Wilhelm Kaitel

Вилхелм Кајтел (нем. Wilhelm Bodewin Johann Gustav Keitel), немачки фелдмаршал, начелник немачке Врховне команде.

Кајтел је рођен 22. септембра 1882. године у селу Хелмшроде, као најстарији син Карла Кајтела, земљопоседника средње класе. Након завршетка гимназије, његов план да преузме имање наилази на очев отпор, те се млади Кајтел окреће војсци. Ступа у војну школу Пруске армије 1901. године. Прво место службовања, након завршетка школе, било му је у 46. артиљеријском пуку у Волфенбутелу. Годину дана након почетка професионалне каријере, Вилхелм се жени Лисом Фонтен, ћерком добростојећег земљопоседника. У браку са Лисом изродиће шесторо деце.

По избијању Првог светског рата, Кајтел с својим артиљеријским пуком бива послат на Западни фронт, бори се у Фландрији, где је шрапнелом рањен у подлактицу. По повратку у јединицу, у чину капетана, Кајтел 1915. добија постављење у штабу 19. пешадијске дивизије; касније ће учествовати у првој бици на Марни, бици за Верден и бици код Пашендала, за шта бива одликован Гвозденим крстом прве и друге класе.

Након рата, Кајтел остаје у новоформираној војсци Вајмарске Републике, Рајхсверу; учествује у организовању граничних јединица на граници са Пољском, након чега службује у штабу 6. пруског артиљеријског пука. Касније одлази на двогодишњу Коњичку школу у Хановеру. Крајем 1924, мајор Кајтел је премештен у Берлин, у Министарство рата. Након трогодишње службе у немачком Генералштабу, Кајтел се враћа у 6. прски артиљеријски пук, као начелник Другог одељења.

У Министарство рата се враћа 1929, сада у чину потпуковника, и ускоро постаје начелник Одељења за организацију и на том положају ће се задржати све до Хитлеровог доласка на власт 1933. године. Играјући важну улогу у немачком поновном наоружавању, путовао је у Совјетски Савез, где је вршио контролу тајних центара за обуку Рајхсвера. У јесен 1932. је доживео срчани удар и двоструку упалу плућа, што га је приморало на дужи боравак у санаторијуму. Убрзо по оздрављењу, октобра 1939, бива постављен за заменика команданта 3. пешадијске дивизије. Након смрти оца у пролеће 1934, Кајтел подноси оставку како би се могао посветити породичном имању, али га постављењем на дужност команданта 22. пешадијске дивизије у Бремену одвраћају од напуштања војске.

На препоруку генерала Вернера фон Фрича, Кајтел је 1935. унапређен у чин генерал мајора и постављен на дужност начелника Одељења за оружане снаге Министарства рата (Oberkommando der Wehrmacht). Након ступања на дужност Кајтел 1. јануара 1936. бива унапређен и у чин генерал потпуковника, да би непуне две године касније, тачније 1. августа 1937. био унапређен у чин генерала (General der Artillerie).

Јануара 1938. године Кајтел долази до доказа да је супруга његовог претпостављеног, министра рата Вернера фо Бломберга, бивша проститутка; постарао се да ти докази дођу до Хитлеровог заменика, Хермана Геринга, који их је користио у свом обрачуну са Бломбергом.

Након отпуштања Бломберга, Министарство рата је замењено Врховном командом оружаних снага (Oberkommando der Wehrmacht), а Кајтел је постао њен начелник. Као резултат овог постављења, Кајтел је преузео све дотадашње надлежности Министарства рата и сходно томе је добио и место у Хитлеровом кабинету. Убрзо је убедио Хитлера да на место команданта копнене војске постави Кајтеловог пријатеља, Валтера фон Браушица. Кајтел на кратко, од октобра 1938, обавља дужности војног гувернера Судета, али се фебруара наредне године враћа на свој претходни положај, где ће остати до краја рата.

Иако се налазио на дужности начелника врховне команде оружаних снага, Кајтел у суштини није имао пуно утицаја на војне операције, сем што је био Хитлеров курир до осталих чланова немачке врховне команде.

Док је Геринг у међувремену задржао команду над ратним ваздухопловством кроз министарство авијације, адмирал Ерих Редер није успео да убеди Хитлера да му да аутономију у командовању ратном морнарицом.

