Иван Черњаковски

Иван Черњаковски (рус. Ива́н Дани́лович Черняхо́вский), једини совјетски официр који је током Другог светског рата командовао фронтом, а да у тај рат није ушао са чином генерала. Черњаковски је истовремено био и најмлађи командант фронта 1944. године, са свега 37 година старости.

Черњаковски је рођен 29. јуна 1907. године у селу Оксанино, Уманскога округа, Кијевској губернији царевине Русије. Његов отац, железнички радник, преминуо је од тифуса када је Черњаковском било свега девет година. Све до приласка Црвеној армији 1924. године, и сам Черњаковски је радио на железници. Кијевску официрску школу је завршио 1928; због спроведених чистки у редовима Црвене армије, Черњаковски брзо напредује.

На чело 9. лаке тенковске бригаде долази 1938. године, да би три године касније, марта 1941. постао командант 28. тенковске дивизије, са којом се бори против немачке 1. оклопне дивизије у Балтичом региону. Након великих губитака у тенковима, његова јединица је преформирана у 241. стрељачку дивизију, којом командује до јуна 1942, када је изабран за једног од команданата новоформираних тенковских корпуса; помаже у организовању 18. тенковског корпуса којим ће командовати на Вороњешком фронту. Јула 1942. Черњаковски постаје командант 60. армије, коју води код Курска, прелази с њом Десну и Дњепар, ослобађа Кијев 1943. и почетком 1944. се бори у Украјини.

Декретом Президијума Врховног совјета СССР од 17. октобра 1943, за високе организацијске способности у преласку Дњепра и приказани лични херојизам, генерал лајтнант Черњаковски је проглашен Херојем Совјетског Савеза.

Командант Западног, касније преименованог у 3. белоруски, фронта постаје априла 1944. године.

Другу Златну звезду добија 29. јула 1944. године, такође Декретом Президијума, за успешна дејства у ослобађању Витебска, Минска и Виљнуса.

Черњаков је ешко рањен у јутро 17. фебруара 1945. године приликом дејства немачке артиљерије по комуникацији у рејону града Мељзак у источној Прусији (сада Пененжно, Пољска); подлегао је ранама тог истог дана.

Генерал је сахрањен 20. фебруара у Виљнусу. У Москви је приређена почасна паљба из 124 оруђа.

Черњаковском је 1950. године у Виљнусу подигнут споменик, који је пак одлуком градских власти 1992. уклоњен. На инсистирање руске стране, споменик је пренет у Вороњеж, где је постављен на градски трг који носи име Черњаковског. Истовремено су и посмртни остаци пренети у Москву. Уклоњен је и споменик који је био подигнут на месту погибије. Требало је додворити се новим господарима…

Иван Устинович Харченко

Иван Устинович Харченко (укр. Іван Устинович Харченко, 23.септембра 1918 – 1. јула 1989), инжињеријски пуковник, Херој Совјетског Савеза.

Харченко је рођен у селу Комаровка, у земљорадничкој породици. Завршио је седам разреда школе и запослио се као столар у фабрици у Химки. Црвеној армији се придружио 1938. године.

Током Другог светског рата се налазио на дужности командира вода. Учествовао је у деактивирању више од 50 000 експлозивних направа, укључујући бомбе, мине и артиљеријске гранате током битке за Стаљинград и Кијев. За учињено дело у деминирању експлозивних средстава проглашен је Херојем Совјетског Савеза, те одликован Златном звездом и Орденом Лењина.

Након Другог светског рата је наставио војничку каријеру, све до 1964. када је пензионисан. Преминуо је 1989. године.

Иван Иванович Федјунинскиј

Генерал потпуковник Иван Иванович Федјунинскиј (Федюнинский Иван Иванович), рођен је у породици сељака на Уралу. Приступио је Црвеној Армији 1919. Борио се у Руском грађанском рату, када је два пута рањен. У периоду 1923.-24. завршава Пешадијску школу у Владивостоку и бива распоређен у пешадијски пук.

Свој пробој прави августа 1939, када командујући моторизованим пуком  као део контранапада Жукова опкољава јапанску 23. пешадијску дивизију у бици код Халкин Гола. Тиме упада у очи Жукову и добија орден Хероја Совјетског Савеза. Јуна 1941. командује 15. стрељачким корпусом у Украјини али га враћају у Москву да организује једну од резервних армија. Ипак, Жуков га узима за свог заменика и води у Лењинград, потом га, кда постаје јасно да ће немачка 4. оклопна група можда продрети код Пулкова, поставља за команданта 42. армије. Убрзо потом, Федјунинскиј преузима команду над 54.армијом на Волховском фронту, са којом прави успешну офанзиву марта 1942, када се формира испупчење код Погосте. Играо је кључну улогу и у операцији Звезда, када је тешко рањен од минобацачке ватре. Вративши се са опоравка крајем 1943, преузима команду над 2. ударном армијом и успешно је води у пробој из Ораниенбаума јануара 1944. За четири године, Федијунинскиј је командовао са шест армија, а као један од омиљених команданта Жукова, био је мање рањив на притисак Ставке или НКВД од Мерецкова и Говорова.

