Ерих Хартман

Ерих Хартман (нем. Erich Alfred Hartmann), немачки ловачки ас у Другом светском рату. Рођен 19. априла 1922, немачки пилоти су га називали „Буби“, док су га совјетски називали „Црним ђаволом“. Хартман је са 352 ваздушних победа најуспешнији ловачки ас Другог светског рата. Летео је у 1 404 борбених мисија и учествовао у 825 ваздушних битака. Током каријере, Хартман је принудно слетео 14 пута, што услед оштећења крхотинама непријатељских авиона које би непосредно пре тога оборио, што услед недостатка горива или механичких кварова; никада није оборен непријатељском ватром.

Хартман је рођен 19. априла 1922. у Виртембергу, у породици лекара Алфреда Ериха Хартмана. Економска криза која је наступила у Немачкој након завршетка Првог светског рата, приморала је доктора Хартмана да запослење нађе у Кини, тако да је и млади Хартман тамо провео своје детињство. У Немачку се враћају 1928, након избијања грађанског рата у Кини.

Хартманова летачка каријера започела је ступањем у програм обуке пилота једриличара немачког ваздухопловства које се налазило у повоју. Његова мајка била му је први наставник летења, с обзиром да је она била једна од првих жена-пилота у Немачкој. Породица Хартман је до 1932. поседовала и сопствени лаки авион. Успон нациста на власт 1933. резултирао је између осталог и тиме да немачка влада подржи развој једриличарства у Немачкој. Хартманова мајка је 1936. основала школу летења, где је тада четрнаестогодишњи Хартман ускоро постао и инструктор. Пилотску дозволу је добио 1939, чиме је стекао право да управља и авионима са мотором.

Обуку за пилота немачког ратног ваздухопловства започео је 1. октобра 1940. у 10. летачком пуку. Марта 1941. је прешао у летачку школу у Берлину, где је четири дана по доласку кренуо на први лет са наставником летења, а након свега три недеље и лаширао, тј. извео свој први самостални лет. Основну летачку обуку је завршио октобра 1941, када одлази на напредну обуку. Ову обуку завршава 31. јануара 1942, а до 20. августа 1942. се обучава за летење на авиону Messerschmitt Bf 109.

Након завршене летачке обуке, Хартман је распоређен у Ergänzungs-Jagdgruppe Ost (EJGr Ost) у Глајвицу. У овој јединици, задуженој за специјалистичку обуку пилота пре слања на Источни фронт, остао је до 10. октобра 1942, када је распоређен у Jagdgeschwader 52 (JG 52), на Источном фронту (Мајкоп), као пилот треће ескадриле (III./JG 52).

У прву борбену мисију је полетео 14. октобра 1942. Опседнут идејом да у првој мисији обори непријатељски авион, Хартман је пожурио и одвојио се од суседног авиона, којим је пилотирао командант ескадриле. Напао је непријатељски авион, али није успео да га погоди; у последњем тренутку је избегао судар са њим. Умакао је у ниске облаке и мисију завршио принудним слетањем услед недостатка горива. Како је на првом борбеном лету прекршио скоро сва правила, кажњен је са три дана рада на земљи. Три недеље касније, Хартман постиже своју прву ваздушну победу – обара Иљушин Ил-2 из састава 7. гардијског јуришног пука. До краја 1942. је успео да обори још само један авион. Као и многи други асови, требало му је времена да постане пилот који стално односи ваздушне победе.

Крајем августа 1943, Хартман је имао 90 забележених ваздушних победа. Деветнаестог августа, у борби са Ил-2, Хартманов авион бива оштећен крхотинама непријатељског авиона, тако да је био приморан да се спусти иза совјетских линија. Совјети га заробљавају док је глумио да има унутрашње повреде; војници га стављају на носила и уносе у камион. Стрпљиво је чекао прилику за бекство, која је наишла у тренутку напада Штука. Савладао је једног стражара који га је чувао, искочио из камиона и побегао у поље сунцокрета. Избегао је потеру, сакрио се и чекао на пад мрака. У мраку је пратио совјетске патроле које су се кретале ка западу, ка линији фронта. Пришавши немачким положајима, стражар га зауставља, а како овај није знао знаке за распознавање, бива устрељен – кроз панталоне.

