Nakajima Ki-43 Hayabusa

Јапанске оружане снаге су се априла 1942. налазиле на таласу победа. Изненађени, мање бројни, слабије наоружани, савезнички гарнизони у југоисточној Азији и на Индонежанском архипелагу падали су један за другим. За свега неколико недеља, јапанско армијско и морнаричко ваздухопловство су обезбедили превласт у ваздушном простору. Половина света је при помену јапанских ловаца имала у мислима слику ловца Mitsubishi Zero, док је његов побратим, Nakajima Hayabusa био скоро непознат ван ваздухопловних кругова. Ловачки авион Nakajima Hayabusa Type I је био веома значајан авион, који је премостио јаз између две генерације ловачких авиона. Серијски произвођен током близу седам година, видео је излазак јапанског сунца изнад Кине и Малаје, али и његов залазак, када је послужио као авион камиказа у последњој одбрани јапанских острва.

Јапанско армијско ваздухопловство је децембра 1937. године доделило компанији Накађима, најзначајнијем произвођачу авиона, уговор о развоју ловца једноседа који би заменио ловца Type 97 Ki-27, који се тренутно налазио у наоружању. Потписивање уговора на овакав начин, директним прилазом произвођачу, био је преседан који је указивао на то да су Јапанци били задовољни са Ki-27, првим правим домаћим авионом који је по перформансама парирао водећим супарничким авионима. Охрабрен тим успехом, јапански војни врх је заобишао уобичајени процес испитивања и са Накађимом потписао уговор за напреднији авион. Према тактичко техничким захтевима, тражен је ловачки авион за пратњу и пресретање, максималне брзине лета од најмање 500 км/ч, брзине пењања од 5000 метара за 5 минута, долета од 800 км, наоружан са два митраљеза калибра 7,7 мм, док се у погледу маневрабилности захтевала истоветна као код авиона Ki-27.

Задатак пројектовања новог ловачког авиона поверен је конструктору Хидеу Итокави. Овај задатак је био прилично тежак, с обзиром да се једна тражена карактеристика могла достићи, али на уштрб других тражених карактеристика. Пројектовани авион је био резултат компромиса тражених карактеристика и у почетку је приказивао све недостатке компромиса. Погоњен је новим мотором, снаге 950 КС, који је био Накађимина верзија мотора уграђиваних у авионе Mitsubishi A6M. Авион је био заврши продукт политике смањења масе и вучења, што је примењено с обзиром да се постављених захтевима није дефинисала оклопна заштита резервоара горива и пилотске кабине, тако да је добијен изузетно танак авион, нискокрилни моноплан у потпуности израђен од метала.

Прве Хајабусе

Први прототип авиона, евиденцијског броја 4301, израђен је у Накађиминој фабрици у Оти, префектура Гума, 12. децембра 1938; први лет овог авиона изведен је са аеродрома Оџима почетком наредног месеца. Прототипови, евиденцијских бројева 4302 и 4303, завршени су у фебруару и марту 1939, да би након краткотрајних фабричких испитивања били предати јапанском армијском ваздухопловству ради тестирања. Ови авиони, офарбани у светло сиво-зелену шему бојења, били су карактеристични по томе што на оплати мотора нису имали прорезе за циркулацију ваздуха, металне панеле на задњем делу кокпита и јарбол антене радио уређаја на кокпиту. Реакције пробних пилота на нови авион нису биле најбоље. Пилотима навикнутим на изузетно агилне лаке ловце из тридесетих година, Ki-43 је био лењ и слабо је реаговао на команде. Пилоти су били сумњичави у погледу уградње нових склопова – затвореног кокпита и увлачивог стајног трапа, сматрајући њихову уградњу непотребним повећањем масе авиона.

У периоду од новембра 1939. до септембра 1940. године за потребе тестирања је произведено десет авиона, означених евиденцијским бројевима од 4304 до 4313. Ови авиони су се међусобно разликовали по типу мотора, елиси, наоружању и тд.

Рана серијска производња

Уградња новог типа закрилаца дочекана  је код пилота са одушевљењем, тако да се ранији скептицизам у погледу Ki-43 претворио у ентузијазам. Први серијски авиони су произведени у фабрици у Оти, са почетком у априлу 1941, када и добијају име Хајабуса (Сиви соко). Први авиони Ki-43-Ia бивају испоручени јединицама шест месеци након почетка серијске производње. Модел Ia био је врло сличан прототипу евиденцијског броја 4313; био је погоњен мотором Ha-25 Type 99 снаге 980 КС, са једностепеним турбопуњачем, елисом фиксног корака, израђеном од дрвета, која ће касније бити замењена елисом променљивог корака.

Ki-43-I

Два митраљеза Type 89 калибра 7,7 мм су уграђена  у горњој оплати мотора, док су централне секције крила добиле по две подвесне тачке. Максимална брзина лета авиона износила је 495 км/ч на висини од 4000 метара, док је плафон лета износио 11700 метара. Авион се на висину од 5000 метара пењао за време од 5 минута и 30 секунди. Када је избио Други светски рат, у саставу јапанских снага се налазило свега четрдесет авиона овог типа, а јединице наоружане овим авионима (59. и 64. ловачка група) биле су ангажоване на Малајском полуострву.

Њихови први задаци су се односили на пратњу бомбардера типа Mitsubishi Ki-21 (Army Type 97) који су били ангажовани на бомбардовању Хонг Конга и стратешки важних циљева у Бурми током почетних дејства јапанских снага ради изолације Кине. Прва пресретања јапанских авиона забележили су пилоти P-40 из састава америчких добровољачких група, као и пилоти 67. ловачког сквадрона РАФ, који је тада био наоружан авионима Brewster Buffalo. Јапанска 64. ловачка група, под командом потпуковника Татео Катоа, постаће једна од најпознатијих јапанских летачких јединица у југоисточној Азији.

Авиони Ki-43-Ia су на производним линијама ускоро замењени моделом Ib, код кога је један од митраљеза калибра 7,7 мм замењен митраљезом Type I Ho-103 калибра 12,7 мм. Први прави серијски произвођени авиони били су модела Ki-43-Ic наоружани са два митраљеза калибра 12,7 мм и са две подвесне тачке под крилима, носивости по 30 кг.

Након што је великом брзином заменио дотадашњи стандардни ловачки авион јединица прве линије, Ki-27, авиони Ki-43 су убрзо постали популарни код пилота, нарочито након што су постигли своје прве ваздушне победе летећи управо на тим авионима. Као што је свима познато, њихови противници су у то време били надјачани, деморалисани и генерално летели су на застарелим авионима, али се не може порећи ефикасност витког авиона који је сејао рафале без упозорења и најаве по британским, холандским, америчким и кинеским пилотима у пролеће и лето 1942. године.

Ki-43-II и Ki-43-III

Ki-43-IIa

Јапанци су фебруара 1942. израдили првих пет прототипова новог модела авиона. Означени са Ki-43-IIa, унапређени модел је наредне јесени уведен у серијску производњу. Серијска производња старијих модела је од овог тренутка постепено смањивана, а произведени авиони су слати у јединице другог ешалона, делом у једиице за обуку пилота, а делом и за наоружавање тајландског ратног ваздухопловства. Најочигледнија разлика између ова два модела авиона била је у погону; Ki-43-II је погоњен мотором Type 2 Ha-115 снаге 1130 КС, са двобрзинским турбопуњачем и трокраком елисом сталног корака, израђен од метала. Остале, мање измене, односиле су се на висину ветробранског стакла и кокпита у целини, уградњу нове нишанске справе и ојачавању подвесних тачака. Изостављање оклопне заштите пилота и резервоара горива признато је као грешка; кокпит је добио оклопне плоче дебљине 13 мм, а у крилима су уграђени самозаптивајући резервоари горива. Распон крила је повећан за 60 цм. Изненађујуће је да је наоружање остало исто: два митраљеза калибра 12,7 мм са борбеним комплетом од по 250 метака. Слабашно наоружање ће можда бити и најслабија тачка овог авиона приликом сукоба са америчким авионима.

Серијски произвођена верзија Type 1 Model 2 понела је ознаку Ki-43-IIb. Идентичан верзији -IIb, сем мањихи разлика у опреми, верзија -Iib је имала дубље усиснике ваздуха у карбуратор под оплатом мотора, у којој је инкорпориран и саћасти хладњак уља. Хладњак уља је код каснијих серијски произведених модела померен испод централног дела трупа. У периоду између јуна и августа 1942. произведена су три прототипа модела Ki-43-II KAI; ова верзија ће бити уведена у оперативу у лето 1943. године. На опреми су извршене одређене мање промене, са циљем поједностављења производње; главна разлика се огледа у замени колекторског прстена издувне гране појединачним гранама. Ова верзија је позната и као Ki-43-IIc.

Ki-43-III

Даљи развој конструкције авиона настављен је све до краја рата, упркос супериорности америчких авиона са којима се Ki-43 сретао. Маја 1944. се појавио модернизовани авион ознаке Ki-43-IIIa, који је био погоњен мотором снаге 1230 КС; змај авиона је био сличан змају авиона Ki-43-II KAI. Авион је углавном произвођен у фабрици у Тачикави и њиме су се попуњавале јединице намењене одбрани пре свега подручја Токија и других великих градова, а део њих се нашао и у наоружању пилота самоубица. Последња верзија авиона носила је ознаку Ki-43-IIIb и произведена је у свега два примерка пре него је амерички бомбардер Enola Gay започела врло кратко поглавље ратана Пацифику. Ова верзија се одликовала модификованим крилима и трупом и била је наоружана са два топа калибра 20 мм. Ова верзија је требала да буде употребљена за пресретање америчких бомбардера B-29.

Током Другог светског рата произведено је око 5800 примерака овог авиона, у свим верзијама.

 

Kawasaki Ki-45 Toryu

Јапански конструктори авиона су средином тридесетих година протеклог века, неопажени од страних посматрача и војних аташеа, достигли ниво својих супарника на Западу. Њихови оригинални пројекти авиона Mitsubishi G3M, Mitsubishi A5M, Nakajima B5N, Nakajima Ki-27, Mitsubishi Ki-21 и други поставили су Јапан међу водеће земље по степену развоја авијације. Јапански произвођачи авиона су напредовали од лиценцне производње страних модела авиона и авиона које су пројектовали странци за рачун јапанаца до производње сопствених авиона. Ипак, како би остали у току, Јапанци су куповали све модела авиона до којих су могли да дођу, било путем директне куповине или преко посредничких компанија и ваздухопловних компанија (Japan Air Transport, International Air Lines и Machurian Air Lines).

Један од пројеката који није промакао пажњи како јапанском војном руководству тако и јапанским произвођачима авиона, био је изненадни ентузијазам по питању двомоторних ловачких авиона дугог долета, за којима су крајем 1934. трагали и Немци и Французи. Суочени са великим морским пространствима које би у евентуалном рату на Пацифику, али и бескрај југоисточне Азије, јапанско Ратно ваздухопловство је природно било наклоњено новим типовима авиона који би били способни да превале велике даљине. Међутим, како је пролазило време, а ништа се по овом питању није дешавало, Јапанска царска морнарица је марта 1937. издала тактичко техничке захтеве за двомоторним ловачким авионом великог долета; у то време су Немцу, Французи и Холанђани већ вршили испитивања својих модела (Potez 630, Messerchmitt Bf 110 и Fokker G.I).

У немогућности да се сложи по питању релативне важности која је постављена на брзину, маневрабилност и наоружање у пројекту двомоторног тешког ловца, аеронаутички истраживачки институт из Тачикаве је припремио изузетно једноставне спецификације лишене строгих захтева, чиме је олакшан задатак произвођачима који су задржали за себе могућност каснијег утицаја на финалну конструкцију авиона. Марта 1937. компанија Kawasaki, Mitsubishi и Nakajima су добиле инструкције да започну пројектовање авиона у складу са овим спецификацијама. Ипак, пројекти авиона Mitsubishi Ki-39 и Nakajima Ki-37 заустављени су скоро на самом почетку пројекта, с обзиром да нису имали довољан број искусних конструктора авиона. Предлог пројекта авиона Kawasaki Ki-38, дело конструкторског тима предвођеног Исаму Имашијем, предвиђао је употребу два 12-цилиндрична водом хлађена мотора који су требали бити уграђени на крилима елиптичне форме. Радови на пројекту су се током лета 1937. одвијали без застоја, да би у октобру, након што је компанија Kawasaki израдила макету авиона, Јапанска царска морнарица одлучила да одустане од овог пројекта.

Рана конфигурација

Средином децембра 1937. године између чланова команде јапанског ратног ваздухопловства и аеронаутичког истраживачког института постигнут је договор и компанији Kawasaki су достављени нови тактичко-технички захтеви за двомоторни ловачки авион двосед. Компанија је добила инструкције да започне рад на Ki-45, како је нови пројекат био означен, ревизијом постојећег пројекта за Ki-38, са циљем испуњења следећих захтева: максимална брзина лета од 540 км/ч на висини од 3500 м, висина дејства од две до пет хиљада метара, аутономија лета од скоро пет часова брзином лета од 350 км/ч. Авион је поред тога, морао бити погоњен са два 9-.цилиндрична радијална мотора Nakajima Ha-20b, наоружан са два топа и једним митраљезом.

Радови на новом авиону започети су одмах након Нове године. Пројекат је био превелики залогај за компанију, с обзиром да Kawasaki није имао ранија искуства са оваквим типом авиона. Најбржи авион који су пројектовали, ловац Ki-28, налазио се на упоредним испитивањима за избор авиона који би заменио постојећи стандардни ловачки авион Kawasaki Ki-10 Perry, који је био једномоторни двокрилац са фиксним стајним трапом. Ипак, десет месеци након пријема захтева, компанија je приказала израђени пројекат.

