случају превртања брода, куле испадају из лежишта. Свака кула кошта 1.4 милиона долара, с тим да у ту цифру није урачуната цена коштања самих топова.

Куле нису троструке, већ имају три топа, јер сваки топ може да заузме елевацију независно од осталих топова у кули; такође могу да отварају ватру независно један од другог. Брод може да испаљује било коју комбинацију топовима, укључујући и бочну ватру из свих 9 цеви. Супротно увреженом миту, приликом овакве паљбе не долази до бочног померања брода.

Топови могу да заузму угао елевације од – 5 до + 45 степени, брзином од 12 степени у секунди. Куле се по правцу покрећу око 300 степени, брзином од 4 степена у минути. Могуће је гађати и „преко рамена“. Никада се не отвара ватра право по прамцу, јер је осамдесетих година на опрамац брода причвршћена антена за сателитску везу.

Батерије секундарне артиљерије

Секундарне батерије су калибра 127 мм, распоређене у 10 двоструких кула, по пет на сваком боку  брода. Овакви топови су били уграђивани на разарачима из  1934. године, да би до почетка рата били уграђивани на свим већим ратним бродовима морнарице САД.

Намена секундарних батерија је борба против авиона. Њихова ефикасност је убрзо пала, након што се брзина јапанских авиона повећала, да би се увођењем зрна са близинским упаљачима поново повећала. Током модернизације извршене осамдесетих година, са брода су демонтиране по 4 куле, како би се направило место за уградњу ракетног наоружања.

ПА батерије

Како су изграђени ради пружања противваздушне заштите флоте брзих носача авиона, бојни бродови класе Iowa су били намењени да на себи носе густо распоређене ПАТ-ове.

ПАТ Oerlikon 20 мм

ПАТ Oerlikon 20мм представља највише произвођен противавионски топ Другог светског рата. Само САД су током рата произвеле укупно 124 735 топова овог типа. Када су уведени у наоружање, 1941. године, заменили су митраљезе М2 Browning калибра 12.7 мм. Топ Oerlikon 20 мм је остао основно противавионско оружје морнарице САД све до представљања Boforsа калибра 40 мм 1943. године.

ПАТ Bofors 40 мм

Несумњиво најбоље лако противавионско оружје Другог светског рата, топ Bofors калибра 40 мм је коришћен на свим већим бродовима америчке и британске флоте у периоду 1943. до 1945. године. Иако потомак немачког и шведског дизајна, топови Bofors уграђивани на америчке бродове су тешко „американизовани“, како би били доведени на стандард опреме која је уграђивана на бродове РМ САД. Тако је топ доведен на енглески стандард (данас познат као Standard System), са заменљивом муницијом, које је упростило логистичку ситуацију у том домену. Увођење хидраулике у покретање топа, као и директора ватре Mark 51, прецизност и ефикасност ПАА је значајно унапређена, тако да је око половине јапанских авиона оборених између октобра 1944. и фебруара 1945. године, резултат примене овог артиљеријског система.

Phalanx CIWS

Током модернизације осамдесетих година, сваки брод ове калсе је наоружан са по четири система Вулкан Phalanx, монтирана тако да се по два налазе иза командног моста и по два на платформи иза димњака. Бродови Iowa, New Jersey и Missouri су опремљени верзијом Блок 0, док је на Wisconsin уграђена варијанта Блок 1 (1988. године). Системи који су били уграђени на Missouri и Wisconsin су коришћени у Заливском рату 1991. године, када је сам Wisconsin испалио око 5200 пројектила.

Ракетно наоружање

Током већ поменуте модернизације, на бојне бродове класе Iowa уграђена су три нова оружна система: систем блиске одбране Phalanx, који је већ наведен и два ракетна система за борбу против циљева на мору и на копну. У једном тренутку је разматрана и уградња система Sea Sparrow, али је убрзо одбачен јер систем не би издржао ефекат натпритиска приликом артиљеријске ватре главних батерија.

Tomahawk

Ракетни систем 1BGM-109 Tomahawk Land Attack Missile (TLAM) је ушао у оперативну употребу 1983. године. Далеког домета, за дејство усвим условима, субсонична крстарећа ракета… даљина ефикасног дејства брода је повећана више од 40 пута.

Harpoon

Ракетни систем Harpoon је уграђен ради ефикасније противбродске борбе. Систем се састоји од 4 четворострука лансера Мк-141 (ојачане конструкције), из којих се испаљују ракете RGM-84, домета од 64 до 85 наутичких миља.

