Лаке крстарице класе Da Barbiano

Након што су Французи 1923/26. године изградили контраторпиљере депласмана 2100 тона, наоружане са пет топова калибра 130 мм, Италијани су једноставно били принуђени да размотре контрамере, које су у крајњем двеле до градње нове класе бродова, код које је оклопна заштита жртвована како би се добила већа брзина пловљења и супериорније наоружање.


Лака крстарица Bartolomeo Colleoni у Венецији, 1933. година

Труп је изграђен комбинацијом уздужног и попречног система градње, са уздигнутом палубом у дужини од око једне трећине трупа, по угледу на тадашње разараче. Машински простор је био заштићен оклопном заштитом у виду челичних плоча дебљине 25 мм, док су муницијске коморе биле заштићене 5 мм тањим плочама. Бочни оклоп се простирао од горње оклопљене палубе до непосредно испод водене линије. Ова цитадела је са прамчане и крмене страе била затворена водонепропустним преградама дебљине 20 мм. Тежина оклопа износила је 584 тона, што је чинило око 11,5 % стандардног депласмана брода.

Брод је погоњен са два осовинска вода, који су снагу добијали из две парне турбине. Пројектована снага погона од 95 000 КС по воду је током испитивања премашена и износила је 123 479 КС по воду. Сходно томе, премашена је и пројектована максимална брзина пловљења и она је на пробној вожњи износила 42,05 чворова. До ове несразмере између пројектованог и стварног стања лежи у томе да су Италијани плаћали премије бродоградитељима за сваки премашени чвор брзине у односу на пројектовану. Сходно томе, бродски погон је оптерећиван, без обзира на мере сигурности; касније је ова пракса напуштена.

Лаке крстарице Alberico Da Barbiano и Alberto Di Giussano у доку једна поред друге.

Главно наоружање брода се састојало од осам топова Ansaldo 1926, калибра 152 мм, распоређених у четири двоцевне куполе. Овакав начин уградње топова, са заједничком колевком и малим растојањем између топова у максимално олакшаној куполи, није се показао добрим. У муницијским коморама се смештао борбени комплет од 1800 пројектила и 1960 барутних пуњења.

Секундарно наоружање је било концентрисано између димњака, у три двоцевна лафета, по један на левом и десном боку и трећи у уздужници брода, на надграђу. Топови су били модела OTO 1927, калибра 100 мм. Лака противавионска артиљерија се састојала из топова калибра 37 мм, који су размештени на крменом делу хангара и на крменом делу надграђа, у двоцевним лафетима, заједно са четири двоцевна митраљеза.

Лака крстарица Alberico Da Barbiano у сувом доку.

Брод је располагао и торпедним наоружањем од два двоцевна торпедна апарата, са борбеним комплетом од осам торпеда.

Катапулт за лансирање авиона

На прамчаном делу палубе био је уграђен катапулт за лансирање авиона, а у основи командног моста био је уграђен хангар за смештај авиона. На брод је било могуће сместити два хидроавиона, прво Cant 25 AR, а касније модел Ro43. Сви бродови у класи, сем крстарице Di Giussano, могли су да полажу минске препреке.

Лака крстарица Alberto da Giussan након поринућа.

Италија је у периоду од 1928. до 1932. године изградила укупно четири лаке крстарице: Alberto Di Giussano, Alberico Da Barbiano, Bartolomeo Colleoni и Giovanni Delle Bande Nere.

Модификације

Почетно искуство са крстарицом Di Giussano током испитивања, указало је на лошу стабилност, те је демонтиран троножни главни јарбол; изграђен је и даљиномер са крме. Оштећења трупа приликом вожње великим брзинама по тешком мору допринеле су томе да се изврши ојачање трупа. У периоду 1938/39. уклоњени су топови калибра 37 мм, а на њихово место су дошли четвороцевни топови Breda калибра 20 мм.

Оперативна употреба бродова

Лака крстарица Da Barbiano

Крстарица Da Barbiano је током Другог светског рата службовала у Средоземљу. Почетком 1940. се привремено налази у саставу 3. дивизиона крстарица да би од 4. јуна била распоређена у састав 4. дивизиона крстарица. Учествује у бици код рта Стило, након чега бива ангажована у обезбеђењу конвоја од Напуља до Бенгазија. У Пулу плови 1. септембра, како би била преуређена за употребу у улози школског брода за потребе Поморске школе. Радови на преуређењу брода су завршени у тршћанском бродоградилишту; брод је у употребу враћен 1. марта. Брод се користи у обуци поморског кадра све до 1. децембра 1941, када одлази у састав 4. дивизиона, као командни брод, за потребе извршења специјалног задатка – снабдевање италијанских трупа у Либији. Средином децембра, тачније 12. децембра, из Палерма испловљава крстарица Da Barbiano, натоварена бензином и муницијом, са пратњом, коју је чинила крстарица исте класе, Di Giussano. Британци су сазнали за овај покрет те су за пресретање састава ангажовали разараче. Група разарача (британски HMS Sikh, Legion, Maori и холандски HNLMS Isaac Sweers) је у раним јутарњим часовима 13. децембра пресрела италијанске бродове код рта Бон и извела торпедни напад. Крстарица Da Barbiano била је погођена са три торпеда и брзо потонула. Крстарица из пратње, Di Giussano, такође тоне у овом окршају. Поред тога што су изгубили знатну количину преко потребних залиха, италијанска морнарица је у овом окршају поред две лаке крстарице изгубила и 817 морнара.

Лака крстарица Di Giussano

Di Giussano је током тридесетих година учествовала у мирнодопским активностима флоте, као део 2. сквадрона, између осталог учествовала је и у активностима везаним за Шпански грађански рат. У рату, као део 4. дивизиона крстарица, учествује у бици код рта Стило .Месец дана касније полаже минску препреку код Пантелерије, а остатак године проводи на задацима обезбеђења конвоја са залихама и трупама за Африку. Коначно, 12. децембра 1940. године учествује у допремању муниције и горива у Либију, заједно са лаком крстарицом Da Barbiano и дан након испловљења тоне када их код рта Бон нападају савезнички разарачи.

Лака крстарица Bartolomeo Colleoni

Bartolomeo Colleoni до новембра 1938. службује у Средоземљу, када одлази на Далеки Исток као смена за крстарицу Montecuccoli. У Шангај упловљава 23. децембра 1938. и тамо остаје све до избијања Другог светског рата. Првог дана октобра, крстарица Colleoni предаје дужност командног брода слупу Lepanto и враћа се у Италију, где упловљава 28. октобра. Крстарица Colleoni заједно са крстарицом Bande Nere чини 2. дивизион крстарица. Први борбени задатак у Другом светском рату извршава 10. јуна 1940, када запречава Сицилијански канал минском препреком. Након тога, ангажује се на зaдацима обезбеђења конвоја између Напуља и Триполија. Крстарица Colleoni 17. јула испловљава из Триполија, у пратњи крстарице Bande Nere и креће ка острву Лерос (тадашња италијанска колонија) у Егејском мору, где су британске активности попримале забрињавајућу размеру. У близини рта Спада (северозападни део Крита), италијански бродови бивају пресретнути од стране групе савезничких бродова коју су сачињавали аустралијска крстарица HMAS Sidney и пет британских разарача (HMS Hasty, Havock, Hero, Hyperion, Ilex). Током сукоба, крстарица Colleoni задобија погодак у машински простор, након чега остаје без погона. Без погона, постаје лака мета за торпедно наоружање британских разарача.