Иван Васиљевич Панфилов

Иван Васиљевич Панфилов (рус. Иван Васильевич Панфилов) совјетски генерал, Херој Совјетског Савеза, познат по командовању 316. стрељачком дивизијом током одбране Москве.

Панфилов је рођен 20. децембра 1893. у Петровску, Саратовска губернија. Након смрти мајке 1904, приморан је да напусти школовање и запосли се. Отац му умире 1912. Три године касније, Панфилов је регрутован у редове Царске руске армије. Убрзо бива пребачен на Југозападни фронт. Током 1917, а након Фебруарске револуције, Панфилов је изабран за члана Пуковског савета.

Након Октобарске револуције и почетка Руског грађанског рата, Панфилов добровољно приступа Црвеној армији, где постаје командир вода у 25. стрељачкој дивизији Чапајева. Марта 1919. је послат на Урал, у борбу против козачке Беле армије коју је предводио Дутов, следбеник адмирала Колчака. У јесен исте године пук се пребацује у Царичин (днашњи Волгоград), где се бори против снага Дењикина. Током ових борби, Панфилов се разбољева од тифуса.

Априла 1920, након опоравка, добровољно се враћа у активну службу. као командир вода у 100. пешадијском пуку; учествује у борбеним дејствима у Пољској, а у септембру постаје члан Комунистичке партије. За показану хрброст у борбама, Панфилов 1921. бива одликован Орденом Црвене заставе. Након тога бива распоређен у 183. гранични батаљон (Украјина), где учествује у противпобуњеничким операцијама. Новембра 1921. одлази у Пешадијску школу у Кијеву. Након завршетка школе, септембра 1932. бива постављен за командира чете у 52. јарославском пешадијском пуку.

Панфилов марта 1924. одлази у Туркменски војни округ, а већ априла преузима команду над 1. туркменским стрељачким пуком. Од октобра месеца исте године се налази на челу Пуковске школе. Августа 1925. се враћа у трупу, у предстражу на Памиру. Учешће у гушењу побуне Басмачија му обезбеђује и други по реду Орден Црвене заставе. Командант 8. самосталног стрељачког батаљона постаје јуна 1931, а децембра наредне године је прекомандован у 9. брдски пешадијски пук. Од 1935. до 1937. предаје на Војној академији у Ташкенту, након чега постаје начелник штаба Централноазијског војног округа. Већ октобра 1938. постаје војни комесар Киргиске ССР, а комбриг 26. јануара 1939. Почетком јуна 1940. је унапређен у чин генерал мајора.

Након напада Немачке на Совјетски Савез, Панфилов ради на мобилисању и упућивању резерве. Јула 1941. бива постављен на место команданта 316. стрељачке дивизије, нове јединице формиране у Алма-Ати. Дивизија је била попуњена углавном резервистима из Казашке и Киргиске ССР.

Дивизија 27. августа 1941. пристиже у Боровичи, надомак Лењинграда и улази у састав совјетске 52. армије. Како је била армијска резерва, дивизија септембар проводи у позадини армије.

Након отпочињања немачке операције Тајфун, дивизија је послата у московски регион, где стиже 10. октобра. Постављена је на лево крило 16. армије Рокосовског, са задатком организовања одбране на 41 километара дугом сектору јужно од Волоколамска, дела Можајске линије. Овај сектор је нападнут 15. октобра. Након двонедељних борби, 316. дивизија је напустила Волоколамск. Заједно са остатком 16. армије, дивизија се повлачила ка Москви. Иако је претрпела тешке губитке, 316. дивизија је успела да знатно одложи напредовање непријатеља ка Москви, купујући време за браниоце града. Панфилов 11. новембра добија и свој трећи Орден Црвене заставе.

Нова линија одбране 316. дивизије, близу села Добосеково, била је прегажена од стране Немаца 15-16. новембра. Претња по крило Рокосовског била је тако велика да је Ставка ангажовала 78. сибирску стрељачку дивизију из резерве. Војници 78. дивизије су се повукли након три дана, али је напредовање Немаца ипак било успорено.

Народни комесар одбране је 17. новембра написао наредбу којом 316. дивизија добија статус гардијске јединице, истовремено је преименујући у 8. гардијску стрељачку дивизију. Група дописника 18. новембра долази у посету командном месту Панфилова у селу Гусењово. У току информисања дописника, дошло је до минобацачког напада на село, у коме гине сам Панфилов.

Осма гардијска стрељачка дивизија је 23. новембра, у част погинулог команданта, добила право да имену јединице придружи и придев „Панфиловска“, а сами припадници јединице се називају “Панфиловцима“. Панфиловска ће касније учествовати у противнападу совјетских снага, којим ће немачке снаге бити одбачене од Москве.

