Ерих Абрахам

Ерих Абрахам (нем. Erich Abraham), немачки генерал, командант 76. пешадијске дивизије, потом 63. корпуса на Источном фронту.

Абрахам је рођен 27. марта 1895. године у Маријенбургу, у Западној Прусији. По избијању Првог светског рата, пријавио се у војску као доборовољац. Након рата је демобилисан, у чину резервног капетана и ступа у редове полиције. У војну службу се враћа 1935, у чину мајора, када биа постављен за команданта пешадијског батаљона  105. пешадијском пуку. Пред Други светски рат бива премештен у 266. пешадијски пук, на место команданта батаљона. Током 1940. постаје командант 230. пешадијског пука, и на том месту ће се налазити до 1942. Током командовања 230. пешадијским пуком бива унапређен у чин пуковника и одликован Витешким крстом гвозденог крста.

На дужност команданта 76. пешадијске дивизије бива постављен 17. фебруара 1943; дивизија се налазила у Фрнацуској, у фази формирања, пошто је првобитна 76. дивизија била уништена под Стаљинградом. У чин генерал мајора је унапређен 1. јуна 1943, након што је дивизију водио у Италији, пре него што ће у зиму 1943/44. дивизија ући у састав Групе армија Југ на Источном фронту. Првог дана 1944, Абрахам је унапређен у чин генерал пуковника. Наставио је да командује дивизијом током тешких борби и повлачења уочи совјетске Дњепарско-карпатске операције. Дивизијом је командовао до октобра 1944. Крајем исте године постаје командант 63. корпуса. На Западном фронту се бори у региону Рура; захваљујући свом утицају, спречио је непотребно уништавање индустријске и саобраћајне инфраструктуре.

У савезничко заробљеништво пада 8. маја 1945, где остаје до августа 1947. Након изласка, живи у Визбадену, где и умире 1971. године.

Иван Черњаковски

Иван Черњаковски (рус. Ива́н Дани́лович Черняхо́вский), једини совјетски официр који је током Другог светског рата командовао фронтом, а да у тај рат није ушао са чином генерала. Черњаковски је истовремено био и најмлађи командант фронта 1944. године, са свега 37 година старости.

Черњаковски је рођен 29. јуна 1907. године у селу Оксанино, Уманскога округа, Кијевској губернији царевине Русије. Његов отац, железнички радник, преминуо је од тифуса када је Черњаковском било свега девет година. Све до приласка Црвеној армији 1924. године, и сам Черњаковски је радио на железници. Кијевску официрску школу је завршио 1928; због спроведених чистки у редовима Црвене армије, Черњаковски брзо напредује.

На чело 9. лаке тенковске бригаде долази 1938. године, да би три године касније, марта 1941. постао командант 28. тенковске дивизије, са којом се бори против немачке 1. оклопне дивизије у Балтичом региону. Након великих губитака у тенковима, његова јединица је преформирана у 241. стрељачку дивизију, којом командује до јуна 1942, када је изабран за једног од команданата новоформираних тенковских корпуса; помаже у организовању 18. тенковског корпуса којим ће командовати на Вороњешком фронту. Јула 1942. Черњаковски постаје командант 60. армије, коју води код Курска, прелази с њом Десну и Дњепар, ослобађа Кијев 1943. и почетком 1944. се бори у Украјини.

Декретом Президијума Врховног совјета СССР од 17. октобра 1943, за високе организацијске способности у преласку Дњепра и приказани лични херојизам, генерал лајтнант Черњаковски је проглашен Херојем Совјетског Савеза.

Командант Западног, касније преименованог у 3. белоруски, фронта постаје априла 1944. године.

Другу Златну звезду добија 29. јула 1944. године, такође Декретом Президијума, за успешна дејства у ослобађању Витебска, Минска и Виљнуса.

Черњаков је ешко рањен у јутро 17. фебруара 1945. године приликом дејства немачке артиљерије по комуникацији у рејону града Мељзак у источној Прусији (сада Пененжно, Пољска); подлегао је ранама тог истог дана.

Генерал је сахрањен 20. фебруара у Виљнусу. У Москви је приређена почасна паљба из 124 оруђа.