Лака крстарица Bartolomeo Colleoni пред потапање.

Лака крстарица Bande Nere

Крстарица Bande Nere се током Шпанског грађанског рата налазила у западном делу Средоземља, након чега је иззвесно време провела у Команди за обуку италијанске ратне морнарице. Са избијањем рата, крстарица улази у састав новоформираног 2. дивизиона крстарица. У Сицилијанском каналу 10. јуна 1940. полаже минску препреку, а јула исте године обезбеђује конвоје за Африку. Током пловидбе за острво Лерос, наилази на савезнички пловни састав, када долази до окршаја. Током окршаја тоне крстарица Bartolomeo Colleoni, док се Bande Nere повлачи у Триполи. Почетком децембра 1940. улази у састав 4. дивизиона крстарица и учествује у неколико конвоја. На задацима обезбеђења конвоја остаје до средине наредне године; учествује и у неколико покушаја пресретања британских конвоја којима је снабдевана Малта. У јуну месецу крстарица Bande Nere заједно са крстарицом Di Guissano полаже мине североисточно од Триполија, са циљем заштите од британског бомбардовања луке. Касније ће ова минска препрека постати одговорна за потапање крстарице Neptune и разарача Kandahar, као и за оштећење још две крстарице, Penelope и Aurora. До наредног полагања мина долази јула у Сицилијанском каналу.

Лака крстарица Giovanni delle Bande Nere

Командним бродом Специјалних поморских снага постаје 20. октобра 1941. и ту дужност обавља до 3. јануара 1942, када бива придодата 8. дивизиону крстарица. Наредног месеца учествује у операцији К7, конвоју са Крфа и Месине за Триполи. У марту се ангажује у покушају пресретања британског конвоја MW10, који се кретао за Малту. Због невремена, које је задесило 23. марта, крстарица креће из Месине за Ла Специју, у пратњи једног разарача и торпедног чамца. На неких 11 миља југоисточно од Стромболија, крстарица је погођена са два торпеда, и уз лом трупа на два дела, потонула. Торпеда су била лансирана са британске подморнице Urge.

TT карактеристике

Депласман 5110 т стандардни, 6844 т пуни
Дужина 169,3 м
Ширина 15,5 м
Газ 5,1 м
Погон турбине Belluzzo, 6 котлова Yarrow-Ansaldo
Брзина пловљења 36,5 чв
Аутономија 3800 М брзином од 18 чв
Наоружање 8 х 152 мм
6 х 100 мм
8 х 37 мм
8 х 13,2 мм
4 ТЦ калибра 533 мм
Аеро компонента два хидроавиона, један катапулт
Посада 507 чланова

 

Молотов, лака крстарица

Лака крстарица Молотов је четврти брод из класе лаких крстарица Пројекта 26, а друга крстарица из поткласе Пројекта 26бис. Коришћена је током Другог светског и Хладног рата.

Лака крстарица Молотов

Опис

Крстарице Молотов и Максим Горки, обе Пројекта 26бис, разликовале су се од крстарица Пројекта 26 највише по снажнијој оклопној заштити. Труп брода је био дуг 187 метара на воденој линији, односно 191,4 м преко свега. Ширина бродског трупа остала је иста и она је износила 17,66 м, док се газ кретао у распону од 5,87 до 6,3 м, зависно од депласмана брода, који се пак кретао од 8 048 т (стандардни) до 9 574 т (пуни депласман).

Парне турбине, совјетске производње, снаге 129 750 КС обезбеђивале су броду максималну брзину пловљења од 36,72 чворова. Аутономија брода, уколико би пловио брзином од 18 чворова, износила је 4 220 наутичких миља.

Од бродског наоружања, лака крстарица Молотов је располагала са девет топова калибра 180 мм, шест топова калибр 100 мм, девет полуаутоматских топова калибра 45 мм, четири митраљеза калибра 12,7 мм и шест торпедних цеви калибра 533 мм.

Молотов је био први совјетски ратни брод опремљен радаром, и то моделом Редут-К, који је коришћен током целог рата. Радар Редут-К је био домета 64,8 наутичких миља, а настао је модификацијом радара РУС-2, који се користио на копну. Током 1944. је додат радар за управљање ватром, совјетске производње, Марс-1.

Ратне модификације

Током 1943. године полуатоматски топови калибра 45 мм су замењени са 12 аутоматских топова калибра 37 мм, а додата су и два митраљеза калибра 12,7 мм. Катапулт је још током 1942. године демонтиран са брода, да би се током 1943. уградио модификовани катапулт ЗК-1, са којим је успешно лансиран ловац Supermarine Spitfire. Међутим, овај концепт је касније напуштен.

Спитфајер на палуби лаке крстарице Молотов.

Оперативна употреба

Кобилица крстарице је положена 14. јануара 1937, а у оперативу је уведена 14. јуна 1941, на време за учешће у Другом светском рату. Као једини брод који је имао радар, крстарица Молотов је за почетни период операције Барбароса остала у Севастопољу, чиме је обезбеђивала податке о немачким нападима из ваздуха.

Напредовање немачких снага крајем октобра 1941. приморали су крстарицу да пребазира у Туапсе, где је наставила да обавља задатак упозоравања од напада из ваздуха. Поред тога, из топова бродске артиљерије је дејствовано по немачким положајима у близини Феодосије, када је испаљено близу 200 пројектила калибра 180 мм.

У периоду од 24. до 28. децембра 1941, крстарица Молотов помаже у транспорту 386. стрељачке дивизије из Потија за Севастопољ. Током искрцавања људства, 29. децембра немачка артиљерија успева да оштети крму брода, али без обзира на оштећења, крстарица узвраћа ватру и дејствује по немачким положајима са 205 пројектила калибра 180 мм и 107 пројектила калибра 100 мм. У повратку, крстарица евакуише 600 рањеника.

У ноћи 21/22. јануара 1942, док је била на везу у луци Туапсе, јака олуја је бацила брод на моло, при чему је страдао прамац брода. Већи део следећег месеца, крстарица проводи у поправци прамца. Прамац је делимично поправљен, што је за последицу имало смањење максималне брзине брода за неколико чворова.

Током извођења борбених дејстава совјетских снага на Керчком полуострву, крстарица Молотов је више пута ангажована на пружању ватрене подршке и то је трајало до 20. марта, када је крстарица повучена у Поти ради поправки. Средином јуна, Молотов превози 2 998 припадника 138. стрељачке дивизије у Севастопољ, да би током искрцавања људства дејствовала и по немачким положајима; из Севастопоља је евакуисала 1 065 рањеника и 350 жена и деце. Након евакуације рањеника и нејачи, крстарица Молотов довози појачање од 3 855 људи, а у повратку евакуише још 2 908 рањеника и избеглица.

Приликом повратка са бомбардовања положаја код Феодосије, 2. августа, торпедни бомбардер Heinkel He-111 у садејству са италијанским торпедним чамцима напада крстарицу Молотов и успева да јој откине 20 метара крме. Ово оштећење је смањило брзину пловљења брода на 10 чворова, док се управљање бродом вршило помоћу погонских мотора. Поправка бродског трупа је извршена у Потију, уградњом крме са недовршене крстарице Фрунзе, кормила са недовршене крстарице Железњаков, кормиларског уређаја са крстарице Каганович и подморнице Л-25. Поправка је трајала до 31. јула 1943, те брод захваљујући Стаљиновој наредби да се ни један од ратних бродова у Црном мору не може користити без његове изричите дозволе – више није ни исповљавао.

