Коречика Анами

Коречика Анами (21. фебруар 1887 – 15. август 1945), генерал јапанске царске армије током Другог светског рата, Министар рата у време капитулације Јапана.

Анами је рођен у граду Такета, у породици бирократе Министарства унутрашњих послова, те је одрастао у Токију и у Токушима префектури. Похађао је војну академију копнене војске, као кадет 18. класе. Академију је завршио децембра 1906.

Новембра 1918. Анами завршава Штабни колеџ, у чину капетана. Од априла 1919. до фебруара 1922. службује у генералштабу. Од августа 1923. до маја 1925. се налази у саставу Сахалинске експедиционе армије, која је за време јапанске интервенције у Сибиру имала задатак да заузме северни део острва Сахалин. Августа 1925. унапређен је у чин потпуковника.

У периоду август – децембар 1925, Анами је војни аташе у Француској. По повратку у Јапан, послат је у састав 45. пешадијског пука, а августа 1928. бива постављен на место команданта пука. Од августа 1929. до августа наредне године обавља дужност ађутанта цара Хирохита, када је унапређен и у чин пуковника. Дужност команданта 2. гардијског пука Царске гарде обавља од августа 1933. до августа 1934, након чега постаје командант Војне припремне школе у Токију, а марта 1935. бива унапређен у чин генерал мајора.

Од августа 1936, Анами се налази на месту начелника војно-административног бироа у Министарству рата. Марта 1937. постаје начелник Персоналног бира, да би марта наредне године био унапређен у чин генерал потпуковника.

Са почетком Другог кинеско-јапанског рата, Анамију бива поверена команда над 109. дивизијом. Октобра 1939. је враћен у Јапан како би преузео дужност заменика министра рата у кабинету премијера Фумимаро Коноеа. Анами је припадао струји која је подржала успон Хидеки Тоџоа на власт октобра 1940.

Међутим, априла 1941, Анами се враћа у Кину као командант 11. армије, која је изводила операције у централној Кини. Јула 1942. бива прекомандован на место команданта јапанске 2. групе армије у Манџурији, у чијем саставу су се налазиле 2. армија и 32. пешадијска дивизија. Маја наредне године, Анами је унапређен у чин генерала. Како се стање на Пацифику погоршавало за Јапанце, 2. група армија је од новембра 1943. пребачена на јужно ратиште, где је Анами руководио операцијама у западној Новој Гвинеји.

Децембра 1944. је враћен у Јапан, где постаје инспектор армијске авијације и начелник аеронаутичког одељења, истовремено обављајући дужност и у Врховном ратном савету. Априла 1945. је постао министар рата у кабинету премијера Кантаро Сузукија.

Као министар рата, Анами се противио идеји предаје, упркос томе што је био свестан стања на терену и степена уништења јапанских градова и индустријских капацитета. Чак је и након бомбардовања Хирошиме и Нагасакија био против усвајања Потсдамске декларације, предлажући одсудну битку на јапанској територији којом би се нанели такви губици Савезницима да би Јапан избегао капитулацију и чак задржао нешто од освојених територија.

На крају, његови аргументи су превладани захтевом јапанског цара за прекид рата. Иако су га присталице одбијања капитулације уверавали да треба да да оставку или да гласа против, Анами је подржао одлуку цара. Обавестио је чланове свог кабинета да се царска воља мора поштовати. Одбио је да подржи било какву акцију против одлуке цара, што је била и кључна тачка неуспеха покушаја војног преврата.

Анами је 14. августа 1945. потписао документ о предаји са остатком кабинета, да би у рано јутро следећег дана покушао ритуално самоубиство – сепуку, које је довршио његов сарадник. Сахрањен је у Токију, а његов мач, крвава униформа и опроштајна порука су изложени у Јушукан музеју у Токију.

Лака крстарица класе Tenryu

Лака крстарица Tenryu у Јокосуки, 1925. године

Јапанска царска морнарица је маја 1916. започела конструисање своје прве класе модерних крстарица. Прва два брода, базирана на британским пројектима лаких крстарица класе C и D, названих Tenryu и Tatsuta, грађени су као вође ескадри разарача. Међутим, са свега 3500 тона депласмана, врло брзо су постале премале и преспоре у односу на најновије јапанске разараче. Новији јапански разарачи тог периода, као што је била класа Minekaze, имали су пројектовану брзину пловљења од 39 чворова, што је било за шест чворова више од крстарица класе Tenryu. Нове крстарице су имале и малу ватрену моћ, посебно када се упореде са америчким извиђачким крстарицама класе Omaha.

Велика брзина пловљења је била од великог значаја за успех конструкције брода, те су примењене мере ради смањења масе брода и повећања односа дужине и ширине брода. За погон су изабрана три сета турбина које су тада биле уграђиване и  у разараче. Пара за погон турбина обезбеђена је уградњом десет парних котлова, од којих су два могла да користе и угаљ и дизел гориво.

