Бомбардовање лецима

Почетак ваздушних борби

Октобра 1939. француски писац Ролан Доржеле посетио је француски фронт као ратни дописник. Написао је чланак о истуреним положајима у Лорени, под насловом „Чудни рат“. Овај новински наслов убрзо је постао лозинка за борбе – или још боље за недостатак борби – на Западном фронту, који се формирао после британске и француске објаве рата Немачкој. „Наши артиљерци на Рајни“, писао је Доржеле, „стоје прекрштених руку и гледају како се на другој обали врши транспорт муниције и како наши авиони лете изнад фабрика и високих пећи Сарске области а да не бацају своје бомбе. Јасно је да наша Врховна команда не жели да провоцира немачког непријатеља“.

Већина Француза мобилисаних крајем августа и почетком септембра слабо је разумела узроке овог рата, и нису видели ма какву његову сврху. Четврт века раније њиховим очевима се говорило: „Сад ви треба да ослободите Алзас и Лорену“. Реке људи су 14. августа 1914. чекале пред регрутним бироима. Сада се ради о Данцигу („Умрети за Данциг“), али тај град је био далеко и то питање је било замршено. Септембра 1939. било је само мало њих који су се пријавили као ратни добровољци. Нису само обични војници били необавештени о чему се ради, тврди Доржеле, већ су поготово виши официри показали слабу вољу за борбу.

Рат је објављен, али се оклевало да се почне. После неколико борби у Сарској области, француска Врховна команда је, чини се, била одлучила да остане у дефанзиви. Један француски генерал рекао је септембра 1939. групи новинара да ће се на борбу на отвореном пољу дуго чекати. „Овај рат ће се потпуно разликовати од оног 1914. Снага утврђења и врсте модерног оружја изменили су стратешке услове. После једне офанзиве потребни су нам месеци да бисмо припремили другу, чак и кад би се прва решила у нашу корист. Мораћемо се, дакле, припремити за рат који час мирује, а час се разбуктава, у коме се фронт стално помера, са бројним непредвиђеним борбама. са оружјем којим се некад не може борити, са зимовником као у седамнаестом веку. Овај рат“, тако је своју причу завршио генерал, „изгледа да ће личити на тридесетогодишњи рат“.

Питање је да ли се француско војно руководство није усудило на напад. Када су Немци 1. септембра започели свој муњевити поход против Пољске, врховни командант француске војске генерал Гамлен предао је француској влади план у коме је изнео како је најбоље напасти Немачку: кроз Белгију, Луксембург и Холандију. О овом плану дискутовало се за време разговора британског и француског врховног штаба. Због политичких разлога – Холандија и Белгија биле су веома скрупулозне што се тиче њихове неутралности – ови су планови били неостварљиви. Постојање овог плана показује, међутим, да се француска врховна команда није хтела помирити са неким „чудним ратом“.

По тадашњем схватању, француска војска није била спремна за рат када је требало да Немачкој покаже своје зубе, тј. када је Немачка упала у Пољску. Француској војсци било је потребно седамнаест дана да изврши потпуну мобилизацију и да припреми сва своје снаге за рат. То значи да је за напад била спремна тек после 15. септембра. Војска је, у ствари, већ 21. августа почела са мобилизацијом. Када су Немци 1940. заузели Париз, нашли су документе по којима је мобилизација већим делом била готова већ 4. септембра, и војска је већ тог дана сигурно била у стању да крене у велику офанзиву. Французи су 10. септембра били, углавном, готови са мобилизацијом, једино је недостајала воља да се стварно боре.

Генерал Гамлен имао је на располагању готово 60 потпуно извежбаних дивизија. С друге стране, 11 дивизија је стајало под командом генерала фон Леба; поред тога Немачка је на западном фронту имала још 25 непотпуних и не најбоље обучених дивизија. Гамлен је имао шест пута више топова од Немаца. На располагању је имао 35 000 официра насупрот немачких 10 000. Гамлен је имао 3 286 тенкова; Немци нису имали ниједан. Французи и Британци су заједно имали 934 ловачка авиона и 776 бомбардера; а чињеница је да тада Немци на западном фронту нису имали ниједан. Почетком септембра, када су Французи завршили мобилизацију, а Немци били заузети изградњом одбране, генерал Гамлен је са лакоћом могао да се пробије до Мајнца и у Сарску област, центар немачке војне концентрације снага на западном фронту и да их уништи. Ова шанса није искоришћена.

