Даглас Бадер

Даглас Бадер (енг. Sir Douglas Robert Steuart Bader), пуковник британског краљевског ваздухопловства, ловачки ас.

Бадер је у редове РАФ-а ступио 1928, да би три године касније доживео тешку несрећу у којој губи обе ноге. Након опоравка, са протезама, Бадер се подвргава медицинском прегледу и против своје воље бива пензионисан. Након избијања Другог светског рата, Бадер се враћа у РАФ, и реактивира се као пилот. Своју прву ваздушну победу бележи над Денкерком 1940. Од 28. јуна 1940. се налазио на челу десетковане 242. ловачке ескадриле у бици за Француску која је била попуњена искључиво Канађанима. Након тога, учествује у бици за Британију, када постаје пријатељ и симпатизер ваздухопловног вице-маршала Трафорда Леј-Малорија и његовe експерименталне формације зване „Big Wing“.

Средином марта 1941. постаје командант ваздухопловног винга, састављеног од 145, 610. и 616. ескадриле, наоружаног Спитфајерима. Један од основних задатака винга била је ловачка заштита бомбардера изнад северозападне Европе.

Августа 1941, Бадер искаче из оштећеног авиона изнад Француске и доспева у немачко заробљеништво. Ускоро среће немачког ваздухопловног аса Адолфа Галанда. Околности које су довеле до обарања Бадера изнад Француске никада нису разјашњене до краја, али се претпоставља да је оборен пријатељском ватром (према другој верзији, сударио се са другим авионом). Приликом искакања из авиона, десна протеза му је остала заглављена у авиону, тако да је морао да искочи без ње. Галанд је обавестио Британце да је Бадер остао без протезе, а Геринг је дао одобрење да британски авион на уговореном месту избаци нову протезу. Формација од шест бомбардера Бристол Бленхајм и ловачком заштитом је падобраном доставила протезу и наставила ка свом циљу – електричној централи у Госнау. Бадер се у лето 1945. реванширао на сличан начин немачком ваздухопловном асу Руделу, који је такође остао без ноге.

Упркос свом хендикепу, Бадер неколико пута покушава бекство из заробљеништва, након чега му Немци прете одузимањем протезе, а потом га премештају у дворац у Колдицу.  У Колдицу остаје све до априла 1945, када га ослобађају припадници Прве америчке армије.

Фебруара 1946. напушта РАФ и наставља каријеру у нафтној индустрији. Преминуо је од срчаног удара 5. септембра 1982, у 72. години живота.

У каријери пилота ловца, признато му је 20 ваздушних победа, четири заједничких победа, шест вероватних, једна заједничка вероватна, а оштетио је 11 непријатељских авиона.

Бадеров Spitfire Mk Ia, P7966, Tangmere Wing, 1941

Douglas TBD Devastator

Douglas TBD Devastator је остао запамћен по свом ангажовању у бици код Мидвеја и пожртвовању својих посада. Иако је авион одмах укоњен из јединица прве линије, не треба заборавити да је само пре пет година био проглашаван за најмодернији авион свог доба. Био је први морнарички авион у потпуности израђен од метала и први који је имао хидраулично склапајућа крила.

Douglas TBD Devastator је настао из захтева америчке морнарице из 1934. у коме су тражили торпедни бомбардер којим би наоружали своје носаче авиона. Дагласов пројекат је био један од победника, тако да је 15. априла 1935. полетео први прототип авиона, означен са XTBD-1. Израђен је свега један прототип авиона, погоњен звездастим мотором Pratt & WhitneyXR-1830-60. XTBD-1 је усвојен у наоружање као TBD-1, са изменом да су серијски авиони били погоњени моторима Pratt & Whitney R-1830-64 Twin Wasp снаге 850 КС.

Devastator је сматран револуционарним авионом, пошто је понео придев „први“ у много случајева, када је реч о америчкој ратној морнарици и њеном ваздухопловству. Тако је био први моноплан који је укрцан на носаче авиона, први са потпуно затвореним кокпитом, први морнарички авион у потпуности израђен од метала као и први авион са хидрауликом погоњеним склапајућим крилима. Авион је имао полуувлачећи стајни трап, код кога су точкови штрчали 250 мм испод крила, надајући се да ће се тиме смањити оштећења авиона приликом слетања са оштећеним стајним трапом. Како је посада авиона бројала три члана (пилот, нишанџија-бомбардер и митраљезац-радиста), кабина се протезала готово преко половине трупа. Пилот је седео на првом седишту, иза њега се налазио нишанџија-бомбардер, док је митраљезац-радиста био на трећем седишту.

