13. СС брдска дивизија „Ханџар“

13. Waffen-Gebirgs-Division der SS „Handschar“ (kroatische Nr. 1)

 

Састав:
– 27. СС брдски пешадијски пук
– 28. СС брдски пешадијски пук
– 13. СС брдски артиљеријски пук
– 13. СС брдски извиђачки батаљон
– 13. СС противоклопни батаљон
– 13. СС брдски инжињеријски батаљон
– 13. СС брдски батаљон везе
– 13. СС ПА батаљон

Ова јединица, по многима најгора СС јединица, формирана је у пролеће 1943. као Босанскохерцеговачка дивизија. У почетку се попуњавала добровољцима, босанским Муслиманима и Хрватима, док је командни кадар био из састава 7. СС брдске дивизије Принц Еуген. Један батаљон 28. пука био је попуњен искључиво шиптарима, и он ће касније представљати језгро за формирање 21. СС дивизије „Скендербег“.

Дивизија је имала обележја заосталa из времена Аустроугарске, као што су фес и пуковски свештеници – имами. Средином 1943, дивизија је послата у Француску на обуку, након чега је унутар дивизије избила побуна. Побуна је угушена, а дивизија је крајем 1943. враћена у Југославију, након кратких застанака у Шлезији и Аустрији.

Натраг у Југославији, дивизија је своје самопоуздање стицала у масакрима хришћана земљорадника. Октобра 1944, током повлачења са Балкана, 2. оклопна армија је разоружала добро опремљену али непоуздану дивизију. На крају, Химлер крајем 1944. уводи дивизију у борбу на Источном фронту, где се дивизија толико лоше показала да је почетком 1945. расформирана.

Сви успеси ове јединице огледају се једино и искључиво у ратним злочинима које су вршили према заробљеницима и цивилима на подручју Брчког, Бијељине, Зворнике, Угљевика, Шековића, Власенице, Градачца, Босанског Шамца, Лопара, Тузле, Лукавца, Кладња, Шида, Сремске Раче, Винковаца…

Команданти дивизије
09. март 1943. – 9. август 1943: СС-штандартенфирер Херберт фон Обвурцер (Herbert von Obwurzer)
9. август 1943. – 19. јун 1944: СС-оберфирер Карл-Густав Зауберцвајг (Karl-Gustav Sauberzweig)
19. јун 1944. – 8. мај 1945: СС-оберфирер Дезидериус Хампел (Desiderius Hampel)

11. пешадијска дивизија, Немачка

Састав:
2. пешадијски пук
23. пешадијски пук
44. пешадијски пук
11. артиљеријски пук
11. извиђаччки батаљон
11. противтенковски батаљон
11. инжињеријски батаљон
11. батаљон везе

Дивизија је формирана 1934-35, експанзијом 2. пешадијског пука старог Рајхсвера. Попуна дивизије људством је углавном обезбеђивана са територије Источне Прусије и Рајнске области. Дивизија је учествовала у нападу на Пољск, где је дејствовала у саставу 3. армије (Група армија Север). Након операција у Француској, где је имала мању улогу, 11. пешадијска дивизија бива послата на Совјетски Савез. Изузимајући кратак период одмора 1943. у Грчкој, дивизија је највећи до рата провела на територији Совјетског Савеза. Учествује у блокади Лењинграда и борбама северно од Ладошког језера 1943. Након већ наведеног одмора у Грчкој, дивизија одлази у северни део Совјетског Савеза, учествује у бици на Нарви, а касније се повлачи за западну Летонију. Након продора совјетских снага у јесен 1944, дивизија бива одсечена у Курландији. У овом положају се налази све до маја 1945, када је снаге немачке ратне морнарице евакуишу, заједно са јединицама 14. оклопне дивизије. Дивизија је изабрана за евакуацију одлуком генерал пуковника Карла Хиперта, начелника штаба Групе армија Курланд, јер је дивизија током зиме 1944-45. учинила пуно на сламању совјетских напада на немачке јединице у блокади.

