Федор фон Бок

Федор фон Бок (Fedor von Bock, 3. децембар 1880. – 4. мај 1945.), немачки фелдмаршал. Током напада на Пољску командовао је Групом армија Север, на Фрнацуску је водио Групу армија Б, а на Совјетски Савез предводи Групу армија Центар. Његова последња дужност је била командант Групе армија Југ 1942.

Бок је најпознатији по команди у операцији Тајфун, која се завршила неуспешним покушајем заузимања Москве у зиму 1941. Напад немачких снага био је успорен јаким совјетским отпором код Можајска, као и кишама и блатом. Када је руска зима ударила свом жестином, губици немачке војске услед лошег времена били су већи од губитака у борбеним дејствима. Убрзо нису могле да изводе даља борбена дејства. Совјетски противудар је ускоро натерао немачку војску у повлачење, а Бок – који је раније предлагао повлачење – смењен је са командне дужности.

Није сматран великим теоретичарем. Уместо тога, био је одлучан, а за највећу славу је сматрао смрт на бојном пољу за отаџбину.

Као монархиста, презирао је нацизам тако да није био увучен у политички живот Немачке. Међутим, није био ни присталица завера против Хитлера.

Погинуо је 4. маја 1945, заједно са породицом, у митраљирању британских ловаца бомбардера док су путовали ка Хамбургу.

Карл фон Рундштет

Карл фон Рундштет (Karl Rudolf Gerd von Rundstedt, 12. децембар 1875. – 24. фебруар 1953), немачки фелдмаршал.

Рођен у пруској породици са дугом војничком традицијом, Рундштет је ступио у царску немачку војску 1892. У Првом светском рату се налази углавном на штабним дужностима. У периоду између два светска рата се такође налази у војсци, и пре пензионисања 1938. долази до чина генерал пуковника.

На почетку Другог светског рата бива реактивиран и постављен на дужност команданта Групе армија Југ у нападу на Пољску. Током немачког напада на Француску командује Групом армија А. У чин фелдмаршала је унапређен 19. јула 1940. У нападу на Совјетски Савез командује Групом армија Југ, одговорном за највеће опкољавање у историји ратовања током битке за Кијев. Хитлер га децембра 1941, након повлачења код Ростова удаљава од дужности, да би га већ наредне године поново активирао и поставио за команданта немачких снага на западу.

Након немачког пораза у Нормандији јула 1944, Фон Рундштет поново пада у немилост. Ипак, неколико месеци касније, у септембру исте године, Хитлер га поново активира на истој позицији, где остаје до последњег уклањања са дужности марта 1945. Рундштет је био свестан завера против Хитлера, али је одбио да их подржи. Након рата, оптужен је за ратне злочине, али му због старости и нарушеног здравља никада није суђено. Пуштен је на слободу 1949. и умро у Хановеру 1953.

Ерих фон Манштајн

Ерих фон Манштајн (Erich von Manstein, 24. новембар 1887. – 9. јун 1973.), немачки фелдмаршал, један од најзначајнијих немачких команданата током Другог светског рата.

Рођен у аристократској пруској породици са дугом војничком традицијом, Манштајн је као млад ступио у редове војске. Учествовао је на неколико фронтова током Првог светског рата (и у Србији). Крај рата је дочекао у чину капетана. У периоду између два светска рата учествује у поновном формирању немачких оружаних снага.

Током напада на Пољску, Фон Манштајн се налази на дужности начелника штаба фон Рундштетове Групе армија Југ. Био је један од плaнера операције „Fall Gelb“, офанзиве кроз Ардене током напада на Француску 1940. При крају операције добија чин генерала. Након Француске, учествује у нападу на Совјетски Савез и у опсади Севастопоља. Августа 1942. бива унапређен у фелдмаршала.