Фрунзеова крма на Молотову

Након завршетка рата, крстарица Молотов је упућена на ремонт, како би се коначно отклониле последице оштећења брода из августа 1942. године. У октобру 1946. долази до несреће, када у експлозији у простору за манипулацију муницијом за куполу број два гине 22, док је 20 чланова посаде рањено. Крајем четрдесетих година Молотов се користи за испитивање радара намењених за уградњу на крстарице класе Чапајев и Свердлов.

Након модернизације, Крит, јун 1967. године

Послератна модернизација брода је започета 1952. и трајала је до 28. јануара 1955. Као део пакета модернизације, Молотов је добио радаре ваздушне и површинске ситуације, као и радаре за управљање ватром. Сво лако противавионско наоружање је замењено са једанаест двоцевних топова калибра 37 мм, док су топови калибра 100 мм монтирани у куполе са електропокретањем Б-34УСМА. Торпедне цеви су демонтиране, као и сохе за чамце и опрема за хидроавионе. Пројекат модернизације крстарице Молотов је коштао колико и две трећине цене крстарице класе Свердлов.

Б34 УСМА

До другог губитка чланова посаде у мирнодопско време долази 29. октобра 1955, када је брод ангажован на спашавању након што је бојни брод Новоросијск наишао на мину; пет чланова посаде је изгубљено када се бојни брод услед продрле воде преврнуо, скоро три часа након експлозије.

Крстарица Слава у Севастопољу, 1971. године

Августа 1957. долази до промене имена брода у Слава, а након што је Вјачеслав Молотов избачен из владе због неуспешне завере против Никите Хрушчова.

Сада крстарица Слава, била је ангажована у Средоземљу јуна 1967, као подршка Сирији током Шестодневног рата. У Средоземље поново долази 1970. године као помоћ разарачу Бравый који се сударио са британским носачем авиона HMS Ark Royal.

Крстарица Молотов (Слава) је завршила у резалишту у близини Севастопоња априла 1972. године.

Крстарица Слава (Молотов) у резалишту

 

Максим Горки, лака крстарица

Лака крстарица Максим Горки (рус. Максим Горький), трећа је по реду крстарица класе Киров, али се због разлика у односу на прва два брода из класе сматра подкласом. Као таква, добила је ознаку подкласе Пројект 26бис. Крстарица је коришћена у Другом светском и Хладном рату.

Лака крстарица Максим Горки

Опис

Труп крстарице је дуг 187 м на воденој линији, док је дужина преко свега износила 191,4 м. Ширина трупа је износила 17,66 м, док се газ, зависно од депласмана, кретао од 5,87 до 6,3 м. Стандардни депласман крстарице је износио 8 177 тона, док је пуни депласман износио 9 574 тона. Максимална брзина пловљења, остварена током испитивања, износила је 36,72 чв, што је било нешто мање од пројектоване брзине од 37 чв. Аутономија пловљења је износила 4 220 наутичких миља брзином од 18 чворова.

Примарно наоружање брода које се састојало од девет топова калибра 180 мм било је распоређено у три троцевне куполе, од којих су две биле прамчане, а једна крмена. Секундарно наоружање, шест једноцевних топова калибра 100 мм, налазило се на боковима брода у висини крменог димњака. Лако противавионско наоружање су чинили полуатоматски топови калибра 45 мм, девет оруђа, и четири митраљеза ДШК калибра 12,7 мм. Поред артиљеријског наоружања, крстарица је располагала и торпедним наоружањем, и то са два троцевна торпедна апарата калибра 533мм.

Ратне модификације

Током Другог светског рата, на лакој крстарици Максим Горки су извршене измене по питању наоружања и то замена топова калибра 45 мм са 15 аутоматских топова калибра 37 мм, додата су два митраљеза ДШК и два четвороцевна митраљеза Vickers MkIII.

Крстарица у тренутку избијања Другог светског рата није имала радар, већ га је добила тек 1944. године, када су уграђени британски радари, добијени путем програма LendLease.

Оперативна употреба

Кобилица брода је положена 20. децембра 1936. године у Лењинграду, као кобилица нешто модернији брод у односу на прве две изграђене крстарице класе Киров. У море је поринута 30. априла 1938, а опремање брода је завршено 12. децембра 1938. Одмах по избијању рата, крстарица Максим Горки је упућена на задатак заштите совјетских минополагача у Ришком заливу. Међутим, крстарица Максим Горки, заједно са још једним разарачем из пратње наилазе на немачко минско поље и оба брода остају без прамца. Максим Горки успева да доплови до луке, где су извршене привремене поправке. Након тих захвата, Максим Горки је пребазиран у Талин, а касније у Кронштат. У Кронштату је направљена нова прамчана секција трупа, која је 21. јула постављена на брод.

Маким Горки са откинутим прамцем

Угадња нове прамчане секције трупа

Већи део остатка рата, крстарица Максим Горки, проводи блокирана у Лењинграду и Кронштату, тако да је једино што је могла учинити било то да пружа ватрену подршку браниоцима Лењинграда. Тако је 4. септембра 1941. испалила 285 пројектила калибра 180 мм, јануара 1944. у офанзиви Красноје село – Ропша (операција „Јануарски гром“ или „Нева 2“) 700 пројектила калибра 180 мм. Такође, дејствовала је по финским положајима током офанзиве Виборг-Петропавловск јуна 1944. Крстарица је често трпела мања оштећења током немачких артиљеријских и ваздушних напада, али су та оштећења брзо поправљана. Брод је дуже време био ван оперативе у зиму 1942-43, када је горња палуба добила додатну оклопну заштиту дебљине 37 мм.

Након рата, крстарица Максим Горки је имала част да децембра 1950. учествује у тестирању првог совјетског морнаричког хеликоптера, модела Камов Ка-10. Средином 1953. године је започео велики ремонт брода. Ремонтом су требали бити обухваћени погонски комплекс, радар, системи за управљње ватром, противавионски топови… Совјети су планирали да уграде и противторпедну заштиту, чиме би се депласман брода повећао за око 1000 тона, што би се одразило и на брзину и даљину пловљења. Совјети су 1955. године извршили поновно сагледавање радова на ремонту брода и закључили да ремонт неће дати жељени резултат – модерни ратни брод, те су стога обуставили ремонт. Како Совјетима није био потребан ни као брод за тестирање ракетног наоружања, 18. априла 1959. је продат у старо гвожђе.

 

Ворошилов, лака крстарица

Ворошилов, совјетска лака крстарица класе Киров (Пројект 26), у оперативној употреби током и након Другог светског рата. Није учествовала у поморским бојевима, али је успешно коришћена на задацима пружања ватрене подршке јединицама на копну. Изрезана је у старо гвожђе 1973. године.

Опис

Труп крстарице био је дуг 191,3 а широк 17,66 метара. Стандардни депласман је износио 7890 т, док је пуни депласман износио 9436 тона. Две парне турбине су се показале снажнијим него што се процењивало, тако да су са 122 500 КС обезбеђивале крстарици максималну брзину пловљења од 37 чворова, без обзира што је имала већи стандардни депласман од пројектованог.

Наоружање је било идентично наоружању лаке крстарице Киров и састојало се од девет топова калибра 180 мм у три троцевне куполе, по шест топова калибра 45 и 100 мм, четири митраљеза ДК калибра 12,7 мм и шест торпедних цеви калибра 533 мм.