Бродски оклоп

Поред велике ватрене моћи, друга ствар која дефинише бојне бродове јесте оклоп. Обично се оклопна заштита изводи тако да могу да издрже противничку ватру из топова истог калибра као што су сопствени топви, али конкретна конструкција и постављање оклопне заштите је посебна „наука“ која се „бруси“ деценијама.

Оклоп боојних бродова класе Iowa може се поделити на оклоп изнад водене линије, који пружа заштиту од противничке артиљеријске ватре и напада из ваздуха, и оклоп испод водене линије, који прижа заштиту од мина и торпеда.

Укупно гледано, оклоп класе Iowa се суштински не разликује од оклопне заштите примењене код бојних бродова класе South Dakota. Код обе класе је уграђиван унутрашњи главни оклопни појас, за разлику од бојних бродова класе North Carolina, на коме је спољашњи оклопни појас нерадо усвојен. Био је преширок за Панамски канал.

Подводна заштита укључује заштиту бокова испод водене линије и троструко дно. Обе компоненте заштите су вишеслојне, у циљу апсорбовања енергије подводне експлозије еквивалента 700 фунти ТНТ (резултат нагађања о јачини јапанског оружја тридесетих година). Међутим, оно што је било непознато тадашњим америчким обавештајцима, јапанско торпедо, звано „Long Lance“, било је еквивалента 891 фунте ТНТ.

Одбрана од торпеда је индентична као на бродовима класе South Dakota. Оба бока брода су заштићена са по једним резервоаром монтираним ван трупа, напуњеним уљем или неким другим течним баластом. Иза пуног резервоара се монтира празан резервоар. Оба резервоара овог система заштите се протежу од треће палубе до дна брода. Резервоар са течношћу има намену да се деформише услед експлозије и прими на себе највећи удар. Унутрашњи, празан резервоар служи да прими у себе евентуална пропуштања из пуног резервоара, а у циљу спречавања продора у унутрашњост брода.

Бојни брод Wisconsin у вожњи Пацификом, 1944-45.

Погонска група

Бојни бродови класе Iowa су најбржи бојни бродови икада поринути у море, способни да заплове  брзином од 33 чв и више. Погонска група брода састоји се од 4 гасне турбине General Electric, система двоструке експанзије. Два спољна пропелера имају 4 листа и пречника су 5.5 м. Два унутрашња имају по 5 листова и пречника су 5.3 м.

Осам котлова фирме Babcock and Wilcox, типа М загревају воду на више од 430 степени Целзијуса, производећи пару на 4500 kPa.

Погон са двоструком експанзијом састоји се из турбине високог и турбине ниског притиска. Пара прво прочази кроз турбину високог притиска која се окреће до 2100 обртаја у минути. Пара, врло осиромашена на овој тачци, се потом води кроз велики цевовод до турбине ниског притиска. На улазу у турбину ниског притиска, пара нема више од 300kPa притиска. Турбина ниског притиска повећава искоришћеност погонске паре узимајући из ње сву преосталу енергију.

Након изласка из радног кола турбине ниског притиска, пара пролази кроз кондензатор и потом се враћа у котао. Вода која је изгубљена у процесу се занавља из три испаривача којима се обезбеђује 3 литра воде у секунди. Након допуњавања котлова, вишак воде се води у бродски систем водоснабдевања.

Оперативна употреба

По уласку у оперативну употребу, при крају рата, за операцијско подручје ових бродова је одређен Пацифик, са примарним задатком заштите носача авиона. Од свих бродова класе Iowa, једино је USS New Jersey имао окршај са површинским бродом. По завршетку рата, USS Iowa, USS New Jersey и USS Wisconsin бивају пребачени у резерву.

У оперативну употребу се враћају избијањем Корејског рата, да би се поново вратили у резерву 1955. године.

USS New Jersey бива активиран поново 1968. године, када се шаље у воде Вијетнама.

Осамдесетих година, председник САД Роналд Реган започиње пројекат „морнарице од 600 бродова“. Са тешким крстарицама класе „Des Moines“ које су у то време излазиле из оперативне употребе, релативно неупотребљавани бојни бродови класе Iowa се враћају у састав како би преузели на себе извршавање задатака бомбардовања обалског појаса.