Први прототип авиона Кi-45

Почетком јануара 1939. године произведен је први прототип авиона Ki-45. Након крaткотрaјних испитивања на земљи уследила су и летна испитивања. Прототип је био погоњен са два мотора Nakajima Ha-20b, који су били лиценцно произвођени мотори Bristol Mercury, снаге 820 КС. Ови мотори су били смештени у великим гондолама, са великим поклопцима за приступ склоповима мотора и типично британском издувном граном прстенастог облика, смештеном са предње стране мотора. На крају осовина се налазила трокрака елиса, променљивог корака. Главни стајни трап се увлачио ручно, ка задњем делу гондола мотора. Пилот, који се налазио изнад водеће ивице крила, и радиста-нишанџија митраљеза, изнад задње ивице крила, били су раздвојени главним резервоаром горива. Наоружање којим се дејствовало у предњој полусфери, руковао је пилот нишанећи кроз телескопски нишан испред себе и оно се састојало из два митраљеза Type 89 калибра 7,7 мм у горњем делу носа и једним топом Ho-3, калибра 20 мм, који је био модификована противтенковска пушка Type 97, калибра 20 мм, уграђене у вентралном тунелу на доњој десној страни трупа. Радиста је уједно био и нишанџија митраљеза Тype 89 калибра 7,7 мм, којим се дејствовало у задњој полусфери. Убрзо су се појавили проблеми, који су били резултат брзог развоја и неискусних произвођача, када је у питању авион оваквих летних перформанси. Стајни трап, који се увлачио ручно, уз помоћ ланца и ланчаника, био је извор сталних проблема, док је носач митраљеза за дејство у задњој полусфери морао бити реконструисан да би уопште могао да се употребљава при великим брзинама лета авиона. Ипак, главни извор проблема лежао је у моторима. Не само да Накађима није успела да превазиђе почетне проблеме и произведе мотор тражене снаге, већ је и неискуство Кавасакија са ваздухом хлађеним моторима резултирао усвајањем веома великих гондола за смештај мотора које су производиле превлачење, а уобичајене поступке одржавања чиниле екстремно тешким.

Други прототип авиона Кi-45

Са појавом другог прототипа авиона (евиденцијски број 4502) са мањим променама у опреми авиона; гондоле мотора су реконструисане, а на елисе су уграђени спинери како би побољшали аеродинамичке карактеристике. Како ни ове модификације нису резултирале задовољавајућим, маја 1939. је израђен и трећи прототип (евиденцијски број 4503), код кога су уграђени спинери који су били скоро попуно поравнати са оплатом мотора. Ваздух за хлађење мотора је вођен кроз центар спинера, кроз канап и излазио је кроз отворе у крилима испред линије елерона. Поред тога, трећи прототип је добио и електрични систем покретања стајног трапа. Тиме је решен проблем стајног трапа, али су резултати летних испитивања, услед превлачења које су стварале гондоле мотора, још увек били разочаравајући.

Трећи прототип авиона Кi-45

Прототипови авиона су до краја 1939. године достигли максималну брзину лета од 480 км/ч. Истовремено, у различитим фазама производње се налазило још шест прототипова авиона. Прототипови евиденцијског брода 4504, 4505 и 4506 су добили моторе Nakajima Ha-20b, док су прототипови евиденцијских бројева 4507, 4508 и 4509 још увек били без мотора. Да би искоренили превлачење које су стварале гондоле, компанија Кавасаки је предложила замену деснокретних елиса левокретним. Иако се ова модификација чинила обећавајућом по питању превлачења, остао је проблем недовољно снажних мотора. Ова модификација на крају није уведена, а летна испитивања су скраћена до даљег разматрања пројекта од стране јапанског армијског ратног ваздухопловства.

Унапређени прототипови

Јапански војни врх је априла 1940. дао инструкције компанији Кавасаки да на један од недовршених прототипова авиона угради два 14-цилиндрична радијална мотора Nakajima Ha-25. Не само да је овај мотор био снажнији од Ha-20b, већ је био и мањих димензија. Кавасаки, који се бојао отказивања пројекта, оберучке је прихватио инструкције и на седми по реду прототип уградио тражене моторе. Овај авион ће касније бити познат као „експериментални унапређени Тип 1 Ки-45“. На несрећу по произвођача, авион је још увек пратила лоша срећа те је на свом првом лету јула 1940. имао пех – услед кидања дела оплате мотора, пилот је морао одмах да слети што је за последицу имало оштећења стајног трапа, елисе и врха крила. Авион је након месец дана поправљен, а ускоро му се у тестовима прикључују и четврти, пети, шести, осми и девети прототип (евиденцијски бројеви 4504, 4505, 4506, 4508 и 4509). У то време, стајни трап је постао поуздан, уклоњено је превлачење које су производиле гондоле мотора, тако да је „Експериментални унапређени Тип 1“ скоро достигао захтевану брзину лета.

Четврти прототип авиона Кi-45

Ki-45 Kaizo (модификовани)

Још док се „Експериментални унапређени“ налазио на летним испитивањима, конструктор Такео Дои је са својим тимом започео потпуну реконструкцију авиона, са циљем отклањања недостатака, унапређења летних перформанси али и поједностављења серијске производње авиона. Кавасаки је сугерисао да се елиптично крило које је коришћено на 11 прототипова замени трапезним, али са 0,5 м већим распоном крила. Такође је предложено и да се мотори уграде ниже. Реп авиона је реконструисан, а усвојен је и нешто тањи труп авиона, са чистијим линијама. Један од предлога односио се и на наоружање авиона; предложена је замена митраљеза Type 89 калибра 7,7 мм митраљезом Type 98 калибра 7,92 мм (јапанска верзија немачког митраљеза MG-15) и уградња два митраљеза Type 1 калибра 12,7 мм уместо досaдашњих митраљеза калибра 7,7 мм у носу авиона. Два месеца касније, октобра 1940, јапанско армијско ваздухопловство одобрило је предложене измене, тако да су маја 1941. завршена комплетна документација.

Кi-45 KAIa

Први прототип реконструисаног модела авиона, ознаке Ki-45 KAI (KAI скраћено од Kaizo – „модификовани“), произведен је августа 1941, да би се наредног месеца кренуло са летним испитивањима. До краја 1941. су произведена још два прототипа и дванаест предсеријских авиона. Летна испитивања су била задовољавајућа, тако да је авион уведен у наоружање као „Армијски Тип 2 Модел А двоседи ловац Toryu“ (Toryu – убица змајева). Компанија Кавасаки је инструисана да авионе производи у новоизграђеном погону у Акашију, као и у главној фабрици у Гифу.

У оперативној употреби

Почетком августа 1942, након завршетка програма летних испитивања, првим авионима Ki-45 Toryu је наоружана 5. ваздухопловна група која је у почетку, пре него што је упућена на Нову Гвинеју, деловала као јединица за преобуку.Ипак, прва оперативна јединица наоружана овим типом авиона била је 21. ваздухопловна група, која је октобра 1942. упућена у Бурму, и 16. ваздухопловна група, која је месец дана касније упућена у Кину. Ушавши у наоружање у време када се јапанска авијација изборила за превласт у ваздуху, утицало је на то да нови тип авиона буде употребљен за противбродска дејства али и за ватрену подршку јединицама копнене војске. Иако прилично добрих маневарских карактеристика за двомоторног ловца, овај авион је ипак био надмашен када се сусрео са савезничким једномоторним авионима. Уз то, спорометни топ калибра 20 мм се показао као оружје од мале вредности када је у питању ваздушна борба. Ипак, када се сусрео са ловцем P-38 на средњим висинама, Toryu би га врло лако изманеврисао. Друга одлика која му је донела популарност била је заштита резервоара за гориво, што је био непознат луксуз код тадашњих јапанских авиона.

Док је Toryu крвавио у југоазападној Азији, производња авиона је достигла одређени темпо и у фабрици Акаши, 70 км западно од Осаке, децембра 1942. је испоручен први модeл авиона Ki-45 KAIа. Претходно, септембра исте године, један Toryu је састављен у фабрици Акаши од делова произведних у фабрици у Гифу. Шест месеци након производње првог примерка у Акашију, производња у овој фабрици надмашила је производњу у Кавасакијевој главној фабрици, те је септембра 1943. у фабрици у Гифу прекинута производња Ki-45 KAIа.

У време увођења авиона Ki-45 KAIа у оперативу, компанија Кавасаки је започела рад на снажнијој верзији, ознаке Ki-45-II, са два Мицубишијева мотора Ha-112-II снаге 1500 КС. Ипак, децембра 1942. јапанско армијско ратно ваздухопловство даје задатак Кавасакију да изради авион у једноседој верзији; верзија је добила званичну ознаку Овај авион и његови деривативи, ознака Ki-102 и Ki-108, представљали су велики редизајн постојећег модела авиона.

Како би повећао ефикасност авиона у нападу на циљеве на земљи и морској површини, пројектована је посебна верзија авиона, ознаке Ki-45 KAIb. Овај авион се разликовао од свог претходника по томе што су два митраљеза калибра 12,7 мм замењени топом калибра 20 мм Ho-3, док је постојећи топ калибра 20 мм био замењен топом калибра 37 мм. Каснији примерци овог модела авиона су били погоњени са два мотора Mitsubishi Ha-102 снаге 1080 КС, који су били уграђивани у пречником мањим али дужим гондолама мотора.

Ki-45 KAIc

Након пораста производње, Ki-45 KAI је постао често виђан на небу југозападне Азије и Холандске Источне Индије. Са кодним именом „Nick“, авион је у почетку био сматран јапанском верзијом француског авиона Potez 63 или немачког Messerschmitt Bf 110. Каснији извештаји из Кине допринели су да се авион идентификује као I-45; прве јасне фотографије авиона начињене су 1943. године из бомбардера B-25 приликом напада на аеродром Боран на Новој Гвинеји. У борби, Ki-45 KAI се добро показао у дејству по циљевима какви су били амерички торпедни чамци или савезничка оклопна возила. Такође су доста губитака нанели америчким бомбардерима B-24. Ноћна дејства која су изводили бомбардери B-24 бележила су пораст, с обзиром да јапанска авијација није располагала специјализованим јединицама ноћних ловаца. У складу са тим, неколико Ki-45 KAIa је модификовано у ноћне ловце; како нису располагали радарима, морали су да се ослоне на навођење са земље и способност пилота да пресретне савезничке бомбардере.  Након што би бомбардери били лоцирани, јапански пилоти би упалили своја светла за слетање, која су се налазила са доње стране носа, тежећи да осветле непријатеља. Рана верзија ноћног ловца је имала снажније наоружање, до ког се дошло додавањем два митраљеза калибра 12,7 мм.

Ki-45 у нападу на формацију америчких бомбардера B-29.

Почетком 1944, јапанска Врховна команда је постала свесна предстојећег напада америчких бомбардера на јапанско копно, страхујући да ће Американци изабрати нападе у ноћним условима. Како је развој одговарајућих ноћних ловаца требао да потраје још неколико месеци, а с обзиром на успех Ki-45 у ноћним условима, Јапанци су прибегли производњи ноћне верзије ловца Ki-45 Toryu. Авионски радар је још увек био у развоју; Такео Дои је одлучио да за основу ноћног ловца искористи Ki-45 KAIb, а да модификације буду ограничене на измену дела инструмената и ревидирано наоружање. Нос ове верзије, која је добила ознаку Ki.45 KAIc, био је нешто дужи и оштрији, без наоружања. Вентрални топ калибра 37 мм је задржан, али је сада био у полуаутоматској верзији, ознаке Ho-203, са борбеним комплетом од 16 пројектила. У централном делу трупа уграђена су два топа Ho-5 калибра 20 мм. Митраљез калибра 7,92 мм је задржан као оружје за дејство у задњој полусфери авиона. Верзија Ki-45 KAIc је ушла у серијску производњу марта 1944. да би први серијски примерак авиона био произведен већ током наредног месеца.

Од 1691 примерака, колико их је произведено, данас је сачуван свега један примерак, верзије Ki-45 KAIc, који се у деловима налази у поставци Удвар Хејзи центра, који је део музеја Смитсонијан.

Тактичко-техничке карактеристике (Ki.45 KAIc)

Посада                                                2 члана

Дужина                                              11 м

Распон крила                                     15,02 м

Висина                                               3,70 м

Површина крила                               32 м2

Маса празне летелице                      4 000 кг

Погон                                                 2 х Mitsubishi Ha-102 снаге по 1050 КС

Максимална брзина лета                  540 км/ч

Долет                                                  2 000 км

Плафон лета                                      10 000 м

Брзина пењања                                  11,7 м/с

Наоружање                                        1 х 37 мм Ho-203 1 х 20 мм Ho-3 1 х 7,92 мм

 

Nakajima Kikka

Немци су почетком 1944. године Јапанцима у Берлину открили прве детаље о авиону Ме-262. Извештаји о напретку пројекта авиона Ме-262 које је јапански војни аташе из Берлина слао у Јапан, довели су до тога да је Јапан компанији Накађима поставио захтеве за развој пројекта ловачког авиона, једноседа, заснованог на Ме-262. Од новог авиона је захтевана максимална брзина лета од око 700 км/ч, могућност полетања са ПСС дужине 350 м итд. Један од захтева се односио и на то да се крила могу преклапати, како би се створила могућност за сакривање авиона у пећинама и тунелима. Тежиште у пројектовању је дато на једноставности производње, с обзиром да би се авиони производили употребом нестручне радне снаге.