Ратна срећа окреће леђа Немачкој након битке за Стаљинград, где је Манштајн добио задатак да деблокира опкољене немачке јединице. Задатак није извршен. Након Стаљинграда, Манштајн командује немачким снагама у Курској бици, последњој великој бици Другог светског рата и једном од највећих битака у историји човечанства. Неслагање са Хитлером по питању начина вођења рата доводи до тога да му Хитлер марта 1944. одузима команду. Никада није добио команду над неком јединицом, већ је августа 1945. заробљен од стране британских оружаних снага.

Манштајн је сведочио у Нирнбергу августа 1946. и припремио документ који, заједно са његовим каснијим мемоарима, помаже у градњи мита да су немачке оружане снаге биле чисте, тј. да нису учествовале у ратним злочинима. У Хамбургу му је 1949, на инсистирање СССР-а, суђено за ратне злочине и проглашен је кривим за девет од седамнаест тачака оптужнице, укључујући лош третман заробљеника, неспровођење заштите цивилног становништва у његовој зони операције. Главни оптужујући документ је била „Комесарска наредба“, којом се препоручује стрељање заробљених политичких комесара, припадника НКВД. Други документ је била Рајхенау наредба, у којој се каже да су Јевреји и партизани исто, те им војници не требају указивати милост.  Осуђен је на осамнаест година затвора, која је касније смањена на дванаест година. Одлежао је свега четири године затвора пре него што је 1953. пуштен на слободу. Након изласка из затвора Манштајн се као саветник ангажује у поновном организовању немачких оружаних снага. Написао је мемоаре под називом „Verlorene Siege“ (Изгубљена победа) у којима критикује Хитлерово вођство и усмерава се стриктно на војне аспекте рата, игноришући политички и етички контекст.

Преминуо је у Минхену 1973. године.

Паул Лудвиг Евалд фон Клајст

Паул Лудвиг Евалд фон Клајст (нем. Paul Ludwig Ewald von Kleist), немачки фелдмаршал, носилац Витешког крста са храстовим лишћем и мачевима.

Фон Клајст је рођен 8. августа 1881. у учитељској породици. Ипак, његова породица је имала дугу војничку традицију; кроз векове је дала више од тридесет генерала. Евалд фон Клајст је 1900. започео своју каријеру као кадет, а наредне године је добио свој први официрски чин. Учествовао је у Првом светском рату, прво са својим пуком у бици код Таненберга, потом на дужности начелника штаба елитне Гардијске коњичке дивизије. Од 1922. до 1926. сада у чину мајора, предаје тактику у Коњичкој школи у Хановеру. Децембра 1926. бива унапређен у чин потпуковника и постављен на дужност начелника те исте школе. Из коњичке школе 1929. одлази на место команданта 9. пешадијског пука у Потсдаму. Јануара 1932. постаје генерал-мајор и командант 2. коњичке дивизије у Бреслау. Већ наредне године је унапређен у чин генерал-потпуковника, а 1936. у чин генерала коњице.

Фебруара 1938, у оквиру уклањања старијег кадра сумњиве лојалности које су спроводили нацисти, Клајст бива пензионисан, да би већ наредне године био реактивиран и постављен на формацијско место команданта 22. моторизованог корпуса. Корпус ће ускоро ући у састав Рундштедове Групе армија Југ и учествовати у нападу на Пољску. Клајст ће у нападу немачких снага на запад Европе добити команду над великом оклопном формацијом, Оклопном групом Клајст, која је у ствари била ранга оклопне армије, са 19. и 41. оклопном дивизијом и 14. корпусом – укупно пет оклопних и три дивизије моторизоване пешадије, са скоро 3 000 тенкова.Клајстове снаге су прошле кроз Луксембург и Ардене и избиле на Мезу. На француску територију је ступио 12. маја и кренуо у продор ка Ла Маншу. Клајст ће по успешном завршетку прве фазе операције бити одликован Витешким крстом. Након избијања његових снага на шпанско-француску границу, Клајст бива унапређен у чин генерал пуковника.