У то време представљају и противтежу совјетским великим ракетним крстарицама класе Орлан (на Западу познате као класа Киров). Сваки бојни брод је модернизован у смислу ношења система за самоодбрану и ракетног наоружања. Постају средиште сопствених „ударних група бојних бродова“ (БББГ). Њихово бивствовање у морнарици је пропраћено ангажовањем у Либану 1983. године, те ангажовањем у пар наврата у Ираку, 1991. године. По повратку у САД, бојни бродови бивају подељени у две групе: бродови који ће остати у резерви, и бродови који ће бити донирани као музејски експонати.

Подела је извршена 1996. године, када су USS Iowa и USS Missouri избрисани из флотне листе. USS Missouri је дониран Меморијалном центру Missouri у Перл Харбуру. USS Iowa је требала да буде донирана заједно са USS Missouri, али је 1999. године извршена замена, те је USS Iowa остао у Флоти, док је USS New Jersey заузео своје место у музеју. Два бојна брода која су остала у резерви, коначно су 2006. године избрисани из флотне листе и чекају локацију на  којој ће бити изложени као експонати.

Fuso, класа бојних бродова

Бојни бродови класе Fuso, названи Fuso и Yamashiro, били су бојнни бродови типа дреднот, изграђени за потребе јапанске царске морнарице током Првог светског рата. Пре него што су повучени у резерву, односно пре краја Првог светског рата, краће време су патролирали уз кинеску обалу. Yamashiro ће ући у историју као први бојни брод јапанске царске морнарице са кога је успешно полетео авион.Током Другог светског рата ће обављати мање значајне задатке, да би коначно били потопљени у бици у мореузу Суригао.

Бојни брод Yamashiro на пробној вожњи, снимљен 19. децембра 1916.

Пројектовање бојних бродова класе Fuso је у великој мери било под утицајем текуће трке у наоружању и жељом јапанских поморских планера да одрже флоту капиталних бродова довољно снажну да порази америчку флоту која би деловала у јапанским водама. Јапанска флота бојних бродова се показала као врло ефикасна у последњој години Руско-јапанског рата, када су поразили руску флоту у бици код Цушиме.

Након Руско-јапанског рата, Јапан је усмерио пажњу на два преостала ривала у борби за доминацију на Пацифику: Великој Британији и САД. Јапански поморски теоретичари су сматрали да ће неминовно доћи до конфликта са макар једним од ова два ривала. Како би однели победу у будућем сукобу, било је потребно у свом саставу имати 70% броја америчких бојних бродова. Сходно томе, царска одбрамбена политика је 1907. позвала на изградњу флоте од осам модерних бојних бродова, депласмана по 20 000 тона и осам модерних оклопљених крстарица депласмана по 18 000 тона. Овај план градње ће касније бити познат као „Флотни програм осам-осам“.

Поринуће британског бојног брода HMS Dreadnought 1906. године је подигло улоге и закомпликовало јапанске планове. Депласмана 17 900 тона, наоружан са десет топова калибра 305 мм, HMS Dreadnoughtје учинио да су сви тадашњи бојни бродови, без обзира на време изградње, преко ноћи постали застарели. Поринуће бојног крсташа HMS Invincible наредне године је представљао даљи заостатак Јапанаца. Када су два нова бојна брода класе Satsuma и две оклопне крстарице класе Tsukuba, поринута 1911, надмашенановоизграђеним британским ратним бродовима, Јапанци су одлучили даревидирају и поново покрену флотни програм осам-осам.

Први бојни бродови изграђени под одредбама ревидираног флотног програма била су два дреднота класе Kawachi. Морнарица је 1910. упутила захтев за финансирање флотног програма у целини. Због економских ограничења, захтев је одбијен, тако да је министар морнарице ограничио флотни програм на изградњу седам бојних бродова и три бојна крсташа, а потом је сам кабинет смањио флотни програм на четири оклопне крстарице и један бојни брод. Ипак, јапанска влада је на крају умањила штету тако што је одобрила градњу четири бојна крсташа (класа Kongo) и једног бојног брода, касније названог Fuso.

Бојни брод Fuso је био намењен за деловање у садејству са четири бојна крсташа. Након координације са Британцима око изградње бојних крсташа, јапански пројектанти су добили приступ најновијим британским студијама у области бродоградње, тако да су се оспособили за самостално пројектовање капиталних ратних бродова. Како би надмашили америчку класу New York, Јапанци су пројектовали брод наоружан са 12 топова калибра 360 мм и са већом брином пловљења. Захваљујући сарадњи са Британцима, јапански конструктори су могли да пројектују двоцевне и троцевне артиљеријске куполе.