Панфилов је 12. априла 1942. постхумно одликован орденом Хероја Совјетског Савеза. Сахрањен је на гробљу Новодевичје, уз још два хероја Совјетског Савеза, Лева Доватора и Виктора Талалихина.

Споменик Панфилову, Талалихину и Доватору

Иван Степанович Коњев

Иван Коњев (рус: Ива́н Степа́нович Ко́нев), совјетски војни командант, који је водио јединице Црвене Армије на Источном фронту, осободио већи део источне Европе од окупације фашистичких снага и помогао у заузимању Берлина.

Као командант снага Варшавског пакта, Коњев је 1956. оклопним дивизијама угушио револуцију у Мађарској.

Коњев је рођен 28. децембра 1897. у земљорадничкој породици у Подосиновецу, у данашњој Кировској области. Имао је мало образовања и радио као дрвосеча.

У војску царске Русије је регрутован 1916. године. Године 1917, са избијањем Октобарске револуције, Коњев је демобилисан и враћен кући, али је 1919. пришао Бољшевичкој партији и Црвеној Армији, служећи у артиљеријској јединици. Током Руског грађанског рата се налази у Далекоисточној републици, где му је командант био Климент Ворошилов, каснији блиски сарадник Јосифа Стаљина и Комесар одбране. Ово познанство ће бити кључно за даљи развој каријере Коњева.

Школовање на Војној академији Фрунзе завршава 1926, а до 1931. обавља више комадних дужности, поставши на крају командант Трансбајкалског, а потом и Севернокавкаског војног округа. Јула 1938. бива постављен на место команданта корпуса.

У време напада Немачке на Совјетски Савез, Коњев се налазио на месту команданта 19. армије у региону Витебска. Водио је низ одбрамбених битака током повлачења јединица Црвене Армије, прво код Смоленска, а потом на прилазима Москви. Од октобра 1941. до августа 1942. коандује Калињинским фронтом, који је имао кључну улогу у борбама око Москве и совјетском противнападу током зиме 1941-42. За своју улогу у успешној одбрани Москве Стаљин је унапредио Коњева у чин генерал пуковника.

Остатак рата Коњев проводи на високиим командним дужностиима. Командује Западним фронтом до фебруара 1943, Северозападним фронтом од фебруара до јула 1943. и 2. украјинским фронтом од јула 1943. до маја 1945.

Коњев учествује и у Курској бици, где командује јужним делом совјетског противнапада. Овде се истакао као активни поборник „маскировке“, односно употреби маскирања и обмањивања. Међу мерама маскирања које је усвојио како би постигао тактичко изненађење биле су маскирање одбрамбених линија и слагалишта, израда лажних јединица и тачака снабдевања, лажних положаја ПВО, као и употреба извиђачких једиица на провери квалитета маскирања сопствених снага. Резултат овог маскирања и обмањивања је бипо тај да су Немци озбиљно потценили снагу совјетске одбране. Према изјавама једног од немачких команданата, сматрали су да совјетских снага има за три четвртине мање од стварног стања.

Након победе код Курска, армије Коњева су ослободиле Белгород, Одесу, Харков и Кијев. У даљим борбеним дејствима, 1. и 2. украјински фронт, под командом Ватутина и Коњева, блокирају немачку Групу армија Југ западно од Дњепра. Током недеља борби, два фронта Црвене армије су покушали да униште блокиране немачке снаге; тек је у Корсунској бици елиминисан џеп са немачким јединицама. За допринос у борбеним дејствима у Украјини, Коњев фебруара 1944. бива унапређен у чин маршала Совјетског Савеза. Био је један од Стаљинових миљеника, а према некима, Стаљин му се дивио због немилосрдности коју је исказивао.

Током 1944, армије Коњњева су напредовале из Украјине и Белорусије у Пољску и потом у Чехословачку. До јула је напредовао до Висле у централној Пољској. У то време бива одликован Орденом хероја Совјетског Савеза. Његове снаге, сада означене као 4. украјински фронт, су септембра 1944. ушле у Словачку и потпомогле словачким партизанима да се боре против немачке окупације.

Јануара 1945, Коњев заједно са Жуковим, командује обимном зимском офанзивом у западној Пољској, када успева да одбаци немачке снаге до реке Одре. У јужној Пољској снаге Коњева заузимају Краков. Треба напоменути да је град Краков тада спашен од планираног немачког уништења. Овом офанзивом је такође спречено и уништење индустрије у Шлеској, а које је било планирано приликом немачког повлачења.

У априлу снаге Коњева, заједно са 1. белоруским фронтом Жукова, прелазе Одру и крећу ка Берлину. Коњев улази у град, али Стаљин част заузимања Берлина предаје Жукову у руке, чији војници подижу совјетску заставу на зграду Рајхстага. Коњев добија наређење да иде на југозапад, како би се повезао са америчким снагама, али и заузео Праг.

