Смирнов, Павел Михаилович

Павел Смирнов (рус. Па́вел Миха́йлович Смирно́в), совјетски тенкиста, учесник Другог светског рата, Херој Совјетског Савеза.

Смирнов је рођен 15. децембра 1908. године у Астрахану, у породици рибара. Његов отац, Михаил Александрович, доста је пио те га је жена напустила; са собом је повела и сина Павла. Катарина Васиљевна се убрзо скрасила у Перму, где се по други пут удала.

Павел је 1919. године кренуо у црквену школу, где је као и доста друге деце, маштао о летењу и израђивао макете једрилица и авиона.

Породица се 1922. вратила у Астрахан, где је Павел наставио своје школовање на трговачкој школи и курсу за уметника-декоратера, што је донекле повезано и са Павеловом љубављу према сликарству. Међутим, након смрти очуха, Павел је морао да почне да зарађује, што и чини запосливши се на рибарици. Према мемоарима његове мајке, управо на тој рибарици је и формиран Павелов чврст карактер. Након рибарице, Павел се запошљава као наставник физичке културе, а 1929. се и жени; исте године је и регрутован и одлази да служи војску у тенковску јединицу у Саратову.

Након војске, Павел се запошљава у сеоској школи у Кировску, где држи наставу из предмета физичког васпитања, музичке и ликовне културе. Убрзо остаје без супруге, која умире од сепсе.

Смирнов 23. јуна 1941. године добровољно ступа у редове Црвене армије. У саставу посаде тешког тенка КВ 344. тенковског батаљона 91. самосталне тенковске бригаде, на дужности возача-механичара, учествује у завршним борбама за Стаљинград.

У борбеним дејствима 13-14. јануара 1943, тенк Саратова успева да уништи два тенка, артиљеријску батерију, четири минобацача, пет митраљеских гнезда, седам бункера, пет возила, са укупно око 120 војник. У једном од окршаја, совјетски тенк је погођен и онеспособљен за даље кретање. Под заштитом наоружања тенка, Смирнов и командир тенка Наумов су напустили тенк и отклонили квар, након чега су наставили са борбом. Рокосовски је за овакав учинак у борби одликовао Наумова и Смирнова Орденом Црвене звезде, док су чланови посаде Норицин, Вјалих одликовани Медаљом за храброст.

Јануара 1943, снабдевање немачких јединица у Стаљинграду одвијало се само преко аеродрома Питомник. Желећи да им затвори и тај правац снабдевања, Рокосовски даје задатак 91. самосталној тенковској бригади Јакубовског да нападне аеродром. Јакубовски шаље 344. тенковски батаљон, са задатком заузимања брда Намејанаја и фарме Новаја надежда, који су се налазили на правцу аеродрома под немачком контролом.

Током пет часова непрекидне борбе, 21. јануара 1943, посада тешког тенка КВ уништила је пет тенкова, 24 моторних возила, 19 топова и минобацача, 15 митраљеских гнезда, пет бункера и око стотинак немачких војника.

Према једној верзији догађаја, тенк се одвојио од пешадије која га је пратила и на ободу Новаје Надежде је погођен. Изгубивши покретљивост, посада је наставила да се бори. Према мемоарима маршала Јакубовског, совјетске снаге су већ заузеле ове положаје и очистиле их од непријатељских војника, а тенкисти су добили задатак да се организују за одбијање немачког противнапада. Током противнапада, тенк КВ-1 Смирнова је погођен, али су одбили да се повуку и оду на поправку, одлучивши да остану и помогну у одбијању противнапада.

Када су остали без муниције, Немци су понудили посади да се преда, што су сви у тенку одбили. Увидевши да их не могу приволети на предају, Немци су полили тенк бензином и запалили га.

Совјетске снаге, како би им помогле, потиснуле су Немце из тог рејона. Међутим, било је касно; цела посада тенка жива је изгорела. Тела изгорелих тенкиста сахрањена су у непосредној близини погибије.

Одлуком Президијума Врховног савета Совјетског Савеза од 23. септембра 1943. године, Смирнов је, заједно са још три члана посаде, за храброст и приказани хероизам током Стаљинградске битке, проглашен Херојем Совјетског Савеза.