Коначни пројект – ознаке А-64 – је имао депласман од 29 000 тона, наоружан са 12 топова калибра 360 мм у чест двоцевних купола (две прамчане, две крмене и две у средишњем делу брода), са максималном брзином пловљења од 23 чв. Овај пројекат брода је био квалитетнији од америчког у погледу наоружања, оклопне заштите и брзине пловљења, чиме је настојао да квантитативну инфериорност компензује квалитативном супериорношћу.

Брод је пројектован са дужином преко свега од 202,7 метара. Максимална ширина брода је износила 28,7 м док је газ био 8,7 метара. Стандардни депласман брода је био 29 326 тона. Посада је бројала 1 198 чланова 1915, да би се 1935. бројност посаде повећала на 1396 чланова. Током Другог светског рата посада је бројала између 1 800 и 1 900 чланова.

Бојни брод Fuso након реконструкције

Прамчано надграђе је током модернизације тридесетих година увећано платформом на јарболима. Крмено надграђе је преуређено како би се могли уградити противавионски топови калибра 127 мм и додатни артиљеријски директори. Оба брода у класи су добила и противторпедну заштиту у облику блистера на подводном делу трупа, чиме је извршена и компензација депласмана који се повећао услед уградње додатне оклопне заштите. Уградњом додатне заштите димензије брода су промењене: дужина трупа брода повећана на 212,75 м, ширина на 33,1 м док је газ повећан на 9,69 м. Депласман је такође промењен; повећан је за скоро 4 000 тона.

Бојни бродови класе Fusoсу били погоњени са два сета парних турбина Brown-Curtis, који су погонили по пар осовинских водова. Турбине средњег притиска су погониле спољашње осовинске водове, док су турбине ниског и високог притиска погониле унутрашње осовинске водове. Турбине су биле пројектоване да испоруче снагу од 40 000 КС, користећи пару која се производила у 24 котлова Miyahara. Брод је могао да укрца 4 000 тона угља и 1 000 тона лож уља. Укрцано гориво је обезбеђивало аутономију пловљења од 8 000 наутичких миља при брзини од 14 чворова. Оба бојна брода су у пракси надмашила пројектоване вредности брзине пловљења од 22,5 чв; Fusoje постигао брзину од 23 чв, док је Yamashiro постигао брзину од 23,3 чв.

Током модернизације тридесетих године, котлови Miyahara су замењени са шест котлова Kanpon, због чега је прамчани димњак могао бити уклоњен. BrownCurtis турбине су замењене са четири Kanpon турбине снаге 75 000 КС. Капацитети крцања горива су повећани, тако да је сада било могуће укрцати 5 100 тона лож уља, што је значило и повећање аутономије пловљења на 11 800 миља брзином од 16 чворова.

Дванаест топова калибра 356 мм било је уграђено у шест двоцевних артиљеријских купола, које су се означавале бројевима почевши од прамца ка крми. Свака од купола главне бродске артиљерије је тежила 625 тона. Топови унутар купола су могли да заузму елевацију од -5 до +20°. Куполе су биле постављене у формацији 2-1-1-2, с тим да су на прамцу и крми куполе надвишавале једна другу што им је омогућавало да гађају једна преко друге. Одлука да се топови уграде у шест двоцевних уместо у четири троцевне куполе довела је до тога да је због две додатне куполе брод морао да буде дужи, а количина оклопа већа. Локација треће и четврте куполе се показала као непрактична, пошто нису могле да гађају једна преко друге, а између њих се налазио и димњак. Овај недостатак је исправљен код касније класе Ise. Уграђени у уздужници брода, ови топови су имали велика ограничења приликом отварања ватре. Муницијске коморе из којих су се снабдевале ове две куполе морале су да имају додатни систем вентилације и хлађења, пошто је тик уз њих била котларница. По изласку из новоградње, обе средње куполе су биле окренуте ка крми, што је касније отклоњено код бојног брода Fuso, а са циљем обезбеђивања места за додате платформе ко димњака.

Током употребе бродова класе Fuso, бродска артиљерија је претрпела више измена. Током прве реконструкције бродова, елевација топова је повећана са +20 на +43°, чиме је максимални домет топова повећан на 32 420 метара. Каденца топова је побољшана заменом хидрауличних кочница топова пнеуматским.