Током Другог светског рата, Кајтел је био један од планера свих операција немачких снага. Према мемоарима Алберта Шпера, скоро сви немачки генерали и фелдмаршали су презирали Кајтела због његове подложности Хитлеровом утицају и његове трнсформације из часног и поштованог генерала у немоћног климоглава, чија је једина дужност била да омогући Хитлеру контролу над немачком војском. Фелдмаршал Фон Клајст га је описивао као „глупог Хитлеровог следбеника“, а већина команданата је током времена развила способност да игнорише његова наређења. У војсци је стекао надимак произведен из његовог презимена, „Lakeitel“ („Lakei“ – лакеј).

Ипак, Кајтел је саветовао Хитлеру да не напада Француску; противио се и нападу на Совјетски Савез. Након неуспешног убеђивања Хитлера да одустане од похода, понудио је своју оставку коју Хитлер није прихватио. Шта више, Хитлер га 1940, након успешне инвазије Француске унапређује у чин фелдмаршала; добио је и Витешки крст за ангажовање око капитулације Француске.

Првобитни успеси у операцији Барбароса учинили су да Кајтелов ауторитет у Хитлеровим очима спласне, с обзиром да га је овај саветовао да не нападне на Совјетски Савез.

Након што је Група армија А заустављена у борбама за Кавказ 1942, Кајтел ступа у одбрану фелдмаршала Листа, али безуспешно – Хитлер је ипак уклонио Листа са дужности команданта Групе армија А. То ће бити и последње супротстављање Хитлеру; на даље, Кајтел ће слепо слушати сва Хитлерова наређења.

Кајтел је током свог бивствовања на месту начелника немачке врховне команде потписао бројна наређења која су била у супротности са ратним правом. Најпознатије је било „Комесарско наређење“ из јуна 1941, којим се немачким војницима наређује да заробљене совјетске политичке комесаре убијају на лицу места, као и наређење „Ноћ и магла“ из децембра 1941, којим се наређује „нестанак“ бораца покрета отпора и осталих политичких затвореника у окупираним територијама (између осталог, стрељање 50 до 100 становника за једног убијеног немачког војника). Такође, једно од таквих наређења се односило на стрељање припадника сквадрона Normandie-Niemen.

Генерал Лудвиг Бек се вајкао да је Кајтел неспособан да Хитлеру објасни реалност ситуације, те да је изузетно лош тактичар, чије су одлуке мотивисане више обезбеђењем сопственог преживљавања него јединица на терену. Кајтел је 1943. прихватио Хитлерово наређење за операцију Цитадела, упркос снажном противљењу неколико високих официра са терена који су тврдили да нису спремне ни јединице, нити нови тенкови.

Након атентата 20. јуна 1944, Хитлер одлучује да Кајтела постави за председавајућег суда части на суђењу учесницима завере, рачунајући да овај неће показати милости, с обзиром да је и он могао настрадати у атентату. Суд части је многе немачке официре изопштио из војске и као грађане их предао немачком Народном суду, којим је председавао озлоглашени нациста Роланд Фрејзлер.

Кајтел ускоро постаје заменик врховног команданта немачких оружаних снага, са широким овлашћењима у погледу наоружавања, опремања и дисциплиновања војника. У то време је под војском била и милицијска организација Volkssturm, те је самим тим Кајтел имао команду и над њима, иако је командант Фолксштурма био Хитлеров министар пропаганде Гебелс.

Априла и маја 1945, током битке за Берлин, Кајтел је позивао на противнапад којим ће се одбацити совјетске снаге и ослободити Берлин. Ипак, Немци више нису располагали снагама које би извеле тај противнапад. Након Хитлеровог самоубиства 30. априла, Кајтел остаје члан краткотрајне Фленсбуршке владе под адмиралом Деницом. Сам Дениц ће 8. маја 1945. овластити Кајтела да потпише безусловну предају Немачке. Иако се Немачка предала Савезницима дан раније, Стаљин је инсистирао на церемонији немачке предаје у Берлину.

Фелдмаршал Кајтел потписује немачку капитулацију.

Након предаје, Кајтел бива ухапшен заједно са осталим члановима Владе. Убрзо се суочио са Међународним војним судом који га је прогласио кривим по све четири тачке оптужнице: завера за чињење злочина против мира, планирање, покретање и вођење рата, ратни злочини и злочини против човечности. Највећи део доказног поступка вођен је на основу наређења које је сам Кајтел потписивао, а који су се односили на поступање са ратним заробљеницима и политичким затвореницима.