Пети члан посаде, који се често избегава у изворима, пунилац Феодосиј Григоревич Ганус, два пута је изостављен са списка за одликовање, пошто је по националности био Немац. На споменику подигнутом на месту погибије, није било његовог имена, иако је и његово тело сахрањено под тим спомеником. Правда је спора, али достижна. Захваљујући групи ентузијаста, новинара и запослених у Централном архиву МО РФ, 1995. године се и Ганусово име нашло на споменику. Годину дана касније, проглашен је Херојем Руске Федерације.

Абдрахманов, Асаф Кутдусович

Асаф Абдрахманов, совјетски поморски официр, Херој Совјетског Савеза, татарске националности.

Абдрахманов је рођен 20. децембра 1918. године у Агризу, у данашњој Републици Татарстану. Након што је завршио основну школу и ваздухопловну техничку школу у Казању, Абдрахманов се запошљава као техничар у фабрици авиона. У редове совјетске Ратне морнарице ступа 1939, а три године касније завршава Вишу поморску школу. По завршеном школовању добија постављење у саставу Црноморске флоте, где службује на оклопним чамцима. Са оклопним чамцем обезбеђује дужобалне комуникације, али једном приликом и предводи ноћни напад групе од три оклопна чамца на немачки утврђени положај у Мариупољу. Касније, 1943. са својим оклопним чамцем БКА-121, током преласка Керчког пролаза, искрцава прве совјетске снаге , а пуно пута под непријaтељском ватром врши дотур свежих снага и муниције.

Указом Президијума врховног совјета СССР од 22. јануара 1944, Абдрахманов добија титулу Хероја Совјетског Савеза, Орден Лењина и медаљу Златна звезда (бр. 2904).

Након рата, Абдрахманов остаје у совјетској Ратној морнарици, све до 1973, када је пензионисан. Преминуо је у Севастопољу, 3. септембра 2000. године. Сахрањен је у Алеји хероја у Севастопољу.

 

 

Абдиров, Нуркен Абдирович

Нуркен Абдиров, совјетски пилот 808. јуришног авијацијског пука 267. јуришне авијацијске дивизије 1. мешовитог авијацијског корпуса 17. ваздухопловне армије Југозападног фронта, Херој Совјетског Савеза, казашке националности.

Абдиров је рођен 9. августа 1919. године у Семипалатинску, Казахстан. По завршеном школовању запошљен је у колхозу.

У редове Црвене армије ступио је 1940. године. Већ наредне године је завршио школовањена 1. Чкаловској војноавијацијској школи „К. Е. Ворошилов“. На фронт је отишао 28. октобра 1942. године.

За свог живота, Абдиров је извршио 16 борбених летова на Ил-2, током којих је уништио неколико тенкова и двадесетак возила. Приликом напада на непријатељеве положаје код фарме Коњков (округ Боковски, Ростовска област), 19. децембра 1942, његов Ил-2 је примио директни погодак у мотор након чега је авион захваћен пламеном. Схватајући да нема шансе да се домогне територије под контролом Црвене армије, Абдиров је окренуо авион према колони немачких тенкова и срушио се на њих. Митраљезац, Александар Комисаров, одбио је да напусти авион и погинуо је са њим.

Пилоти су сахрањени у близини фарме Коњкова. Током наредних ратних година, произведен је и авион који је био назван по Абдировом. За Хероја Совјетског Савеза је проглашен 31. марта 1943. године, када је одликован и Орденом Лењина.

 

 

Абазовски, Константин Антонович

Константин Антонович Абазовски, поручник совјетског Ратног ваздухопловства и Херој Совјетског Савеза.

Константин Абазовски (рус. Константин Антонович Абазовский), рођен је 1. октобра 1919. године у селу Обухово, губернији Витебск, у земљорадничкој породици. У Витебску је завршио Педагошки институт, након чега се запошљава као професор историје у средњој школи у Плиси.