Оклопна заштита бродског трупа пројектована је тако да пружа заштиту од погодака пројектила калибра 101 мм, пошто су амерички разарачи били наоружани топовима тог калибра.

Oве крстарице су из бродоградилишта изашле наоружане са четири топа Type 3, калибра 140 мм. Сви топови су били једноцевни, смештени на уздужници брода. Управљање ватром је вршено преко артиљеријског директора на прамчаном јарболу. Даљина до циља се одређивала помоћу два даљиномера дуга 2,4 м, од којих је један уграђен на командном мосту, а други на крменом делу надграђа. За одбрану од напада из ваздуха, крстарица је располагала топом калибра 80 мм на крми и два митраљеза калибра 6,5 мм на средњем делу брода. Торпедно наоружање су чинила два троцевна торпедна апарата калибра 533 мм; то су били први торпедни апарати уграђени на бродове јапанске царске морнарице.

Ове крстарице су до избијања Другог светског рата претрпеле значајне модификације. Јапанци су током 1935-36. разматрали конверзију бродова у противавионске крстарице, у којој су требали да добију по четири двоцевна топа калибра 127 мм. Међутим, због недостатка места у бродоградилиштима, ова конверзија је била немогућа. До другог разматрања конверзије у противавионске крстарице долази 1938-39, али и она остаје само слово на папиру. Новембра 1940, у оквиру припреме за рат, долази до модернизације бродова. Уклоњен је противавионски топ калибра 80 мм, као и митраљези калибра 13 мм који су уграђени 1937. Уместо њих, уграђена су два двоцевна топа калибра 25 мм. Уместо комбинованих котлова уграђени су котлови на нафту.

Како су обе лаке крстарице ове класе од 1939. посматрани као бродови друге линије, ране модификације су биле мале. У периоду од 23. до 27. фебруара 1942, обе крстарице су добиле по два крмена двоцевна топа калибра 25 мм. Пети двоцевни топ калибра 25 мм је уграђен само на лаку крстарицу Tatsuta, с обзиром да је лака крстарица Tenryuпотонула пре те модификације. Током ремонта 1943, Tatsutaје вероватно добила и радар модела No. 21 или 22.

Лака крстарица Tatsuta са разарачима двадесетих година, јапанске територијалне воде

ТТ карактеристике
Тип лака крстарица
Депласман 3948 т стандардни
4350 т пуни
Дужина преко свега 142,9 м
Ширина 12,3 м
Газ 4 м
Погонска група 3 гасне турбине, 10 котлова
Брзина пловљења 33 чв
Даљина пловљења 5000 М брзином од 14 чв
Посада 327 чланова
Наоружање 4 х 140 мм
1 х 80 мм
2 х 6,5 мм
6 х ТЦ 533 мм
Оклопна заштита појас   63 мм
палуба 25 мм
командни мост 51 мм
Судбина бродова класе Tenryu потонула 18.12.1942.
Tatsuta потонула 13.3.1944.

Лаке крстарице класе Kuma

Лака крстарица Kuma

Прве две лаке крстарице, депласмана 5500 тона, назване Kuma и Tama, наручене су 1917. Како су биле прве крстарице депласмана 5500 тона, биле су означаване и као Модел I 5500 тона. Следеће три крстарице депласмана 5500 тона су наручее годину дана касније. Сама класа крстарица је пројектована у време изградње крстарица класе Tenryu. Помак са брода депласмана 3000 на депласман од 5500 тона је омогућио уградњу бољих решења. Како би се отклоно један од недостатака класе Tenryu, класа Kuma је имала дужи труп и снажнију погонску групу, чиме се намеравала постићи максимална брзина пловљења од 36 чворова, која је била неопходна да би се брод користио уз нове разараче. Виша палуба је значила и већи комфор посаде.

Као и крстарице класе Tenryu, крстарице класе Kumaсу имали командни мост лагане конструкције, иза кога се налазио троножни јарбол са платформом за управљање ватром и два рефлектора. На крми се налазило и мало надграђе.

Последњи брод из класе, крстарица Kiso је изграђена са полетном платформом дужине девет метара, смештеном изнад прве две артиљеријске куполе. Платформа је 1922. уклоњена, али је надграђе задржало облик хангара. Оклопна заштита се и даље сводила на заштиту од артиљеријских пројектила калибра 4 инча (101 мм).

Пројектована брзина пловљења брода је износила 36 чворова, за шта је било потребно обезбедити погон снаге 90 000 КС. Употребљено је четири осовинских водова, који су погоњени са 4 гасне турбине снаге по 22 500 КС. Пара је долазила из дванаест котлова, међу којима и мали број комбинованих котлова (са погоном и на чврсто и на течно гориво).

