HMS Dragon, крстарица

Класа крстарица Danae пројектована је на основу претходне класе крстарица, класе „C“, али је у односу на њу била дужа, како би између надграђа и прамчаног димњака могла да смести и шести топ калибра 152 мм. Такође, двоцевни торпедни апарати који су уграђивани на крстарицама класе „C“ замењени су троцевним код класе Danae, чиме је ова добила импресивно торпедно наоружање од 12 торпедних цеви; тиме је у погледу торпедног наоружања постала најнаоружанија крстарица на свету. Крстарица HMS Dragon наручена је у оквиру прве групе од три брода, те је самим тима имала и стари тип прамца.

Лака крстарица HMS Dragon снимљена током двадесетих година.

Dragon је била један од најбрже изграђених бродова свог времена: кобилица брода је положена 24. јануара 1917, а 29. децембра сите године је поринута. Ипак, у наоружање је уведена тек 10. августа 1918. Наоружана са шест топова калибра 152 мм, лака крстарица HMS Dragon уведена је у наоружање прекасно да би узела било какво учешће у Првом светском рату.

Из наоружања је повучена 20. децембра 1928, након чега пролази кроз свеобухватни ремонт, када између осталог, бива демонтиран хангар за смештај хидроавиона. Ремонт је завршен 22. јануара 1930, након чега обавља мање битне задатке широм света. У резервну је пребачена јула 1937.

Са порастом тензија у Европи током тридесетих година, крстарица је извучена из резерве, модернизована и поново активирана. На почетку Другог светског рата, лака крстарица Dragon патролира у подручју Шетландских острва, са задатком борбе против немачких подморница. Новемба 1939. се прикључује британској потери на немачки џепни бојни брод Admiral Graf Spee; половином септембра 1940. узаптила је разарач Touareg Вишијевске Француске, а осам дана касније учествује у операцији Menace против снага Вишијевске Француске у Дакару, потапајући подморницу Persee и дејствујући по луци. Децембра исте године учествује у потери за немачким рејдером Admiral Scheer, да би у периоду између јануара и новембра 1941. извршавала задатке пратње савезничких конвоја на Атлантику. Јануара 1942. и маја 1942. делује у подручју Цејлона и Мадагаскара, а јуна 1942. се враћа у Британију на ремонт.

Лака крстарица HMS Dragon 15. јануара 1943. бива предата пољској ратној морнарици. Пољаци су је у свој састав уврстили под истим именом. У бродоградилишту Camell Laird је извршена модернизација; брод добија радар, нове генераторе и наоружање. У периоду од августа 1943. и током прве половине 1944, брод се налази у бази Скапа Флоу, одакле се упућује на задатке пратње конвоја. Након обуке за учешће у десантним операцијама, крстарица током операције савезничког искрцавања на Нормандију дејствује по немачким положајима са удаљености од 4 км.У вече 6. јуна, крстарица мења положај са плаже Sword на плажу Juno и наставља са првобитним задатком; наредног дана дејствује по немачким положајима код Кана, да би је квар на средствима везе приморао да прекине са даљом подршком савезничких јединица на копну. Касније тог истог дана, након поправке на средствима везе, брод наставља да дејствује по копну, овог пута по деловима 21. оклопне дивизије у близини Варавила; 9. јуна долази до размене ватре са обалском батеријом код Холугата. Задаци ватрене подршке су се наставили све до 17. јуна, након чега лака крстарица Dragon прати британски бојни брод HMS Nelson у Портсмаут. Пред обалу Нормандије се враћа 7. јула како би извела завршно дејство по немачким положајима код Кана, међутим, немачко торпедо са посадом је у јутро 8. јула погађа; експлозија торпеда је изазвала пожар у трећој муницијској комори, која је морала бити полављена. Брод је након плављења добио нагиб преко левог бока, што је делимично компензовано окретањем свих купола преко десног бока.

Оштећења задобијена у нападу пред Нормандијом била су велика али их је било могуће поправити. Међутим, услед старости брода, одлучено је да се одустане од поправке. Тако је са брода 10. јула искрцана посада, 15. јула је разоружан а већ дан касније избачен из оперативе и отегљен у луку Мулбери где је дат у резалиште, које ће га претворити у део лукобрана.

Тешке крстарице класе Takao

Tешка крстарица Takao на морским испитивањима, 1932.

Почеци јапанских модерних крстарица вежу се за почетак тридесетих година, тачније за 31. јул 1923, када је у састав јапанске царске морнарице уведена лака крстарица Yubari. Овај брод се од ранијих класа лаких крстарица (Tenryu, Kuma, Nagara, Sendai) разликовала и по изгледу, профилу али и иновативним техничким решењима. То није био велики брод, чак и у поређењу са лаким крстарицама других земаља, са стандардним депласманом од 3387 тона. Званично описана као „експериментална лака крстарица“, ова крстарица је изграђена ради тестирања концепта крстарице коју одликују велика брзина пловљења и релативно велике ватрене моћи, са најмање могућем депласманом.

Отац новог пројекта био је конструктор Хирага Јузуру (Hiraga Yuzuru). Он је у лето 1921. предложио градњу крстарице стандардног депласмана од 7 500 тона, брзине 35 чворова, наоружане са шест топова калибра 203 мм и 12 торпедних цеви  калибра 610 мм.  Уградња овако снажног наоружања у односу на депласман било је могуће само применом радикалних метода смањења маса (између осталог, бочни и оклоп палубе су уграђени као елемент уздужне чврстоће бродског трупа).

Градња брода је одобрена октобра 1921. и трајала је од јуна 1922. до јула 1923. Истовремено је одобрен и генерални пројекаткрстарице депласмана 7 500 тона, која ће касније постати класа Furutaka. И ову крстарицу је пројектовао Хирага Јузуру, уз асистирање Фуџимотоа Кикуа. Нова крстарица је требала да надмаши америчку класу крстарицa Omaha и британску класу Hawkins. Граддња две крстарице је одобрена фебруара – марта 1922, а сама градња је започела новембра- децембра 1922.

У међувремену је одржана Поморска конференција у Вашингтону, која је повећала интересовање за градњу крстарица. Одредбама споразума потписаног у Вашингтону ограничен је број капиталних ратних бродова – бојних бродова и носача авиона – али није ограничен број бродова депласмана до 10 000 тона, који су одредбама споразума дефинисани као „помоћни површински ратни бродови“. Тиме је успостављен лимит за градњу крстарица депласмана од 10 000 тона. Стандардни, или Вашингтонски депласман, је била тонажа брода брода са залихама, муницијом и посадом, али без горива, воде и мазива.

Пре Вашингтона, јапанска морнарица је користила нормални деппласман (у британским тонама) који се односио на брод са четвртином залиха горива, три четвртине залиха муниције, половина до две трећине залиха и мазива и без укрцане воде.

Као потписник Споразума, Јапан је био приморан да напусти амбициозан флотни програм „8-8“ – изградњу осам модерних бојних бродова и осам бојних крсташа. Почетком јула 1922. је донет Програм ограничења морнарице, који је предвиђао градњу 59 бродова, међу којима две крстарице стандардног депласмана од 10 000 тона и четири крстарице стандардног депласмана од 10 000 тона. Фуџимото Кикуо је преузео пројекат две крстарице средњег типа, пошто је Хирага био ван земље.

Под притиском Генералштаба, Фуџимото је повећао наоружање ових крстарица, и то на два двоцевна топа 203 мм, четири једноцевних топова калибра 120 мм. Торпедно наоружање није мењано. Назване Aoba и Kinugasa, нове крстарице су имале повећан депласман за 320 тона. Додатна маса је учинила да нова крстарица има мању стабилност од крстарица класе Furutaka, тако да је Хирага након повратка у земљу снажно протестовао.

Крајем 1922. Хирага од Генералштаба добија захтеве за нову крстарицу, депласмана од 10 000 тона, наоружану топовима калибра 200 мм. Захтеви Генералштаба су били следећи:

  • наоружање од осам топова калибра 203 мм у двоцевним куполама, са три куполе на прамцу и једном на крми;
  • противавионско наоружање од четири једноцевна топа калибра 120 мм;
  • торпедно наоружање од осам торпедних цеви калибра 610 мм;
  • заштита виталних делова од индиректног поготка калибра 203 мм и директног и индиректног поготка пројектила калибра 150 мм;
  • заштита машинског простора од мина и торпеда;
  • максимална брзина пловљења већа од 35 чворова;
  • даљина пловљења од 10 000 миља брзином од 14 чворова;
  • могућност крцања два хидроавиона.

Хирага се није у потпуности слагао са изложеним захтевима и сугерисао је повећање бродске артиљерије на десет топова калибра 203 мм (у циљу стицања предности над супарничким крстарицама, које су обично биле наоружане са осам топова калибра 203 мм); проширење противторпедне заштите уградњом преграда у избочине; смањење даљине пловљења на 8 000 миља брзином од 14 чворова и изостављање торпедног наоружања, а ради сигурности самог брода у борбеним дејствима.

Почетком 1923. Фуџимото, под надзором Хираге, почиње да ради на пројекту, усвојивши Хирагине сугестије. Међурим, током следећег Хирагиног пута ван земље, Фуџимото поново долази под удар Генералштаба и бива приморан да дода осам торпедних цеви и два топа калибра 120 мм. Градња четири крстарице, ознаке од 1 до 4, а касније са именима Myoko, Nachi, Ashigara  и Hagura, почиње 1924. године.

Марта 1927, након што је амерички Конгрес одобрио градњу осам крстарица депласмана 10 000 тона, у јапанском Парламенту је потписан програм градње 27 бродова, од којих четири крстарица депласмана 10 000 тона.

Радови на пројектовању су започети 1925. Пројект је представљао унапређену верзију крстарице класе Myoko. Генералштаб је издао следеће захтеве:

  • примарни задатак: заштита сопствених снага и ометање непријатељских снага подршке, као и извршавање задатака извиђања;
  • непријатељ: америчке и британске тешке крстарице;
  • ватрена моћ: десет топова калибра 203 мм са способношћу гађања циљева у ваздуху; осам торпедних цеви калибра 610 мм на горњој палуби и противавионско наоружање исто као код класе Myoko;
  • заштита од индиректних погодака калибра 203 мм и од директних и индиректних погодака пројектила калибра 150 мм;
  • брзина: преко 33 чворова; даљина пловљења 8 000 миља брзином од 14 чв;
  • три хидроавиона;
  • брод мора поседовати опрему и простор да може обављати дужност командог брода.

Коначни планови брода су одобрени од стране Хираге 1926, након његовог повратка из Велике Британије. Иако се заснивао на крстарицама класе Myoko, имао је и одређених унапређења:

  • бољу заштиту муницијских комора;
  • обимну употребу алуминијума, Дукол челика и технологије варења;
  • велики командни мост;
  • нове двоцевне куполе топова калибра 203 мм са могућношћу елевације од 70 степени;
  • ротирајуће двоцевне торпедне апарате на горњој палуби;
  • два катапулта.

Ставке под редним бројевима 1, 2 и 4 су уведене на основу Хирагиних предлога, који је имао информације о последњим конструкцијама британских ратних бродова, укључујући и крстарицу класе Kent, депласмана 10 000 тона. Катапулти су уграђени на основу процена јапанских обавештајаца да ће америчке крстарице класе Washington имати катапулте.

Програм градње ратних бродова из 1927. године је нове крстарице означавао бројевима од 9 до 12 и са суфиксом „А“. Укупна цена коштања градње крстарица је процењена на 113,48 милиона јена (бојни брод Yamato је коштао 281,54 милиона јена).

Четири нове крстарице су имена добила по планинама:

  • 23. јуна 1927, крстарица број 9 је добила име Takao, по планини источно од Кјотоа, до кје крстарица број 10 добила име Atago, по планинии из региона Кјото;
  • 13. априла 1928. крстарица број 12 је добила име Chokai по планини у провинцији Уго, префектуре Јамагата;
  • 11. септембра 1928. крстарица број 11 је добила име Maya, по планини у Хјого префектури.

Крстарице класе Takao су биле највеће крстарице у јапанској царској морнарици. Имале су карактеистичан облик трупа и профил, велики командни мост и високе јарболе и димњаке, што је и иначе била карактеристика Хирагиног рада. Циљ конструктора је био да конструишу ратни брод који ће поразити супарничке бродове, посебно америчке и британске, чак и по цену да пређу депласман ограничен Споразумом. Овакво нарушавање стабилитета брода отклоњено је током главне фазе модернизације 1938-39.