Абазовски у Црвену армију ступа 1940. године, где завршава пилотску школу. На фронт је послат 1943. године; лети у саставу 190. јуришног авијацијског пука, прво у зони Севернокавакаског, а потом у зони Кримског фронта. Августа исте године одликован је Орденом Црвене звезде; два месеца касније, 25 октобра бива одликован Орденом Отаџбинског рата; Орденом Црвене заставе бива одликован 29. априла 1944.

Одељење којим је командовао Абазовски, 6. маја 1944. године код Севастопоља обара пет немачких ловачких авиона, уништава осам авиона на земљи, као и два складишта муниције. За ову акцију је 19. маја 1944. одликован Орденом Црвене звезде.

У августу 1944, Абазовски иза себе има 106 борбених летова, са 11 уништених тенкова, три авиона уништених на земљи, као и много возила и других средстава ратне технике.

Указом Президијума Врховног совјета СССР од 26. октобра 1944, за испуњење борбених задатака у уништавању непријатељске живе силе и технике и показано јунаштво и хероизам, Константин Антонович Абазовски је добио звање Хероја Совјетског Савеза и уручени су му Орден Лењина и медаља „Златна звезда“. Истог тог дана, Абазовски гине на  борбеном лету.

Школа у Плиси, у којој је Абазовски предавао историју, носи његово име.

Иван Черњаковски

Иван Черњаковски (рус. Ива́н Дани́лович Черняхо́вский), једини совјетски официр који је током Другог светског рата командовао фронтом, а да у тај рат није ушао са чином генерала. Черњаковски је истовремено био и најмлађи командант фронта 1944. године, са свега 37 година старости.

Черњаковски је рођен 29. јуна 1907. године у селу Оксанино, Уманскога округа, Кијевској губернији царевине Русије. Његов отац, железнички радник, преминуо је од тифуса када је Черњаковском било свега девет година. Све до приласка Црвеној армији 1924. године, и сам Черњаковски је радио на железници. Кијевску официрску школу је завршио 1928; због спроведених чистки у редовима Црвене армије, Черњаковски брзо напредује.

На чело 9. лаке тенковске бригаде долази 1938. године, да би три године касније, марта 1941. постао командант 28. тенковске дивизије, са којом се бори против немачке 1. оклопне дивизије у Балтичом региону. Након великих губитака у тенковима, његова јединица је преформирана у 241. стрељачку дивизију, којом командује до јуна 1942, када је изабран за једног од команданата новоформираних тенковских корпуса; помаже у организовању 18. тенковског корпуса којим ће командовати на Вороњешком фронту. Јула 1942. Черњаковски постаје командант 60. армије, коју води код Курска, прелази с њом Десну и Дњепар, ослобађа Кијев 1943. и почетком 1944. се бори у Украјини.

Декретом Президијума Врховног совјета СССР од 17. октобра 1943, за високе организацијске способности у преласку Дњепра и приказани лични херојизам, генерал лајтнант Черњаковски је проглашен Херојем Совјетског Савеза.

Командант Западног, касније преименованог у 3. белоруски, фронта постаје априла 1944. године.

Другу Златну звезду добија 29. јула 1944. године, такође Декретом Президијума, за успешна дејства у ослобађању Витебска, Минска и Виљнуса.

Черњаков је ешко рањен у јутро 17. фебруара 1945. године приликом дејства немачке артиљерије по комуникацији у рејону града Мељзак у источној Прусији (сада Пененжно, Пољска); подлегао је ранама тог истог дана.

Генерал је сахрањен 20. фебруара у Виљнусу. У Москви је приређена почасна паљба из 124 оруђа.

Черњаковском је 1950. године у Виљнусу подигнут споменик, који је пак одлуком градских власти 1992. уклоњен. На инсистирање руске стране, споменик је пренет у Вороњеж, где је постављен на градски трг који носи име Черњаковског. Истовремено су и посмртни остаци пренети у Москву. Уклоњен је и споменик који је био подигнут на месту погибије. Требало је додворити се новим господарима…

Василиј Иванович Чујков

Василиј Чујков (Васи́лий Ива́нович Чуйко́в; 12. фебруар 1900 – 18. марта 1982), током Другог светског рата генерал потпуковник Црвене армије, командант 62. армије током Стаљинградске битке, двоструки Херој Совјетског Савеза, након рата Маршал Совјетског Савеза.