Команданти:

генерал потпуковник Günther von Niebelschütz: 1. октобар 1934 – 1. април 1937.
генерал потпуковник Max Bock: 1. април 1937 – 23. октобар 1939.
генерал потпуковник Herbert von Böckmann: 23. октобар 1939 – 26. јануар 1942.
генерал потпуковник Siegfried Thomaschki: 26. јануар 1942 – 7. септембар 1943.
генерал потпуковник Karl Burdach: 7. септембар 1943 – 4. јануар 1944.
генерал потпуковник Hellmuth Reymann: 4. јануар 1944 – 18. новембар 1944.
генерал мајор Gerhard Feyerabend: 18. новембар 1944 – 8. мај 1945.

Извори:
вебсајт www. lexikon-der-wehrmacht.de
књига Hitler’s Legions, Samuel W. Mitcham Jr.

9. пешадијска дивизија, Немачка

Амблем 9. пешадијске дивизије

Састав (1942):

36. пешадијски пук
57. пешадијски пук
116. пешадијски пук
9. артиљеријски пук
9. извиђачки батаљон
9. противтенковски батаљон
9. инжињеријски батаљон
9. батаљон везе

Ова дивизија је формирана као мирнодопска јединица, 1935. године и била је попуњавана људством из области Есен-Насау. Након извршетка мобилизације, дивизија је потпомогла држање изложеног западног крила док је Хитлер нападао Пољску. У нападу на Француску, дивизија је била у саставу Оклопне групе фон Клајст, а почевши од јула 1941, дивизија је на јужном сектору Истоћног фронта провела три године. Учествује у операцијама и Доњецку, Кавказу, Кубану и доњем Дњепру, као и у Украјини. Октобра 1943, дивизија има снагу борбене групе. Августа 1944. је, током повлачења кроз Румунију, одсечена и скоро потпуно уништена. Немци је повлаче из првих линија и у Данској је реорганизују, када 9. дивизија бива ојачана делимично формираном 584. фолксгренадирском дивизијом. Крајем 1944, дивизија учествује у офанзиви у Арденима. Након Ардена, наставља да се бори на западном делу ратишта, успоравајући америчко напредовање кроз Луксембург, а потом и у јужној Немачкој – без већих успеха. Априла 1945, остаци дивизије (углавном командни делови, без борбених јединица) су придодати 352. фолксгренадирској дивизији и учествују у одбрани Нирнберга (у оквиру 13. СС пешадијског корпуса). Након ове битке, преживели припадници дивизије су се предали Савезницима.

Извор: Hitler’s Legions, Samuel W. Mitcham Jr.

8. гардијска панфиловска дивизија

8. гардијска панфиловска дивизија (рус. 8-я гвардейская Панфиловская дивизия), пешадијска дивизија настала преименовањем 316. стрељачке дивизије.

По отпочињању немачког напада на Совјетски Савез, Совјети су ради слања на фронт мобилисали резерве. У Алма-Ати, главном граду Казашке ССР, 12. јула 1941. је формирана 316. стрељачка дивизија. За команданта дивизије је постављен дотадашњи војни комесар Киргиске ССР, генерал мајор Иван Панфилов. Резервисти који су попуњавали дивизију били су већином из Киргиске и Казашке ССР.

Организацијско формацијску структуру дивизије су чинили:

  • 1073. пешадијски пук
  • 1075. пешадијски пук
  • 1077. пешадијски пук
  • 857. артиљеријски пук
  • 589. самостални дивизион ПАА
  • 203. извиђачка чета
  • 597. самостални инжињеријски батаљон
  • 762. самостални батаљон везе
  • 242. санитетски батаљон
  • 395. самостална чета хемијске заштите
  • 291. транспортна чета
  • 445. пољска пекара
  • 688. дивизијска ветеринарска болница
  • 993. пољска поштанска станица

Војници 316. дивизије су заклетву положили 1. августа, након чега је, од 18. до 20. августа извршен укрцај у возове ради транспорта. У Боровичи (рус. Боровичи́, Новгородска област), надомак Малаје Вишере (рус. Ма́лая Ви́шера), дивизија пристиже крајем августа. У региону су се већ одвијала интензивна борбена дејства, као део операције одбране Лењинграда од напада немачке Групе армија Север. Дивизија је учествовала у неколико окршаја, али је 8. септембра стављена у резерву 52. армије.

