Curtiss-Wright CW-21

Curtiss-Wright Model 21 (такође познат и као Curtiss-Wright Model 21 Demonstrator, Curtiss-Wright CW-21 Interceptor и Curtiss-Wright CW-21 Demon), амерички ловац пресретач, развијен током тридесетих година у корпорацији Curtiss-Wright.

Curtiss-Wright CW-21 Demon

Шеф одељка компаније из Сент Луиса, Џорџ Пејџ, 1938. године одлучује да развије авион на основу двоседа Карла Скота, који је носио ознаку Model 19. Пејџов концепт је био лаки ловац пресретач, велике брзине пењања како би омогућио извршење напада на бомбардере уз минималну могућност откривања; у случају сусрета са ловачком пратњом формације бомбардера, авион не би улазио у борбу са њима, већ би користио своју брзину пењања и тако им измицао. Како овај концепт није био у складу са захтевима америчког ваздухопловства, авион је био намењен искључиво извозу.

Пројектовање авиона је поверено тиму на челу са инжињером Вилисом Велсом (Willis Wells); пројектован је једносед, у потпуности израђен од метала, нискокрилац, моноплан, са увлачивим стајним трапом и репним точком. Труп авиона је био полумонокок конструкције, који се иза кокпита нагло сужавао. Авион је погоњен деветоцилиндричним, ваздухом хлађеним, радијалним мотором Wright R-1820-G5 снаге 1000 КС. Када је реч о наоружању, планирано је да се авион наоружава различитом комбинацијом два митраљеза калибра 7,62 мм или 12,7 мм, смештеним у носу и синхронизованим за гађање кроз елису; авион није имао никакву заштиту, како кокпита, тако ни резервоара за гориво, што је био разултат жеље за смањењем масе авиона, што је у крајњем утицало на летне перформансе авиона.

Прототип авиона, са цивилном регистарском ознаком NX19431, први пут је полетео 22. септембра 1938. године. Иако није био предвиђен за увођење у наоружање америчких оружаних снага, ипак је подвргнут тестовима; убрзо је одбачена свака идеја о увођењу овог авиона у наоружање, уз коментар једног од пробних пилота да је „потребан геније да га приземљи.“

За прототип авиона CW-21 прва се заинтересовала Кина, те јој је ускоро испоручен прототип ради тестирања. Кинези су били импресионирани перформансама авиона тако да су се ускоро повели и преговори око куповине авиона. Још током вођења преговора о куповини, прототип авиона је доживео и своје прво ватрено крштење, када је пробни пилот компаније Кертис 4. априла 1939. оборио бомбардер Fiat BR.20. Уговор је потписан маја 1939. и обухватао је испоруку прототипа са још три завршена примерка, као и комплете за склапање још 27 авиона. Склапање авиона је требало бити извршено у компанији CAMCO код Лоивинга, у близини кинеско-бурманске границе. Ови авиони су требали бити наоружани са по два митраљеза калибра 7,62 мм и 12,7 мм.

Прва три авиона су испоручена Кини маја 1940. и њима је убрзо попуњена 1. америчка добровољачка група (Летећи тигрови), који су желели да их употребе за борбу против јапанских извиђачких авиона који су летели на великим висинама. Ови авиони су због лоше прегледности, током лета из Рангуна за Кунминг 23. децембра 1941, изгубљени. Од 27 авиона који су требали да буду склопљени у CAMCO, нити један није био склопљен, пошто је напредовање јапанских снага натерало Кинезе да 1942. евакуишу фабрику у Индију.

Компанија Кертис је у међувремену развила модернију верзију авиона, ознаке CW-21B. Основна разлика између ова два авиона огледала се у новом стајном трапу, као и у хидрауличном покретању флапсова. Иако тежи, CW-21B је био бржи за 29 км/ч од основног модела, али са смањеном брзином пењања.

Холандска авијацијска бригада, којој су очајнички требали модерни борбени авиони, априла 1940. наручује 24 авиона CW-21B. Након што је Холандија капитулирала пред Немачком, наруџба за авионе CW-21B заједно са наруџбом и за ловце Curtiss Model 75, пребачена је на Холандску Источну Индију. Авиони CW-21B су испоручени фебруара 1941. На неколико авиона су се појавили ломови на стајном трапу те су сви авиони на којима су били примећени структурални проблеми – морали бити приземљени. Ови авиони ће и током почетка рата са Јапаном остати на земљи, још увек чекајући на поправку. Ускоро ће скоро сви бити и уништени, неки у борби, а неки на земљи. Један од авиона ће јапанским снагама послужити као авион за везу у југоисточном делу Азије, а појавиће се и фотографија авиона CW-21B у јапанском тест центру Тачикава (Сингапур).

Лаке конструкције, са радијалним мотором, малим оптерећењем крила, скромном заштитом за пилота и без самозаптивајућих резервоара горива, CW-21B је био савезнички авион најсличнији јапанским ловачким авионима тог доба.

Тактичко-техничке карактеристике
Тип авиона ловац пресретач
Модел CW-21
Порекло САД
Посада један
Распон крила 10,66 м
Дужина 8,29 м
Висина 2,48 м
Погон 1 x Wright Cyclone R-1820-G5, снаге 950 КС
Брзина лета 505 км/ч
Плафон лета 10500 м
Долет 1014 км
Акциони радијус
Брзина пењања 22,9 м/с
Носивост
Наоружање 2 x 12,7 mm M2 Browning

2 x 7,62 mm M19191 Browning

Curtiss SB2C Helldiver

Формација авиона SB2C-4 Helldiver у повратку са задатка, март 1945.