Чујков је рођен у породици земљорадника, као осмо од дванаесторо деце. Са дванаест година напушта школу и породични дом, како би зарађивао за живот у фабрици у Санкт Петербургу.

Током Руског грађанског рата 1917, Чујков остаје без посла. Касније, исте године, старији брат га доводи у редове Црвене гарде. Годину дана касније, 1918, Чујков се придружује Црвеној армији.

Октобра 1918, Чујков бива послат, као заменик командира чете, на Јужни фронт, где су се водиле борбе са снагама Белих. У пролеће 1919, постаје командант 40. пука (касније преименованог у 43. пук), који је био део 5. армије која се супротстављала Колчаковим снагама у Сибиру.

Досије Чујкова, током службе у Руском грађанском рату, био је беспрекоран. Из рата је изашао са два Ордена Црвене заставе. Рањаван је четири пута. Шрапнел који је зарадио у Пољској, а који није могао да се извади, изазвао му је делимичну парализу руке. Ова рана ће му касније доћи и главе.

Свој пук је напустио 1921, када се посветио учењу на Војној академији Фрунзе, коју завршава 1925. године.

У советском нападу на Пољску, 1939, Чујков командује 4. армијом. У Зимском рату 1940. предводи 9. армију. Његова армија је поражена у бици код Суомусалмија, након чега Чујков бива послат у Кину као саветник Чанг Кај Шека. У Кини остаје све до маја 1942.

По повратку у Москву бива постављен на место команданта 64. армије (касније 7. гардијска), на западној обали Дона. Пре него што је почела сама Стаљинградска битка, Чујков постаје командант 62. армије, која је имала задатак да брани сам Стаљинград, док је његова бивша јединица, 62. армија, била на јужном крилу.

Чујков у Стаљинграду развија посебну тактику борбе, где је своје јединице држао константно у блиском додиру са немачким јединицама, чиме је умањио супериорну ватрену подршку којом су располагале немачке снаге. Такође је био врло умешан у увлачењу немачких оклопних снага у град, где су постајали жртве сопствених бомби, али и лак плен за совјетске борце наоружане Молотовљевим коктелима. Ова тактика је умањила ефикасност немачког ваздухопловства, пошто нису могли да нападну совјетске положаје, а да не угрозе и сопствене снаге.

Након победе у Стаљинградској бици, 62. армија постаје 8. гардијска армија. Чујков командује 8. гардијском армијом у саставу 1. белоруског фронта и напредује кроз пољску територију, водећи совјетску офанзиву која је на крају освојила и Берлин. Чујков је био први савезнички официр који је сазнао за Хитлерову смрт, тако што му је ту вест саопштио немачки генерал Ханс Кребс, који је у Чујков штаб дошао у својству преговарача. Чујков је прихватио предају немачких снага у Берлину од генерала Хелмута Вајдлинга, команданта одбране Берлина.

Након рата, Чујков је остао у Берлину, као командант совјетских снага у Немачкој. Ову дужност је обављао од 1949. до 1953, када је постао командант Кијевског војног округа. Током обављања ове дужности, 11. марта 1955. је унапређен у чин Маршала Совјетског Савеза. Од 1960. до 1964. на месту је команданта копнене војске.

Чујков је био и главни консултант за пројект меморијалног комплекса „Херојима Стаљинградске битке“ на Мамајев Кургану, где је и сам сахрањен 1982. године.

Носилац је високих војних совјетских и иностраних одликовања, међу којима су најзначајнија два Ордена хероја Совјетског Савеза (1944. и 1945), девет Ордена Лењина (1943, 1944, 1945, 1950, 1960, 11970, 1975, 1978, 1980), Ордена Октобарске револуције (1968), четири Ордена црвене заставе (1920, 1925, 1944, 1948), три Ордена Суворова првог степена (1943, 1944, 1945), Ордена црвене звезде (1940).

Иван Устинович Харченко

Иван Устинович Харченко (укр. Іван Устинович Харченко, 23.септембра 1918 – 1. јула 1989), инжињеријски пуковник, Херој Совјетског Савеза.