Као и бродови раније, Myoko класе, и крстарице класе Takao су постале прототип за наредну класу бродова, означених са унапређена Takao класа. Априла 1927. Американци су започели градњу шест крстарица (CL-26 до Cl-31); Јапанци су као одговор испланирали градњу четири нове крстарице, које су требале бити грађене у паровима: прве две у времену од 1930-34. и друге две у периоду 1931-35, по цени од по 27,41 милиона јена. У односу на класу Takao, нова крстарица је требала да има и четири нова топа калибра 127 мм, као и нека побољшања у оклопној заштити, посебно око муницијских комора.

Презентација нових планова градње бродова у Парламенту је одложена, након добијања информације о заказаним преговорима о разоружању у Лондону, а који су требали почети јануара 1930. Потписивање Поморског споразума у Лондону 22. априла 1922. је ограничило број крстарица класе „А“ на дванаест, тј. градња крстарица унапређене Takao класе је отказана.

Конструкција бродског трупа се заснивала на конструкцији ранијих бродова, депласмана од 7 100 и 10 000 тона, са уграђеним изменама које је Хирага захтевао. Елементи уздужне чврстоће су се непрекинути протезали дуж читавог брода, чиме је уједно и смањена маса брода, али и закомпликован посао бродоградитељима. Оклопне плоче, како оклопног појаса тако и палубе, израђене су и уграђене тако да су представљале елементе уздужне чврстоће брода. Структура и облик бродског трупа били су углавном базирани на трупу класе Myoko, али са следећим изменама: у градњи је уместо HT челика коришћен Ducol челик, а максимална ширина трупа је била ка прамцу, непосредно иза димњака број један, на ребру 174. Интересантно је да су планови за градњу брода по први пут били израђени у метричким, уместо као до тада у империјалним мерама.

Када је пројекат развоја класе Takao започет, нити једна од крстарица класе „А“ није прошла испитивања, тако да још увек није био познат проблем прекорачења масе. Уштеда на маси кроз примену заваривања уместо закивања. и употребе алуминијума за унутрашње структуре, била је недовољна да компензира веома тешко надграђе брода.

Оклоп је требао да заштити виталне делове брода од директних погодака пројектила калибра 200 мм и директних и индиректних погодака пројектила калибра 150 мм. У брод су уграђени и елементи противторпедне и противминске заштите који су били у облику подводних испупчења и уздужних преграда. Испупчења су била дуга око 93 м. Унутрашњу страну испупчења су формирале уздужне преграде које су биле израђене од два слоја челичних плоча дебљине 29 мм. Прорачуни су говорили да овај вид заштите штити брод од контактне експлозије 200 кг експлозивног пуњења.

Јапански морнарички кругови су захтевали да брод плови максималном брзином од 35 чворова, што је значило да се у брод мора уградити погон снаге 130 000 КС. Морнаричко техничко одељење је пројектовало погонски комплекс који је био директни дериватив погона пројектованог за отказану класу бојних крсташа Amagi. Овај погонски комплекс је већ био уграђен у крстарице класе Myoko, с тим да су код Takao класе изостављени електромотори који су покретали унутрашње осовинске водове. Уместо њих је планирана уградња малих индукционих турбина које би се брзо пребацивале из режима крстарења у режим максималних брзина. Турбине су погоњене паром након што изађе из радног кола великих турбина. Овај систем погона се није показао добрим, те су индукционе турбине демонтиране током ремонта 1938-39.

Наоружање брода се састојало од десет топова калибра 203 мм. Топови су уграђени у новопројектоване двоцевне куполе модела „Е“, а које су пак биле инспирисане куполама на британским крстарицама класе Kent. Модел „Е“ је омогућавао елевацију топова од 70°, али је практични угао елевације био нешто мањи и износио 55°. На прамац брода су уграђене три, а на крму преостале две куполе главне бродске артиљерије.

Куполе главне артиљерије

Секундарно артиљеријско наоружање чинили су топови калибра 120 мм, њих четири. Ови топови ће током ремонта 1942. године бити замењени са четири двоцевних топова калибра 127 мм. За заштиту од напада из ваздушног простора, крстарице класе Takao су у почетку располагале са два противавионска топа калибра 40 мм, монтираних на боковима крменог димњака. Временом ће поред бокова предњег димњака бити дограђени митраљези Vickers калибра 7,7 мм (1932-38). Бродови класе Takao ће временом, до 1944, бити наоружани и са по 60 аутоматских противавионских топова калибра 25 мм. На бочним странама командног моста ће бити уграђени двоцевни митраљези калибра 13 мм.

Пројекат крстарица класе Takao је уградио две тактичке предности: супериорну артиљерију и торпедно наоружање. Торпедно наоружање се састојало из четири двоцевних торпедних апарата за торпеда калибра 610 мм. Конструктор брода је био свестан опасности које је торпедо представљало за брод током битке, те је стога предузео мере којим је умањио ризик по брод и посаду; торпедне цеви су биле изнад горње палубе, а испод палубе са топовима калибра 120 мм, постављене под правим углом у односу на уздужницу брода, чиме је бојеве главе торпеда максимално удаљио од брода. Током ремонта 1938-39. брод ће дуплирати број торпедних цеви.

Торпедне цеви калибра 610 мм

Између надграђа и крмених топова налазили су се катапулти, дужине 19,35 м. Ови катапулти ће касније бити замењени тежим катапултима који су могли да лансирају авионе масе до 4 000 кг.

Посада крстарице је бројала укупно 727 чланова, али је временом, након модернизација, посада постала бројнија – 761 чланова.

ТТ карактеристике
Депласман 9 850 т стандардни
15 490 т пуни
Дужина 203,76 м (преко свега)
Ширина 20,4 м
Газ 6,32 м
Погонска група гасне турбине, 120 000 КС
Брзина пловљења 35,5 чв
Даљина пловљења 8 500 М брзином од 14 чв
Посада 761 чланова
Наоружање новоградња:
10 х 200 мм (5х2)
4 х 120 мм (4х1)
8 ТЦ 610 мм
2 х 40 мм (2х1)
Оклопна заштита главни појас  38 – 127 мм
главна палуба 37 мм
горња палуба 12,7 – 25 мм
преграде        76-100 мм
куполе            25 мм
Авио компонента 1 х Aichi E13A1
2 х  F1M2

Брзи бојни бродови америчке ратне морнарице, 1936 – 1947.

Класе North Carolina и South Dakota

USS South Dakota, USS Alabama и USS North Carolina на јужном Пацифику, 25. јануара 1944; фотографија снимљена са носача авиона USS Intrepid

Увод

Шест бојних бродова класе North Carolina и South Dakota, грађених у периоду од 1937. до 1942, представљају драматичан напредак у односу на бојне бродове америчке ратне морнарице грађене пре 1922. Вашингтонски поморски споразум из 1922. и резултирајући застој у градњи бојних бродова, зауставио је и развојни процес у конструисању бојних бродова који је био започет поринућем британског бојног брода HMS Dreadnought 1905. године. Амерички конструктори су 1937. требали да направе нацрт бојног брода у складу са три фиксна параметра: ширином Панамског канала, максималним депласманом од 35 000 тона и максималним калибром главне артиљерије од 410 мм. Конструктивна брзина пловљења од 27 чворова за ових шест бојних бродова задата је на основу погрешних обавештајних података да је брзина јапанских бојних бродова класе Kongo 26 чворова.

Конструкције бојних бродова класе North Carolina и South Dakota биле су врло успешне. Иако је њихов животни век био кратак (свих шест бродова је изашло из оперативе 1947.), извршавали су различите задатке на Атлантику и Пацифику и помогли да се искује ново оружје за добијање рата. Овде ћемо говорити о томе како су ови бродови дошли на свет и како су се употребљавали током Другог светског рата.

Поморски споразум из Вашингтона, 1922.

„Сједињене Америчке Државе, Британска империја, Француска, Италија и Јапан: у жељи да учествују у глобалном миру и да смање тежњу ка трци у наоружавању.“
Увод у Поморски споразум, потписан 6. фебруара 1922. године

Циљ Поморског споразума био је смањење трке у поморском наоружавању између САД, Велике Британије и Јапана, и да на тај начин омогуће САД, а нарочито Великој Британији да се финансијски опораве од последица Првог светског рата. Цена коштања нових флота бојних бродова виђена је и политички и финансијски као заштита у ратно свесном окружењу на крају „рата који ће завршити све ратове“. Потписан споразум ограничио је конструисање нових бојних бродова, дефинисаних као „оклопљени брод депласмана већег од 10 000 тона“, све до децембра 1931. Наредни, Лондонски споразум из 1930. је продужио ограничење до 1936.

Као додатак, Поморски споразум из Вашингтона је ограничио број бојних бродова за сваку државу, успостављајући укупан депласман од 525 000 тона за САД и Велику Британију, 315 000 тона за Јапан и по 175 000 тона за Француску и Италију.  Овај однос је познат као „однос 5 – 5 – 3 – 1,75 – 1,75“. Да би споразум заживео, Американцима и Јапанцима је одобрен завршетак два нова бојна брода а Великој Британији изградња два нова бојна брода, али уз ограничења депласмана на 35 000 тона и калибра главне артиљерије на 410 мм.

Као последица овог споразума, у старо гвожђе су изрезани већ започети бојни бродови, као и бродови који су се до јуче налазили у оперативи, асве у циљу постизања договореног односа укупне тонаже бродовља. За САД, то је значило да изреже 15 бојних бродова и да откаже градњу још 15 већ започетих бојних бродова. Тиме су САД остале са 18 бојних бродова, укључујући и два бојна брода која су била у завршној фази изградње. Додатно, два бојна крсташа која су била у фази изградње, конвертована су у носаче авиона.

Сцена из филаделфијског бродоградилишта, децембра 1923: на молу леже топови са изрезаних бојних бродова; у позадини се види распремање бојног брода USS South Carolina (BB-26)

Постојећи бојни бродови могли су се модернизовати у циљу повећања отпорности на нападе из ваздуха и са подморница, додајући „блистере“ дуж трупа и уградњом додатног оклопа на палуби, са ограничењем да се депласман може повећати до 3 000 тона по броду. Потапање бродова Ostfriesland, Virginia и New Jersey у опитним бомбардовањима из ваздуха указала су на растућу опасност по капиталне ратне бродове од напада из ваздуха.

Споразум је ограничио и број носача авиона, одредивши да је укупни депласман носача авиона за САД и Велику Британију 135 000 тона, 81 000 тона за Јапан и по 60 000 тона за Француску и Италију. Максимални депласман носача авиона је ограничен на 27 000 тона, уз клаузулу да два америчка носача, настала конверзијом бојних крсташа, могу имати депласман до 33 000 тона. Сви носачи авиона који су 12.11.1921. били изграђени или су се налазили у изградњи – сматрани су експерименталним и могли су се заменити унутар одобрене тонаже. Основно артиљеријско наоружање било је ограничено на калибар 203 мм.

Када је реч о крстарицама, Споразум их је ограничио на максимални депласман од 10 000 тона, док је артиљерија ограничена на калибар од 203 мм. Како није установљен лимит у броју крстарица, градња тих бродова је прерасла у својствену трку у наоружању. Немачки адмирал Шер је Споразум прокоментарисао речима да је америчка морнарица прави победник битке код Јитланда 1916. године.

Конструисање и градња

Класа North Carolina

Бојни бродови класе North Carolina су били први бојни бродови грађени у САД након што је 1. децембра 1923. изграђен бојни брод USS West Virginia. Процес који је довео до коначног изгледа бојног брода класе North Carolina започет је 1928, у ишчекивању завршетка важења Поморског споразума из Вашингтона. Продужетак обуставе градње бојних бродова, узрокован Поморским споразумом из Вашингтона, а потом и из Лондона, није учинио неопходним да се пројекти бродова и заврше. Ипак, две критичне карактеристике конструкције брода су просто изрониле из тог процеса: секундарно наоружање калибра 127 мм и оцене са тестирања топова главне артиљерије калибра 410 мм.

Главно тело за формулисање тактичко техничких захтева за америчке ратне бродове је 1931. захтевало оцењивање конструкције потенцијалног малог бојног брода, депласмана мањег од 35 000 тона и наоружаног топовима калибра од 304 мм. Концепт малог бојног брода ја на дискусији у оквиру следеће поморске конференције, предлаган и Адмиралитету британске ратне морнарице. Међутим, концепт је оцењен као неприхватљив за америчку морнарицу, а на основу бојних бродова, бојних крсташа и џепних бојних бродова у саставу британске, јапанске и нове немачке морнарице, као и у односу на нове бродове који су се градили за потребе италијанске и француске морнарице.