Октобра 1943. Хартман бележи још 33 победа. Крајем истог месеца, када је имао укупно 148 победа, бива одликован Витешким крстом. До краја године цифра се пење на 159, а у прва два месеца 1944. године обара још 50 авиона. Наставио је да ниже ваздушне победе таквим темпом, да су његове тврдње морале бити провераване и по два-три пута. У летачкој формацији је имао посебног осматрача задуженог да прати његово понашање и дејство. Почетком марта је забележио 202. победу. Совјети су већ познавали његов позивни знак преко радио везе – „Karaya 1“; Совјети су чак расписали и награду од 10 000 рубаља за његову главу. Хартман је већ извесно време пилотирао „украшеним“ авионом. Наиме, нос авиона је био исцртан као црни тулипан, што је било врло уочљиво у ваздуху. Захваљујући овој ознаци Совјети га прозивају „црним ђаволом“. Хартманови противници су често одустајали од дуела када би препознали његов авион. Дешавало се и да се овај авион додели почетнику, како би летео релативно безбедан. Хартман је својим авионом 21. марта постигао 3 500. ваздушну победу своје јединице. Како је број ваздушних победа почео да опада, Хартман је пребојио авион у уобичајену шему бојења, оставши тако без црног тулипана. У два месеца након уклањања цвета, Хартман бележи још педесет ваздушних победа.

Крајем маја 1944. Хартман се сукобљава са авионима америчког ратног ваздухопловства. До овог сукоба долази на небу изнад Букурешта, када Хартман обара два авиона типа P-51. Првог дана јуна долази до друге борбе са Американцима, овог пута изнад Плоештија, када Хартман обара четири америчка ловца типа P-51. Касније истог месеца, током петог сусрета са америчким авионима, Хартман обара још два P-51, али остаје без горива и муниције. Искаче из авиона и безбедно се приземљује.

Средином августа, Хартман постаје најбољи ловачки ас, претекави Баркхорна са 274 ваздушних победа. Тристоту победу односи 24. августа 1944, када је у два авио полетања оборио 11 авиона. Геринг га већ истог дана скида са летења, страхујући да би његово евентуално обарање изузетно негативно утицало на морал. Међутим, Хартман успева да излобира своје враћање на летење.

Хартман је један од 27 немачких војника одликованих Витешким крстом са дијамантима. Ово одликовање је добио 25. октобра 1944, након чега му је припало и десетодневно одсуство. Током овог одсуства, Галанд му наређује да присуствује састанку у Берлину, заказаном поводом увођења млазних авиона Ме 262 у наоружање немачког ратног ваздухопловства. Галанд је желео да види Хартмана у новој ловачкој јединици. Хартману је било тешко да остави своју стару јединицу, тако да је замолио да се та наредба за премештај поништи.

У периоду од 1. до 14. фебруара 1945, Хартман је на кратко командовао I/JG 53, након чега га је на том месту заменио Хелмут Липферт. Марта 1945, Хартман, сада са 336 ваздушних победа, по други пут бива понуђен да пређе у новоформирану јединицу наоружану авионима Ме 262. Хартман похађа преобуку за лет на млазним авионима, након чега одбија понуду за премештај, тражећи да остане у својој старој јединици.

На самом крају рата, Хартман одбија и наређење генерала Ханса Сејдемана да заједно са Херманом Графом одлети у британски сектор и преда се њима, како не би пали у руке Совјетима. Како је цела Хартманова јединица потпадала у совјетски сектор, Хартман одлучује да остане са њима.

Своју последњу победу односи последњег дана рата, на небу изнад Брна. Летео је у извиђачкој мисији и извештавао о положајима совјетских снага. Полетео је са пратиоцем у 0830 часова и прве совјетске јединице уочио на неких 40 км од аеродрома. Приметио је два Јаковљева Јак-9 како изводе акробације за совјетске снаге које су се налазиле на маршу. Хартман одлучује да им поквари тачку  и обрушава се на њих, оборивши једног са даљине од свега 60 метара. Приликом лова на други авион, примећује сјајне тачкице како се појављују са запада; то су били амерички ловци P-51. Хартман одлучује да избегне даљу борбу и у ниском лету се провлачи кроз димну завесу изнад Брна. Након слетања, схвативши да је аеродром већ у домету совјетске артиљерије, пада одлука о уништењу авиона. Пилоти и техничко особље уништавају 25 ловаца Bf 109 и велике количине муниције. Након уништења технике, Хартман се са јединицом предаје америчкој 90. пешадијској дивизији.