Клајстова Оклопна група ће априла 1941. бити ангажована у нападу на Краљевину Југославију, након чијег поробљавања прелази на територију Румуније како би се припремила за напад на Совјетски Савез. Током напада на Совјетски Савез, Клајстова 1. оклопна група је била придодата Групи армија Југ (касније ће бити преформирана у 1. оклопну армију). Током дејстава на територији Украјине, Клајст супротно Хитлеровом наређењу формира јединице састављене од националних мањина које су се заједно са немачким јединицама бориле против совјетских снага. Крајем новембра 1942. Клајст бива постављен за команданта Групе армија А. Фебруара 1943. постаје фелдмаршал, а касније током истог месеца, коначно фобија наређење за повлачење 400 000 немачких војника. Мајсторски је извукао своје војнике са Кавказа до Дњепра, тако да је марта 1943. био у могућности да организује противнападе. Кубански мостобрaн је држао још неколико месеци, када је добио дозволу да транспортује највећи део својих снага морем, на Крим. Упркос његовим поновљеним захтевима, Хитлер није дозвољавао додатна повлачења, тако да су немачке снаге на Криму – одсечене.

Марта 1944, Клајст дозвољава команданту 8. армије да се повуче иза Дњестра. Хитлер га 30. марта позива у Оберсалцбург, где га одликује Мачевима за Витешки крст, а потом и разрешава команде. Хитлеру су ипак требали апсолутно лојални команданти, што Клајст баш и није био у потпуности. Клајст дужност предаје Шернеру и одлази у пензију. 1945, због напредовања Совјета са породицом се повлачи у Баварију. Заробљавају га Американци, 25. априла, и предају га југословенским властима, које су га тражиле због ратних злочина очињених 1941. године. Осуђен је на 15 година затвора, да би након три године био изручен Совјетима, који су му такође судили и осудили га 1952. на десетогодишњу затворску казну.

Евалд фон Клајст, немачки фелдмаршал, умире у Владимирском централном затвору,  15. октобра 1954; место сахране није познато.

Јирген фон Арним

Јирген фон Арним (нем. Hans-Jürgen Bernhard Theodor von Arnim, 1889-1971), генерал пуковник немачких оружаних снага.

Арним је рођен 4. априла 1889. у Ернсдорфу, као син генерала Ханса фон Арнима. Војсци се придружио 1907. Током Првог светског рата је учествовао у борбеним дејствима на Источном и Западном фронту. Након рата је остао у саставу немачких оружаних снага, дошавши до места команданта 68. пешадијског пука у Берлину.

Други светски рат га затиче на месту команданта 52. пешадијске дивизије, у чину генерал мајора. Са 52. пешадијском дивизијом учествује у освајању Пољске и Француске. Октобра 1940. прима команду над 17. оклопном дивизијом. Са нападом на Совјетски Савез је унапређен у чин генерал потпуковника, а пар дана по почетку напада је рањен.

Првог дана октобра 1941. је унапређен у генерала оклопних јединица и постављен на место команданта 39. корпуса. На овом формацијском месту се задржао до новембра 1942, када бива постављен на место команданта 5. оклопне армије у северној Африци. Почетком децембра 1942. унапређен је у чин генерал пуковника и постављен на место команданта Групе армија Африка, а од 9. марта1943. и де факто командант Афричког корпуса. Два месеца касније, 12. маја 1943. је заробљен од стране британске 4. пешадијске дивизије. Након што се нашао у заробљеништву, Арним је захтевао састанак са Двајтом Ајзенхауером, до чега није дошло. Ајзенхауер је одбијао састанак са било којим немачким официром све до коначне немачке предаје. Уместо Ајзенхауера, Арнима је примио командант британске 1. армије, генерал Кенет Андерсон.