Након завршетка Другог светског рата, Коњев постаје командант совјетских снага у Источној Немачкој, као и Високи комесар Савезника за Аустрију. 1946. постаје команднт совјетске копнене војске и први заменик министра одбране, замењујући Жукова. На овом положају се налази до 1950, када постаје командант Карпатског војног округа. Јасно је да је то била деградација, на линији Стаљинове политике уклањања популарних ратних команданата, како не би постали претња по његов „лик и дело“. Након Стаљинове смрти, Коњев поново постаје први заменик министра одбране, а од 1956. начелник штаба оружаних снага Варшавског уговора. Убрзо избија Мађарска револуција, коју успешно гуши. На овом положају се налази до 1960, када одлази у пензију. Међутим, у периоду 1961-62, Коњев је реактивиран и поново постављен за команданта совјетских снага у Источној Немачкој.

Преминуо је 21. маја 1973. године и сахрањен у Кремљу, са највећим херојима Совјетског Савеза. Његова скулптура у Кракову је 1992. демонтирана и дата Украјини.

Иван Никитович Кожедуб

Маршал авијације Иван Никитович Кожедуб (8. јун 1920 – 8. август 1991), совјетски ваздушни ас. Оборио је 62 непријатељска авиона, углавном летећи на Лавочкину Ла-5. Један је од свега пар пилота који је оборио немачки млазни ловачки авион Messerschmitt Me 262. Три пута је одликован орденом Хероја Совјетског Савеза.

Рођен је у селу Обрежејевска, у Украјини, као најмлађе о петоро деце. Почетком 1940. је завршио хемијску техничку школу. У шосткинском аероклубу је направио прве пилотске кораке. У току 1940. је приступио Црвеној армији. Годину дана касније завршава војну ваздухопловну школу, где остаје у функцији инструктора летења. Дужност инструктора летења обавља две године, до марта 1943, када одлази у борбену јединицу – 240. ловачки авијацијски пук (240-й истребительный авиационный полк). Ова јединица је била једна од првих која је наоружана авионима Лавочкин Ла-5.

Први борбени лет изводи 26. марта 1943. Први авион оји обара је Junkers Ju 87, који обара 6. јула 1943. код места Покрова. До 16. августа је убележио осам ваздушних победа. Јединица ускоро пребазира за Харков. У то време Кожедуб је обично извршавао задатке ловачке пратње двомоторним бомбардерима типа Петљаков Пе-2. Током Другог светског рата, Кожедуб је летео у неколико подручја (Степски фронт, 2. украјински и 1. белоруски фронт), на дужностима до команданта ваздухопловног пука. Последње авионе које је оборио у Другом светском рату – оборио је 16. априла 1945. изнад Берлина.

Кожедубова статистика ангажовања у Другом светском рату говори да је извео 330 борбених летова, имао 120 ваздушних борби и оборио 62 непријатељска авиона (17 авиона  Ju-87, 2 авиона Ju-88, 3 авиона Hs-129, 2 авиона He-111, 16 авиона Bf-109, 21 авиона Fw-190 и један Ме-262).

Након рата, Кожедуб завршава Ваздухопловну војну академију (1949), а априла 1951. постаје пуковник, командант 324. ловачке авијацијске дивизије, са којом учествује у подршци севернокорејским снагама током рата у Кореји.

Високу командно-штабну академију завршава 1956, након чега бива унапређен у чин генерала. Ваздухопловни маршал постаје 1985, након чега убрзо бива пензионисан. Преминуо је 8. августа 1991. Сахрањен је у Москви, на гробљу Новодевичје.

Носилац је високих совјетских војних одликовања (три ордена Хероја Совјетског Савеза, три Ордена Лењина, седам Ордена Црвене заставе, два Ордена Александра Невског, два Ордена Црвене звезде) и бројних медаља.

За Кожедуба је везана и једна контроверза, која се односи на обарање два америчка ловца типа P-51 Mustang. Наиме, Кожедуб је наишао на групу америчких бомбардера типа B-17 који су били нападнути од стране немачких ловаца. Амерички ловци, који су се налазили у пратњи бомбардера – заменили су Кожедубов авион за немачки и напали га. Кожедуб, немјући другог излаза, улази у ваздушни дуел са Американцима и обара им два ловца. Ова прича до данашњих дана није потврђена.

Лавочкин Ла-5ФН „Бели 14“, на коме је летео Кожедуб док је службовао у 240. ловачком авијацијском пуку.

Лавочкин Ла-5 „Бели 75“ Кожедуба из састава 240. ловачког авијацијског пука

Ловац Лавочкин Ла-7 Кожедуба, из састава 176. гардијског ловачког авијацијског пука, 1945. године

Иван Григоревич Драченко

Иван Григоревич Драченко (укр. Іва́н Григо́рович Драче́нко), пилот јуришне авијације и херој Совјетског Савеза. Један је од свега четири лица која су уз Орден хероја Совјетског Савеза носиоци и Ордена Славе у сва три степена.