Сцена из конструкторског бироа током радова на пројектовању новог бојног брода, класе North Carolina

Интересантно, 1933. jе процес конструисања изнедрио хибридну конструкцију брзог бојног брода/носача авиона. Намена овог хибридног брода била је да прати и штити брзе флотне носаче авиона топовима калибра 304 или 360 мм, великим бројем ПА митраљеза и 8 авиона, смештених испод палубе. Сугерисан је депласман између 19 500 и 28 500 тона, са брзином пловљења од 32,5 чворова. Овај концепт брода није преживео процес детаљног конструисања спроведен 1934, а који је био усмерен на кључне разлике између спорих бојних бродова са брзином пловљења од 21 чв и брзих бојних бродова брзине 30 чв. Кључна пажња у овом процесу била је претпостављена брзина јапанских  бојних бродова класе Kongo (Kongo, Haruna, Hiei и  Kirishima), који су модернизовани у складу са одредбама Поморског споразума из Вашингтона. Претпостављена брзина је износила 26 чв, мада су ови бродови у стварности пловили већом брзином – што је била Американцима непозната чињеница до 1934. Чак је и са претпостављеном ,мањом брзином, класа Kongo била бржа од постојећих америчких бојних бродова.

Главни одбор је увидео потребу за бојним бродом изграђеним у оквиру лимита Споразума, који би деловали као „брзо крило“ америчке флоте са задатком „хватања“ бојних бродова класе Kongo, као и за лов и уништење немачких и италијанских рејдера.

Члан Главног одбора, адмирал Ривс (Reeves) je 1936. изнео аргумент да нови бојни брод мора имати исту брзину као и флотни носач авиона, што је износило 33 чворова. Адмиал Ривс је био покретач развоја америчких носача авиона и као командант носача USS Saratoga током вежбе флоте „Fleet Problem IX“ 1929. Демонстрирао потенцијалну улогу флотних носача авиона као ударног дела брзе тактичке групе, делујући независно од главнине флоте. У ствари, то је било потврђено ранијим дејством носача авиона HMS Furious, заједно са 1. сквадроном лаких крстарица јула 1918. на базу цепелина у Тондерну.

Како било, у току периода 1936-37, главна разматрања у вези конструкције бојног брода класе North Carolina била су усмерена на главно наоружање и оклоп, док је брзина брода стављена у други план. Конструктори су водили рачуна да депласман брода сходно споразуму не пређе 35000 тона и да брод може проћи кроз Панамски канал. Ова разматрања довела су до тога да бојни брод класе North Carolina има оклопне плоче под нагибом од 15°, 4 сета лаких турбина и котлова високог притиска. Овакав оклоп и погон биле су нове технологије. Турбине и котлови, са припадајућим склоповима, налазили су се у 4 машинска простора, за разлику од ранијих конструкција где су турбине биле у једном, а котлови у другом простору, чиме је постигнута већа жилавост брода у случају поготка торпедом. Између оклопног појаса и оплате брода налазио се читав низ водонепропусних простора који су представљали заштиту од удара насталог поготком торпеда и били су испуњени водом и погонским горивом.  Заједно са просторима у двоструком дну, брод је могао да укрца 7 167 тона горива, што му је омогућавало даљину пловљења од око 16 000 наутичких миља. Основно наоружање је чинило 12 топова калибра 360 мм, распоређених у четири куполе, док се секундарно наоружање састојало од 20 топова калибра 130 мм, распоређених у 10 двоцевних купола.

Оклоп је пружао заштиту од пројектила калибра 360 мм испаљених са даљине између 17 000 и 27 000 метара. Оклоп брода се простираоод куполе бр. 1 до куполе бр. 3, окружујући муницијске коморе и машинске просторе. И на крају, пројектована брзина је износила 27 чворова, што је било довољно за сустизање јапанских бојних бродова класе Kongo, али ипак за 6 чворова спорији од флотних носача авиона.

Други поморски споразум из Лондона из 1936, донео је закључке који су земљама потписницама омогућиле флексибилно схватање споразума и тиме спречила Јапан да изађе из система поморских споразума – самим тим и градњу нових јапанских ратних бродова. Ови закључци су покривали депласман бродова и калибра главног наоружања.

Бојни брод USS North Carolina, 1941. године

Јула 1937, секретар морнарице је одобрио измену главног наоружања бојних бродова класе North Carolina са 12 топова калибра 360 мм на 9 топова калибра 410 мм. Ова измена је била могућа самим тим што је величина четвороцевне куполе топова калибра 360 мм била једнака величини троцевне куполе са топовима калибра 360 мм. Са гледишта званичника америчке морнарице, овиме је нарушен баланс брода – јер је ударна моћ његових топова била већа од одбрамбених способности његовог оклопа. Међутим, повећање оклопне заштите би брод избацило из лимита Споразума тако да та опција није могла доћи у обзир.

Бојни брод USS North Cаrolina изграђен је у њујоршком бродоградилишту, поринут јуна 1940, а уведен у наоружање априла следеће године. Јуна 1940. је поринут и бојни брод USS Washington, али у филаделфијском бродоградилишту. У оперативу је уведен маја 1941. године. Оба брода су имала проблеме који су се огледали у превеликим вибрацијамадуж осовинских водова, копче и турбине. Ове вибрације су знатно утицале на инструменте за управљање ватром. Узроци вибрација су праћени дуж пропелере. напори на проналажењу узрока вибрација, а потом и отклањању узрока, довели су до честих вожњи брода из и у бродоградилиште, тако да је брод ускоро добио неформални надимак „The Showboat“. Проблем је решен повећањем броја листова пропелера, са три на пет. Сада су оба брода била спремна за вожњу пуном снагом.

Два нова брза бојна брода била су врло импресивна, са надграђем у облику пирамиде, неломљеном палубом, тешким наоружањем, секундарном артиљеријом у куполама, релативно велике брзине и продуженом аутономијом пловљења.

Бојни брод USS Washington

Класа South Dakota

Конструисање бојног брода класе South Dakota започето је 1937, са намером отклањања проблема неадекватне оклопне заштите код претходне класе бојних бродова. Међутим, повећање масе оклопа и нагиба бочног оклопа (под углом од 19°), уз задржавање основне бродске артиљерије калибра 40 мм, захтевало је значајне уштеде у другим деловима бродске конструкције како би се депласман брода задржао у границама одређеним споразумом. Нови бродови су требали да буду командни бродови флоте, самим тим захтевајући да се обезбеди и простор за смештај и рад команде – штаба.

Крећући се ка завршетку радова на конструисању нове класе бојних бродова, способност брода да издржи подводни удар артиљеријских пројектила је избила у први план. Међутим, како су радови били већ далеко одмакли, у обзир је долазила само допунска заштита муницијских комора. За класу South Dakota, опасност од „подводних зрна“ била је присутна како код муницијских комора тако и кодмашинских простора. Унутрашња косина главног оклопног појаса је стога продужена на доле, до унутрашњих плоча на дну. Дебљина оклопних плоча за спољашње и унутрашње елементе дна и остале уздужне елементе је додатно повећана сходно дебљии плоча уграђиваних на класи North Carolina.

Бојни брод USS South Dakota, август 1943.

Након повећање масе оклопа, конструктори су, да би брод остао у оквиру споразумских ограничења, предложили изградњу брода краћег за око 14 метара од претходног.  Са скраћеном дужином трупа, брод је морао добити јачи погон како би остварио брзину пловљења од 27 чворова. Спајање јачег погона са краћим трупом захтевао је да се опрема за пречишћавање горива угради унутар четири машинска простора, заједно са котловима и турбинама, што раније није била пракса. Котлови су постављени за један ниво изнад, како би осовински водови несметано радили, тако да се и на тај нашин уштедео простор.

Додатно, део трупа иза крмене муницијске коморе био је смањен у циљу смањења газа. Спољни пропелери су смештени у скеговима, чиме су се унутрашњи пропелери нашли у својеврсном тунелу који их је штитио од евентуалних оштећења у случају торпедног напада.

Краћа конструкција брода је захтевала и уградњу једног димњака, који је уграђен у крмену секцију надграђа. Бојни бродови класе South Dakota је уместо 10 купола секундарне артиљерије имао 4 куполе, тако да је неискоришћен простор употребљен за израду просторија за смештај и рад штабног особља. Наредни бродови из класе, USS Indiana, USS Massachusetts и USS Alabama имали су по двадесет топова калибра 130 мм у десет двоцевних купола. Масивни командни мост, са адмиралским мостом изнад њега и уређајима за управљање ватром главне артиљерије на врху, настављао се у правцу крме на торањ надграђа и димњак, давао jе овој класи бродова моћан изглед.

Батерије секундарне артиљерије на бојном броду USS Massachusets, октобра 1944.

Управљање ватром

Топови, оклоп и брзина су есенцијалне карактеристике бојних бродова, али је способност да се уништи циљ коначно оправдање за време и новац који су уложени у конструисање и изградњу брода.

Бојни бродови класе North Carolina и South Dakota су били опремљени даљиномерима Ford Instruments Mk8.Ови електромеханички аналогни рачунари за управљање ватром представљали су последњи модел у развоју уређаја званог стадиметар (конструкција поручника Фискеа, енг. Bradley Allen Fiske) који је био коришћен у бици у Манилском заливу 1898. године.

Ови рачунари су били смештени испод оклопљене палубе, упарени са два директора Mk.38 – једним изнад торња надграђа и другим на крменом надграђу, иза куполе бр. 3. Ови рачунари су могли да одреде наредну позицију циља и усмере топове (уз поправак дефлексије, даљине и времена лета пројектила) као и да унесу у прорачун допуну атмосферских и балистичких елемената.

Секундарном артиљеријом су управљала четири рачунара Мk.1, смештени одвојено од рачунараглавне артиљерије. Сваки од њих је био упарен са једним од укупно четири директора Mk.37. Директори су се налазили на прамцу, крми и по један на сваком боку. Обе просторије са рачунарима су имале велику разводну таблу која је омогућавала да се функције пренесу на друго место на броду.

Радар

Обе класе бродова су конструисане пре него што је радар постао интегрални део бродске конструкције. USS North Carolina је имао уграђен радар ваздушне ситуације CXAM од августа 1941. Овај радар је модернизован марта 1943. године (модел SK-2) док је септембра наредне године добио већу радарску антену.

Радар за управљање ватром Mk.3 уграђен је на врху прамчаног и крменог артиљеријског директора. Касније је уместо њега уграђен модел Mk.8.

Радар за управљање ватром Mk.4, способан да детектује и површинске и циљеве у ваздушном простору, био је уграђен само на три директора секундарне артиљерије. Крмени директор је остављен без радара јер би антена радара сметала раадару Mk.3 на крменом Mk.38 директору.

Авио компонента

Обе класе бојних бродова су располагале са по три авиона, првенствено за задатке осматрања погодака главне артиљерије. Поред тога, обављали су и задатке противподморничког патролирања, спашавања на мору и комуникације са обалским станицама.

Свака летелица, типа Vought OS2U Kingfisher, лансирана је са једног од укупно два катапулта смештена на крми брода. Две летелице су биле смештене на самим катапултима, док се трећа налазила на колевци између њих.

Бојни бродови класе South Dakota

Име и ознака Бродоградилиште Поринут Судбина
South Dakota BB-57 New York Shipbuilding 07.06.1941. изрезан у старо гвожђе 1962.
Indiana BB-58 Newport News 21.11.1941. изрезан у старо гвожђе 1963.
Massachusetts BB-59 Bethlehem Quincy 23.09.1941. брод музеј
Alabama BB-60 Norfolk Navy Yard 16.02.1942. брод музеј

Бојни бродови класе North Carolina

Име и ознака Бродоградилиште Поринут Судбина
North Carolina BB-55 New York Navy 13.0.1940. брод музеј
Washington BB-56 Philadelphia Navy Yard 01.06.1940. изрезан у старо гвожђе 1961.
ТТ карактеристике North Carolina South Dakota
Тип бојни брод бојни брод
Депласман 1942:
37 200 т (стандардни)
45 500 т (пуни)
1945:
47 400 т (пуни USS North Carolina)
46 100 т (пуни USS Washington)
35 000 т стандардни
44 519 т пуни
Дужина North Carolina:
222,113 м дужина преко свега
217,456 м дужина на квл
Washington:
222,190 м дужина преко свега
217,526 м дужина на квл
210 м
Ширина 33,017 м максимална
31,852 м на воденој линији
33 м
Газ North Carolina: 10,820 м
Washington: 10,592 м
11,1 м
Погон 4 х турбина General Electric снаге 121 000 КС
8 х котао Babcock & Wilcox
парне турбине снаге 130 000 КС
Брзина 1941: 28 чв
1945: 26,8 чв
27 чворова
Даљина пловљења 1941:
17 450 М брзином од 15 чв
1945:
16 320 М брзином од 15 чв
5 740 М брзином од 25 чв
Посада Пројектована: 108 официра, 1 772 морнара
1945: 144 официра, 2 195 морнара
2 364 чланова
Наоружање 9 × 406 мм
20 × 127 мм
број оруђа мањег калибра је варирао током периода употребе брода
9 x 406 мм
20 x 127 мм
24 × Bofors 40 мм
35 × Oerlikon 20 мм
Оклопна заштита Појас:
305 мм под углом од 15 степени, до 168 мм на доњој ивици
барбете:
прамчани део 373 мм
стране 406 мм
крмени део 292 мм
куполе:
чеони део 406 мм
бокови 249 мм
задњи део 300 мм
кровна плоча 178 мм
палубе:
централни део
главна 37 мм
друга 36 мм + 91 мм
трећа 16 мм
укупно 180 мм
појас 310 мм
преграде 279 мм
барбете 287- 439 мм
куполе 457 мм
командни мост 406 мм
оклопљена палуба 147 – 154 мм
Авио компонента 3 авиона типа Vought OS2U Kingfisher, касније Curtiss SC-1 Seahawk 2 х OS2U Kingfisher

Крстарице класе London

Крајем 1923. долази до промене на челу Поморских конструкција… старог директора Денкорта наслеђује Вилијем Бери (William J. Barry), искусни конструктор бродова који је водио тим конструктора „крстарица од 8-инча“. Он је надгледао изградњу крстарица класе Кент и тражио од Лиликрапа да развије још једну серију крстарица наоружаних топовима калибра 203 мм. Бери и Лиликреп су разматрили увођење неколико радикалних измена у свој дизајн. Проучили су употребу троцевних кула, које би додале 400 тона на брод, али која би била уштеђена жртвовањем ионако слабе оклопне заштите брода. Ова модификација је замало успела, али се одустало јер једноставно се није могло обезбедити места за смештај додатних муницијских комора без жртвовања простора за машински комплекс а самим тим и брзине пловљења.