Током суђења, Кајтел је признао да је знао да су многа Хитлерова наређења у супротности са законима. Покушао је да се оправда тиме да је извршавао наређења старијег од себе, али је таква одбрана била одбијена.

Суд је осудио Кајтела на смрт; одбијен је његов захтев да смртна казна буде извршена стрељањем. Уместо тога, обешен је као и остали нацисти, а тело је касније кремирано у Минхену, а пепео просут у реку.

Сер Харолд Александeр

Александер Сер Харолд (Harold Rupert Leofric George Alexander, 10. децембра 1891 – 16. јуна 1969), британски фелдмаршал.

Након избијања Другог светског рата, Александер се налази на челу 1. пешадијске дивизије, која је у оквиру Британског експедиционог корпуса била ангажована на територији Француске. Крајем маја, Александер се са својом дивизијом повлачи ка Денкерку. Убрзо након што Монтгомери посаје командант 2. корпуса, још увек на обали Француске, Александер постаје командант 1. корпуса и 3. јуна се као последњи припадник корпуса укрцава на британски разарач и креће пут Велике Британије.

Након Денкерка, Александар наставља да командује 1. корпусом, сада бранећи обалу Јоркшира и Линколншајра. Јула 1940. је унапређен у чин генерал пуковника и постављен на дужност начелника штаба Јужне команде, која је била одговорна за одбрану југозападне Енглеске.

Фебруара 1942, након јапанске инвазије на Бурму, Александер бива послат у Индију где је постављен на дужност команданта британских снага у Бурми. Александер није могао да учини ништа што би задржало Рангун у британским рукама, тако да га је напустио 6/7. марта. Већи део одлучивања о активностима снага на терену је препуштао команданту корпуса, док се сам више ангажовао на изградњи односа и сарадње са Џоом Стилвелом, номиналним командантом кинеских снага у том региону. Марта 1942, Александер постаје командант Савезничких копнених снага у Бурми, када наређује Свом команданту корпуса да се повуче у Индију.

Британске и индијске снаге у Бурми су до јула 1942. завршиле повлачење под борбом, а Александер је добио наређење да се врати у Британију. У Британији, Александера постављају за команданта Прве армије, која је требала да учествује у операцији Torch (инвазија северне Африке). Међутим, након посете Винстона Черчила Египту, почетком августа, Александер лети за Каиро, где преузима дужност команданта Средњеисточне Команде, која је била одговорна за операције у пустињи северне Африке. У исто време, Монтгомери постаје командант 18. армије.

Након победе у Другој бици код Ел Аламејна и напредовања Осме армије ка Триполију, Осма армија се у Тунису спаја са Другом армијом под јединствену команду 18. групе армија, чији је командант био управо Александер. Организацијски, ова група армија се налазила под командом врховног команданта савезничких снага на Медитерану – генерала Двајта Ајзенхауера.

Немачке снаге у Тунису су се предале маја 1943, када Александерова команда постаје 15. група армија, која је била одговорна за савезничку инвазију на Сицилију јула исте године. Овог пута је под Александровом командом Монтгомеријева 18. армија и Патонова Седма америчка армија.

Ајзенхауер је након одласка са места врховног команданта савезничких снага предложио да га на том месту замени Александер, јер је био популаран и међу британским и међу америчким официрима. Бредли, сада командант 12. групе армија, рекао је да би на том весту више волео да види Александера него Монтгомерија. Ипак, Александер остаје на месту команданта 15. групе армија и уз подршку других савезничких команданта, одобрава бомбардовање Монте Касина. Зимску линију пробијају тек у четвртом покушају, а Александерове снаге убрзо заузимају Рим.

Александер је остао у Италији до децембра 1944, када је предао команду и преузео команду над савезничким снагама одговорним за све операције у Медитерану. Унапређен је у чин фелдмаршала, али са датумом улазак у Рим – 4. јуна 1944. Немачке снаге на тлу Италије му се предају 29. априла 1945. Као награду за командовање у северној Африци и Италији, Александер, од британског краља Џорџа VI добија племићку титулу виконта.

