Бомба у пивници

Неуспео атентат на Хитлера

Сваке године је 8. новембра „Биргербројкелер“ у Минхену пун „старих другара“ нацистичке партије. Они славе успомену на пуч 1923. године, када је Хитлер са својим ударним трупама упао у огромну пивницу у Розенхајмерштрасе да би на политичком заседању објавио националну револуцију. Врхунац годишње прославе био је увек дуги, најчешће један и по часовни Фиреров говор, у којем је имао обичај да помињe славну прошлост странке и да предвиђа благодети које ће националсоцијализам донети Немачкој и свету.

Састанак NSDAP у пивници, пред пуч, 1923. године

Новембра 1939. је, међутим изгледало да Хитлер неће моћи да изврши ову обавезу.

Он је, стварно, имао других брига. Неколико недеља пре тога издао је наређење да се 12. новембра изведe велики напад на Западу. Његови гeнерали озбиљно су се противили овом плану: ни издалека нису били завршили припреме. Хитлер је, међутим, хтео да истера своје. Али кад су 7. новембра временски извештаји постали неповољни, одлучио је да помери датум напада. Деветог је трeбало да донесе одлуку о новом датуму.

Између послова је ипак успео да стигне у Минхен. Према уобичајеном ритуалу, требало је да почне са говором у пола девет увече и да говори до десет. Уз ратоборне звуке музике причао је онда са старим пријатељима који су га обожавали. Овог пута се, међутим, појавио тачно у осам часова у „Биргербројкелеру“, у осам и десет је већ почео свој говор и није говорио ни цео час. Брзо је окончао свој говор. Окружен телесном стражом напустио је салу – уз гласне узвике „Зиг-хајл!“. Пожурио је на станицу да стигне на специјални воз који је у пола десет кретао за Берлин.

Сала је још била пуна гужве и узбуђења кад је у девет и двадесет, десет минута после Хитлеровог одласка, експлодирала бомба одмах позади подијума за говорнике где је Хитлер стајао. Погинуло је седам нацистичких ветерана, а десетине их је рањeно. Било је више него јасно да је Хитлер био мета ове експлозије.

Пивница након експлозије бомбе.

У тренутку кад је Хитлер ушао у пивницу у Минхену, један неупадљиво одевен човек стајао је крај граничне страже Кројцлингер Тор у Констанцу и посматрао како се смењује стража. Мало се шуњао наоколо па се између две царинарнице приближио граници. Кад је негде са радија чуо Хитлеров говор, стао је за тренутак и ослушнуо. Постајао је све нервознији. Царински службеници су се погледали и у датом тренутку су сматрали ла би било паметно да тог чудног пролазника одведу граничарима ради детаљније контроле. Граничари су му прегледали личне документе. Пред њима је дрхтао, блед као крпа, тридесетогодишњи Георг Елсер, неожењен, по занимању столар.

Георг Елсер, атентатор

Приликом претреса нашли су разне оптерећујуће предмете: експлозив за бомбе, значку „Роткемпфербунда“ (комунистичка организација), папире са именима фирми за продају оружја и муниције и разгледницу „Биргербројкелера“. У тренутку кад је бомба експлодирала, граничари у Констанцу ухапсили су човека који ју је подметнуо.

Пребацили су га у Минхен где се њиме позабавио Гестало. Признао је, али је остао при изјави да је само он одговоран за атентат. Ни од кога није добио наређење и нико му није помогао. Кад је Химлер прочитао записник, узвикнуо је: „Који је идиот ово написао?“ Није никако могао да верује да је Елсер сам извршио атентат и био је убеђен да се британска тајна служба крије иза тога. Иако није било никаквих доказа о томе, ово резоновање је веома добро дошло немачкој пропаганди као изговор Службе безбедности за киднаповање двојице британских агената на холандској територији у близини Фенлоа, дан после атентата. Требало је да се одржи суђење из којег би веома јасно испало да су стране силе употребиле Немца Елсера да уклоне Хитлера. То суђење би, међутим, могло да се одржи тек после рата. Елсер, као и два Британца, мајор Стивенс и капетан Пејн Бест, нестали су у једном концентрационом логору, где су по Химлеровом наређењу пажљиво поступали са њима, да би сваког тренутка могли да се појаве на великој позорници.