Почетком октобра Немци крећу у напад на Москву. Дивизија Панфилова је 7. октобра упућена ка Москви, где пристиже 11. октобра. Додељена је 16. армији Рокосовског, од кога добија задатак да организује одбрану сектора дуж реке Рузе, дугог 41 км, посебно путни правац који је пролазио кроз Волоколамск. Дивизија је ојачана 690. стрељачким пуком из састава 126. стрељачке дивизије, као и 289. и 296. противоклопним пуком.

Немачки 46. оклопни корпус је 14. октобра кренуо у напад. До 27. октобра су напредовали неких тридесетак километара, потискујући 316. дивизију назад ка Волоколамску. Након целодневних борби, 28. октобра, град Волоколамск је заузет. Панфиловљеви војници су се повукли ближе Москви.

Немци су наставили напад 15. новембра. У међувремену, 316. дивизија је попуњена извесном количином противтенковских пушака ПТРД. Дан касније, јединице 46. оклопног корпуса су дошле у додир са јединицама 316. дивизије у близини села Дубосеково. Пошто је бок 16. армије био угрожен, Ставка је упутила 78. стрељачку дивизију из резерве. Иако су се совјетске снаге након три дана повукле, немачко напредовање је ипак било успорено захваљујући отпору совјетских снага и неповољним временским условима.

Народни комесар одбране је 17. новембра декретом прогласио 316. дивизију гардијском, одајући јој тиме признање за улогу коју је имала у одбрани Москве. Дивизија је у одбрани Москве имала велике губитке: 3620 погинулих и 6 300 рањених војника. О војницима 316. дивизије немачки генерал пуковник Хепнер је у писму маршалу Федору фон Боку рекао: „то је дивизија дивљака, њени војници се боре кршећи све законе и обичаје рата… Они су фанатични, никад се не предају и не плаше се смрти.“

Дивизија 18. новембра остаје без команданта, који гине у немачком минобацачком нападу на село у коме се налазио штаб дивизије. Истог дана је на снагу ступио декрет о именовању дивизије гардијском и преименовању у 8. гардијску стрељачку дивизију. У част погинулог команданта, 23. новембра дивизија добија и част да у имену јединице носи и придев „панфиловска“, чиме је постала једна од свега две дивизије Црвене армије која се назвала по свом команданту (уз 25. чапајевску стрељачку дивизију).

Као гардијска дивизија, преименоване су и јединице у саставу јединице, по следећем:

  • 19. гардијски стрељачки пук – од 1073. стрељачког пука
  • 23. гардијски стрељачки пук – од 1075. стрељачког пука
  • 30. гардијски стрељачки пук – од 1077. стрељачког пука
  • 27. гардијски артиљеријски пук – од 857. артиљеријског пука
  • 2. гардијски инжињеријски батаљон – од 597. инжињеријског батаљона
  • 5. гардијски самостални противтенковски дивизион
  • 13. гардијска батерија ПАА (до 20. маја 1943)
  • 19. гардијски дивизион минобацача (до 20. октобра 1942)
  • 15. гардијска извиђачка чета
  • 55. гардијски самостални батаљон везе
  • 476. медицинско-санитарни батаљон
  • 10. гардијска самостална чета хемијске заштите
  • 478. транспортна чета
  • 606. пољска пекара
  • 564. дивизијска ветеринарска болница
  • 81043. пољска поштанска станица
  • 826. пољска каса Госбанке (Централна банка СССР)

Осма гардијска ће у децембру учествовати у противнападу којим ће немачке снаге бити одбачене од Москве, ослободивши притом села Крјуково и Истру.