Батерија главне артиљерије на првој класи крстарица депласмана 5500 тона је бројала седам једноцевних топова калибра 140 мм. Два топа су се налазила на прамцу, по један на боковима и три на крми брода; то је значило да је шест топова могло да отвара ватру преко бока брода. Овакав распоред топова главне артиљерије постаће стандард и код анредне две класе крстарица депласмана 5500 тона. Управљање ватром је вршено помоћу директора уграђеног на врху прамчаног јарбола и даљиномерима дугим 2,4 м, уграђеним између другог и трећег димњака. Противавионско наоружање је било ограничено на свега два једноцевна топа калибра 80 мм и два митраљеза калибра 6,5 мм. Од торпедног наоружања, крстарица је располагала са осам торпедних цеви калибра 533 мм, уграђених у оквиру два четвороцевна торпедна апарата. Први торпедни апарат се налазио иза прамчаног надграђа, док се други налазио иза трећег димњака. Како торпедни апарати нису били уграђени у уздужници брода, само је по један могао да гађа преко бока брода.

Почевши од 1931, на крстарицама Kuma и Tama је уграђен катапулт за лансирање хидроавиона, обично Каванишијевог модела Е7К1. Катапулт се налазио између артиљеријских купола број 5 и 6.

Лака крстарица Oi, 1923. године

Крстарице ће од 1933. добијати модификована надграђа, при чему ће платнене странице командног моста бити замењене металним, као и торањ за уградњу даљиномера иза командног моста. Крстарица Kiso ће на прва два димњака добити поклопце као заштиту од кише, што ће јој дати јединствен изглед.

Топови Type 3 калибра 80 мм су 1941. замењени двоцевним топовима Type 96 калибра 25 мм, док су митраљези калибра 6,5 мм замењени калибром 7,7 мм. Све крстарице класе Kuma, њих пет, током рата на Пацифику су подвргнути постепеним модернизацијама. Модификације су се разликовале од брода до брода, али су се углавном састојале од уклањања катапулта за авионе и најмање једне куполе калибра 140 мм, као и замене са двоцевним или троцевним противавионским топом калибра 26 мм. У периоду 1943-44, Kiso и Tama ће добити двоцевну куполу са топовима калибра 127 мм, док ће само Kiso, Tama и Kitakami добити радар.

Августа 1941, крстарице Ōi, Kitakami и Kisoсу подвргнуте конверзији у торпедне крстарице, а у циљу формирања специјалне пловне јединцие торпедних бродова. Како није било довољно четвороцевних торпедних апарата, конверзија је извршена само на прва два брода. Конверзија је рађена тако да су уклоњене крмене артиљеријске куполе и на њихово место уграђени торпедни апарати. Десет уграђених торпедних апарата по броду, по пет на сваком броду, чинило је да један брод може у нападу лансирати до 40 торпеда. Ове крстарице ће у августу наредне године бити модификоване у брзе транспортне бродове; торпедни апарати ће бити демонтирани, како би се направило место за искрцна средства Daihatsu, шине за дубинске бомбе и два троцевна противавионска топа.

Пробно ланcирање јахаћег торпеда са палубе лаке крстарице Kitakami

Након што ће 1944. претрпети оштећења, крстарица Kitakami ће бити конвертована у брод носач јахаћих торпеда. Сво бродско наоружање ће бити демонтирано и замењено са два једноцевна топа калибра 127 мм (на прамцу и крми), 67 противавионских топова калибра 25 мм (12 троцевних и 31 једноцевни), два бацача дубинских бомби и осам јахаћих торпеда Model 1 Kaiten. Променама у машинском простору (уклањање дела турбина), брзина пловљења је редукована на 23 чворова.

Шема лаке крстарице Tama, стање из 1940. извор: The-blueprints.com

ТТ карактеристике
Тип лака крстарица
Депласман 5500 т стандардни
5832 т пуни
Дужина преко свега 162,1 м
Ширина 14,2 м
Газ 4,8 м
Погонска група 4 осовинска вода, 4 турбине Gihon, 12 Kampon котлова
90 000 КС
Брзина пловљења 36 чв
Даљина пловљења 9000 М брзином од 10 чв
Посада 450 чланова
Наоружање 7 х 140 мм
2 х 80 мм
2 х 6,5 мм
8 х ТЦ 533 мм
48 мина
Оклопна заштита појас 60 мм
палуба 30 мм
Судбина бродова класе Kuma, потопљена 10. марта 1944.
Tama, потопљена 25. октобра 1944.
Kitakami, изрезана у старо гвожђе 1946-47.
Oi, потопљена 10. септембра 1944.
Kiso, потопљена 13. новембра 1944.