Рођен је 15. новембра 1922. у земљорадничкој породици, у селу Велика Севастјановка (Великая Севастьяновка) у централној Украјини. Војсци се придружио априла 1941, а две године касније завршава војну пилотску школу и учествује у Курској бици. Средином августа 1943. озбиљно је рањен у десно око и заробљен са још пет припадника Црвене армије. Током 25 дана проведених у заробљеништву, понуђена му је слобода у замену за ступање у редове генерала Власова. Пошто је одбио да им приступи, муче га, при чему му копају повређено око. По пребацивању у заробљенички логор, Драченко је хоспитализован, где добија и вештачко око. У септембру 1943. успева да побегне из логора. Очну протезу ће вешто сакрити, како би му било одобрено летење.

Орден славе трећег степена Драченко добија због подвига учињеног 4. јуна 1944, приликом извиђачког лета изнад румунске територије. Током лета изнад румунског града Таргу Фурмоз, Драченко уочава велику колону непријатељских тенкова. Током повратка на свој аеродром Драченко бива нападнут од стране девет немачких ловаца FW-190. Умешним маневром успева да избегне непријатељске ловце и да успешно приземљи тешко оштећени авион на матични аеродром.

Крајем јуна исте године, Драченко је поново на извиђачком лету. У близини града Јаши митраљира и пали непријатељски воз, након чега успева и да обори један непријатељски авион. За овај подвиг је предложен за одликовање Орденом славе другог степена. Одликован је након поновљеног предлога за одликовање. Међутим, због административне грешке, Драченко је добио два Ордена славе другог степена, пошто је реализован и први предлог за одликовање.

Октобра месеца, Драченко предводи групу од шест авиона Ил-2, који уништавају три немачка тенка Tiger који су ометали напредовање совјетских снага и чинили уско грло на Карпатима. Драченко је иза себе већ имао 157 мисија са 24 ваздушних борби, уништених 76 непријатељских оклопних возила и тенкова, шест оклопљених транспортних возова, 654 аутомобила, 122 тешких камиона и вагона, седам складишта, четири моста… Уз то, оборио је пет, а на земљи уништио још девет авиона. Све ово је било довољно за предлог за одликовање Орденом хероја Совјетског Савеза, који ће добити 26. октобра 1944.

Након откривања очне протезе, Драченко је скинут са летења. 1947. одлази у Кијев где 1953. на Кијевском универзитету завршава права.

Драченку је 26. новембра 1968. други примерак Ордена славе другог степена замењен Орденом славе првог степена, чиме је постао витез Ордена славе.

Преминуо је 16. новембра 1994.

Иван Баграмјан

Иван Баграмјан (рус. Ива́н Христофо́рович Баграмя́н, 1897 – 1982), Маршал Совјетског Савеза.

Баграмјан је први од неколико Јермена који су стекли високе војне чинове и положаје у Црвеној Армији током Другог светског рата.

Да којим случајем Русија није ступила  у Први светски рат, Иван Баграмјан би сигурно радио на железници, као и његови отац и браћа. Руска војска га као добровољца прима 16. септембра 1915, распоредивши га у састав 116. резервног батаљона. Након завршетка обуке, Баграмјана распоређују у састав Другог пограничног пука Руског експедиционог корпуса.

По савету начелника штаба пука, Баграмјан 1917. завршава војну школу, након чега бива распоређен у Трећи јерменски пешадијски пук. У саставу ове јединице је све до половине Фебруарске револуције, када је јединица расформирана. Међутим, након успостављања Прве републике Јерменије 1918, Баграмјан се прикључује новоформираним оружаним снагама. Са својим Трећим јерменским пуком, касније Првим јерменским коњичким пуком, остаје до маја 1920, када учествује у неуспешној побуни против Дашнакове владе. У тој побуни је ухапшен и послат на принудни рад. Са избијањем Турско-јерменског рата, Баграмјану је омогућено да са робије ступи у војску. Децембра 1920, Јерменија је совјетизована, а националне оружане снаге распуштене. Баграмјан је ипак изабрао да се прикључи 11. совјетској армији, где постаје командант коњичког пука. Три године касније, Баграмјан се налази на месту команданта Александропољског коњичког пука, и на том месту ће остати до 1931. Две године касније, завршава Лењинградску коњичку школу, а 1934. и Војну академију Фрунзе. Од 1934. до 1936. Баграмјан обавља дужност начелника штаба 5. коњичке дивизије, а од 1938. ради као предавач на војној академији. У међувремену, Стаљин у чисткама уништава добар део искусног војног кадра. Иако су његови класићи са војне академије, Јеременко и Жуков, напредовали након чистке, Баграмјан је наставио да стагнира.

Након што је Жуков постао командант Кијевског војног округа, Баграмјан му пише писмо у коме тражи да службује под његовом командом. Жуков се сложио са овим захтевом, и од њега тражи да напише рад који ће бити предочен командантима совјетских војних округа. Баграмјанов рад, Извођење привремених нападних операција, је импресионирао Жукова, који га након тога поставља на место начелника оперативног одељења 12. армије која се налазила у Украјини. Након три месеца, Баграмјан – тада пуковник, постаје заменик начелника штаба Сугозападног фронта, са командом у Кијеву.