Немци су се јула 1944. сложили с тим да Јапанцима одобре производњу и Ме-163 и Ме-262. Нацрти оба авиона, мотори и гориво, послати су у Јапан путем подморница. Крајем јула 1944, Геринг одобрава и слање по једног примерка авиона у Јапан, мада су касније одустали од тога пошто није постојао практичан начин да се то и изведе. У сваком случају, планови за Ме-163 су стигли у Јапан, док су планови за Ме-262 каснили и на крају, подморница која их је преносила је 16. маја 1945. пала у руке савезничким снагама.

Након губитка планова, Јапанци су били приморани да авион реконструишу у складу са сећањем јапанских инжињера који су били у Немачкој, као и из разне документације која им је била доступна. Укупно гледано, конфигурација Накађимине Кике доста личи на немачки Ме-262, с тим да је Кика нешто мања по димензијама у односу на немачки авион. Разлике се примећују у изгледу крила, као и у пресеку трупа авиона.

Као и код Ме-262, мотори су били смештени у гондолама испод крила. У почетку, авион је требао бити погоњен моторима Tsu-11, али су они убрзо замењени моторима Ne-12. Ипак, Ne-12 нису имали довољан потисак, те је званично интересовање за авион Кика почело да опада. У међувремену, Јапанци добијају фотографије немачког млазних мотора BMW 003, те на основу њих успевају да развију сличан мотор, ознаке Ne-20. Ускоро је донета и одлука да се Кика погони новим типом мотора. Од новог мотора се очекивало да авион оствари тражене карактеристике, те самим тим расте и интересовање званичника за нови авион.

Први прототип авиона полеће 7. августа у поморској бази Кисаразу. Други лет, који је изведен четири дана касније, довео је до оштећења прототипа, а до кога је дошло због лошег угла постављања RATO ракета.

Капитулација Јапана довела је до прекида рада на пројекту. У време отказивања пројекта, други прототип је био спреман за испитивања, а 18 додатних примерака је било у различитим фазама производње. Најмање један, а вероватно три авиона, свој пут су нашла до САД; ни један од њих никада није полетео. Један од њих се налази изложен у Националном музеју ваздухопловства и космонаутике.

Nakajima Kikka у поставци музеја.

Тип јуришник бомбардер, на млазни погон
Модел Nakajima Kikka
Порекло Јапан
Распон крила 10 м
Дужина 8,125 м
Висина 2,95 м
Погон 2 х Ne-20, потиска по 4,66 КN
Посада 1
Максимална полетна маса 4080 кг
Максимална брзина лета 696 км/ч
Долет 943 км
Плафон лета 12 000 м
Брзина пењања 385 м/мин
Наоружање 2 х 30 мм
1 х 500 – 800 кг бомби

 

Yukikaze, разарач

Изграђен 1940, тешко наоружани разарач класе Kagero, разарач Yukikaze је током Другог светског рата учествовао у скоро свакој поморској бици. Преживео је рат без икаквих оштећења од торпеда, артиљеријских пројектила, авионских бомби или мина. Током рата је препловио више од 100 000 наутичких миља што је био својеврстан рекорд, без  преседана у јапанској царској морнарици.

Развој јапанских разарача

 

Свега две године након што су Британци изградили свој при разарач Havock, јапанска морнарица се одлучује за нову политику градње великог броја овог типа ратних бродова. Јапанци су исправно веровали да би оваква снага, наоружана торпедима, представљати велику претњу совјетској ратној морнарици.

Сходно плановима поморске експанзије из 1895. и 1896, јапанска царска морнарица је у британским бродоградилиштима наручила шеснаест разарача, готово идентичних британским. Већ 1902. године, у јапанским бродоградилиштима су положене кобилице за 39 сличних разарача. Када је 1904. избио Руско-јапански рат, тридесет од њих 39 је већ било уведено у наоружање и ускоро су добили прилику да се искажу у бици.

Јапанци 1907. започињу градњу два разарача класе Umikaze, по узору на британску класу разарача Tribal. Четири године касније почињу да граде разараче класе Sakura, депласмана 600 тона. Обе класе разарача су имале снажније артиљеријско и торпедно наоружање од британских разарача класе Tribal, чиме је направљен пут за јапанску политику зависности од разарача са снажним наоружањем. Јапан је наставио свој програм градње разарача класама Uranami (907 тона), Tanikaze (1300 тона), Isokaze (1227 tona), Kaba (665 тона), Momi (835 тона) и Nara (850 тона).

У периоду од 1922. до 1927. године, изграђено је девет разарача класе Kamikaze (депласмана 1400 тона, брзине 37 чворова), дванаест разарача класе Mutsuki (депласмана 1445 тона, брзине 37 чворова) и осам разарача класе Wakatake (депласмана 900 тона, брзине 35 чворова). Разарачи класе Kamikaze и Wakatake били су унапређене верзије класа разарача Minekaze и Momi. Класа Mutsuki је била прва класа разарача наоружана торпедима калибра 610 мм, а имала је и већу аутономију пловљења од класе Kamikaze.

Разарач „специјалног типа“

Поморски споразум потписан у Вашингтону 1922. године ограничио је снагу капиталних бродова (бојних бродова и носача авиона) главних поморских сила. Сходно томе, јапанска морнарица је израдила план да обезбеди да њихове тешке крстарице, разарачи и подморнице буду снажније од супарничких крстарица, разарача и подморница.

У складу са овом политиком, јапански адмиралитет 1925. захтева нови програм градње разарача, депласмана 1650 тона, који би пловио максималном брзином од 38 чворова, са аутономијом од 4 000 наутичких миља и уз све то био наоружан са шест топова калибра 127 мм и девет торпедних цеви калибра 610 мм.

Овако пројектовано наоружање представљало је за око 50% већу ватрену моћ у односу на класу Mutsuki; проблем је представљало то што је бродски труп морао бити што је више могуће компактнији. У складу са тим, конструктори су направили свој предлог, успевши да помире захтеве адмиралитета са законима струке. Приликом пројектовања, користили су искуства стечена у пројектовању лаке крстарице Yubai, где су користили сваку прилику да умање масу током пројектовања трупа; тим бродом су успели да запање свет, пошто су успели да примене смањење маса, без губитака у чврстоћи трупа.

Наоружање овог разарача било је без преседана. По пројекту, разарач је добио три двоцевне куполе наоружане топовима калибра 127 мм, које су биле распоређене једна на прамцу и две на крми, једна изнад друге. Торпедно наоружање се састојало од три троцевна торпедна апарата калибра 610 мм; један се налазио између првог и другог димњака, и два иза другог димњака. Спремиште за резервна торпеда се налазило на боковима, у висини другог димњака и са леве стране друге артиљеријске куполе.

Овај пројект разарача је постао познат као разарач „специјалног типа или класа Fubuki. Разарачи изграђени у овој класи се могу поделити, сходно датуму завршетка градње, у три типа. Првих десет, класификованих као Mark I, били су наоружани топовима А-типа, калибра 127 мм, који су могли да заузму максималну елевацију од 55°; станица за управљање ватром налазила се изнад командног моста и била је отворена; имала је један даљиномер. Следећих десет разарача, означених као Mark II, били су наоружани топовима 127 мм, Б-типа, који су заузимали елевацију независно један од другог топа, и то до максималног угла елевације од 75°. Последња четири разарача, поткласе Mark III, разликовали су се по штитовима на торпедним апаратима, јачим погонским комплексом, као и смањеним прамчаним димњаком.

Ефекти Поморског споразума из Лондона

Као резултат Поморског споразума из 1930, депласман разарача је ограничен на 1850 тона; укупна тонажа јапанских разарача била је ограничена на 105 500 тона, што је износило 70,4 % тонаже америчих разарача.

Ограничење по питању разарача ставило је јапанску морнарицу у незгодну позицију, пошто нису више могли да граде тешке разараче; могли су да граде разараче депласмана до 1500 тона депласмана. Очигледно је да су јапански конструктори запали у велике проблеме, пошто је требало пројектовати разарач ватрене моћи једнаке разарачима „специјалног типа“, али запакованог у мање димензије. Јапански адмиралитет је предложио депласман од 1400 тона, на који је конструкторско одељење одговорило пројектом разарача класе Hatsuharu; овај разарач је имао тражени депласман од 1400 тона, максималне брзине пловљења од 36,5 чворова и био је наоружан са пет топова калибра 127 мм и 18 торпедних цеви калибра 610 мм. У поређењу са својим претходником, класа Hatsuharu је имала један топ мање, док је остало наоружање било слично. Топови, иако истог калибра, били су модернији и снажнији од оних на разарачима „специјалног типа“. Једна од новина на разарачима класе Hatsuhare био је систем за пуњење торпедних цеви, који је омогућавао пуњење торпедних цеви и током дејства.

Уградња снажног наоружања на броду релативно малог депласмана није прошла без утицаја на стабилитет брода. Како би се изборили са тиме, ширина брода је повећана, а газ начињен мањим. Овакав потез је за последицу имао то да је бок изнад водене линије био много већи у односу на део испод водене линије, што ће касније довести до озбиљних проблема.

Јапанци су 1932. године, под окриљем програма експанзије флоте iz 1931, започели градњу 12 разарача класе Hatsuharu. Прва два разарача из класе, Hatsuharu и Nenohi, били су завршени већ наредне године, а након поморских испитивања је утврђено да су стабилни. Тиме је призната способност Јапанаца да превазиђу озбиљан хендикеп у бродоградњи који је настао Поморским споразумом из Лондона. Ипак, ово „признање“ било је кратког века, с обзиром да се један од „мини“ разарача, разарач Tomozoru 13. марта 1934. преврнуо током маневара који су извођени по тешком мору. Он је био један од неколико мини разарача пројектованих по истом принципу као и класа Hatsuharu, са максималним наоружањем у малом трупу. У ствари, маса наоружања уграђеног на разарач Tomozuru чинила је 22,7 % депласмана. Ова несрећа је била велики шок за јапанску морнарицу. Репутација јапанске бродограђевинске технологије, способне да изградње брод за будућност, показала се као неоснована. Било је јасно, чак и лаику, да уколико је Tomozuru имао проблема са стабилношћу, исте проблеме имају и други разарачи из класе, као и разарачи грађени по истом принципу. Спроведена је свеобухватна истрага, која је за резултат имала извршење драстичних модификација на разарачима класе Hatsuharu. Демонтиран је један троцевни торпедни апарат, заједно са уређајем за пуњење торпедима, а једноцеви топ калибра 127 мм је померен ка крми. Надграђе, димњаци и јарболи су снижени, а на дну трупа је додат баласт. Стабилност брода је након ових измена знатно побољшана, иако је максимална брзина пловљења смањена на 34 чворова.

Након инцидента са разарачем Tomozuru, даља изградња разарача класе Hatsuharu је заустављена, а преосталих шест разарача из класе је у потпуности реконструисано, при чему добијају и нову ознаку – класа Shiratsuyu.

Инцидент са Четвртом флотом

Током маневара, бродови Четврте флоте су 26. септембра 1935. били погођени страховитим невременом. Бродови су се убрзо нашли у таласима висиине и до 15 метара. Најозбиљнија оштећења међу разарачим задобили су управо разарачи „специјалног типа“, и то Yugiri и Hatsuyuki, који су остали без прамца. Јапанска морнарица је у овом инциденту доживела још један озбиљан удар; два најмодернија разарача су била преполовљена на тешком мору, без сусрета са непријтељем. Спроведене су озбиљне истраге које су показале да су, поред неповољних карактеристика таласа које је проузроковао тајфун, разарачи класе Fubuki („специјални тип“) недовољне чврстине трупа те стога нису издржали пловидбу по тешком мору. Једноставно, приликом пројектовања брода, конструктори нису узели у обзир да би се брод могао наћи на таласима ове конфигурације

Након овог инцидента, јапанска морнарица је извршила смотру свих бродова који су се налазили у оперативној употреби, оних који су били у фази градње, али и оних који су били у фази пројектовања. Смотра је показала да разарачи класе Fubuki нису били једини бродови са недовољном чврстином трупа. Стога су сва војна и цивилна бродоградилишта била упослена на ојачавању бродских трупова како би се обезбедила жилавост за пловидбу по тешком мору на Тихом океану. Пројекат разарача Shiratsuyu је такође измењен.

Разарачи класе Asashio и проблеми у пројектовању

Непосредно пред повлачење Јапана из Поморског споразума, јапанска морнарица одлучује да гради нове разараче депласмана 1700 тона; у периоду од 1937. до 1939. изграђено је десет разарача класе Asashio, депласмана 1961 тона. Током градње ових разарача. посебну пажњу су обратили на мере за обезбеђење потребне стабилности брода и чврстину трупа. Иако су задовољили по воим питањима, током оперативне употребе на видело ће изаћи други проблеми.

Први проблем се јавио у виду пројектовања кормиларског система; наиме, круг окрета је био много већи од пројектованог. Проблем је решен уградњом крменог зрцала, што ће утицати донекле и на мање повећање брзине пловљења.

Други проблем се појавио крајем 1937. и потицао је од неисправне турбине; уочене су неисправности на лопатицама ротора турбине средњег притиска. Узрок није одмах откривен, али је касније откривено да оштећења потичу од синхронизације вибрација ротора турбине и лопатица; турбине на свим разарачима класе Asashio су модификоване.

Развој торпеда са кисеоником

Јапанска морнарица је током 1926. године започела истраживање на пољу торпеда са кисеоником. Сви експерименти су били неуспешни и завршавали су се експлозијама. Крајем 1927. године у Јапан стижу извештаји да Британци развијају торпеда са погоном на киеоник, тако да Јапан поново покреће рад на пројектовању торпеда на кисеоник. Овог пута одлучују да за погон користе чист кисеоник. Након бројних експеримената, од којих су се бројни завршавали експлозијама, одлучили су да се за стартовање торпеда користи ваздух, а да се потом убацује чист кисеоник. На овај начин, јапанска морнарица је постигла успех и тиме постала конструктор првог торпеда на кисеоник.