Черњаковском је 1950. године у Виљнусу подигнут споменик, који је пак одлуком градских власти 1992. уклоњен. На инсистирање руске стране, споменик је пренет у Вороњеж, где је постављен на градски трг који носи име Черњаковског. Истовремено су и посмртни остаци пренети у Москву. Уклоњен је и споменик који је био подигнут на месту погибије. Требало је додворити се новим господарима…

Василиј Иванович Чујков

Василиј Чујков (Васи́лий Ива́нович Чуйко́в; 12. фебруар 1900 – 18. марта 1982), током Другог светског рата генерал потпуковник Црвене армије, командант 62. армије током Стаљинградске битке, двоструки Херој Совјетског Савеза, након рата Маршал Совјетског Савеза.

Чујков је рођен у породици земљорадника, као осмо од дванаесторо деце. Са дванаест година напушта школу и породични дом, како би зарађивао за живот у фабрици у Санкт Петербургу.

Током Руског грађанског рата 1917, Чујков остаје без посла. Касније, исте године, старији брат га доводи у редове Црвене гарде. Годину дана касније, 1918, Чујков се придружује Црвеној армији.

Октобра 1918, Чујков бива послат, као заменик командира чете, на Јужни фронт, где су се водиле борбе са снагама Белих. У пролеће 1919, постаје командант 40. пука (касније преименованог у 43. пук), који је био део 5. армије која се супротстављала Колчаковим снагама у Сибиру.

Досије Чујкова, током службе у Руском грађанском рату, био је беспрекоран. Из рата је изашао са два Ордена Црвене заставе. Рањаван је четири пута. Шрапнел који је зарадио у Пољској, а који није могао да се извади, изазвао му је делимичну парализу руке. Ова рана ће му касније доћи и главе.

Свој пук је напустио 1921, када се посветио учењу на Војној академији Фрунзе, коју завршава 1925. године.

У советском нападу на Пољску, 1939, Чујков командује 4. армијом. У Зимском рату 1940. предводи 9. армију. Његова армија је поражена у бици код Суомусалмија, након чега Чујков бива послат у Кину као саветник Чанг Кај Шека. У Кини остаје све до маја 1942.

По повратку у Москву бива постављен на место команданта 64. армије (касније 7. гардијска), на западној обали Дона. Пре него што је почела сама Стаљинградска битка, Чујков постаје командант 62. армије, која је имала задатак да брани сам Стаљинград, док је његова бивша јединица, 62. армија, била на јужном крилу.

Чујков у Стаљинграду развија посебну тактику борбе, где је своје јединице држао константно у блиском додиру са немачким јединицама, чиме је умањио супериорну ватрену подршку којом су располагале немачке снаге. Такође је био врло умешан у увлачењу немачких оклопних снага у град, где су постајали жртве сопствених бомби, али и лак плен за совјетске борце наоружане Молотовљевим коктелима. Ова тактика је умањила ефикасност немачког ваздухопловства, пошто нису могли да нападну совјетске положаје, а да не угрозе и сопствене снаге.

Након победе у Стаљинградској бици, 62. армија постаје 8. гардијска армија. Чујков командује 8. гардијском армијом у саставу 1. белоруског фронта и напредује кроз пољску територију, водећи совјетску офанзиву која је на крају освојила и Берлин. Чујков је био први савезнички официр који је сазнао за Хитлерову смрт, тако што му је ту вест саопштио немачки генерал Ханс Кребс, који је у Чујков штаб дошао у својству преговарача. Чујков је прихватио предају немачких снага у Берлину од генерала Хелмута Вајдлинга, команданта одбране Берлина.

Након рата, Чујков је остао у Берлину, као командант совјетских снага у Немачкој. Ову дужност је обављао од 1949. до 1953, када је постао командант Кијевског војног округа. Током обављања ове дужности, 11. марта 1955. је унапређен у чин Маршала Совјетског Савеза. Од 1960. до 1964. на месту је команданта копнене војске.

Чујков је био и главни консултант за пројект меморијалног комплекса „Херојима Стаљинградске битке“ на Мамајев Кургану, где је и сам сахрањен 1982. године.