Немци јуна 1941. нападају Совјетски Савез. За разлику од многих граничних трупа које су неспремне дочекале немачки напад, Баграмјан и његов командант, Михаил Кипронос, веровали су да је немачки напад неизбежан. Ипак, Кипронос је одлучио да игнорише Баграмјаново мишљење да ће Немци применити муњевити напад као у Пољској 1939. и западном делу Европе 1940. ( Баграмјан je целу зиму 1939-40. био заузет разрадом плана којим ће се супротставити нападом са запада, који је након многих ревизија одобрен 10. маја 1940.)

У јутро 22. јуна, Баграмјан је добио задатак да надгледа војни конвој ка Тарнопољу. У тренутку кретања колоне крај аеродрома у близини Бродија, немачки авиони су извршили удар по совјетским авионима на земљи. Неколико часова касније, конвој – иако два пута митраљиран – стиже у Тарнопољ. Планови за контранапад су ступили на снагу већ трећег дана по почетку немачког напада, али како је неред већ захватио совјетске трупе – контранапад је пропао. Баграмјан учествује у великој тенковској бици на западу Украјине и одбрани Кијева, у којој гине Кипронос, а цео фронт бива опкољен. Баграмјан је један од ретких високих официра који је избегао обруч. Баграмјан након тога почиње да ради у штабу маршала Тимошенка, заједно са будућим совјетским премијером Никитом Шрушчовим. Хрушчов ће га у својим мемоарима описати као „врло прецизну особу која је о свему извештавала онако како јесте.“ Хрушчов је у мемоарима описао и долазак Буђонија који је као представник Ставке дошао у Кијев како би се Баграмјану судило на војном суду. Према Хрушчову, Совјети су били врло сумњичави према сопственим људима, нарочито у редовима Црвене Армије.

Баграмјан ће учествовати у планирању две противофанзиве, међу којима је била и децембарска противофанзива у оквиру битке за Москву. За планирање ове операције Баграмјан ће бити унапређен у чин генерал потпуковника. Истог месеца је постављен на дужност начелника одељења за војне операције, у команди којa је под собом имала три фронта: Јужни, Југозападни и Брјански фронт. Марта 1942, заједно са Хрушчовим и Тимошенком одлази у Москву, где Стаљину представља планове за нову противофанзиву. Стаљин, импресиониран плановима, одобрава операцију и 8. априла поставља Баграмјана за начелника штаба Југозападног фронта.  Армије Северозападног фронта су 12. маја 1942. напале Харков, али су се након заузимања Харкова и затварања избочине Барвенкова од стране Немаца – нашле у клопци. Баграмјан од Тимошенка тражи да измени планове, али и Тимошенко и Стаљин одбијају да дају одобрење. Совјети трпе велике губитке: 6, 9. и 57. армија са око 18 – 20 дивизија су уништене, а Ставка 28. јуна Баграмјана разрешава дужности начелника штаба и поставља га на дужност начелника штаба 28. армије.

Иако никада није водио борбену јединицу, маршал Жуков Баграмјану поверава команду над 16. армијом, где наслеђује Константина Рокосовског који је послат да командује Брјанским фронтом. Људство 16. армије је искоришћено за попуну 5. армије, док је командни кадар померен у други ешалон Западног фронта, где командује делом јединица 10. армије на њеним одбрамбeним линијама. Међутим, 11. августа Немци крећу у изненадни напад на јужно крило Западног фронта, раздвајајући 61. од 16. армије. Баграмјан успева да брзо пребаци своје снаге и заустави напредовање Немаца. Како је сва пажња била усмерена на Стаљинград и Кавказ, 16. армија је до фебруара 1943. мировала. 16. армија се тада састојала од четири дивизије и једне пешадијске бригаде, а у светлу нове офанзиве, Баграмјану су додате још две дивизије, пешадијска бригада, четири тенковске бригаде и неколико артиљеријских пукова.