Крајем јануара 1942, 8. гардијска је придодата 2. стрељачком корпусу 3. ударне армије Северозападног фронта и учествовала у борбама код Демјанска. Крајем 1942, као део Калињинског фронта, 30. гардијски пук се бори као самостална јединица у бици за Великије Луки, у рејону реке Ловат. Дивизија 1944. учествује у Лењинградско-Новгорофској офанзиви и касније, у бици код Резекне (Летонија). Дивизија ће борбена дејства завршити као део 10. гардијске армије, у блокади Курланда.

Према совјетским званичним изворима, дивизија је током Другог светског рата избацила из строја 85 000 непријатељских војника, заробила 5 000 више, уништила или заробила 387 тенкова, 65 оклопних возила, 43 авиона, 451 артиљеријских оруђа, 180 минобацача, 2010 аутомобила и 328 моторцикала.

7. пешадијска дивизија, Немачка

7. пешадијска дивизија

Састав:
19. пешадијски пук
61. пешадијски пук
62. пешадијски пук
7. артиљеријски пук
7. извиђачки батаљон
7. противтенковски батаљон
7. инжињеријски батаљон
7. батаљон везе

Седма пешадијска дивизија била је баварска јединица, формирана у реорганизациjи 1921. године. Након 1940, дивизији је придодат 638. пешадијски пук, добровољачка јединица француских легионара под командом пуковника Рожеа Лабона.

Амерички обавештајци су ову дивизију означавали као „добру борбену јединицу“. Септембра 1939, дивизија учествује у нападу на Пољску. У нападу на Француску, следеће године, 7. пешадијска дивизија се бори против Британског експедиционог корпуса у Белгији, али након пада Денкерка бива пребачена у резерву. У нападу на Совјетски Савез, 7. пешадијска дивизија се бори у саставу Групе армија Центар. Након борби на горњем Дњепру, напредује ка Москви и суочава се са совјетском контраофанзивом која је сачувала совјетски главни град. Наредна, 1942. година је протекла релативно мирно за ову дивизију, која се налазила у централном сектору. Учествује у Курској бици, где је чинила део 56. оклопног корпуса; успева да избегне уништење Групе армије Центар лета 1944. и да се под борбом повуче кроз Пољску. Последњом совјетском офанзивом 7. пешадијска дивизија бива и коначно одсечена. Дивизија се предаје 8. маја 1945.

Извор: Hitler’s Legions, Samuel W. Mitcham Jr.

6. пешадијска дивизија, Немачка

Састав:
18. пешадијски пук
37. пешадијски пук
58. пешадијски пук
6. артиљеријски пук
6. извиђачки батаљон
6. противтенковски батаљон
6. инжињеријски батаљон
6. батаљон везе

Ова дивизија је формирана у Минстеру, током реорганизације 1921. године. Људство из ове дивизије је углавном било из Вестфалије, али их је било и из Источне Прусије и Рајнске области.

Прво ватррено крштење, 6. пешадијска дивизија има 1940, у Француској, под командом генерал мајора фон Бигелбена, када стиче репутацију ефикасне борбене јединице. Јуна 1941. учествује у нападу на Совјетски Савез, као део Групе армија Центар. Напредујући ка Москви, дивизија учествује у тешким борбама, и у новембру успева да пређе Волгу северно од Москве. На почетку совјетске зимске офанзиве, 6. пешадијска дивизија држи фронт од 26 км, у тренутку када су просечне дивизије ради успешног задржавања совјетског напада могле да држе фронт од свега 10 км. 6. пешадијска дивизија успева да одбије неколико совјетских напада и да се постепено повлачи, трпећи тешке губитке.