Авион је летео максималном брзином од 331 км/ч, а при лету је достизао плафон од  скоро 6 000 метара. Долет авиона се, у зависности да ли је наоружан торпедом или бомбама, кретао од 700 до 1150 км.

Када је реч о дефанзивном наоружању, авион је имао врло ограничене способности. Пилот је на располагању имао митраљез калибра 7,62 м или тешки митраљез калибра 12,7 мм, који је био погодан за митраљирање циљева испред себе, током бомбардовања. Митраљезац-радиста је у почетку имао на располагању митраљез калибра 7,62 мм који ће касније бити замењен двоцевним митраљезом истог калибра. Ипак, оно што је одликовало овај авион биле су његове офанзивне способности. Самим тим, примарно наоружање му је било торпедо Bliss-Leavitt Mk XIII, масе 878 кг или бомба масе 450 кг. Као алтернатива, авион је могао понети три бомбе масе по 230 кг или 12 распрскавајућих бомби масе по 45 кг.

Отпуст торпеда Bliss-Leavitt Mk XIII

Авион је усвојен у наоружање након пријемних тестирања која су извршена у поморским ваздухопловним базама Анакостија и Норфолк, у периоду од 24. априла до 24. новембра 1935. Након успешних тестова са торпедом, авион је пребачен на носач авиона USS Lexington, где је извршена сертификација авиона за употребу на носачима авиона америчке ратне морнарице. Свеобухватна тестирања су се наставила све до 1937, при чему су коришћена прва два серијска произведена авиона.

Америчка морнарица је наручила 129 примерака, којима је почевши од 1937, наоружавала ексадриле на носачима авиона USS Saratoga, Enterprise, Wasp, Lexington, Hornet, Yorktown и Ranger. У време пре избијања Другог светског рата, ови авиони су коришћени у обуци и осталим уобичајеним активностима и тако су се лагано приближавали крају своје каријере, при чему је један од авиона конвертован у тегљач мета. Америчка морнарица је била свесна да је Devastator инфериоран у односу на модерне ловце и бомбардере других земаља, тако да је покренут поступак за добијање новог авиона који би га заменио. Американци су те 1940. године располагали са 100 авиона овог типа. Крајем 1941, америчка морнарица за авионе усваја имена, када Дагласов TBD и званично постаје Devastator.

У почетку борбених дејстава на Пацифику, авиони TBD током фебруара и марта 1942. полећу са носача USS Yorktown и USS Enterprise и нападају јапанске снаге на Маршалским и Гилбертовим острвима, оствима Вејк и Mаркус, док су авиони са носача USS Yorktown и USS Lexington напали јапанске бродове код Нове Гвинеје. У бици у Коралном мору, авиони TBD су помогли у потапању јапанског носача авиона Shoho, али су већ сутрадан били неуспешни у нападу на други јапански носач авиона, Shokaku.

Током ових напада је откривена и слабост торпеда Mk XIII. Многи пилоти су пријављивали да су погађали мету, али да није било активирања торпеда, као и да су торпеда ишла на већу дубину од подешене. Американцима је требало више од годину дана да реше ове проблеме, што значи да торпеда нису била спремна за битку код Мидвеја, 4. јуна 1942. У бици код Мидвеја је учествовало 41 авиона Devastator. У напад на бродове јапанске флоте су полетели са носача авиона USS Hornet, Enterprise и Yorktown. Таласи напада нису били координисани, делом због наређења адмирала Спруанса да се у напад крене одмах по откривању јапанских носача, уместо да се организује добро координисани напад у коме би учествовали авиони свих типова. Адмирал Спруанс је сматрао да ће тиме спречити Јапанце да изврше контранапад на америчке носаче авиона.

Devastator је био спор авион, са не баш сјајним маневарским карактеристикама. Да би извршио торпедни напад, морао је да лети брзином не већом од 185 км/ч, што га је чинило изузетно лаком метом за јапанске ловачке авионе. Свега четири авиона Devastator се вратило на USS Enterprise, dva na USS Yorktown, док на палубу носача  USS Hornet није слетео ни један авион. Да би несрећа била већа – у нападу није постигнут ни један погодак. Успех ће постићи обрушавајући бомбардери Douglas SBD Dauntless.

Након Мидвеја, Американци су све авионе TBD Devastator повукли из јединица прве линије. Ескадриле су пренаоружане новопристиглим авионима TBF Avenger. Преостали Девастатори, чих 39, остало је у служби на помоћним задацима, све до 1944, када ће и последњи примерак изаћи из наоружања америчке ратне морнарице.