О узроцима због којих се није прешло у напад може се нагађати. Јесу ли се британска и француска влада бојале да ће, ако потуку немачке трупе, уништити снажни бедем против Совјетског Савеза? Страх Запада пред бољшевизмом био је свакако фактор који се не може омаловажавати. Или су француски и британски дипломати сматрали да ће Хитлер бити осетљив на обичне дипломатске и војне претње и да неће ризиковати светски рат када Париз и Лондон буду показали своју одлучност? Каква је била стварна снага немачке војске, и шта су виделе британска и француска обавештајна служба? Шта се знало, а шта се преценило? Чињеница је, међутим, да се Савезници нису усуђивали напасти јер су погрешно сматрали да је немачка војска на Западу сувише јака.

Француска је септембра 1939. ступила у рат још увек оптерећена сећањима на рат 1914. Некадашњи ратни извештачи поново су се јавили. Овог пута француска Врховна команда била је нешто отворенија у пружању информација. Супротно рату 1914—18, када су сва обавештења чувала војна лица, новинари су сада могли сами да иду у прве редове да би писали чланке као очевици. Тако им је и било лакше, јер правих борби је једва било и убрзо су уместо ратних репортажа писали неке врсте прича о мобилизацији. И на немачкој Зигфридовој линији било је удобно. Излазиле су војничке новине („Гласник Западног бедема“), и снимљене фотографије склоништа која су преуређена у неку врсту бара. Фронт је постао знаменитост због које су долазили парламентарци, неутрални посматрачи и новинари, па чак и туристи који су излетничким бродовима пловили Рајном, и који су весело махали војницима у њиховим бункерима. Војници су у међувремену направили баштице у којима су гајили поврће; други су товили кокошке, а већина чак прасад. Сељачки синови у униформи музли су краве у околним евакуисаним селима. Дуж обале Рајне Немци су поставили транспаренте са натписом: „Немачки народ неће напасти француски, ако Французи не нападну Немце“, а преко звучника викали су на другу страну: „Француски војници, шта је боље: умрети за Данциг или живети за Француску?“ Француски војници су радије живели за Француску, па су им то и ставили на знање. Махали су им марамицама и поздрављали их са „Хајл Хитлер“; мењали су цигарете са Немцима, појављивали су се са кишобраном и високим шеширом (од конференције у Минхену 1938. симбол британске политике попуштања) и пливали на немачку страну Рајне. Ноћу су са острва Шустеринзел код Кембса слали знакове: „Не пуцајте, нећемо ни ми!“.

Ту и тамо било је и стварних борби. Тако су Французи прве недеље после објаве рата прешли у Сарску област и пуцали на Сарбрикен. Али када то напредовање није настављено, свет се запрепастио пред чињеницом да Французи и Британци, који су полако пристизали, нису могли ништа даље да учине, изузев неких сукоба претходница између Мажино и Зигфрид линије. Журналистичко интересовање за западни фронт је опало. Борба на мору – торпедовање трговачких бродова – и нови феномен ваздушног рата привукли су већу пажњу. Месецима су Немци и Французи (са Британцима) стајали у својим утврђењима једни насупрот других. Немачки Западни бедем сматран је толико снажним, да је постао синоним за неприступачно и неосвојиво.