Ратне модификације

Ворошилов је избијање Другог светског рата дочекао без радара, да би тек 1944. добио британске радаре из Lend-Lease програма. Тако је један радар Type 284 и два Type 285 били коришћени за управљање ватром батерија примарне артиљерије, један Type 291 за праћење ваздушне ситуације, док се ватром противавионских топова управљало путем два радара Type 282.

Оперативна употреба

Иако је крстарица била поринута 28. јуна 1937, радови на опремању брода су због чекања на погонски комплекс трајали до 20. јуна 1940. Након што је Немачка напала Совјетски Савез, крстарица Ворошилов 26. јуна 1941. учествује у здруженом нападу совјетских поморских и ваздушних снага на румунску луку Констанцу, када задобија и оштећења од активирања мине из одбрамбеног минског поља које су поставили Румуни ради заштите луке. Три месеца након прве акције дејствује по немачким и румунским јединицама које су напредовале ка Одеси; том приликом је испалила 148 пројектила калибра 180 мм. Након тога бива пребачена у Новоросијск, где задобија оштећење у немачком ваздушном нападу на луку. Наиме, немачке Штуке су погодиле крстарицу са две бомбе, од којих је једна изазвала пожар, који је уграђен продором воде насталим дејством друге бомбе. Крстарица је морала бити отегљена у Поти ради поправке, које су потрајале до фебруара 1942. Месец дана након извршених поправки, крстарица Ворошилов бива ангажована ради дејства по непријатељским положајима у близини Феодосије. Положаји су гађани у два наврата, 19. марта и 3. априла, али крстарица бива оштећена дејством немачких бомбардера Ju-88, након чега одлази у Батуми на мање поправке.

Крстарица Ворошилов у Севастопољу

Након извршених поправки, крстарица Ворошилов 8. и 11. маја пружа атрену подршку совјетским јединицама око Керча и Таманског полуострва. Једна од турбина се крајем маја покварила, док је крстарица била на задатку превожења 9. бригаде морнаричке пешадије из Батумија за Севастопољ, након чега одлази ван строја до 24. јула 1942.

Првог дана децембра 1942, док се налазила на задатку бомбардовања Змијског острва, заједно са разарачем Сообразитељни, крстарица је наишла на мину, али је успела да на сопствени погон дође до луке Поти. Током кратког бомбардовања, крстарица је успела да испали 46 пројектила калибра 180 мм и 57 пројектила калибра 100 мм; успела је да погоди радио станицу, објекте за смештај људства и светионик, али није успела да нанесе значајније губитке. Два минска баража која су штитила острво били су положени у ноћи 29/30. октобра и 5. новембра 1942. од стране румунских минополагача Amiral Murgescu и Dacia, заједно са румунским разарачима Regina Maria и Regele Ferdinand.

Крстарица Ворошилов у Батумију, 1942. година

Након повратка у оперативу, крстарица Ворошилов крајем јануара 1943. са 240 пројектила калибра 180 мм подржава совјетске снаге у искрцавању иза немачких линија током битке за Кавказ. Средином фебруара бива пребазирана из Потија у Батуми.

Мађутим, након губитка три совјетска разарача који су дејствовали по немачким снагама у повлачењу са Таманског мостобрана 6. октобра 1943, крстарица Ворошилов је повучена из активних борбених дејстава. Овај губитак је натерао Стаљина да забрани ангажовање великих поморских јединица без његове изричите дозволе. Крстарица је 18. августа 1944. пребазирала у Новоросијск, а 5. новембра исте године у Севастопољ. Осмог јула 1945. бива одликована Орденом Црвене заставе.

Приликом модернизације брода, која је започета априла 1954. године, руководство совјетске Ратне морнарице доноси закључак да није рентабилно модернизовати крстарицу Ворошилов, те да ју је могуће реконструисати у брод за испитивање ракетног наоружања. Брод добија ознаку Пројект 33; сво наоружање је уклоњено, измењени су надграђе и јарболи. У оперативу је уведена 31. децембра 1965, под ознаком ОС-24. Након употребе у процесу испитивања ракетног наоружања, ОС-24 6. октобра 1972. бива реконструисан у хулк за смештај људства, када добија ознаку ПКЗ-19. Почетком марта наредне године брод је продат у старо гвожђе. Један пропелер и сидро су сачувани као експонати у Севастопољу.

Крстарица Ворошилов као ОС-24

Крстарица Ворошилов као ОС-24

ПКЗ-19

ПКЗ-19

Киров (Пројект 26), класа лаких крстарица

Лака крстарица Киров

Након Октобарске револуције и грађанског рата који је уследио, совјетска индустрија није била способна да самостално гради велике и сложене ратне бродове, те је сходно томе морала да затражи помоћ из иностранства. Италијанска компанија Ansaldo је понудила планове за модерну крстарицу класе Raimondo Montecuccoli, депласмана 7200 тона, наоружану са шест топова калибра 180 мм у двоцевним куполама. Италијани су гарантовали да ће крстарица постићи максималну брзину пловљења од 37 чворова, уколико депласман не пређе пројектованих 7200 тона. Пројектанти су убрзо убедили Совјете да могу да уграде троцевне куполе на брод без преласка утврђеног лимита депласмана, тако да је новембра 1934. пројект лаке крстарице одобрен као Пројект 26.

Крстарице Киров су грађене у паровима, који су означавани као крстарице Пројекта 26, Пројекта 26-бис и Пројекта 26-бис2. Разлике између бродова подкласа односе се на величину, оклопну заштиту, наоружање и аеро компоненту.

Бродови Пројекта 26 били су дуги (преко свега) 191,3 м а широки 17,66 м; при пуном депласману газ брода је износио 6,15 метара. Како су имали један лист кормила, управљивост брода није била баш најбоља. Прве две крстарице из класе, Киров и Ворошилов, биле су опремљене масивним четворокраким главним јарболом, који је доста отежавао осматрање, али и смањивао поље дејства за противавионске топове. Не треба занемарити ни да је овакав јарбол повећавао силуету брода. Код каснијих бродова из класе, овај јарбол је био замењен једноставним јарболом, док је надграђе повећано како би се стекли услови за смештај опреме за управљање ватром, који су се до тада налазили на јарболу.

Убрзо након што је 1936. поринут Киров, положене су кобилице за крстарице Пројекта 26-бис. У пројекту ове две крстарице инкорпориране су бројне измене у односу на две првоизграђене крстарице. Ове крстарице су пре свега биле веће у односу на своје претходнике, са стандардним депласманом од 8177 и пуним од 9728 тона. Дужина трупа је износила 191,4 м, док је газ био такође већи и износио је 6,30 м. Приликом пробних вожњи, ове крстарице су се са 36,72 чворова максималне брзине показале као најбрже крстарице у класи.

Лака крстарица Ворошилов

Бродско наоружање је било слично наоружање претходних бродова, с том разликом да је уместо шест противавионских топова уграђено девет противавионских топова 61-К калибра 45 мм; такође, уместо мина Модел 1912 две нове крстарице су користиле мине Модел 1908/39.

Трећи пар крстарица био је још већих димензија; стандардни депласман брода је износио 8 400, док је пуни депласман износио 10 400 тона. Труп је био краћи за 10 цм у односу на бродове Пројекта 26, али је дужина на воденој линији била иста. Кашњење у производњи топова Б-34 калибра 100 мм приморала је Совјете да уместо њих употребе топове 90-К калибра 85 мм. Поред тога, топовима калибра 45 мм додато е и десет топова 70-К калибра 37 мм. Минско наоружање је такође претрпело измене; трећи пар крстарица је могао да укрца 100 мина КВ или 106 мина модела 1926.