Верзија TBD-1A

Верзије

XTBD-1, прототип, погоњен мотором снаге 800 КС (један примерак)
TBD-1, сееријски авион, погоњен мотором снаге 850 КС (произведено 129 примерака)
TBD-1A, један авион модела TBD-1, са уграђеним пловцима

ТТ карактеристике (TBD-1)
Посада 3 члана
Дужина 10,67 м
Распон крила 15,24 м
Висина 4,60 м
Површина крила 39,2 м2
Маса празне летелице 2 540 кг
Максимална полетна маса 4 624 кг
Погон 1 х Pratt & Whitney R-1830-64 Twin Wasp, 900 КС
Максимална брзина лета 331 км/ч на висини од 2400 м
Крстарећа брзина 206 км/ч
Долет 700 км са торпедом Mk XIII, 1152 км са 454 кг бомби
Плафон лета 5 945 м
Брзина пењања 3,7 м/с
Наоружање 1 х 7,62 мм или 12,7 мм у носу авиона
1 х 7,62 мм у задњем делу кокпита (касније 2 х 7,62 мм)
1 х Mk XIII торпедо или
1 х 454 кг бомби или
2 х 227 кг бомби или
12 х 45 кг бомби.

Douglas SBD Dauntless

Иако је 1940, у време уласка у оперативу, SBD сматран за привремено решење, Даунтлес се показао, у смислу тактичких успеха, као најважнији обрушавајући бомбардер америчке морнарице и Маринског корпуса током Другог светског рата. Почеци овог авиона датирају од захтева из 1934. за једнокрилни извиђач бомбардер, који је за резултат имао потписивање уговора са компанијом Нортроп крајем 1936. за производњу авиона BT-1. У време промене имена компаније Нортроп у Douglas Aircraft, 1938, компанија је била пред завршетком радова на авиону XBT-2, унапређене верзије погоњене мотором R-1820-32 снаге 1000 КС и редизајнираним стајним трапом који се увлачио и корене крила.

Douglas SBD-5 Dauntless са USS Yorktown (CV-10) изнад острва Вејк, октобар 1943.

Први лет је изведен априла 1938, а даља унапређења као што су редизајнирана кормила и нова кабина довели су до новог модела авиона који је ушао у производњу 1939. као SBD-1. Разматран је престанак производње авиона почетком 1942. након произведених 174 авиона (57 SBD-1, 87 SBD-2 и 30 SBD-3) али је улазак у Други светски рат одложио одлуку све до 1944. тако да је произведено још   470 SBD-3, 780 SBD-4, 3025 SBD-5 и 450 SBD-6. За потребе армијског ратног ваздухопловства (AAF) под ознаком А-24 (SBD-3), A-24A (SBD-4) и A-24B (SBD- 5) је произведено још 953 комада.

Авиони типа SBD стално су се модернизовали током производње: на SBD-2 је уграђен хидраулични стајни трап; на SBD-3 самозаптивајући резервоари за гориво, оклопна заштита, а калибар митраљеза је повећан са 7,62 на 12,7 мм; на SBD-4 је уграђен систем електро напајања на 24 В; на SBD-5 је уграђен мотор R-1820-66 од 1350 КС.

Сви авиони модела SBD-1 су се налазили у саставу Маринског корпуса (VMB-2 1940. и VMB-1 1941.), да би 1941. авиони модела SBD-2 нашли пут на носаче авиона: ескадриле VB-6 и VS-6 на носачу авиона Ентерпрајз (USS Enterprise) и VB-2 на Лексингтону (USS Lexington). Средином 1941. стиже  SBD-3, који до децембра исте године замењују све авионе типа SBC и SB2U у ваздухопловним групама носача авиона Лексингтон, Саратога (USS Saratoga), Јорктаун (USS Yorktown) и Ентерпрајз.

ТТ карактеристике (SBD-5)
Посада 2
Дужина 10,09 м
Распон крила 12,66 м
Висина 4,14 м
Површина крила 30,19 м²
Маса празног авиона 2905 кг
Максимална полетна маса 4245 кг
Погон 1 × Wright R-1820-60, 1200 КС
Максимална брзина 410 км/ч
Долет 1795 км
Плафон лета 7780 м
Брзина пењања 8,6 м/с
Наоружање 2 х 7,62 мм
2 x 12,7 мм
1020 кг бомби

Douglas C-47 Skytrain

Када се 1934. године авио компанија Америкен Ерлајнерс (American Airliners) обратила фирми Даглас (Douglas) за авион већи од ДЦ-2 који би дозвољавао удобност за спавање на трансконтиненталним летовима, понуђена јој је верзија DST (Douglas Sleeper Transport) за 24 путника и ознаком верзије ДЦ-3.