HMS London, мај 1943.

На крају, крстарица предложена за градњу у фискалној 1925-26. години била је врло слична својим претходницима. Највећа разлика између крстарица класе Кент и крстарица које ће чинити класу Лондон огледала се у заштити. Класа Кент је остала без противторпедне заштите у виду испупчења на оплати већ је имала заштиту само око делова кормиларског уређаја. Губитак те врсте заштите је значила смањење незнатно дужи труп, а у пару са тим, како би се очувале перформансе брода, смањена је ширина брода. Уштеде на маси су дозволиле Лиликрапу да на брод угради катапулт. Мостови су били померени за 4,5 м ка крми, како би куполе А и Б имале већи сектор покретања.

Друга разлика се односила на распоред машинских простора, који је био прилагођен добијању повећаног водонепропусног простора – који је био од виталне важности за брод у случају поготка торпедом. Тиме је смањен и ризик од избацивања погона из строја само једним поготком.

Одобрење за градњу нових бродова обухватало је серију од четири брода (London, Devonshire, Sussex и Shropshire). Градња прве крстарице, назване Лондон, започета је полагањем кобилице почетком 1927. Градња преосталих није ишла глатког, јер су недостајала финансијска средства. Ипак, све четири крстарице су изграђене на време и ушле су у оперативу до јесени 1929. године.

Током тридесетих година израђени су планови за модификацију ових крстарица, али мимо уградње система за управљање ватром противбавионских топова, и промена у погледу секундарне артиљерије и система катапулта, пре 1939. је само крстарица Лондон претрпела веће измене. Када је избио рат, она се већ налазила на ремонту у Четаму, тако да када је 1941. враћена у оперативу било ју је тешко препознати. Један димњак је демонтиран, командни мост је повећан и уграђене су мање измене на оружју и опреми за употребу авиона. Ове промене нису били успешне – додата маса је сметала тако да је било потребно извршити још једно доковање током рата пре него што је постала оперативна у пуном смислу речи. Уграђеним модификацијама је постала слична класи лаких крстарица Фиџи (Fiji) , које су грађене у истом временском периоду. Остале крстарица класе Лондон задржале су изглед сличан претходницима из класе Каунти (County).

Бродови класе:

HMS London
HMS Devonshire
HMS Sussex
HMS Shropshire

Kent, класа тешких крстарица

Током раних двадесетих година, на месту Директора поморских конструкција се налазио Сер Еустас Тенисон Денкорт (Sir Eustace Tennyson d’Eyncourt). Он је разматрао тип крстарице  налик бојном броду класе Нелсон, који је тада такође био у фазу конструисања. По њему, оклоп би требало сконцентрисати на оклопљену палубу у висини водене линије, којом би били заштићене муницијске коморе и машински простори. Теоријски, велики неоклопљени труп би могао да прими доста оштећења без утицаја на пловност брода, док би оклопљена палуба уграђена тако ниско спустила метацентарску висину брода и смањивала могућност превртања брода услед продора воде. На несрећу, чак и овај минимални степен оклопне заштите морао је бити смањен, жртвујући се за брзину и ватрену моћ брода. Ова нова класа брода је такође морала да задовољи и одредбе вашингтонског поморског споразума.

Тешка крстарица HMS BERWICK на плутачи, новембар 1942.

Директор поморских конструкција је детаљнију конструкцију нових крстарица препустио свом подређеном, конструктору Чарлсу Лиликрапу (Charles Swift Lillicrap). Конструктор је нацртао планове и јануара 1923. их поднео директору на разматрање. Денкорт је инсистирао на пар измена, тако да је коначни план поднет Адмиралитету у октобру. Денкорт је предао три нацрта, за крстарице наоруане са 6 и 8 топова 8-инча, или са мањим погонским комплексом али бољом оклопном заштитом. То је било неопходно јер су ове нове и већином незаштићене крстарице представљале коцку у смислу баланса брзине, ватрене моћи и заштите. На крају, Адмиралитет је одобрио планове и укључио их у предлоге за градњу за фискалну 1925-25. годину.

Адмиралитет је израчунао да им је за испуњење стратегијских циљева потребно 70 крстарица, али су сви били свесни да тако обиман програм градње неће проћи. На крају,  наручено је свега пет нових крстарица, а још две су одобрене за градњу за потребе аустралијске ратне морнарице. Трошкове изградње ова два брода плаћала је аустралијска влада. Ових пет крстарица је чинило класу Кент (Kent).

Уговор о градњи је потписан у пролеће 1924. да би у лето исте године у бродоградилишту Portsmouth Naval Dockyard положена кобилица за први брод из класе – Сафолк (Suffolk). Градња преостала четири брода (Cornwall, Cumberland и Kent) започета је до краја исте године. Како су радови на изградњи бродова напредовали, увођене су модификације. На пример, снага погона је смањена са 100 000 на 80 000 КС, што је значило и смањење брзине пловљења, али је на тај начин уштеђена маса могла бити искоришћена за нешто додатног оклопа. Тако су бочне стране трупа оклопљене са 25 мм челика, с тим да је у висини машинског простора оклоп нарастао на 50 мм. Оклопљена палуба на воденој линији остала је дебела 25 мм, с тим да је изнад муницијских комора повећана на 75 мм. Овај оклоп је једва штитио од погодака пројектила калибра 203 мм. Иако су ова унапређења заштите брода спроведена након што су ублажене одредбе Вашингтонског поморског споразума, крстарице класе Кент су остале слабо оклопљене током целог свог бивствовања. Уместо оклопа, њихова одбрана лежала је у брзини и ватреној моћи.

Упркос одлагањима радова током изградње, а који су се дешавали због штрајкова радника и проблема са снабдевањем, свих пет крстарица је ушло у оперативу до лета 1928. Били су намењени за службу у бази „Кина“ (China Station), где их је њихова даљина пловљења (преко 9 000 миља брзином од 12 чв) учинила идеалниим за службу на Далеком Истоку. Иако су се показале као користан додатак флоти, крстарице класе Кент нису биле без проблема. Дим из димњака се вртложио око отвореног моста тако да су димњаци морали бити подигнути. Уследило је још модификација, као што је уградња катапулта за авионе и система за управљање ватром противавионских топова.  У годинама пред избијање Другог светског рата додат је оклоп и топови калибра 102 мм. На крстарице Камберленд и Сафолк је у периоду 1935-36. извршен генерални ремонт, када је извршено смањење крмене палубе ради уштеде на тежини. Ово скраћење је иначе било више из политичких разлога, јер је требало показати поштовање поморских споразума. У суштини, ових пет крстарица је дочекало Други светски рат скоро у истоветном стању какво је било када су ушли у оперативу десет година раније.

HMAS Australia, октобра 1937.

Бродови из класе:

HMS Berwick
HMS Cumberland
HMS Cornwall
HMS Kent
HMS Suffolk

HMAS Australia
HMAS Canberra

Iowa, класа бојних бродова

Четрдесетих година прошлог века, за потребе пратње борбене групе носача авиона која је деловала на пацифичком ратишту, америчка морнарица је конструисала нову класу бојних бродова, класу Iowa. Првобитни планови су се односили на градњу серије  од 6 бродова. Четири од њих су изграђена у првој половини четрдесетих година, док је градња преостала два брода отказана и изрезана.

Не водећи рачуна о цени коштања ове класе бродова, они су представљали крајњи домет бродоградње тог времена, иако су одмах по уласку у оперативну употребу засењени носачима авиона као најважнијим ратним бродовима.

Ова класа бродова је узела учешћа у сваком рату који је САД водила у другој половини 20. века. У Другом светском рату ови бродови су служили за заштиту носача авиона и артиљеријску припрему морнаричких десаната, да би по завршетку рата сва четири брода преведена у резерву.

Касније ступају у акцију током Корејског и рата у Вијетнаму, да би са избијањем Хладног рата сва четири брода била реактивирана и пренаоружана ракетним наоружањем. Ракетно оружје испробавају 1991. године у сукобу са Ираком (учествују USS Missouri и USS Wisconsin). Сва четири брода излазе из оперативне употребе раних деведесетих, да би 2006. године били и коначно избрисани из флотне листе америчке морнарице.

Сва четири бојна брода класе Iowa у вожњи, 1954.

Рођење класе Iowa

Класа Iowa, као и класе South Dakota и North Carolina, настала је као резултат потребе за брзом пратњом носача авиона класе Еssex. Планови за брзи бојни брод који ће имати депласман од 45000 тона, развијани су још од 1935. године. Првобитна идеја је била повећање класе South Dakota.

Када је 1938. године у америчком Конгресу „прошао“ други Винсонов акт, америчка морнарица је ужурбано наставила са радом на бојном броду депласмана 45000 тона који ће моћи да плови кроз 110 стопа широк Панамски канал. Радећи на основу нове, емпиријски доказане, теореме о односу дужине конструктивне линије према ширини трупа, морнарици је убрзо приказан нацрт брода чији је труп могао да плови брзином од 34,9 чв. Морнарица је изнела захтеве да брод има издужено надграђе у средини брода, те да прамац брода има булб.

Првобитно је брод требао да има топове калибра 406 мм, модел Мк 2, који су били намењени за уградњу на бојне бродове и бојне крсташе отказане 1922. године. Услед недостатк комуникације између бироа за артиљерију и бироа за конструкције и поправке, пројектоване топовске куле су биле премале, те је отказана уградња планираних топова. Уместо њих су уграђени нови, лакши топови Мк 7 истог калибра (406 мм). Топ Mark 7 је био тежи од свог претходника, Mark 6 (који је уграђиван на бродовима класе North Carolina и South Dakota) и имао је већи домет.

Иако је градња ових бродова била одобрена, одређени политички кругови нису схватали потребу морнарице за бродовима ове врсте и предлагали су реконструкцију ових бродова у носаче авиона тако што ће се труп задржати, а надграђе и палуба бити прилагођени задацима опслуживања авиона. Ова идеја је одбијена од стране команданта за поморске операције, адмирала Ернеста Кинга, који је желео Iowa класу бојних бродова а не Iowa класу носача авиона.

Према упутствима секретара морнарице САД, пројект је приведен крају и уговор за изградњу прва три брода је успешно потписан у јулу 1939. године. Према тадашњим плановима, прва три брода из серије (BB-61, BB-62, BB-63) су требали бити истих карактеристика (како је назначено у пројекту), док су наредни бродови (BB-64, BB-65 и BB-66) требали бити већи, спорији и имати артиљерију калибра 16 инча. Међутим, крајем 1939. године, постало је јасно да ће морнарици бити потребни брзи бојни бродови, тако да је коначно одлучено да сви бродови ове класе буду израђени према првобитном пројекту.

Наоружање

Бојни бродови класе Iowa представљају „најнаоружаније“ бродове које је морнарица САД икада имала у наоружању. Главне батерије калибра 406 мм су могле да гађају циљеве на даљинама од око 39 км, различитим врстама пројектила, од стандардних пробојних зрна до тактичких нуклеарних пројектила званих „Кејти“ (изведено из ознаке за килотоне). Секундарне батерије, калибра 5 инча, имају домет од скоро 9 миља, са пуним зрном опремљенинм близинским упаљачем успешно су примењивани у противваздушној одбрани. Када су уведени у оперативну употребу, овуи бродови су имали јаку „мрежу“ ПАТ-ова 20 и 40 мм, који су касније замењени Tomahawk и Harpoon ракетама, те системом Phalanx и опремом за електронско ратовање.