Чудесне околности под којима је Хитлер избегао смрт довеле су многе на помисао да ту не може да буде говора о случајности.

И у Немачкој су многи веровали да је СС сковала веома оштроуман план да се за време неке одлучујуће фазе Хитлерове политике утиче на јавно мнење. Ауреол неповредивости подигао би његов углед и популарност; тако би се покорили и они неодлучни генерали који су нерадо слушали његове ратне планове.

Тако је овај атентат остао обавијен велом тајанствености, као и пожар Рајхстага. И после рата су у светској штампи кружиле фантастичне приче у којима је „откривена истина“. Како званична историографија тако и бизарни митови у штампи суочени су у јесен 1969. са недвосмисленим чињеницама научног сарадника немачког института за савремену историју др Антона Хоха. Он је на убедљив начин дошао до закључка да је Елсер сам извршио атентат, без икаквог наређења и помоћи.

Георг Елсер, рођен 4. јануара 1903. у Хермарингену, био је познат као добар столар. Вредни, мирни Елсер био је верни симпатизер комунистичке партије. Идеја о атентату јавила му се у јесен 1938. када је увидео да Хитлер води право у рат. Изгледало му је да годишњи скуп у Минхену пружа повољну прилику. Већ 1938. отпутовао је тамо да осмотри ситуацију и да види како теку ствари приликом Хитлеровог наступа. Убрзо затим је ступио на посао код једне грађевинске фирме која је радила са експлозивом. Касније је радио у каменолому. На тај начин је могао не само да скупи довољно експлозива, каписли, глава за активирање и фитиља, него је стекао и довољно искуства да са њима ради.

За време Ускрса 1939. отишао је поново у Минхен да узме мере стуба код подијума за говорнике – већ приликом прве посете одлучио је да ту стави бомбу – и да направи скице.

Кад се вратио у каменолом пао му је тежак камен на ногу. То му је дало још више времена за планирање и експериментисање. Сваки дан је нешто чачкао. Његово познавање сатног механизма добро му је дошло – око 1930. радио је неко време у некој фабрици сатова. Кад би га питали чиме се то стално бави, одговорио би да се бави „једним проналаском“.

Хитлер одаје пошту погинулима у експлозији бомбе у минхенској пивници

Половином јула био је готов са грубим припремама. Почетком августа нашао је пансион у Минхену – нога му се већ била опоравила. Материјал је понео са собом у великом дрвеном сандуку са дуплим дном. У „Биргербројкелеру“ је убрзо био познат као стални посетилац. Више од тридесет ноћи од половине августа до краја октобра остајао је непримећен у закључаној пивници, радио као суманут и ујутру поново напуштао зграду. У дрвеном делу стуба истестерисао је врата са невидљивим шаркама. У стубу је избушио рупу од 80 х 80 цм. Да стуб не би случајно звучао шупље, обложио је дрвени део оловном плочом. Крш и отпатке који би настали, скупљао је брижљиво и односио са собом ујутро у једној ташни. Рупа је 1. новембра била довољно велика, па је ставио експлозив на своје место, а следеће ноћи муницију и каписле. Трећег новембра није имао среће: врата су била затворена кад је стигао. Четвртог се показало да су сатови – за сваки случај је уградио два у своју шему – били сувише велики. Петог новембра је то променио и те ноћи је ставио сатове на своја места, укључио сатне механизме и активирао бомбу. По прорачуну. требало је да експлодира 8. новембра у 21,20. Шестог новембра напустио је Минхен и отпутовао код своје сестре у Штутгарт. Поклонио јој је своју имовину и рекао јој да мора ићи преко границе. Потрошио је сав свој новац и добио је од ње 30 марака за возну карту. Још једном се вратио у Минхен. Ноћ између 7. и 8. новембра провео је поново у „Биргербројкелеру“ да би још једном све преконтролисао. Бомба није отказала. Само је случај хтео да је птица одлетела у тренутку експлозије. Сви генијални изуми и мукотрпне припреме били су узалудни.

Кад су нацисти увидели да је игра изгубљена, убили су Георга Елсера 9. априла 1945. у концентрационом логору Дахау „по врховном наређењу“. Тог истог дана је адмирала Канариса, генерала Остера, пастора Дитриха Бонхефера и многе друге задесила иста судбина. Малом, скромном и неупадљивом Георгу Елсеру припала је барем ова тужна част.

