Волфганг Лут

Капетан бојног брода Волфганг Аугуст Еуген Лут (Wolfgang August Eugen Lüth, 15. октобар 1913 – 14. мај 1945), други најуспешнији немачки подморнички ас. Током каријере, у петнаест патролних вожњи је потопио 46 теретних бродова и француску подморницу Daris, укупног депласмана 230 781 БРТ. Ото Кречмер, најуспешнији подморничарски ас је потопио 47 бродова депласмана 272 958 БРТ.

Лут се придружио морнарици 1933. Након периода проведеног у обуци на површинском броду, 1936. је пребачен у подморничаре. Децембра 1939. прима команду над подморницом U-9, са којом је извршио шест патролних вожњи. Јуна 1940, прелази на подморницу U-138, са којом је извео две патролне вожње. Октобра 1940. је поново прекоандован, овог пута на U-43. Након пет патролних вожњи прелази на U-181. Са U-181 успева да изврши другу најдужу патролну вожњу, у трајању од 206 дана. Након две патролне вожње са овом подморницом, Лут бива одликован Витешким крстом са храстовим лишћем, мачевима и дијамантима (Ritterkreuz des Eisernen Kreuzes mit Eichenlaub, Schwertern und Brillanten). Он је први од укупно двојице команданата немачких подморница који је одликован овим одликовањем у Другом светском рату (други је Албрехт Бранди).

Последње Лутово постављење је било место команданта Војнопоморске академије у Фленсбургу.

Лут је настрадао несрећним случајем у ноћи 13/14. маја 1945, када га је устрелила стража. Државна сахрана подморничарског аса организована је 16. маја 1945. Почасна стража  је била састављена од шесторице команданата подморница, носилаца Витешког крста. То је уједно била и последња државна сахрана у Трећем рајху.

Командовање

U-9 30. децембра 1939. – 27. јуна 1940.
U-138 27. јуна 1940. – 21. октобра 1940.
U-43 21. октобра 1940. – 9. маја 1942.
U-181 9. маја 1942. – јануара 1944.
22. флотила подморница јануара 1944. – јула 1944.
I одељење Војнопоморске академије јула 1944. – 1. августа 1944.
начелник Војнопоморске академије 1. августа 1944. – 14. маја 1945.

Лут се сматра једним од најконтроверзнијих немачких команданата подморница, прво због свог јавног иступања са веровањима у исправност нацистичких идеја. Поред тога, скоро све бродове је потопио у Индијском океану, који се сматрао најлакшим за дејство подморницама. Ипак, оно што га је издвајало од осталих је брига за чланове посаде подморница којима је командовао, а којима је пружао помоћ и након свог одласка са тих подморница. Дениц га је сматрао својим наследником. Ипак, због својих политичких иступања и веровања, претпостављало се да би Лут након рата био осуђен на дугогодишњи затвор, те да не би могао да обавља ни једну фунцију у послератним немачким оружаним снагама. Ова претпоставка се узима и као одговор на питање зашто није изрекао лозинку приликом заустављања од стране страже на улазу у Војнопоморску академију.

Хозенфелд, Вилхелм Адалберт

Вилхелм Хозенфелд (Wilhelm Adalbert Hosenfeld), капетан немачких оружаних снага у Другом светском рату. Помогао је у сакривању и спашавању неколико Пољака и Јевреја, међу којима се нашао и пијаниста и композитор Владислав Шпилман (Władysław Szpilman). Преминуо је у совјетском заробљеништву неколико година након завршетка Другог светског рата. Јуна 2009. је проглашен за „Праведника међу нацијама“.

Вилхелм је рођен 2. маја 1895. у селу у области Есен, у католичкој породици. Након повратка из Првог светског рата, Вилхелм постаје учитељ и предаје у локалној школи. До избијања Другог светског рата, жени се и добија петоро деце.

