Бојни брод Yamashiro

Бојни брод Yamashiro на пробној вожњи

Кобилица за бојни брод Yamashiro, назван по провинцији Јамаширо, некадашњој провинцији Кјото, положена је у Поморском арсеналу у Јокосуки 20. новембра 1913. Поринут је 3. новембра 1915, а у оперативу уведен 31. марта 1917.

Реконструкција брода је започета 18. децембра 1930, такође у Јокосуки. Погонски комплекс је у потпуности замењен, а уграђена је и противторпедна заштита. Наоружање је такође претрпело измене. Појачано је артиљеријско, док је торпедно наоружање уклоњено са брода. Први командант овако модернизованог брода био је Ћуићи Нагумо. Модернизација је завршена 30. марта 1935, када и званично улази у састав Комбиноване флоте, у својству командног брода. Са бојног брода Yamashiro, почетком 1941, полеће и први радио вођени хидроавион типа Kawanishi E7K2. Маја 1941, Yamashiro улази у састав 2. дивизиона 1. флоте, у коме су се тада поред бојног брода Yamashiro нашли и два бојна брода класе Ise и други бојни брод класе Fuso.

Током првих месеци рата на Пацифику, Yamashiro је већи део провео у Јапану, на сидришту Комбиноване флоте. У прву акцију испловљава 29. маја 1942, са задатком обезбеђења састава. Августа 1942, након битке кд Мидвеја, Јапанци су разматрали бојне бродове класе Fuso за преградњу у хибродне бродове бојни брод – носач авиона. Почетак преградње је планиран за јун 1943, али је до тада и одбачен. Јула 1943. добија радар Type 21, а свега пар месеци касније постаје школски брод. Јула 1944. добија 66 противавионских топова калибра 20 мм, 16 митраљеза калибра 13,2 мм, по 2 радара Type 13 и Type 22.

Yamashiro октобра 1944, у својству командног брода адмирала Нишимуре, учествује у бици у мореузу Суригао. У 0321 часова 25. октобра, добија погодак торпедом у леви бок. Како би спасили брод, Јапанци су морали да потопе две муницијске коморе, што је за последицу имало избацивање из строја две куполе главне бродске артиљерије.  Друго торпедо погађа брод десет минута касније, након чега брод смањује брзину на свега 5 чворова. Посада успева да оспособи погон, тако да је ускоро запловио брзином од 15 чворова. Након уласка у мореуз, сва ватра је била сконцентрисана на бојни брод Yamashiro. У размени ватре, Yamashiro успева да оштети један разарач. У покушају да се повуче са бојишта, Yamashiro бива погођен са два торпеда у 0409 часова. Десет минута касније је потонуо. Три члана посаде су спашена.

Редослед по дубини: Yamashiro, Fuso, Haruna

ТТ карактеристике
Депласман 35 300 т
Дужина преко свега 212,75 м
Ширина 33,1 м
Газ 9,69 м
Погонска група 4 гасне турбине, 75 000 КС
Брзина пловљења 24,5 чв
Даљина пловљења 11 800 М брзином од 16 чв
Посада око 1900 чланова
Наоружање 12 х 356 мм
14 х 152 мм
8 х 127 мм
92 х 25 мм
Авио компонента 3 хидроавиона

Бојни крсташи класе Kongo

Након поринућа прве класе бојних крсташа британске краљевске морнарице, класе Invincible, 1907. године, јапанска царска морнарица одлучује да направи супериорнији брод. Након обимног посла, Јапанци су конструисали брод депласмана 18 725 тона. У међувремену је Британија положила кобилицу за већу класу бојних крсташа, класу Lion депласмана 26 270 тона. Тако „изазвани“, Јапанци одлучују да свој пројекат пошаљу у старо гвожђе и да потреаже помоћ и експертизу Британаца. Већ 1910. године у Британију стиже наруџба за изградњу бојног крсташа унапређене класе Lion, депласмана 27 000 тона.

Кобилица за први брод из класе, Kongo, положена је јануара 1911. године. Брод је поринут маја 1912. а опремљен августа 1913. године. Kongo је био последњи брод јапанске царске морнарице који није био изграђен у јапанским бродоградилиштима. Након опремања и испитивања, Kongo улази у јапанске воде новембра 1913. године. Касније су изграђена још три брода исте класе:

– Hiei је изграђена у бродоградилишту у Јокосуки, али са великим процентом делова и компоненти увежених из Велике Британије. Кобилица јој је положена новембра 1911. године, а завршена је августа 1914. године;
– Haruna је изграђена у бродоградилишту компаније Кавасаки у Кобеу. Сви делови и компоненте биле су произведене у Јапану. Изградња је трајала од марта 1912. до априла 1915. године.
– Kirišima, последњи брод из класе, изграђена је у бродоградилишту компаније Мицубиши у Нагасакију, такође од делова произведених у Јапану. Кобилица је положена марта 1912. године а брод је довршен априла 1915. године.

Опремање бојног крсташа у Јокосуки, 1913.

Оклопна заштита

Kongo класа је изграђена као бојни крсташ, и као такви, били су релативно лако оклопљени бродови. Чак и након обимне модернизације, слабости ове класе су се огледале у неадекватној оклопној заштити. Оклоп ових бродова тежио је неких 6 500 тона, што је чинило око 25 % стандардног депласмана брода.

Главни оклопни појас био је дебљине 203 мм на воденој линији, и 152 мм изнад ње. Дебљина главног појаса је ка прамцу износила 76,2 мм, као и на крми (и изнад и испод водене линије). Барбете су имале  Викерсов цементирани оклоп дебљине 254 мм, а чела купола око 228 мм. Кровови купола били су дебели 76 мм, док је оклопљена палуба била дебела 50 мм.

Погон

Бродови класе Kongo били су најбржи бродови јапанске царске морнарице. Максималну брзину од 27,5 чв обезбеђивало је 4 осовинска вода које су погониле 4 Парсонсове парне турбине. Пара је долазила из 36 котлова типа Yarow, распоређених у 8 котларница. Били су погоњени угљем, а дим је одвођен кроз 3 димњака.

Наоружање

Према првобитној замисли, на бродове класе Kongo требало је уградити топове калибра 304 мм, као и на савременим британским бојним крсташима. Међутим, у то време су Британци тестирали топове калибра 343 мм, а који су планирани за уградњу на бродове класе Lion. Када су Јапанци сазнали за те тестове, одлучили су да на Kongo уграде исте топове. Међутим, у складу са очекивањима да Американци започну уградњу топова калибра 355 мм, Јапанци су радили са Британцима да развију слично оружје и уграде га на бродове класе Kongo.