Монтгомери, његов подређени у Африци и Италији, га никада није подносио, тврдећи да је Александер био некомпетентан, те да је успех у Тунису постигнут захваљујући томе што му је Монтгомери позајмио генерал-пуковника Брајана Хорока да испланира операцију. Ипак, много је више оних који га сматрају брилијантним командантом, широког образовања. Многи историчари су се слагали да је кључ Александеровог успеха лежао у његовој способности да постигне сарадњу између војника различитих нација, као и између родова и служби.

Након завршетка Другог светског рата, Александер је обављао дужности Генералног гувернера Канаде и министра одбране  Велике Британије. Дужност министра одбране је обављао до 1954, када се и повукао из политике. Преминуо је 16. јуна 1969.

Фердинанд Шернер

Фердинанд Шернер (нем. Ferdinand Schörner) је рођен у Минхену, 12. јуна 1892, у породици полицијског службеника. Кратко време је био добровољац у Баварској армији, пре него ће започети студије. Након избијања Првог светског рата, Шернер се враћа војној служби, у чину резервног поручника. Учествује у борбама на Западном фронту (укључујући Верден), а са Баварским пуком и на Италијанском фронту. Октобра 1917, код Капорета, предводи свој вод у нападу на италијанске положаје на гребену Коловрат и коти 1114, за шта бива одликован пруском Медаљом части. Након завршетка Првог светског рата Шернер је прихваћен у састав Рајхсвера. Учествује у обуци припадника СС, стварајући од њих јуришне трупе способне да се боре раме уз раме са јединицама регуларне војске. У чин потпуковника бива унапређен 1937, када прима и команду над 98. ловачким (Gebirgsjäger) пуком.

Шернерова јединица се добро борила у Пољској и Француској. Августа 1940. пуковник Шернер бива унапређен у чин генерал-мајора и прима команду над 6. планинском дивизијом, која ће се истаћи у борбама у Грчкој (пробој Метаксасове линије) и касније на Криту, због чега је њен командант 20. априла 1941. одликован Витешким крстом.

Након Грчке, Шернерова дивизија је ангажована на Источном фронту, на северном сектору. Унапређење у чин генерал-лајтнанта је уследило јануара 1942, када добија и команду над 19. планинским корпусом. Шернер ће ускоро стећи репутацију одлучног и немилосрдног команданта, нарочито после извођења више узастопних, тешких напада. Учин генерала планинских трупа унапређен је 1. јуна 1942, када добија команду над свим планинским трупама на том делу фронта.

И поред своје прошлости у планинским јединицама, Шернер је октобра 1943. постављен на место команданта 40. оклопног корпуса у централном делу Источног фронта. Ускоро ће командивати и приврмено формираном армијом од три корпуса – Групом Шернер, или Одредом Никопољ, који ће држати фронт дуг 120 км. И овде ће се доказати, нарочито приликом повлачења под борбом, када успева да сачува главнину својих снага. Због тога ће бити одликован Храстовим лишћем за Витешки крст.

Шернер ускоро постаје генерал-пуковник, када добија команду над Групом армија Југ Украјине, замењујући Клајста на тој функцији. Априла 1944. лети за Немачку како би узалуд убеђивао Хитлера да је држање Крима немогуће. Када је у мају постало очигледно да је одбрана Крима немогућа, Хитлер се сложио са његовим упорним захтевима за евакуацију. Одобрење за евакуацију је стигло каасно за велики број немачких војника.

Крајем јула 1944. Шернер добија команду над Групом армија Север. Притиснут у балтичким земљама, игнорисао је Хитлерова наређења и повукао своје јединице са безнадежних положаја северно од Риге. Упркос томе што није извршио наређења, 28. августа 1944. је одликован Мачевима за Витешки крст.

На крају, његове 16. и 18. армија су одсечене након повлачења у Курланд. Хитлер је одбио да се сложи са евакуацијом морским путем, али Шернер ни овог пута није очајавао… положај је био све сем безнадежан; ове јединице су за себе везивале преко стотину совјетских дивизија које би се иначе могле употребити против немачких армија које су се очајнички бориле на централном делу фронта.

Шернер првог дана 1945. године бива одликован Дијамантима за Витешки крст и преузима команду над Групом армија А (1. и 4. оклопна, 9. и 17. армија), држећи линију од северно од Варшаве до чехословачких Карпата.