Након дугог испитивања, ново торпедо је 1938. године усвојено у наоружање под ознаком Type 93 Mark I Torpedo“. Овим торпедом прво су биле наоружане тешке крстарице, а три године касније, 1940. на ред за наоружавање овим торпедима дошли су и разарачи. Разарачи класе Hatsuharu и Shiratsuyu су морали да претрпе одређене измене како би могли да користе ново торпедо, док су разарачи класе Asashio били модификовани током саме градње.

Поседовање овог торпеда Јапанци су држали у строгој тајности; мењали су му име, нису га означавали као торпедо на кисеоник, умањивали су му брзину и остале карактеристике итд.

Развој разарача класе Kagero

Изашавши из Поморског споразума 1937, Јапан је био ослобођен ограничења у погледу градње ратних бродова. Конструктори бродова су били слободни да пројектују у потпуности нове бродове, користећи сво своје знање и искуство које су раније стекли. Класа Kagero је била прва класа разарача која је пројектована под новим околностима; самим тим, били су коначан одговор на захтеве јапанске царске морнарице.

Основни план

Јапанска морнарица је у плану експанзије флоте за фискалну годину 1937. одлучила да гради 15 разарача класе Kagero. Ови разарачи су требали да плове брзином већом од 36 чворова, пловећи брзином од 18 чворова требали су да превале 5 000 миља, требали су да буду наоружани као и разарачи класе Fubuki, а труп је требао да буде веећи од трупа разарача те исте класе.

Одсек за морнаричке конструкције је закључио да не може да изађе у сусрет свим захтевима истовремено, те је предложио два алтернативна решења: или ће разарач пловити брзином од 35 чворова, или ће аутномија бити 4500 миља. Адмиралитет је био приклоњенији првој алтернативи, те је на основу тога пројектована следећа листа захтева: депласман брода од 2000 тона, максимална брзина 35 чворова, аутономија од 5000 миља, наоружан са шест топова калибра 127 мм, четири топа калибра 25 мм и 16 торпедних цеви калибра 610 мм.

Структура трупа

Како би обезбедили стабилност, усвојен је проверени облик трупа, нешто краћи и већег газа у односу на ширину. Употребљена је равна крма како би се умањио отпор погона. Крма овог облика је обично проблематична при вожњи крстарећом брзином, али у овом случају конструктори су могли да превазиђу овај проблем смањењем отпора погона при крстарећим брзинама.

Крмена секција брода

Варење је максимално коришћено приликом градње ових разарача. Иако је јапанска морнарица имала отпора према варењу након инцидента Четврте флоте, неопходност смањења масе дала је на значају овој технологији спајања метала. Тако је варење примењено у изради конструктивних елемената бродског трупа, водонепропусних преграда, делова секундарне палубе… Оплата, уздужни елементи палубе и горње палубе, сем прамчаних и крмених завршетака, израђени су на „старомодан“ начин.

Погонски комплекс брода

Погонски комплекс брода се састојао од турбина снаге 52 000 КС. Пара за турбине се обезбеђивала путем три котла. Овај систем погона се одликовао мањом потрошњом горива: погон на разарачима класе Kagero имали су за 21,5% мању потрошњу горива од разрача класе Fubuki. Маса погонског комплекса је износила 667 тона.

Наоружање

Наоружање нове класе разарача било је слично наоружању разарача класе Asashio, али са бројним унапређењима. Главна бродска артиљерија се састојала од шест топова калибра 127 мм, распоређених у три двоцевне куполе; једна купола се налазила на прамцу, а друге две на крми, у положају једна изнад друге. Максимална елевација коју су топови главне бродске артиљерије могли да заузму износила је 55°, док је максимална даљина гађања износила 18 000 метара.

Прамац разарача Yukikaze са уочљивим прамчаним топовима 127 мм.

Противавионско наоружање које је брод добио у новоградњи није било посебно снажно и састојало се од два двоцевна топа калибра 25 мм, који су се налазили на оба бока, у висини другог димњака. Овако уграђено противавионско наоружање биће и један од озбиљнијих проблема са којима ће се суочити бродови ове класе на почетку свог борбеног ангажовања.

Као и разарачи класе Asashio, и разарачи класе Kagero су били наоружани са два четвороцевна торпедна апарата калибра 610 мм; један је био уграђен између два димњака, док је други био одмах иза другог димњака. Опрема за пуњење торпедних апарата је такође била нешто модернизована.

Иако је имао систем сонара, ови бродови су по овом питању били инфериорни у односу на друге морнарице света. Заједно са недостатком радара, ова инфериорност је учинила ове бродове мање ефикасним него што би стварно били.

Перформансе

Петнаест разарача класе Kagero је изграђено у периоду од 1939. до 1941. године. Наредним планом развоја флоте била је предвиђена градња још три разарача, и они су изграђени 1941, тако да је укупно било 18 разарача класе Kagero.

Током испитивања првих разарача из класе, откривене су два мање грешке; немогућност достизања максималне брзине пловљења од 35 чворова и погрешна процена утрошка горива. Прва грешка је настала због лошег облика пропелера, чијом је заменом смањена кавитација, а брзина брода је повећана на 35,5 чворова. Други проблем није отклањан, пошто је уместо тражене и пројектоване аутономије од 5000 миља, аутономија износила 6053 наутичких миља.

Разарач класе Kagero у пуној брзини

Јапанска флота је сматрала Kagero класу идеалним разарачима, те је њихово присуство привлачило пажњу великих поморских сила. Американци су одговорили разарачима класе Fletcher, а Британци класом Battle.

Оперативна употреба разарача Yukikaze

Разарач Yukikaze је изграђен као осми брод из класе Kagero. Кобилица је положена 2. августа 1938. године у поморском арсеналу Сасебо, да би 24. марта 1939. године био поринут у море. Опремање брода је трајало до 20. јануара 1940, када је и званично уведен у састав 16. дивизиона разарача 2. сквадрона разарача.

У то време, 2. сквадрон разарача био је елитна јединица разарача; јапански морнарички кругови су у тој јединици видели снагу која ће у ноћном боју уништити главнину непријатељске флоте употребом снажног торпедног наоружања.

У тренутку избијања рата, сквадрон се састојао од 10 разарача класе Kagero и шест разарача класе Asashio. Захваљајући напорној обуци, припадници ове јединице су на крају 1941. били убеђени да је њихова борбена способност без премца.

Прва борбена акција у којој је учествовао разарач Yukikaze било је искрцавање код Легаспија, на Филипинима. Yukikaze је пловио у групи са лаком крстарицом Nagara, разарачима Yamakaze, Suzukaze, Kawakaze, Umikaze, Tokitsukaze, тендерима за хидроавионе Mizuho и Chitoze, два миноловца, два патролна и седам транспортних бродова, са задатком подршке искрцавању. Након тога, учествује у подршци серије десаната на Сулавези код Манадоа (од 9. до 14. јануара 1942), код Кендарија, такође на Сулавезију (од 21. до 27. јануара), индонезијско стрво Амбон (од 28. јануара до 4. фебруара), код Купонга на острву Тимор (од 17. до 23. фебруара). Током свих ових акција, бродови нису наишли на непријaтељске бродове.

Битка у Јаванском мору

Битка у Јаванском мору је била заправо прво борбено ангажовање разарача Yukikaze. Савезничке снаге, састава две тешке крстарице, три лаке крстарице и девет разарача, сукобиле су се са јапанским снагама које су бројале две тешке крстарице, две лаке крстарице и 14 разарача. који су подржавали искрцавање на Јаву. Један од четрнаест разарача био је и разарач Yukikaze.

Битка је започета разменом ватре између тешких крстарица са обе стране, након чега су лансирана торпеда са јапанских крстарица и разарача. Једно од торпеда лансираних са јапанске крстарице потапа холандску крстарицу Kortenaer; торпеда са разарача нису имала никакав учинак. Разарачи су били предалеко од циљева, а упаљачи на торпедима су били преосетљиви тако да је већина њих експлодирала док су торпеда била у води.

У ноћном окршају који је уследио, јапанска група тешких крстарица је остварила велики успех са својим торпедима на кисеоник, потопивши холандске крстарице De Ruyter и Java. Група разарача, укључујући и разарач Yukikaze, није учествовала у овом окршају.

Yukikaze се 3. марта 1942. северно од Сурабаје сукобио са америчком подморницом USS Perch и потопио га артиљеријском ватром. Након тога се ангажовао у подршци искрцавања на западни део острва Нова Гвинеја, након чега је отпловио за Јапан како би се припремио за наредну битку.

Битка за Мидвеј

У овој операцији, у којој су остали без четири носача авиона, јапанска Комбинована флота је претрпела потпуни пораз. Од тог момента, може се рећи, да је ратни успех за Јапанце кренуо силазном путањом. Током ове битке, Yukikaze је имао споредну улогу, подржавајући искрцавање на Мидвеј са база на Сајпану.

Јапански носачи авиона су 13. јула 1942. реорганизовани 3. флоту, како би чинили ударну снагу Комбиноване флоте. Брзи бојни бродови, тешке крстарице и разарачи били су снахе подршке 3. флоте носача авиона. Шеснаест разарача класе Kagero и Yugumo формирали су групу разарача, која ће постати позната као 10. сквадрон разарача; у његовом саставу се нашао и Yukikaze.  

Гвадалканал и Соломонова острва

Бојиште се сада преселило на Соломонова острва, где су Савезници августа 1942. извршили изненадно искрцавање на Гвадалканал. Јапанци су се очајнички борили да преокрену ток рата у своју корист.

Између јапанских и америчких поморских снага је 26. октобра 1942. североисточно од Соломонових острва дошло до сукоба. Јапанци су у овој бици успели да потопе амерички носач авиона USS Hornet и разарач USS Porter, док је носач авиона USS Enterprise оштећен. Јапанци су у бици имали неколико лакше оштећених бродова.

Након успешног ваздушног напада на носаче, Yukikaze се придружио нападу на америчку флоту, када је сведочио крају америчког носача авиона.

Јапански бојни крсташи Hiei и Kirishima су у ноћи 13. новембра отворили снажну ватру на америчке положаје на Гвадалканалу, како би уништили полетно слетну стазу. У близини острва се у току ноћи распламсала битка, где је Yukikaze био у групи од осам разарача, директно укључених у битку. Yukikaze је током ове битке испалио 374 пројектила калибра 127 мм, а признато јој је потапање два америчка разарача, USS Barton и USS Laffey. Током исте ноћи, бојни крсташ Hiei  је тешко оштећен, а разарачи Yudachi и Akatsuki су потопљени. Губици америчке стране су били знатн отежи: две крстарице, USS Helena и USS Juno, заједно са четири разарача, USS Barton, USS Cushing, USS Laffey и USS Honsen, потопљени су, док су две крстарице, USS Portland и USS San Francisco и три разарача USS Aaron Ward, USS O’Bannon и USS Sterett, тешко оштећени.

Yukikaze ујутру са још једним разарачем остаје ради обезбеђења тешко оштећеног бојног крсташа Hiei. Како није било наде за спашавање бојног брода, Yukikaze прекрцава посаду бојног брода, након чега га потапа торпедима. Након свега, Yukikaze 10. децембра 1942. одлази за Јапан ради поправке котла, који је оштећен блиским промашајем авио бомбе.

Евакуација са Гвадалканала

Јапанска морнарица је морала да мобилише све оперативне разараче како би евакуисала преморене и изгладнеле трупе са Гвадалканала. Након упловљења у луку на острво Трук 23. јануара 1943, Yukikaze учествује у првј евакуацији 1. фебруара, а три дана касније у другој евакуацији са острва. Разарач Yukikaze није учествовао само у последњој евакуацији, која је спроведена 7. фебруара. Како је евакуација извршена у условима нарастајуће америчке ваздушне премоћи и сталне опасности од америчких бродова, успешна евакуација се сматра једним од најуспешнијих акција јапанских разарача.

Ваздушни напад

Yukikaze је са још седам других разарача пратио конвој од осам транспортних бродова, на којима се налазило појачање за Лае у источној Новој Гвинеји. Током проласка кроз Бизмарково море, састав је напала група америчких бомбардера B-25, који су користили нову технику бомбардовања са мале висине. Суочени по први пут са новим начином бомбардовања, јапански разарачи нису могли да избегну нападаче; потопљена су четири разарача и сви транспортни бродови. Од свих јапанских бродова, само је Yukikaze остао нетакнут.

Након пада Гвадалканала, Јапанци су покушали да успоставе нову линију одбране, те је тако Yukikaze добио задатак ескорта у подручју, прво за Соломонова острва, потом за Нову Гвинеју и Нову Британију. Yukikaze је стално био ангажован, пошто су у то време јапански разарачи постали радни коњи јапанске царске морнарице.

Први ремонт

У време изненадног америчког искрцавања на острво Ату (Алеутска острва) почетком маја 1943, разарач Yukikaze се налазио у својој матичној луци, припремајући се за противнапад. Када је план коначно био готов, Yukikaze је отишао у Куре на преко потребан ремонт

Током ремонта, Yukikaze добија двоцевни топ калибра 25 мм испред командног моста, док су двоцевни топови калибра 25 мм  који су се налазили на боковима у висини другог димњака били замењени троцевним, истог калибра. На мосту је уграђен радар

Након завршетка ремонта, Yukikaze испловљава као пратња бојног брода Kongo за атол Трук. Крајем јуна, прати појачање које су Јапанци упутили на острво Науру у централном Пацифику.