Кертисов SB2C, након дугог развојног периода, постао је главни извиђач-бомбардер америчке морнарице. Ту титулу је држао од краја 1943. до краја Другог светског рата, замењујући Дагласов SBD у операцијама покретаним са носача авиона. Маја 1939, по захтевима који се могу упоредити са захтевима за Бревстеров авион XSB2A-1, Аеронаутички биро је наручио прототип извиђача-бомбардера, погоњеног мотором R-2600. Ознака прототипа је била XSB2C-1. Као део опште поморске експанзије, покренуте ратом у Европи и појачаним трвењима са Јапаном, новембра 1940. је наручена серијска производња авиона SB2C-1, чак и пре него што је прототип полетео. Како би повећао капацитет фабрике, Кертис је изградио нову фабрику за производњу модела SB2C у Охају.

SB2C Helldiver креће у слетање на USS Hornet (CV-12), јануар 1945.

Програм је доживео корак уназад када је прототип XSB2C-1 уништен свега неколико дана након првог лета, 18. децембра 1940. Захваљујући свеобухватној ревизији основног пројекта, који је обухватио и повећање површине вертикалца, продужење трупа и додавање оклопне заштите и самозаптивајућих резервоара горива, први серијски модел није полетео све до јуна 1942.Са преко 800 захтева за изменама које је требало применити у производњи овог авиона, фабрика у Колумбусу се осетила знатно иза распореда производње, тако да су испоруке првих авиона јединицама била одложена до децембра 1942, а сам авион није ушао у оперативу до друге половине 1943. Како би пратили захтеве ратишта, авион SB2C се лиценцно производио у канадским фирмама SBF и SBW. Овај тип авиона остао је у служби све до 1949.

ТТ карактеристике (SB2C-4 Helldiver)
Посада 2
Дужина 11,18 м
Распон крила 15,17 м
Висина 4,01 м
Површина крила 39,2 м²
Маса празног авиона 4794 кг
Максимална полетна маса 7553 кг
Погон 1 × Wright R-2600-20 Twin Cyclone, 1900 КС
Максимална брзина 475 км/ч
Долет 1876 км
Плафон лета 8870 м
Брзина пењања 9,1 м/с
Наоружање 2 х 20 мм у крилима
2 х 7,62 мм у задњем кокпиту
900 кг бомби или торпедо у унутрашњем спремишту
по 225 кг бомби на подвесним тачкама

Curtiss P-40 Warhawk

Кертисов P-40 је у време уласка САД у Други светски рат био најбројнији ловачки авион прве линије. Знатан број ових авиона је кроз програм „Lend-Lease“ испоручен Великој Британији и земљама Комонвелта (4 309 примерака), као и у Совјетски Савез (2 430 примерака). Авиони који су се налазили у саставу ваздухопловних јединица америчког армијског ваздухопловства нису узели учешће у борбама на европском ратишту, јер је крајем 1944. почело повлачење овог типа авиона из наоружања. Заменили су их авиони који су увођени у наоружање 1943. и 1944. (P-38, P-47, P-51). Авиони P-40 су остали у наоружања јединица распоређених у Медитерану и Кини, где су извршавали ловачко-бомбардерске задатке. P-40N, последњи и најбројнији модел (до новембра 1944. испоручено 5 244 примерака) се сматра најбољим ловцем-бомбардером из ове серије, јер је имао ојачана крила и спољне пилоне за бомбе.

У јединицама британског ваздухопловства и ваздухопловстава земаља Комонвелта, као Tomahawk I (P-40), II-IIA (P-40B), and IIB (P-40C) и Kittyhawk I (P-40D), IA (P-40E), II (P- 40F/L), III (P-40K/M) и IV (P-40N), обилато су коришћени као авиони за ватрену подршку јединица копнене војске на свим ратиштима где су се Савезници борили – сем европског. У јединицама британског ваздухопловства у рејону Медитерана и аустралијског и новозеландског ваздухопловства у југозападном Пацифику, извршавали су ловачко-бомбардерске задатке све до прекида непријатељстава.

„Летећи тигрови“ у лету изнад Кине

Првих 240 авиона P-40 које су Совјети добили преко програма „Lend-Lease“, међу њима и 170 преусмерених британских Tomahawk-a, дошло је у СССР морским путем крајем 1941. Међутим, већину авиона, коју су чинили модели P-40Е, P-40K, P-40M и P-40N допремили су у периоду од 1942. до 1944. путем руте Аљаска – Сибир. Након што су коришћени као ловачки авиони у одбрани Москве, Лењинграда и Стаљинграда, совјетски P-40 се углавном користе у ватреној подршци. У улози јуришника, совјетски пилоти су више ценили P-39, тврдећи да P-40 има слабо наоружање и да је врло рањив на дејства непријатеља. Поред Британије и СССР-а, 74 авиона P-40 (верзије „F“ и „L“) је испоручено снагама Слободне Француске, 33 авиона P-40 (модели „K“, „M“ „N“) Кини (као додатак авионима претходно испорученој Америчкој добровољачкој групи), 83 авиона модела „K“, „M“ и „N“ Бразилу и 59 авиона модела „N“ Холандској источној Индији.

ТТ карактеристике P-40E
Посада 1
Дужина 9,66 м
Распон крила 11,38 м
Површина крила 21,92 м²
Висина 3,76 м
Маса празног авиона 2 753 кг
Максимална полетна маса 4 000 кг
Погон 1 × Allison V-1710-39 снаге 1 150 КС
Максимална брзина 580 км/ч
Долет 1 100 км
Плафон лета 8 800 м
Брзина пењања 11 м/с
Наоружање 6 × 12,7 мм M2 Browning
907 кг бомби  на три подвесне тачке (1 подтрупна и 2 поткрилне)