Арним је остатак рата провео заједно са још 24 заробљена немачка генерала у Камп Клинтону у САД, одакле је ослобођен 1. јула 1947. Вратио се у Немачку, где је и преминуо 1971. године. Имање његове породице је одлуком совјетских окупационих власти подељено.

Гинтер фон Клуге

Гинтер фон Клуге (Günther Adolf Ferdinand “Hans” von Kluge, 30. октобар 1882. – 17. август 1944.), немачки фелдмаршал.

Рођен је у Познању, у пруској војничкој породици. Током првог светског рата обављао је штабне дужности. Учесник је Верденске битке. Генерал потпуковник постаје 1936, а годину дана касније преузима команду над 6. групом армија.

Као командант 6. групе армија, која касније постаје 4. армија, Клуге учествује у нападу на Пољску. Након Пољске, иако се противио почетном немачком плану за напад на Француску, води 4. армију кроз Ардене. Јула 1940. бива унапређен у чин фелдмаршала.

Фон Клуге учествује у првим фазама операције Барбароса, током којих развија врло затегнуте односе са Гудеријаном, оптужујући га за честу непослушност када је реч о његовим наређењима. Клуге 29. јуна наређује да жене у униформи треба стрељати.

Крајем 1941. долази на место команданта Групе армија Центар, уместо фон Бока кога је Хитлер сменио. Ту дужност обавља све до рањавања октобра 1943.

Уз име Фон Клугеа се везује велики мито од стране Хитлера, чек на износ од милион рајхсмарака. Клуге је због тога претрпео критике свог начелника штаба, који га је оптужио за корпупцију. Понуђено му је да учествује у завери против Хитлера како би спасао част. Према плану, требао је да ухапси Хитлера када му дође следећи пут у посету на фронту. Када је Хитлер коначно дошао на фронт, Клуге је добио још један „поклон“ од Хитлера и одбио је да га ухапси. Као разлог за неделовање навео је да Химлер није био присутан, а хапшење самог Хитлера без Химлера – не би имало ефекта.

Клуге је 27. октобра 1943. на путу Минск – Смоленск доживео тешку саобраћајну несрећу. На дужност се вратио тек јула 1944. Заменио је Фон Рундштета на месту команданта немачких снага на западу. Рундштет се залагао за преговоре са Савезницима, тако да је морао бити уклоњен са командне дужности. Две недеље након преузимања команде, рањен је Ромел, који се налазио на дужности команданта Групе армија Б. Клуге преузима Групу армија Б, која код Фалеа бива опкољена од стране савезничких снага.

У августу исте године, након Штауфенберговог неуспеха да убије Хитлера, Фон Клуге бива позван у Берлин и замењен Моделом. Како је био убеђен да ће га Хитлер повезати са завереницима, одлучује да се убије, што и чини у близини Меца, капсулом цијанида.

Георг Вилхелм фон Кухлер

Фелдмаршал Георг фон Кухлер (Georg Wilhelm von Kuchler), командант Групе армија Север од јануара 1942. до јануара 1944.

Током Првог светског рата командовао артиљеријском батеријом на Западном фронту и учествовао у великој офанзиви на Сому и Верден. Штабни официр 206. пешадијске дивизије постаје 1916. Фрајкору се придружује 1919. и бори против Црвене Армије у Пољској. Након повратка у Немачку, добија постављење у артиљеријској школи у Јитерборгу. По унапређењу у чин пуковника, 1932. постаје командант 1. пешадијске дивизије. Валтера фон Браушица 1937. наслеђује на месту команданта 1. војног округа. Наредне године подржава Хитлера у уклањању Бломберга и Фриша. Марта 1919. сарађује са Хајнрихом Химлером у успешном окупирању литванске луке Мемел.

