Михаил Семенович Хозин

Генерал пуковник Михаил С. Хозин (Михаил Семенович Хозин), командант Лењинградског фронта од 23. октобра 1941 до јуна 1942. Лењинградским фронтом је командовао и током 1938, тако да је био упознат са тим подручјем. Почетак Другог светског рата затекао га је на месту команданта Војне академије Фрунзе, и бива послат на место начелника штаба код Попова. Када је Жуков стигао у Лењинград, шаље Хозина да организује 54. армију на Волхову, али након одласка Жукова, совјетска Ставка га враћа у Лењинград да преузме команду над Лењинградом.

Хозин је командовао лењинградским гарнизоном у најтежој фази блокаде и треба му ставити у заслуге не само побољшање одбране града, већ и извршење многих агресивних контранапада у складу са скромним ресурсима којима је располагао. Хозин није могао ефикасно да командује и Лењинградским и Волховским фронтом, када му је власт проширена, тако да је разрешен дужности након предаје Власова јуна 1942. године.

Након тога бива постављен за команданта 33. армије, да би октобра био постављен на место заменика команданта Западног фронта. Почетком децембра прима команду над 20.армијом, да би већ јануара наредне године постао представник Ставке при 3. оклопној армији, а убрзо одлази на дужност заменика команданта Северозападног и Западног фронта.

Преминуо је 27. фебруара 1979. године.

Иван Васиљевич Панфилов

Иван Васиљевич Панфилов (рус. Иван Васильевич Панфилов) совјетски генерал, Херој Совјетског Савеза, познат по командовању 316. стрељачком дивизијом током одбране Москве.

Панфилов је рођен 20. децембра 1893. у Петровску, Саратовска губернија. Након смрти мајке 1904, приморан је да напусти школовање и запосли се. Отац му умире 1912. Три године касније, Панфилов је регрутован у редове Царске руске армије. Убрзо бива пребачен на Југозападни фронт. Током 1917, а након Фебруарске револуције, Панфилов је изабран за члана Пуковског савета.

Након Октобарске револуције и почетка Руског грађанског рата, Панфилов добровољно приступа Црвеној армији, где постаје командир вода у 25. стрељачкој дивизији Чапајева. Марта 1919. је послат на Урал, у борбу против козачке Беле армије коју је предводио Дутов, следбеник адмирала Колчака. У јесен исте године пук се пребацује у Царичин (днашњи Волгоград), где се бори против снага Дењикина. Током ових борби, Панфилов се разбољева од тифуса.

Априла 1920, након опоравка, добровољно се враћа у активну службу. као командир вода у 100. пешадијском пуку; учествује у борбеним дејствима у Пољској, а у септембру постаје члан Комунистичке партије. За показану хрброст у борбама, Панфилов 1921. бива одликован Орденом Црвене заставе. Након тога бива распоређен у 183. гранични батаљон (Украјина), где учествује у противпобуњеничким операцијама. Новембра 1921. одлази у Пешадијску школу у Кијеву. Након завршетка школе, септембра 1932. бива постављен за командира чете у 52. јарославском пешадијском пуку.

Панфилов марта 1924. одлази у Туркменски војни округ, а већ априла преузима команду над 1. туркменским стрељачким пуком. Од октобра месеца исте године се налази на челу Пуковске школе. Августа 1925. се враћа у трупу, у предстражу на Памиру. Учешће у гушењу побуне Басмачија му обезбеђује и други по реду Орден Црвене заставе. Командант 8. самосталног стрељачког батаљона постаје јуна 1931, а децембра наредне године је прекомандован у 9. брдски пешадијски пук. Од 1935. до 1937. предаје на Војној академији у Ташкенту, након чега постаје начелник штаба Централноазијског војног округа. Већ октобра 1938. постаје војни комесар Киргиске ССР, а комбриг 26. јануара 1939. Почетком јуна 1940. је унапређен у чин генерал мајора.

Након напада Немачке на Совјетски Савез, Панфилов ради на мобилисању и упућивању резерве. Јула 1941. бива постављен на место команданта 316. стрељачке дивизије, нове јединице формиране у Алма-Ати. Дивизија је била попуњена углавном резервистима из Казашке и Киргиске ССР.

Дивизија 27. августа 1941. пристиже у Боровичи, надомак Лењинграда и улази у састав совјетске 52. армије. Како је била армијска резерва, дивизија септембар проводи у позадини армије.

Након отпочињања немачке операције Тајфун, дивизија је послата у московски регион, где стиже 10. октобра. Постављена је на лево крило 16. армије Рокосовског, са задатком организовања одбране на 41 километара дугом сектору јужно од Волоколамска, дела Можајске линије. Овај сектор је нападнут 15. октобра. Након двонедељних борби, 316. дивизија је напустила Волоколамск. Заједно са остатком 16. армије, дивизија се повлачила ка Москви. Иако је претрпела тешке губитке, 316. дивизија је успела да знатно одложи напредовање непријатеља ка Москви, купујући време за браниоце града. Панфилов 11. новембра добија и свој трећи Орден Црвене заставе.

Нова линија одбране 316. дивизије, близу села Добосеково, била је прегажена од стране Немаца 15-16. новембра. Претња по крило Рокосовског била је тако велика да је Ставка ангажовала 78. сибирску стрељачку дивизију из резерве. Војници 78. дивизије су се повукли након три дана, али је напредовање Немаца ипак било успорено.