Четири куполе главне артиљерије биле су уграђене по следећем: две на прамцу, једна на средини и једна на крми. Тако је Kongo класа добила значајан плотун по боку, од 8 топова калибра 355 мм. Када је брод био завршен, овакав распоред главне артиљерије чинио га је једним од најмоћнијих бродова тог времена.

Секундарну артиљерију чинило је 16 топова калибра 152 мм, смештених по 8 на оба бока, у казаматима. Ово је било и више топова него што је било уобичајено, а ту се највише огледа јапанска забринутост од торпедних напада са разарача.

На брод су уграђени и топови калибра 76,2 мм: на првом броду из класе 16 топова (једноцевних) а на осталим бродовима из класе по 8. Чудна јапанска особеност била је уградња јаког торпедног наоружања на површинске бродове: на Kongo је било уграђено чак 8 подводних торпедних цеви, калибра 533 мм.

Модификације у току оперативне употребе

Бродови класе Kongo имали су дужи век од свих дреднота у јапанској царској морнарици. Почели су као бојни крсташи, да би завршили као брзи бојни бродови. Током своје каријере, сваки од четири бродова из класе је прошао две модернизације.

Прва модернизација је вршена у периоду између 1927. и 1932. године; прва је модернизована Харуна, последњи Hiei. Са циљем отклањање највеће слабости ове класе бродова – слабе оклопне заштите, на брод је додато 3811 тона оклопа. Оклопом су додатно заштићене горње површине муницијских комора и стројарница. Противторпедна заштита је донекле унапређена, додавањем заштитног простора на боковима, што је повећало ширину брода за 29 м. Наоружање није дирано, сем што су уклоњене 4 торпедне цеви. Максимална елевација артиљеријских оруђа повећана је на 43 степени, чиме је и повећан домет. Систем пропулзије је доживео извесне измене.Уместо 36 котлова у првобитној верзији, на бродове су уграђени вишегоривни котлови. На Harunu је уграђено 10 таквих котлова, а на Kongo и Kirišimu по 16. Ова измена је дозволила да се уклони баласт са прамца брода. На брод су укрцана три хидроавиона, за потребе коректуре артиљеријске ватре, али нису уграђивани катапулти.

Hiei је био посебан случај… Између 1929. и 1932. Hiei је био, у складу са одредбама Поморског споразума из Лондона, демилитаризован. Оклопни појас је демонтиран, а маскимална брзина ограничена на 18 чв уклањањем 25 парних котлова. Крмена купола топова 355 мм била је демонтирана, као и комплетна секундарна батерија.

Друга, радикалнија, модернизација започета је 1933. године модернизацијом Harune. Након извршене модернизације класа бојних крсташа Kongo рекласификована је у класу бојних бродова Kongo. Оклопна заштита је побољшана, повећана је противторпедна заштита стројарница. Нова погонска група, коју су чинили 11 парних котлова Кампон, на нафту, и нове турбине, повећали су максималну брзину брода на 29,7 до 30,5 чв. Крма је продужена за 7,62 м, што је такође помогло у остваривању већих брзина пловљења.

Харуна након друге модернизације, пробна вожња

Изглед бродова је измењен, уградњом командног моста налик пагоди. Из наоружања брода избачена су два топа калибра 152 мм и преостале 4 торпедне цеви. Противавионско наоружање је побољшано уградњом четири двоцевна топа Тип 89, калибра 127 мм. До краја 1936. године уграђено је још 10 двоцевних топова калибра 25 мм.

Иза куполе бр. 3 коначно је уграђен катапулт за хидроавионе, који нису претрпели измене, ни квалитативне – ни квантитативне.

Последњи брод на коме је извршена модернизација био је Hiei. Радови су започети 1940. године, и урађени су индентични радаови као на осталим бродовима из класе, с том разликом што је на Hiei уграђен командни мост налик командном мосту бојног брода класе Jamato.

Током рата, модификације су биле сконцентрисане на противавионско наоружање и уградњу радара. Hiei и Киришима потопљени су пре модернизације. Први брод на коме је уграђен радар био је Kongo. Уграђен је радар Тип 21, на артиљеријски даљиномер на прамцу, августа 1942. године. Почетком 1943. године, након губитка Hieiја и Kirišime, на остале бродове додата је допунска бетонска заштита на крменом делу, како би се заштитили делови кормиларског уређаја.

Kongo након реконструкције

У исто време се уграђују и допунски топови калибра 25 мм, њих 6, на двоцевним лафетима, док су уклоњена два топа калибра 152 мм. Јануара 1944. године, демонтирају се још 4 топа калибра 127 мм и 2 двоцевна топа калибра 25 мм, како би се направио простор за уградњу 2 топа калибра 127 мм и четири троцевна топа калибра 25 мм. Јуна 1944. године уграђују се радари модела Тип 22 и Тип 13. Бродско наоружање доживело је још измена, тако да је августа месеца број ПА топова нарастао на преко 100 цеви, док је број топова калибра 152 мм смањен на свега 6.

Ратна модификација Harune била је слична. У октобру 1942. године уграђен је радар Тип 21. Током доковања у периоду фебруар-март 1943. године, уграђен је радар Тип 22, демонтирано је 6 топова калибра 152 мм. Као и код Конга, бетонска заштита је додата у просторима за кормиларске агрегате. Јуна 1944. године уграђен је радар Тип 13, као и још додатних топова калибра 25 мм.

Пре него што је испловила у битку у заливу Лејте, Haruna је на себи имала, као противавионску компоненту, шест двоцевних топова калибра 127 мм (Тип 89) и 122 топова калибра 25 мм (30 троцевних, два двоцевна и 28 једноцевних).

Служба у рату

Са почетком рата, Kongo и Haruna добијају задатак да покрију инвазију на Малају и Филипине. Јануара 1942. године, иста два брода добијају задатак да пруже ватрену подршку инвазији на Холандску Источну Индију. У марту 1942. године придружују се Hieiju и Kirišimi, који су сво време рата били задужени за пратњу носача авиона, како би се извршио масован реид у водама Индијског океана. То је био и једини пут да су сва четири брода класе Kongo на истом задатку.

За напад на Мидвеј, Kongo и Hiei су били придодати снагама за инвазију, док су Kirišima и Haruna остали на задатку пратње састава носача авиона. У овој улози, Харуна је задобила лакша оштећења… Сва четири брода класе Kongo били су активни у бици за Гвадалканал, која је започела августа 1942. године. Касније учествују код Источних Соломонских острва, а 13. октобра, Kongo и Haruna извршавају најуспешнију акцију јапанских бојних бродова током рата, када су на аеродром Хендерсон Филд сручили артиљеријску ватру од 900 пројектила калибра 355 мм, при чему су уништили преко 40 америчких авиона. Касније, истог месеца, Kongo и Киришима бивају нападнути авионима са америчких носача авиона, али пролазе неоштећени.