Топови су до Другог светског рата користили муницију Тип 91 (панцирно пробојну). Сваки од ових пројектила је тежио 673,5 килограма и имао брзину на устима цеви од 775 м/с. Максимални домет ових пројектила је износио 27 800 метара при елевацији од +30°, односно 35 450 при елевацији од 43° (након модернизације).Поред панцирног прјектила, крцано је и тренутно фугасну гранату масе 625 кг, која је на устима цеви имала брзину од 805 м/с. Током тридесетих година је развијено шрапнелско зрно, ознаке Тип 3 Sankaidan, које је било намењено противавионској борби.

Бојни бродови класе Fuso су из новоградње изашли са уграђених 16 једноцевних противавионских топова калибра 152 мм, поређаних дуж бока брода, у нивоу горње палубе. Сваки топ је имао хоризонтално поље дејства од 130° и максималну елевацију од +15°. Домет ових топова, тренутно-фугасном гранатом, било је 21 000 метара, док је брзина гађања износила од 4 до 6 граната у минути. Максимална елевација топа је повећана на +30° током реконструкције брода која је вршена тридесетих година. Тиме је и максимални домет топова повећан за око 900 метара.

Даље, били су уграђени и противавионски топови клаибра 76 мм, пет до шест оруђа. Ови топови су били уграђени са стране прамчаног надграђа, са страна другог димњака и по боковима крменог надграђа. (бојни брод Fuso није имао топ на десном боку крменог надграђа). Ови топови су имали максималну елевацију од +75° и могли су да испале пројектил масе 6 кг на даљину од 7 500 метара.Оба брода су имала по шест подводних торпедних цеви калибра 533 мм, по три на сваком боку.

Секундарно наоружање бојних бродова класе Fuso се током година експлоатације знатно мењало. Током реконструкције тридесетих година, сви топови калибра 76 мм су замењени са осам топова калибра 127 мм, Ови двоцевни топови су били уграђени на оба бока брода, уз прамчано и крмено надграђе. При максималној елевацији топа од +90°, могли су да отварају ватру на авионе који су летели на висинама до 9 440 метара, док су приликом гађања површинских циљева имали домет од 14 700 метара. Током реконструкције су демонтирани и прамчани топови калибра 152 мм.

Лако противавионско наоружање се у периоду од 1933. до 1944. драстично мењало. Током прве реконструкције на бојни брод Fuso су уграђена четири  четвороцевна митраљеза калибра 13,2 мм, док је Yamashiro добио осам двоцевних топова калибра 25 мм. До краја последње реконструкције и Fuso je добио осам двоцевних топова калибра 25 мм. Током 1943. годионе додато је и 17 једноцевних и два двоцевна топа, што је чинило укупан број ПАТ-ова од 37 оруђа. Августа 1944. оба брода добијају још 23 једноцевних, шест двоцевних и осам троцевних топова, што ће у коначном дати цифру од по 95 противавионских топова по броду.

У укупном депласману, оклопна заштита је учествовала са око 29%, односно са 8 726 тона. Оклопљени појас на воденој линији се кретао од 229 до 305 мм, док је испод њега оклоп био дебео 102 мм. Палуба је била заштићена оклопом дебљине од 32 до 51 мм. Артиљеријске куполе су са чела биле заштићене оклопом дебљине 279,4 мм, са бока 228,6 мм, док је кров био заштићен оклопом дебљине 305 мм. Заштиту командног моста су чиниле оклопне плоче дебљине 351 мм. Бродски труп је водонепропусним преградама издељен на 737 водонепропусних просторија, чиме је осигуравана пловност брода у случају оштећења.

Оклопна заштита је унаоређена приликом реконструкције, када је дебљина оклопљене палубе нарасла на 114 мм. Истовремено је додата и уздужна bulkhead од високорастегљивог челика, чиме је побољшана подводна заштита. Тиме је укупна маса оклопа нарасла на 12 395 тона, односно 31% депласмана брода. Међутим, и поред овог побољшања, брод је и даље био рањив на удар пројектила калибра 360 мм.

Прво полетање авиона са јапанског бојног брода, Sparrowhawk полеће са платформе уграђене на бојном броду Yamashiro, 1922.

Yamashiro је 1922. године добио платформу за полетање авиона, која је уграђена на кров куполе број два. Са ове полатформе су успешно лансирани авиони Gloster Sparrowhawk и Sopwith Camelfighter, поставши тако први јапански ратни брод са кога је полетео авион.Током модернизације тридесетих година, бродови добијају катапулт и склапајући кран на крми; укрцавају по три хидроавиона, иако није било хангара за њихов смештај. Првобитни двокрилци Nakajima E4N2 су 1938. замењени такође двокрилцима Nakajima E8N2, који су пак 1942. замењени такође двокрилцима Mitsubishi F1M.

