Самоходна хаубица Wespe

Већ почетком 1939. је постало јасно да су дани малих тенкова типа PzKpfw II одбројани, јер су му и оклопна заштита и наоружање били слаби. Међутим, тенк се налазио у производњи и био је прилично поуздан тако да када се указала потреба за самоходном артиљеријом, тенкови PzKpfw II су изабрани за конверзију у самоходно артиљеријско оруђе. Шасију тенка је требало наоружати пољском хаубицом leFH 18 калибра 105 мм. Конверзија шасије тенка за уградњу хаубице била је прилично лака, јер је хаубица монтирана иза оклопног штита са отвореним кровом. Место где се раније налазила купола је затворено оклопном плочом а простор испод ње искоришћен је за смештај борбеног комплета самоходне хаубице.

Као резултат, добијена је самоходна хаубица позната под ознаком  Wespe (стршљен), док је званична ознака гласила leFH 18/2 auf Fgst Kpfw II (Sf) SdKfz 124 Wespe. Самоходна хаубица малих габарита постала је врло популарна, а ускоро је стекла и добру репутацију захваљујући својој поузданости и покретљивости. Прве самохотке, на шасији тенка PzKpfw II Ausf F, упућене су на Источни фронт током 1943. Тамо су коришћене у својству дивизијске артиљерије оклопних и оклопно-гренадирских дивизија. Обично су биле организоване у батерије од шест оруђа, са пет батерија у дивизиону.

Ова оруђа су била толико успешна у пружању ватрене подршке да је сам Хитлер наредио да се све доступне шасије тенкова PzKpfw II конвертују у самоходне хаубице. Главни центар за производњу ових самохотки налазио се у Пољској, у фабрици Фамо. До средине 1944. произведено је око 682 комада.

Посаду самохотке је сачињавало пет чланова укључујући и возача. Борбени комплет је бројао 32 пројектила. Предњи осматрачи су се налазили у лако оклопљеним аутомобилима, док су неке батерије за ту сврху користиле заробљене чехословачке и француске тенкове.  Саме хаубице су биле серијске, стандардне хаубице калибра 105 мм, сa том разликом да је на некима била уграђена гасна кочница на устима цеви. Користили су исту муницију, и самим тим је и домет био исти: 10 675 метара.

ТТ карактеристике
Маса 11 000 кг
Дужина 4,81 м
Ширина 2,28 м
Висина 2,3 м
Посада 5
Наоружање хаубица 105 мм
митраљез 7,92 мм MG34
Погон бензински мотор Maybach снаге 140 КС
Аутономија 220 км
Брзина 40 км/ч

Type 4 Ho-Ro, самоходна хаубица

Јапанци су током читавог Другог светског рата били инфериорни по питању развоја оклопних снага. Њихова борбена дејства у Кини и Манџурији су их навела на погрешан закључак да им нису потребна тешка оклопна возила, уместо који су се концентрисали на возила која су свуда сматрана лаким тенковима и танкетама. Узгред, јапанска индустрија још увек није била довољно развијена тако да им је овакав став јапанске војске, може се рећи, и одговарао. Немајући способности за масовну производњу, Јапанци су током рата произвели мали број самоходних оруђа, међу којима се нашла и самоходна хаубица Type 4 Ho-Ro.

Самоходна хаубица Type 4 Ho-Ro је представљала спој хаубице Type 38, калибра 150 мм, са шасијом средњег тенка Type 97. Конверзија вучног оруђа у самоходно била је једноставна, пошто је хаубица једноставно уграђена у штит који је обезбеђивао оклопну заштиту посаде са чела и бокова, док је остала незаштићена одозго и са задње стране, што се показало као велики недостатак током извођења борбених дејстава.

Само оруђе је потицало из 1905. године и било је изведено из Крупове хаубице. Пројектил масе 35,9 кг је испаљивала на даљину од 5 900 метара. Већи део ових хаубица био је избачен из наоружања до 1942. године. Конструкција затварача је условљавала малу брзину гађања, те је као таква оцењена непогодном за употребу као оруђе вучне артиљерије. Хаубица је имала поље дејства од по свега три степена лево и десно.

