Василиј Иванович Чујков

Василиј Чујков (Васи́лий Ива́нович Чуйко́в; 12. фебруар 1900 – 18. марта 1982), током Другог светског рата генерал потпуковник Црвене армије, командант 62. армије током Стаљинградске битке, двоструки Херој Совјетског Савеза, након рата Маршал Совјетског Савеза.

Чујков је рођен у породици земљорадника, као осмо од дванаесторо деце. Са дванаест година напушта школу и породични дом, како би зарађивао за живот у фабрици у Санкт Петербургу.

Током Руског грађанског рата 1917, Чујков остаје без посла. Касније, исте године, старији брат га доводи у редове Црвене гарде. Годину дана касније, 1918, Чујков се придружује Црвеној армији.

Октобра 1918, Чујков бива послат, као заменик командира чете, на Јужни фронт, где су се водиле борбе са снагама Белих. У пролеће 1919, постаје командант 40. пука (касније преименованог у 43. пук), који је био део 5. армије која се супротстављала Колчаковим снагама у Сибиру.

Досије Чујкова, током службе у Руском грађанском рату, био је беспрекоран. Из рата је изашао са два Ордена Црвене заставе. Рањаван је четири пута. Шрапнел који је зарадио у Пољској, а који није могао да се извади, изазвао му је делимичну парализу руке. Ова рана ће му касније доћи и главе.

Свој пук је напустио 1921, када се посветио учењу на Војној академији Фрунзе, коју завршава 1925. године.

У советском нападу на Пољску, 1939, Чујков командује 4. армијом. У Зимском рату 1940. предводи 9. армију. Његова армија је поражена у бици код Суомусалмија, након чега Чујков бива послат у Кину као саветник Чанг Кај Шека. У Кини остаје све до маја 1942.

По повратку у Москву бива постављен на место команданта 64. армије (касније 7. гардијска), на западној обали Дона. Пре него што је почела сама Стаљинградска битка, Чујков постаје командант 62. армије, која је имала задатак да брани сам Стаљинград, док је његова бивша јединица, 62. армија, била на јужном крилу.

Чујков у Стаљинграду развија посебну тактику борбе, где је своје јединице држао константно у блиском додиру са немачким јединицама, чиме је умањио супериорну ватрену подршку којом су располагале немачке снаге. Такође је био врло умешан у увлачењу немачких оклопних снага у град, где су постајали жртве сопствених бомби, али и лак плен за совјетске борце наоружане Молотовљевим коктелима. Ова тактика је умањила ефикасност немачког ваздухопловства, пошто нису могли да нападну совјетске положаје, а да не угрозе и сопствене снаге.

Након победе у Стаљинградској бици, 62. армија постаје 8. гардијска армија. Чујков командује 8. гардијском армијом у саставу 1. белоруског фронта и напредује кроз пољску територију, водећи совјетску офанзиву која је на крају освојила и Берлин. Чујков је био први савезнички официр који је сазнао за Хитлерову смрт, тако што му је ту вест саопштио немачки генерал Ханс Кребс, који је у Чујков штаб дошао у својству преговарача. Чујков је прихватио предају немачких снага у Берлину од генерала Хелмута Вајдлинга, команданта одбране Берлина.

Након рата, Чујков је остао у Берлину, као командант совјетских снага у Немачкој. Ову дужност је обављао од 1949. до 1953, када је постао командант Кијевског војног округа. Током обављања ове дужности, 11. марта 1955. је унапређен у чин Маршала Совјетског Савеза. Од 1960. до 1964. на месту је команданта копнене војске.

Чујков је био и главни консултант за пројект меморијалног комплекса „Херојима Стаљинградске битке“ на Мамајев Кургану, где је и сам сахрањен 1982. године.

Носилац је високих војних совјетских и иностраних одликовања, међу којима су најзначајнија два Ордена хероја Совјетског Савеза (1944. и 1945), девет Ордена Лењина (1943, 1944, 1945, 1950, 1960, 11970, 1975, 1978, 1980), Ордена Октобарске револуције (1968), четири Ордена црвене заставе (1920, 1925, 1944, 1948), три Ордена Суворова првог степена (1943, 1944, 1945), Ордена црвене звезде (1940).