Напад из ваздуха на сада већ бојни брод Haruna, Куре, 28. јул 1945.

У новембру, Kirišima и Hiei су поново ангажовани за напад на аеродром Хендерсон Филд, као део операције у обезбеђењу конвоја ка Гвадалканалу. Америчка ратна морнарица је у напад на јапанске бродове послала пловни састав састављен од крстарица и разарача, како би спречила бомбардовање аеродрома. У рано јутро 13. новембра сусрели су се јапански и амерички бродови. У размени ватре, Kirišima је погодила крстарице USS San Francisco и USS Helena, док је сама задобила погодак пројектила калибра 203 мм. Амерички бродови су сконцентрисали ватру на Hiei, која је погођена са неких 28 до 38 пројектила калибра 203 мм са крстарица USS San Francisco и USS Portland, као и са неких 70 до 75 пројектила калибра 127 мм. Hiei је у одговру на ватру, осакатио пројектилима крстарицу USS San Francisco и оштетио крстарицу USS Atlanta и још један разарач. Упркос великој штети нанесеној на надграђу брода, подводни део Hieija био је скоро нетакнут. Међутим, два пројектила калибра 203 мм пробили оштетили су кормило, тако да Hiei губи могућност повлачења са бојишта и креће да плови у круг. Након сванућа, Hiei постаје мета за 70 авиона. До вечери, Hiei је потопљена након што бива погођена са неколико авионских бомби и 4 торпеда. Наредног дана, Kirišima води још један напад јапанских бродова на аеродром Хендерсон Филд. У јутро, 15. новембра Kirišima је са пратњом упловила у „Теснац са гвозденим дном“, али су их овог пута дочекала два модерна бојна брода америчке ратне морнарице, USS Washington и USS South Dakota. У овом боју, Американци односе победу потапајући Kirišimu топовима калибра 406 мм, док заузврат бојни брод USS South Dakota трпи већу штету на надграђу. Ово је уједно био и први сукоб бојних бродова на Тихом океану.

Преостала два бојна крсташа/бојна брода класе Kongo, Haruna и Kongo, нису учествовали у сукобима све до јуна 1944. године, у бици у Филипинском мору. Оба брода су била придодата пратњи 3. дивизиону носача авиона. У нападу америчких авиона, Kongo пролази неоштећен, док Haruna има мање среће – погађају је 4 авио бомбе. У бици у заливу Лејте, срећа се мења: Kongo бива оштећен, док Haruna бива врло мало оштећена ватром са разарача.  Међутим, приликом повратка из борбе, Kongo напада подморница USS Sealion II. Дана 21. новембра 1944. године, два торпеда погађају Kongo у десни бок. Након два и по сата, Kongo се преврће услед великог продора воде који се није могао контролисати. На дно односи 1250 чланова посаде, док се њих 237 спашава. Kongo је био једини јапански бојни брод потопљен торпедима лансираним са подморнице.

Haruna тоне касније, 28. јула 1945. године, нападом авиона са носача авиона. Са осам погодака авио бомбама Haruna тоне на плитко дно. Бива изрезана у периоду 1946-48. године.

ТТ карактеристике
Депласман 1915: 27 941 т
1932: 37 187 т
Дужина 1915: 214,6 м
1932: 222 м
Ширина 30,8 м
Газ 9,7 м
Погонска група 4 осовинска вода; Парсонс турбине, 136 600 КС
Брзина пловљења по изградњи: 27,5 чв
након ремонта: 30,5 чв
Даљина пловљења 8 000 миља брзином од 14 чв
Посада 1437 чланова
Наоружање 8 × 356 мм
16 × 152 мм
8 × 127 мм
8 × ТЦ 533 мм
до 118 х 25 мм ПАТ-ова Type 96
Авио компонента 3 авиона

Носач авиона Кага

Носач авиона Кага (Kaga) је свој живот започео као бојни брод класе Тоса (Tosa). Након потписивања Поморског споразума из Вашингтона, Јапанци су кренули са конверзијом бојног брода у носач авиона, а као замену за носач авиона Амаги (Amagi). Наиме, Јапанци су након потписивања споразума кренули у конверзију више трупова бојних крсташа и бојних бродова у носаче авиона, што је споразумом било дозвољено. Међу њима су били и трупови бојних крсташа Амаги и Акаги (Akagi). Међутим, у јаком земљотресу 1923. године је дошло до тешког оштећења трупа бојног крсташа Амаги, тако да је његово место заузео бојни брод, тј. носач авиона  Кага. Одлука о томе је потписана 13. децембра 1923, али стварни радови на конверзији почињу тек 1925. јер је требало времена направити нацрте конверзије, али и оспособити бродоградилиште Јокосука, које је такође страдало у земљотресу. Иако је Кага била краћа од Амагија неких 60 метара, шири и продужени хангари су обезбедили да носач по изласку из бродоградилишта има исти изглед као планирани Амаги, и да носи исти број авиона. Носач авиона Кага је имао један велики недостатак, мању брзину у односу на остале носаче авиона. Због ширег трупа и слабијег погона, максимална брзина пловљења је износила свега 27,5 чворова.

Носач авиона Кага по изласку из бродоградилишта. Уочљиве су три палубе.

Кага улази у наоружање јапанске морнарице 31. марта 1928, али је тај датум само означио почетак поморских испитивања. У састав Комбиноване флоте улази 30. новембра 1929, као трећи носач по реду, а након носача Хошо (Hosho) и Акаги.

Летна палуба на три нивоа се показала као непрактична. После само четири године у оперативној употреби, кага се враћа у бродоградилиште на велику реконструкцију и ремонт. Ови радови су рађени пре радова на Акагију, и били су шири по обиму. Труп је продужен за неких 30-ак метара, а подводна заштита је побољшана. Две ниже летне палубе су уклоњене, а главна летна палуба реконструисана тако што је продужена до прамца на укупно 248 метара. Додат је трећи лифт, као имало острво , а бивши систем димњака је замењен једним, окренутим на доле. Капацитет за ношење авиона је повећан на 72 авиона плус 18 резервних. У строј Комбиноване флоте се враћа средином 1935. и у овој конфигурацији остаје до самог потапања.

Првобитно наоружање било је слично наоружању на Акагију, али је значајно модернизовано током модернизације . Осам топова калибра 203 мм је задржано, али су били уграђени у казаматима свега 4,5 м изнад водене линије, што је драстично смањило њихову ефикасност. Противавионско наоружање је чинило осам двоцевних топова Типа 89, калибра 127 мм. Уграђено је и 11 двоцевних топова калибра 25 мм.