Народни комесар одбране је 17. новембра написао наредбу којом 316. дивизија добија статус гардијске јединице, истовремено је преименујући у 8. гардијску стрељачку дивизију. Група дописника 18. новембра долази у посету командном месту Панфилова у селу Гусењово. У току информисања дописника, дошло је до минобацачког напада на село, у коме гине сам Панфилов.

Осма гардијска стрељачка дивизија је 23. новембра, у част погинулог команданта, добила право да имену јединице придружи и придев „Панфиловска“, а сами припадници јединице се називају “Панфиловцима“. Панфиловска ће касније учествовати у противнападу совјетских снага, којим ће немачке снаге бити одбачене од Москве.

Панфилов је 12. априла 1942. постхумно одликован орденом Хероја Совјетског Савеза. Сахрањен је на гробљу Новодевичје, уз још два хероја Совјетског Савеза, Лева Доватора и Виктора Талалихина.

Споменик Панфилову, Талалихину и Доватору

Николaj Александрович Лунин

Николај Александрович Лунин (1907-1970), совјетски адмирал и Херој Совјетског Савеза.

Лунин је рођен у Одеси, у војничкој породици. Студирао је поморску академију у Ростову, након чега прву службу добија на танкеру Азнефт. У морнарицу ступа 1935, а три године касније бива ухапшен. Пуштен је на слободу након 13 месеци, када и прелази у подморничаре.

Лунин 1941. добија команду над подморницом Щ-421. Овом подморницом извршава неколико успешних патрола, потапајући немачки транспортни брод. Последњег дана фебруара 1942. Лунин постаје командант подморнице К-21. Овом подморницом је извршен неуспели напад на немачки бојни брод Tirpitz. Подморница је имала задатак праћења и напада немачких конвоја. 5. јула у 1622 подморница остварује акустични, а у 1700 и визуелни контакт са групом непријатељских бродова (бојни брод Tirpitz, тешких крстарице Admiral Scheer и Admiral Hipper и осам разарача). Лунин је одлучио да изврши напад и кренуо у маневар. У 1801 часова је из крмених цеви лансирао четири торпеда, након чега узима већу дубину роњења. Након одређеног времена, на К-21 су чули две велике експлозије и серију мањих. Лунин је био уверен да је погодио Тирпица, мада је било сумњи да је једно торпедо погодило Тирпиц, а друго разарач из пратње. Лунин је по повратку у базу известио о потапању једног разарача и оштећењу на Тирпицу. Са немачке стране није било никаквих извештаја, што се може узети и као разлог због чега није уследио напад немачких разарача на подморницу након њеног напада.

Током девете патроле са К-21, Лунин врши напад на норвешке рибарске бродове, при чему потапа једну, а оштећује три рибарице. Оваква акција није била одобрена од стране команде, али Лунин није сносио никакве последице.

Свеукупно, током Другог светског рата, Лунин је известио о потапању 17 бродова, али је након рата  – на основу документације – потврђено потапање 4 брода: 2 транспортна, 1 брод база подморница и 1 рибарица.

1943. постаје командант бригаде подморница Северне флоте, а две године касније бива унапређен у чин контра адмирала.

Након рата, учествује у совјетским истраживањима Арктика и Антарктика. Пензионисан је 1962, а преминуо 1970. Сахрањен је на војничком гробљу у Санкт Петербургу.

Амедео од Аосте

Амедео од Аосте (Amedeo Umberto Isabella Luigi Filippo Maria Giuseppe Giovanni, 1898-1942), италијански племић, командант италијанских снага у Африци.

Након италијанских освајања у Етиопији 1937. године, војвода од Аосте замењује маршала Грацијанија као вицекраљ и генерални гувернер Италијанске Источне Африке. Генерално се сматрало да је он много боље решење од Грацијанија. Као вицекраљ и генерални гувернер, војвода од Аосте је био и командант свих италијанских снага у Еритреји, Етиопији и Италијанској Сомалији.

Након што је Италија објавила рат Великој Британији и Француској, војвода од Аосте је постао командант италијанских снага ангажованих у Источноафричкој кампањи, те је тако руководио почетним напредовањем италијанских снага у Судан и Кенију, и августа месеца нападом на Британску Сомалију.

Јануара 1941. Британци покрећу контранапад, тако да су Италијани морали да пређу у одбрану. Након што је битка код Керена завршила италијанским поразом, брзо су пали и Еритреја са луком Масава. Војвода је 31. јануара известио да располаже са 67 авиона и ограниченим резервама горива. Након утрошка свих залиха, без наде за дотуром нових, војвода од Аосте је сконцентрисао снаге у неколико упоришта. Сам је командовао са 7 000 војника у утврђењу у планини Амба Алаги. Након што је остаои без воде, под опсадом 9 000 британских и 20 000 припадника нерегуларних формација из Еритреје, војвода од Аосте се 18. маја 1941. предао.

Војвода убрзо након предаје бива интерниран у заробљенички логор у Најробију. Умире убрзо након заробљавања, 3. марта 1943. У званичним документима је заведена смрт услед компликација изазваних туберкулозом и маларијом.