Иван Иванович Федјунинскиј

Генерал потпуковник Иван Иванович Федјунинскиј (Федюнинский Иван Иванович), рођен је у породици сељака на Уралу. Приступио је Црвеној Армији 1919. Борио се у Руском грађанском рату, када је два пута рањен. У периоду 1923.-24. завршава Пешадијску школу у Владивостоку и бива распоређен у пешадијски пук.

Свој пробој прави августа 1939, када командујући моторизованим пуком  као део контранапада Жукова опкољава јапанску 23. пешадијску дивизију у бици код Халкин Гола. Тиме упада у очи Жукову и добија орден Хероја Совјетског Савеза. Јуна 1941. командује 15. стрељачким корпусом у Украјини али га враћају у Москву да организује једну од резервних армија. Ипак, Жуков га узима за свог заменика и води у Лењинград, потом га, кда постаје јасно да ће немачка 4. оклопна група можда продрети код Пулкова, поставља за команданта 42. армије. Убрзо потом, Федјунинскиј преузима команду над 54.армијом на Волховском фронту, са којом прави успешну офанзиву марта 1942, када се формира испупчење код Погосте. Играо је кључну улогу и у операцији Звезда, када је тешко рањен од минобацачке ватре. Вративши се са опоравка крајем 1943, преузима команду над 2. ударном армијом и успешно је води у пробој из Ораниенбаума јануара 1944. За четири године, Федијунинскиј је командовао са шест армија, а као један од омиљених команданта Жукова, био је мање рањив на притисак Ставке или НКВД од Мерецкова и Говорова.

Фјодор Иванович Толбухин

Поред тога што је Маршал Совјетског Савеза, херој Совјетског Савеза, Народни херој Југославије, Херој Народне Републике Бугарске, носилац ордена Победе, уз име Федора Толбухина може се ставити и одредница „заборављени Маршал“.

Црвена армија је током Другог светског рата ослободила главне градове седам држава: Берлин, Беч, Праг, Будимпешта, Букурешт, Варшаву, Београд и Софију. Јединице 3. украјинског фронта, којим је командовао маршал Толбухин, ослободиле су три: главне градове Румуније, Бугарске и Југославије. Толбухин је преминуо 1949, тако да није имао времена да народу остави мемоаре победника, уживајући у послератним ловорикама.

Толбухин је рођен 16. јуна 1894. у земљорадничкој породици у Јарославу, североисточно од Москве. Са почетком Првог светског рата, Толбухин се 1914. као добровољац пријавио у редове царске војске. Две године касније је унапређен у чин капетана, а за исказану храброст је више пута одликован.

Августа 1918. Толбухин прелази у редове Црвене армије, где обавља дужност начелника штаба 56. пешадијске дивизије. Након завршетка руског грађанског рата 1921, Толбухин обавља низ штабних дужности. Десет година касније завршава Војну академију Фрунзе. 1937, након серије штабних дужности, Толбухин постаје командант дивизије. Годину дана касније, 1938, постаје начелник штаба Закавкаског војног округа. На овом положају га затиче немачки напад на Совјетски Савез. Августа 1941. бива прекомандован на место начелника штаба Кримског фронта, где остаје до марта 1942. Од маја до јула 1942. обавља дужност помоћника команданта Стаљинградског војног округа. Након тога, Толбухин постаје командант 58. армије. На тој дужности ће остати до марта 1943. Након што га је претпостављени, генерал пуковник Андреј Јероменко похвалио за учешће у Стаљинградској бици, Толбухин одлази на место команданта 57. армије, а након тога и на место команданта Јужног фронта.

Јужни фронт је октобра 1943. преименован у 4. украјински фронт. Маја 1944. одлази на место команданта 3. украјинског фронта. Током летње офанзиве, од јуна до октобра 1944, Толбухин и Малиновски крећу на Балкан. Толбухин 14. септембра 1944. постје Маршал Совјетског Савеза, два дана након Малиновског. Док се Малиновски кретао ка Мађарској и Југославији, Толбухин је заузимао Бугарску. Након Бугарске, Толбухин усмерава своје снаге ка северозападу, ослобађајући један део Југославије и заузимајући јужни део Мађарске.

Након завршетка рата, Толбухин постаје командант Јужне групе совјетских снага, задужених за регион Балкана, Мађарске, Румуније. Јануара 1947. ова формација бива расформирана, а Толбухин постављен на место команданта Закавкаског војног округа. Ову дужност ће обављати до своје смрти, 17. октобра 1949.