Лака крстарица Максим Горки

Главно бродско наоружање лаких крстарица класе Киров састојало се од три троцевне куполе, са електричним покретањем, наоружаних са по три топа B-1-P калибра 180 мм. Ове куполе су биле веома мале и незграпне; брзина гађања из топова главне артиљерије била је мања од пројектоване и износила је свега два пројектила у минути (уместо пројектованих шест). Топови су имали заједничку колевку, што је учињено са циљем минимизирања неопходног простора за уградњу топова и били су постављени веома близу један другом. Куполе су тежиле од 236 до 247 тона, а цеви топова су могле да заузимају елевацију од −4° до 48°. Даљина гађања са пројектилима чија је маса износила 97,55 кг износила је око 38 000 метара. Уобичајени борбени комплет топа износио је 100 пројектила.

Топови главне артиљерије на крстарици Ворошилов

Секундарно наоружање се састојало од шест једноцевних противавионских топова Б-34 калибра 100 мм, са борбеним комплетом од 325 граната по цеви. Ови топови су били распоређени по боковима брода, у висини задњег димњака, сем код бродова Пројекта 26-бис2, који су уместо њих имали осам топова 90-К калибра 85 мм и борбеним комплетом од по 300 граната по топу. Лака противавионска артиљерија се првобитно састојала од шест полуаутоматских топова 21-К калибра 45 мм са борбеним комплетом од 600 граната по топу и четири митраљеза ДК калибра 12,7 мм (б/к 12500 метака по митраљезу) да би се касније током оперативне употребе повећавао.

Лака крстарица Каганович

Лаке крстарице класе Киров су располагале и торпедним наоружањем, и то у виду шест торпедних цеви калибра 533 мм, распоређених у две групе по три цеви. На крстарицама Молотов и Каганович су током рата ови торпедни апарати замењени модернијиим торпедним апаратима 1-Н. Поред мина које су раније описане, бродови су располагали и бацачима дубинских бомби БМБ-1. Борбени комплет за четири бацача дубинских бомби, колико их је било уграђено по броду, износио је 20 великих ББ-1 и 30 малих дубинских бомби БМ-1. Прве четири крстарице нису имали подводне електричне локаторе, док су на пету и шесту крстарицу уградили сонаре ASDIC-132, добијене кроз Lend-Lease програм.

Лака крстарица Молотов, касније преименована у Слава

На крстарице је уграђен систем за управљање ватром Молнија, који се састојао од механичког рачунара ТсАС-2 и директора КДП3-6. Свака купола и директор су располагали даљиномером ДМ-6, чиме је обезбеђено гађање више циљева истовремено, комбинујући локално и централно управљање ватром. Друга и трећа подгрупа бродова су имале модернији систем управљања ватром који је користио и податке добијене од извиђачког авиона.

Противавионском ватром се управљало путем система Хоризонт-1, који је садржао рачунар СО-26, вертикални жироскоп Газон и пар директора СПН-100, који су се налазили на бочним странама надграђа. Сваки од директора је имао у потпуности стабилисани даљиномер од 3 м. Касније грађене крстарице су имале модернији систем Хоризонт-2.

Први совјетски брод опремљен радаром била је крстарица Молотов, на коју је уграђен радар Редут-К. Овај радар је могао да открива циљеве на даљини до 150 км, са тачношћу од 3º по азимуту и 1,5 км по даљини. На остале бродове су уграђивани амерички и британски радари који су добијени путем програма Lend-Lease.

Погон лаке крстарице Киров је био купљен у Италији (купљен је погон намењен италијанској крстарици Eugenio di Savoia), док је погон за остале крстарице из класе био израђен у Совјетском Савезу (Харков), а на основу италијанске документације. Совјетске турбине ТБ-7 су се показале као снажније и економичније од италијанских. Турбине су погоњене паром која се добијала из шест лиценцно израђених котлова Yarrow-Normand. На крају два осовинска вода налазиле су се пропелери пречника 4,7 м, израђене од бронзе.

Када је реч о оклопној заштити, на лаким крстарицама класе Киров је примењен исти принцип као и код осталих ратних бродова, односно заштићени су битне компоненте бродске конструкције и важне компоненте и системи. Тако су водени појас, палуба и непропусне преграде биле дебеле 50 мм; куполе и барбете су биле заштићене истом дебљином оклопа. Бочне стране командног моста биле су заштићене оклопом дебљине 150 мм, док је оклопна заштита крова командног моста била дебела 100 мм. Оклопни појас је био дуг 121м, што је чинило 64,5% дужине брода. По висини, оклопни појас је мерио 3,4 м, од чега је 1,33 м било испод водене линије.

Шема оклопне заштите крстарице класе Киров

Из наведених података за оклопну заштиту бродова Пројекта 26, види се да су ти бродови били рањиви и на дејство наоружања које је било уобичајено на разарачима тог доба, тако да су преостала четири брода добили додатну оклопну заштиту.

Слично крстарицама других ратних морнарица, и класа Киров је добила аеро компоненту. Крстарице Киров су биле пројектоване за ношење два авиона, али под условом увоза немачких катапулта. Совјети су 1937. године купили два Хенкелова катапулта и уградили их на крстарице Киров и Ворошилов. Ови катапулти су могли да лансирају авион масе 2750 кг брзином од 125 км/ч. Совјети све до увођења хидроавиона КОР-1 у оперативу нису имали адекватан авион за крцање на ове бродове. Међутим, како су ови хидроавиони били непрактични за употребу у условима тешког мора, искрцани су са бродова негде у време почетка операције Барбароса. На крстарицама Горки и Молотов уграђени су совјетски катапулти ЗК-1, који су били сличних перформанси као немачки, али због недостатка одговарајућих авиона никада нису ни употребљени.

Катапулти су са крстарица Пројекта 26 демонтирани током 1941, како би се обезбедио простор за уградњу додатних противавионских топова. На крстарици Молотов је 1943. уграђен катапулт ЗК-1а, након чега су уследили експерименти са употребом авиона Supermarine Spitfire. Крстарице Пројекта 26-бис2 нису добиле катапулт све до краја рта, када су им уграђени катапулти ЗК-2б. Како го, сви катапулти су демонтирани 1947. године.

Поређење крстарица класе Киров

Као што је већ речено, у класи Киров је изграђено шест лаких крстарица и то по две крстарице у три серије. Тако су у првој серији, ознаке Пројект 26, изграђене крстарице Киров и Ворошилов, у другој серији, ознаке Пројект 26-бис, крстарице Максим Горки и Молотов (касније преименована у Слава) и у трећој серији, ознаке Пројект 26-бис2 крстарице Каганович (касније преименована у Лазар Каганович, а потом и у Петропавловск) и Калинин.

ТТ карактеристике  (Пројект 26)
Депласман 7890 т стандардни
9436 т пуни
Дужина преко свега  191,3 м
Ширина 17,66 м
Газ  6,15 м
Погонска група  парне турбине снаге 113 500 КС, 2 осовинска вода
Брзина пловљења  35,94 чв
Посада  872 чланова
Наоружање 9 х 180 мм
6 х 100 мм
6 х 45 мм
4 х 12,7 мм
6 х ТЦ 533 мм
96-164 мина
50 дубинских бомби
Аутономија 3750 М брзином од 18 чв
Авио компонента  2 х КОР-1, катапулт Heinkel K-12

 

 

Zara, класа тешких крстарица

Многи војни аналитичари сматрају да је једна од најбољих конструкција крстарица у Другом светском рату управо италијанска тешка крстарица класе Zara, конструисана и изграђена тридесетих година. Ову класу бродова сматрају и најсрећнијом класом бродова Другог светског рата. Укупно је изграђено 4 бродова ове класе: Zara, Fiume, Pola и Gorizia. Сва четири брода су узела активно учешће током рата.