Главне батерије

Примарно наоружање бојних бродова класе Iowa сачињава 9 топова калибра 406 мм (Mark 7), који су смештени у 3 троцевне куле: две прамчане и једна крмена, конфигурација позната као „2-А-1“. Топови су дуги 20 м, од чега су 13 м ван куле. Сваки топ је тежак 108 т, без задњака, односно са задњаком маса топа износи читавих 267.9 тона. Ови топови су испаљивали пројектиле масе од 850 до 1200 кг, брзином од 820 м/с, домета 39 км. На максималном домету, пројектили су у лету до циља проводили скоро 1.5 минута у лету.

Прамчане куполе главне артиљерије на бојном броду Iowa

Сви топови се налазе у оклопљеним кулама, од којих само врх вири из палубе. Гледано по вертикали, куле пролазе кроз 4 палубе (куле 1 и 3), односно 5 палуба (кула 2).

Просторије на нижим нивоима се користе за смештај и руковање пројектилима, као и за смештај барутних пуњења. Свака кула захтева посаду од 94 члана посаде. Куле нису причвршћене за труп, већ се налазе на лежајевима, тако да у случају превртања брода, куле испадају из лежишта. Свака кула кошта 1.4 милиона долара, с тим да у ту цифру није урачуната цена коштања самих топова.

Куле нису троструке, већ имају три топа, јер сваки топ може да заузме елевацију независно од осталих топова у кули; такође могу да отварају ватру независно један од другог. Брод може да испаљује било коју комбинацију топовима, укључујући и бочну ватру из свих 9 цеви. Супротно увреженом миту, приликом овакве паљбе не долази до бочног померања брода.

Топови могу да заузму угао елевације од – 5 до + 45 степени, брзином од 12 степени у секунди. Куле се по правцу покрећу око 300 степени, брзином од 4 степена у минути. Могуће је гађати и „преко рамена“. Никада се не отвара ватра право по прамцу, јер је осамдесетих година на опрамац брода причвршћена антена за сателитску везу.

Батерије секундарне артиљерије

Секундарне батерије су калибра 127 мм, распоређене у 10 двоструких кула, по пет на сваком боку  брода. Овакви топови су били уграђивани на разарачима из  1934. године, да би до почетка рата били уграђивани на свим већим ратним бродовима морнарице САД.

Намена секундарних батерија је борба против авиона. Њихова ефикасност је убрзо пала, након што се брзина јапанских авиона повећала, да би се увођењем зрна са близинским упаљачима поново повећала. Током модернизације извршене осамдесетих година, са брода су демонтиране по 4 куле, како би се направило место за уградњу ракетног наоружања.

ПА батерије

Како су изграђени ради пружања противваздушне заштите флоте брзих носача авиона, бојни бродови класе Iowa су били намењени да на себи носе густо распоређене ПАТ-ове.

ПАТ Oerlikon 20 мм

ПАТ Oerlikon 20мм представља највише произвођен противавионски топ Другог светског рата. Само САД су током рата произвеле укупно 124 735 топова овог типа. Када су уведени у наоружање, 1941. године, заменили су митраљезе М2 Browning калибра 12.7 мм. Топ Oerlikon 20 мм је остао основно противавионско оружје морнарице САД све до представљања Boforsа калибра 40 мм 1943. године.

ПАТ Bofors 40 мм

Несумњиво најбоље лако противавионско оружје Другог светског рата, топ Bofors калибра 40 мм је коришћен на свим већим бродовима америчке и британске флоте у периоду 1943. до 1945. године. Иако потомак немачког и шведског дизајна, топови Bofors уграђивани на америчке бродове су тешко „американизовани“, како би били доведени на стандард опреме која је уграђивана на бродове РМ САД. Тако је топ доведен на енглески стандард (данас познат као Standard System), са заменљивом муницијом, које је упростило логистичку ситуацију у том домену. Увођење хидраулике у покретање топа, као и директора ватре Mark 51, прецизност и ефикасност ПАА је значајно унапређена, тако да је око половине јапанских авиона оборених између октобра 1944. и фебруара 1945. године, резултат примене овог артиљеријског система.

Phalanx CIWS

Током модернизације осамдесетих година, сваки брод ове калсе је наоружан са по четири система Вулкан Phalanx, монтирана тако да се по два налазе иза командног моста и по два на платформи иза димњака. Бродови Iowa, New Jersey и Missouri су опремљени верзијом Блок 0, док је на Wisconsin уграђена варијанта Блок 1 (1988. године). Системи који су били уграђени на Missouri и Wisconsin су коришћени у Заливском рату 1991. године, када је сам Wisconsin испалио око 5200 пројектила.

Ракетно наоружање

Током већ поменуте модернизације, на бојне бродове класе Iowa уграђена су три нова оружна система: систем блиске одбране Phalanx, који је већ наведен и два ракетна система за борбу против циљева на мору и на копну. У једном тренутку је разматрана и уградња система Sea Sparrow, али је убрзо одбачен јер систем не би издржао ефекат натпритиска приликом артиљеријске ватре главних батерија.

Tomahawk

Ракетни систем 1BGM-109 Tomahawk Land Attack Missile (TLAM) је ушао у оперативну употребу 1983. године. Далеког домета, за дејство усвим условима, субсонична крстарећа ракета… даљина ефикасног дејства брода је повећана више од 40 пута.

Harpoon

Ракетни систем Harpoon је уграђен ради ефикасније противбродске борбе. Систем се састоји од 4 четворострука лансера Мк-141 (ојачане конструкције), из којих се испаљују ракете RGM-84, домета од 64 до 85 наутичких миља.

Бродски оклоп

Поред велике ватрене моћи, друга ствар која дефинише бојне бродове јесте оклоп. Обично се оклопна заштита изводи тако да могу да издрже противничку ватру из топова истог калибра као што су сопствени топви, али конкретна конструкција и постављање оклопне заштите је посебна „наука“ која се „бруси“ деценијама.

Оклоп боојних бродова класе Iowa може се поделити на оклоп изнад водене линије, који пружа заштиту од противничке артиљеријске ватре и напада из ваздуха, и оклоп испод водене линије, који прижа заштиту од мина и торпеда.

Укупно гледано, оклоп класе Iowa се суштински не разликује од оклопне заштите примењене код бојних бродова класе South Dakota. Код обе класе је уграђиван унутрашњи главни оклопни појас, за разлику од бојних бродова класе North Carolina, на коме је спољашњи оклопни појас нерадо усвојен. Био је преширок за Панамски канал.

Подводна заштита укључује заштиту бокова испод водене линије и троструко дно. Обе компоненте заштите су вишеслојне, у циљу апсорбовања енергије подводне експлозије еквивалента 700 фунти ТНТ (резултат нагађања о јачини јапанског оружја тридесетих година). Међутим, оно што је било непознато тадашњим америчким обавештајцима, јапанско торпедо, звано „Long Lance“, било је еквивалента 891 фунте ТНТ.

Одбрана од торпеда је индентична као на бродовима класе South Dakota. Оба бока брода су заштићена са по једним резервоаром монтираним ван трупа, напуњеним уљем или неким другим течним баластом. Иза пуног резервоара се монтира празан резервоар. Оба резервоара овог система заштите се протежу од треће палубе до дна брода. Резервоар са течношћу има намену да се деформише услед експлозије и прими на себе највећи удар. Унутрашњи, празан резервоар служи да прими у себе евентуална пропуштања из пуног резервоара, а у циљу спречавања продора у унутрашњост брода.

Бојни брод Wisconsin у вожњи Пацификом, 1944-45.

Погонска група

Бојни бродови класе Iowa су најбржи бојни бродови икада поринути у море, способни да заплове  брзином од 33 чв и више. Погонска група брода састоји се од 4 гасне турбине General Electric, система двоструке експанзије. Два спољна пропелера имају 4 листа и пречника су 5.5 м. Два унутрашња имају по 5 листова и пречника су 5.3 м.

Осам котлова фирме Babcock and Wilcox, типа М загревају воду на више од 430 степени Целзијуса, производећи пару на 4500 kPa.

Погон са двоструком експанзијом састоји се из турбине високог и турбине ниског притиска. Пара прво прочази кроз турбину високог притиска која се окреће до 2100 обртаја у минути. Пара, врло осиромашена на овој тачци, се потом води кроз велики цевовод до турбине ниског притиска. На улазу у турбину ниског притиска, пара нема више од 300kPa притиска. Турбина ниског притиска повећава искоришћеност погонске паре узимајући из ње сву преосталу енергију.

Након изласка из радног кола турбине ниског притиска, пара пролази кроз кондензатор и потом се враћа у котао. Вода која је изгубљена у процесу се занавља из три испаривача којима се обезбеђује 3 литра воде у секунди. Након допуњавања котлова, вишак воде се води у бродски систем водоснабдевања.

Оперативна употреба

По уласку у оперативну употребу, при крају рата, за операцијско подручје ових бродова је одређен Пацифик, са примарним задатком заштите носача авиона. Од свих бродова класе Iowa, једино је USS New Jersey имао окршај са површинским бродом. По завршетку рата, USS Iowa, USS New Jersey и USS Wisconsin бивају пребачени у резерву.

У оперативну употребу се враћају избијањем Корејског рата, да би се поново вратили у резерву 1955. године.

USS New Jersey бива активиран поново 1968. године, када се шаље у воде Вијетнама.

Осамдесетих година, председник САД Роналд Реган започиње пројекат „морнарице од 600 бродова“. Са тешким крстарицама класе „Des Moines“ које су у то време излазиле из оперативне употребе, релативно неупотребљавани бојни бродови класе Iowa се враћају у састав како би преузели на себе извршавање задатака бомбардовања обалског појаса.

У то време представљају и противтежу совјетским великим ракетним крстарицама класе Орлан (на Западу познате као класа Киров). Сваки бојни брод је модернизован у смислу ношења система за самоодбрану и ракетног наоружања. Постају средиште сопствених „ударних група бојних бродова“ (БББГ). Њихово бивствовање у морнарици је пропраћено ангажовањем у Либану 1983. године, те ангажовањем у пар наврата у Ираку, 1991. године. По повратку у САД, бојни бродови бивају подељени у две групе: бродови који ће остати у резерви, и бродови који ће бити донирани као музејски експонати.

Подела је извршена 1996. године, када су USS Iowa и USS Missouri избрисани из флотне листе. USS Missouri је дониран Меморијалном центру Missouri у Перл Харбуру. USS Iowa је требала да буде донирана заједно са USS Missouri, али је 1999. године извршена замена, те је USS Iowa остао у Флоти, док је USS New Jersey заузео своје место у музеју. Два бојна брода која су остала у резерви, коначно су 2006. године избрисани из флотне листе и чекају локацију на  којој ће бити изложени као експонати.

Gato, класа подморница

 

Подморница USS Gato

Подморнице класе Gato, које су се налазиле у наоружању америчких снага, чиниле су већину америчке подморничке флоте у Другом светском рату. Именована по првој подморници из класе, USS Gato, сама класа, као и њене наследнице, класе Balao и Tench, чиниле су језгро подморничких снага одговорних за потапање великог дела јапанске трговачке флоте и великог броја ратних бродова јапанске цаарске морнарице. Име Gato потиче од имена врсте мале ајкуле. Тиме је испоштована традиција америчке морнарице да се подморницама тог доба дају имена по морским створењима.

Подморнице класе Gato су  пројектоване као допуна дејству површинских бродова. Оне су требале да извиђају подручје испред главнине флоте површинских бродова и извештавају о непријатељској флоти: положај, састав, брзину, курс… након чега би извршиле напад, припремајући терен за наилазак главнине својих снага. Ова тактика употребе подморница проистекла је из искуства из Првог светског рата. Како би ефикасно деловала у овој улози, подморница је морала имати велику брзину у површинској вожњи, велики акциони радијус и аутономију, као и тешко наоружање. Достигнућа у градњи подморница током двадесетих и тридесетих година нису била довољна за испуњење ових захтева. У годинама након Првог светског рата, америчка морнарица је константно експериментисала са овим концептом употребе подморница, што је за резултат имало читаву серију конструкција подморница.

Експериментална фаза у развоју флотне подморнице завршен је 1931, када је морнарица почела да прави солидан напредак у пројекту који ће касније еволуирати у пројект подморнице класе Gato. Развијенија индустријска база и искуство стечено у раду на подморницама класе Porpoise, Salmon и Sargo – резултирали су подморницама класа Tambor и Gar. Коначно, америчка морнарица је погодила праву комбинацију фактора и добила дуго жељену флотну подморницу.