Шасија тенка Type 97 CHI-HA, која је употребљена у пројектовању самоходне хаубице, датирала је из 1937. године. Била је довољно покретљива, али је показивала одређене недостатке по питању оклопне заштите, пошто је тело било израђено од оклопних плоча дебљине 25 мм на чеоном делу тенка. Сам тенк је био на заласку своје каријере борбеног тенка, али су јапански војни кругови проценили да има будућност у виду шасије самоходне хаубице. Како је већ наведено, због проблема у јапанској индустрији оклопних возила, самоходна хаубица Type 4 HO-RO је произведена у малом броју примерака. Претпоставља се да је произведено око 25 примерака, које су биле расоређене у батерије са по четири оруђа. Нема података о некој масовнијој употреби ових оруђа у борбеним дејствима, нарочито не у већим формацијама. Често су коришћене у групама по два оруђа, посебно у одбрани острва.

ТТ карактеристике
Дужина 5,537 м
Ширина 2,286 м
Висина 1,549 м
Маса 13,3 т
Послуга 4 или 5 чланова
Оклопна заштита 12 – 25 мм
Наоружање хаубица калибра 150 мм
Погон дизел мотор Mitsubishi Type 100, снаге 170 КС
Однос снага/маса 12,8 КС/т
Аутономија 250 км
Брзина кретања 38 км/ч

Хаубица Škoda 220 mm

Шкодина хаубица калибра 220 мм конструисана је под великим утицајем конструкција хаубица из времена Првог светског рата. У периоду до 1918. године Шкода је била највећи произвођач оружја за Аустроугарску царевину. Компанија из Плзења била је нешто иза Круповог концерна у производњи тешке артиљерије, а Шкодине хаубице су по ефикасности заузимале другу позицију. Тако и не чуди да је након поновног покретања производње, један од главних производа била упрво класична хаубица.

Међутим, акценат више није само на великим калибрима. Упркос свом разарајућем ефекту на фортифиакције, тешке хаубице су биле проблематичне приликом промене положаја, а сама брзина гађања била је мала. Такође су биле и врло скупе, тако да када су неке од земаља формираних након Првог светског рата почеле да се наоружавају, желеле су „не тако тешку„ артиљерију. Калибар од 220 мм био је још увек одговарајући за разбијање фортификација, а сама хаубица није била толико масивна. Шкода је тако произвела хаубицу у калибру 220 мм, и то нешто пре него што ће новостворене државе почети своје трагање за одговарајућим наоружањем.

Прва држава заинтересована за куповину ових хаубица била је управо Краљевина  Југославија. Може се рећи да је Југославија Шкоди била добра муштерија. Прва серија хаубица, од 12 оруђа, испоручена је под ознаком М.28. Следећи купци били су Пољаци…

Немци су након освајања Пољске, уништили или заробили цео артиљеријски арсенал пољске војске. Годину дана касније слично пролази и Југославија. Тако су Немци дошли до значајне количине хаубица калибра 220 мм, које постају део немачког арсенала. Тешке хаубице нису биле од велике користи Немцима током блицкрига, тако да су се заробљеним хаубицама попуњњавале углавном гарнизонске јединице. Крајем 1941, одређени број ових хаубица је укрцан на железницу и превежен за СССР, где учествују у заузимању Севастопоља. Након тога, преостали део рата су провели у својеврсној резерви, не узевши активног учешћа у борбама.

Официри Краљевине Југославије испред хаубице 220 мм М28

ТТ карактеристике
Маса 22 700 кг
Дужина 4,34 м
Калибар 220 mm
Поље дејства по висини: +40° до +70°’
по правцу: 350°
Максимални домет 14 200 м

Пољска хаубица Skoda 149-mm vz 37 (K4)

У првој половини тридесетих година, чехословачка компанија Шкода је била у стању да конструише, развије и произведе потпуно нова артиљеријска оруђа која нису имала никаквих додирних тачака са артиљеријским оруђима из доба Првог светског рата. Између осталих, 1933. је произведена потпуно нова серија хаубица калибра 149 мм, позната као „К“ серија. Прва од њих, К1, произведена је 1933. за потребе турских, румунских и југословенских оружаних снага.