У суштини Zara класа представља усавршену класу Trento. Код класе Trento је жртвован оклоп у циљу добијања веће брзине брода која је омогућавала извођење акција дуж дуге италијанске обале, иако су биле у немогућности да се супротставе новијим класама бродова у артиљеријском боју.

Оклоп тешких крстарица класе Zara био је довољно јак да издржи артиљеријску ватру из топова једнаких сопственим топовима (могле су да се супротставе такође тешким крстарицама). Тако су могле да се супротставе бродовима изграђеним под одредбама Вашингтонског споразума који је дозвољавао оклоп дебљине до 76 мм. Овакав оклоп био је добар само против оружја разарача и лаких крстарица, док је био потпуно неефикасан против зрна масе 120 кг испаљених из топова калибра 203 мм који су пробијали оклопе дебљине и до 150 мм на средњим даљинама.

Све до појаве крстарица класе Salem, крстарице класе Zara су представљале најоклопљеније бродове своје класе. Ово је било могуће једино игнорисањем одредби ограничења већ донесеног Вашингтонског споразума.

Fiume

Радови на изградњи ове класе бродова започели су 1929. године, да би већ следеће године била поринута прва крстарица из класе, док је увођење у оперативну употребу извршено 1931. године. Преостали бродови из класе уведени су у оперативну употребу 1932. и 1933. године. Француска је на појаву ових бродова одговорила изградњом сопствених тешких крстарица, класе Algerie, које нису могле бити такмац италијанским тешким крстарицама.

Тешке крстарице класе Зара су се налазиле у саставу новоформираног 1. дивизиона јачине три крстарице, док је преостали, четврти брод исте класе држан у резерви. Током прве фазе рата, 1. дивизион је представљао велики проблем британској флоти, која није имала адекватне бродове да им се супротстави.

Како било, последња акција ових бродова била је у бици код Матапана. Након поготка крстарице Pola авио торпедом (када је изгубила погон), преостале две крстарице (крстарица Gorizia била је у резерви), заузеле су поставиште за заштиту погођене крстарице. Три британска бојна брода и пратеће пловне јединице приближиле су им се током ноћи – недостатак радара на италијанским бродовима учинио је да италијански бродови буду несвесни њиховог присуства на мору – и убрзо потопили све три крстарице и два разарача у једностраној артиљеријској ватри. Италијанска морнарица није била спремна за борбу ноћу тако да су топови били у основном положају у тренутку отварања ватре са британских бродова.

Преостала тешка крстарица која се налазила у резерви, тешка крстарица Gorizia, преживела је све до италијанске капитулације 1943. године када је преузима немачка морнарица. Исте године, бродски оклоп Gorizie добио је прилику да прикаже своју ефикасност када је погођен са три бомбе америчких бомбардера. Оклопљена палуба је издржала сва три поготка, а брод је наставио да дејствује против бомбардера који су летели на великим висинама.

Gorizia

Gorizia је потопљена у луци 1944. године, дејством италијанских управљивих торпеда.

Очигледно је да је судбина ових бродова, једних од бродова који су били предмет дивљења у италијанској морнарици у периоду између два рата, тужна. Иронично, тешки оклоп је користио само да бродови брже потону. Нити једна од оклопних плоча није помогла против ватре топова бојних бродова калибра 381 мм, нити од саботаже са подводним експлозивним пуњењима.

ТТ карактеристике
Депласман
Zara 11 870 т стандардни, 14 530 т пуни
Fiume 11 508 т стандардни, 14 168 т пуни
Gorizia 11 900 т стандардни, 14 560 т пуни
Pola 11 730 т стандардни, 14 360 т пуни
Дужина 182,8 м
Ширина 20,6 м
Газ 7,2 м
Погонска група 8 котлова Thornycroft, 2 турбине Parsons снаге 95,000 КС
Брзина пловљења 33 чворова (Gorizia и Zara)
32 чворова (Fiume и Pola)
Даљина пловљења 4500 наутичких миља брзином од 16 чв
2950 наутичких миља (5,500 км) брзином од 25 чв
1700 наутичких миља (3,100 км) брзином од 31 чв
Посада 830 чланова
Наоружање 8 × 203 мм
6 x 100 мм
4 x 40 мм
8 x 12,7 мм
Оклопна заштита појас 100 до 150 мм
палуба 70 мм
куполе 120 до 140 мм
барбете 140 до 150 мм
Авио компонента 2 извиђачка авиона

Подморница U-6

U-6, немачка подморница класе Type IIA, дугог живота, али врло пасивна. Како је била једна од првих подморница изграђених након одбацивања Версајског мира, била је способна само за дејства у обалским водама и кратка крстарења. Самим тим, након напада на Норвешку је пребачена у јединицу за обуку подморничара.

По отпочињању Другог светског рата, постало је јасно да подморнице ове класе нису способне за супротстављање непријатељу.  Након прве патролне вожње у Балтику, подморница U-6 није упућивана на патролну вожњу све до марта 1940, када је немачка ратна морнарица у подршци напада на Норвешку ангажовала све расположиве подморнице. Након ове операције, подморнице класе Type IIA бивају повучене са прве линије и добијају нови задатак – обука подморничарског кадра.

Крај рата је дочекала у Готенхафену, са минимумом посаде. Маја 1945. је уништена експлозивним пуњењима, како не би била заробљена.

ТТ карактеристике
Депласман 254 т површински
303 т подводни
Дужина преко свега 40,9 м
Ширина 4,08 м
Газ 3,83 м
Погонска група 2 х MWM RS 127 S
2 х Siemens-Schuckert PG VV 322/36
Брзина пловљења 13 чв у површинској вожњи
6,9 чв у подводној вожњи
Посада 25 чланова
Дубина роњења 80 – 150 м
Наоружање 3 х 533 мм
1 х 20 мм
Аутономија 1600 М брзином од 8 чв у површинској вожњи
35 М брзином од 4 чв у подводној вожњи

Подморница U-5

U-5, немачка подморница класе Type IIA. Кобилица подморнице U-5 положена је у килском бродоградилишту 11. фебруара 1935. године, а сама подморница је уведена у флотну листу 31. августа исте године.

У периоду од 1935. до 1940. године подморница је углавном служила за обуку подморничара, али је 1940. извела и две патролне вожње.

На прву патролну вожњу подморница U-5 испловљава из Нојштада 24. августа 1939, са задатком осматрања бродова у Категату. Након пет дана, подморница се вратила у Кил ради снабдевања након лчега наставља са патролом; патролу завршава 8. септембра 1939. упловљењем у Кил.

Друга патролна вожња је уследила 4. априла 1940, када је испловила из Вилхелмсхафена. На патролну вожњу испловљава у групи са подморницама U-2, U-3 и U-6, као подршка немачком нападу на Данску и Норвешку. Са задатка се враћа 19. априла 1940. године.

Потонула је 19. марта 1943. након инцидента при зарањању, западно од данашњег Балтијска. Том приликом је настрадало 16 чланова посаде.