Носилац је високих војних совјетских и иностраних одликовања, међу којима су најзначајнија два Ордена хероја Совјетског Савеза (1944. и 1945), девет Ордена Лењина (1943, 1944, 1945, 1950, 1960, 11970, 1975, 1978, 1980), Ордена Октобарске револуције (1968), четири Ордена црвене заставе (1920, 1925, 1944, 1948), три Ордена Суворова првог степена (1943, 1944, 1945), Ордена црвене звезде (1940).

Михаил Семенович Хозин

Генерал пуковник Михаил С. Хозин (Михаил Семенович Хозин), командант Лењинградског фронта од 23. октобра 1941 до јуна 1942. Лењинградским фронтом је командовао и током 1938, тако да је био упознат са тим подручјем. Почетак Другог светског рата затекао га је на месту команданта Војне академије Фрунзе, и бива послат на место начелника штаба код Попова. Када је Жуков стигао у Лењинград, шаље Хозина да организује 54. армију на Волхову, али након одласка Жукова, совјетска Ставка га враћа у Лењинград да преузме команду над Лењинградом.

Хозин је командовао лењинградским гарнизоном у најтежој фази блокаде и треба му ставити у заслуге не само побољшање одбране града, већ и извршење многих агресивних контранапада у складу са скромним ресурсима којима је располагао. Хозин није могао ефикасно да командује и Лењинградским и Волховским фронтом, када му је власт проширена, тако да је разрешен дужности након предаје Власова јуна 1942. године.

Након тога бива постављен за команданта 33. армије, да би октобра био постављен на место заменика команданта Западног фронта. Почетком децембра прима команду над 20.армијом, да би већ јануара наредне године постао представник Ставке при 3. оклопној армији, а убрзо одлази на дужност заменика команданта Северозападног и Западног фронта.

Преминуо је 27. фебруара 1979. године.

Иван Иванович Федјунинскиј

Генерал потпуковник Иван Иванович Федјунинскиј (Федюнинский Иван Иванович), рођен је у породици сељака на Уралу. Приступио је Црвеној Армији 1919. Борио се у Руском грађанском рату, када је два пута рањен. У периоду 1923.-24. завршава Пешадијску школу у Владивостоку и бива распоређен у пешадијски пук.

Свој пробој прави августа 1939, када командујући моторизованим пуком  као део контранапада Жукова опкољава јапанску 23. пешадијску дивизију у бици код Халкин Гола. Тиме упада у очи Жукову и добија орден Хероја Совјетског Савеза. Јуна 1941. командује 15. стрељачким корпусом у Украјини али га враћају у Москву да организује једну од резервних армија. Ипак, Жуков га узима за свог заменика и води у Лењинград, потом га, кда постаје јасно да ће немачка 4. оклопна група можда продрети код Пулкова, поставља за команданта 42. армије. Убрзо потом, Федјунинскиј преузима команду над 54.армијом на Волховском фронту, са којом прави успешну офанзиву марта 1942, када се формира испупчење код Погосте. Играо је кључну улогу и у операцији Звезда, када је тешко рањен од минобацачке ватре. Вративши се са опоравка крајем 1943, преузима команду над 2. ударном армијом и успешно је води у пробој из Ораниенбаума јануара 1944. За четири године, Федијунинскиј је командовао са шест армија, а као један од омиљених команданта Жукова, био је мање рањив на притисак Ставке или НКВД од Мерецкова и Говорова.

Маркиан Михаилович Попов

Маркијан Михајлович Попов (1902-1969), совјетски командант, генерал армије и Херој Совјетског Савеза.

Током Другог светског рата командовао бројним армијама и фронтовима. Његова каријера се оцењује као неуједначена. Јуна 1941. је командовао Лењинградском војном облашћу, потом Северним фронтом (24. јуна – 5. септембра). На место команданта 61. армије долази 18. децембра, и на том месту остаје до 28. јуна 1942. Потом га пребацују у рејон Стаљинграда, на дужност помоћника команданта Стаљинградског фронта (13. октобра – 20. новембра), потом команданта 5. ударне армије (8. децембра – 28. децембра). Ова армија 26. децембра бива пребачена у Ватутинов Југозападни фронт. У 1943. прво командује већом механизованом групом, да би у фебруару доживео тешки пораз.