Препознајући војни потенцијал у овом моделу, америчка војска је дала низ захтева за преправкама како би се авион могао користити у војне сврхе. Захтевана су седишта уз зидове трупа, јачи под, јачи мотори, врата за укрцавање… Велика наруџба је уследила 1940. године, а модел је назван Ц-47 Скајтрејн (C-47 Skytrain).

Коришћен за транспорт терета преко озлоглашене „грбе“ Хималаја након затварања Бурманског пута од стране Јапанаца, као и за транспорт падобранаца од Нормандије до Нове Гвинеје, Даглас Ц-47 је био примарно превозно средство падобранаца у Другом светском рату који су производиле обе зараћене стране. Произвођен је лиценцно у Јапану у фабрици Метсуи, у СССР-у под ознаком Лисунов Ли-2. Јапан је произвео око 485 авиона овог типа, у Јапану под ознаком Showa L2D (савезничка код ознака Tabby)

Такође познат као Дакота (британска ознака), Р4Д (ознака морнарице САД), Небеска коњица и Албатрос, Даглас Ц-47 је претрпео многобројне модификације током своје дуге службе, а највише у погледу погона и промени структуре за извршавање специфичних задатака. Опробао се и као хидроавион и једрилица, и то врло успешно, али ови модели нису заживели због скорог краја рата. У Вијетнамском рату је учествовао под ознаком АЦ-47Д, где је био наоружан са 3 модернизована топа Гатлинг система монтираних на десној страни трупа.

До краја рата је произведено 10 692 авиона ДЦ-3/Ц-47, чему треба додати око 2 000 авиона Лисунов Ли-2 и 485 авиона Showa L2D, што заједно даје цифру од око 13 177 примерака.

У оперативној употреби је провео 65 година.

ТТ карактеристике (C-47B-DK)
Посада 3
Дужина 19,43 м
Распон крила 29,41 м
Висина 5,18 м
Површина крила 91,70 м²
Маса празног авиона 8 226 кг
Максимална полетна маса 14 061 кг
Погон 2 радијална мотора Pratt & Whitney R-1830-90C Twin Wasp снаге по 1200 КС
Максимална брзина 360 км/ч
Долет 2 575 км
Плафон лета 8 045 м
Време пењања на 3 050 м 9,5 мин
Капацитет 28 војника

Douglas A-20 Havoc

У јесен 1937. године, ваздухопловне снаге америчке армије поднеле су захтев за јуришни авион. Одговор компаније Даглас није задовољио потребе америчке армије, али је решење авиона било интересантно Французима. Уз француско интересовање, прототип Дагласовог авиона полеће почетком 1938. године, након чега Француска наручује 100 авиона. Наруџбина се октобра 1939. године проширује на 170 авиона, али због недостатка мотора наруџбина није реализована. Авиони израђени за потребе Француске добијају ознаку DB-7 и испоручују се у расклопљеном стању у Казабланку, где се касније склапају. Део радова на склапању авиона изведен је и у самој Француској. Француско ваздухопловство их распоређује у ескадриле јануара 1940. године. До почетка инвазије на Француску, склопљено је 64 бомбардера. Први задатак извршавају 31. маја 1940. године, када 12 авиона бомбардује немачку колону у рејону Сен Квентина. Уопште говорећи напада овим бомбардерима било је врло мало и нису много утицали на ток немачке инвазије. Најмање 8 авиона изгубљено је у борби, док су остали авиони, по капитулацији Француске, пребазирали у северну Африку, где су наставили да лете под командом Вишијевске Француске. У знак одмазде за британски напад на франуску флоту у Мерс-ел Кебиру, група ових авиона бомбардовала је британску базу на Гибралтару 3. јула 1940. године.

Многи авиони су остали у фази склапања у тренутку капитулације. Склапање је настављено и авиони су продати Британији, под ознаком Бостон. Некима од њих је промењена намена, укључујући и верзију ноћног ловца, под ознаком Havoc. Први авиони стижу у Британију августа 1940. године, придружујући се малој групи авиона која је у Британију прешла одмах по капитулацији Француске. У британској бази Боскомб Даун, пилоти су имали само речи хвале за нове авионе, говорећи да је лаган и за полетање и за слетање, те да је “изузетно угодан за летење и маневрисање”. Британска искуства су показала и да је приликом извршавања напада на малим висинама овај авион био веома тежак за пресретање, док је био у могућности да понесе довољно бомби за напад. Након комплетног преузимања авиона од Француза, у Британију је дошло још авиона под програмом “Lend-Lease”, али сада под америчком ознаком А-20.