Носач авиона Кага након модернизације

Кага је заједно са Акагијем формирала 1. дивизион носача авиона, елитну јединицу 1. ваздухопловне флоте. Ангажовање Каге било је слично ангажовању Акагија, с том разликом да Кага ије учествовао у експедицији у Индијском океану (због насукивања у фебруару 1942.). Попављен на време да учествује у бици за Мидвеј, Кага је 4. јуна 1942. погођена са четири бомбе. Пожар који је том приликом настао није могао бити уграшен. Посада је напустила носач, а разарачи из пратње су га потопили торпедима на позицији  30°23′ N 179°17′ W.

ТТ карактеристике
Депласман 38 813 т
Дужина преко свега 247,65 м
Ширина 32,5 м
Газ 9,48 м
Погонска група 8 котлова Кампон Тип Б,
парне турбине снаге 127 400 КС
Брзина пловљења 27,5 чв
Посада 1 708 чланова
Наоружање 10 × 200 мм
8 × 127 мм
22 × 25 мм
Авио компонента 18 Mitsubishi A6M Zero,
27 Aichi D3A,
27 Nakajima B5N (+ 9 у резерви)

Hosho, носач авиона

Носач авиона Хошо на пробној вожњи, 1922.

Први носач авиона изграђен за потребе јапанске царске морнарице била је као и многи други – конверзија. Танкер Хирју, чија је кобилица положена крајем 1919, преузет је 1921.  да би се крајем следеће године појавио као носач авиона Хошо. Конструкцијски је био доста налик британским носачима, што и није чудно када се узму у обзир британске техничке мисије у Јапану. Првобитне парне машине замењене су турбинама какве су се уграђивале у разараче, што је носачу омогућило да постигне максималну брзину пловљења од 25 чворова. Дим је, слично као код америчког носача авиона USS Langley, вођен кроз троструко закривљени димњак тако да дим није ометао запослене на летној палуби.

Хошо је био први носач са класичним острвом са командним мостом, али је на наговор пилота 1923. уклоњен. Хошо се показао као нестабилан да би понео сво пројектовано наоружање и авионе. До почетка Другог светског рата, ваздухопловна група Хошоа је смањена са 21 на 12 авиона, а сви првобитни топови замењени су лаким противавионским наоружањем. Међутим, Хошо је јапанским конструкторима пружио преко потребна искуства која су искористили у конверзији Акагија (Akagi) и Каге (Kaga), као и у конструисању носача авиона Рјујо (Ryujo), који је био први носач авиона јапанске морнарице, који је од почетка грађен као носач авиона. Хошо је први пут употребљен крајем тридесетих година у кинеским водама.

Хошо након уклањања острва, 1924.

Упркос томе што је повучен и служио као носач авиона за обуку, од децембра 1941. је уврштен у састав 3. дивизиона носача авиона, заједно са носачем авиона Зуихо (Zuiho). Након ангажовања код острва Палау бива повучен у Јапан где је наставио да служи као носач за обуку. У обуци се налазио све до битке за Мидвеј када укрцава 11 бомбардера  Nakajima B5N „Kate“.

До коначног повлачења је дошло у јуну 1942. Иако је био оштећен у насукивању 1944. и два пута погођен у америчком нападу на луку Куре, у тренутку завршетка Другог светског рата још увек је био на површини. Након рата је послужила као транспортни брод за превоз јапанских војника са Далеког Истока. Тај задатак је обављао све до августа 1946. Након скоро 25 година службе, 1947. је исечен у старо гвожђе.

ТТ карактеристике
Депласман 7 470 т стандардни 10 000 т пуни
Дужина преко свега 168,1 м
Ширина 18 м
Газ 6,2 м
Погонска група 30 000 КС
Брзина пловљења 25 чв
Посада 550 чланова
Наоружање (1941) 8 двоцевних топова 25 мм
Авио компонента (1942) 11 торпедних бомбардера „Кате“

Akagi, носач авиона

Носач авиона Akagi у лето 1941.

Потписивање Вашингтонског поморског споразума оставило је јапанску царску морнарицу са неколико недовршених капиталних ратних бродова који су морали да иду на резање. Како су Американци и Британци објавили своју намеру да изврше конверзију сличних недовршених бродова у носаче авиона. У светлу успеха са конверзијом носача авиона Хошо, Јапанци су одлучили да наставе са конверзијом два слична носача. Изабрана су два бојна крсташа, Akagi и Amagi. Они су пројектовани као бродови депласмана 40 000 тона, брзине 30 чворова. Радови су започети 1923, али је труп Amagija теже оштећен за време токијског земљотреса септембра месеца и као такав је морао бити изрезан у старо гвожђе.

Akagi на пробној вожњи. Виде се све три палубе и савијени димњак

Akagi је завршен марта 1927. Имао је равну палубу, са два димњака на десном боку уз ивицу палубе, наоружан са десет топова калибра 200 мм, од којих је шест било уграђено у казаматима на крменом делу трупа. Десет година касније је извршена модернизација носача, када је добио мало острво на левом боку и летну палубу целом дужином брода. Очекивало се да оствро на левом боку упрости операције када се носач налази у саставу са другим носачима авиона, омогућујући правило и прецизно управљање својим авионима. Ипак, било је више удеса него у варијанти са острвом на левом боку брода.

Akagi се налазио у 1. дивизиону носача авиона, обављајући дужност заставног брода адмирала Нагума у нападу на Перл Харбур.  Потом се налази на челу носача авиона у низ успешних акција у Индијском океану, стигавши чак и до Дарвина у северној Аустралији.

У бици за Мидвеј 4. јуна 1942, ваздухопловна група са Akagiја напала је само острво и претрпела мању штету када је напао један од америчких бомбардера који су базирали на копну. У 1022 је нападнута авионима са америчког носача USS Enterprise и тада трпи два поготка. Бомба масе 454 кг је експлодирала у хангару и изазвала пожар у коме су се нашла и торпеда спремна за наоружавање авиона, као и гориво за попуну. Друга бомба је такође изазвала пожар међу авионима паркираним на летној палуби. Након тридесет минута ватра је била ван контроле тако да је Нагумо пребацио штаб на лаку крстарицу. Akagi је напуштен и горео је наредних девет сати. Након неуспешних покушаја да се запоседне и пожар стави под контролу, донета је одлука да се торпедује и потопи.