Након тога, бива постављен на место команданта Бријанског фронта (5. јуна – 10. октобра 1943.). Учествује у Курској бици. У чин генерала армије унапређен је 26. августа 1943. Након Курске битке, бива послат на север, да командује 2. балтичким фронтом (20. октобра 1943. – 23. априла 1944.). Пред крај командовања овим фронтом, враћају га на чин генерал пуковника, као резултат денунцирања од стране политичког комесара Лева Мехлиса. До краја рата обавља дужност начелника штаба Лењинградског фронта.

Након рата га поново унапређују у чин генерала армије (3. август 1953.). У периоду од 1956. до 1962. обавља дужност начелника Генералштаба копнене војске.

Умире 22. априла 1969. у пожару.

Никада није добио чин Маршала Совјетског Савеза, иако су га многи сматрали изузетно талентованим старешином.

Носилац је два Ордена Кутузова, два Ордена Суворова, Ордена црвене заставе, три Ордена црвене заставе, пет Ордена Лењина и ордена Хероја Совјетског Савеза.

Александар Васиљевич Горбатов

Александар Васиљевич Горбатов (рус. Алекса́ндр Васи́льевич Горба́тов; 9. јуна 1892. – 7. децембра 1973.), руски и совјетски официр који је службовао као официр у руској царској војсци током Првог светског рата и генерал пуковник Црвене Армије током Другог светског рата.

Александар Горбатов се током Првог светског рата борио у бројним биткама дуж Источног фронта, укључујући битку код Таненберга, Галиције, Пшемисла, на Мазурском језеру… Након комунистичке револуције и контрареволуције наредне године, Горбатов 1919. приступа Црвеној Армији. Крајем Грађанског рата Горбатов постаје командант једног од коњичких дивизиона Црвене Армије. Априла 1920. командује 58. коњичким пуком, а августа исте године постаје командант коњичке бригаде. Касније командује и 4. туркестанском коњичком дивизијом, а потом и 2. коњичком дивизијом у Украјини.

Током Велике чистке, Горбатов бива проглашен непријатељем народа и као такав бива послат у рудник злата у Сибиру. Mарта 1941. је рехабилитован и поново примљен у редове Црвене Армије, у свом чину. Након првих дана напада Немачке на Совјетски Савез, Горбатов је постављен за команданта 226. стрељачке дивизије. Након успешног обављања ове дужности, јуна 1943. Горбатов постаје командант 3. армије. На тој дужности ће бити све до краја рата.

Након рата, обављао је дужност команданта у совјетској зони окупиране Немачке. Пензионисан је у чину генерала армије. Написао је аутобиографију под називом „Године мог живота“, која је објављена 1964.

Дужности
1920. командант 1. коњичког пука, Пољска
1921. командант коњичке бригаде, Пољска
1921 – 1925. командант 7. коњичког пука
1925 – 1927. похађа Коњичку школу у Новочеркаску
1927 – 1933. командант коњичке бригаде
1933 – 1936. командант 4. планинске коњичке дивизије
1936 – 1937. командант 2. коњичке дивизије
1937 – 1938. ухапшен и осуђен
1938. рехабилитован
1938 – 1940. заменик команданта 6. коњичког корпуса
1941. заменик команданта 25. стрељачког корпуса
1941 – 1942. командант 226. стрељачке дивизије
1942. инспектор коњице на југозападном ратишту
1942 – 1943. заменик команданта 24. армије
1943 командант 20. гардијског стрељачког корпуса
1943 – 1945. командант 3. армије
1945. командант Берлина
1945. командант Мекленбурга
1945 – 1946. командант 5. ударне армије
1946 – 1950. командант 11. гардијске армије
1950 – 1953. командант гардијске ваздушнодесантне армије
1953  – 1954. командант ваздушнодесантних снага
1954 – 1958. командант Балтичког војног округа
1958 – 1973. инспектор – саветник у групи инспектората Министарства одбране

Николај Фјодорович Ватутин

Николај Фјодорович Ватутин (рус: Никола́й Фёдорович Вату́тин), совјетски командант у Другом светском рату. Одговоран је за планирање и организовање многих операција Црвене Армије, као командант Југозападног, Вороњешког и напослетку 1. украјинског фронта. Убијен је у заседи фебруара 1944, организованој од стране УПА (Українська Повстанська Армія, украјинска устаничка армија – наоружано крило Организације украјинских националиста).