Упркос успеху хаубице К1, чехословачке оружане снаге су закључиле да ово оруђе не задовољава њихове захтеве, тако да је био потребан даљи развој овог модела. Задовољили су се моделом К4. Хаубица К4 је имала доста тога заједничког са хаубицом К1, али је имала краћу цев, а потреба за демонтирањем цеви због коњске вуче више није била потребна, с обзиром да су Чеси направили озбиљан помак ка моторизацији својих оружаних снага. Хаубице К4 су такође имале и гумене пнеуматике, док је К1 имала точкове од пуњене гуме. Тако су Чеси одлучили да усвоје хаубицу К4 као своју стандардну тешку пољску хаубицу и њом замене све застареле хаубице које су остале из Првог светског рата. Оруђе добија и своју званичну ознаку, „15-cm hrubâhoufnice vz 37“, где се „vz 37“ односи на модел, тј. годину када је хаубица усвојена у наоружање. Планови наоружавања овом хаубицом нису могли бити испуњени, из већ познатих разлога, тј. дешавања око Судетске области а убрзо и избијања Другог светског рата.

Немци убрзо улазе у фабрику у Плзењу, где затичу и првопроизведене хаубице „vz 37“. Било их је свега неколико и Немци их одвозе у Немачку, где их и тестирају. Хаубице су се на тестовима показале домет од 15 100 метара, а пројектили масе 42 кг као врло ефикасни. Немци стога одлучују да наставе са њиховом производњом, дајући јој своју ознаку „15-cmschwere Feldhaubitze 37(t)“ – тешка пољска хаубица 150 мм Модел 1937 (чешка).  Убрзо постаје стандардна хаубица у многим дивизијама, чинећи део дивизијске артиљерије, а свој пут налази и у корпусној артиљерији. Коришћена је у нападу на Француску маја и јуна 1940. и касније у нападу на Совјетски Савез током 1941.

ТТ карактеристике SFH 37(t)
Маса 5 730 кг
Дужина 3,60 м
Калибар 149,1 мм
Поље дејства по елевацији -5° до+70°
по правцу 45°
Максимални домет 15 100 м

sIG 33 auf Geschützwagen

Немачки пешадијски батаљони имали су малу артиљеријску јединицу са четири лаке хаубице калибра 75 мм и две хаубице калибра 150 мм, којим су обезбеђивали артиљеријску подршку за сопствени састав. Хаубица калибра 150 мм је имала ознаку schwere Infantrie Geschütz 33 (sIG 33) и била је врло корисно оруђе, али је била тешка и једино средство за транспорт је била коњска запрега. Када је повећање степена механизације започела да филтрира опрему немачких оружаних снага на застарело и модерно, ова хаубица је дошла у забрињавајући положај. Било ју је потребно моторизовати.

schwere Infantrie Geschütz 33

Први облик моторизоване хаубице sIG 33 употребљена је током напада на Француску маја 1940. То је било једно од најпростијих самоходних оруђа, јер се састојало од хабице са лафетом монтиране на шасију лаког тенка PzKpfw I. Ознака је у складу са тим била „15-cm sIG 33 auf Geschützwagen I Ausf B“. За заштиту посаде од непријатељске ватре и шрапнела уграђене су оклопне плоче – то је б ило цело возило. То није била баш задовољавајућа конверзија јер је тежиште возила било доста високо, тако да је 1942. за конверзију искоришћена шасија PzKpfw II. Код ове конверзије, сама хаубица је монтирана ниско на шасији, и била је врло успешна, тако да је током 1943. произведена слична, са дужом шасијом. Произвођена је под ознаком 15-cm sIG 33 auf Fgst PzKpfw II (Sf) Verlänget.

Бивши чехословачки тенкови PzKpfw 38(t) такође су конвертовани у самоходне хаубице. Прва серија возила, ознаке 15-cm sIG 33 (Sf) auf PzKpfw 38(t) Bison SdKfz 138, произведена је 1942. године. Код ове серије, хаубица је монтирана на шасији, иза оклопљеног надграђа возила. Показала се као успешан пројекат . Годину дана касније је произведена нова верзија. То је био фабрички произведени модел, уместо досадашње конверзије постојећих тенкова. Мотор је сада био смештен у предњем делу, тако да је само борбено одељење могло бити смештено у задњем делу. Ознака нове верзије била је  SdKfz 138/1 и до краја рата је остала стандардно самоходно оруђе наоружано хаубицом sIG 33. Посада је бројала четири члана, док је борбени комплет садржао 15 пројектила. Разлог за овако скроман борбени комплет лежао је у простом недостатку простора за смештај више муниције.