Америчко ваздухопловство је усвојило ове авионе у наоружање средином 1941. године. Прва акција у којој су “учествовали” ови авиони, била је при јапанском нападу на Перл Харбур, када су два авиона овог типа уништена на аеродрому Хикам Филд. Прва успешна акција овим бомбардерима спроведена је 31. августа 1941. године када су напали јапанске положаје на Новој Гвинеји, полетевши са аеродрома Порт Морезби. До септембра 1944. године, 370 бомбардера овог типа се налазило у оперативи америчког ваздухопловства. Све док нису замењени модернијим бомбардерима, авиони А-20 су пратили америчко напредовање на Пацифику.

Авиони А-20 су своје место нашли и у совјетском ваздухопловству. Путем програма “Lend-Lease” укупно је испоручено 2 901 летелица овог типа. Тиме је тадашњи СССР постао највећи корисник овог типа авиона. Већи део је испоручен преко Аљаске и Ирана.

Авиони који су остали под командом Вишијевске Француске, представљали су знатну опасност за успешно извршење операције Бакља (Torch). Како би опасност била елиминисана, ловци са америчких носача авиона напали су француске базе и успешно уништили или оштетили знатан број ових авиона на земљи, пре него што су успели да полете и супротставе се Савезницима. Након што су прешли на страну Савезника, сада већ бивши бомбардери Вишијевске Француске коришћени су за обуку пилота. Након успеха у Африци, француски авиони су пребазирали на аеродроме у Британији, одакле су изводили нападе на немачке гарнизоне на обали. У међувремену, већина бомбардера који су летели у саставу америчког ваздухопловства учествовали су у нападу на Сицилију. Одмах по почетку напада на Италију, ови бомбардери су замењени модернијим авионима.

Када су се престанком производње сумирале бројке, дошло се до цифре од 7 478 произведених авиона овог типа. Корисници су били САД, Велика Британија, Вишијевска Француска, Русија, али и Аустралија, Канада и Нови Зеланд. Од укупног броја произведених, 380 је произведено у погонима фабрике авиона Боинг.

Авиони А-20 ушли су у историју као авиони који су коришћени у ваздухопловствима обеју зараћених страна.

ТТ подаци

DB-7
Погон 2 радијална мотора, ваздухом хлађена Pratt & Whitney R-1830-SC3-G, снаге по 1 050 КС
Наоружање 4 митраљеза 7,5 мм у носу, митраљез 7,5 мм у куполи, митраљез 7,5 мм у тунелу и до 940 кг бомби
Распон крила 18,70 м
Дужина 14,30 м
Висина 4,80 м
Маса празног авиона 5 170 кг
Максимална маса 7 725 кг
Максимална брзина 434 км/ч
Плафон лета 7 850 м
Долет 1 600 км

A-20 Havoc
Погон 2 радијална, ваздухом хлађена мотора Wright R-2600-7 Double Cyclone са турбо пуњачима, снаге по 1 700 КС
Наоружање 4 митраљеза 7,7 мм у носу, 4 митраљеза 7,7мм у куполи, митраљез 7,7мм у тунелу, 2 митраљеза 7,7 мм у задњем делу авиона
Распон крила 18,70 м
Дужина 14,30 м
Висина 4,80 м
Маса празног авиона 9 220 кг
Максимална брзина 544 км/ч
Крстарећа брзина 350 км/ч
Плафон лета 9 600 м
Долет 1 200 км
Максимални долет 1 700 км

 

DB-7B Boston Mk III
Погон 2 радијална мотора Wright R-2600-A5B ‘Double Cyclone’ снаге по 1 600 КС
Наоружање 4 митраљеза 7,7 мм Browning у носу, 2 митраљеза 7,7 мм у куполи, митраљез 7,7 мм Vickers К, до 900 кг бомби
Распон крила 18,70 м
Дужина 14,50 м
Висина 5,40 м
Маса празног авиона 6 827 кг
Максимална маса 9 215 кг
Максимална брзина 544 км/ч
Брзина пењања 10,20 м/с
Плафон лета 8 400 м
Долет 1 690 км