Littorio, класа бојних бродова

Бојни брод Littorio

Класа Littorio, позната и као класа Vittorio Veneto, класа је италијанских бојних бродова. Класу су чинила четири бојна брода; Littorio, Vittorio Veneto, Roma и Impero, али су само прва три брода из класе изграђени. Изграђени у периоду од 1934. до 1940, били су најмодернији бојни бродови у саставу италијанске ратне морнарице. Развијени су као одговор на француске бојне бродове класе Dunkerque, наоружани топовима калибра 381 мм, брзине од 30 чворова. Пројекат ових бојних бродова био је интересантан Шпанцима, али је избијања Другог светског рата обуставила даље планове.

Развој

Италијани су Вашингтонским поморским споразумом из 1922. године добили одобрење за градњу капиталних бродова укупне тонаже од  70 000 тона, а што се могло изградити у периоду од 1927. до 1929. Француској је такође одобрено додатних 70 000 тона капиталних бродова. Обе земље су трпеле притиске да изграде мање бојне бродове, са мањим калибром бродске артиљерије. Први пројекат италијанског бојног брода, израђен 1928, био је депласмана од 23 000 тона, наоружан са шест топова калибра 381 мм у двоцевним куполама; дозвољених 70 000 тона депласмана дозвољавала су градњу три бојна брода овог пројекта, што би Италијанима обезбедило држање бар два брода у оперативи у било које време. Оклопна заштита и аутономија су жртвовани због брзине и ватрене моћи. Италијани нису пуно полагали на аутономију брода, с обзиром да су бродови били намењени за употребу у Средоземном мору. Касније, током 1928. године, конструктори су пројектовали други брод, депласмана 35 000 тона, наоружаног са шест топова калибра 406 мм, са оклопном заштитом која је штитила од пројектила калибра 406 мм. Најмање један брод овог пројекта би био изграђен након три брода депласмана 23 000 тона, чим би се прекинула забрана градње бродова. Међутим, новац није обезбеђен за градњу бродова овог пројекта, пошто Италија није желела да подстиче трку у наоружавању са Француском. Лондонски поморски споразум из 1930. је забрану градње бродова продужио до 1936, с тим да су Француска и Италија задржале право градње раније одобрених бродова укупне тонаже 70 000 тона. Обе земље су одбрациле предлог Британије да оганиче пројекте нових бојних бродова на 25 000 тона, а калибар топова на 305 мм. Након 1930, италијанска морнарица је одбацила све нове пројекте бојних бродова. Немачка је започела градњу три џепна бојна брода класе Deutschland, наоружане са шест топова калибра 280 мм, а Француска је као одговор Немцима положила кобилице за два бојна брода класе Dunkerque. Француски бојни бродови су били наоружани са осам топова калибра 330 мм. Крајем 1932, италијански конструктори одговарају пројектом сличним француском, али наоружаним са шест топова калибра 343 мм у троцевним куполама, са депласманом од 18 000 тона. Италијанска морнарица одлучује да је пројекат малог бојног брода непрактичан, те да би требало наставити са пројектом већег бојног брода; припремљен је пројекат бојног брода депласмана 26 900 тона, наоружаног са осам топова калибра 343 мм у двоцевним куполама. И обвај пројекат ће бити напуштен, овог пута у корист пројекта бојног брода депласмана 35 000 тона и наоружаног топовима калибра 406 мм. Топови калибра 406 мм биће касније замењени топовима калибра 381 мм, пошто би пројектовање и израда топова калира 406 мм значајно успорила градњу брода. Топови калибра 381 мм су изабрани из разлога што је Италија већ имала на располагању топове тог калибра, преостале од бојних бродова класе Francesco Caracciolo, чија је градња отказана. Коначно, усвојили су да се брод, сада депласмана 40 000 тона, наоружа са девет топова калибра 381 мм у троцевним куполама. Депласман је био ван дозвољених норми, али како је систем међународне констроле наоружања у време уласка ових бродова у наоружање већ био ван функције, није било ни консеквенци.