ТТ карактеристике
Депласман (1941) 36 500 т стандардни, 42 000 т пуни
Дужина преко свега 260,6 м
Ширина 31,32 м
Газ 8,6 м
Погонска група парне турбине снаге 133000 КС, 4 осовинска вода
Брзина пловљења 31 чв
Посада 1630 чланова
Наоружање 6 топова калибра 200 мм
6 двоцевних топова калибра 120 мм
14 двоцевних топова калибра 25 мм
Авио компонента (јун 1942) 21 Mitsubishi A6M Zero,
21 Aichi D3A Vall
21 Nakajima B5N Kate
Посада: 1 340 чланова

Nakajima A2N

Nakajima A2N1

Првобитна конструкција ловачког авиона, двокрилца A2N, испоручена је јапанској морнарици крајем 1929 и она је неочекивано била одбијена. Други пут је покушано са моделом A2N1 и он је прихваћен априла 1932. као морнарички палубни ловац Type 90. Произвођач, јапанска компанија Накађима, је овај модел означио са A2N2. Ловци A2N су имали фиксиреан репни точак и били су израђени од метала и дрвета. Јапански морнарички пилот Минору Генда (Minoru Genda) је 1932. формирао тим за демонстрацију летења, опремљен овим авионима . Од 1932. до 1936. произведено је око 100 летелица овог типа, а мали број њих је учествовао у Другом кинеско-јапанском рату који је почео 1937. године. Ови авиони су се налазили у наоружању носача авиона Hosho, Kaga и Ryujo. Неколико ваздушних асова, као што су Масаичи Кондо и Јошијо Фукуи, своје прве победе су остварили летевши баш на овим авиона.

Производња ових авиона је прекинута 1936. године. Између 1936. и 1939. године су произвођене двоседе школске верзије, ознаке A2N3 и A3N1. Произведено их је укупно 66 примерака.

Модел А2N3-1

Тактичко технички подаци A2N1
дужина 6,18 м
распон крила 9,37 м
висина 3,20 м
маса авиона 1 045 кг
максимална полетна маса 1 550 кг
Погонска група 1 х Nakajima Kotobuki 2 снаге 580 КС
Максимална брзина 293 км/ч
крстарећа брзина 166 км/ч
плафон лета 9 000 м
Долет 501 км
Наоружање 2×7,7 мм Type 97
посада 1

Nakajima Type 4 Ki-84 Hayate

Ловац Hayate је настао као одговор на захтеве јапанског Генералштаба за новим ловачким авионом који би био погоњен снажнијим радијалним мотором, ваздухом хлађеним. На основу искустава из борби и извештаја о борбеним дејствима ловачке авијације, Јапанци су променили размишљање о траженим квалитетима ловачких авиона. Иако у заостатку за америчким фабрикама авионских мотора, јапански произвођачи мотора су почели да производе авионске моторе све веће снаге како би испунили захтеве уа напредније пројекте ловачких авиона, а који су постављени пред њих са избијањем рата на Пацифику.

Генералштаб је 1938. имплементирао политику развоја лаких и тешких ловачких авиона једноседа. Лаки ловац је требао да има изузетну маневрабилност, али и лако наоружање од два митраљеза мањег калибра. Ови ловачки авиони су осликавали опсесију јапанских пилота за управљивошћу – веровали су да је способност маневра умањивала потребу за снажнијим наоружањем. Тешки ловац је требао бити наоружан митраљезима и топом, док је управљивост била у другом плану.

Фабрика авиона Накађима (Nakajima Hikoki K.K.) је у том периоду радила на развоју авиона који ће заменити до тада успешни ловац Type 97. Ki-43 Hayabusa је био лаки ловачки авион, једносед, са планираним наоружањем од два митраљеза Type 1 Ho-103  калибра 12,7 мм. Компанија је у лето 1939. започела рад на пројекту тешког ловца, који би био намењен превасходно за задатке пресретања. Означен са Type 2 Ki-44 Shoki, овај авион је био бржи од Ki-43 и био је наоружан са два митраљеза Type 89 Model 2 калибра 7,7 мм и два митраљеза калибра 12,7 мм. Тешки ловац је требао да пресреће неприајтељске бомбардере док су лаки ловци требали да обезбеде превласт у ваздуху.

Након битке код Халкин Гола, неки од јапанских пилота су довели у питање значај маневрабилности код ловачких авиона. Ловачки авиони Type 97 су имали проблема са тактиком пењања и обрушавања, а велики проблем су представљали и већа брзина лета и снажније наоружање совјетског Поликарпова И-16, као и брзи бомбардери СБ-2, израђени од метала. Бројни јапански пилоти су се вратили из борбе, захтевајући ловца веће брзине и са снажнијим наоружањем. Западне конструкције ловаца су демонстрирале прелазак ка већим брзинама и снажнијем наоружању ловачких авиона. Ипак, захтев за маневрабилношћу је остао, а концепт поделе ловаца на лаке и тешке наставио је да утиче на пројекте ловачких авиона у форми Кавасакијевог Ki-60 и Ki-61 са линијским водом хлађеним моторима.

Крајем 1941, како је Ki-43 Hayabusaувођен у наоружање, јапанско војно руководство је већ започело разматрање о потребама за његовом заменом. Јапанце је чекала борба против напредних савезничких ловаца који су тада били у развоју, тако да је затражен развој авиона са знатно бољим перформансама од постојећег званичног ловца јапанских снага. Јапанци су закључили да ће у борби настати конфузија и да ће бити тешко раздвојити мисије ловца за ваздушну превласт од ловца пресретача. Неизбежно, лако наоружани ловац за превласт у ваздуху би се могао суочити са неприајтељским тешким бомбардерима, а ловац пресретач би се суочио са непријатељским ловцима. Оно што је Јапанцима требало био је вишенаменски ловац који би имао маневрабилност ловца Type 1 (Ki-43 Hayabusa) и брзину и наоружање ловца Type 2 (Kawasaki Ki-45). Како би преживео у борби против модерних ловаца, новом јапанском ловцу су били потребни и самозаптивајући резервоари горива, јача оклопна заштита за полота и системе, оно што је код ловца Ki-43 Hayabusa жртвовано науштрб масе и покретљивости. Већа брзина, теже наоружање и боља заштита за гориво и пилота значили су авион већих димензија и веће масе, а што ће за собом повући и снажнији мотор.

Као што је већ поменуто, јапанци су били у заостатку када је реч о развоју авионских мотора веће снаге. Два произвођача авиона, Мицубиши и Накађима, били су и произвођачи авионских мотора. Обе компаније су започеле производњу тако што су лиценцно производили стране моторе. Први ваздухом хлађени звездасти мотор произведен у погонима Накађима био је у ствари лиценцно произвођен британски Bristol Jupiter, који је произвођен и за цивилне и за војне потребе. Након овог мотора, на ред је дошао и самостално произведен мотор ознаке Ha-1, деветоцилиндрични мотор снаге 780 КС којим је погоњен ловачки авион Type 97. Након тога су произвели радијални мотор веће снаге. Њихов први 14-цилиндрични мотор, ознаке Sakae, достигао је снагу од 1130 КС. Овим мотором су погоњени Ki-43, Ha-115, Zero. За уградњу у Ki-44, Накађима развија снажнији 14-цилиндрични мотор, снаге 1440 КС у првој верзији. Током 1940. се ради на пројекту 18-цилиндричног мотора. Овај мотор, ознаке Homare, добиће свој сертификат 1941, након чега се уграђује у Ha-45 и NK9. Овај модел мотора је био снажнији за 700 КС од модела Sakae, уз незнатно повећање масе самог мотора. Тако су Јапанци када су почели да разматрају новог ловца, имали спреман мотор који је у том тренутку обезбеђивао снагу од 1800 КС, са потенцијалом за даљи развој и побољшања.