Шеста пешадијска дивизија је остала у саставу Групе армија Центар наредне две и по године. Током 1942. у централном сектору руског фронта води одбрамбене операције, као и у марту наредне године, када у оквиру 9. армије успева да се повуче из Ржевске избочине, у маневру који је спасио неколико десетина са врло истурене позиције. Јула 1943, под командом генерал потпуковника Хорста Гросмана, учествује у Курској бици, као део 47. оклопног корпуса. Касније учествује у одбрамбеним операцијама на средњем Дњепру. Дивизија је разбијена током совјетске летње офанзиве 1944, када је под удар дошла сама Група армија Центар. Већи део дивизије је био опкољен и био приморан на предају. Тада је заробљен и командант дивизије, генерал потпуковник Ханс Валтер Хејне. Од дела дивизије који је избегао обруч, у јуну 1944. је формирана основа за 6. гренадирску дивизију. Почетком октобра јединица је преименована у 6. фолксгренадирску дивизију. Овако реформирана 6. дивизија је послата назад на Источни фронт. Децембра 1944. дивизија учествује у борбама на Висли. У последњој операцији, остаци 6. дивизије су део групе армија фелдмаршала Фердинанда Шорнера, кога су Совјети крајем априла-маја 1945. опколили источно од Прага, након чега је уследила немачка предаја.

Извор: Hitler’s Legions, Samuel W. Mitcham Jr.

 

1. пешадијска дивизија, Немачка

Шема организацијско-формацијске структуре 1. пд, 1939. године

Састав дивизије:

1939. године: 1944. године:
1. пешадијски пук
22. пешадијски пук
43. пешадијски пук
1. артиљеријски пук
1./37. артиљеријски пук
31. митраљески батаљон
1. извиђачки батаљон
1. противоклопни батаљон
1. инжињеријски батаљон
1. батаљон везе
1. санитетски батаљон
1. гренадирски пук
22. стрељачки пук
43. гренадирски пук
1. артиљеријски пук
1./37. артиљеријски пук
1. извиђачки батаљон
1. противоклопни батаљон
1. инжињеријски батаљон
1. батаљон везе
1. санитетски батаљон

Ова дивизија, попуњена готово искључиво од Пруса из Источне Пруске – формирана је у Кeнигсбергу преформирањем бившег 1. пешадијског пука, 1935, убрзо након што је Хитлер увео регрутну обавезу.

Ознака 1. пд, преузета са грба Хоенцолерна

Дивизија је 1939. ангажована у нападу на Пољску (у саставу Групе армија Север), где се добро показала, али је већ следеће године учествовала у мањим борбама у Француској.

Јуна 1941, 1. пешадијска дивизија је у оквиру Групе армија Север прешла границу са Совјетским Савезом, где током напредовања ка Лењинграду учествује у тешким борбама против јединица Црвене армије. Октобра 1941, дивизија пада на 2/3 своје јачине; ипак, наставља да се бори на северном сектору фронта, примарно као део 18. армије. У тој улози ће провести више од две године. Током тог времена, учествује у бици на језеру Пеипус, Ладошком језеру, и бици за немачки коридор (источно од Лењинграда), као и у самој опсади Лењинграда. Октобра 1943, 1. пешадијска дивизија је препотчињена Групи армија Југ и учествује у бици код Кривог рога у јужној Русији. Након тога, учествује у борбама на територији Украјине и марта 1944. бива опкољена, заједно са 1. оклопном армијом, између река Буг  и Дњестр. У пробоју из обруча чини заштитницу XLVI оклопног корпуса и трпи тешке губитке. Након периода одмора и попуне, бива послата у централни сектор, где је једна од пар дивизија које су успеле да избегну удар Совјета на Групу армија Центар, јуна и јула 1944. Октобра 1944, преостали делови 1. пешадијске дивизије су се још увек налазили у саставу Групе армије Центар, завршивши ратна дејства на територији Источне Прусије, борећи се против надирућих јединица Црвене армије.