Крајем августа 1939, пред напад Немачке на Пољску, 43-годишњи Хозенфелд је регрутован у немачке оружане снаге. Добио је распоред у Пољској, прво у месту Пабјањице (где његова јединица учествује у изградњи логора за ратне заробљенике), а од јула 1940. у Варшави, где ће дочекати и крај рата. Већину времена проводи на дужности официра задуженог за организовање спортских и културних активности, временом дошавши до чина капетана. Иако је био члан Нацистичке партије од 1935, временом је изгубио илузије о партији и њеној политици, посебно због тога што је видео третман према Пољацима и Јеврејима. Он и неколико колега, немачких официра, понудило им је помоћ. Против правила је дозвољавао пољским ратним заробљеницима контакт са породицама. Временом се спријатељио са Пољацима и чак одлазио у пољске цркве, што је наређењима Нацистичке партије било строго забрањено.

Током службовања у Варшави, Хозенфелд користи свој положај за прибављање докумената и обезбеђење посла на изградњи локалног спортског стадиона, а који је он надгледао. Међу њиа се нашао и Леон Варм, који је побегао из транспорта за логор Треблинку. Можда је најпознатији међу њима композитор и пијаниста Владислав Шпилман, који је након што су му Немци побили целу породицу, успео да побегне из Гетоа. Након устанка, Пољаци су исељени из Варшаве, а Шпилман је остао препуштен сам себи, без пријатеља који су му помагали у скривању. Ипак, средином новембра 1944. га проналази Хозенфелд и помаже му да преживи последње недеље пред ослобођење Пољске.

Хозенфелда су јануара 1945. заробили припадници Црвене армије. Пет година касније, 7. маја 1950. је на војном суду у Минску осуђен на 25 година затвора. Суђење је одржано без одбране оптуженог. У оптужници је стајало да је Хозенфелд лично испитивао заробљенике током Варшавског устанка и слао их у притвор. Хозенфлед је у писму супрузи навео имена Јевреја којима је помогао да преживе Други светски рат, замоливши је да их контактира како би му помогли у ослобађању из заробљеништва. Шест месеци након суђења, новембра 1950, Леон Варм долази у посету Хозенфелдовој супрузи.

Варм, који се спремао да емигрира из Европе, написао је писмо Шпилману. Два човека нису могла да учине ништа. Шпилман је посетио и Јакуба Бермана, шефа пољске тајне полиције и тражио од њега да му помогне у спашавању Хозенфелда. Неколико дана касније Берман долази код Шпилмана и саопштава му да не може ништа да учини. Хозенфелдово здравље било је лоше, као последица испитивања и мучења од стране совјетске тајне службе, која га је сматрала за члана Абвера. Хозенфелд је умро у затвору 13. августа 1952. године, нешто након 2200 часа, услед  пуцања грудне аорте.

Шпилман се 1998. обратио Јад Вашему, са захтевом да се призна његов спасиоц. Леон Варм је већ преминуо, али је писмо које је послао Шпилману било ту. Стигла је и потврда Леонове сестре из Аустралије, која је потврдила наводе о његовом спашавању. Пре него је комисија могла да одлучи о додели титуле Праведника, било је потребно прикупити доказе да Хозенфелд није био умешан у ратни злочин. Након што су објављени Хозенфелдови дневници и писма, поново су поднети захтеви комисији. Јад Вашем је добио и потврду Пољске комисије за истраживање нацистичких злочина да Хозенфелд није био умешан у никакве злочине.

За Праведника је проглашен 16. фебруара 2009. године. Титула је уручена Хозенфелдовом сину, 19. јуна 2009. године у Берлину. Две године раније, октобра 2007, постхумно га одликује и председник Пољске Лех Качињски. Децембра 2011, на згради у којој је Хозенфелд пронашао Шпилмана, постављена је спомен плоча.

2002. године је снимљен филм Пијаниста (The Pianist), екранизована прича о животу пијанисте Владислава Шпилмана у поробљеној Варшави, где је описан и његов сусрет са капетаном Вермахта Вилхелмом Хозенфелдом.

Син капетана Хозенфелда у Врту праведника међу нацијама, пред зидом на коме је и име његовог оца