Giuseppe Miraglia, носач хидроавиона

Италијанска морнарица је током Првог светског рата користила мале хидроавионе и летеће чамце у различитим улогама, које су обухватале и извршавање задатака извиђања, заштите конвоја, противподморничке патроле… Међутим, све ове летелице су полетале са обалских база, иако је у саставу морнарице било тендера за хидроавионе. Након рата, италијанска морнарица је увидела вредност авиона који су се употребљавали са бродова, посебно посматрајући и проучавајући британска искуства.

Сходно томе, италијанска морнарица је проценила да јој је најповољније да изврши конверзију постојећег теретног брода. Избор је пао на трајект Citta di Messina, депласмана 4880 тона, који се налазио у бродоградилишту, у фази изградње. Кобилица овог брода је положена 1921, да би га морнарица откупила две године касније. Радови на конверзији у носач хидроавиона започети су одмах, да би се 1925, на прагу завршетка радова, брод током једне од олуја преврнуо. Спасавање брода вршено је под руководством Умберта Пуљезеа, да би брод након две године, у новембру 1927. био завршен и предат на употребу италијанској морнарици.

Giuseppe Miraglia је имао јединствен профил. За разлику од уобичајених носача хидроавиона, који су за потребе полетања хидроавиона морали да их спусте на воду, Miraglia је имао два фиксна катапулта са којих су хидроавиони полетали на задатак. Један катапулт се налазио на прамцу, док се други налазио на крми, оба изнад великих хангара за смештај хидроавиона. Брод је могао да укрца до двадесет хидроавиона (модела Macchi M.5 и M.7, касније М.18); за прихват хидроавиона на брод користио се немачки систем „Hein mat“.

Хидроавион Macchi M.18

Током тридесетих година, носач хидроавиона је интензивно коришћен у процесу тестирања, како хидроавиона тако и катапулта (постојећих и нових типова). Сваки хидроавион који је пројектован и произведен у Италији, морао је пре усвајања у наоружање иалијанске морнарице да прође тестирања на носачу хидроавиона.

Носач хидроавиона Giuseppe Miraglia је употребљен у Другом италијанско-абисинском рату, као и у Шпанском грађанском рату. Током Другог светског рата, након што је преживео напад Британаца на Таранто, брод је коришћен у Средоземном мору. Након италијанске капитулације, брод са већином остатака италијанске флоте, плови за Малту ради предаје.

На Малти се не завршава прича о овом броду; наиме, британски матични брод за торпедне чамце HMS Vienna је био оштећен током немачког напада на Бари 2. децембра 1943, те је његову улогу привремено преузео Giuseppe Miraglia. Након рата, брод је коришћен за репатријацију, односно повратак италијанских војника у Италију. Након завршетка процеса репатријације, брод служи као пловило за смештај људства и радионице, све до 1950, када је изрезан у старо гвожђе.

ТТ карактеристике
Депласман 5 400 т стандардни, 5 913 т пуни
Дужина преко свега 121,22 м
Ширина 14,99 м
Газ 5,82 м
Погонска група 2 турбине Parsons, 8 котлова Yarrow
Брзина пловљења 21 чв
Посада 296 чланова
Наоружање 4 х 102 мм
12 х 13,2 мм
Оклопна заштита појас 70 мм
палуба 80 мм
Авио компонента 20 хидроавиона

 

Амедео од Аосте

Амедео од Аосте (Amedeo Umberto Isabella Luigi Filippo Maria Giuseppe Giovanni, 1898-1942), италијански племић, командант италијанских снага у Африци.

Након италијанских освајања у Етиопији 1937. године, војвода од Аосте замењује маршала Грацијанија као вицекраљ и генерални гувернер Италијанске Источне Африке. Генерално се сматрало да је он много боље решење од Грацијанија. Као вицекраљ и генерални гувернер, војвода од Аосте је био и командант свих италијанских снага у Еритреји, Етиопији и Италијанској Сомалији.

Након што је Италија објавила рат Великој Британији и Француској, војвода од Аосте је постао командант италијанских снага ангажованих у Источноафричкој кампањи, те је тако руководио почетним напредовањем италијанских снага у Судан и Кенију, и августа месеца нападом на Британску Сомалију.

Јануара 1941. Британци покрећу контранапад, тако да су Италијани морали да пређу у одбрану. Након што је битка код Керена завршила италијанским поразом, брзо су пали и Еритреја са луком Масава. Војвода је 31. јануара известио да располаже са 67 авиона и ограниченим резервама горива. Након утрошка свих залиха, без наде за дотуром нових, војвода од Аосте је сконцентрисао снаге у неколико упоришта. Сам је командовао са 7 000 војника у утврђењу у планини Амба Алаги. Након што је остаои без воде, под опсадом 9 000 британских и 20 000 припадника нерегуларних формација из Еритреје, војвода од Аосте се 18. маја 1941. предао.

Војвода убрзо након предаје бива интерниран у заробљенички логор у Најробију. Умире убрзо након заробљавања, 3. марта 1943. У званичним документима је заведена смрт услед компликација изазваних туберкулозом и маларијом.