Георг Хајнрих Линдеман

 

Генерал пуковник Георг Линдеман (Georg Heinrich Lindemann), командант 18. армије од 16. јануара 1942. до марта 1944. Учествовао у Првом и Другом светском рату. На почетку Другог светског рата, командује 36. пешадијском дивизијом у нападуи на Француску и потом 50. корпусом у нападу на Совјетски Савез. Крај рата је дочекао као командант немачких снага у Данској.

Са успоном Националсоцијалистичке партије, Линдеман бива постављен на место команданта Ратне школе у Хановееру. На овој позицији се налази до 1936, када је унапређен у чин генерал потпуковника. Упоредо са чином добија и команду над 36. пешадијском дивизијом. Током напада на Пољску, дивизија се налази у Сарској области, да би потом узела учешће у нападу на Француску. Након успешног освајања Француске, Линдемана унапређују у чин генерала коњице (General der Kavallerie) и бива постављен на место команданта 50. корпуса. Јуна 1941, почетком напада на Совјетски Савез, Линдеманов корпус је у саставу Групе армија Север. Са корпусом напредује ка Лењинграду, да би убрзо био пребачен у састав Групе армија Центар. У Групи армија Центар ратује до заузимања Смоленска, након чега се враћа у састав Групе армија Север. Команду над 18. армијом преузима 16. јануара 1942. У лето 1942. добија чин генерал пуковника. На чело Групе армија Север долази 31. марта 1944. Командовање над овом групацијом било је кратког века, јер је већ 4. јула 1944. разрешен дужности и упућен у резерву. Хитлер је као разлог за његову смену дао објашњење да је „престар и преслаб“.

Након неколико месеци службе у резервним снагама, Линдеман долази на чело команде назване „Заједнички штаб балтичке обале“. Од 1. фебруара 1945. се налази на челу немачких снага у Данској. Априла 1945. када је свим командантима постало јасно да је крај рата неизбежан, Линдеман издаје наређење својим јединицама да одрже стриктну дисциплину. Након тога наређује да се Данска брани до последњег метка.

3. маја одлази у Морнаричку академију у Морвику како би учествовао на састанку са адмиралом Деницом. Линдеман га на састанку упознаје да би могао да држи Данску неко извесно време. Он и његов колега у Норвешкој, генерал Франц Беме, залагали су се да Немачка држи Данску и Норвешку као улог за преговарање са савезничким снагама. Дениц је, међутим, преговарао о тренутном миру, и Немачка је безусловно капитулирала 5. маја 1945. Као командант „Армије Линдеман“, Линдеман је добио задатак да до 6. јуна 1945. престане немачка окупација – када је и ухапшен.

Линдеман проводи у америчком заробљеништву до 1948. Није био оптужен за ратне злочине, нити од стране Савезника, нити од данске владе. Након пуштања на слободу, Линдеман се пензионисао и живео је у Западној Немачкој. Преминуо је 25. септембра 1963.

Херман Балк

Херман Балк (нем. Georg Otto Hermann Balck, 1897-1982), генерал оклопних јединица немачких оружаних снага, учесик Првог и Другог светског рата.

Балк је рођен у породици са дугом војничком традицијом. Његов отац је био један од најзначајнијих немачких писаца у области тактике, а као командант дивизије је одликован највишим немачким одликовањем – Медаљом части (нем. Blauer Max).

Балк 10. априла 1913. у својству кадета ступа у редове 10. хановерског стрељачког батаљона у Гослару. Од 12. фебруара наредне године похађа Хановерску војну школу, где остаје до избијања Првог светског рата.

Током Првог светског рата, Балк службује у планинској јединици, која је играла кључну улогу у реализацији Шлифеновог плана. До краја рата, Балк ће се борити на свим фронтовима, на дужности командира чете. Рат ће завршити као командир митраљеске чете. Током рата је рањен седам пута, за шта бива одликован Гвозденим крстом првог реда. Октобра 1918. је предложен за највише прусо одликвоање, Медаљу части, али је рат завршен пре него што је процес избора за одликовања завршен.