Након што је крајем јануара потиснут на реку Одру, његове јединице броје остатке 24 дивизија и држе фронт дуг 300 км. Упркос умешности у вођењу операција, Шернер није могао да спречи губитак горње Шлезије. Почетком априла постаје последњи немачки официр који је унапређен у чин фелдмаршала.

Шернер ће маја 1945. одлетети са Источног фронта за Тирол, где ће се предати америчким снагама. Овај потез ће га коштати губитка поштовања својих колега са фронта. Американци су га сходно споразумима предали Совјетима који га осуђују на 25 година затвора. Из затвора је пуштен 1955. да би га поново ухапсили у Немачкој, под оптужбом да је последњих дана рата наредио стрељање немачког војника. Суд у Минхену га је осудио на још четири и по године затвора. Шернер је након изласка из затвора живео повучено; преминуо је од срчаног удара у Минхену, 6. јула 1973.

Федор фон Бок

Федор фон Бок (Fedor von Bock, 3. децембар 1880. – 4. мај 1945.), немачки фелдмаршал. Током напада на Пољску командовао је Групом армија Север, на Фрнацуску је водио Групу армија Б, а на Совјетски Савез предводи Групу армија Центар. Његова последња дужност је била командант Групе армија Југ 1942.

Бок је најпознатији по команди у операцији Тајфун, која се завршила неуспешним покушајем заузимања Москве у зиму 1941. Напад немачких снага био је успорен јаким совјетским отпором код Можајска, као и кишама и блатом. Када је руска зима ударила свом жестином, губици немачке војске услед лошег времена били су већи од губитака у борбеним дејствима. Убрзо нису могле да изводе даља борбена дејства. Совјетски противудар је ускоро натерао немачку војску у повлачење, а Бок – који је раније предлагао повлачење – смењен је са командне дужности.

Није сматран великим теоретичарем. Уместо тога, био је одлучан, а за највећу славу је сматрао смрт на бојном пољу за отаџбину.

Као монархиста, презирао је нацизам тако да није био увучен у политички живот Немачке. Међутим, није био ни присталица завера против Хитлера.

Погинуо је 4. маја 1945, заједно са породицом, у митраљирању британских ловаца бомбардера док су путовали ка Хамбургу.

Карл фон Рундштет

Карл фон Рундштет (Karl Rudolf Gerd von Rundstedt, 12. децембар 1875. – 24. фебруар 1953), немачки фелдмаршал.

Рођен у пруској породици са дугом војничком традицијом, Рундштет је ступио у царску немачку војску 1892. У Првом светском рату се налази углавном на штабним дужностима. У периоду између два светска рата се такође налази у војсци, и пре пензионисања 1938. долази до чина генерал пуковника.

На почетку Другог светског рата бива реактивиран и постављен на дужност команданта Групе армија Југ у нападу на Пољску. Током немачког напада на Француску командује Групом армија А. У чин фелдмаршала је унапређен 19. јула 1940. У нападу на Совјетски Савез командује Групом армија Југ, одговорном за највеће опкољавање у историји ратовања током битке за Кијев. Хитлер га децембра 1941, након повлачења код Ростова удаљава од дужности, да би га већ наредне године поново активирао и поставио за команданта немачких снага на западу.

Након немачког пораза у Нормандији јула 1944, Фон Рундштет поново пада у немилост. Ипак, неколико месеци касније, у септембру исте године, Хитлер га поново активира на истој позицији, где остаје до последњег уклањања са дужности марта 1945. Рундштет је био свестан завера против Хитлера, али је одбио да их подржи. Након рата, оптужен је за ратне злочине, али му због старости и нарушеног здравља никада није суђено. Пуштен је на слободу 1949. и умро у Хановеру 1953.

Ервин Ромел

Erwin Johannes Eugen Rommel (15. новембра 1891. – 14. октобра 1944.), познат под именом Пустињска лисица, немачки фелдмаршал током Другог светског рата. Поштован од стране како својих, тако и од непријатељских јединица.

Из Првог светског рата изашао је са више одликовања. Други светски рат га затиче у чину генерал мајора, команданта 7. оклопне дивизије. Оно што га је поставило на трон познатих и прознатих војсковођа Другог светског рата јесте командовање Афричким корпусом. Сматра се највештијим командантом у вођењу рата у пустињи. Касније је командовао немачком одбраном од савезничког искрацавања у Нормандији.