Тактичко-технички захтеви за нови ловачки авион су издати децембра 1941. У спецификацијама  је стајало да је потребан ловац са добром маневрабилношћу, али веће брзине и снажније наоружан од претходника, ловаца Type 1 и Type 2. У погледу карактеристика лета, захтев је био да авион постигне максималну брзину лета од 640 до 675 км/ч, да се на висину од 4500 метара за пет минута, добар долет и наоружање од два митраљеза калибра 12,7 мм у носу и два топа Type 1 Ho-5 калибра 20 мм у крилима. Нови ловац је морао бити снажне конструкције, са оклопном заштитом за пилота и самозаптивајућим резервоарима, али је и поред тога јапански Генералштаб захтевао да се за производњу новог ловца утроши мање радних часова. За погон је изабран мотор Ha-45 Homare. Компанија Накађима је рад на новом ловцу поверила Јасушију Којами, који је имао искуства у раду на пројектима ловаца Type 97, Type 1 и Type 2, где је био шеф конструкторског бироа. Којама је у пролеће 1942. завршио пројекат новог ловца, израђеног од метала, нискокрилца са траженим наоружањем, затвореним кокпитом са добром прегледношћу за пилота и широким, увлачивим стајним трапом и увлачивим задњим точком. Пројекат је одобрен крајем маја исте године; добија и званичну ознаку Ki-84.

Компанија је до новембра 1942. израдила дрвену макеет авиона у природној величини. На састанку одржаном у Накађиминој фабрици у Оту, пројектанти су питали представнике војске колико пробних авиона да израде. Били су запањени када су добили одговор да израде стотину пробних авиона. Накађима е ипак израдила свега 13 пробних авиона Type 1 и десет Type 2. Међутим, захтев војске је био оправдан; требало је скоро две и по године за развој ловачког авиона Hayabusa и две године за развој ловца Shoki. Војсци је било посве јасно да Јапан нема толико времена за развој преко потребног модела ловца. Како је председник јапанске војне комисије објаснио после рата, пробни пилоти током пробних летова установе шта је потребно мењати на авиону, а то је одузимало пуно времена које Јапанци нису имали. Било је потребно упутити нови авион у борбу што је пре могуће. Количина од стотину авиона би омогућила да се пилоти обучавају на њима док се део авиона налази у опитовању; тиме би се вишеструко скратило време од пробе до увођења у наоружање. Такође е треба заборавити ни то да би се на овај начин и фабрика припремила за серијску производњу. У сваком случају, захтев војне комисије је био оправдан.

Јапански Генралштаб је подржао став своје комисије; наручено је 125 пробних и предсеријских авиона, у две серије. Први прототип је израђен крајем марта 1943, користећи мотор снаге 1900 КС (Ha-45 Model 11). Прототип је полетео у априлу, када су примећени мањи проблеми са извлачењем флапсова и они су отклоњени већ наредног дана. Пробни пилот Јошизава је био и више него задовољан новим авионом. Прототип је убрзо послат у тест центар јапанских оружаних снага у близини Токија, где је убрзо показао максималну брзину од 622 км/ч, што је била највећ брзина лета коју је постигао јапански авион у хоризонталном лету. Иако није испунио очекивања по питању брзине пењња, управљивост и перформансе су биле импресивне. Ki-84 је демонстрирао бољу усклађеност брзине и управљивости него код Хајабусе, био је и бржи, имао снажније наоружање и супериорне перформансе у лету на већим висинама од Шокија. Међутим, како је више прототипова улазило у процес тестирања, јавили су се проблеми са мотором који ће пратити овај авион током целе његове каријере.

Мотори који су уграђени на првих пар прототипова били су ручно израђени и добро су се показали. У касније прототипове су уграђивани серијски произведени мотори који су имали проблеме са температурима у цилиндрима приликомо рада на вршним режимима оптерећења. Приликом мањих оптерећења, цилиндри су глатко функционисали, али је то спречавало да се авион користи са максималним перформансама. Такође, на  великим висинама је долазило до пада притиска уља у мотору, као и до проблема са радом система горива. Крајем рата је уведена нова верзија мотора код које су у целости отклоњени ови проблеми. Према речима Накађиминог пробног пилота, проблеми су били мањи приликом употребе високооктанског бензина (бензин од 100 октана уместо оног од 92 октана какав се обично употребљавао). Високооктански бензин су набављали из морнаричког складишта на Тајвану, али га није било довољно те су морали да приступе изменама карбуратора.

Постојали су и проблеми са сталним трапом, за који се мислило да није довољно јак. Ипак, по речима пробног пилота, ломљење стајног трапа је зависило искључиво од умешности пилота да глатко слети. Било га је тешко спустити на сва три точка, што је доводило до фрустрација одређеног броја пилота, који би потом правили такве грешке да је долазило до ломова на стајном трапу.

Серијска производња авиона Nakajima Type 4 Ki-84 Hayate

Како су били нестрпљиви да што пре уведу авион у серијску производњу, прешло се преко проблема, тако да је априла 1944, само годину дана након првог лета, Ki-84 уведен у наоружање као Type 4 Model A (Ki-84 Ko или Ki-84a). Уговор за серијску производњу је дошао у тренутку док је произвођен 83. по реду предсеријски авион. Предсеријски авиони су послати у пробну јединицу која је формирана крајем 1943. Друга серија авиона од 42 предсеријских авиона завршена је јуна 1944. Три месеца касније, 22. Hikō Sentai постаје први јапански ловачки пук наоружан новим авионима. Пук бива послат у Кину, где имају и своје прво ватрено крштење, сукобивши се са авионима америчке 14. ваздухопловне дивизије. Током априла се још три јединице наоружавају овим авионима, као и још по три у мају и августу. Старији пукови, као што су 25. и 85. у Кини и 50. у Бурми су током лета и јесени такође пренаоружани новим авионима. Убрзо су се нашли и у јединицама за обуку.