 

Команданти подморнице:
31. август 1935 – 27. септембар 1936. пбб Rolf Dau
1. октобр 1936 – 2. фебруар 1938. пбб Gerhard Glattes
3. фебруар 1938 – 4. децембар 1939. пбб Günter Kutschmann
5. децембар 1939 – 11. август 1940. пбб Heinrich Lehmann-Willenbrock
12. август 1940 – 27. март 1941. пфр Herbert Opitz
28. март 1941 – 6. јануар 1942. пфр Friedrich Bothe
7. јануар 1942 – 23. март 1942. пфр Karl Friederich
26. март 1942 – мај 1942. пфр Hans-Dieter Mohs
мај 1942 – 9. новембар 1942. Kurt Pressel
10. новембар 1942 – 19. март 1943. пк Hermann Rahn
март 1943 – март 1943. Alfred Radermacher

 

ТТ карактеристике
Депласман 254 т површински
303 т подводни
Дужина преко свега 40,9 м
Ширина 4,08 м
Газ 3,83 м
Погонска група 2 х MWM RS 127 S
2 х Siemens-Schuckert PG VV 322/36
Брзина пловљења 13 чв у површинској вожњи
6,9 чв у подводној вожњи
Посада 25 чланова
Дубина роњења 80 – 150 м
Наоружање 3 х 533 мм
1 х 20 мм
Аутономија 1600 М брзином од 8 чв у површинској вожњи
35 М брзином од 4 чв у подводној вожњи

Подморница U-4

U-4, немачка подморница класе Type IIA. Једна је од најдуговечнијих немачких подморница, нарочито због тога што је половину своје каријере провела на обучавању подморничких кадрова у Балтичком мору. Позната је и по томе да током целе каријере није имала губитака међу члановима посаде.

У флотну листу немачке ратне морнарице уведена је 17. августа 1935, као подморница из прве серије класе Type IIA. По избијању рата је нагло постала застарела. Пре него што је извучена из наоружања подморничких флотила прве линије, извела је четири патролне вожње, углавном у подршци напада немачких снага на Норвешку.

На прву патролу је испловила 4. септембра 1939. године из Вилхелмсхафена, са задатком одбране Немачког залива. Након 11 дана је упловила у Вилхелмсхафен, без уочавања непријатељских бродова.

Друга патрола је уследила 19 . септембра и такође је трајала 11 дана. Приликом ове вожње подморница U-4 је преконтролисала 18 бродова, а три теретна брода је због превожења контрабанде потопила.

Прво је потопљен теретни брод Martti-Ragnar (2262 БРТ), који је пловио под финском заставом. Брод је пловио на рути Кеми (Финска) – Елсмир Порт (Велика Британија), превозећи целулозу, фосфор и пулпу. Немци су га зауставили у 2300 часова 22. септембра 1939, око 15 миља источно од Арендала и претражили га. Убрзо су постављена три експлозивна пуњења и брод је потонуо за два сата. Посада је напустила брод у два чамца за спасавање, које је подморница отеглила ка обали. У близини обале су сусрели два рибарска чамца који су преузели посаду теретњака. и у 0730 упловили у Арендал.

Теретни брод Martti-Ragnar (2262 БРТ)

Подморница је сутрадан наишла на други фински брод, Walma (1361 БРТ). Брод је заустављен у 1120 часова у Скагераку. Након што је утврђено да брод превози контрабанду (1622 т целулозе), постављена су експлозивна пуњења, која су активирана у 1535 часова. Брод је потонуо након неких 40 минута, на окко 10 миља југозападно од Смогена (Шведска). Посада теретњака је смештена у два чамца за спасавање и отегљена ка шведској обали.

Теретни брод Walma (1361 БРТ)

На шведски теретни брод Gertrud Bratt (1510 БРТ) подморница је наишла 24. септембра у 1037 часова. Брод је заустављен у Скагераку, са два хица упозорења из топа калибра 20 мм. Група за претрес је на броду пронашла контрабанду (дрвена пулпа, папир, платно, целулоза) и наредила посади да напусти брод. Како више нису имали експлозивних пуњења, брод је потопљен торпедима. Прва два торпеда су промашила брод, да би га треће торпедо погодило. Према изјавама чланова посаде теретног брода, Немци су им обећали да ће их отеглити до обале, међутим, након потапања брода подморница је једноставно отишла; бродоломнике је сутрадан пронашао норвешки царински брод и отеглио их до Лангесунда. Подморница је након успешне патроле, 29. септембра 1939. упловила у Кил.

Теретни брод Gertrud Bratt (1510 БРТ)

Трећа патролна вожња је уследила 16. марта 1940, са задатком лова на непријатељске подморнице у водама јужно од Норвешке. Са патроле се враћа 29. марта 1940, без улова.

На четврту патролну вожњу испловљава 4. априла 1940. године. Пет дана касније, у 1705 часова, подморница U-4 постаје циљ британске подморнице HMS Thistle (N24) која је гађа раширеним снопом од четири торпеда. Немци су уочили траг једног од торпеда и спашавају се зарањањем. Неколико часова касније, успевају да изненаде британску подморницу на површини, у пуњењу батерије, и у 0213 часова лансирају два торпеда. Једно од торпеда погађа британску подморницу и она тоне са целом посадом од 53 чланова.

HMS Thistle (N24)

Немачка подморница се враћа у Вилхелмсхафен 14. априла 1940. године и то је уједно и њена последња патрола. Немци су након освајања Норвешке схватили да подморнице класе Type II нису прикладне за офанзивне операције. Сходно томе, подморнице су 1. јула 1940. пребачене у састав 21. подморничке флотиле, задужене за обуку подморничких кадрова, и ту су се налазиле све до 1944. године. Међутим, неке од њих су коришћене у акцијама против совјетских бродова на Балтику.

Подморница U-4 је 1. августа 1944. повучена из наоружања и служила као извор резервних делова за остале подморнице ове класе.

 

Команданти подморнице:
17. август 1935 – 29. септембар 1937. пбб Hannes Weingaertner
30. септембар 1937 – 28. октобар 1938. пбб Hans-Wilhelm von Dresky
29. октобар 1938 – 16. јануар 1940. пбб Harro von Klot-Heydenfeldt
17. јануар 1940 – 7. јун 1940. пфр Hans-Peter Hinsch
8. јун 1940 – 28. јул 1940. пфр Heinz-Otto Schultze
29. јул 1940 – 2. фебруар 1941. пфр Hans-Jürgen Zetzsche
3. фебруар 1941 – 8. децембар 1941. пфр Hinrich-Oscar Bernbeck
9. децембар 1941 – 15. јануар 1942. пфр Wolfgang Leimkühler
16. јун 1942 – 23. јануар 1943. пк Friedrich-Wilhelm Marienfeld
24. јануар 1943 – 31. мај 1943. Joachim Düppe
1. јун 1943 – 22. август 1943. пк Paul Sander
23. август 1943 – мај 1944. пк Herbert Mumm
мај 1944 – 9. јул 1944. пк Hubert Rieger

 

ТТ карактеристике
Депласман 254 т површински
303 т подводни
Дужина преко свега 40,9 м
Ширина 4,08 м
Газ 3,83 м
Погонска група 2 х MWM RS 127 S
2 х Siemens-Schuckert PG VV 322/36
Брзина пловљења 13 чв у површинској вожњи
6,9 чв у подводној вожњи
Посада 25 чланова
Дубина роњења 80 – 150 м
Наоружање 3 х 533 мм
1 х 20 мм
Аутономија 1600 М брзином од 8 чв у површинској вожњи
35 М брзином од 4 чв у подводној вожњи

Подморница U-3

U-3, немачка подморница класе Type IIA. Кобилица ове подморнице положена је 11. фебруара 1935. у килском бродоградилишту Deusche Werke, да би 6. августа 1936. била уведена у флотну листу.