Када је реч о тактици употребе ове класе подморница, време није било на њиховој страни. Напад на Перл Харбур 7. децембра 1941. је уништио ратне бродове прве линије, а заједно са њом и концепт поморске битке капиталним бродовима. Успешан напад на Перл Харбур је уништио и двадесет година развоја стратегијског концепта употребе подморница и тиме оставио флотне подморнице без задатка који би извршавале. На срећу, карактеристике ових подморница су их квалификовале за нови задатак: дејство на пловним рутама и уништавање јапанског теретног бродовља.

Пројект подморница класе Gato скоро је дупликат претходних класа подморница. Једина значајна разлика огледала се у томе да је Gato класа, због додавања секције трупа у машинском простору, била дужа 1,5 м. Дужи труп је омогућио уградњу водонепропусне преграде, као и поделу сада великог машинског простора на два дела, са два дизел генератора у сваком простору.

Као и скоро све остале флотне подморнице америчке морнарице, и подморнице класе Gato су имале двоструки труп. Спољашњи труп је био хидродинамички, док је унутрашњи био отпоран на притисак. Простор између ова два трупа служио је за смештај танкова  горива и баластних танкова. Спољни и унутрашњи труп су се спајали на прамцу и на крми подморнице. Искуства из оперативне употребе подморница довело је до тога да су инжињери веровали да су били превише конзервативни у погледу процене чврстоће трупа. Без промене конструкције или дебљине челика од ког је израђен унутрашњи труп, одлучили су да подморнице класе Gato могу ронити на дубини од 90 м, што је било за 15 м више од дубине роњења претходних класа подморница.

Градња подморнице USS Raton. Уочљив је двоструки труп подморнице.

Подморнице класе Gato су спорије зарањале од немачких и британских подморница, али се као разлог за то наводи величина саме подморнице. Капацитети крцања горива који би обезбедили радијус пловљења за 75-дневну патролну вожњу од Хаваја до Јапана и назад – могли су бити обезбеђени само изградњом велике подморнице, која ће спорије зарањати у односу на подморнице мањих димензија. Пројектанти су били свесни тога, тако да су уградили танк који је подморници омогућавао негативну пловност и тиме скраћивао време зарањања. На почетку рата, овим подморницама је за зарањање било потребно време од 45 до 50 секунди. Крајем рата, након што је надграђе подморнице бушено на више места како би брже примало воду, брзина зарања је повећана и подморница би заронила за 30 до 35 секунди, што је био добар резултат.

Подморнице класе Gato су располагале системом климатизације, расхладним коморама за смештај хране, апаратом за дестиловање воде, веш машинама, креветима за скоро све чланове посаде – што је био луксуз у односу на друге класе подморница. Пројектанти су сматрали да је посади на 75-дневним вожњама неопходно обезбедити квалитетне услове смештаја.

Труп подморнице је био подељен на девет водонепропусних просторија. Почевши од прамца, то су били:

– прамчани торпедни простор

У овом простору су смештене торпедне цеви, њих шест, од којих су четири биле изнад пајола. Преостале две су постајале видљиве, и могло им  се прићи, само након уклањања пајола. На почетку патролне вожње, све торпедне цеви су биле напуњене торпедима. Подморница је за потребе поновног пуњења торпедних цеви крцала 16 торпеда. Из прачаног торпедног простора се рковало подводним електричним локатором (подизање и спуштање, као и закретање антене ПЕЛ-а). У овом простору је био обезбеђен смештај за 14 чланова посаде.

– прамчани акумулаторси простор

Испод пајола, у овом простору, смештена је половина од укупно 252 акумулаторских ћелија, колико их је укупно било на подморници. Изнад ових ћелија се налазио официрски салон и три кабине. У једној кабини се налазио командант подморнице и то је био једини „приватни“ простор на подморници. У другој кабини су се налазили заменик команданта и први официр, а трећу кабину су делила тројица официра. Уколико би на подморници било више од шест официра – овај простор би био и помало скучен. У овом простору се, поред тоалета и туш кабине, налазила и канцеларија службеника на подморници, где су се припремали извештаји, процене, вршила оцењивања чланова посаде и слично.

– командна соба

Командна соба је центар подморнице, из ког се врши управљање подморницом, како по правцу тако и по дубини. У овом простору је смештено и „божићно дрвце“, илити панел са индикаторима отвора на трупу, где су за сваки отвор постојале црвена и зелена сијалица, које су се палиле у зависности од тога да ли је отвор отворен или затворен. Уколико су упаљене све зелене сијалице, подморница је могла да крене у зарањање. Испод овог простора су биле смештене пумпе и компресори. На излазу из командне собе, ка крми, налазила се радио кабина.

– командни мост

Командни мост је био издвојени, релативно танак цилиндрични простор, смештен изнад командне собе, смештен у структури спољног торња. Управљање перископима се вршило из овог простора. У њему је био смештен и торпедни рачунар, као и дисплеји радара површинске ситуације и подводног електричног локатора, као и понављачи свих битних уређаја на подморници. Током извођења торпедног напада, овај простор би постајао врло скучен, с обзиром да би се тада у њему налазили командант, извршни официр, један или двојица торпедиста, један или двојица оператера на радару и ПЕЛ-у…

– крмени акумулаторски простор

Преосталих 126 акумулаторских ћелија било је смештено управо у овом простору, испод подница. Поред њих су се налазиле расхладна комора и спремиште хране. Изнад њих су се налазили спремиште лекова и санитетског материјала, кухиња, 36 кревета и морнарски простор за обедовање. У крменом делу ове просторије су се налазили тоалети и тушеви за остатак посаде, као и машина за веш и ормарићи за смештај личних ствари чланова посаде. Ово је уједно био и највећи простор на подморници.

Веш машина – један од разлога због ког су немачки и британски подморничари говорили да америчке колеге на јахтама

– прамчани и крмени машински простор

Ова два простора су у основи били индентични. У сваком простору су била смештена два од укупно четири главна дизел мотора. Сваки дизел мотор је бо спојен са електро генератором снаге 1100 KW, који је коришћен за пуњење акумулатора, односно за покретање електромотора. Дизел мотори су били произведени у компанији General Motors, односно Fairbanks-Morse и имали су снагу од 1600 KS. Касније су уграђивани лиценцно произвођени мотори Junkeers Jumo.

– маневарски/моторни простор

У овом простору су се налазили електро мотори, њих четири, снаге по 1350 KS и два сета копчи преко којих је снага мотора преношена на пропелере.

– крмени торпедни простор

У овом простору је смештено преосталих четири торпедних цеви и осам торпеда, четири у цевима и четири на полицама. У овом простору је смештено и петнаест кревета и спремиште за алат. Са ових петнаест, укупан број кревета на подморници је износио седамдесет, илити по један кревет на члана посаде. Ипак, било је ситуација када се морао применити систем топлих кревета, односно да чланови посаде деле кревете. Један од тих фактора био је да је често крцана бројнија посада него што се очекивало. До краја рата, посада је често прелазила и 80 чланова. Такође, неки од кревета (смештених у торпедним просторима) се нису могли поставити у положај за спавање све док се не утроши одређена количина торпеда. Дешавало се да, након што је рат одмакао и поморски саобраћај смањио, да се подморница врати у луку са неиспаљеним торпедима.

Морнар на свом кревету, изнад торпеда

У периоду од 1940. до 1944. укупно је изграђено 77 подморница у овој класи. У борбеним дејствима је изгубљено њих 20. Шест их је сачувано и у статусу су брода музеја: USS Cavalla, USS Cobia, USS Drum, USS Cod, USS Croaker и USS Silversides.

Клик на шему води до шеме веће резолуције

ТТ карактеристике Gato
Депласман 1 525 т површински
2 424 т подводни
Дужина 95 м
Ширина 8,31 м
Газ 5,2 м
Погонска група 4 × дизел мотора који покрећу електро генераторе (Fairbanks-Morse, General Motors, или Hooven-Owens-Rentschler)
2 × 126-ћелијска Sargo акумулатора
4 × електромотора (Elliott Company, General Electric или Allis-Chalmers)
два пропелера
5 400 КС (4 000 kW) површинска вожња
2 740 КС (2 040 kW) подводна вожња
Брзина пловљења 21 чв у површинској вожњи
9 чв у подводној вожњи
Даљина пловљења 11 000 миља у површинској вожњи, брзином од 10 чв
Аутономија 48 часова брзином од 2 чв у подводној вожњи
75 дана у патролној вожњи
Посада 6 официра, 54 подофицира и морнара
Наоружање 10 ТЦ калибра 533 мм (6 прамчаних, 4 крмене)
24 торпеда
1 х 76 мм
1 х 40 мм Bofors
1 x 20 мм Oerlikon

 

Fuso, класа бојних бродова

Бојни бродови класе Fuso, названи Fuso и Yamashiro, били су бојнни бродови типа дреднот, изграђени за потребе јапанске царске морнарице током Првог светског рата. Пре него што су повучени у резерву, односно пре краја Првог светског рата, краће време су патролирали уз кинеску обалу. Yamashiro ће ући у историју као први бојни брод јапанске царске морнарице са кога је успешно полетео авион.Током Другог светског рата ће обављати мање значајне задатке, да би коначно били потопљени у бици у мореузу Суригао.

Бојни брод Yamashiro на пробној вожњи, снимљен 19. децембра 1916.

Пројектовање бојних бродова класе Fuso је у великој мери било под утицајем текуће трке у наоружању и жељом јапанских поморских планера да одрже флоту капиталних бродова довољно снажну да порази америчку флоту која би деловала у јапанским водама. Јапанска флота бојних бродова се показала као врло ефикасна у последњој години Руско-јапанског рата, када су поразили руску флоту у бици код Цушиме.

Након Руско-јапанског рата, Јапан је усмерио пажњу на два преостала ривала у борби за доминацију на Пацифику: Великој Британији и САД. Јапански поморски теоретичари су сматрали да ће неминовно доћи до конфликта са макар једним од ова два ривала. Како би однели победу у будућем сукобу, било је потребно у свом саставу имати 70% броја америчких бојних бродова. Сходно томе, царска одбрамбена политика је 1907. позвала на изградњу флоте од осам модерних бојних бродова, депласмана по 20 000 тона и осам модерних оклопљених крстарица депласмана по 18 000 тона. Овај план градње ће касније бити познат као „Флотни програм осам-осам“.

Поринуће британског бојног брода HMS Dreadnought 1906. године је подигло улоге и закомпликовало јапанске планове. Депласмана 17 900 тона, наоружан са десет топова калибра 305 мм, HMS Dreadnoughtје учинио да су сви тадашњи бојни бродови, без обзира на време изградње, преко ноћи постали застарели. Поринуће бојног крсташа HMS Invincible наредне године је представљао даљи заостатак Јапанаца. Када су два нова бојна брода класе Satsuma и две оклопне крстарице класе Tsukuba, поринута 1911, надмашенановоизграђеним британским ратним бродовима, Јапанци су одлучили даревидирају и поново покрену флотни програм осам-осам.

Први бојни бродови изграђени под одредбама ревидираног флотног програма била су два дреднота класе Kawachi. Морнарица је 1910. упутила захтев за финансирање флотног програма у целини. Због економских ограничења, захтев је одбијен, тако да је министар морнарице ограничио флотни програм на изградњу седам бојних бродова и три бојна крсташа, а потом је сам кабинет смањио флотни програм на четири оклопне крстарице и један бојни брод. Ипак, јапанска влада је на крају умањила штету тако што је одобрила градњу четири бојна крсташа (класа Kongo) и једног бојног брода, касније названог Fuso.

Бојни брод Fuso је био намењен за деловање у садејству са четири бојна крсташа. Након координације са Британцима око изградње бојних крсташа, јапански пројектанти су добили приступ најновијим британским студијама у области бродоградње, тако да су се оспособили за самостално пројектовање капиталних ратних бродова. Како би надмашили америчку класу New York, Јапанци су пројектовали брод наоружан са 12 топова калибра 360 мм и са већом брином пловљења. Захваљујући сарадњи са Британцима, јапански конструктори су могли да пројектују двоцевне и троцевне артиљеријске куполе.

Коначни пројект – ознаке А-64 – је имао депласман од 29 000 тона, наоружан са 12 топова калибра 360 мм у чест двоцевних купола (две прамчане, две крмене и две у средишњем делу брода), са максималном брзином пловљења од 23 чв. Овај пројекат брода је био квалитетнији од америчког у погледу наоружања, оклопне заштите и брзине пловљења, чиме је настојао да квантитативну инфериорност компензује квалитативном супериорношћу.