Као један од неколицине генерала који се стално борио против западних Савезника (никада није био на Источном фронту), Ромел се сматра и великим професионалцем и хуманим официром. Афрички корпус којим је командовао се може похвалити да на својој застави нема нити једне мрље од ратних злочина. Штавише, Ромел се оглушио о наредбу да се заробљени командоси, војници Јевреји и цивили стрељају.

Касније током рата, Ромел је био повезан са завереницима који су намеравали да убију Хитлера. Због Ромеловог реномеа међу немачким војницима, Хитлер је одлучио да га тихо уклони. Ромел се сагласио да изврши самоубиство пилулом цијанида, а да његова породица заузврат буде поштеђена.

Ерих фон Манштајн

Ерих фон Манштајн (Erich von Manstein, 24. новембар 1887. – 9. јун 1973.), немачки фелдмаршал, један од најзначајнијих немачких команданата током Другог светског рата.

Рођен у аристократској пруској породици са дугом војничком традицијом, Манштајн је као млад ступио у редове војске. Учествовао је на неколико фронтова током Првог светског рата (и у Србији). Крај рата је дочекао у чину капетана. У периоду између два светска рата учествује у поновном формирању немачких оружаних снага.

Током напада на Пољску, Фон Манштајн се налази на дужности начелника штаба фон Рундштетове Групе армија Југ. Био је један од плaнера операције „Fall Gelb“, офанзиве кроз Ардене током напада на Француску 1940. При крају операције добија чин генерала. Након Француске, учествује у нападу на Совјетски Савез и у опсади Севастопоља. Августа 1942. бива унапређен у фелдмаршала.

Ратна срећа окреће леђа Немачкој након битке за Стаљинград, где је Манштајн добио задатак да деблокира опкољене немачке јединице. Задатак није извршен. Након Стаљинграда, Манштајн командује немачким снагама у Курској бици, последњој великој бици Другог светског рата и једном од највећих битака у историји човечанства. Неслагање са Хитлером по питању начина вођења рата доводи до тога да му Хитлер марта 1944. одузима команду. Никада није добио команду над неком јединицом, већ је августа 1945. заробљен од стране британских оружаних снага.

Манштајн је сведочио у Нирнбергу августа 1946. и припремио документ који, заједно са његовим каснијим мемоарима, помаже у градњи мита да су немачке оружане снаге биле чисте, тј. да нису учествовале у ратним злочинима. У Хамбургу му је 1949, на инсистирање СССР-а, суђено за ратне злочине и проглашен је кривим за девет од седамнаест тачака оптужнице, укључујући лош третман заробљеника, неспровођење заштите цивилног становништва у његовој зони операције. Главни оптужујући документ је била „Комесарска наредба“, којом се препоручује стрељање заробљених политичких комесара, припадника НКВД. Други документ је била Рајхенау наредба, у којој се каже да су Јевреји и партизани исто, те им војници не требају указивати милост.  Осуђен је на осамнаест година затвора, која је касније смањена на дванаест година. Одлежао је свега четири године затвора пре него што је 1953. пуштен на слободу. Након изласка из затвора Манштајн се као саветник ангажује у поновном организовању немачких оружаних снага. Написао је мемоаре под називом „Verlorene Siege“ (Изгубљена победа) у којима критикује Хитлерово вођство и усмерава се стриктно на војне аспекте рата, игноришући политички и етички контекст.

Преминуо је у Минхену 1973. године.

Паул Лудвиг Евалд фон Клајст

Паул Лудвиг Евалд фон Клајст (нем. Paul Ludwig Ewald von Kleist), немачки фелдмаршал, носилац Витешког крста са храстовим лишћем и мачевима.

Фон Клајст је рођен 8. августа 1881. у учитељској породици. Ипак, његова породица је имала дугу војничку традицију; кроз векове је дала више од тридесет генерала. Евалд фон Клајст је 1900. започео своју каријеру као кадет, а наредне године је добио свој први официрски чин. Учествовао је у Првом светском рату, прво са својим пуком у бици код Таненберга, потом на дужности начелника штаба елитне Гардијске коњичке дивизије. Од 1922. до 1926. сада у чину мајора, предаје тактику у Коњичкој школи у Хановеру. Децембра 1926. бива унапређен у чин потпуковника и постављен на дужност начелника те исте школе. Из коњичке школе 1929. одлази на место команданта 9. пешадијског пука у Потсдаму. Јануара 1932. постаје генерал-мајор и командант 2. коњичке дивизије у Бреслау. Већ наредне године је унапређен у чин генерал-потпуковника, а 1936. у чин генерала коњице.