Након што су Савезници 30. јуна 1943. покренули нову офанзиву на Нову Џорџију, Yukikaze  добија наређење да прати тешку крстарицу Chokai за Рабаул, чиме је разарач добио нову прилику за окршај са непријатељем.

Залив Кула: Битка против квота

Након што су се савезничке снаге искрцале на Нову Џорџију, ситуација на копну и на мору се одвијала врло брзо. Јапански покушаји слања појачања имала су као резултат серију поморских битака, већином у заливу Кула. Yukikaze је учествовао у ноћној бици 12. јула, такође у заливу Кула. На страни савезника налазио се пловни састав јачине три лаке крстарице и десет разарача, док су се у саставу јапанских снага налазили лака крстарица Jintsu, разарач Yukikaze, два разарача класе Yugumo, затим по један разарач класе Shiratsuyu и Mutsuki.

Упркос неповољном бројчаном односу, јапански састав је прихватио борбу и са даљине од 5 000 метара лансирао салву торпеда, чиме су успели тешко да оштете лаку крстарицу USS Leander. Иако је командни брод састава, крстарица Jintsu била оштећена, Yukikaze и остали разарачи су поново напунили торпедне апарате, приближили се америчким бродовима и поново лансирали торпеда. Савезници, несвесни брзине којом Јапанци могу да напуне торпедне апарате, били су потпуно изненађени. Тако је амерички разарач USS Gwin потопљен, док су USS Honolulu и USS St Louis тешко оштећени. Овај окршај ће се показати као последњи у коме је Yukikaze учествовао.

Други ремонт

На свој други ремонт, Yukikaze одлази крајем августа 1943; током ремонта, друга купола са топовима калибра 127 мм је уклоњена и на њено место су уграђена два троцевна топа калибра 25 мм.

Yukikaze након уклањањња куполе са топовима 127 мм

У исто време је уграђен и радар површинске ситуације Type 22 и радар ваздушне ситуације Type 13; уграђен је и нови модел сонара. Ремонт је завршен почетком октобра.

Маријанска и Каролинска острва

Јапанци су и даље покушавали да ојачају линију одбране, тако да је Yukikaze стално био ангажован  на пратњи конвоја са јединицама и залихама. До априла 1944. учествује у пратњи конвоја за Сингапур, Трук, Гвам и Сајпан.

Врло снажне америчке снаге су у пролеће 1944. угрозиле ову линију одбране, те су Јапанци испланирали да се једном за свагда обрачунају користећи носаче авиона и главнину флоте. Сходно томе, направљен је план и кренуло се са дневним и ноћним вежбама. Разарач Yukikaze је добио задатак да обезбеђује носаче авиона.

Снагама се придружује средином маја, када долази до једног несрећног случаја. Наиме, разарач грешком прелази преко плићине и оштећује листове пропелера, тако да је могао да плови максималном брзином од свега 25 чворова. Сходно новонасталим околностима, добија задатак да прати групу од два танкера.

Током битке западно од Марианских острва, која се одиграла 19-20. јуна 1944, јапанска Комбинована флота је поражена. У вече 20. јуна, група танкера је нападнута из ваздуха. Један танкер је потопљен, а други је био толико оштећен да је морао бити потопљен торпедима са разарача Yukikaze. Са деморалисаном посадом, Yukikаze плови за матичну луку.

Трећи ремонт – потом Самара и Лејте

Yukikaze време од 5. јула до 15. августа проводи на ремонту; истовремено је извршена и трећа модификација; уграђено је додатних 15 једноцевних противавионских топова калибра 25 мм. Покушана је и модификација радара Type 22, како би се могао користити и за управљање ватром, али на тај начин добијена прецизност није била задовољавајућа.

Следећи сусрет разарача Yukikaze са непријатељем догодио се крајем октобра 1944. у бици код Самаре. У очајничком покушају да преокрену ток рата, Јапанци су користећи само површинске бродове, извршили смео напад на амерички мостобран на филипинском острву Лејте. Разарач Yukikaze се налазио међу бродовима који су се неопажено пробили до острва, да би се у рано јутро 25. октобра сукобили са америчком групом носача авиона.

Јапанска морнарица није могла да пошаље у напад авионе са носача авиона, што је била последица јунског пораза у Филипинском мору. Морнаричка авијација са копна, заједно са авионима армијског ваздухопловства, није била дорасла америчким снагама. Упркос томе, након што су их идентификовали, Јапанци одлучују да употребе све ефективе и нападну свог главног непријатеља – америчке носаче авиона.

Лака крстарица Yahagi, командни брод 10. сквадрона разарача, Yukikaze и још три разарача исте класе, лансирају своја торпеда на непријатеља у повлачењу. Ова тактика није имала успеха, те су четири разарача сконцентисала своју ватру на амерички разарач USS Johnston, који се окренуо ка њима и успевају да га потопе. Ово ће се показати и као последња прилика да је Yukikaze искористио своје топове да потопи непријатељски брод.

Јапанци су се повукли након двоипочасовне борбе. Иако су потопили један ескортни носач авиона и један разарач, јапанске снаге су претрпеле ненадокнадиве губитке. Свега пар бродова је прошло неоштећено, међу њима је био и Yukikaze.

Повратак у Јапан

Јапанска морнарица је донела одлуку да се бродови са Борнеа врате у Јапан по групама. Yukikaze је пратио бојне крсташе Kongo и Haruna; на путу за Јапан, бојни крсташ Kongo је у ноћи 20. новембра потопљен торпедима са подморнице у Тајванском пролазу. Yukikaze и Haruna упловљавају у своју луку 23. новембра.

Након повратка, Yukikaze има вро мало одмора. Напади подморница и авијације су се одвијали непрекидно. Као један од употребљивих разарача, Yukikaze учествује у читавом низу пратње пловних састава. Током једног од задатака, Yukikaze сведочи потапању носача авиона Shinano, након чега се 30. новембра враћа у луку Куре.

У Куреу, разарач Yukikaze добија нови модел сонара Type 3. Након преко потебних поправки, Yukikaze испловаљава на задатак ескорта конвоја са Тајвана за Јапан, након чега служи као брод мета за обуку јахаћих торпеда. У то време чак ни јапанско Унутрашње море није више било безбедно за јапанске бродове, тако да је Yukikaze мрао са времена на време да се брани од америчких бомбардера.

Иво Џима и Окинава – очајничка одбрана

Иво Џима је пала, а напад на Окинаву био је неизбежан. Са остацима некадашње флоте, јапанска морнарица је првобитно планирала да брани острво само са авионима са копна. Међутим, када је 1. априла 1945. започело искрцавање америчких снага, Јапан је извршио последњи, очајнички напад на мостобран са свим поморским снагама које је могао прикупити. Напади из ваздуха били су ојачани камиказама.

Фатална мисија била је поверена Другој флоти, свему што је могла мобилисати из састава некада моћне јапанске царске морнарице. У нападу су ангажовани бојни брод Yamato, лака крстарица Yahagi и осам разарача међу којима се нашао и Yukikaze. У касно после подне 6. априла овај састав испловљава са сидришта и узима курс ка Окинави. Већ сутрадан долазе под удар америчких авиона са носача авиона. Без ваздушне заштите, јапански бродови су били принуђени да се бране само противавионским топовима и митраљезима. Амерички авиони су их једноставно надвладали; Yamato и Yahagi су коначно савладани и потопљени. Потопљено је и четири разарача. Пети разарач је осакаћен и као такав је кренуо у повлачење. Свега три разарача је остало неоштећено, међу њима наравно и Yukikaze.

Пораз

Очајнички, али бескорисни покушај, означио је крај јапанске флоте. Пар преосталих бродова је потражило заштиту противавионских топова са копна, мање или више успешно. Yukikaze је био везан у Маизуру, поморској бази у Јапанском мору; избор луке је био добар, пошто је само једном морао да се брани од напада из ваздуха.

Јапан је капитулирао 15. августа 1945. године.

Yukikaze је капитулација затекла на везу у луци Маизуру, као јединог преживелог разарача из класе, без умањених борбених способности.

Послератне активности

Након рата, ратни бродови су употребљени за репатријацију јапанских војника и цивила из прекоморских земаља. Yukikaze, захваљујући стању у коме је био, одмах је укључен у репатријацију људства. У Маизуру је извршена демонтажа наоружања. У периоду од 10. фебруара 1946. до 18. децембра исте године, Yukikaze је обавио 15 задатака репатријације, превезавши 13 056 људи.

Yukikaze са демонтираним наоружањем

Следећа фаза је била репатријација савезничких војника. Посада разарача је обавила свој задатак професионално; савезнички војници су описивали разарач као најбољи брод за репатријацију. Брод је током репатријације био предмет инспекција многих савезничких делегација, које су између осталог забележиле да је „велико изненађење видети овако добро одржавани брод поражене нације“.

На задатку репатријације.

Yukikaze је на крају предат Кини. Из луке Сасебо је испловио 1. јула 1947, да би у Шангај уловио 3. јула. Три дана касније је извршена званична примопредаја кинеској морнарици, којом приликом добија име Tang Yan.  

Крај разарача

Као Tang Yan, разарач је наоружан двоцевним топовима калибра 127 мм (три двоцевне куполе) и са осам топова 25 мм. Током 1956. године извршена је замена наоружања са три једноцевна топа 127 мм, два једноцевна топа калибра 76,2 мм и 17 топова калибра 40 мм. Разарач остаје у оперативној употреби кинеске ратне морнарице до 1965. године; маја 1970. је наускан услед олује, након чега је донета одлука да буде изрезан у старо гвожђе.

Разарач кинеске РМ, Tang Yan

Кина је 1971. године, као знак добре воље, вратила Јапану сидро и лист кормила са разарача, који се данас налазе у Поморском музеју у Етаџими.

 

Amagi, носач авиона

Amagi, јапански носач авиона класе Unryu, носач који је изграђен крајем Другог светског рата и никада није укрцао своје авионе; рат је провео у јапанским територијалним водама. Своју каријеру је завршио јула 1945. у поморској бази Куре, када се након америчких удара из ваздуха преврнуо. У старо гвожђе је изрезан 1946. године.

Јапанска царска морнарица је, у времену које је претходило рату на Пацифику, намеравала да изгради велику флоту носача авиона. Како би их брзо изградили, пројекат нових носача авиона је био заснован на класи носача авиона Hiryu. Тако настала класа Unryu била је врло слична својој основи и једноставна за градњу, али се разликовала по томе што је острво било уграђено на десном боку. Нови носач је могао да укрца 63 авиона, у два хангара, а авионе је помоћу два лифта допремао на летну палубу.

Носач Amagi је наручен под привременом ознаком 5001, као део Петог програма наоружавања флоте из 1942. године. Ово је био масиван флотни програм, намењен надокнађивању губитака насталих код Мидвеја, усмерен на носаче авиона и авионе. Првобитни план је предвиђао градњу шеснаест носача авиона класе Unryu, али их је на крају изграђено свега три, међу њима и Amagi.

Кобилица носача авиона је положена у бродоградилишту компаније Мицубиши у Нагасакију, 1. октобра 1942; у море је поринут 15. октобра 1943, док је опремање брода завршено 10. августа 1944. У поморски арсенал Куре упловљава фебруара 1945, када крећу радови на маскирању брода. У то време, ваздухопловна група која је требала бити укрцана на носач, 601. ваздухопловна група, била је ангажована у бици за Иво Џиму. У периоду од 10 .до 24. фебруара извршен је кратак ремонт, да би 19. марта авиони из састава TF58 напали луку и лако оштетили носач авиона. Средином априла, носач је везан и закамуфлиран у луци Куре.

Иако закамуфлиран, 24. јула га лоцирају и нападају авиони из састава TF38; брод је погођен са две бомбе. Бомба масе 230 кг је детонирала у близини крменог димњака, тешко га оштетивши. Бомба масе 910 кг је пробила летну палубу и детонирала у горњем хангару, између лифтова. Експлозија бомбе је однела секцију хангара дуине  50 м. Летна палуба између лифотва била је уништена у дужини од 61 м. У палуби горњег хангара је начињен отвор пречника 7,6 м. Парчад бомби које су пале поред носача, на неколико места су пробили оплату и изазвали продор воде; потопљени су једна муницијска комора, два машинска простора са отловима и леви крмени машински простор.

Командант брода је касније током дана издао наређење за напуштање брода; у вечерњим часовима, носач је још увек плутао, уз приметни нагиб на леви бок и прамчани трим. У наредних пар дана, још неколико простора је напуњено водом, тако да је носач сео на дно луке. Американци су 28. јула извршили још један напад на брод, који је резултовао још већим нагибом брода. Amagi се преврнуо наредног дана у преподневним часовима. Нису познати подаци о људским жртвама, али се верује да ако их је и било – да су вероватно мали.

Брод је из флотне листе избрисан 30. новембра, а радови на подизању брода започети су 5. децембра. Брод је коначно подигнут 31. јула 1946, док је резање брода у старо гвожђе потрајало до 12. децембра 1947.

ТТ карактеристике
Tип носач авиона
Депласман 20 450 т
Дужина преко свега 227,35 м
Ширина 22 м
Газ 8,73 м
Погонска група 8 парних котлова Kampon, 4 парне турбине,
4 осовинска вода, снага погона 152 000 КС
Брзина пловљења 34 чв
Посада 1595 чланова
Радијус пловљења 8000 М брзином од 18 чв
Наоружање 6 х Type 89 калибра 127 мм
13 х Type 96 калибра 25 мм
6 ПАР лансера калибра 120 мм
Авио компонента 63 авиона

Nakajima Ki-44 Shoki

Јапанска компанија Накађима се сматра најстаријим јапанским произвођачем авиона, и то не само авиона, већ и авионских мотора, као и других компоненти коришћених за склапање финалних производа других произвођача авиона. Основана је 1917. године, али су се власници разишли након две године заједничког рада, створивши тако две самосталне фабрике авиона. Децембра 1941, у време избијања рата на Пацифику, Накађима се налазио на позицији највећег произвођача авиона.