Трећег септембра 1939. године Чемберлен је преко радија објавио да је Британија у рату са Немачком. „Тек што је завршио да говори“, пише Черчил, „чули смо чудно и дуготрајно завијање сирена… Моја жена је направила примедбу на рачун немачке експедитивности и тачности“. Био је то први ваздушни аларм. Није се, међутим, појавио никакав немачки авион над Лондоном. Нити су Британци и Французи летели над непријатељском територијом. Тог дана ваздух је остао чист. Тако релативно мирно остало је и касније. Месецима. Зашто? У марту су британски и француски официри почели своје преговоре. Њихова полазна тачка била је: ако Хитлер отпочне рат ове године, биће много јачи него ми, а за неколико година моћи ћемо да га сломимо својим већим потенцијалом. Закључак: треба да добијемо у времену и скупимо снаге, па, према томе, засад се уздржавамо од сваке офанзиве. То је изгледало као прихватљива стратегија. и њу су прихватиле обе владе и стриктно је поштовале – не само пошто су Пољској дале војну гаранцију, већ и после објаве рата Немачкој. Парола је гласила: сачекати. По британско-француском схватању то је било логично. Требало је добити оно што се дотад проиграло: време. Дакле, чекати. То је важило и за ваздух. И ту није смело да дође до неких неодговорних провокација уперених на непријатеља за којег се,. углавном, мислило да је много јачи. На такво поређење снага прилично је утицала немачка пропаганда. Неоспорно је да је немачко ратно ваздухопловство крајем 1939. било јаче него било која друга авијација, али бројна надмоћ над свим ваздушним снагама западних савезника није баш била толика колико се у Британији и Француској страховало. Уз то је  готово цело немачко ваздухопловство првих ратних недеља било заузето у Пољској, па о немачкој супериорности у ваздуху на Западном фронту није могло бити речи. И после напада на Пољску, немачко ваздухопловство је на Западу углавном остајало на земљи, јер велики напад копнене војске није још почео – а управо на такав напад је немачка авијација била спремна; за стратешке нападе на непријатељску позадину – за разлику од РАФ – једва је било способно. Упркос блефовима рајхсмаршала Геринга „да ће небо над Лондоном потамнети“ — о великим бомбардовањима Енглеске није из техничких разлога могло бити ни речи: домет лета већине употребљивих летелица једноставно није одговарао; резерве горива биле су ограничене, а разорност бомби била је сувише мала.

Постојао је још један важан разлог због којег ни једна од страна није почела снажну ваздушну офанзиву. То је било непознавање ваздушног рата. Страховало се од ескалације, чије се последице нису могле предвидети кад се једном почне са бомбардовањем непријатељске територије при чему би страдало и цивилно становништво. Дакле, од тога су се уздржавали. Штавише, сви су изјавили да ће „штедети грађанство“.

За такав став карактеристично је држање британског министра ваздухопловства, Сер Кингсли Вуда. који је, када се сугерисало бомбардовање немачке индустрије у Рурској области, изјавио да није циљ да се уништи приватна својина! Па шта је онда преостало да ураде ваздухопловне снаге? Могле су да нападају ратне бродове на отвореном мору и да бацају летке на непријатељској територији. Радило се и једно и друго – али са мало успеха.

Четвртог септембра су британски авиони напали област ушћа Елбе и код Вилхемсхафена. Оштећена је само једна крстарица, али седам од двадесет и четири авиона је срушено. Немачка авијација је 26. септембра, северно од Догерсбанка, открила снаге британске Домовинске флоте у чијем саставу је био и носач авиона Ројал Оук. Флоту је напало тринаест бомбардера. „Модерни британски носач авиона потопљен је једном једином немачком бомбом“ писало је сутрадан. Пилот бомбардера унапређен је и добио је два Сребрна крста. У ствари, Ројал Оук није имао ни огреботине. Шеснаестог октобра је један немачки извиђач јавио да је бојни брод Рипалс упловио у Ферт оф Форт. Формације немачког ваздухопловства упутиле су се тамо, али нису могле да бомбардују када је брод са отвореног мора кренуо према обали. „Фирер“, гласило је наређење, „не жели да погине ниједан цивил.“ Немци су лако оштетили неколико бродова, изгубили два авиона; али нису напали Рипалс, који је управо упловио у канал. Осамнаестог децембра су двадесет и два британска авиона ударила на Вилхелмсхафен. „Мада је уочено много ратних бродова, они нису нападнути. Сви бродови били су усидрени, бомбардовање би довело у питање живот грађанства“. И тако су се Британци вратили натраг. Али немачки авиони типа Месершмит су их опколили: Немци су изгубили два авиона, Британци дванаест. Дакле, тек што су прешли немачку границу страдало је од немачке противавионске одбране више од половине авиона. Из тог искуства је РАФ извукао следећи закључак: ако се бомбардерима не може дати пратња ловаца, онда треба бомбардере чувати за ноћ.