Американци га након заробљавања, у складу са споразумима, заједно са осталим припадницима јединице предају Совјетима. Совјети су покушавали да убеде Хартмана да сарађује са њима. Након одбијања сарадње, затворен је на десет дана у самицу. После самице, прећено му је киднаповањем и погубљењем супруге (вест о смрти сина су крили од њега). Током испитивања о познавању Ме 262, совјетски официр га удара штапом, на шта му овај враћа столицом. Очекујући стрељање, пребачен је у мали бункер. Хартман, који се није стидео својих дела у рату, одлучује се за штрајк глађу. Совјети су га пустили да штрајкује четири дана, након чега су почели да га хране на силу. Нуђено му је и да прихвати и комунизам, митећи га позицијом у ратном ваздухопловству Источне Немачке, које се управо формирало. И то је одбио.

Након неуспеха да га приволе на сарадњу, Совјети га оптужују за ратни злочин. На терет му се ставља митраљирање 780 совјетских цивила у селу Бријанску 23. маја 1943, као и уништење 345 „скупоцених совјетских авиона“. Хартман одбија да сведочи по овој оптужби и изнесе своју одбрану, тако да ће сами Совјети ово суђење оценити као “губљење времена“.

Хартман је у овом процесу осуђен на 25 година присилног рада, али овај одбија да ради. На крају је затворен у самицу, што је разбеснело његове колеге затворенике. Почели су да протестују, савладали су стражаре и ослободили га. Хартман је уложио жалбу команданту, тражећи представника из Москве и међународну инспекцију, као и суђење које ће га ослободити незаконите пресуде. То је одбијено, а Хартман је пребачен у логор у Новочеркаску, где ће провести пет година у самици. На крају му је обезбеђено суђење, али је ту потврђена првобитна пресуда. Након суђења бива послат у други логор, овог пута на Уралу.

Хартманова мајка је 1955. писала новом канцелару Западне Немачке, апелујући да обезбеде слободу за њеног сина. Трговачки споразум између Западне Немачке и Совјетског Савеза је постигнут, тако да је Хартман са још 16 000 припадника Вермахта пуштен на слободу. Након десет и по година проведених у совјетским логорима, био је међу последњим ослобођеним немачким заробљеницима.

Јануара 1997, влада Руске Федерације, као правни наследник Совјетског Савеза, ослободила је Хартмана кривице, признајући да је његова осуда за ратне злочине била незаконита.

Након повратка у Западну Немачку, Хартман улази у састав Бундесвера и постаје официр ратног ваздухопловства. Постаје командант прве јединице наоружане млазним авионима, Jagdgeschwader 71 „Richthofen“. Ова јединица је прво била наоружана авионима Canadair Sabre, а потом и Lockheed F-104 Starfighter. Његов авион је, разуме се, на носу поново имао црни тулипан, као Karaya 1 на Источном фронту.

Canadair Sabre са црним тулипаном на носу

Хартман се противио увођењу авиона F-104 у наоружање немачког ратног ваздухопловства. Догађаји који ће уследити, а тичу се рушења 282 авиона и погибије 115 немачких пилота у мирнодопским летовима, оправдаће његове ставове о том авиону. Без обзира, његове критике неће бити добро прихваћене на врху, тако да ће га генерал Паницки окарактерисати као „доброг пилота, али лошег официра“. Хартман је 1970. био приморан да се пензионише.

Након пензионисања, Хартман ради као инструктор летења у Хангелару код Бона, а лети и у акро групи „Долфо“ Галанд. 1980. обољева од ангине пекторис – болести која му је однела оца у 58. години живота. Хартман се опоравио од ове болести и 1983. добио дозволу за летење. Ипак, плашећи се неког наредног срчаног удара, повукао се из јавних наступа.

Преминуо је 20. септембра 1993, у 71. години живота.

Ерих фон Манштајн

Ерих фон Манштајн (Erich von Manstein, 24. новембар 1887. – 9. јун 1973.), немачки фелдмаршал, један од најзначајнијих немачких команданата током Другог светског рата.

Рођен у аристократској пруској породици са дугом војничком традицијом, Манштајн је као млад ступио у редове војске. Учествовао је на неколико фронтова током Првог светског рата (и у Србији). Крај рата је дочекао у чину капетана. У периоду између два светска рата учествује у поновном формирању немачких оружаних снага.

Током напада на Пољску, Фон Манштајн се налази на дужности начелника штаба фон Рундштетове Групе армија Југ. Био је један од плaнера операције „Fall Gelb“, офанзиве кроз Ардене током напада на Француску 1940. При крају операције добија чин генерала. Након Француске, учествује у нападу на Совјетски Савез и у опсади Севастопоља. Августа 1942. бива унапређен у фелдмаршала.