 

Команданти 1. пешадијске дивизије:
генерал мајор Georg von Küchler 01. октобра 1934. – 01. априла 1935.
генерал потпуковник Walther Schroth 01. априла 1935. –  01. јануара 1938.
генерал потпуковник Joachim von Kortzfleisch 01. јануара 1938. – 14. априла 1940.
генерал потпуковник Philipp Kleffel 15. априла 1940. –  12. јула 1941.
генерал мајор Dr. Friedrich Altrichter 12. јула 1941. – 04. септембра 1941.
генерал потпуковник Philipp Kleffel 04. септембра 1941. – 16. јануара 1942.
генерал потпуковник Martin Grase 16. јануара 1942. – 30. јуна 1943.
генерал потпуковник Ernst-Anton von Krosigk 1. јула 1943. – 10. маја 1944.
пуковник Hans-Joachim Baurmeister 10. маја 1944. – 08. јуна 1944.
генерал потпуковник Ernst-Anton von Krosigk 08. јуна 1944. – 30. септембра 1944.
генерал потпуковник Hans Schittnig 01. октобра 1944. – 28. фебруара 1945.
генерал потпуковник Henning von Thadden 28. фебруара 1945. – 26. априла 1945.

1. алпска дивизија „Taurinense“

1. алпска дивизија „Taurinense“ (1ª Divisione alpina „Taurinense“), лака пешадијска дивизија италијанских оружаних снага, коришћена у Другом светском рату на територији Етиопије, Француске и Југославије.

Формирана је 10. септембра 1935. реорганизацијом постојеће 1. алпске команде. Команда дивизије се налазила у Торину, а већина војника је регрутована из околних подручја.

Дивизија је у свом саставу имала два алпска пука (3. и 4.), 1. алпски артиљеријски пук, 1. инжињеријски батаљон, 305. санитетски батаљон, 130. транспортни батаљон и 60. логистички батаљон.

3. и 4. алпски пук су се састојали од по три батаљона. У 3. алпском пуку су се налазили батаљони Pinerolo, Fenestrelle и Exilles, а у 4. алпском пуку батаљони Ivrea, Aosta и Intra. Алпски батаљони су се начелно састојали из командне чете и по три чете алпских стрелаца.

Артиљеријски пук је имао две артиљеријске групе: Susa и Aosta.

Када је Италија одлучила да нападне Етиопију 1935. године, из састава 1. алпске дивизије су узети по један алпски батаљон (батаљони Exilles и Intra) и две артиљеријске батерије и придодати су 5. алпској дивизији Pusteria. Ове јединице су се вратиле у састав 1. алпске дивизије након повратка 5. алпске дивизије из Етиопије 1937.

Од 10. до 24. јуна 1940. дивизија је ангажована у нападу на Француску, Након престанка борбених дејстава, дивизија је била смештена у Бур Сен Морицу. У Француској остаје до јануара 1942, када одлази у Мостар ради спровођења противпартизанских борбених дејстава.

Након доласка у Мостар, дивизија је стављена под команду италијанског XIV корпуса и учествовала у трећој немачкој офанзиви. Дивизија је заузела Трново, и блокирала Калиновик, где је дошла у додир са 22. пешадијском дивизијом Cacciatori delle Alpi.

Августа 1942. дивизија је послата на територију Црне Горе, Годину дана касније учествује у петој по реду офанзиви против партизанског покрета, без постизања задатих циљева. Након потписивања примирја између Савезника и Италије, 3. септембра 1943. и немачке инвазије на Италију 8. септембра, дивизија дислоцирана у Которском заливу се предаје Немцима и бива расформирана. Међутим, неки њени делови (батаљон Ivrea и артиљеријска група Aosta) одбијају предају и са осталим италијанским јединицама стационираним на Балкану формирају италијанску партизанску дивизију Гарибалди (Divisione italiana partigiana „Garibaldi“). Новоформирана дивизија се бори под командом Другог ударног корпуса НОВЈ.

Команданти дивизије (1935. – 1943)

  • генерал Carlo Vecchiarelli
  • генерал Luigi Nuvoloni
  • генерал Paolo Micheletti
  • генерал Paolo Puntoni
  • генерал Giovanni Maccario
  • генерал Lorenzo Vivalda

Начелно бројно стање НВО алпске дивизије (1940. године):
13 000 људи
5 400 коња/мазги
162 лаких митраљеза
66 тешких митраљеза
54 минобацача калибра 45 мм
24 минобацача калибра 81 мм
24 брдских хаубица калибра 75 мм
50 моторних возила
22 моторцикала
53 бицикала