Јапанци су добили авион који је могао у искусним рукама да надмаши перформансе супарничких авиона. Међутим, док је Ki-84 приказао дефинитивни напредак по питању квалитета у односу на остале јапанске ловце, у овој фази рата скоро исти значај је имала и обученост пилота и број произведених авиона, а где је јапанска страна била у заостатку.

На несрећу по Јапанце, производња новог ловца је започета у тренутку врхунца јапанске ратне привреде, када је неповратно кренула а доле. Јапанска индустрија авиона је до средине 1944. имала раст производње, што је било импресивно достигнуће. Како је протицало време, осећао се недостатак стручне радне снаге, пошто је ручни рад када је у питању производња авиона и даље био заступљен у великој мери. Амерички напади на Накађимине фабрике у јесен 1944. приморали су компанију да започне дисперзиију производње из главних фабрика, што је додатно искомпликовало снабдеваање јапанских снага новим ловцима. Највећи број авиона је произведен у Накађиминој фабрици у граду Ота, североисточно од Токија. Маја 1944. је отворена друга производна линија у граду Уцономија, у префектури Точиги. Врхунац производње нових ловаца достигнут је у децембру 1944, и иако је током 1944. произведено 1904 примерака, то је било мање него што је јапански Генералштаб захтевао. Укупно гледано, Накађима је од новембра 1943. до краја рата произвела 3 416 примерака Ki-84. Производња у главној фабрици је уздрмана након тешких оштећења фабрике у бомбардовању 10. фебруара 1945. Трећа линија производње успостављена је у Манџурији и она је до јапанске капитулације произвела свега 95 примерака Ki-84.

Оно што је можда и највише утицало на производњу у последњим месецима рата на Пацифику био је пад квалитета авионских мотора. Катастрофални губици бродовља су одсекли Јапан од извора критичних индустријских сировина које су се користиле у производњи мотора, као што су молибден и никл. Накађима је у јуну 1945. произвела 168 авиона, али свега 150 мотора Ha-45 Homare.

Током серијске производње Ki-84 Ko, мотори Ha-45 Model 12 су заменили раније уграђиване Ha-45 Model 11, што је донело мало повећање снаге на 1825 КС. Каснији серијски модели су добили снажнији мотор Ha-45 Model 21, са 1990 КС, односно Ha-45 Model 23 нешто мање снаге (1900 КС), чиме је коначно решен проблем са системом горива. Следећа верзија авиона, Type 4 Model B (Ki-84 Otsu, Ki-84b), је имала теже наоружање, где су митраљези калибра 12,7 мм замењени топовима калибра 20 мм. Ловац Type 4 Model C (Ki-84 Hei, Ki-84c) је имао још снажније наоружање, када су топови калибра 20 мм који су били уграђени у крилима замењени топовима калибра 30 мм. Накађимаје произвела и неколико прототипова, вероватно ознаке Model D, са четири топа 20 мм у крилима и трупу и петим топом калибра 20 мм иза кокпита, намењеног за дејство по бомбардерима из доње полусфере. Последњи серијски произведени авиони били су погоњени моторима Ha-45 Model 25 снаге 2 000 КС.

Верзије

Model A

Први модел авиона, Model A (Ki-84 Ko) је био већи и тежи од ловца Ki-43 којег је заменио. Снажније и робустније конструкције, Hayate је имао већу брзину у обрушавању и могао је да изведе захтевне маневре него ранији ловци.

Релативно мали пречник мотора Ha-45 Homare је омогућио конструкторима да пројектују сјајни труп чистих линија, овалног пресека, са мотором затвореним у оклоп. Труп и крила су били израђени од метала, са лако легираном оплатом. У трупу се налазио резервоар мешавине воде и метанола (убризгаван у смешу ваздуха и горива ради хлађења система горива), иза ког се налазио главни резервоар горива. Поред главног резеервоара горива у трупу, постојала су још два резервоара горива у крилима. Кокпит се налазио нешто иза крила. Седиште је било подесиво по висини и као такво је обезбеђивал опилоту добру прегледност. Блок армираног стакла дебљине 65 мм се налазио испред пилота, а иза стакла кокпита. Испод седишта се налазио оклоп дебљине 13 мм.

Са два митраљеза 12,7 мм Ho-113 у трупу који су гађали кроз елису и два топа 20 мм Ho-5 у крилима, ловац Ki-84 је имао већу ватрену моћ од свог претходника, што је било од виталног заначаја за борбу против америчких ловаца. Борбени комплет митраљеза је износио 350 метака, у реденицима, док је уз топ следовало 150 граната, такође у реденицима.

Оно што је било заједничко већини јапанских ловаца било је то да су грађени са крилом интегрисаним са трупом. Снажна главна рамењача је чинила конструкцију јачом; помоћна рамењача је подржавала крила, покривена металном оплатом, сем елерона који су покривени платном. Флапсови су могли да се спусте за 15° чиме су побољшавали маневрабилност у борби. Авион је на поткрилним носачима могао понети додатни танк горива или 250 кг бомби. У крилима су били смештени још и резервоари за гориво, као и елементи стајног трапа.

Први серијски произведени модели авиона су за погон користили мотор Ha-45 Model 11, снаге 1800 КС. Касније верзије су користиле моторе Ha-45 Model12, Model 21 и Model 23, сваки нешто снажнији од свог претходника. Иако се прототип авиона пењао на 5000 метара за пет минута и 54 секунди, то није задовољило захтеве јапанског Генералштаба. Са пуним наоружањем и оклопном заштитом, време пењања на 5 000 метара повећано је на шест минута и 26 секунди. Као и код осталих ловачких авиона, додавање опреме у виду наоружања, оклопне заштите и горива, без додавања снаге погона, смањивало је летне перформансе авиона.

Model B (Otsu)

Основна разлика између два модела односила се на мотор и наоружање. Model B је био наоружан са четири топа калибра 20 мм, чиме је добио већу ватрену моћ за дејство по америчким бомбардерима B-29. Направљен је у мањем броју него Model A, процењује се да је направљено свега пар стотина примерака.

ТТ карактеристике
Посада 1, пилот
Дужина 9,92 м
Распон крила 11,238 м
Висина 3,385 м
Површина крила 21 м2
Маса празног авиона 2 660 кг
Максимална полетна маса 4 170 кг
Погон 1 х Nakajima Ha-45-21 Homare, снаге 1850 КС
Максимална брзина 686 км/ч на 7 020 м
Долет 2 168 км
Плафон лета 11 826 м
Брзина пењања 21,84 м/с
Наоружање 2 х 12,7 мм у носу
2 х 20 мм у крилима
2 х 100 кг бомби
2 х 250 кг бомби

Nakajima Ki-27

Јапанске компаније Кавасаки, Мицубиши и Накађима су средином 1935. добили инструкције јапанске војске да направе прототипове новог ловачког авиона. Накађима је направила једноседи авион моноплан, изведен из већ постојећег авиона Type P.E., а који је започет као приватни пројект. Испитивања су показала да је Кавасакијев Ki-28 био бржи од осталих, али је Накађимин Ki-27 био далеко бољи када су у питању маневарске карактеристике. На основу тога, Јапанци су за потребе даљих испитивања наручили 10 предсеријских примерака. Крајем 1937. су спроведена додатна испитивања авиона, након чега је авион прихваћен за серијску производњу под званичном ознаком ловачки авион Тype 97 Model A (Nakajima Ki-27A). Каснији серијски модели, са нешто модернијим поклопцем кабине, добијају ознаку Ki-27b.

