Јасхаћи торпедо SSB (Siluro San Bartolomeo)

Јахаћи торпедо SSB је развијен као одговор на недостатке претходно произвођеног торпеда SLC, али знатно већег пречника. Разлика се огледала и у томе што посада више није седела на, већ – у торпеду, чиме су били заштићени од притиска воде који се стварао током вожње већом брзином (4 чвора у односу на брзину торпеда SLC која је износила 2,5 чвора).

Овај торпедо је имао и акумулаторе већег капацитета, два контраротирајућа трокрака пропелера и два мала увлачива хоризонтална стабилизатора. Ово торпедо не само да је у погледу брзине, аутономије, маневрабилности и носивости било супериорније у односу на класу SLC, већ је било и поузданије средство. Италијани су успели да произведу свега три торпеда, а сама капитулација их је спречила да произведена торпеда провере у пракси.

TТ карактеристике
Посада 2 члана
Дужина 6,77 м
Пречник 790 мм
Депласман 2,2 т
Погон електромотор 7,5 КС
Брзина 2,3 – 4 чв
Аутономија 10 миља брзином од 3 чв
Наоружање верзија 1: експлозивно пуњење од 300 кг
верзија 2: експлозивно пуњење од 400 кг
верзија 3: два експлозивна пуњења 180/200 кг

Јахаћи торпедо SLC (Siluro a Lenta Corsa)

Siluro a Lenta Corsa као музејски експонат (фото: Giovanni Dall’Orto)

Предак јахаћег торпеда SLC, познатог и под надимком „Maiale“ (свиња), била је италијанска Mignatta, развијена 1918. године. Mignatta је била пројектована за удар по бродовима на сидришту, крцало је два рониоца и магнетне мине, а због своје мале аутономије, у подручје дејства је превожено површинским пловилом. Ово средство је употребљено у потапању првог и јединог југословенског бојног брода „Viribus Unitis“ у пулској луци новембра 1918.

Током 1935, два припадника италијанске ратне морнарице – Teseo Tesei и Elios Toschi, су развили концепт, заснован на идеји коју је Тезеи формулисао још 1927. Концепт је материјализован у јахаћем торпеду SLC и као такав је предочен Министарству морнарице. Министарство је одобрило производњу два прототипа и обезбедило  средства у поморском арсеналу у Ла Специји. На основу искустава у раду са првим прототипом, почетком 1936. је модификован други прототип, а наручено их је још четири. Са овим бројем торпеда је започета и обука кадра. Пројекат је заустављен након рата у Етиопији, да би 1937. настављен. Изграђено је још пет торпеда. Јула 1940. је наручено још осам торпеда, унапређене серије „100“. Наредне године је уследила серија „200“, у чије је пројектовање укључено сво претходно стечено искуство.

Стандардно торпедо калибра 533 мм, које је послужило као основа за SLC, било је подвргнуто опсежним модификацијама. Погонска група и контраротирајући пропелери су замењени електромотором и једним пропелером великог пречника, које је производило мању буку и било прикладније за кретање мањим брзинама.Уграђени су и кормило и хидроплани. На прамцу је уграђена демонтажна бојева глава масе 230 кг, (која је касније замењена са две бојеве главе масе по 125 кг, коришћене за напад на теретне бродове) са механичким временским упаљачем. Бојева глава је имала врло мало негативне пловности и била је лака за манипулисање под водом. Посада је бројала два члана – по једног официра и подофицира. Испред командира се налазио штит, а испод њега панел са инструментима. Међу инструментима се налазио показивач дубине, компас, волтметар, два амперметра, показивач притиска у трим танку и либела. Кормилом и хидропланима се управљало путем „волана“ који се могао окретати у леву и десну страну, али и померати напред и назад. Бирач брзине је имао четири положаја. Дубина роњења се бирала пуњењем и пражњењем трим танкова. Између чланова посаде се налазио брзи танк роњења, који је контролисан путем полуге која се налазила на боку торпеда. Употребом овог танка, торпедо је могло да зарони за 6-7 секунди. Од осталих важних делова, у торпеду су се налазиле и две боце ваздуха под притиском. У кутији иза другог седишта се налазила опрема за сечење мрежа, резервна кисеоничка опрема и дуг конопац који је омогућавао рониоцу да се безбедно врати до торпеда након извршене акције.