Карактеристике

Брoдови класе Littorio се међусобно разликују по димензијама. Тако су бојни бродови Littorio и Vittorio Veneto били дуги између перпедикулара 224,05 м, односно дуги преко свега 237,76 м, док су бојни бродови Roma и Impero били 240,68 м дуги преко свега. Сва четири бојна брода су имала газ од 9,6 м, док је ширина трупа износила 32,82 м. Депласман бродова у класи кретао се од 40 517 тона (Vittorio Veneto) до 40 992 тона (Roma). Бродови су из градње изашли са прамчаним булбом, али како је булб изазивао велике вибрације, биле су неопходне модификације.

Бојни брод Vittorio Veneto

Посада бојних бродова Littoriо и Vittorio Veneto је бројала 80 официра и 1750 морнара; посада се увећавала за до 31 лице уколико је брод обављао дужност командног брода. Стандардна посада бојних бродова Impero и Roma била је увећана за 100 морнара. Почетни планови развоја бродова ове класе предвиђали су крцање и употребу шест аутожирова La Cierva. Међутим, уместо њих је уграђен катапулт, а брод опремљен са три извиђачка хидроавиона Ro.43, или „морнаричким“ ловцима Re.2000, с тим да је Rе.2000 након извршења задатка морао да слети на аеродром на копну.

Бојни брод Roma

Погонски комплекс се састојао од четири парне турбине Belluzzo које су биле погоњене паром из осам Yarrow котлова на нафту. Погонски комплекс, снаге 128 200 КС је обезбеђивао броду максималну брзину пловљења од 30 чворова. На морским испитивањима, постигнути су резултати изнад очекиваног: бојни бродови Littorio је достигао максималну брзину пловљења од 31,3 чв, док је Vittorio Veneto пловио максималном брзином од 31,4 чв; оба брода су ове брзине постигле при стандардном депласману, док је максимална брзина пловљења приликом оперативне употреба била мања, неких 28 чворова. Танкови горива су били капацитета 4140 тона, што је броду обезбеђивало аутономију од 4580 миља, пловећи крстарећом брзином од 16 чв.

Поринуће бојног брода Impero, који никада није завршен.

Наоружање

Примарну артиљеријску батерију чинила су девет топова калибра 381 мм, модела L/50 Ansaldo 1934, који су били распоређени у три троцевне куполе, две на прамцу и једна на крми. Максимална елевација цеви износила је 35 степени, што је обезбеђивало даљину гађања од 42 260 метара. Топови су користили панцирно-пробојна зрна масе 885 кг и разорна зрна масе 774 кг. Велика брзина зрна на устима цеви (870 м/с) је умањивала животни век топовских цеви и повећавао расипање погодака. Животни век цеви топа 381 мм био је 120 пуних барутних пуњења. Брзина гађања износила је један пројектил на сваких 45 секунди.

Један од топова калибра 381 мм, модела L/50 Ansaldo 1934

У секундарној батерији налазило се 12 топова калибра 152 мм, модела L/55 Ansaldo Model 1934, размештених у четири троцевне куполе. Две куполе су уграђене поред куполе бр. 2 главне артиљерије, а друге две поред крмене куполе главне артиљерије. Ови топови су користили панцирно-пробојне пројектиле масе 50 кг, који су на устима цеви имали брзину од 910 м/с. Топовима је било могуће заузети елевацију од 45 степени, чиме је максимална даљина гађања износила 25 740 метара, док је брзина гађања износила око 4 пројектила у минути. Противавионско наоружање се састојало од снажне батерије од дванаест топова калибра 90 мм L/50, двадесет топова калибра 37 мм L/54 и шеснаест топова калибра 20 мм L/65. Топови калибра обезбеђивали су даљу заштиту од напада из ваздушног простора и били су смештени у једноцевним куполама, квадриаксијално стабилисани. Брзина гађања ових топова износила је 12 пројектила у минути, док је домет износио 10 800 метара. Топови калибра 37 и 20 мм су били пројектовани за блиску заштиту и имали су домет од четири, односно две хиљаде метара.