15-cm sIG 33 (Sf) auf PzKpfw 38(t)

Као прикладна платформа за наоружавање хаубицом калибра 150 мм узета је и шасија тенка PzKpfw III. Ово возило се појавило 1941. и било је препознатљиво по великом кутијастом надграђу возила у који је била смештена хаубица. Производња овог модела никада није заживела и прекинута је након конверзије свега 12 возила. Ова возила су употребљавана на Источном фронту и северу Африке.

sIG 33 уграђена на шасију тенка Panzer III Ausf.H, север Африке

Сва самоходна оруђа са хаубицом sIG 33 употребљавана су у првобитној намени – ватреној подршци пешадијских јединица на бојишту. Најуспешније верзије су биле Bison и каснија верзија, SdKfz 138/1. Преко 370 возила је произведено и крајем 1944. су се још увек налазила у производњи.

ТТ карактеристике
Маса 11500 кг
Дужина 4,835 м
Ширина 2,15 м
Висина 2,4 м
Посада 4
Наоружање хаубица 150 мм
Погон бензински мотор Praga снаге 150 КС
Аутономија 185 км
Брзина 35 км/ч

Самоходна топ-хаубица Sexton

Током прве половине 1941, британска комисија у Вашингтону је упитала Американце да ли се самоходна хаубица М7 Priest може наоружати британским топом хаубицом калибра 87,6 мм. Британци су били задовољни самим оруђем М7, али су имали проблема што калибар 105 мм није био стандардни британски калибар тог времена. Сходно томе, Американци су произвели М7 са хаубицом траженог калибра и назвали је Т51 и истовремено најавили Британцима да такво оруђе не могу произвести у количинама у којима је произвођена самоходна хаубица М7. Британци су произвођача морали да потраже на другом месту и нашли га у Канади, на производној линији за тенкове типа Ram, који су ускоро требали бити замењени америчким тенковима М3 и М4. Тако је Ram прилагођен за уградњу британске хаубице, чиме је рођена самоходна хаубица Sexton.

Sexton је у суштини задржала спољни изглед самохотке M7 Priest, али је – да би се задовољили британски захтеви – начињено доста измена. Једна од њих била је и померање позиције возача на десну страну. Sexton није имао „проповедаоницу“ као М7, али је борбено одељење остало отворено, са платненом покривком која је штитила посаду од атмосферских утицаја.

Топ-хаубица је била смештена у посебној колевци, коју су Канађани пројектовали специјално за ову самохотку. Колевка је омогућавала поље дејства од 25° лево и 40° десно, што је било врло корисно када би се самохотка нашла у противоклопној борби, за шта је располагала са 18 панцирно пробојних пројектила. Ипак, ова самохотка је била коришћена скоро увек као оруђе пољске артиљерије (са 87 високоексплозивних и димних граната) у подршци оклопних дивизија у северозападној Европи од 1944. на даље.

Производња самохотке Sexton трајала је до краја 1945, до када је произведено 2 150 оруђа. Сматран је допадљивим и поузданим оруђем, које се показало тако успешно да се још увек у неким забаченим крајевим света може наћи по који комад. Британске оружане снаге су је користиле до краја педесетих, а данас један примерак краси круг Краљевске артиљеријске школе у Ларкхилу.

Самоходна топ-хаубица Sexton је израђивана у три варијанте, а неки примерци су били конвертовани за пливање, због могућег учешћа у десанту на Нормандију. Уобичајена конверзија била је командна верзија, код које је хаубица замењена столом са картама и радио уређајем – по једно овакво возило у батерији.

ТТ карактеристике
Маса 25 855 кг
Дужина 6,12 м
Ширина 2,72 м
Висина 2,44 м
Посада 6
Наоружање 1 х 87,6 мм
1 х 7,7 мм Брен
1 х 12,7 мм (код неких примерака)
Погон радијални мотор Continental снаге 400 КС
Аутономија 290 км
Брзина 40,2 км/ч

Пољска хаубица 122 мм М1938 (М-30)

Хаубица М1938 је конструисана крајем тидесетих година у пројектном бироу Мотовилха, под руководством Петрова, са циљем да замени недавно модернизоване хаубица калибра 122 мм, које су датирале из периода пре Првог светског рата. Пројект нове хаубице је усвојен септембра 1939, након што је на испитивањима поразила конкуренте. Овај пројекат хаубице је био сушта супротност претходним моделима хаубица којима су Совјети располагали: имала је вешање са лиснатим опругама, гуме на точковима, дужу цев.  Серијска производња је започета 1940. у Фабрици бр. 9 у Свердловску, а након 1940. и у Фабрици бр. 92 у Горком. Уградњом ових хаубица на шасију тенка Т-34 добијен је самоходни топ СУ-122. Маршал Одинцов је, након присуствовања гађањима овим типом хаубица, изјавио да „ништа не може бити боље од ње“.