Харченко је рођен у селу Комаровка, у земљорадничкој породици. Завршио је седам разреда школе и запослио се као столар у фабрици у Химки. Црвеној армији се придружио 1938. године.

Током Другог светског рата се налазио на дужности командира вода. Учествовао је у деактивирању више од 50 000 експлозивних направа, укључујући бомбе, мине и артиљеријске гранате током битке за Стаљинград и Кијев. За учињено дело у деминирању експлозивних средстава проглашен је Херојем Совјетског Савеза, те одликован Златном звездом и Орденом Лењина.

Након Другог светског рата је наставио војничку каријеру, све до 1964. када је пензионисан. Преминуо је 1989. године.

Фјодор Иванович Толбухин

Поред тога што је Маршал Совјетског Савеза, херој Совјетског Савеза, Народни херој Југославије, Херој Народне Републике Бугарске, носилац ордена Победе, уз име Федора Толбухина може се ставити и одредница „заборављени Маршал“.

Црвена армија је током Другог светског рата ослободила главне градове седам држава: Берлин, Беч, Праг, Будимпешта, Букурешт, Варшаву, Београд и Софију. Јединице 3. украјинског фронта, којим је командовао маршал Толбухин, ослободиле су три: главне градове Румуније, Бугарске и Југославије. Толбухин је преминуо 1949, тако да није имао времена да народу остави мемоаре победника, уживајући у послератним ловорикама.

Толбухин је рођен 16. јуна 1894. у земљорадничкој породици у Јарославу, североисточно од Москве. Са почетком Првог светског рата, Толбухин се 1914. као добровољац пријавио у редове царске војске. Две године касније је унапређен у чин капетана, а за исказану храброст је више пута одликован.

Августа 1918. Толбухин прелази у редове Црвене армије, где обавља дужност начелника штаба 56. пешадијске дивизије. Након завршетка руског грађанског рата 1921, Толбухин обавља низ штабних дужности. Десет година касније завршава Војну академију Фрунзе. 1937, након серије штабних дужности, Толбухин постаје командант дивизије. Годину дана касније, 1938, постаје начелник штаба Закавкаског војног округа. На овом положају га затиче немачки напад на Совјетски Савез. Августа 1941. бива прекомандован на место начелника штаба Кримског фронта, где остаје до марта 1942. Од маја до јула 1942. обавља дужност помоћника команданта Стаљинградског војног округа. Након тога, Толбухин постаје командант 58. армије. На тој дужности ће остати до марта 1943. Након што га је претпостављени, генерал пуковник Андреј Јероменко похвалио за учешће у Стаљинградској бици, Толбухин одлази на место команданта 57. армије, а након тога и на место команданта Јужног фронта.

Јужни фронт је октобра 1943. преименован у 4. украјински фронт. Маја 1944. одлази на место команданта 3. украјинског фронта. Током летње офанзиве, од јуна до октобра 1944, Толбухин и Малиновски крећу на Балкан. Толбухин 14. септембра 1944. постје Маршал Совјетског Савеза, два дана након Малиновског. Док се Малиновски кретао ка Мађарској и Југославији, Толбухин је заузимао Бугарску. Након Бугарске, Толбухин усмерава своје снаге ка северозападу, ослобађајући један део Југославије и заузимајући јужни део Мађарске.

Након завршетка рата, Толбухин постаје командант Јужне групе совјетских снага, задужених за регион Балкана, Мађарске, Румуније. Јануара 1947. ова формација бива расформирана, а Толбухин постављен на место команданта Закавкаског војног округа. Ову дужност ће обављати до своје смрти, 17. октобра 1949.

Толбухин се сматра једним од најбољих совјетских командата Другог светског рата. Описиван је као педантан, пажљив и не претерано амбициозан. Био је поштован од стране команданата и својих војника, посебно због чињенице да је увек настојао да смањи сопствене губитке. За своје учешће у Другом светском рату одликован је са више војних одликовања, како совјетских тако и иностраних.

Сахрањен је у Кремљу, а у родном Јарославу му је подигнут споменик.