На помолу Другог светског рата, Кухлер преузима команду над 3. армијом. Током напада на Пољску Кухлерове снаге заузимају Гдањск. Иако симпатизер нацистичке партије, Кухлер је узнемирио СС-овце тако што је казнио војнике који су чинили зверства над цивилима. Ипак, 1940. постаје снажнији поборник нацистичке расне политике тако да је 22. фебруара наређењем забранио било какву критику „етничке борбе која се спроводи од стране Трећег рајха, на пример пољске мањине, Јевреја…“ Његово наређење је објаснило да „Коначно решење“ захтева јединствене и грубе мере.

Кухлер са 18.армијом заузима Холандију, након чега прелази у Белгију и 18.маја 1940. заузима Антверпен. Након Белгије прелази у Француску, са задатком да одсече Британски експедициони корпус код Денкерка, што је завршило неуспехом због француске последње одбране. 18. армија је завршила ову фазу рата код Па де Калеа опкољавајући Денкерк. За успех у дотадашњем току рата, Кухлер добија чин генерал пуковника.

Кухлер постаје командант Групе армија Север 17. јануара 1942, након смењивања фелдмаршала Фон Леба. Кухлер је са Хитлерове стране посматран као лојалан и политички подобан.

Групом армија Север командује до јануара 1944, али без успеха код Лењинграда. Одржао је блокаду, организовао масовна бомбардовања града – покушавајући да присили Црвену Армију на предају. У чин фелдмаршала Кухлер је унапређен 30. јуна 1942. Јануара 1944. Совјети пробијају блокаду, а Кухлер бива смењен када је затражио да се повуче до реке Луге, што је било од виталног значаја за опстанак Групе армија Север.

Након рата бива ухапшен и у Нирнбергу је 1948. осуђен на двадесет година затвора за ратне злочине. Из затвора због болести и година излази 1953.. Преминуо 28. маја 1968.

Вилхелм фон Леб

Wilhelm Josef Franz Ritter von Leeb (5. септембар 1876. – 29. април 1956.), немачки фелдмаршал током Другог светског рата.

Хитлер му због антинацистичких ставова није био наклоњен, тако да га је након унапређења у чин генерал пуковника 1938. и пензионисао. Јула исте године га активира и поставља за команданта 12. армије, која је учествовала у окупацији Судетске области. Након тога га поново пензионише.

У лето 1939. га поново активира, и поставља на дужност команданта Групе армија Ц. Пре напада на Француску, фон Леб је био једини немачки генерал који се противио нападу кроз неутралне земље. Писао је „да ће се цео свет окренути против Немачке, која по други пут у последњих 25 година, напада неутралну Белгију!“. Током напада на Француску, фон Лебове јединице су пробиле Мажино линију. За његову улогу у томе, фон Леб је унапређен у чин фелдмаршала и одликован Витешким крстом.

Како је придобио Хитлерово поверење, фон Леб бива постављен за команданта Групе армија Север и постаје одговоран за северни сектор у операцији Барбароса. Фон Лебов задатак је био да уништи совјетске јединице у Балтичком региону и заузме све совјетске поморске базе на Балтичком мору. До краја септембра, његове јединице су напредовале 900 км у територију Совјетског Савеза и опколиле Лењинград, али нису успели да га заузму.

Јануара 1942, фон Леб је затражио од Хитлера да га смени са дужности, са чиме се овај сложио. Званично је објављено да је Леб напустио дужност због здравственог стања, а не због неуспеха. Команду над Групом армија Север предао је генерал пуковнику Георгу фон Кухлеру.

Након рата, фон Лебу је суђено у Нирнбергу. Фон Леб је осуђен кривим за једну од четири тачке оптужнице и осуђен на три године затвора, које је већ био одлежао до тада. Умро је 29. априла 1956. услед срчаног удара.

Вилхелм Јозеф Ритер фон Тома

Wilhelm Joseph Ritter von Thoma (11. септембар 1891. – 30. април 1948.), немачки официр, учесник Првог светског, Шпанског грађанског и Другог светског рата.