Након напада Немачке на Совјетски Савез јуна 1944, у наоружању артиљеријских јединица Црвене армије се налазила ова хаубица, али у недовољним количинама. Међутим, повећањем производње, Совјети су постигли да је 1943. ова хаубица била најбројнија у наоружању својих артиљеријских јединица. Најчешће су коришћене за посредно гађање непријатељских концентрацијских просторија и пољских фортификација, мада су знале бити искоришћене и за непосредно гађање надирућих немачких тенкова. Ово последње се вршило након 1943, када је за ову хаубицу развијен противтенковски пројектил.

Један број оруђа је заробљен од стране Немаца, који су их одмах уврстили у своје наоружање, под ознаком 12.2 cm s.F.H.396(r). Финске снаге су заробиле 41 оруђе овог типа и употребљавале их под ознаком 122 H 38. Финци су били толико задовољни овим оруђима, да су их држали у наоружању све до средине осамдесетих година.

У периоду од 1940. до 1945, произведено је укупно 17 526 оруђа. Овом броју треба додати и 1 740 оруђа, произведених у периоду од 1946. до 1955.

ТТ карактеристике
Калибар 121,92 мм
Маса оруђа 2 250 кг
Дужина оруђа 5,9 м
Дужина цеви 2,8 м
Послуга 8 чланова
Брзина паљбе 5 пројектила у минути
Ефикасни домет 11 795 м

Самоходна хаубица М8 Scott

Почетком 1942, америчке оклопне снаге су затражиле тенк за блиску ватрену подршку који би се налазио у наоружању батаљона средњих тенкова. Како би задовољили овом захтеву, један од одељака компаније General Motors је модификовао лаки тенк М5 Stuart VI, како би у њега уградили пољску хаубицу калибра 75 мм.

Први покушаји су имали отворено надграђе, налик умањеном М7, али је војска то одбила јер је такав начин пружао премало заштте послузи. На крају је развијена отворена купола, потпуно покретљива, наоружана хаубицом М2 калибра 75мм, која је имала исту димензију прстена као и купола тенка М5. Извршене су и друге, мање, измене које су се односиле на уклањање митраљеза из оклопног тела, као и на померање отвора за улазак возача и сувозача на косу плочу, пошто тако нису сметали покретању куполе. Тако добијено возило је понело ознаку „самоходна хаубица М8“. Касније се одомаћио назив М8 Scott.

Серијска производња је наручена априла 1942. У времену од септембра 1942. до јануара 1944, када је производња прекинута, произведено је 1 778 самоходних оруђа. Најчешће су коришћена као средства за блиску ватрену подршку, у саставу командних чета оклопних батаљона америчких снага у Европи. Коришћени су и на Пацифичком ратишту, као и у Италији и јужној Европи.

Крајем 1944, ове самохотке су истиснуте од стране тенкова М4 Sherman, наоружаних хаубицама калибра 105 мм. Као главни недостатак истицан је мали капацитет борбеног комплета, због чега је често уграђивана вучна кука, на коју је качена приколица за превоз муниције.

ТТ карактеристике M8 Scott
Маса 16,33 т
Дужина 4,98 м
Ширина 2,32 м
Висина 2,72 м
Посада 4 члана
Наоружање 1 х 75 мм М2/М3
1 х 12,7 мм Browning
Оклопна заштита 9,5 до 44,5 мм
Погон 16-цилиндрични бензински мотор, снаге 220 КС
Аутономија 160 км
Брзина 58 км/ч

Послуга самоходне хаубице током прегледа и попуне оруђа

Самоходна хаубица M7 Priest

Искуство стечено са хаубицама калибра 105 мм монтираним на полугусеничаре, омогућило је америчкој војсци да схвати да је боље уколико хаубицу уграде на возило – гусеничара, тако да су убрзо модификовали шасију тенка М3 за уградњу хаубице. Шасија М3 је знатно прерађена како би добила отворену конструкцију са хаубицом у предњем делу. Возило, које је још увек било у фази развоја, добија ознаку Т32. Током опитовања је додат митраљез, на десној стрaни борбенох одељења. Самоходна хаубица у наоружање бива уведена под ознаком „Carriage, Motor, 105-mm Howitzer, M7“.