Бојни бродови класе Fuso су изашли из бродоградилишта са четири даљиномера (по два даљиномера дужине 1,5 и 3,5 м) на прамчаном надграђу и даљиномером од 4,5 м на крововима купола број два, три, четири и пет. У другој половини 1917. године на платформи прамчаног јарбола је уграђен директор за управљање артиљеријском ватром. Даљиномери дужине 4,5 м замењени су 1923. године даљиномерима дужине осам метара. Током прве модернизације су додатни директори за управљање ватром противавионских топова калибра 127 мм, по један на боковима прамчаног и крменог надграђа, а на врху командног моста је постављен даљиномер дужине осам метара. Овај даљиномер ће 1938. бити замењен два метра дужим даљиномером. Исте године ће и даљиномери дужине 3,5 метара, који су се налазили на прамчаном надграђу, бити замењени директорима за управљање ватром топова калибра 25 мм. Додатни директори ће бити уграђени и на платформе на оба бока димњака.

Радар ваздушне ситуације, модел Type 21, биће уграђен јула 1943, за време боравка бродова у сувом доку. Августа 1944. су уграђени радари површинске ситуације, ознаке Type 22 и радари за рано упозорење Type 13. Док су радари на бојном броду Yamashiro били уграђени на јарболу, на бојном броду Fuso су уграђивани на димњаку, што је био јединствен случај у јапанској царској морнарици.

ТТ карактеристике
новоградња
1944.
Депласман 29 800 т 35 300 т
Дужина преко свега 202,7 м 210,3 м
Ширина 28,7 м 33,1 м
Газ 8,7 м
Погонска група 24 котлова, 2 сета парних турбина,
4 осовинска вода, 40 000 КС
6 котлова, 4 парне турбине,
75 000 КС
Брзина пловљења 23 чв 24,5 чв
Посада 1 193 чланова 1 900 чланова
Наоружање 6 х 356 мм
16 х 152 мм
5 х 76 мм
6 ТЦ 533 мм
6 х 356 мм
14 х 152 мм
4 х 127 мм
95 х 25 мм
Авио компонента 3 хидроавиона

Dunkerque, класа бојних бродова

Француска је у Први светски рат ушла са морнарицом укупне тонаже од 690 000 тона, са још 257 000 тона ратних бродова, укључујући бојне бродове, у изградњи. Наручено је и четири бојних бродова депласмана по 29 600 тона. Током рата, француска морнарица је изгубила 40% својих бродова. Ови бродови се нису могли надоместити пошто је копненој војсци дат приоритет у опремању. До 1918. су поринута четири бојна брода класе Normandie, да би њихово опремање заустављено, а градња петог брода из класе отказана. Топови калибра 340 и 140 мм, припремљени за уградњу у ове бродове, послати су на фронт, а котлови су уграђени у мање ратне бродове, патролне бродове и разараче.

Радови на бојним бродовима класе Normandie су 1920. и званично отказани. Французи су закључили да није мудро наставити радове на овим бојним бродовима, када су Американци, Британци и Јапанци градили бојне бродове далеко веће ватрене моћи. Француска морнарица је бојне бродове и даље сматрала најважнијим ратним бродовима, али стање француске економије је било такво да није могло подржати реконструисање пет бојних бродова класе Normandie, нити пројектовање нове класе бојних бродова. У француским морнаричким круговима се јавило више струја, које су заступале различита мишљења око тога који је тип бродова потребнији француској морнарици. Интересантно је да је буџет за 1920. годину предвиђао издвајања за испитивања топа калибра 457 мм. На крају, од пет некомплетних трупова бојних бродова класе Normandie, један је конвертован у носач авиона Bearn, а остали су изрезани у старо гвожђе.

Француска је 1922. присуствовала конференцији разоружавања, када јој је већи део Бојни бродови класе лоте био застарео. Француска је у погледу флоте морала да прихвати паритет са Италијом, и то тако да је обема било дозвољено 175 000 тона укупног депласмана  капиталних бродова. Штавише, политика владе и став јавности нису ишли у корист развоја флоте, немајући разумевања за потребе морнарице.