Ратна срећа окреће леђа Немачкој након битке за Стаљинград, где је Манштајн добио задатак да деблокира опкољене немачке јединице. Задатак није извршен. Након Стаљинграда, Манштајн командује немачким снагама у Курској бици, последњој великој бици Другог светског рата и једном од највећих битака у историји човечанства. Неслагање са Хитлером по питању начина вођења рата доводи до тога да му Хитлер марта 1944. одузима команду. Никада није добио команду над неком јединицом, већ је августа 1945. заробљен од стране британских оружаних снага.

Манштајн је сведочио у Нирнбергу августа 1946. и припремио документ који, заједно са његовим каснијим мемоарима, помаже у градњи мита да су немачке оружане снаге биле чисте, тј. да нису учествовале у ратним злочинима. У Хамбургу му је 1949, на инсистирање СССР-а, суђено за ратне злочине и проглашен је кривим за девет од седамнаест тачака оптужнице, укључујући лош третман заробљеника, неспровођење заштите цивилног становништва у његовој зони операције. Главни оптужујући документ је била „Комесарска наредба“, којом се препоручује стрељање заробљених политичких комесара, припадника НКВД. Други документ је била Рајхенау наредба, у којој се каже да су Јевреји и партизани исто, те им војници не требају указивати милост.  Осуђен је на осамнаест година затвора, која је касније смањена на дванаест година. Одлежао је свега четири године затвора пре него што је 1953. пуштен на слободу. Након изласка из затвора Манштајн се као саветник ангажује у поновном организовању немачких оружаних снага. Написао је мемоаре под називом „Verlorene Siege“ (Изгубљена победа) у којима критикује Хитлерово вођство и усмерава се стриктно на војне аспекте рата, игноришући политички и етички контекст.

Преминуо је у Минхену 1973. године.

Ерих Топ

U-552 у повратку за Сен Назер. Десно Erich Topp, лево Siegfried Koitschka, тадашњи официр палубне страже на U-552, а касније командант U-616

Капетан фрегате Ерих Топ (Erich Topp, 2. јул 1914. – 26. децембар 2005), трећи по реду најуспешнији немачки командант подморница током Другог светског рата. Потопио је 35 бродова укупне тонаже од 197 460 БРТ. Службујући у ратној морнарици послератне Немачке дошао је до чина контраадмирала.

Топ је рођен у Хановеру, у породици инжињера. У морнарицу је ступио 1934, а у флотилу подморница ступа октобра 1937. и то као официр палубне страже на подморници U-46. Након четврте патролне вожње, 5. јуна 1940. добија команду над подморницом U-57. У две патролне вожње овом подморницом, Топ успева да потопи шест бродова. Након судара са норвешким бродом 3. септембра 1940. и потонућа подморнице U-57, Топ 4. децембра 1940. прелази на подморницу U-552. Подморница U-552 је најчешће деловала против савезничких конвоја у северном Атлантику, где у десет патрола потапа 30 бродова. Један од потопљених бродова је био амерички разарач USS Reuben James, први амерички ратни брод потопљен у Другом светском рату (31. октобра 1941).

Наредне године, 3. априла, Топ потапа амерички брод SS David H. Atwater, што ће покренути извесне контроверзе у погледу поступака Ериха Топа. У новинама су се појавиле тврдње да је посада подморнице U-552 митраљирала преживеле чланове посаде, што ће након рата бити оповргнуто.

Октобра 1942. Топ добија команду над 27. флотилом подморница, која је базирала у Готенхафену (Гдиња, Пољска), што ће га учинити одговорним за употребу нове класе подморница – Type XXI Elektroboot. Пред сам краја рата Топ ће се у својству команданта укрцати на подморницу U-2513, са којом ће се 8. маја 1945. у Норвешкој и предати. У заробљеништву ће провести од 20. маја до 17. августа 1945.

Након рата студира на Техничком универзитету у Хановеру, где дипломира 1950. Осам година касније приступа немачкој ратној морнарици (Bundesmarine), где обавља високе дужности све до 1969, када је пензионисан.

Након пензионисања, Топ постаје саветник у бродоградилишту HDW AG. Пише мемоаре „Одисеја команданта подморнице: Сећања Ериха Топа“, који су објављени 1992.

Преминуо је 26. децембра 2005. у Зисену (немачка савезна држава Баден-Виртемберг)