Брод је пројектован са дужином преко свега од 202,7 метара. Максимална ширина брода је износила 28,7 м док је газ био 8,7 метара. Стандардни депласман брода је био 29 326 тона. Посада је бројала 1 198 чланова 1915, да би се 1935. бројност посаде повећала на 1396 чланова. Током Другог светског рата посада је бројала између 1 800 и 1 900 чланова.

Бојни брод Fuso након реконструкције

Прамчано надграђе је током модернизације тридесетих година увећано платформом на јарболима. Крмено надграђе је преуређено како би се могли уградити противавионски топови калибра 127 мм и додатни артиљеријски директори. Оба брода у класи су добила и противторпедну заштиту у облику блистера на подводном делу трупа, чиме је извршена и компензација депласмана који се повећао услед уградње додатне оклопне заштите. Уградњом додатне заштите димензије брода су промењене: дужина трупа брода повећана на 212,75 м, ширина на 33,1 м док је газ повећан на 9,69 м. Депласман је такође промењен; повећан је за скоро 4 000 тона.

Бојни бродови класе Fusoсу били погоњени са два сета парних турбина Brown-Curtis, који су погонили по пар осовинских водова. Турбине средњег притиска су погониле спољашње осовинске водове, док су турбине ниског и високог притиска погониле унутрашње осовинске водове. Турбине су биле пројектоване да испоруче снагу од 40 000 КС, користећи пару која се производила у 24 котлова Miyahara. Брод је могао да укрца 4 000 тона угља и 1 000 тона лож уља. Укрцано гориво је обезбеђивало аутономију пловљења од 8 000 наутичких миља при брзини од 14 чворова. Оба бојна брода су у пракси надмашила пројектоване вредности брзине пловљења од 22,5 чв; Fusoje постигао брзину од 23 чв, док је Yamashiro постигао брзину од 23,3 чв.

Током модернизације тридесетих године, котлови Miyahara су замењени са шест котлова Kanpon, због чега је прамчани димњак могао бити уклоњен. BrownCurtis турбине су замењене са четири Kanpon турбине снаге 75 000 КС. Капацитети крцања горива су повећани, тако да је сада било могуће укрцати 5 100 тона лож уља, што је значило и повећање аутономије пловљења на 11 800 миља брзином од 16 чворова.

Дванаест топова калибра 356 мм било је уграђено у шест двоцевних артиљеријских купола, које су се означавале бројевима почевши од прамца ка крми. Свака од купола главне бродске артиљерије је тежила 625 тона. Топови унутар купола су могли да заузму елевацију од -5 до +20°. Куполе су биле постављене у формацији 2-1-1-2, с тим да су на прамцу и крми куполе надвишавале једна другу што им је омогућавало да гађају једна преко друге. Одлука да се топови уграде у шест двоцевних уместо у четири троцевне куполе довела је до тога да је због две додатне куполе брод морао да буде дужи, а количина оклопа већа. Локација треће и четврте куполе се показала као непрактична, пошто нису могле да гађају једна преко друге, а између њих се налазио и димњак. Овај недостатак је исправљен код касније класе Ise. Уграђени у уздужници брода, ови топови су имали велика ограничења приликом отварања ватре. Муницијске коморе из којих су се снабдевале ове две куполе морале су да имају додатни систем вентилације и хлађења, пошто је тик уз њих била котларница. По изласку из новоградње, обе средње куполе су биле окренуте ка крми, што је касније отклоњено код бојног брода Fuso, а са циљем обезбеђивања места за додате платформе ко димњака.

Током употребе бродова класе Fuso, бродска артиљерија је претрпела више измена. Током прве реконструкције бродова, елевација топова је повећана са +20 на +43°, чиме је максимални домет топова повећан на 32 420 метара. Каденца топова је побољшана заменом хидрауличних кочница топова пнеуматским.

Топови су до Другог светског рата користили муницију Тип 91 (панцирно пробојну). Сваки од ових пројектила је тежио 673,5 килограма и имао брзину на устима цеви од 775 м/с. Максимални домет ових пројектила је износио 27 800 метара при елевацији од +30°, односно 35 450 при елевацији од 43° (након модернизације).Поред панцирног прјектила, крцано је и тренутно фугасну гранату масе 625 кг, која је на устима цеви имала брзину од 805 м/с. Током тридесетих година је развијено шрапнелско зрно, ознаке Тип 3 Sankaidan, које је било намењено противавионској борби.

Бојни бродови класе Fuso су из новоградње изашли са уграђених 16 једноцевних противавионских топова калибра 152 мм, поређаних дуж бока брода, у нивоу горње палубе. Сваки топ је имао хоризонтално поље дејства од 130° и максималну елевацију од +15°. Домет ових топова, тренутно-фугасном гранатом, било је 21 000 метара, док је брзина гађања износила од 4 до 6 граната у минути. Максимална елевација топа је повећана на +30° током реконструкције брода која је вршена тридесетих година. Тиме је и максимални домет топова повећан за око 900 метара.

Даље, били су уграђени и противавионски топови клаибра 76 мм, пет до шест оруђа. Ови топови су били уграђени са стране прамчаног надграђа, са страна другог димњака и по боковима крменог надграђа. (бојни брод Fuso није имао топ на десном боку крменог надграђа). Ови топови су имали максималну елевацију од +75° и могли су да испале пројектил масе 6 кг на даљину од 7 500 метара.Оба брода су имала по шест подводних торпедних цеви калибра 533 мм, по три на сваком боку.

Секундарно наоружање бојних бродова класе Fuso се током година експлоатације знатно мењало. Током реконструкције тридесетих година, сви топови калибра 76 мм су замењени са осам топова калибра 127 мм, Ови двоцевни топови су били уграђени на оба бока брода, уз прамчано и крмено надграђе. При максималној елевацији топа од +90°, могли су да отварају ватру на авионе који су летели на висинама до 9 440 метара, док су приликом гађања површинских циљева имали домет од 14 700 метара. Током реконструкције су демонтирани и прамчани топови калибра 152 мм.

Лако противавионско наоружање се у периоду од 1933. до 1944. драстично мењало. Током прве реконструкције на бојни брод Fuso су уграђена четири  четвороцевна митраљеза калибра 13,2 мм, док је Yamashiro добио осам двоцевних топова калибра 25 мм. До краја последње реконструкције и Fuso je добио осам двоцевних топова калибра 25 мм. Током 1943. годионе додато је и 17 једноцевних и два двоцевна топа, што је чинило укупан број ПАТ-ова од 37 оруђа. Августа 1944. оба брода добијају још 23 једноцевних, шест двоцевних и осам троцевних топова, што ће у коначном дати цифру од по 95 противавионских топова по броду.

У укупном депласману, оклопна заштита је учествовала са око 29%, односно са 8 726 тона. Оклопљени појас на воденој линији се кретао од 229 до 305 мм, док је испод њега оклоп био дебео 102 мм. Палуба је била заштићена оклопом дебљине од 32 до 51 мм. Артиљеријске куполе су са чела биле заштићене оклопом дебљине 279,4 мм, са бока 228,6 мм, док је кров био заштићен оклопом дебљине 305 мм. Заштиту командног моста су чиниле оклопне плоче дебљине 351 мм. Бродски труп је водонепропусним преградама издељен на 737 водонепропусних просторија, чиме је осигуравана пловност брода у случају оштећења.

Оклопна заштита је унаоређена приликом реконструкције, када је дебљина оклопљене палубе нарасла на 114 мм. Истовремено је додата и уздужна bulkhead од високорастегљивог челика, чиме је побољшана подводна заштита. Тиме је укупна маса оклопа нарасла на 12 395 тона, односно 31% депласмана брода. Међутим, и поред овог побољшања, брод је и даље био рањив на удар пројектила калибра 360 мм.

Прво полетање авиона са јапанског бојног брода, Sparrowhawk полеће са платформе уграђене на бојном броду Yamashiro, 1922.

Yamashiro је 1922. године добио платформу за полетање авиона, која је уграђена на кров куполе број два. Са ове полатформе су успешно лансирани авиони Gloster Sparrowhawk и Sopwith Camelfighter, поставши тако први јапански ратни брод са кога је полетео авион.Током модернизације тридесетих година, бродови добијају катапулт и склапајући кран на крми; укрцавају по три хидроавиона, иако није било хангара за њихов смештај. Првобитни двокрилци Nakajima E4N2 су 1938. замењени такође двокрилцима Nakajima E8N2, који су пак 1942. замењени такође двокрилцима Mitsubishi F1M.

Бојни бродови класе Fuso су изашли из бродоградилишта са четири даљиномера (по два даљиномера дужине 1,5 и 3,5 м) на прамчаном надграђу и даљиномером од 4,5 м на крововима купола број два, три, четири и пет. У другој половини 1917. године на платформи прамчаног јарбола је уграђен директор за управљање артиљеријском ватром. Даљиномери дужине 4,5 м замењени су 1923. године даљиномерима дужине осам метара. Током прве модернизације су додатни директори за управљање ватром противавионских топова калибра 127 мм, по један на боковима прамчаног и крменог надграђа, а на врху командног моста је постављен даљиномер дужине осам метара. Овај даљиномер ће 1938. бити замењен два метра дужим даљиномером. Исте године ће и даљиномери дужине 3,5 метара, који су се налазили на прамчаном надграђу, бити замењени директорима за управљање ватром топова калибра 25 мм. Додатни директори ће бити уграђени и на платформе на оба бока димњака.

Радар ваздушне ситуације, модел Type 21, биће уграђен јула 1943, за време боравка бродова у сувом доку. Августа 1944. су уграђени радари површинске ситуације, ознаке Type 22 и радари за рано упозорење Type 13. Док су радари на бојном броду Yamashiro били уграђени на јарболу, на бојном броду Fuso су уграђивани на димњаку, што је био јединствен случај у јапанској царској морнарици.

ТТ карактеристике
новоградња
1944.
Депласман 29 800 т 35 300 т
Дужина преко свега 202,7 м 210,3 м
Ширина 28,7 м 33,1 м
Газ 8,7 м
Погонска група 24 котлова, 2 сета парних турбина,
4 осовинска вода, 40 000 КС
6 котлова, 4 парне турбине,
75 000 КС
Брзина пловљења 23 чв 24,5 чв
Посада 1 193 чланова 1 900 чланова
Наоружање 6 х 356 мм
16 х 152 мм
5 х 76 мм
6 ТЦ 533 мм
6 х 356 мм
14 х 152 мм
4 х 127 мм
95 х 25 мм
Авио компонента 3 хидроавиона

Flower, класа корвета

Корвете класе Flower (означaвју се и као класа Gladiolus, по првом броду из класе), класа је која броји 267 бродова. Коришћени су током Другог светског рата, посебно у пратњи конвоја, као противподморничка заштита. Како су Британци бродовима ове класе давали имена по цвећу, тако је и цела класа добила име Flower.

Поред британске, нашли су се и у саставу америчке обласке страже, канадске, француске, холандске, норвешке, индијске, грчке, новозеландске, југословенске и јужноафричке морнарице.

По завршетку Другог светског рата, када је престала потреба за оволиким бројем противподморничких бродова, нашли су употребу и као цивилни бродови. Данас је свега један брод опстао, у статусу брода музеја (HMCS Sackville).

Почетком 1939, по нарастању ризика од рата са нацистичком Немачком, британско јкраљевској морнарици је било јасно да ће јој за борбу против немачких подморница требати више ескортних бродова. Једна од највећих забринутости изражена је у погледу заштите бродовља уз источну британску обалу. Оно што им је требало су бродови, нешто већи и бржи од тролереа, али још увек довољно јефтини да се могу градити у већем броју, и то у цивилним, мањим бродоградилиштима, пошто су велика бродоградилишта већ била заузета.

У складу са захтевима, компанија Smiths Dock из Мидлсбороа, већ позната по градњи рибарских бродова, нуди развој китоловца депласмана 700 тона, брзине од 16 чворова, који би био коришћен у пратњи конвоја и доступан у великом броју, уз малу цену коштања. Упркос намерама планерима у морнарици  да ове бродове употребе у обалским конвојима, њихова велика даљина пловљења условила је њихову употребу и за пратњу осталих конвоја.

Корвете класе Flower ће постати одлично средство за заштиту конвоја у северном Атлантику, у  време док се ескортни разарачи нису могли произвести у довољним количинама. Једноставна конструкција и употреба делова и технологије доступне у градњи трговачких бродова, значиле су брзу градњу великог броја бродова у малим комерцијалним бродоградилиштима у Великој Британији и Канади, где се нису могли градити већи ратни бродови.

Ови бродови су били спори за један ратни брод, с обзиром да им је максимална брзина пловљења износила 16 чворова. Били су и лако наоружани пошто су били намењени искључиво за противподморничку борбу; један број бродова је добио и миноловке, док су скоро сви модификовани бродови добили и противавионско наоружање.