Француска морнарица је 1924. затражила нови програм изградње као замену за програм из 1912, а који је напуштен по избијању рата. Основна намера је била да се обезбеди сагласност Парламента за трошење новца у бродоградњи, тако да се та средства аутоматски приказују у буџету. Предложени датум завршетка програма изградње је био 1. јануар 1943, када би Француска достигла максимум дозвољене тонаже капиталних ратних бродова, договорен у Вашингтону. Француски парламент је одбио да да сагласност за програм, тражећи да морнарица сваке године подноси захтеве за нове бродоградње. Иако овај програм није усвојен, он је остао главна водиља у реконструкцији француске морнарице, све до Другог светског рата. Морнарица је захтевала годишњу квоту од 40 000 тона бродовља, сматрајући да је то довољно за задовољење њених потреба.  Овом захтеву није удовољено, тако да је морнарица морала да се задовољи са 33 000 тона бродовља годишње. Током периода 1924-30, тежиште је дато на разараче и крстарице, мада су неки од пројеката касније завршавали као капитални бродови.

1926, када су три најновија француска бојна брода: Bretagne, Lorraine и Provеnce били стари десет година, влада је затражила студију ратног брода типа бојни крсташ. Закључци студије су говорили у корист бојног крсташа који је могао да потопи „споразумске“ крстарице, да напада теретне бродове у конвојима заштићеним бојним бродовима, као и да извршава задатке извиђања у здруженим пловним саставима.

Када је Немачка 1928. најавила градњу крстарице или џепног бојног брода (зависно од извора) класе Deutschland, Француска је прекинула радове на пројектовању бојног крсташа депласмана 17 500 тона. Извршена је читава серија студија, у којима је стављен акценат на оклопну заштиту и ватрену моћ. Брзина пловљења је редукована, а како би брод био отпоран на поготке пројектила калибра 280 мм, пројектована је оклопна заштита дебљине од 203 до 305 мм. Французи су сматрали да је веома битно да се немачки брод потопи са што је могуће мање пројектила, тако да су сматрали да је потребно повећати калибра топова главне артиљерије са 305 на 330 мм. Предложена су два брода исте конструкције. Међутим, њихова изградња, уз нормалну изградњу разарача, крстарица и помоћних бродова, премашивала је одобрену годишњу квоту од 40 000 тона. Иако је Француска имала обезбеђену тонажу за градњу капиталних бродова, француски парламент није био вољан да обезбеди средства за градњу. У међувремену, у Женеви су 1927. са Британцима вођени разговори о конструкцији француских бојних бродова. Британце су желели да ограниче италијанску и француску бродоградњу у смислу да граде бојне бродове депласмана 25 000 тона, наоружане топовима калибра 305 мм. Француска није хтела да пристане на лимите у погледу величине бојних бродова. Три године касније, 1930, у Лондону је сазвана конференција на којој су Французи покушали да релаксирају ограничења Поморског споразума из Вашингтона, док су Британци, желећи да одрже паритет између Француске и Италије, инсистирали на ограничавању величине бојних бродова. Представници Француске и Италије нису пристајали на ограничење калибра главне бродске артиљерије на 305 мм, нити на депласман од 25 000 тона за бојне бродове. Након пуно разговора, што јавних, што тајних, Французи и Италијани су се повукли из даљег рада на конференцији.

Након потписивања Лондонског поморског споразума, британска влада је одржала одвојене преговоре са Французима и Италијанима, покушавајући да постигне споразум о будућим констукцијама бојних бродова и самим тим потпишу Лондонски поморски споразум. Француске и италијанске власти су такође одржали низ састанака и незванично се договорили да одрже паритет унутар одредби Вашингтонског поморског споразума. Постигнут је и договор да у периоду од 1931. до 1937. неће градити више од два бојна брода депласмана 35 000 тона, а да тонажа мањих конструкција капиталних бродова неће прелазити 70 000 тона.

У међувремену, француски конструктори бродова, одговарајући на захтеве француске владе, заполеи серију студија бојних бродова наоружаних топовима калибра 305, односно 330 мм, са депласманом који се кретао од 23 000 до 35 000 тона. Размтрано је и неколико конструкција бојних бродова наоружаних топовима калибра 380 и 406 мм, али је тежиште ипак дато на пројектовање бојног брода депласмана 25 000 тона и са бродском артиљеријом калибра 305 мм. Нови пројекат је 1930. био спреман за додатну оклопну заштиту како би издржао удар немачких топова калибра 280 мм, али и да би се заштитио од нарастајуће опасности од торпедног наоружања. Повећање оклопне заштите је условило смањење брзине пловљења, али зато калибар топова главне артиљерије није мењан. Француски морнарички кругови нису били задовољни пројектованим топовима калибра 305 мм, те су тражили да се ои замене топовима калибра 330 мм. Међутим, већи калибар топова је значио и већи депласман брода.