Ноћу су оперисали само авиони који су бацали летке. Хитлер је то учинио једном, док су Британци бацали месецима, и то од Бремена до Беча, на милионе летака, некад и у облику малих новина које су се користећи игру речи, уместо високотиражног нацистичког „Фелкишер беобахтер“ (Народни посматрач) звале „Волкигер беобахтер“ (Облачни посматрач).

Пропагандни ефекат је био незнатан, али су летови били значајни. Бацајући летке, пилоти су се упознавали са непријатељском територијом ноћу, уцртавали противавионску одбрану и аеродроме, извиђали опасне зоне и значајне тачке. Овим летовима је на хиљаде пилота проширило своја искуства.

Све у свему: ваздушни рат је директно показивао мало резултата. Нити су немачка флота, нити немачки морал претрпели штету. Али напади на флоту показали су недостатке бомбардера за дневне нападе, док су летови са лецима доказали безбедност ноћи. Ово искуство било је темељ за британску ваздушну стратегију следећих голина: ноћни напади који ће довести до уништења неколико градова.

 

 

Подморница Surcouf

На почетку Другог светског рата титулу највеће подморнице носила је француска подморница Surcouf, која је наручена децембра 1927. године, поринута 18. октобра 1929. године а уведена у оперативу маја 1934. године. Кратка ратна каријера ове подморнице обележена је многим теоријама и контроверзама.

Вашингтонски поморски споразум јасно је поставио ограничења у сфери изградње нових површинских бродова, док су подморнице биле изостављене. Тако је француска морнарица наумила да искористи ову „заборавност“ великих сила и да изгради 3 „гусарске подморнице“, од којих је Surcouf била прва (и једина).

Surcouf је замишљена као „подводна крстарица“. За извиђање је имала хидроавион који се смештао у хангар иза командног торња. За борбу је располагала арсеналом који су чинили 12 торпедних цеви и двоцевни топ 203мм/50 Модел 1924 у водонепропусној куполи испред командног торња. Топови су се пунили из коморе капацитета 60 граната.

Surcouf је носила и моторни чамац дужине 5 м, који је имао простор за товар у који се моглo сместити и до 40 заробљеника. Танкови горива били су велики; обезбеђивали су довољно горива за радијус подморнице од 10 000 миља. Залихе хране и воде су омогућавале да патроле трају и до 90 дана.

1940. година је подморницу Surcouf затекла у луци Шербур, док је у јуну месецу, у време немачке инвазије на Француску, подморница Surcouf била у доку у луци Брест. Са само једним исправним мотором, и заглављеним кормилом, провукла се кроз Ла Манш и упловила у луку Плимут. 3. јула Британци, забринути да бродови француске морнарице не падну у руке Немаца након француске капитулације, активирају операцију Катапулт. Краљевска морнарица је блокирала луке и упутила ултиматум са три опције: наставак борбе против Немаца, излазак из „домета“ Немаца и потапање бродова. Већина Француза је прихватила ултиматум, сем у два случаја (Мерс-ел –Кебир и Дакар). До августа 1940. године Британци су завршили ремонт Surcouf и предали је морнарици Слободне Француске (Forces Navales Françaises Libres, FNFL).

Surcouf је изгубљена 18. фебруара 1942. године, при чему ни један члан посаде није остао у животу… Званични извори наводе да је подморница 12. фебруара испловила са Бермуда и да ју је случајно потопио газом амерички теретни брод Thompson Lykes уз северну обалу Панаме, у близини Панамског канала. Каснији француски извештаји наводе да је подморница страдала у пријатељској ватри од стране америчких авиона… тако да права истина ни данас није позната… Олупина лежи на дубини од 3 000 метара, на позицији 10° 40′ N 079° 32′ W.