Фебруара 1938, у оквиру уклањања старијег кадра сумњиве лојалности које су спроводили нацисти, Клајст бива пензионисан, да би већ наредне године био реактивиран и постављен на формацијско место команданта 22. моторизованог корпуса. Корпус ће ускоро ући у састав Рундштедове Групе армија Југ и учествовати у нападу на Пољску. Клајст ће у нападу немачких снага на запад Европе добити команду над великом оклопном формацијом, Оклопном групом Клајст, која је у ствари била ранга оклопне армије, са 19. и 41. оклопном дивизијом и 14. корпусом – укупно пет оклопних и три дивизије моторизоване пешадије, са скоро 3 000 тенкова.Клајстове снаге су прошле кроз Луксембург и Ардене и избиле на Мезу. На француску територију је ступио 12. маја и кренуо у продор ка Ла Маншу. Клајст ће по успешном завршетку прве фазе операције бити одликован Витешким крстом. Након избијања његових снага на шпанско-француску границу, Клајст бива унапређен у чин генерал пуковника.

Клајстова Оклопна група ће априла 1941. бити ангажована у нападу на Краљевину Југославију, након чијег поробљавања прелази на територију Румуније како би се припремила за напад на Совјетски Савез. Током напада на Совјетски Савез, Клајстова 1. оклопна група је била придодата Групи армија Југ (касније ће бити преформирана у 1. оклопну армију). Током дејстава на територији Украјине, Клајст супротно Хитлеровом наређењу формира јединице састављене од националних мањина које су се заједно са немачким јединицама бориле против совјетских снага. Крајем новембра 1942. Клајст бива постављен за команданта Групе армија А. Фебруара 1943. постаје фелдмаршал, а касније током истог месеца, коначно фобија наређење за повлачење 400 000 немачких војника. Мајсторски је извукао своје војнике са Кавказа до Дњепра, тако да је марта 1943. био у могућности да организује противнападе. Кубански мостобрaн је држао још неколико месеци, када је добио дозволу да транспортује највећи део својих снага морем, на Крим. Упркос његовим поновљеним захтевима, Хитлер није дозвољавао додатна повлачења, тако да су немачке снаге на Криму – одсечене.

Марта 1944, Клајст дозвољава команданту 8. армије да се повуче иза Дњестра. Хитлер га 30. марта позива у Оберсалцбург, где га одликује Мачевима за Витешки крст, а потом и разрешава команде. Хитлеру су ипак требали апсолутно лојални команданти, што Клајст баш и није био у потпуности. Клајст дужност предаје Шернеру и одлази у пензију. 1945, због напредовања Совјета са породицом се повлачи у Баварију. Заробљавају га Американци, 25. априла, и предају га југословенским властима, које су га тражиле због ратних злочина очињених 1941. године. Осуђен је на 15 година затвора, да би након три године био изручен Совјетима, који су му такође судили и осудили га 1952. на десетогодишњу затворску казну.

Евалд фон Клајст, немачки фелдмаршал, умире у Владимирском централном затвору,  15. октобра 1954; место сахране није познато.

Гинтер фон Клуге

Гинтер фон Клуге (Günther Adolf Ferdinand “Hans” von Kluge, 30. октобар 1882. – 17. август 1944.), немачки фелдмаршал.

Рођен је у Познању, у пруској војничкој породици. Током првог светског рата обављао је штабне дужности. Учесник је Верденске битке. Генерал потпуковник постаје 1936, а годину дана касније преузима команду над 6. групом армија.

Као командант 6. групе армија, која касније постаје 4. армија, Клуге учествује у нападу на Пољску. Након Пољске, иако се противио почетном немачком плану за напад на Француску, води 4. армију кроз Ардене. Јула 1940. бива унапређен у чин фелдмаршала.

Фон Клуге учествује у првим фазама операције Барбароса, током којих развија врло затегнуте односе са Гудеријаном, оптужујући га за честу непослушност када је реч о његовим наређењима. Клуге 29. јуна наређује да жене у униформи треба стрељати.