У градовима које је ослобађао, улице су називане његовим именом, да би након друштвених промена деведесетих година исте губио. Такав је био и случај са Улицом маршала Толбухина у Београду која је понела име Шкота Френсиса Макензија, заслужног за парцелисање данашње општине Врачар у Београду. Наиме, 1879. Макензи је од сина председника српског парламента, Стојана Симића откупио то подручје, исушио га и испарцелисао га за продају. Макензи је себи саградио кућу на месту где се после Другог светског рата налазио биоскоп „Славија“, а где се данас налази паркинг. Слично су, у општој хистерији мењања имена улица, прошле и улице које су носиле имена Црвене армије, генерала Жданова и сл. Овај, назовимо га исхитрени потез, исправљен је 2010, када су овим улицама враћена стара имена.

Баурџан Момиш-Ули

Баурџан Момиш-Ули, совјетски официр, пореклом Казахстанац, постхумно одликован орденима Хероја Совјетског Савеза и Народног хероја Казахстана.

Момиш-Ули је рођен у месту Орак Балга, на југу Казахстана, 24. децембра 1910, у породици сточара номада. У породици је живео до своје тринаесте године, када одлази на школовање. Од 1929. ради као учитељ, секретар окружног комитета, потом као помоћник тужиоца.

У редове Црвене армије ступа новембра 1932. Као кадет бива постављен на дужност у 14. брдски пешадијски пук. Након отпуста, Момиш-Ули се бави економијом.

Крајем марта 1936, Момиш-Ули бива поново позван у војну службу, поставши командир вода у 315. пуку Централноазијског војног округа. У војсци остаје наредне две деценије. Марта 1937, пук је пребачен на Далекоисточни фронт у Сибиру. Иако није био предмет Стаљинове чистке, у његовим документима је забележено да је „непоуздан, са екстремним националистичким ставовима“. Његов биограф ову карактеристику приписује томе што је Момиш-Ули читао дела казахстанских писаца.

Момишули ће фебруара 1940. бити постављен за команданта 202. самосталног тенковског батаљона, који се налазио у Житомиру.

Јануара аредне године, потпоручник Момиш-Ули се враћа у Казахстан, где ће обављати дужност војног комесара Алма-Ате. По немачком нападу на Совјетски Савез, Момиш-Ули псотаје командант батаљона у 1073. пуку новоформиране 316. стрељачке дивизије, на чијем челу се налазио војни комесар Киргиске ССР, генерал мајор Иван Панфилов.

Дивизија септембра 1941. доспева на фронт у рејон Малаја Вишера, у близини Лењинграда. Током октобра, како су немачке снаге напредовале ка Москви, 316. дивизија, сада у саставу 16. армије Рокосовског, бива укључена у одбрану Москве, са задатком одбране Волоколамског друма, путног правца од изузетног значаја за одбрану Москве. Батаљон Момиш-Улија је добио сектор дуг осам километара, који се протезао дуж реке Рузе.

Сада поручник, Момиш-Ули током одбране Москве учествује у 27 борби. Од 16. до 18. новембра, са својом јединицом је одсечен од остатка дивизије у селу Матрјонино, али успева да задржи немачке снаге и касније их потисне ка старим положајима. За учињено, 316. дивизија је 23. новембра добила статус гардијске јединице, а у част палог команданта дивизије названа је Панфилова 8. гардијска стрељачка дивизија. Крајем новембра, Момиш-Ули бива унапређен у чин капетана. Учествује у совјетској противофанзиви, када бива и тешко рањен.

Марта 1942, у 8. гардијску дивизију стиже ратни дописник Александар Бек. Током пролећа 1942, Бек убеђује Момиш-Улија да сарађује у писању приче о борбама на Волоколамском друму (Књига Волоколамское шоссе је објављена 1944.).

Априла 1942, Момиш-Ули бива унапређен у чин мајора. Августа исте године је на предлог претпостављеног, предложен за одликовање Хероја Совјетског Савеза. Предлог је одбијен, а песник Михаил Исиналијев му пише да му је бивши политички комесар 8. гардијске саопштио да је одбијен због његовог „национализма“. Исте године, Момиш-Ули се прикључује Комунистичкој партији, а већ октобра бива уанпређен у чин потпуковника. Након осам месеци – постаје пуковник.