ТТ карактеристике
Депласман 3,250 т површински
4,304 т подводни
Дужина 110 м
Ширина 9 м
Газ 7.25 м
Погонска група 2 дизел мотора Sulzer 7 600 КС, 2 електромотора 3 400 КС
Брзина пловљења 18,5 чв површинска, 10 чв подводна
Даљина пловљења 10 000 миља брзином од 10 чв у површинској вожњи
6 800 миља брзином од 13,5 чв у површинској вожњи
70 миља брзином од 4,5 чв у подводној вожњи
60 миља брзином од 5 чв у подводној вожњи
Посада 118 чланова
Наоружање 2 x 203мм/50 Модел 1924
2 x 37 мм, 4 x 13,2 мм
8 ТЦ калибра 550 мм
4 ТЦ калибра 400 мм
Авио компонента хидроавион Besson MB.411

Подморница минополагач Rubis

Француска подморница Rubis поринута је 1931. године, а у оперативу је уведена 1932. године. Изграђена је у Тулону по плановима домаћих конструктора и била је четврта подморница у класи Сафир. Прва у класи, подморница Saphir, уведена је у оперативу 1930. године, праћена подморницама Turquoise (1930. г), Nautilus (1931. г), Rubis (1932. г), Diamant (1933. г) и Perle (1937. г). Све подморнице из класе назване су по драгом камењу сем подморнице Наутилус. Разлог томе лежи у чињеници да је 1928. године, када је положена кобилица, у Француској обележавана годишњица рођена чувеног Жила Верна – те је њему у част подморница названа Наутилус, по истоименој подморници из романа „20 000 миља под морем“.

Подморница Rubis на повратку из патроле у Бискајском заливу.

Подморнице класе Сафир користиле су систем за полагање мина који је био дело господина Fenaux-а, а које су уобличили инжињери бродоградилишта у Ле Хавреу. Све подморнице минополагачи тог времена биле су опремљене за полагање сидрених мина, које су биле у најширој примени до пред Други светски рат. Сама конструкција подморница минополагача зависила је од начина смештаја мина: да ли су унутар чврстог трупа или су споља. Смештај мина унутар трупа имао је одређених предности: мине су биле у бољем стању приликом полагања, а на њима се могло изводити и одржавање и евентуалне поправке, како би се осигурала већа исправност мина приликом полагања минске препреке. Не треба заборавити ни да је сигурност саме подморнице, самим тим и посаде, у пловљењу до места полагање минске препреке билоа већа у варијанти смештаја мина унутар трупа. Овакав начин смештаја имао је и неких недостатака, наравно, а који су се огледали у сложеном систему за полагање мина. Систем Fenaux-а се темељио на својеврсним „бунарима“ за мине, ван чврстог трупа подморнице. Постојале су четири групе бунара (четири бунара у групи) са по две мине, смештене једна изнад друге што је укупно давало цифру борбеног комплета подморнице од 32 мине.

Групе бунара биле су смештене симетрично, испред и иза главних танкова роњења. Мине су у бунаре биле убациване помоћу вертикалних шина и ту осигураване. Ослобађане су помоћу пнеуматике којом се управљало из подморнице. Дубина полагања постављала се непосредно пред полагање мина, тако што би подморница дошла на дубину полагања и хидростатски уређај саме мине би се активирао из унутрашњости подморнице. Овај поступак је морао бити поновљен и за други ред мина. Полагање мина је морало да прати корекција количине воде у компензионим танковима. Мине које су крцане биле су типа Sauter Harle. Тежиле су 1090 кг (375 кг у води) и имале пуњење од 220 кг експлозива.

Оперативна историја

 Подморнице минополагачи базирале су у Тулону, пошто је сматрано да ће Медитеран бити од стратегијског значаја за Француску у будућем рату. Међутим, новембра 1936. године четири подморнице (Saphir, Turquoise, Nautilus и Rubis) бивају пребазиране у Шербур, где остају до маја 1939. године. Пребазирање је извршено ради увежбавања посада у полагању минских препрека у водама са јачим струјама и израженијим плимним таласима. Маја 1939. године, како се повећавала опасност од избијања рата, подморнице се враћају у Медитеран, али овај пут упловљавају у тунижанску луку Бизерту. У Бизерти их је затекао рат.