Како је битка за Стаљинград означила прекретницу рата, немачке снаге су се у лето 1943. реорганизовале за нову офанзиву, напад на курску избочину коју су држале совјетске снаге. Немачка врховна команда је морала да употреби јединице ветеране, међу којима су се налазиле и Девета армија и Други СС оклопни корпус. Баграмјановој 11. гардијској армији (преименована 16. армија) су придодате још три пешадијске дивизије и два тенковска корпуса. Није се слагао са планом Ставке, која је настојала да опколи немачке снаге, слично као у операцији Uranus. Тврдио је да ће му тако снаге бити развучене и да ће имати потешкоће у нападу на утврђене немачке линије у Болхову. Да би избегао Харковски фијаско из претходне године, Баграмјан је затражио да 61. армија из Брјанског фронта помогне његовом 11. гардијској у уништењу немачких положаја у Болхову, чиме ће елиминисати заштиту 9. армије са севера. Овај предлог је одбијен од стране команданата Западног и Брјанског фронта. Априла месеца, Ставка је позвала команданте фронтова и армија у Москву, како би извршили последње припреме пред битку. На овом састанку Стаљин, поред противљења команданата фронтова, одобрава Баграмјанову замисао; добија двадесет дана да припреми 11. гардијску армију за борбу, о чему извештава 24. маја. 11. гардијска армија је тада располагала са 135 000 људи, 280 тенкова и других оклопних возила, 2 700 артиљеријских оруђа и неколико стотина авиона. Међутим, Стаљин одлаже офанзиву. Међутим, Немци 5. јула покрећу своју операцију Citadel. Немачки губици су у почетку били тешки, јер су Совјети имали добро припремљене одбрамбене линије. Искористивши ту предност, Баграмјанове снаге 12. јула крећу у напад, кодног имена Кутузов, и убрзо пробијају немачке одбрамбене линије, напредујући до 18. јула неких 70 км. Десет дана касније, операција се успешно завршава, а Баграмјан бива унапређен у чин генерал пуковника. Наредног месеца, његове јединице су део совјетских снага које ће натерати Немце да до краја рата остану у дефанзиви.

Након завршетка Курске битке, Совјети крећу у серију напада на разним фронтовима, са циљем протеривања Немаца са совјетске територије. Октобра 1943, Баграмјанова 11. гардијска армија је придодата Другом балтичом фронту, који је имао задатак да ослободи Белорусију и Балтичке републике. Новембра исте године, Стаљин нуди Баграмјану команду над Првим балтичким фронтом, који је имао сличне задатке као и Други балтички фронт, али је слабо напредовао. Стаљин је понудио да задржи и команду над 11. гардијском армијом и сугерисао да то место препусти генерал пуковнику Чибисову. Баграмјан се није слагао са тим избором, јер је већ имао сукобе са Чибисовим, тако да је предложио да се на место команданта 11. гардијске постави генерал потпуковник Галицки. Стаљин је схватао да је овај предлог због тога што двојица команданата не могу да координишу активности уколико имају исти чин, сложио се са његовим предлогом и унапредио га у чин генерала армије. Уз то, Стаљин се сложио да се Другом балтичком фронту врате раније узети тенковски корпуси и пешадијска дивизија, чиме је ојачао Баграмјанове снаге на укупно четири армије: 11. гардијску, 39, 43. и 4. ударну армију.

У зиму 1943, његове снаге напредују ка белоруском граду Витебск. Један од кључних елемената Баграмјановог успеха био је тај да му је доста војника потицало из јединица – ветерана рата које су обучаване у Сибиру, и самим тим му је омогућавало да се лако пробија кроз немачке линије одбране. Међу кључним тачкама битним за заузимање Витебска, био је мало град Городок, који је служио као снажно утврђено комуникацијско чвориште немачких снага. Упркос утврђивању, Баграмјан је успео да својом тешком артиљеријом и авијацијским јединицама крајем децембра изврши припрему за напад, а потом и напад пешадијом и тенковима из три правца. Немачки гарнизон, јачине две пешадијске и једна тенковска дивизија, се предаје 24. децембра. У Москви, вест о ослобођењу Городока је поздрављена почасном паљбом из 124 салутних топова – у част Баграмјана и Првог балтичког фронта.

Стаљин 2. априла 1944. одобрава Баграмјанов захтев да одмори људство од нападних операција. Међутим, Немци у том тренутку покрећу офанзиву против партизана у Белорусији. Баграмјанов штаб је правовремено преусмерио залихе и елементе подршке из ваздуха, так ода је највећи број партизанских јединица избегао немачки обруч. а напредовањем совјетских снага у Украјини и балтичким државама, немачка Група армиај Центар је највећим делом била изолована, тако да се Ставка припремала план операције кодног назива Багратион, са циљем да елиминише џеп са немачким снагама (3. оклопна, 2, 4. и 9. армија). План је држан у строгој тајности, чак и од команданата фронтова. Баграмјан се са својом улогом у овој операцији упознао маја 1944.

План оперције Багратион је предвиђао да Први, Други и Трећи белоруски и Први балтички фронт опколе Групу армија Центар. Баграмјан је имао задатак да нападне немачке снаге које су се налазиле у џепу, пређе Западну Двину и заједно са Трећим белоруским фронтом очисти подручје око Витебска од немачких снага. Иако је план лепо звучао, Баграмјан је био забринут због могућег напада немачке Групе армија Север са севера. Стога се обратио својим претпостављеним, Жукову и Василевском, са молбом да се Први балтички фронт помери западније како би помогао у елиминисању немачке Треће оклопне армије, и потом цепању Групе армија Север на два дела. Василевски и Жуков су прихватили ове аргументе и предочили их Стаљину који их је формално и одобрио.