Момиш-Ули ће 1943, због последица рањавања у противофанзиви, бити приморан да дуже време проведе на боловању. Марта 1944, након изласка из болнице, одлази на официрски курс на академији Ворошилов. Крајем јануара 1945, пуковник Момиш-Ули преузима команду над 9. гардијском стрељачком дивизијом, која се налазила у саставу 2. стрељачког корпуса, 6.армије 1. балтичког фронта. Са дивизијом учествује у борбама у источној Прусији. Након завршетка рата, Момиш-Ули бива одликован Орденом Лењина.

Током 1946. поново одлази на школовање, овога пута на Вишу војну академију Ворошилов. Биће једини официр од њих 500, колико их је завршило, који никада неће постати генерал. Након пколовања, обављаће дужност заменика комаданта 49. самосталне пешадијске бригаде у Источносибирском војном округу, а од 1950- се налази на Војној академији логистике и транспорта као предавач.

Из војске се повлачи због болести, 1955. године, у чину пуковника. Окреће се писању, где ствара неколико новела у којима је описао своје искуство из рата; предаје и на Казахстанској академији наука.

Момиш-Ули је најпозантији по свом појављивању у Бековој књизи Волоколамски друм. И он сам је написао своје виђење догађаја на Волоколамском друму и објавио их у књизи „Москва иза нас“ (рус. За нами Москва), која је 1967. адаптирана за филмски сценарио.

Момиш-Ули је преминуо 1982. и сахрањен је у Алма-Ати. Непосредно пред распад Совјетског Савеза, Момиш-Ули је одликован орденом Хероја Совјетског Савеза. Након проглашења самосталности, Казахстан га одликује и орденом Народног хероја Казахстана.

Кирил Мерецков

Кирил Афанасијевич Мерецков (Кири́лл Афана́сьевич Мерецко́в), командант Волховског фронта од децембра 1941. до фебруара 1944. Официр који је заслужан за планирање и извођење операције пробијања блокаде Лењинграда.

Мерецков се Комунистичкој партији придружио 1917. Иако није имао војно образовање, успешно је обављао дужност штабног официра током Првог светског и Руско-пољског рата. Напредујући брзо, 1922. постаје командант бригаде. Послат је у Немачку на обуку 1931, а пет година касније у Шпанију, у својству саветника. Помогао је у планирању контраофанзиве Републиканаца код Гвадалахаре марта 1937, којом је спречено опкољавање Мадрида. Након повратка у Совјетски Савез, Мерецков бива постављен на место команданта Лењинградског војног округа у време почетка совјетског напада на Финску. Након победе на Манерхајмовој линији, генерал Мерецков добија орден Хероја Совјетског Савеза и бива постављен на место начелника Генералштаба, где га 1. јануара 1941. наслеђује Жуков.

Јуна 1941, Мерецков је на месту одељења за обуку совјетске Ставке и два дана након почетка немачког напада на Совјетски Савез, бива ухапшен од стране НКВД. Као разлог за хапшење наведено је његово пријатељство са генералом Павловим, командантом Западног фронта, који је враћен у Москву и ликвидиран. Мерецков је оптужен за издају и мучен два месеца у злогласној Лубјанки. У затвору потписује признање које је касније искоришћено за хапшење и стрељање многих високих војних руководилаца Црвене Армије у оквиру чистке извршене у периоду од октобра 1940. до фебруара 1942.

Након блокирања Лењинграда, Стаљин је препознао да би му Мерецков добро дошао – тако да га 8. септембра пуштају из затвора и шаљу да преузме команду над 7. армијом, а новембра преузима команду над 4. армијом код Тихвина. Преузевши команду над Волховским фронтом, Мерецков је следећих 17 месеци утрошио покушавајући да пробије блокаду Лењинграда. Касније, командује Карелисјким фронтом током совјетске офанзиве против Финаца јуна 1944. Октобра исте године унапређен је у чин маршала, да би 1945. командовао 1. далекоисточним фронтом у Манџурији.

Мерецков се сматра једним од најбољих совјетских команданата, али му се замера што је био подложан притисцима Ставке, услед страха од поновног затварања.