SLC је убрзо стекао репутацију механички непоуздане конструкције. Првобитна намера да се торпедо у зону дејства допреми ваздушним путем је напуштена услед техничких проблема, недостатка сарадње са ратним ваздухопловством али и чињеници да није било морнаричке авијације. Током 1940. је проучавана могућност допремања торпеда у зону путем хидроавиона Cant Z.506, што је такође одбачено услед техничких проблема. Средином 1943, 10. флотила је проучавала могућност употребе четворомоторног хидроавиона Cant Z.511 да превезе торпедни чамац MTSM и два торпеда SLC, или алтернативно – једно торпедо и седам рониоца – који су требали да изврше напад на Њујорк. Cant Z.511 је требао да приђе америчкој обали и отпусти торпедни чамац и торпеда. Торпедни чамац би у близину луке довезао торпеда и рониоце, одакле би они кренули у извршење задатка. Обука за превоз торпеда конвенционалном подморницом започета је 1940, са три торпеда привезана на палуби подморнице Ametista. За навођење торпеда назад на подморницу је тестиран систем радио фара, али безуспешно. Како би се избегло ограничење по питању дубине роњења подморница док превозе торпеда, на три подморнице Scire, Gondar и Ambra су опремљене водонепропусним цилиндрима за смештај торпеда. Подморнице Grongo и Murenaсу су имале по четири цилиндра. Рониоци су из зароњене подморнице излазили кроз комору, отварали водонепропусне цилиндре, вадили торпеда и тримовали их, након чега би настављали са задатком.

Подморница Ambra са цилиндрима за смештај торпеда SLC (десно), април 1942.

За транспорт торпеда су коришћени и моторни чамци (Motoscafo Turismo Lento), дужине 8,5 метара. Изграђено је шест чамаца, који су могли да укрцају по два торпеда. Два торпедна чамца, MS74 и MS75, су модификовани за транспорт по два торпеда, али нису имали опрему којом би укрцали торпеда по повратку са задатка.

Највећи успех овим торпедима је постигнут 19. дeцембра 1941, када су поручник Luigi Durand de la Penne и наредник Emilio Bianchi ушли у александријску луку и оштетили два британска бојна брода (HMS Valiant и HMS Queen Elisabeth). Сигурног потапања их је спасило плитко дно луке.

Јахаћи торпедо Neger

Ово средство је настало модификацијом доказаног торпеда G7e. Принципијелна разлика се огледала у замени бојеве главе кокпитом, покривеног акрилном куполом. Оператер је имао прилично једноставне команде (палицу кормила, гас и активирање механизма за отпуст торпеда), а био је опремљен ронилачком опремом и ручним компасом. Купола је у својој основи имала угаону поделу, а шиљак на носу торпеда је омогућавао неку врсту грубог нишањења.

Позиција оператера близу површине воде, тактички императив за операције ноћу, али је поклопац кокпита смањивао видљивост и отежавао уочавање циља. Мала брзина торпеда и немогућност зарањања су умањивали вероватноћу преживљавања на бојишту. Ограничени радијус дејства је захтевао импровизоване зоне лансирања у близини циљева, обично прикладну обалу са силазима ојачаним дрвеним рампама. Лепо време и мирно море су били неопходни за успешно извршавање задатка, а јаке струје су у многоме ограничавале употребу овог средства.

Иако није спадао у групу оружја – самоубица, то је често постајао када би погон подвешеног торпеда започео са радом, а оно се услед неког од кварова није могло отпустити, те је и оператора водило ка циљу. Током 1944. је произведено око 200 пловила овог типа. Први примерци улазе у наоружање марта 1944. Међутим, Neger се показао као врло ризичан по операторе, пошто је стопа смртности оператора износила око 80%. Заузврат, потопљена је једна крстарица, један разарач и три миноловца.

ТТ карактеристике
Посада 1
Дужина 7,6 м
Ширина 0,5 м
Депласман 2,7 т
Погон електромотор снаге 12 КС
Наоружање подвешено торпедо G7e
Даљина пловљења 48 миља брзином од 4 чв

Јахаће торпедо Marder

Једини произведени примерак, данас као музејски примерак

Јахаће торпедо типа Marder у основи је било јахаће торпедо Neger, продужено ради уградње танка роњења капацитета 30 литара. Ова модификација је омогућила роњење на дубини до 10 метара, чиме је отклоњен основни недостатак модела Neger. Ипак, као и код претходника, и Marder је напад могао да изврши искључиво са површине. Боце под притиском су обезбеђивале до 20 зарањања.

У циљу компензирања ограниченог радијуса дејства торпеда, Немци су почетком 1945. модификовали подморницу U-997 за ношење два људска торпеда. Дубина роњења ове подморнице – носача је ограничена на 40 метара, што је и била максимална дубина роњења људског торпеда. Други недостатак је био тај што је подморница морала да изрони да би оператор са торпедом кренуо на извршење задатка. Иако су тестови употребе овог модела били успешни, никада није употребљен у борби.

TТ карактеристике
Посада 1
Дужина 8,3 м
Пречник 0,53 м
Депласман 5,5 т
Погон 8,8 кW
Брзина 4,2 чв
Аутономија 30 М брзином од 3 чв
Дубина роњења 10 м
Наоружање торпедо