Оружаним снагама приступио је 23. септембра 1912. године, као кадет у баварском 3. пешадијском пуку. Од 1. октобра 1913. до 1. августа 1914. похађа Ратну школу у Минхену. Први светски рат проводи у Галицији, Србији, Румунији… Током рата је рањен четири пута и одликован високим војним одликовањем, Витешким крстом. Американци га заробљавају 18. јула 1918, и у заробљеништву остаје до 27. октобра 1919. Након рата, Фон Тома остаје у оружаним снагама. 1931 је прекомандован у моторизовани батаљон.

Након долска Нацистичке партије на власт 1933, немачка влада проширује своја војна интересовања, у војску се улаже, нарочито у оклопне јединице. Узевши у обзир његово интересовање и искуство у моторизованим јединицама, Фон Тома убрзо бива изабран да командује једном потпуно механизованом јединицом – Моторизованом демонстрационом групом, јачине једног батаљона, а која ускоро добија још један батаљон – наоружан новим немачким тенковима Панцер I. Фон Тома је брзо напредовао у оквиру нових оклопних формација. 15. октобра 1935. постаје командант 2. батаљона 4. оклопног пука, 2. оклопне дивизије.

Након избијања Шпанског грађанског рата јула 1936, Фон Тома бива послат у Шпанију као командант групе „Имкер“, контингента копнене војске немачке Легије Кондор. Ту је остао до 8. јуна 1939. Иако му је основни задатак била обука шпанских тенкиста на немачким тенковима, често је одлазио у борбу са њима, па је тако и лично предводио напад тенкова на Мадрид новембра 1936.

Након завршетка рата у Шпанији, Фон Тома одлази у Берлин као штабни официр. Од 1. августа до 18. септембра 1939. бива пребачен у штаб 3. оклопног пука 2. оклопне дивизије да би потом постао и командант пука.

Други светски рат започео је нападом на Пољску. 2. оклопна дивизија се налазила у саставу 22. моторизованог корпуса фон Клајста. Фон Тома се од 19. септембра 1939. до 5. марта 1940. налази на месту команданта 3. оклопног пука у чину пуковника. Команду над 17. оклопном дивизијом прима 17. јула 1941. Ова дивизија је као део Групе армија Центар учествовала у нападу на Совјетски Савез. Гудеријан за Фон Тому пише да је „Фон Тома један од најискуснијих и најстаријих официра тенкиста; био је ледено смирен и изузетно храбар у Првом светском рату и у Шпанији и сада поново показује своју способност“. Команду над дивизијом је примио привремено, јер је командант дивизије тешко рањен. Дивизијом је командовао до 15. септембра када се вратио стари командант дивизије. Након предаје дужности, месец дана обавља дужност команданта Трећег војног округа у Берлину, након чега на Источном фронту прима команду над  20. оклопном дивизијом. Са својом новом јединицом 15. новембра 1941. креће на Москву. Упркос почетку бруталне зиме, Немци су упорно напредовали ка Москви из правца севера и југа. Ипак, напредовање је успорено недостатком доброг снабдевања, локалним контранападима Совјета и повећањем хладноће. Совјети 6. децембра покрећу велики напад и одбацују немачке снаге од Москве. До краја тог месеца, Фон Тома добија престижни Витешки крст за организовање и држање линија одбране. Након повлачења дивизије са тих линија, Фон Тома предаје команду над дивизијом генерал мајору Валтеру Диверту.

Након унапређења у чин генерал мајора августа 1942, Фон Тома 1. септембра 1942. бива пребачен у северну Африку где замењује генерала Валтера Нехринга у одсуству. Фон Тома 4. новембра пада у заробљеништво Британаца, када је напустио погођени тенк западно од Ел Аламејна. Његово заробљавање је од стране Ромела протумачено као покушај самоубиства, док су појединци сматрали да се намерно предао Британцима. Остатак рата је провео у заробљеништву. Из заробљеништва излази 25. новембра 1947. године. Неколико месеци након повратка у Немачку, Фон Тома умире од срчаног удара.