Ватутин је рођен 3. децембра 1901. у селу Чепухино, у Вороњешкој губернији (данас Ватутино у Белгородској области), у руској земљорадничкој породици. У Црвену Армију је ступио 1920, када се и бори против Махнових партизана. Наредне године је примљен у Комунистичку партију. Почевши од 1926, десет година проводи на студијама на Војној академији Фрунзе и Генералштабној академији. Чистка 1937-38. му је отворила пут ка унапређењу; 1938. бива унапређен у чин комдива, када постаје и начелник штаба у Кијевском специјалном војном округу.

Током 1939. Ватутин у својству начелника штаба Јужне групе Црвене Армије, са немачким командантима, учествује у планирању напада на Пољску. Годину дана касније, ова група под командом Жукова заузима Бесарабију. Као награду за ове операције, Стаљин унапређује Ватутина у чин генерал потпуковника и поставља га на место начелника директората за операције совјетског Генералштаба. Ватутин није био дорастао новом постављењу, јер је просто речено, био без борбеног искусутва, тако да је његово знање по питању оператике и стратегије било искључиво апстрактно. Ипак, његово земљорадничко порекло, младост, и приврженост партији – учинили су га једним од Стаљинових миљеника. Ватутин, заједно са осталим високим војним руководиоцима Црвене Армије – није успео да припреми војску за немачки напад 22. јуна 1941.

Крајем јуна 1941. Ватутин постаје начелник штаба Северозападног фронта, што је допринело да његови квалитети дођу у први план. Један од његових квалитета била је његова одважност. У овој фази рата, док је већина совјетских генерала, сломљених губицима, нерадо извршавали нападне операције, Ватутин је успевао са нападима.

Северозападни фронт се налазио у одбрани Лењинграда, бранећи се од надирања немачке Групе армија Север, где су напад водили оклопни корпуси под командом Ериха фон Манштајна. Ватутин је преузео команду код Новгорода и одмах покушао да опколи велике немачке снаге. Изненадио је Манштајна, који је прешао у одбрану, тако да се може рећи да га је Ватутин натерао да прегрупише снаге како би зауставио совјетски напад. Тако су Немци изгубили драгоцено летње време, неопходне за извршење успешног напада на Лењинград, док је Црвена Армија добила додатно време да ојача градске фортификације. Захваљујући томе, Немци су пропустили најбољу шансу да заузму Лењинград, што се сматра једним од кључних немачких неуспеха током ране фазе рата. Ватутинови резултати нису били тако импресивни. Преценио је снагу својих јединица, тако да им је задао нереалне циљеве. Такође, није узео у обзир тежак терен, који је предност давао Немцима и самим тим успоравао совјетски напад. Губици у људству били су огромни; једна од Ватутинових армија је изгубила 60% људства. Неискуство његових команданата по дубини је само истакла у први план Ватутинове недостатке. Један од команданта се истицао; Иван Черњаковски, млад пуковник, командант 28. оклопне дивизије.

Јануара 1942, током совјетске зимске офанзиве, а након победе Црвене Армије у Московској бици, Ватутинове снаге су код Демјанска блокирале два немачка корпуса, што је било прво совјетско опкољавање немачких јединица. Немачке и совјеске снаге су биле скоро изједначене. Тком битке, Ватутин је применио иновативну тактику, док су Немци ратовали конвенционално. Црвена Армија није могла да уништи немачку одбрану, највише услед слабости совјетског ваздухопловства. Априла 1942, Ватутин коначно пробија немачке линије. Немци су спели да избегну најгоре, али нису извукли никакве поуке из тог случаја, закључивши да су могли да пробију совјетски обруч уколико би имали снабдевање из ваздуха. Овакво мишљење је допринело немачкој пропасти код Стаљинграда.