Толбухин се сматра једним од најбољих совјетских командата Другог светског рата. Описиван је као педантан, пажљив и не претерано амбициозан. Био је поштован од стране команданата и својих војника, посебно због чињенице да је увек настојао да смањи сопствене губитке. За своје учешће у Другом светском рату одликован је са више војних одликовања, како совјетских тако и иностраних.

Сахрањен је у Кремљу, а у родном Јарославу му је подигнут споменик.

У градовима које је ослобађао, улице су називане његовим именом, да би након друштвених промена деведесетих година исте губио. Такав је био и случај са Улицом маршала Толбухина у Београду која је понела име Шкота Френсиса Макензија, заслужног за парцелисање данашње општине Врачар у Београду. Наиме, 1879. Макензи је од сина председника српског парламента, Стојана Симића откупио то подручје, исушио га и испарцелисао га за продају. Макензи је себи саградио кућу на месту где се после Другог светског рата налазио биоскоп „Славија“, а где се данас налази паркинг. Слично су, у општој хистерији мењања имена улица, прошле и улице које су носиле имена Црвене армије, генерала Жданова и сл. Овај, назовимо га исхитрени потез, исправљен је 2010, када су овим улицама враћена стара имена.

Филип Иванович Голиков

Филип Голиков (Фили́пп Ива́нович Го́ликов), маршал Совјетског Савеза.

Филип Голиков је рођен 30. јула 1900, у селу Борисов, Пермска губернија. Црвеној армији се прикључио маја 1918. и учествовао у Руском грађанском рату. Током међуратног периода, извршава политичке задатке широм Црвене армије, на различитим локацијама, укључујући Приволшко-уралски и Западносибирски војни округ. У периоду од 1929. до 1931, Голиков похађа војну академију. Новембра 1931, постаје командант 95. пешадијског пука 32. пешадијске дивизије. Командант 61. пешадијске дивизије постаје октобра 1933. Септембра 1936. постављен је на место команданта 8. самосталне механизоване бригаде. Јула следеће године постаје командант 7. механизованог корпуса, а јануара 1938. постаје члан Војног савета Белоруског војног округа. Исте године постаје и члан Врховног савета Совјетског Савеза, и ту функцију ће обављати до 1946. Новембра 1938. постаје командант Виницке армије, која ће се касније, септембра 1939, преформирати у 6. армију.

Средином септембра 1939, Голиков предводи 6. армију у нападу на Пољску. Јула 1940, прекомандован је у Генералштаб као начелник војнообавештајне службе (Главное разведывательное управление), где ће поднети терет пропуста правовременог откривања немачких припрема за напад на Совјетски Савез. Након неуспеха у обавештајним водама, Голиков бива упућен у Велику Британију и САД као шеф совјетске војне мисије.

Октобра 1941, Голиков се враћа у Совјетски Савез и преузима команду над 10. армијом, са којом учествује у одбрани Москве. Фебруара 1942, поствљен је за команданта 4. ударне армије. Априла исте године постаје командант Брјанског фронта, а од јула командује Вороњешким фронтом. Након пораза у подручју Вороњеж-Ворошиловград, августа 1942. је пребачен у 1. гардијску армију, на Стаљинградски фронт, где истовремено добија и дужност заменика команданта Стаљинградског фронта. Октобра 1942. постаје командант Северозападног фронта, на пар дана, након чега одлази на дужност начелника ГРУ. Дужност начелника ГРУ обавља кратко време, да би био постављен на дужност команданта Вороњешког фронта. У јануару и фебруару 1943, његове јединице успешно туку мађарске снаге, али током Треће битке за Харков трпи велике губитке, што доводи до његовог одласка у Москву. У Москви, априла 1943, постаје заменик народног комесара одбране за персонал и на том положају ће остати до 1950.

У периоду од 1944. до 1946. Голиков службује као званичник у пословима репатријације совјетских ратних заробљеника. У трупу се враћа 1950, овог пута као командант самосталне механизоване армије. Начелник Војне академије оклопних јединица постаје 1956. Од 1958. до 1960. обавља дужност начелника главног политичког одељења совјетских оружаних снага. Маја 1961. постаје Маршал Совјетског Савеза.

Пензионисан је 1962. године, из здравствених разлога. Преминуо је 1982. године. Сахрањен је у Москви.