Оклопна заштита

Оклопни појас је био пројектован да заштити брод од погодака пројектила калибра 380 мм испаљених са даљине од преко 16 000 метара и био је нагнут под углом од 11°. Хоризонталну заштиту изнад муницијских комора чинила је оклопљена палуба, дебљине 162 мм. Изнад машинских простора, дебљина оклопљена палубе смањена је на 110 мм, док је на ивичним деловима палубе дебљина износила 90 мм. Крмени кормиларски простор и простор за помоћне уређаје био је заштићен оклопом дебљине 105 мм, док је командни торањ био заштићен бочним оклопом дебљине од 50 до 130 мм. Артиљеријске куполе примарне батерије биле су заштићене оклопом дебљине 350 мм са чела, односно 200 мм са бока и одозго. Куполе секундарне артиљерије су биле заштићене оклопом дебљине 280 мм са чела, односно 70 мм са бока. Противавионски топови су имали заштитне штитове дебљине од 12 до 40 мм.

Бојни бродови класе Littorio су имали и противторпедну заштиту, коју је пројектовао Умберто Пуљезе. Пуљезева противторпедна заштита се заснивала на противторпедној прегради, дебљине 40 мм, која се простирала из основе оклопног појаса ка дну трупа. На тај начин се формирала празнина у којој се налазио празан резервоар широк 3800 мм, зида дебелог 6 мм; остатак празнине је био попуњен течношћу. Резервоар се протезао целом дужином противторпедне заштите, и имао је намену да се деформише услед ударца торпеда и тиме прими на себе цео ударац. Противторпедна преграда је штитила унутрашњост бродског трупа од шрапнела торпеда, као и од ефеката експлозије тог истог торпеда. Систем је пројектован тако да је штитио брод од удара торпеда са бојевом главом масе 350 кг.

Структура трупа бојног брода класе Littorio

Систем противторпедне заштите није испунио очекивања, и то због пропуста у конструисању. Наиме, спој унутрашње противторпедне преграде са дном трупа, израђен заковицама, није био довољно снажан да издржи оптерећење на смицање које је настајало приликом експлозије торпеда активираног приликом контакта са оплатом брода.

Теретни бродови класе Liberty

Транспортни брод класе Liberty, SS Carlos Carrillo

Класа бродова Liberty представља класу транспортних бродова грађених током Другог светског рата у америчким бродоградилиштима. Према концепцији, били су Британски, али су адаптирани од стране Американаца. Јефтини и једноставни за градњу, убрзо су постали симбол америчке бродограђевне индустрије. Базирани на бродовима који су наручили Британци како би надокнадили губитак бродова које су им Немци торпедовали, грађени су за потрбе америчке морнарице, али и за потребе програма „Lend-Leaase“. 18 америчких бродоградилишта изградило је укупно 2 751 ових бродова, што представља највећи број произведених бродова једне класе.

Историја и употреба

Американци су 1936. године донели акт по чијим ће одредбама за потребе америчке морнарице у рату бити изграђено 50 помоћних бродова. Акт се временом мењао, тако да је број бродова 1940. године достигао цифру од 200 помоћних бродова (танкер и три типа теретних бродова, погоњених парним турбинама). Ограничени индустријски капацитети, нарочито за производњу турбина учинили су да се план изградње помоћних бродова ни близу не оствари.

1940. године британска Влада наручује 60 теретних бродова како би покрила ратне губитке и покушала да да замах трговачкој флоти. Ови бродови, означени као класа Ocean, били су једноставни и прилично велики бродови, са погонском групом од 2500 КС. Као погонско гориво коришћен је угаљ, на коме су Британци инсистирали. Наиме, имали су доста рудника угља, али нимало нафтних поља.