Од почетка маја до јула 1942, Ватутин кратко време проводи на месту заменика начелника генералштаба Црвене Армије, све док Група армија Југ није кренула у велику офанзиву, кодног назива „Операција Blau“. У почетку, немачки напад је био усмерен на Вороњеж, са намером пробијања совјетских линија, нако нчега би био извршен напад на совјетски Јужни фронт и Југозападни фронт са леђа. Првог дана јула 1942, Стаљин шаље Ватутина као свемогућег представника Ставке, на критичан Брјански фронт, који је пар дана касније преименован у Вороњешки фронт и стављен под команду Ватутина.

Током битке, Ватутин поново среће Ивана Черњаковског, сада новопостављеног команданта 18. оклопог корпуса 60. армије. Немачки напад је био на добром путу да прбије совјетске линије, када је корпус Черњаковског возовима пребачен на прву линију. Черњаковски уводи једну од својих бригада и успева да одбаци немачке снаге.

Иако су Немци заузели град, нису успели да пробију Ватутинове линије. Након тога, Немци су напустили свој првобитни план и своје снаге пребацили ка Стаљинграду. Крајем октобра 1942, Ватутин је примио команду над новоформираим Југозападним фронтом, играјући важну улогу у совјетском противнападу, а потом и опкољавању 6. армије у бици за Стаљинграду. Децембра 1942, како би обезбедио обруч око Стаљинграда, Ватутинове снаге у операцији Сатурн опкољавају и уништавају две трећине италијанске 8. армије, што је за последицу имало пропаст Манштајнове операције Wintergewitter (спашавање 6. армије).

Јануара 1943, Ватутинов Југозападни фронт истерују немачке снаге из источног дела Украјине, чиме је Вороњешком фронту Голикова било омогућено заузимање Харкова. Фебруара 1943, Манштајн, употребивши снаге које је повукао са Кавказа, успева да изненади и порази снаге Вороњешког фронта јужно од Харкова и да га у тзв. трећој бици за Харков, поново заузме. Ставка је склонила Голикова са места команданта, али Ватутинов дебакл није означила као значајан. Штавише, Стаљин га унапређује у чин генерала армије.

Ватутин 28. марта 1943. преузима команду над Вороњешким фронтом, припремајући се за Курску битку. Код Курска, Ватутин одбацује конвенционални распоред ешалона ;његов иновативни распоред му омогућава не само да се одбрани од технички супериорних Немаца, већ и да брзо пређе из одбране у напад. Након победе код Курска, совјетске снаге заузимају и Белгород.

На реду је било заузимање Кијева. Ватутин је прегруписао своје снаге и изненади оМанштајна, нападајући Немце из неочекиваних праваца, так ода је 6. новембра 1943. особођен Кијев. Након Кијева, Ватутин креће са експлоатацијом успеха, продирући дубоко у немачку одбрану. Након дубоког продора Ватутинових снага, Манштајн 48. корпусом креће у противнапад. У овом противнападу совјетске снаге трпе знатне губитке. У јануару, Ватутуинов фронт и 2. украјински фронт Коњева опкољавају немачке снаге код Корсуна. Иако је Ватутин започео операцију два дана након Коњева, а 6. оклопна армија тек формирана, успео је да постигне изненађење, што је омогућило 6. оклопној армији да продре дубоко у немачке одбрамбене линије и да се 3. фебруара споји са оклопним снагама Коњева и тиме опколи 56 000 немачких војника.

Последњег дана фебруара 1944, Ватутин се током прегруписавања снага за предстојећу операцију кретао ка Славути, када је упао у заседу Украјинске устаничке армије. У нападу је рањен, али је услед сепсе, 15. априла 1944. преминуо у кијевској болници. Сахрањен је у Кијеву.

Александар Василевски

Александар Михаилович Василевски (рус. Алекса́ндр Миха́йлович Василе́вский, 30.септембар 1895. – 5. децембра 1977.), маршал Совјетског Савеза. Током Другог светског рата обављао је дужност начелника Генералштаба совјетских оружаних снага и заменика министра одбране, док је од 1949. до 1953. био и министар одбране Совјетског Савеза. Као начелник ГШ, Василевски је био одговоран за планирање и координацију готово свих одлучујућих совјетских офанзива, од противофанзиве код Стаљинграда до напада на источну Прусију и Кенигсберг.