Ловац Ki-44 из састава 87. ваздухопловног пука.

Развој Кi-44

Накађима има дугу традицију у пројектовању и производњи ловачких авиона. Први пројекат авиона који је привукао пажњу западних стручњака касних тридесетих година био је ловац Ki-27 (савезничко кодно име „Nate“), нискокрилац са затвореним кокпитом и фиксним стајним трапом. Погоњен Накађиминим звездастим мотором Ha-1b, снаге 780 КС, авион је достизао максималну брзину лета од 470 км/ч на висини од 3500 метара. Веома покретљив, овај авион је убрзо постао популаран на кинеском ратишту, где се успешно носио са совјетским Поликарповим И-16 и убрзо обезбедио јапанским снагама превласт у ваздуху. Захваљујући томе, команда јапанског ратног ваздухопловства је децембра 1937. године потписала уговор са Накађимом о развоју наследника ловца Ki-27. Резултат тога, ловац ознаке Ki-43, водио се истом филозофијом: био је високо покретљива летелица, са лаким наоружањем и солидном количином убојних средстава под крилима. Ушавши у наоружање децембра 1941, Ki-43 добија званичну ознаку „армијски ловац Тип 1“, а убрзо и колоквијално име „Hayabusa“.

Ипак, чак и у време издавања тактичко-техничких захтева за Ki-43, јапанско војно руководство је схватало потребу за одбрамбеним ловцем, ловцем пресретачем, велике брзине лета и пењања. Од новог ловца се очекивала максимална брзина лета од 600 км/ч на висини од 4000 метара, те да ову висину лета достигне за време мање од пет минута. Захтевано је наоружање од по два митраљеза калибра 12,7 и 7,7 мм, што је по тадашњим јапанским стандардима било тешко наоружање.

Пробни пилот компаније Накађима, Хајаши, позира на првом прототипу авиона.

Пројектовање авиона је започето 1938, под руководством иинжињера Тору Којаме. Како би се обезбедиле тражене перформансе лета, за погон је изабран 14-цилиндрични радијални мотор Nakajima Ha-41, снаге 1250 КС, који је до тада сматран мотором за бомбардере. Којама и његов тим су развили релативно мали змај  око ове погонске јединице, са малим и здепастим крилима и релативно кратким трупом, који се значајно сужавао ка репу. Боља покретљивост у борби постигнута је употребом лептирастих флапсова.

Међутим, није баш све ишло по плану: укупна маса летелице повећана је толико да је угрозила теорију. Наиме, конструктори су прорачунали да ће авион имати масу од 2200 кг, што је било за 350 кг мање од масе првог прототипа. Први прототип, ознаке 4401, произведен је у лето 1940. Са првим летовима се кренуло августа 1940; авион је обећавао по неким питањима, али то свакако није била тражена максимална брзина лета, док је брзина у слетању била већа од стандардне на коју су јапански пилоти навикли. Видљивост на земљи није била најбоља, што се поправљало након полетања. Управљивост је оцењена као добра.

Компанија Накађима се у време полетања првог прототипа налазила у процесу завршетка производње још два прототипска авиона, евиденцијских бројева 4402 и 4403, и кренула је са производњом прве серије од седам предсеријских авиона, евиденцијских бројева од 4404 до 4410. Други и трећи прототип су произведени убрзо након првог, тако да су недостаци по питању постизања максималне брзине лета код првог прототипа значили да су радови на предсеријским авионима требали да се зауставе док се не изнађе решење проблема.

Трећи прототип авиона Ki-44

Прототип је постигао максималну брзину лета од свега 550 км/ч на висини од 4000 метара, неких 50 км/ч мање од захтеваног, док је брзина пењања на 5000 метара била 5 минута и 54 секунди уместо захтеваних пет минута. Прве мере које су предузете односиле су се на модификацију носача мотора и уводника ваздуха. Ове мере су имале за резултат повећање брзине лета на 570 км/ч на висини од 4000 метара. Ова брзина је и даље сматрана недовољном, тако да је спроведено низ модификација на монтажи мотора и поклопцима мотора – уводник ваздуха је мењан чак шест пута. Коначно, авион је успео да постигне максималну брзину лета од 626 км/ч. Наоружање није уграђивано за потребе пробних летова, али су процене биле да би серијски авион са пуним наоружањем могао да достигне максималну брзину лета од 580 км/ч. Сходно томе, Накађима је добила инструкције да заврши предсеријске авионе и изврши модификације и на другом и трећем прототипу.

Поред тога што је било разлика међу предсеријским авионима по питању подручја око мотора, све те авионе је одликовала поједностављен поклопац кабине, померена радио антена (пребачена са поклопца кабине на десну страну носног дела авиона), нове контуре кормила и могућност качења подвесних резервоара горива капацитета 130 литара под крилима. Наоружање је остало непромењено и чинила су га два митраљеза Type 89 калибра 7,7 мм у горњем делу носа и два митраљеза Type 1 (Ho-103) калибра 12,7 мм у крилима.

Седам предсеријских авиона је завршено током лета 1941; последњи из те серије је полетео током августа исте године. Како би убрзали оперативни размештај авиона Ki-44, Јапанци су одлучили да формирају посебну јединицу – 47. самосталну ваздухопловну чету, која би се бавила проценом авиона од стране искусних пилота, који су се доказали у Кини.

Уопштено гледано, учинак авиона 47. самосталне ваздухопловне чете био је такав да је јапанско ратно ваздухопловство закључило да се ради о добром авиону и увели су га у серијску производњу; остала је извесна доза забринутости око постизања максималне брзине лета. Јануара 1942. наручена је прва серија од 40 авиона, ознаке Ki-44-I, кодног имена Shoki (митолошко биће које брани Јапан од опасности).

Серијски авион Ki-44-I био је сличан предсеријским авионима, с тим да се разликовао у погледу наоружања. Наиме, митраљези калибра 7,7 мм замењени су митраљезима калибра 12,7 мм. Авион са четири митраљеза калибра 12,7 мм био је познат и као Ki-44-I-Ko, док је даља, нешто модификована верзија имала ознаку Ki-44-I-Otsu; модификација се огледала у томе што је хладњак уља био померен изван моторног простора. Последњих неколико авиона из ове серије је имало модификовани стајни трап и они су понели ознаку Ki-44-I-Hei.

Када је реч о означавању авиона у јапанском ратном ваздухопловству, сваки од модела је имао ознаку Кi (Ki од Kitai, што значи рам, змај авиона) и она се односила на првобитни пројекат и прототипове. Серијски авиони су добијали римске бројеве у суфиксу ознаке, нпр. Ki-44-I, Ki-44-II итд. Мање модификације унутар серијски произведенеих авиона означаване су додатним јапанским карактерима: Кi-44-I-Ko, -Otsu, -Hei, што се нама ближем алфабету представља са Ki-44-Ia, -Ib, -Ic.

Опитовање авиона је завршено септембра 1942, када је Ki-44-I и званично уведен у наоружање као „ловац, једносед, армијски, Тип 2, модел 1“. Одлучујући фактор за увођење ловца у наоружање била је серија упоредних тестова Ki-44-I са авионима Kawasaki Ki-61, Nakajima Ki-43-II Hayabusa, Messerschmitt Bf 109E Curtiss и P-40E Warhawk. Ki-61 је сматран најбољим из ове групе, али се Ki-44 показао као супериоран у односу на немачке и америчке типове авиона.

Поред свих добрих карактеристика авиона, Јапанце је и даље забрињавала брзина авиона. Било је очигледно да се нешто мора предузети по том питању. Како уградња два контраротирајућих пропелера није дала очекиване резултате, почетком 1942. се кренуло у потрагу за снажнијим мотором. Избор је пао на мотор Nakajima Ha-109 снаге 1520 КС, који је био намењен за уградњу у бомбардер Ki-49. То је био природан избор, с обзиром да се радило о мотору који је дериватив већ уграђеног мотора, сличних димензија.

Компанија Накађима је тако добила задатак да произведе пет прототипска и три предсеријска примерка авиона, погоњена мотором Ha-109. Ови авиони ће добити и званичну ознаку Ki-44-II, односно „ловац, једносед, армијски, Тип 2, Модел 2“. Поред новог мотора, ова верзија авиона је добила и снажнији стајни трап, као и заштиту за пилота и резервоаре горива. Прототипови и предсеријски примерци авиона били су наоружани првобитном варијантом наоружања, по два митраљеза калибра 7,7 и 12,7 мм.

Серијска производња ове верзије започета је новембра 1942, након завршетка опитовања. Први примерци су били познати као Ki-44-II-Ko и имали су истоветно наоружање као прототипови и предсеријски авиони. Међутим, пре краја године је извршено пренаоружавање авиона са четири митраљеза калибра 12,7 мм и то су авиони верзије Ki-44-II-Otsu.

Ki-44-II-Otsu, са изграђеним наоружањем

Почевши с почетком 1943. године, спорадично се у оквиру серије авиона Ki-44-II-Otsu јављају авиони наоружани топовима. Ови авиони добијају ознаку Ki-44-II-Hei. Основне серијске верзије Ki-44-II-Hei су авиони наоружани топовима Тype 3 (Ho-203) калибра 37 мм у крилима и два митраљеза калибра 12,7 мм у носу авиона, односно два топа Ho-301 калибра 40 мм у крилима и два митраљеза 12,7 мм у носу. Борбени комплет топа Ho-301 износио је свега 25 граната по цеви, али су тако наоружани авиони имали успеха у дејствима против америчких бомбардера Boeing B-29 Superfortres током 1944-45.

Последња верзија авиона настала је као резултат тежње за даљим побољшањима перформанси авиона. Тако је почетком 1943. године започет рад на авиону који ће касније добити ознаку Ki-44-III, односно Модел 3. Авион је добио нов погон, снаге 2000 КС. Нови мотор, Nakajima Ha-145, такође је био радијални, са 18 цилиндара. Споља посматрано, верзија –III се разликовала од претходних по повећаној површини крила (са 15 на 19 м2) и већим вертикалцем. Први прототип ове верзије је полетео јуна 1943. Након прототипа, Накађима је произвела две подверзије авиона: једну наоружану са четири топа калибра 20 мм и другу наоружану са два топа калибра 20 мм у носу и два топа калибра 37 мм у крилима. Опитовања авиона су завршена крајем 1943. године и команда јапанског ратног ваздухопловства је донела одлуку да се развој ове верзије обустави. Доношење ове одлуке треба посматрати у светлу развоја Накађиминог авиона Ki-84 Hayate, који је пуно обећавао.

Ово није био крај за Ki-44, пошто је Ki-44-II остао у серијској производњи све до краја наредне године. Губитак вере јапанског РВ у Ki-44 настао је са првим нападима B-29 са аеродрома на кинеској територији. Јапанци су сматрали да је Ki-44, са својим топовима и брзим пењањем, прикладан за пресретање америчких бомбардера. Међутим, када су прва два авиона ангажована крајем лета и почетком јесени 1944. године, увидели су да то и није баш тако. Истина, неки амерички B-29 су оборени, али Ki-44 никако није био „противотров“ који ће спасити Јапанце од америчког бомбардовања. Након тога је производња Ki-44 обустављена, што је пре могуће, и 1225. примерак авиона је током децембра 1944. сишао са производних трака у Накађиминој фабрици у граду Ота.

Опис авиона Ki-44-II

У најкраћем, Ki-44 је био једноседи, у целости од метала израђен, ловачки авион моноплан, нискокрилац. Крило је имало две ремењаче, са оплатом од метала, сем контролних површина које су биле пресвучене платном. Централне секције крила су биле интегрисане у труп авиона и у њима су били смештени резервоари горива укупног капацитета од 230 литара. Дуж нападне ивице су се налазили лептирасти флапсови, који су пружали додатну маневрабилност у борби, а укључивали су се прекидачем у пилотској кабини.

Труп је овалног попречног пресека, са дводелним поклопцем кокпита. Репни део је такође био израђен од метала, како конструкција тако и оплата, сем кнстролних површина које су биле прекривене платном. Испред пилота се налазио резервоар горива капацитета 255 литара, док је између тог резервоара и мотора био смештен резервоар за уље капацитета 40 литара. Ови резервоари, као и пилот, били су заштићени оклопом.

Погон авиона је обезбеђивао 14-цилиндрични радијални мотор Nakajima Ha-109, ваздухом хлађени, снаге 1520 КС при полетању, 1440 КС на висини од 1250 м и 1320 КС на висини од 5250 м. Мотор је испоручивао снагу за покретање трокраке металне елисе пречника 3 м. Сва три точка сајног трапа су била увлачива. Точкови стајног трапа су се увлачили бочним преклапањем, тако да су се предњи точкови смештали испод централне секције крила, а репни точак се увлачио ка назад.

Ki-44-II-Otsu био је наоружан са четири митраљеза Ho-103 Type 1 калибра 12,7 мм, са борбеним комплетом од 250 метака по митраљезу; два митраљеза су била уграђена у горњем делу носног дела трупа, док су друга два била уграђена у крилима, ван поља елисе и ногу стајног трапа; испод крила су се налазили скупљачи чаура. Подвесне тачке под централним делом крила имале су носивост за две бомбе масе по 200 кг, или за два допунска резервоара за гориво капацитета по 130 литара.