За време свог постојања, подморница U-3 је извршила пет патролних вожњи, током којих је потопила два теретна брода; оба потапања су била док је подморницом командовао Јоаким Шепке.

На прву патролну вожњу подморница U-3 испловљава 4. септембра 1939. из Вилхелмсхафена, са задатком одбране Немачког залива у Северном мору. Из патроле се вратила после пет дана, након што није уочила ни један потенцијални циљ.

Друга патрола је уследила 13. септембра 1939. године, са задатком извођења одбрамбених дејстава уз обале острва Тершелинг. За дванаест дана патроле није уочен ни један циљ.

На трећу патролу подморница испловљава 27. септембра 1939. године са задатком патролирања у водама око јужне Норвешке, са циљем спречавања превожења контрабанде од стране теретних бродова неутралних земаља. Може се рећи да им се ова патрола „посрећила“, с обзиром да је 30. септембра потопила два теретна брода укупне тонаже 2 348 БРТ.

Теретни брод Vendia

Прво је потопљен теретни брод Vendia, изграђен 1924. године, који је пловио под данском заставом. Брод у тренутку потапања није имао терет, а само потапање је изведено под чудним околностима. Наиме, подморница U-3 је у 1017 часова изронила и сигналним заставицама сигнализирала теретном броду да се заустави. Осматрач са теретног брода није одмах видео сигнале, тако да је подморница у 1040 часова испалила неколико хитаца упозорења из митраљеза. Према речима команданта подморнице, брод се полако зауставио и одједном је кренуо да окреће ка подморници, са намером да је прегази. Шепке је лансирао једно лоше нанишањено торпедо које је погодило крму брода. Одваљена крма брода је потонула готово одмах, док је остатак брода потонуо након експлозије у 1205 часова. Око 45 минута је требало да се спаси шест преживелих чланова посаде брода. Преживели чланови посаде су убрзо прекрцани на теретни брод  Svava, који је пловио под данском заставом и тиме је извршена репатријација посаде.

Дански поморски суд је касније истраживао тврдње немачких поморских власти да је неутрални брод хтео да нападне немачку подморницу. Сви преживели чланови посаде су одбијали немачке тврдње о нападу, јер нису ни имали потребе ни било какав разлог да изврше напад. Кормилар је имао изричито наређење да држи брод у пређашњем курсу, али се због метео услова (тешко море, снажан ветар) прамац окретао ка југу све док брод није дошао у курс југозапад и запад-југозапад, док је крма подморнице била усмерена у крмени део теретног брода, на даљини од око 150 метара. Потом је довикнуто Немцима да пошаљу чамац ако желе, али нису добили никакав одговор све док брод није торпедован. Кормилар није добио никакво накнадно наређење, а бродски телеграф (уређај за командовање погоном) није коришћен. Министар спољних послова Данске је немачкој амбасади уложио формални протест због напада и тиме се прича око потапања брода завршила.

Теретни брод Gun

Други теретни брод, Gun, који је потопљен истог дана када и Vendia, превозио је 56 тона муниције. Брод је заустављен у 208 часова, око 30 миља северозападно од Нанстолма. Командант брода је показао документа која су указала да превозе контрабанду. Током испитивања посаде, брод је окренуо ка подморници. Вођени искуством са теретним бродом Vendia, на немачкој подморници су очекивали такав потез те су успели да избегну такав маневар. У 2200 часова на брод су прекрцана четири члана посаде подморнице. Подморница је убрзо морала да зарони, с обзиром да се заустављеном броду приближавао британска подморница HMS Thistle (N24). Са британске подморнице је у 2256 часова лансирано једно торпедо које је промашило немачку подморницу.

Британска подморница је заронила и прошла испод теретног брода, не знајући да се на броду налази део посаде немачке подморнице и да се теретни брод припрема за потапање. Када је изронила након сат времена, британска подморница је наишла на чамац за спасавање у коме су се налазили чланови посаде теретног брода. У међувремену су постављена експлозивна пуњења, кингстони су отворени и брод је почео да се потапа. Немци су напустили брод, такође у једном од чамаца за спасавање. Интересантно је напоменути да је дански теретни брод Dagmar који је пролазио овим подручјем покупио и чланове посаде теретног брода и немачке подморничаре. Подморница U-3 је у 0530 часаова зауставила теретни брод Dagmar, прекрцала четворицу подморничара и вратила се ка теретњаку који је лагано плутао, докрајчивши га једним торпедом у 0910 часова. Патрола је завршена 3. октобра 1939. упловљењем у луку Кил.

На четвру патролу подморница U-3 испловљава 16. марта 1940. године, са задатком лова на непријатељске подморнице у водама јужно од Норвешке. За време четрнаестодневне патроле виђене су само немачке подморнице.

Пета, уједно и последња патрола ове подморнице, почиње испловљењем из Вилхелмсхафена 12. априла 1940. године. U-3 је испловила у групи подморница, са U-2, U-5 и U-6, са задатком подршке немачких снага у нападу на Данску и Норвешку. Подморница се због квара перископа убрзо вратила у луку да би поново испловила 13. априла. Ова патрола је трајала осам дана, а интересантна је по сусрету са британском подморницом HMS Porpoise, која је на подморницу U-3 лансирала шест торпеда. Свих шест торпеда су промашила циљ, тако да је подморница након осам дана патролирања упловила у Вилхелмсхафен.

Подморница је завршила своју каријеру у Готенхафену, 1. августа 1944, када је избачена из наоружања и коришћена као извор резервних делова за остале подморнице. Британци је 3. маја 1945. заробљавају и исте године бива изрезана у старо гвожђе.

 

Команданти подморнице:
6. август 1935 – 29. септембар 1937. пбб Hans Meckel
30. септембар 1937 – јул 1938. пбб Ernst-Günter Heinicke
29. октобар 1938 – 2. јануар 1940. пбб Joachim Schepke
3. јануар 1940 – 28. јул 1940. пбб Gerd Schreiber
29. јул 1940 – 10. новембар 1940. пбб Helmut Franzke
11. новембар 1940 – 10. новембар 1940. пбб Otto von Bülow
3. јул 1941 – 2. март 1942. пфр Hans-Hartwig Trojer
3. март 1942 – 30. септембар 1942. пфр Joachim Zander
1. октобар 1942 – 18. мај 1943. пфр Herbert Zoller
19. мај 1943 – 9. јун 1944. пфр Ernst Hartmann
10. јун 1944 – 16. јул 1944. пк Hermann Neumeister

 

ТТ карактеристике
Депласман 254 т површински
303 т подводни
Дужина преко свега 40,9 м
Ширина 4,08 м
Газ 3,83 м
Погонска група 2 х MWM RS 127 S
2 х Siemens-Schuckert PG VV 322/36
Брзина пловљења 13 чв у површинској вожњи
6,9 чв у подводној вожњи
Посада 25 чланова
Дубина роњења 80 – 150 м
Наоружање 3 х 533 мм
1 х 20 мм
Аутономија 1600 М брзином од 8 чв у површинској вожњи
35 М брзином од 4 чв у подводној вожњи