Василевски је своју војничку каријеру започео током Првог светског рата, у који ступа у чину прапоршчика, највишег подофицирског чина. 1917. је дочекао у чину капетана. Почетком Октобарске револуције и Грађанског рата, Василевски прелази у редове Црвене Армије, ратујући у Пољско-совјетском рату. Након рата, брзо бива унапређиван, поставши командант пука већ 1930. На овој позицији, показује велику вештину у организовању и обучавању своје јединице. Његов таленат је примећен и 1931. постаје члан Директората за обуку.

На почетку совјетске контраофанзиве 1943, Васиљевскиј је руководио нападом Црвене Армије у горњем Дону, Криму, Белорусији и балтичким државама, завршавајући рат заузимањем Конигсберга априла 1945. Јула 1945. бива постављен за команданта совјетских снага на Далеком Истоку, где руководи операцијама у Манџурији и прихвата јапанску капитулацију. Након рата, постаје министар одбране Совјетског Савеза, где остаје све до Стаљинове смрти 1953. Доласком Никите Хрушчова на власт, Василевски губи моћ и одлази у пензију.

Након смрти 5. децембра 1977, сахрањен је у Кремљу.

Алексеј Инокентијевич Антонов

Алексеј Антонов (рус. Алексе́й Инноке́нтьевич Анто́нов, 1896-1962), начелник совјетског Генералштаба на крају Другог светског рата, одликован Орденом победе.

Алексеј Антонов, по националнсоти Волшки Татар, рођен је 9. септембра 1896. у Гродном, у породици артиљеријског официра царске руске војске. Први сусрет са војском има у Војној школи Павловски у Петрограду, након чијег завршетка ступа у редове царске руске војске. У редове Црвене Армије ступа 1918. Војну академију Фрунзе завршава 1921, након чега бива распоређен у Харковски војни округ. Генералштабну академију завршава 1937, да би од 1938. до 1940. радио на Војној академији Фрунзе као предавач.

Током Другог светског рата се налази на више штабних дужности. Након немачког напада на Совјетски Савез, Антонов је унапређен у чин генерал мајора и постављен на место начелника штаба Кијевског војног округа. Од августа 1941. до јула 1942. је начелник штаба Јужног фронта. Децембра 1941. је унапређен у чин генерал потпуковника. Током 1942. је био начелник штаба прво Севернокавкаског, а потом и Закавкаског фронта. Децембра 1942. прекомандован је на место начелника Одељења за операције совјетског генералштаба, а од априла 1943. је на положају заменика начелника генералштаба, што ће га довести у сам центар збивања догађаја. У чин генерала армије је унапређен августа 1943, и у том чину ће остати наредне две деценије војничке каријере.

Како је начелник генералштаба Александар Василевски често био одсутан, Антонов је морао доста времена да проведе у тој улози. Као врстан планер, помогао је у изради плана за операцију Багратион, окружење немачких снага у Белорусији и Источној Прусији која је довела Црвену Армију на реку Елбу.

Антонов наслеђује Василевског на месту начелника генералштаба фебруара 1945. Као члан совјетске делегације учествује у конференцијама које су се одржале на Јалти и у Потсдаму. Деградиран је 1946, када је постављен за заменика начелника генералштаба, а потом и за заменика команданта Закавкаског војног округа. Командант овог истог округа постаје 1950. Априла 1954. је поново на дужности заменика начелника генералштаба, а годину дана аксније је начелник штаба снага Варшавског уговора. На овом положају је остао све до своје смрти, 16. јуна 1962.

Током службе је одликован највишим домаћим одликовањима, међу којима се издваја Орден победе (серијски број 12), три Ордена Лењина, четири Ордена Црвене заставе, два Ордена Суворова првог степена, Орден Кутузова првог степена, Орден Отаџбинског рата првог степена, као и великим бројем страних војних одликовања, међу којима је и југословенски Орден партизанске звезде првог реда и Орден заслуга за народ, такође првог степена.