Компанија Накађима није могла ни да претпостави да ће до краја 1942, када је престала серијска производња овог модела авиона, бити произведено чак 3 399 примерака. Ови авиони су своје прво ватрено крштење имали у Кини марта 1938, где су се успешно борили против совјетских Поликарпова И-16. На почетку борбених дејстава над Пацификом, ови авиони учествују у инвазији на Бурму, Малају, Холандску Источну Индију и Филипине. Савезници му убрзо дају кодно име „Nate“. У овом периоду авиони овог типа постижу значајне успехе, што ће се променити пристизањем модернијих ловаца на бојиште. Након тога, авиони Ki-27 бивају враћени у Јапан, где добијају задатак одбрани јапанских острва. На овомо задатку остају све до 1943, када постају авиони за напредну обуку пилота. Као што је био случај са многим јапанским авионима на крају каријере, и ови авиони на крају добијају улогу у самоубилачким нападима.

ТТ карактеристике Nakajima Ki-27a
Посада једносед
Дужина 7,53 м
Распон крила 11,31 м
Висина 3,25 м
Површина крила
Маса празног авиона 1110 кг
Максимална полетна маса 1790 кг
Погон звездасти мотор Nakajima Ha-1 Otsu снаге 710 КС
Максимална брзина 470 км/ч
Долет 1 710 км
Плафон лета 12 250 м
Брзина пењања 15,3 м/с
Наоружање 2 х 7,7 мм

Mitsubishi J2M Raiden

Иако конструисан на основу захтева из 1939, у време када су јапанске вође једва замишљали ситуацију да ће им требати ловац за одбрану јапанских острва, Mitsubishi J2M Raiden је доживео афирмацију када је током последње године рата бранио јапанска острва од америчких напада. Захтеви јапанске морнарице за  брзину лета и брзину пењања авиона на првом месту, уместо дотадашњих захтева за долетом и маневрабилности, натерала је конструктора Ђиро Хинкошија да прилагоди постојећу конструкцију авиона. Први лет прототипа Ј2М1 извршен је 20. марта 1942, али је летелица убрзо добила критике од стране морнаричких пилота. Једна од критика је била слаба прегледност из кокпита. Модификације авиона су касније захваљујући Мицубишијевој преокупираности моделом А6М. Серијски авиони Ј2М2 су споро излазили са производних линија, тако да је прва јединица наоружана њима крајем 1943. Убрзо је изашла нова верзија авиона, ознаке Ј2М3, која је имала снажнија крила како би могла поднети уградњу и дејство топова калибра 20 мм којима је био наоружан. Теже наоружање је сада умањило летне перформансе авиона тако да више није задовољавао тражене карактеристике. Ј2М4 је верзија којом се уградњом турбопуњача покушало задовољити тражене тт захтеве. Последња серијска варијанта авиона је носила ознаку Ј2М5, и она се разликовала од претходних по томе што је била погоњена мотором Mitsubishi Kasei 26a снаге 1 820 КС

Све у свему, произведено је 476 авиона Ј2М. Интересантно је напоменути да су поједини авиони, због тога што нису могли достићи видину лета америчких бомбардера Б-29, имали уграђене топове који су гађали у горњој полусфери. Савезници су му дали кодно име „Jack“.

 

ТТ карактеристике (Mitsubishi J2M3)
Посада 1
Дужина 9,95 м
Распон крила 10,80 м
Маса празног авиона 2 460 кг
Погон мотор Mitsubishi Kasei 23a  снаге 1 800 КС
Максимална брзина 588 км/ч
Долет 925 км
Плафон лета 11 700 м
Наоружање 4 х 20 мм Type 99 у крилима

Mitsubishi A7M Reppu

A7M Reppu је конструисан као замена за ловачки авион A6M Zero. Радови на конструисању авиона су започели априла 1942. када је Мицубишијев инжињер Хорикоши завршио рад на претходним пројектима. Јула 1942, јапанска морнарица је издала тактичко-техничке захтеве за овај авион, који је добио радну ознаку морнарички експериментални палубни ловачки авион 17-shi Ko, од кога је захтевана максимална брзина лета од 639 км/ч, плафон лета од 6 000 метара на коју је требао да се попне за 6 минута. Захтевано је наоружање од 2 топа калибра 20 мм и два митраљеза калибра 13 мм. Када је реч о маневрабилности, она је требала да остане иста као код модела Зеро. Хорикошијев конструкторски тим је већ имао у виду мотор који би искористили за уградњу у нови авион, а који би омогућио захтеване перформансе авиона. Ипак, компанија је била одговорна за производњу бомбардера G4M и ловачког авиона A6M, што је значило да ће производња прототипа новог авиона значајно закаснити. Први прототип је полетео 6. маја 1944, када је откривено да је уграђени мотор ипак преслаб. Вођење рата је захтевало да морнарица одустане од развоја авиона А7М, али је компанија успела да обезбеди дозволу за наставак радова, уз услов да се неће трошити ресурси на развој новог мотора. Уместо њега, у авион је уграђен постојећи мотор, модела Ha-43. Први прототип са овим мотором је полетео 13. октобра 1944, при чему је постигао максималну брзину лета од 628 км/ч. Управљивост је била боља него код Зероа. Убрзо је започела и серијска производња, али је земљотрес у региону Нагоје, као и поморска блокада Јапана од стране Савезника – условила производњу од свега осам примерака, а и они нису никада употребљени у борбеним дејствима.

Савезници су овом моделу авиона дали кодну ознаку „Sam“.

Тактичко технички подаци A7M2
дужина 10,99 м
распон крила 14,00 м
висина 4,28 м
маса авиона 3 226 кг
максимална полетна маса 4 720 кг
Погонска група 1 х Mitsubishi Ha-43 снаге 2 200 КС
Максимална брзина 630 км/ч
крстарећа брзина 417 км/ч
плафон лета 10 900 м
Долет 1 200 км
Наоружање 2×20 мм Type 99, 2×13,2 мм Type 3
посада 1