Топови калибра 130 мм, какви су били уграђени на француске разараче, били су снажни топови за своју величину, али су имали малу брзину гађања од свега 6 граната у минути. Таква брзина гађања није дозвољавала да се ово оруђе употреби за противавионску заштиту брода. Након пуно разматрања, донета је одлука да се француски капитални бродови наоружају топовима калибра 130 мм, али са другачијим типом затварача, који је омогућавао већу брзину гађања. Ови топови су требали бити допуњени митраљезима калибра 13,2 мм и топовима 37 мм.

Разговори одржани марта 1930. одредили су неке карактеристике брода. Утврђено је да ће оклопљена палуба пружати заштиту од авионских бомби масе 500 кг отпуштених са висине од 3000 метара, да ће се калибар главне артиљерије повећати са 305 на 330 мм и да ће се, у циљу смањења оклопљене цитаделе, топови клавне артиљерије налазити на прамчаном делу брода, слично као код британских бојних бродова касе Nelson и Rodney. Постављање главне бродске артиљерије у свега две куполе је посматрано као средство за уштеду на депласману.

Коначни пројект бојног брода класе Dunkerque је завршен 1931. Највећи проблем су задавале тачне димензије брода, до којих се није могло доћи без податка о стандардном депласману. Повећање калибра топова на 330 мм, већа оклопна заштита и жељена брзина пловљења учинили су депласман брода од 25 000 тона немогућим. Коначно је одлучено да депласман брода треба повећати на 26 500 тона. Поборници подморница и авијације су критиковали конструкцију брода, сматрајући да није довољно пажње посвећено противторпедној и противавионској заштити брода. Стога су француске поморске власти наложиле да се угради дубљи оклопни појас, као и универзална бродска артиљерија.

27. априла 1932. је одређено и име – Денкерк (Dunqerque). Парламенту није било јасно због чега је потребно имати брод депласмана 26 500 тона за супротстављање непријатељском броду од 10 000 тона. Стога су средства за градњу брода 1931. преполовљена, тако да је градња морала бити одложена. Коначно, децембра 1931. након пуно преговора, одобрена су средства за градњу Денкерка. Штавише, 1934, када је Мусолини најавио градњу два нова бојна брода, одобрена су средства за градњу другог бојног брода класе Dunkerque – Strasbourg. Бојни брод Strasbourg је требао да буде индентичан првом броду из класе, са разликом што су студије оклопа показале да оклопни појас треба да буде дубљи. Почетком јануара 1935. Француска је одбацила одредбе Вашингтонског поморског споразума и следила пример Јапана, тако да ограничења споразума нису више имала утицаја на развој француске флоте. Децембра 1935. је одржана поморска конференција у Лондону, где су присуствовали представници САД, Британије, Француске, Италије и Јапана. Јапанци и Италијани су се повукли из рада конференције пре него је дошло до потписивања.

Бојни бродови Dunkerque и Strasbourg су означавани различито; француски парламент их је називао бојним крсташима, бојним бродовима, оклопљеним бродовима, оклопљеним крстарицама… док их је морнарица увек означавала као бојне бродове.

ТТ карактеристике
Тип бојни брод
Класа Dunkerque
Бродови у класи 2 (Dunkerque и Strasbourg)
Депласман 26 500 т стандардни
35 500 т пуни (Strasbourg за 780 т више)
Дужина преко свега 215,1 м
Ширина 31,1 м
Газ 8,7 м
Погонска група 6 котлова Indret, 4 турбина Parsons, 107 500 КС
Брзина пловљења 31 чв
Посада 1381 чланова
Оклопна заштита појас Dunkerque: 225 мм; Strasbourg: 283 мм
палуба Dunkerque: 115–125 мм; Strasbourg: 127–137 мм
куполе Dunkerque: 150 – 330 мм; Strasbourg: 160 – 360 мм
Наоружање 8 × 330 мм/50 Modèle 1931 (2 × 4)
3 × четвороцевна и 2 двоцевна топа 130 мм/45 DP
5 (D) или 4 (S) × двоцевних топова 37 мм/50 CAD
8 × 13,2 мм/76 CAQ Mle 1929 Hotchkiss
Авио компонента 4 хидроавиона, 1 катапулт