Први серијски примерци заузимају своје место у саставу америчких оружаних снага, али ускоро путем програма Lend-Lease налазе своје место и у другим савезничким војскама, међу њима и у британској армији. Британци ускоро ознаку М7 замењују ознаком Priest, јер их је према неким изворима монтажа митраљеза подсећала на проповедаоницу. Британци први пут користе ове самоходне хаубице у Другој бици код Ел Аламејна, октобра 1942. За своје потребе су тражили да им Американци испоруче 5 500 оруђа. Ова наруџба никада није испоручена у целости. Ипак, ова цифра је показала да су британски артиљерци били и више него задовољни овим оруђем. Ценили су пространост и покретљивост самохотке, као и додатно место за личне ствари чланова посаде. Једини проблем са овом хаубицом односио се на муницију за америчко оруђе, која је представљала проблем британској логистици. Овај проблем је решен тек увођењем првих самоходних хаубица Sexton, 1944. године. До тада, британски „свештеници“ су коришћени на италијанском ратишту, а неки примерци су јуна 1944. искрцани у Нормандији. Они су убрзо замењени самоходним хаубицама Sexton.

Припадници канадских оружаних снага на транспортеру Kangaroo, 1945. година

Како је на сцену ступила нова самоходна хаубица, самохотке М7 Priest су морале изаћи из наоружања. Хаубице су уклоњене и тако је настао оклопни транспортер, зван „Kangaroo“. То је ускоро постала сасвим нормална судбина за ислужене, сада нежељене, хаубице.

ТТ карактеристике
Маса 22 967 кг
Дужина 6,02 м
Ширина 2,88 м
Висина 2,54 м
Посада 5
Наоружање 1 х 105 мм
1 х 12,7 мм
Погон звездасти мотор Continental, снаге 375 КС
Аутономија 201 км
Брзина 41,8 км/ч

М7 Priest

М7 Priest са послугом.

М7 у подршци

Хаубица 105 мм M2A1

Када су САД ушле у Први светски рат 1917, њихове оружане снаге су имале слабу артиљерију, тако да су у Фрнацуској биле опремане француским и британским оруђима. Американци су одлучили да наоружају своје јединице француским брзометним оруђима калибра 75 мм и да започну сопствену производњу. Производња се тек захуктавала, када се рат завршио а САД остале са великим залихама 75-ица које су требале потрајати до 1942.

Међутим, 1919. су донети закључци да је за опремање америчких артиљеријских јединица пожељна хаубица калибра 105 мм. У то време је мало тога учињено да се ови закључци спроведу у праксу, тако да је тек 1939. израђен пројект предложене хаубице. Оруђе је у производњу ушло наредне године, након чега ће хаубица М2А1 калибра 105 мм почети да силази са производних трака у хиљадама.

Судбина ове хаубице је била да постане једна од најшире коришћених америчких оруђа Другог светског рата. Мерња успеха овог оруђа може се огледати и у чињеници  да се још увек налази у наоружању појединих земаља.

За ово оруђе никада није била разматрана коњска вуча, тако да је било опремљено гуменим точковима. Хаубица је била врло тешка за свој калибар, али је маса потицала од саме робустне конструкције, тако да је хаубица одавала утисак да је неуништива. Цев и лафет су могли да издрже енормна оптерећења, а хаубица да настави дејство.

Хаубица М2А1 је коришћена на свим ратиштима где су се налазиле америчке снаге, од Европе до Пацифика. Током ратних година, конструкција хаубица је била предмет бројних испитивања и унапређења и модернизација, као и њена муниција. У време престанка ратних дејстава, ова хабуица је користила високоексплозивна зрна, пропагандне пројектиле са лецима, различите димне пројектиле, као и пројектиле са пуњењем бојним отровима. Неке од хаубица су уграђиване на разлиучите конструкције самоходних артиљеријских оруђа, међу којима се издваја самохотка М7.  Касније су за ту намену коришћене шасије тенкова Шерман, а постојало је и случајева уградње хаубце на полугусеничаре.

ТТ карактеристике
Калибар 105 мм
Маса 1934 кг
Дужина оруђа 2,574 м
Поље дејства по елевацији: -5° до +65°
по правцу: 46°
брзина пројектила 472 м/с
домет 11 430 м
маса зрна 14,97 кг