Совјети су очекивали теше губитке у овој операцији, што није било необично. Ипак, Баграмјан није био поборник одобравања великих губитака у борби, тако да је увек настојао да постигне изненађење и тиме смањи властите губитке. Тако је испланирао да 43. армија подиђе непријатељу кроз мочваре. Овај потез ће се показати као исправан, пошто је почетком јуна 1943, 43. армија постигла успех на овом правцу. Како је напредовао ка Витебску, његовим снагама су помагале неке белоруске герилске формације које су успеле да априла 1943. избегну немачки обруч. Припадници ових група су обезбеђивали корисне обавештајне податке, укључујући податке о локацијама мостова и покретима немачких јединица, а вредно је поменути и да су извршавали успешне нападе на елементе немачке позадине.

Операција Багратион је започела 22. јуна 1944, са Баграмјаном у напредовању западније него што је првобитно планирано. Међутим, код северног крила је остала празнина, пошто јединице Другог балтичког фронта нису предузимале ништа, иако су имале задатак да помогну у одбрани тог подручја. Стаљин се сложио да пошаље тенковски корпус да ојача Баграмјанове снаге, али му је наредио и да заузме Полоцк, како би прекинуо комуникацијске линије немачке Групе армија Север и отворити пут ка централном делу балтичког региона. Његове снаге су до 3. јула извршиле задатак, уништивши Трећу оклопну армију и заузевши Полоцк. Четири дана касније, Баграмјан бива одликован Орденом хероја Совјетског Савеза.

Након свеопштег успеха у операцији, Први балтички фронт је ојачан са још три армије (39, 51. и 2. гардијска армија), уз напомену да је у састав Другог балтичког фронта прешла 4. ударна армија. Први балтички фронт је добио наређење да крене на запад како би зауставио повлачење преосталих немачких јединица из састава Групе армија Север. Баграмјан је претпоставио да ће немачке снаге организовати одбрану код Риге. Василевски је одобрио промену планова уколико се његове процене покажу тачним. Напредујући ка западу, постало је јасно да ће Група армија Север покушати да наткрили Баграмјанове снаге код Даугавпилса (Двинск), као што је овај раније предвидео. Василевски, држећи своје обећање, предложио је Стаљину да дозволи Баграмјану да крене ка Даугавпилсу, али је овај то одбио. Василевски је стога преузео иницијативу и на своју руку одобрио Баграмјану измену плана. Међутим, без 4. ударне армије, Баграмјан је остао „кратак“ јер 39. армија не само да није пристигла, већ је имала свега седам дивизија ( у поређењу са десет дивизија 4. ударне армије). Проценивши да време истиче и не иде му у прилог, кренуо је са оним чиме је располагао.

Његове јединице су до 9. јула успеле да остваре значајан успех, пресекавши пут који је повезивао Каунас са Даугавпилсом. Користећи ову предност, Баграмјан је садејствовао са осталим командантима фронтова, у циљу извршења напада на позадину Групе армија Центар. Ипак, лоша координација између јединица је довела до застанка у напредовању. Баграмјан је схватао да се немачке снаге неће лако повући из балтичког региона, те да би даље напредовање ка Каунасу било несврсисходно. Предложио је Ставки да покрене велику офанзиву ка Риги, али је тај план одбијен, са образложењем да ће до почетка те офанзиве армије Другог и Трећег балтичког фронта већ потиснути Групу армија Центар на територију Прусије. Након безуспешног убеђивања, Баграмјан добија наређење да крене ка путу који повезује Шљаујај и Ригу.

Од Василевског крајем јула добија наређење да крене на Ригу. Његове јединице 30. јула избијају код приморског града Тукумс, близу Ришког залива, чиме су одсекли 38 немачких пешадијских и оклопних дивизија у Летонији. За постигнути успех одликован је Орденом Хероја Совјетског Савеза. Током августа, совјетске снаге су застале, концентришући се на заустављање немачких напада. Први, Други и Трећи балтички фронт 14. септембра 1944. коначно крећу у напад са циљем заузимања Риге, где наилазе на снажан отпор. Након десет дана, Ставка наређује Баграмјану да његове снаге оставе Други и Трећи балтички фронт, прегрупише их и нападне Мемел. Његове снаге нападају Мемел 5. октобра, а пет дана касније долазе до града и спречавају немачке јединице да се повуку ка Прусији.

Почетком 1945, Баграмјанове снаге напредују ка Источној Прусији. У операцији Samland, Баграмјанов Први балтички фронт заузима данашњи Калињинград, а 9. маја 1945. немачке снаге, заробљене у Курландском џепу, се предају.

Баграмјан након завршетка рата остаје командант Балтичког војног округа, водећи операције против партизана у Летонији и Литванији. Главни инспектор Министарства одбране постаје 1954, а годину дана касније – у чину Маршала Совјетског Савеза – постаје заменик министра одбране. Након тога обавља и дужности начелника Генералштабне академије и команданта резервних снага совјетских оружаних снага. Пензионисан је 1968. Након смрти маршала Чујкова 1982, Баграмјан је био последњи живи совјетски маршал из периода Другог светског рата. Баграмјин умире свега неколико месеци након Чујкова, 21. септембра 1982. Сахрањен је у Кремљу.