Када је први пут уведен у наоружање, ловац Shoki је сматран прилично тешким авионом, и то не само због велике брзине при слетању. Мeђутим, пилоти су ценили добре карактеристике приликом обрушавања, као и стабилност приликом отварања ватре. Главна тачка критике била је лоша видљивост и неефикасност оклопне заштите пилота и резервоара горива приликом дејства непријатељских митраљеза калибра 12,7 мм.

Оперативна употреба

Већ је раније у тексту речено да су први авиони ушли у састав новоформиране 47. самосталне ваздухопловне чете. Свих седам предсеријских авиона, заједно са два прототипа, 15. септембра бивају предати јединици у ваздухопловној бази Јокота (град Фуса), где се налазио и Опитно одељење јапанског ратног ваздухопловства. Након почетног периода навикавања на нови авион, који се разликовао од претходних модела јапанских ловачких авиона, 47. самостална ваздухопловна чета се премешта у Кину, у Кантон (Гуангџоу). У Кини јединица биа придодата 12. ваздухопловном пуку, и скоро одмах бива пребазирана у Индокину, како би подржала борбена дејства јапанских снага у Малаји. Овде Ki-44 бележи и први успех, обарањем ловца Brewster Buffalo изнад Јохоре.

Кi-44 из састава 47. самосталне ваздухопловне чете, пилота капетана Јасухико Курое, којим је постигнута прва ваздушна победа овим типом авиона.

По завршетку операција у Малаји, 47. самостална се враћа у Кину и маја 1942. бива проширена на формацију ваздухопловног пука. До тада, првобитна серија прототипова и предсеријских Ki-44 замењена је верзијом Ki-44-I. Истог месеца долази до чувеног Дултиловог напада, када група америчких бомбардера B-25 напада Јапан. Како су Ki-44 били намењени управо за пресретачке задатке, јединица пребазира назад у Јапан, за случај да се амерички бомбардери поново појаве.

Чињеница је да Савезници нису обраћали много пажње на овај тип авиона, уколико се узме у обзир закаснело одређивање савезничке кодне ознаке за овај авион. У међувремену, процес пренаоружавања новим типом авиона био је у пуном замаху. Девети и 87. ваздухопловни пук су у лето 1942. започели пренаоружавање са Ki-27 на Ki-44, а након неколико недеља започето је и пренаоружавање 85. ваздухопловног пука. Треба напоменути да су се сва три наведена ваздухопловна пука налазила на азијском континенту. Девети ваздухопловни пук се налазио у саставу Кинеских окупационих снага, са базом у Нанкингу; 85. ваздухопловни пук се такође налазио у Нанкингу, док се 87. ваздухопловни пук налазио у Харбину, са задатком одбране Манџурије. Овај пук се није дуго задржао у Манџурији, пошто је 1943. пребазиран у Пелембанг, у Холандску Источну Индију, са задатком одбране рафинерија нафте које су биле од виталног значаја за јапанску ратну машинерију.

Ловци Ки-44 из састава 47. самосталне ваздухопловне чете на аеродрому Наримасу.

Када је реч о јединицама Ki-44 које су базрирале на територији Кине, може се рећи да оне нису имале пуно борбених дејстава за собом. Кинеско ратно ваздухопловство није било у потпуности заузето борбом против јапанских авиона; режим Чанг Кај Шека је више био заузет борбом против комуниста, препуштајући спољном фактору да се бори против јапанских снага. Исход тога била је чињеница да је једини противник Јапанцима, када је у питању авијација, била америчка 14. ваздухопловна армија, формирана 5. марта 1943. године у Кунмингу (Кина). Технички гледано, Савезници су били бројчано надмоћни у односу на Јапанце у Кини, али посматрајући 14. ваздухопловну армију као јединог носиоца борбених дејстава против Јапанаца у ваздушном простору, однос је био једва изједначен.

У првом моменту, Shoki је могао да обезбеди добар учинак у Кини, пошто је за противнике имао само Lockheed P-38 Lightning и Curtiss P-40, који не само да су били спорији већ и са слабијим маневарским карактеристикама. Америчко настојање да ојачају ваздухопловне снаге у Кини, што је био предуслов за употребу Кине као базе за нападе бомбардерима B-29 Superfortress на јапанску територију, резултирао је слањем јапанских појачања. Међу појачањима које је Јапан слао током 1944. нашао се 22. ваздухопловни пук, који је августа 1944. придодат одбрани Ханкоа; 29. ваздухопловни пук је кратко време боравио на Формози, пре него је крајем 1944. пребачен на Филипине. У Манџурију је распоређен 70. ваздухопловни пук.

Пребазирање бомбардера Boeing B-29 Superfortress у Кину и почетак напада на јапанску територију био је велики проблем за јединице наоружане ловцима Ki-44. Ништа мање трауматично искуство није било ни појава америчких ловаца North American P-51 Mustang, који је био први авион на бојишту који је могао да порази јапанског Ki-44. Јапанске ваздухопловне јединице у Кини и Манџурији су очајнички тебале појачања, али како је растао притисак Американаца на Пацифику, тако су се и јапанске резерве брзо трошиле. Јапанци су губили велики број ловаца током пресретања, а заузврат су ефекти били мали; оборено је премало америчких бомбардера. Сходно томе, команда јапанског ратног ваздухопловства доноси закључак да Ki-44 не одговара својој намени. Јединице наоружане ловцима Ki-44 убрзо бивају враћене у Јапан, где добијају задатак одбране острва. Напредак Американаца, како у квалитету авиона, тако и у квантитету, био је незаустављив. Кичма јапанског ваздухопловства сломљена је јануара 1945. омасовљењем америчких носача авиона, као и наношењем удара по Манили, када је на земљи уништен велики број јапанских авиона. Јапански 246. ваздухопловни пук је тако био десеткован да је морао бити враћен у Јапан ради реорганизације и попуне. Убрзо након тога у Јапан је пребачен и 22. ваздухопловни пук, док је 29. ваздухопловни пук враћен на Формозу.

Као што је раније наведено, 87. ваздухопловни пук је бранио нафтна поља на Суматри. Јединица је током 1943-44. била придодата Бурманском фронту и Малаји. У почетку, активности на Суматри су се сводиле на рутинске патролне летове. Међутим, британски авиони су 4. јануара 1944. са носача авиона извели изненадни напад на нафтна поља; након двадесет дана су поновили напад, ударивши овог пута на рафинерије. Напад је заткао 87. ваздухопловни пук на аеродрому, која у овом нападу губи 12 авиона и неколико пилота. Ситуација на Суматри се додатно погоршала са повећањем интензитета америчких напада, тако да је и 87. ваздухопловни пук повучен децембра исте године, заједно са осталим ваздухопловним јединицама. Тако је Јапан дочекао почетак 1945. године са осам ваздухопловних пукова наоружаних Ki-44, распоређених за одбрану јапанске територије. Година је почела са нападима америчких бомбардера. јапанци су очајнички покушавали да зауставе Американце, што се може закључити из велико броја извештаја о извршеним таранима на америчке бомбaрдере. Јапанци ће убрзо оформити специјалну летачку јединицу, познату под именом Shinten (Ноћне сенке), попуњене пилотима-добровољцима, намењену за обрушавање на америчке бомбардере. Ипак, ова јединица је имала највише успеха на пољу подизања морала код Јапанаца.

Ситуација се даље погоршала када су јапанска острва ушла у домет америчких и британских носача авиона, односно у долет авиона који су на њима базирали. Даље, маја месеца Американци почињу да користе острво Окинаву као ваздухопловну базу. Коначни притисак је извршен јула 1945. и наставио се током наредних пет недеља, држећи јапанска острва под сталним нападима, при чему су јапански аеродроми били најчешће мете. Јапанци су на свом крају располагали са још три ваздухопловна пука наоружана ловцима Ki-44 (9, 29. и 87. ваздухопловни пук).

Ловац Ki-44 из састава 9. ваздухопловног пука, преузет од стране кинеских националистичких снага.

Међутим, у Кини је ситуација била мало другачија. Чанг Кај Шекове снаге, националисти, преузимају ловце Ki-44 којим је био наоружан 9. ваздухопловни пук. Комунисти су узели Ki-44 који су се налазили у јапанским базама у Кореји и Манџурији. Нема поузданих података о њиховој даљој употреби, иако су и једна и друга страна користила јапанске пилоте као плаћенике, тако да се чини да Ki-44 није учествовао у борбеним дејствима.

Данас не постоји ни један сачувани примерак авиона Ki-44.

Ki-44 изложен у САД након рата.

ТТ карактеристике (Ki-44-I)
Посада 1
Дужина 8,85 м
Распон крила 9,45 м
Висина 3,12 м
Површина крила 15 м2
Маса празног авиона 1944 кг
Максимална полетна маса 2886 кг
Погон Nakajima Ha-41, 1250 КС
Максимална брзина 580 км/ч
Долет 926 – 1722 км
Плафон лета 10 820 м
Брзина пењања 5000 м за 5 мин 54 секунди
Наоружање 2 х 7,7 мм; 2 х 12,7 мм
ТТ карактеристике (Ki-44-II-Otsu)
Посада 1
Дужина 8,84 м
Распон крила 9,45 м
Висина 3,12 м
Површина крила 15 м2
Маса празног авиона 2106 кг
Максимална полетна маса 2998 кг
Погон Nakajima Ha-109, 1520 КС
Максимална брзина 605 км/ч
Долет 1200 – 1600км
Плафон лета 11 200 м
Брзина пењања 5000 м за 4 мин 26 секунди
Наоружање 4 х 12,7 мм

Ћуићи Нагумо

Ћуићи Нагумо (25. март 1887. – 6. јул 1944), јапански адмирал током Другог светског рата, једно време командант Кидо Бутаија.

Нагумо је рођен у Јонезави, префектура Јамагата у северном Јапану 1887. Јапанску војнопоморску академију завршио је 1908, са 36. класом, као осми по рангу од укупно 191 кадета. Каријеру је започео на крстарицама Соја и Ниитака и оклопној крстарици Нишин. На крстарицу Асама прелази 1910. године.

Након завршетка торпедне и артиљеријске школе, унапређен је у чин потпоручника, службује на бојном броду Аки, након чега одлази на разарач Хацујуки. У чин поручника фрегате унапређен је 1914. и бива распоређен на бојни крсташ Киришиму, а након њега на разарач Суги. Од 15. децембра 1917. командује разарачем Кисараги.

Поморски ратни колеџ завршава 1920, када и добија чин поручника бојног брода. Његова специјалност је била тактика разарача и употреба торпедног наоружања. Од 1920-21, командује разарачем Моми, али убрзо одлази на копно, на различите дужности у оквиру Генералштаба јапанске царске морнарице. Капетан корвете постаје 1924, и убрзо одлази да изучава стратегију поморског ратовања, тактику и наоружање европских земаља и САД.

По повратку у Јапан, Нагумо добија постављење на јапанској Војнопоморској академији, у својству наставника. Ту дужност обавља две године, од 1927. до 1929, када добија чин капетана бојног брода и добија команду над лаком крстарицом Нака. Од 1930. до 1931. командује 11. дивизионом разарача. Након обављања административних дужности у периоду од 1931. до 1933, преузима команду над тешком крстарицом Такао (1933-34), а потом и над бојном броду Јамаширо (1934-35). У чин контраадмирала унапређен је 1. новембра 1935.

Као контраадмирал командовао је 8. крстаричким дивизионом. Као присталица „флотне фракције“, имао је подршку у напредовању у каријери од стране јапанских политичара.

Од 1937. до 1938. командује Школом за обуку торпедиста, а након тога одлази на место команданта 3. крстаричког дивизиона. Чин вицеадмирала добија 15. новембра 1941. Од новембра 1940. до априла 1941. налази се на месту команданта Поморског ратног колеџа.

Почетком априла 1941. Нагумо бива постављен на место начелника штаба Прве ваздухопловне флоте, тј. главнине носача авиона јапанске царске морнарице. Многи историчари доводе у питање његову способност за командовање оваквом формацијом, где као основни разлог наводе његово непознавање морнаричке авијације. Адмирал Цукахара је имао одређених сумњи у његову способност  и сматрао је Ћуићија као „официра старе школе, специјалисту за торпеда и маневре површинских бродова… нема никакву идеју о способностима и потенцијалу морнаричке авијације.“

Међутим, упркос недостатку искуства, био је снажан поборник комбиновања поморске и ваздушне моћи. Супротстављао се плану адмирала Јамамотоа да нападне америчку базу Перл Харбур. Нагумо је касније критикован што није упутио и трећи талас напада којим би била унишптена складишта погонског горива и ремонтни капацитети, чиме би америчка база на Пацифику постала бескорисна.

У операцијама почетком 1942. Ћуићи је био врло успешан. Командовао је флотом током бомбардовања Дарвина и у рејду Индијским океаном на британску Источну флоту. Тада је потопљен британски носач авиона, две крстарице и два разарача што је приморало адмирала Самервила да се повуче ка источној Африци.

На крају рејда у Индијском океану, Ћуићи је имао „уписаних“ пет бојних бродова, један носач авиона, две крстарице, седам разарача, десетину теретних и транспортних бродова… Састав којим је командовао је био одговоран и за обарање стотине савезничких авиона. У целој кампањи, Ћуићи је изгубио свега двадесетак авиона.

У бици за Мидвеј, Нагумов скоро беспрекорни досије долази до краја. Његов састав остаје без четири носача авиона, а велики губитак летачког особља показаће се као велики проблем у каснијим ангажовањима морнаричке авијације.