Претходни дизајни теретних бродова, укључујући и програм „Northeast Coast, Open Shelter Deck Steamer“, били су базирани на једноставном дизајну брода који је био грађен у Сандерленду, у бродоградилишту „J.L. Thompson & Sons“ 1879. године и који је масовно грађен до тридесетих година када је изграђен последњи такав брод, SS Dorrington Court. Наруџбина је прецизирала да газ брода буде повећан за 457 мм у односу на оригинални нацрт брода како би се депласман повећао са 800 на 10 100 тона. Просторије за смештај посаде, мост и машински простор били су смештени на средини брода. Такав брод је назван класом Ocean и први брод из класе, Ocean Vanguard, поринут је 16. августа 1941. године.

Поморска комисија САД модификовала је дизајн брода како би га прилагодила америчкој бродограђевној индустрији, док је други разлог био учинити брод јефтинијим и једноставнијим за изградњу.  Америчка верзија је добила ознаку EC2-S-C1 (EC- теретни, 2- брод дуг између 400 и 450 стопа, S- парни погон, C1 – дизајн C1). Амерички дизајн је избацио спајање лимова заковицама, тако да је смањена цена градње брода за око трећину. Бродови су прављени по секцијама које су касније спајане варењем.

Сами бродови у почетку нису имали баш „добар“ имиџ јер су на изглед били ружњикави. У говору у коме је најавио хитан програм изградње бродова, тадашњи председник САД, Френклин Рузвелт, за ове бродове је изјавио да су „грозни објекти“. Убрзо након говора, магазин Тајм их назива „Ружним пачетом“.

Да би ублажио реакцију јавности, 27. септембра 1941. године је организован Дан Либерти флоте и тог дана је поринуто чак 14 бродова овог типа. Први брод је поринуо сам председник САД, говорећи да ће ови бродови донети слободу Европи, што је мало побољшало имиџ бродова ове класе.

За први брод из класе, SS Patrick Henry био је изграђен за 230 дана, да би се на крају време за производњу смањило на свега 43 дана. 1943. године постигнуто је да су сваког дана била комплетирана по 3 нова брода. Обично су добијали имена по познатим Американцима, почевши од потписника Декларације независности.

Градња бродова класе Liberty: лево је фотографија 2. дана градње (полагање кобилице), десно 24. дан градње (брод спреман за поринуће)

Проблеми

Првоизграђени бродови патили су од пуцања трупа и палубе, што је резултирало потапањем пар бродова. Три брода су потонули када су се, без икаквог „упозорења“ буквално преполовили. Сумња је пала на бродоградилишта која су имала неискусне раднике и тек су почели да примењују технике варења у бродоградњи.

Постојали су покушаји да се одговорност са бродоградилишта пребаци на саму конструкцију, па чак и на квалитет материјала…

Након рата

Много Liberty бродова је преживело рат, након чега су чинили окосницу послератне трговачке флоте. Доста бродова су купили грчки бродовласници по ниским ценама. Тако је стандардна јединица за терет од 10 000 тона постала јединица „Терет Либерти величине“.

Шездесетих година су реактивирана три брода и конвертована у бродове за техничка испитивања (у ствари су коришћени као шпијунски бродови, за електронска дејства…). Америчка морнарица их је избрисала из флотне листе 1969. и 1970. године.

Данас плове само два брода класе Liberty: SS John W. Brown (који је дуго био школски брод) и Jeremiah O’Brien, на коме није ништа мењано још од како је изашао са навоза бродоградилишта. Иако су оба музејски бродови, још увек се отискују на море. 1994. године је Jeremiah O’Brien отпловио из Сан Франциска за Енглеску и Француску, а у склопу годишњице искрцавања на Нормандију.

Један од два данас сачувана брода класе Liberty: SS Jeremiah O’Brien

ТТ карактеристике
Димензије
– дужина преко свега 135 м
– ширина 17.3 м
– газ 8.5 м
Депласман 14 245 т
Погонска група 2 котла на нафту, парна машина са троструком експанзијом, један осовински вод, 2500 КС
Брзина 11 – 11.5 чв
Наоружање топ 102 мм за борбу против подморница у површинској вожњи, различита комбинација ПАТ-ова
Посада 41 чланова
Аутономија 23000 миља