Корвете су имале изглед карактеристичан за британске ратне бродове: подигнут прамац, спуштени средњи део палубе, потом мост и наставак палубе ка крми. Просторије за смештај посаде биле су у прамцу, док су простoрије за спремање и поделу хране биле на крми – што и није било најпрактичније решење.

Касније, модификоване корвете су имале продужени повишени део прамца све до иза димњака, те ће по тој карактеристици бити називани и пројектом са продуженим прамцем. На страну што је на овај начин добијено доста корисног простора, додатна маса је повећала и стабилност брода, те је та модификација касније примењена и на осталим бродовима у класи.

Такође, првобитно изграђене корвете су имали јарбол одмах испред командног моста, што је био изузетак од бродограђевне праксе. Модификацијом корвета, јарбол је постављен „тамо где припада“ – одмах иза командног моста; ипак, ова модификација није извршена на свим корветама класе Flower.

Прве корвете класе Flower биле су наоружане топом калибра 102 мм на прамцу, клизачима дубинских бомби (40 дубинских бомби) на крми и топом 40 мм на постољу изнад машинског простора. Услед недовољног брја топова 40 мм на располагању, дешавало се да се уместо топа 40 мм угради пар Луисових митраљеза, чиме је брод постајао веома осетљив на нападе из ваздушног простора, а што се дешавало често током обезбеђења конвоја у водама Северног мора. Велика аутономија брода, заједно са почетним недостатком већих ескортних бродова, условио је да се ове корвете ангажују и на пратњи трансатлантских конвоја где је опасност од дејства немачких ловаца била знатно мања. Бродови који су били ангажовани у Средоземљу имали су значајно унапређено противавионско наоружање.

Корвета класе Flower, уочљив је распоред бродског наоружања

За откривање подморница, корвете су добиле фиксни подводни електрични локатор, који је настао модификацијом увлачивог типа. Касније су добиле и уређај Huff-Duff (високофреквентни радио локатор), упоредо са различитим моделима радара, који су се показали као посебно корисни у ситуацијама ниске видљивости на северном Атлантику.

Ове модификације и не чуде, уколико се узме у обзир да су бродови намењени за противподморничку борбу у обалским водама и лукама били употребљавани на другим задацима. Сходно томе, морала им је бити уграђена другачија опрема чиме би били доведени на ниво који извршење те врсте задатака и захтева. Модификације на овим бродовима нису биле компликоване, с обзиром да су  били једноставне конструкције, тако да их је могло извршити било које бродоградилиште. Самим тим, дешавало се да се у тим бродоградилишта врше и модификације захтеване од посаде, што значи да дефинитивно нема „стандардне“ корвете класе Flower.

Корвете класе Flower су дале свој пуни допринос пловећи под британском и канадском заставом током битке за Атлантик.

Службовање на овим бродовима у северном Атлантику описивано је  као обично хладно, влажно, монотоно и неудобно. Свако зарањање прамца у талас за последицу је имао водене каскаде на средишњем делу палубе. Послужиоци на борбеним станицама су често заливани водом, а од водене прашине су ретко шта могли јасно да виде. Унутрашњост брода била је константно влажна, а тоалети нису били баш прикладни за употребу за време пловидбе по тешком мору, пошто је поливање корисника повратном морском водом било обавезна појава.

Током службовања, ови бродови су зарадили надимак „Пекинезери океана“. Имали су репутацију да имају слабе маритимне способности, да се посрћу и ваљају изван људских граница; велики број чланова новопридошлих чланова посаде био је неупотребљив до завршетка прилагођавања на ову врсту брода. Ипак, нема ни једног случаја пада човека у море (ван борбених дејстава) са палубе ове класе бродова.

Типичан напад на немачку подморницу у површинском стању, приликом напада на конвој, састојао се у маневру корвете ка подморници, у циљу њеног гажења и потапања. У случају да подморница избегне гажење тако што би заронила, корвета би је нападала дубинским бомбама, тако да подморница није имала времена да се бави коонвојом, већ искључиво својим преживљавањем – све док конвој не би безбедно прошао ту зону. Максимална брзина пловљења корвете од 16 чворова није дозвољавала да корвета гони немачке подморнице у површинској вожњи, које су пловиле брзином од 17 чворова; сопствена брзина им је отежавала и да се након одбијеног напада врате у састав конвоја.

Примена ове тактике отежана је након што су немачки подморничари кренули да нападају у чопорима, чиме су желели да својим бројем надмаше бројност бродова из прате конвоја, чиме би део подморница био ослобођен пратње и могао бити ангажован на уништавању конвоја. Модернизације сензора и оружних система на корветама класе Flower значиле су да ови мали бродови могу да се употребе у спречавању оваквих напада али је тактичка предност увек лежала на страни нападача.

Успех ових корвета се више може мерити тонама обезбеђеног и спроведеног терета, него бројем потопљених подморница. Током рата је потопљено 36 корвета, већином дејством непријатеља, али и удесима са савезничким ратним и теретним бродовима. Од корвета потопљених дејством непријатеља, 22 је потопљено дејством немачких подморница, пет дејством мина и четири дејством авијације. Са друге стране, корвете класе Flower су учествовале у потапању 47 немачких и четири италијанске подморнице.

Корвете класе Flower су у бродоградилиштима наследиле новоградње класе River и Castle. Ипак, класа Flower је током Другог светског рата представљала половину савезничких ескортних бродова на Атлантику.

Једна од корвета класе Flower пловила је и под југословенском заставом. Наиме, корвета HMS Mallow je 11. јануара 1944. предата КЈРМ, где добија име Нада. Током свог пловљења под заставом Краљевине Југославије, корвета Нада учествује у 17 пратњи конвоја на рути између Гибралтара и Порт Саида. Током последњег задатка 1944. године, излази из састава конвоја KMS66, пошто јој посада није сматрана „политички поузданом“. Током фебруара 1945. прати још један конвој, а по завршетку рата бива предата ЈРМ где добија име Партизанка. Међутим, корвета је 1949. враћена Британцима, који је 28. октобра исте године предају Египћанима, који је уводе у састав своје РМ под називом El Sudan.

Крштење корвете „Нада“

ТТ карактеристике
првобитна
модификована
Тип и класа
корвета класе Flower
Депласман 940 т 1031 т
Дужина 62,5 м 63,4 м
Ширина 10,1 м 10,1 м
Газ 3,51 м 3,35 м
Погон 2750 КС 2750 КС
Брзина 16 чв 16 чв
Даљина пловљења 3500 М 3500 М
Посада 85 чланова 90 чланова
Сензори радар SW1C или 2C
ПЕЛ Type 123A или Type 127DV
радар Type 271 SW2C
ПЕЛ Type 144
Наоружање 1 × 102 мм BL Mk.IX
2 × II/Vickers .50
2 × II/.303 Lewis
2 бацача дубинских бомби
2 клизача дубинских бомби
1 × 102 мм BL Mk.IX
1 × 40 мм
2 × 20 мм Oerlikon
1 × БДБ Јеж
4 бацача дубинских бомби
2 клизача дубинских бомби

Essex, класа носача авиона

Најмасовније грађени капитални бродови током Другог светског рата јесу свакако амерички носачи авиона класе Есекс (Essex). Изграђено их је чак 24. У ову цифру се убрајају и Тајкондерога варијанте носача авиона са продуженим трупом, иако их неки сматрају за посебну класу. Првобитно је било наручено 32 носача авиона ове класе, али је пре почетка градње отказано 6, и још два по почетку изградње. Након рата, носачи авиона класе Есекс, заједно са три носача класе Мидвеј (Midway), представљали су кичму америчке морнарице, све до увођења суперносача у оперативну употребу шездесетих и седамдесетих година.

Претходна класа носача авиона која се налазила у оперативној употреби у америчкој морнарици, класа Јорктаун (Yorktown), представљала је солидну базу за развијање наредне класе носача. Конструисан да носи већу групу авиона и неспутан одредбама предратних поморских уговора, USS Eseks (CV-9) је био дужи за преко 60 стопа, скоро 10 стопа шири и за више од трећину тежи.

Дужа и шира летна палуба и лифт за авионе на ивици палубе олакшали су извођење сложенијих маневара авионима, повећавајући офанзивну и дефанзивну ватрену моћ  носача авиона. Погонска група и оклопна заштита знатно су побољшани у односу на претходника. чињенично стање је да нити један носач авиона класе Есекс није потонуо током Другог светског рата, а да су два носача, USS Franklin (CV-13) и USS Bunker Hill (CV-17), допловили у луку на сопствени погон, иако са знатним оштећењима.

Након изласка Јапана из споразума о разоружању, САД је бацило реални поглед на стање своје морнарице. Са Актом о поморској експанзији усвојеним у Конгресу 17. маја 1938. одобрено је повећање укупне тонаже носача авиона за 40 000 тона. Овај акт је омогућио градњу носача авиона USS Hornet (CV-8) и USS Eseks (CV-9) који је постао водећи брод своје класе.

Приликом израде прелиминарних нацрта брода, посебна пажња је усмерена на димензије и летне палубе и палубе хангара. Конструкција авиона је прошла дуг развојни пут од авиона који су укрцавани на носаче током тридесетих година. Летна палуба је сада захтевала много више простора за теже ловце и бомбардере који су се конструисали у то доба. Већина предратних носача авиона прве линије били су опремљени катапултима који и нису били често употребљавани – сем у експерименталне сврхе.

Са наступањем рата, тежине авиона почеле су да расту услед тежег оклопа и наоружања, као и повећања посада авиона. Тако су после рата сумирани подаци показали да је око 40 % авио полетања са носача авиона извршено помоћу катапулта.

Дизајн хангара за авионе био је предмет многих конференција. Дотадашња конструктивна решења нису била применљива у пракси у изградњи нових носача пошто су знатно повећане масе слетне палубе, димензије авиона… а било је потребно и наћи простор за смештај припадајућих резервних делова. Такође је морао бити обезбеђен и радни део за механичаре.

Прва иновација која је виђена на новом носачу авиона био је додатни лифт на ивици палубе, уз два лифта на палуби. Ранија, експериментална решења са сохама које су дизале авионе на палубу показало се као споро и самим тим су и одбачена. Морнарички биро и главни инжињер фирме „A.B.C. Elevator Co.“ успели су да конструишу квалитетан мотор за покретање лифта, у облику платформе, димензија 18 x 10 м. Ова конструкција је представљала велики успех, јер на палуби није зјапила огромна „рупа“ док је лифт у доњој позицији. Овако конструисан лифт, није успоравао, нити заустављао рад посаде на палуби без обзира у ком се положају налазио. Такође је повећавао корисну површину палубе када је у горњем положају и обезбеђивао је додатно место за паркирање авиона.

Остала унапређења у односу на претходне носаче авиона односила су се на систем вентилације, систем расвете и систем спаљивања отпада.

Носачи класе „Есекс“ имали су бољу оклопну заштиту од претходника, боље могућности за манипулацију муниције, сигурније и веће капацитете за гориво и много квалитетнији систем надзора и контроле оштећења.

Тактичко ангажовање америчких носача авиона мењала се са развојем догађаја на ратиштима. У раним годинама рата, доктрина употребе носача авиона предвиђала је дејство носача авиона самостално или у пару, тако да се офанзивне акције спроводе у пару, а дефанзивне раздвојено. Теорија се заснивала на томе да ће се маневром раздвајања у одбрани раздвојити снаге противника.

Борбена искуства нису потврдила ову теорију, тако да су предлози за нове тактичке поступке постајали узроци многих расправа у високим војним круговима америчке морнарице.

Тактика употребе носача авиона променила се са увођењем нових носача авиона у оперативну употребу. Лекције научене из употребе једне групе од 6 носача, 2 групе од по 3 носача и 3 групе од по 2 носача пружиле су основу за развој многих тактичких поступака који су касније постали званични образац употребе група носача авиона.

ТТ карактеристике
Депласман 27 200 т (стандардни)/36 380 т (пуни)
Дужина 266 м
Ширина 28.4 м
Газ 8.8 м
Наоружање 12 × 127 мм; 32 × 40 мм; 46 × 20 мм
Брзина 33 чв
Погонска група 150 000 КС
Аеро компонента 91 авион

Списак носача авиона класе Есекс:

CV-9 Essex
CV-10 Yorktown
CV-11 Intrepid
CV-12 Hornet
CV-13 Franklin
CV-14 Ticonderoga
CV-15 Randolph
CV-16 Lexington
CV-17 Bunker Hill
CV-18 Wasp
CV-19 Hancock
CV-20 Bennington
CV-21 Boxer
CV-31 Bon Homme Richard
CV-32 Leyte
CV-33 Kearsarge
CV-34 Oriskany
CV-36 Antietam
CV-37 Princeton
CV-38 Shangri-La
CV-39 Lake Champlain
CV-40 Tarawa