Након свега, Нагумоа постављају на место начелника штаба Треће флоте. Командује носачима авиона током кампање за Гвадалканал. Његов учинак је био врло слаб, имајући у виду да је био врло неодлучан и тиме знатно ослабио јапанске снаге.

Нагумо се враћа у Јапан 11. новембра 1942, где добија команду над Поморским округом Сасебо.  Јуна следеће године бива пребачен у Поморски округ Куре. На бродове се враћа октобра 1942, када постаје начелник штаба Прве флоте која се у то доба бавила углавном обуком морнаричког кадра.

Ипак, како се ситуација погоршавала по Јапанце, Нагумо је поново добио команду над борбеном јединицом. Почетком марта 1944. је послат на Маријанска острва, као начелник штаба 14. ваздушне флоте, која је била кратког века, и истовремено начелник штаба Централнопацифичке флоте, подједнако кратког века

Инвазија на Сајпан започела је 15. јуна 1944. Јапанска царска морнарица под командом вицеадмирала Озаве је ускоро била преплављена америчком 5. флотом. У одлучујућој бици у Филипинском мору Јапанци губе око 500 авиона. Адмирал Нагумо и генерал Јошицугу Саито су препуштени сами себи да одбране острво Сајпан од америчког напада. Током последње фазе битке за Сајпан, 6. јула, Нагумо извршава самоубиство пиштољем. Постхумно је унапређен у чин адмирала.

Коречика Анами

Коречика Анами (21. фебруар 1887 – 15. август 1945), генерал јапанске царске армије током Другог светског рата, Министар рата у време капитулације Јапана.

Анами је рођен у граду Такета, у породици бирократе Министарства унутрашњих послова, те је одрастао у Токију и у Токушима префектури. Похађао је војну академију копнене војске, као кадет 18. класе. Академију је завршио децембра 1906.

Новембра 1918. Анами завршава Штабни колеџ, у чину капетана. Од априла 1919. до фебруара 1922. службује у генералштабу. Од августа 1923. до маја 1925. се налази у саставу Сахалинске експедиционе армије, која је за време јапанске интервенције у Сибиру имала задатак да заузме северни део острва Сахалин. Августа 1925. унапређен је у чин потпуковника.

У периоду август – децембар 1925, Анами је војни аташе у Француској. По повратку у Јапан, послат је у састав 45. пешадијског пука, а августа 1928. бива постављен на место команданта пука. Од августа 1929. до августа наредне године обавља дужност ађутанта цара Хирохита, када је унапређен и у чин пуковника. Дужност команданта 2. гардијског пука Царске гарде обавља од августа 1933. до августа 1934, након чега постаје командант Војне припремне школе у Токију, а марта 1935. бива унапређен у чин генерал мајора.

Од августа 1936, Анами се налази на месту начелника војно-административног бироа у Министарству рата. Марта 1937. постаје начелник Персоналног бира, да би марта наредне године био унапређен у чин генерал потпуковника.

Са почетком Другог кинеско-јапанског рата, Анамију бива поверена команда над 109. дивизијом. Октобра 1939. је враћен у Јапан како би преузео дужност заменика министра рата у кабинету премијера Фумимаро Коноеа. Анами је припадао струји која је подржала успон Хидеки Тоџоа на власт октобра 1940.

Међутим, априла 1941, Анами се враћа у Кину као командант 11. армије, која је изводила операције у централној Кини. Јула 1942. бива прекомандован на место команданта јапанске 2. групе армије у Манџурији, у чијем саставу су се налазиле 2. армија и 32. пешадијска дивизија. Маја наредне године, Анами је унапређен у чин генерала. Како се стање на Пацифику погоршавало за Јапанце, 2. група армија је од новембра 1943. пребачена на јужно ратиште, где је Анами руководио операцијама у западној Новој Гвинеји.

Децембра 1944. је враћен у Јапан, где постаје инспектор армијске авијације и начелник аеронаутичког одељења, истовремено обављајући дужност и у Врховном ратном савету. Априла 1945. је постао министар рата у кабинету премијера Кантаро Сузукија.

Као министар рата, Анами се противио идеји предаје, упркос томе што је био свестан стања на терену и степена уништења јапанских градова и индустријских капацитета. Чак је и након бомбардовања Хирошиме и Нагасакија био против усвајања Потсдамске декларације, предлажући одсудну битку на јапанској територији којом би се нанели такви губици Савезницима да би Јапан избегао капитулацију и чак задржао нешто од освојених територија.

На крају, његови аргументи су превладани захтевом јапанског цара за прекид рата. Иако су га присталице одбијања капитулације уверавали да треба да да оставку или да гласа против, Анами је подржао одлуку цара. Обавестио је чланове свог кабинета да се царска воља мора поштовати. Одбио је да подржи било какву акцију против одлуке цара, што је била и кључна тачка неуспеха покушаја војног преврата.

Анами је 14. августа 1945. потписао документ о предаји са остатком кабинета, да би у рано јутро следећег дана покушао ритуално самоубиство – сепуку, које је довршио његов сарадник. Сахрањен је у Токију, а његов мач, крвава униформа и опроштајна порука су изложени у Јушукан музеју у Токију.

Адачи Хатазо

Адачи Хатазо, генерал потпуковник (1890 – 1947), командант јапанских снага у Новој Гвинеји.

Новембра 1942, Хатазо преузима команду над 18. армијом и води очајничку битку да задржи Нову Гвинеју. Његов штаб се налазио у Рабаулу, што значи да су све залихе морале стичи морским путем, што је било врло проблематично, обзиром да су Американци имали превалст у ваздуху и настојали да опколе Рабаул. Његова армија, која је била еквивалент америчком корпусу, била је принуђена да се повуче ка линији Порт Морезби – Кокода – Сананда, а убрзо и даље. Адачи није одустајао; био је решен да дође до града Холандија (данас Јајапура), где би успоставио базу из које би се могао борити против Американаца и Аустралијанаца. Стиже до Вевака, али априла 1944. америчке снаге врше десант и заузимају град Холандију, након чега је Адачи са 31 000 војника одсечен од Вевака . Његов покушај да се пробије је осујетио 11. корпус генерала Хала. Маја 1945. Адаћи покушава још један неуспешан пробој. Овог пута напад је одбијен од стране аустралијске 6. дивизије. Јапанци у овом нападу губе 9 000 људи.

Након добијања вести о капитулацији Јапана, Адачи се предаје са 13 500 војника. Две године касније је због ратних злочина осуђен на доживотну робију. 10. септембра 1947. је извршио самоубиство ножем у заробљеничким одајама у Рабаулу, оставивши опроштајно писмо.

Бојни брод Yamato

Јамато (Yamato), бојни брод Царске јапанске морнарице, назван по јапанској провинцији Јамато. То је био први брод из класе Јамато. Изграђен је још један брод ове класе, бојни брод Мусаши. То су били највећи бојни бродови икад конструисани, са депласманом од 72 802 тона и наоружани са 9 топова калибра 460 мм. То је највећи калибар бродских топова икад уграђених у један брод.

Морска испитивања бојног брода Јамато, 1941.

Јапанска царевина је била потписница Вашингтонског поморског споразума из 1922, који је допуњен Лондонским поморским споразумом. Према одредбама ових споразума ни једна држава потписница није смела градити бојне бродове пре 1937. Јапан се 1936. на другој Лондонској конференцији повлачи из потписаних споразума и активира пројект изградње бојног брода класе Јамато, започет још 1934. године. Након радова на пројекту, марта 1937. бива усвојен пројект изградње бојног брода депласмана 68 000 тона.

Јамато је грађен у највећој тајности у посебно изграђеном делу бродоградилишта у Куреу. Градња је започела 4.новембра 1937, а поринут је 8. августа 1940. У оперативну употребу је уведен 16. децембра 1941. Према првобитној замисли, требало је изградити укупно 5 бродова ове класе. Изграђена су два, док је труп трећег (требао је да понесе име Шинано) искоришћен за градњу носача авиона. Након пораза код Мидвеја, недовршени носач је исечен у старо гвожђе, док су планови за класу „Супер Јамато“ који је требао да има топове калибра 508 мм неповратно напуштени.

Бојни бродови класе Јамато: Јамато и Мусаши

Јамато је замишљен као брод јачи од било ког брода које би САД била у стању да произведе. Како би збунила непријатељске обавештајце, јапанска морнарица је топове намењене за уградњу на Јамато и Мусаши званично означавала као „топове калибра 406 мм“.

Бродоградилиште је у међувремену још мало „преуређено“. Наиме, продубљен је прилаз и док, капацитет лучких дизалица повећан на 100 тона, део дока је покривен како би се онемогућило аеро фото извиђање. Интензивно је коришћена нова метода спајања челичних плоча – варење.

Главни пројектант брода, Кеиџи Фукуда је пратио тренд уникатних и уопште одличних конструкција јапанских ратних бродова чији је зачетник конструктор Јузуру Хирага. Конструкција Јамата садржи доста уникатних решења, од којих су нека допринела упадљивом изгледу брода. Како и његови претходници, ни Јамато нема главну палубу у једном нивоу. Неправилна линиија главне палубе на прамцу „уштедела“ је на тежини читавог брода, и то без смањења чврстоће трупа. Тестирање модела у базену је допринело усвајању конструкције прамца са булбом који је смањивао отпор кроз воду за 8%. Производња и уградња девет топова калибра 460 мм је представљало велики технолошки изазов. Међутим, уградња топова овог калибра је имала своје недостатке, који су се касније показали као веома велики, можда чак и одлучујући за судбину брода. Приликом дејства примарне артиљерије, на палуби није смело бити никог, поготову на оближњим борбеним станицама бродске противавионске артиљерије. Чак су и чамци за спасавање били смештени у посебно конструисаним спремиштима како би се заштитили од оштећења. Брод је имао један лист кормила ( на ребру број 231), који му је омогућавао мали круг окрета (у односу на величину брода) од свега 640 метара. Ради поређења амерички бојни брод класе Ајова (Iowa) је имао круг окрета од преко 800 метара. Постојало је и мање, помоћно кормило ( на конструктивном ребру број 219) које је у суштини било некорисно. Брод је био погоњен парном турбином која је имала малу снагу а велику потрошњу горива. То је био основни разлог зашто није коришћен у кампањи на Соломоновим острвима и другим операцијама. Труп је био подељен на укупно 1147 водонепропусних простора.

Јамато је био заставни брод адмирала Исорокуа Јамамота од 12. фебруара 1942, када је заменио бојни брод Нагато. Пловио је у саставу који је био намењен за удар на Мидвеј јуна 1942, али није узео активно учешће у сукобу. Остао је заставни брод још 364 дана, до 11. фебруара 1943, када је адмирал прешао на бојни брод Мусаши, истог типа. Маја 1943. је ушао у своје старо бродогадилиште, где су му две крилне куполе 155 мм замењене са два митраљеза 25 мм и додат је радар тип 22. Враћен је у луку Трук 25. децембра 1943. године. На путу ка луци је оштећен торпедом са подморнице USS Skate и није у потпуности поправљен све до априла 1944. године. Током тих поправки су извршене још неке модификације на ПАТ-овима. након тога узима учешће у акцијама у Филипинском мору јуна 1944. године, заливу Лејте октобра 1944. године и битку код Самаре, када је први пут употребио главну артиљерију. Примила је два поготка авио бомбама који су нанели скоро незнатну штету.

Јамато у суштини није много учествовао у биткама, баш због своје енормне потрошње горива. Тако је чуван за одсудну битку, до које никада није дошло.

Коначна мисија овог брода је учешће у операцији „Тен-Го“ при инвазији на Окинаву 1. априла 1945. године. Послат је у самоубилачку мисију (под командом адмирала Сеичија Итоа) да нападне америчку флоту која је пружала подршку америчким инвазионим снагама. 6. априла Јамато и његова пратња (лака крстарица Јахаги и 8 разарача) испловљавају из Токијаме. Већ суутрадан бивају примећени од стране америчких авиона. Са америчких носача креће 386 авиона у пресретање јапанског састава. Окршај је почео у 1230 часова. Јамато је „примио“ 8 авио бомби и 12 торпеда пре него што се у 1423 часова преврнуо и крмене муниционе коморе експлодирале. Од укупне посаде, 2475 чланова је настрадало, док је преживело свега 269 чланова. Неки извештаји показују да су амерички авиони нападали бродоломнике док су били у мору, док други извештаји тврде супротно: да су амерички авиони прекинули напад на разараче док су спашавали преживеле са Јамата.

Експлозија муницијске коморе на бб Јамато, 7. април 1945.

Нити један амерички брод није учествовао у потапању величанственог брода. Потапање Јамата је показало и доказало да бојни бродови више не царују морима. Капитални бродови постају носачи авиона. Олупина лежи на неких 300 метара дубине и истраживана је 1985. и 1999. Ова истраживања су показала да труп лежи у два комада и да је лом трупа негде код „Б“ куле. Све три куполе су поиспадале из лежишта и леже около олупине.

ТТ карактеристике
Димензије
– дужина преко свега 256 м
– ширина 36,9 м
– газ 11 м
Депласман 65027 т
Погонска група 12 котлова „Кампон“, 4 парне турбине укупне снаге 110 МW, 4 трокрака пропелера пречника по 6 м
Брзина 27 чв
Наоружање (1941.) 9 x 460 мм, 12 x 155 мм, 12 x 127 мм, 24 x 25 мм, 4 x 13 мм
Наоружање (1945.) 9 x 460 мм, 6 x 155 мм, 24 x 127 мм, 162 x 25 мм, 4 x 13 мм
Посада 2750 чланова
Авио компонента 7 авиона, 2 катапулта