Крајем 1941. долази на место команданта Групе армија Центар, уместо фон Бока кога је Хитлер сменио. Ту дужност обавља све до рањавања октобра 1943.

Уз име Фон Клугеа се везује велики мито од стране Хитлера, чек на износ од милион рајхсмарака. Клуге је због тога претрпео критике свог начелника штаба, који га је оптужио за корпупцију. Понуђено му је да учествује у завери против Хитлера како би спасао част. Према плану, требао је да ухапси Хитлера када му дође следећи пут у посету на фронту. Када је Хитлер коначно дошао на фронт, Клуге је добио још један „поклон“ од Хитлера и одбио је да га ухапси. Као разлог за неделовање навео је да Химлер није био присутан, а хапшење самог Хитлера без Химлера – не би имало ефекта.

Клуге је 27. октобра 1943. на путу Минск – Смоленск доживео тешку саобраћајну несрећу. На дужност се вратио тек јула 1944. Заменио је Фон Рундштета на месту команданта немачких снага на западу. Рундштет се залагао за преговоре са Савезницима, тако да је морао бити уклоњен са командне дужности. Две недеље након преузимања команде, рањен је Ромел, који се налазио на дужности команданта Групе армија Б. Клуге преузима Групу армија Б, која код Фалеа бива опкољена од стране савезничких снага.

У августу исте године, након Штауфенберговог неуспеха да убије Хитлера, Фон Клуге бива позван у Берлин и замењен Моделом. Како је био убеђен да ће га Хитлер повезати са завереницима, одлучује да се убије, што и чини у близини Меца, капсулом цијанида.

Георг Вилхелм фон Кухлер

Фелдмаршал Георг фон Кухлер (Georg Wilhelm von Kuchler), командант Групе армија Север од јануара 1942. до јануара 1944.

Током Првог светског рата командовао артиљеријском батеријом на Западном фронту и учествовао у великој офанзиви на Сому и Верден. Штабни официр 206. пешадијске дивизије постаје 1916. Фрајкору се придружује 1919. и бори против Црвене Армије у Пољској. Након повратка у Немачку, добија постављење у артиљеријској школи у Јитерборгу. По унапређењу у чин пуковника, 1932. постаје командант 1. пешадијске дивизије. Валтера фон Браушица 1937. наслеђује на месту команданта 1. војног округа. Наредне године подржава Хитлера у уклањању Бломберга и Фриша. Марта 1919. сарађује са Хајнрихом Химлером у успешном окупирању литванске луке Мемел.

На помолу Другог светског рата, Кухлер преузима команду над 3. армијом. Током напада на Пољску Кухлерове снаге заузимају Гдањск. Иако симпатизер нацистичке партије, Кухлер је узнемирио СС-овце тако што је казнио војнике који су чинили зверства над цивилима. Ипак, 1940. постаје снажнији поборник нацистичке расне политике тако да је 22. фебруара наређењем забранио било какву критику „етничке борбе која се спроводи од стране Трећег рајха, на пример пољске мањине, Јевреја…“ Његово наређење је објаснило да „Коначно решење“ захтева јединствене и грубе мере.

Кухлер са 18.армијом заузима Холандију, након чега прелази у Белгију и 18.маја 1940. заузима Антверпен. Након Белгије прелази у Француску, са задатком да одсече Британски експедициони корпус код Денкерка, што је завршило неуспехом због француске последње одбране. 18. армија је завршила ову фазу рата код Па де Калеа опкољавајући Денкерк. За успех у дотадашњем току рата, Кухлер добија чин генерал пуковника.

Кухлер постаје командант Групе армија Север 17. јануара 1942, након смењивања фелдмаршала Фон Леба. Кухлер је са Хитлерове стране посматран као лојалан и политички подобан.

Групом армија Север командује до јануара 1944, али без успеха код Лењинграда. Одржао је блокаду, организовао масовна бомбардовања града – покушавајући да присили Црвену Армију на предају. У чин фелдмаршала Кухлер је унапређен 30. јуна 1942. Јануара 1944. Совјети пробијају блокаду, а Кухлер бива смењен када је затражио да се повуче до реке Луге, што је било од виталног значаја за опстанак Групе армија Север.

Након рата бива ухапшен и у Нирнбергу је 1948. осуђен на двадесет година затвора за ратне злочине. Из затвора због болести и година излази 1953.. Преминуо 28. маја 1968.