У почетку, рат није много утицао на Rubis, јер се налазила у доку. Крајем 1939. године завршене су поправке. У наредних месец дана спроведена је интензивна обука посаде. Јануара 1940. године из француског Адмиралитета стиже наређење да заједно са подморницама Saphir и Nautilus пребазира за Брест, где ће се опремити за будуће операције на северу. Ове операције су биле у складу са замисли Француске да помогне Финској у борби против Совјетског Савеза.

Ови планови нису наишли на одобравање од стране Велике Британије, која никако није желела да ризикује сукоб са Совјетима. У сваком случају, док су се подморнице опремиле за задатак, Финска је капитулирала.

Међутим, ускоро је на видику била нова мисија… Инвазија на Данску и Норвешку извршена је 9. априла 1940. године, а прва реакција Савезника била је најава полагања мина у норвешким водама како би се спречио, или макар отежао транспорт гвоздене руде између Финске и Немачке, а која је била од изузетно велике важности за немачку ратну привреду. Од изузетног значаја била је брзина полагања минских препрека, како би било ефикасније.

Велика Британија је и поред великог труда, имала мањак капацитета пловила способних да положе минске препреке. Помоћ је потражена од Француске, у виду ангажовања подморница минополагача. Француска је одбијала да ангажује три подморнице за потребе Велике Британије, јер је Француској претила реална опасност од Италије. На крају је донета одлука да се подморнице Saphir и Nautilus пошаљу натраг у Медитеран, а да се британском Адмиралитету стави на располагање подморница Rubis, која је уопште гледано била у бољем стању од осталих подморница из своје класе.

Подморница Rubis испловила је за Велику Британију априла 1940. године, одакле се вратила тек 1945. године. За то време извршила је 28 мисија, што полагања минских препрека, што патролних вожњи. Учествовала је и у специјалним операцијама – искрцавање тајног агента на норвешко тле. Минске препреке које је положила подморница Rubis, а у којима се налазило укупно 683 мина, имале су следеће резултате: потопљено је или оштећено 23 пловила (потопљено 14 теретних бродова, 7 противподморничких/противминских бродова; оштећени 1 теретни брод и 1 подморница). Када је у питању потапање бродова торпедима, подморница Rubis је потопила један теретни брод торпедом.

Британске мине ТIII прилагођене за употребу подморнице Rubis

Крај рата – повратак у Француску

Ово је била последња ратна мисија подморнице Rubis. Како су мотори били на истеку ресурса, а и раније ситније неисправности на склоповима нису више биле занемарљиве, Rubis је морала да иде у док на поправку. Било је планирано да се радови заврше до краја јануара, али након помнијег сагледавања стања, Адмиралитет је закључио да ће се рат завршити пре него што Rubis исплови из ремонта. Сагласили су се да је потребно извршити само најнеопходније поправке, колико да се може допловити до француске луке. Почетком јуна, тачније 8. јуна Rubis је била спремна за испловљење. Три дана касније пребазирала је у Фалмут, где је сачекала неколико дана да се формира конвој који ће пловити ка Орану.

Портсмаут, доковање ради поправки. Уочавају се бунари за смештај мина и троцевни торпедни апарат у крми подморнице

Посада подморнице Rubis постројена за смотру

Коначно, Rubis је упловила у луку Оран 23. јуна. Тамо је „демобилисана“, а посада је распоређена на друге бродове.

Након рата и ремонта, Rubis бива враћена у флоту и службује све до 1950. године када је везују у подморничку базу у Тулону. Постаје „наставно средство“ за обуку младих морнара.

Неколико година касније, 1957. године, указала се потреба за метом, у обуци ПЕЛ-иста. За те потребе изабрана је подморница Rubis. Потопљена је између Сан Тропеа и Cavalaire-sur-Mer, на дубини од 41 м, где и данас лежи.

ТТ карактеристике
Тип и класа подморница класе Saphir
Депласман 762/923 т (површински/подводни)
Дужина 66 м
Ширина 7,12 м
Погон 2 дизел мотора снаге по 650 КС
2 електромотора снаге по 500 КС
Брзина 12/9 чв (површинска/подводна)
Даљина пловљења до 7 000 миља
Посада 42 чланова
Наоружање 1 х 75 мм
32 мина
3 х ТЦ 550 мм
2 х ТС 400 мм