Након завршетка рата, Балк је био један од 4000 официра који су изабрани за наставак војничке службе у Рајхсверу. 1922. ступа у састав 18. коњичког пука, где осаје наредних дванаест година. Два пута одбија постављење у генералштабу, што је био нормалан пут за напредовање у немачкој армији. Пред Други светски рат га пребацују у Инспекторат моторизованих трупа, код пуковника Хајнца Гудеријана. На овој дужности ће дочекати Други светски рат. Његова дужност у оквиру Инспектората била је да опреми и реорганизује нарастајуће оклопне јединице. У октобру постаје командант 1. оклопногренадирског пука 1. оклопне дивизије. Током пролећа, јединице пролазе обуку у савлађивању водених препрека и формирању мостобрана. Маја месеца, Балк је са својом јединицом у Француској, где са својим пуком прелази Мезу и формира мостобран.

Од зиме 1940. до пролећа 1941. Балк командује 3. теновским пуком, са којим учествује у нападу на Грчку. Касније командује 2. тенковском бригадом, у саставу исте дивизије. Јула 1941. се враћа у Инспекторат оклопних снага, а маја 1942. одлази на Источни фронт, где прима дужност команданта 11. оклопне дивизије, размештене на територији јужне Русије и Украјине. Након опкољавања 6. армије код Стаљинграда, немачки јужни фронт се суочио са наступајућим колапсом. Балкова дивизија је пребачена са севера како би се јужни фронт стабилизовао. На Балковом фронту, преко реке Дњепар, налазила се совјетска 5. тенковска армија. Совјети су на овом делу фронта имали надмоћније снаге, али је положај Балкове 11. оклопне дивизије био такав да је могао да врши прегруписавања снага и тако одговори на совјетске покрете. Балк је сво време командовао са прве линије. У више наврата је парирао, изненађивао и на крају победио совјетске снаге. Употреба ноћних маневара, за које је говорио да смањују губитке, омогућила му је да по деловима туче совјетске снаге. За овај подвиг, Балк је један од 27 немачких официра који је одликован Витешким крстом са храстовим лишћем, мачевима и дијамантима.

Након ове акције, Балк је повучен у резерву. Одмах потом добија команду над елитном јединицом, оклопногренадирском дивизијом Grossdeutschland, са којом води одбрамбену операцију, а потом и противнапад код Житомира 1943. Након кратког боравка у Италији, децембра 1943. се враћа у акцију, овај пут као командант 48. оклопног корпуса на источном фронту. Са овом јединицом учествује у одбрани од совјетске офанзиве у западној Украјини 1944. Јула 1944. Балк командује 48. оклопним корпусом у почетнј фази совјетске офанзиве која је трајала од јула до августа 1944. Балк није успео да одбрани положаје од наступајућих совјетских снага, као и да ослободи 13. корпус који се налазио у обручу код Бродија. Августа 1944. преузима команду над 4. оклопном армијом. На овом месту ће се кратко задржати, пошто септембра 1944. бива постављен за команданта Групе армија „Г“. Балк није могао да заустави напредовање америчких снага генерала Патона, те је крајем децембра смењен са места команданта Групе армиај „Г“ и пребачен у резерву (команда над Групом армија „Г“ је враћена генералу Бласковицу). Интервенцијом генерала Гудеријана, Балк бива постављен на место команданта реорганизоване 6. армије у Мађарској, која је под собом имала и две мађарске армије. У целој збрци, Балк успева да спасе своје снаге од предаје Совјетима; предаје се генералу Хорасу МекБрајду у Аустрији 8. маја 1945.

Балк остаје у заробљеништву до 1947. Одбија да учествује у америчкој студији о Другом светском рату. Проналази запошљење као радник на стоваришту. Годину дана након изласка из заробљеништва, Балка хапсе под оптужбом убиства потпуковника Јохана Шоткеа, артиљеријског официра. Овај инцидент се догодио док је Балк командовао Групом армија „Г“. Шоткеова јединица 28. новембра 1944. није пружила артиљеријску подршку, јер је командант – Шотке био пијан. Балк је сам донео пресуду и Шотке је стрељан. Казна је одређена и извршена без војног суда. Балк је проглашен кривим и осуђен је на три године затвора, али је изашао након одлежане половине казне. Преминуо је 29. новембра 1982. године у Аспергу (Немачка), а сахрањен на гробљу у Оснабрику, родном месту свог оца.