HMS Dragon, крстарица

Класа крстарица Danae пројектована је на основу претходне класе крстарица, класе „C“, али је у односу на њу била дужа, како би између надграђа и прамчаног димњака могла да смести и шести топ калибра 152 мм. Такође, двоцевни торпедни апарати који су уграђивани на крстарицама класе „C“ замењени су троцевним код класе Danae, чиме је ова добила импресивно торпедно наоружање од 12 торпедних цеви; тиме је у погледу торпедног наоружања постала најнаоружанија крстарица на свету. Крстарица HMS Dragon наручена је у оквиру прве групе од три брода, те је самим тима имала и стари тип прамца.

Лака крстарица HMS Dragon снимљена током двадесетих година.

Dragon је била један од најбрже изграђених бродова свог времена: кобилица брода је положена 24. јануара 1917, а 29. децембра сите године је поринута. Ипак, у наоружање је уведена тек 10. августа 1918. Наоружана са шест топова калибра 152 мм, лака крстарица HMS Dragon уведена је у наоружање прекасно да би узела било какво учешће у Првом светском рату.

Из наоружања је повучена 20. децембра 1928, након чега пролази кроз свеобухватни ремонт, када између осталог, бива демонтиран хангар за смештај хидроавиона. Ремонт је завршен 22. јануара 1930, након чега обавља мање битне задатке широм света. У резервну је пребачена јула 1937.

Са порастом тензија у Европи током тридесетих година, крстарица је извучена из резерве, модернизована и поново активирана. На почетку Другог светског рата, лака крстарица Dragon патролира у подручју Шетландских острва, са задатком борбе против немачких подморница. Новемба 1939. се прикључује британској потери на немачки џепни бојни брод Admiral Graf Spee; половином септембра 1940. узаптила је разарач Touareg Вишијевске Француске, а осам дана касније учествује у операцији Menace против снага Вишијевске Француске у Дакару, потапајући подморницу Persee и дејствујући по луци. Децембра исте године учествује у потери за немачким рејдером Admiral Scheer, да би у периоду између јануара и новембра 1941. извршавала задатке пратње савезничких конвоја на Атлантику. Јануара 1942. и маја 1942. делује у подручју Цејлона и Мадагаскара, а јуна 1942. се враћа у Британију на ремонт.

Лака крстарица HMS Dragon 15. јануара 1943. бива предата пољској ратној морнарици. Пољаци су је у свој састав уврстили под истим именом. У бродоградилишту Camell Laird је извршена модернизација; брод добија радар, нове генераторе и наоружање. У периоду од августа 1943. и током прве половине 1944, брод се налази у бази Скапа Флоу, одакле се упућује на задатке пратње конвоја. Након обуке за учешће у десантним операцијама, крстарица током операције савезничког искрцавања на Нормандију дејствује по немачким положајима са удаљености од 4 км.У вече 6. јуна, крстарица мења положај са плаже Sword на плажу Juno и наставља са првобитним задатком; наредног дана дејствује по немачким положајима код Кана, да би је квар на средствима везе приморао да прекине са даљом подршком савезничких јединица на копну. Касније тог истог дана, након поправке на средствима везе, брод наставља да дејствује по копну, овог пута по деловима 21. оклопне дивизије у близини Варавила; 9. јуна долази до размене ватре са обалском батеријом код Холугата. Задаци ватрене подршке су се наставили све до 17. јуна, након чега лака крстарица Dragon прати британски бојни брод HMS Nelson у Портсмаут. Пред обалу Нормандије се враћа 7. јула како би извела завршно дејство по немачким положајима код Кана, међутим, немачко торпедо са посадом је у јутро 8. јула погађа; експлозија торпеда је изазвала пожар у трећој муницијској комори, која је морала бити полављена. Брод је након плављења добио нагиб преко левог бока, што је делимично компензовано окретањем свих купола преко десног бока.

Оштећења задобијена у нападу пред Нормандијом била су велика али их је било могуће поправити. Међутим, услед старости брода, одлучено је да се одустане од поправке. Тако је са брода 10. јула искрцана посада, 15. јула је разоружан а већ дан касније избачен из оперативе и отегљен у луку Мулбери где је дат у резалиште, које ће га претворити у део лукобрана.

HMS Belfast, лака крстарица

HMS Belfast на мору.

Британска краљевска морнарица је 1936. године желела да набави два брода који би у суштини били увећана  и унапређена верзија лаке крстарице класе Southampton. Две нове крстарице су требале да имају 16 топова калибра 152 мм у четири куполе и депласман од 10 000 тона, што је било дозвољено Поморским споразумом из Вашингтона. На несрећу, производња главног наоружања у оволиком броју била је немогућа те је британски Адмиралитет смањио захтеве на дванаест топова у четири куполе. Тиме је направљен простор за додавање оклопа и средстава противваздушне заштите. Направљена су само два брода ове класе, који су названи Belfast и Edinburgh, а по крстарици Edinburgh је именована и ова подкласа класе Town.

Лака крстарица HMS Belfast поринута је на дан Св. Патрика, 17. марта 1938, а  у опертиву је уведена 5. августа 1939.

Септембра 1939, крстарица HMS Belfast учествује у поморској блокади Немачке. Почетком октобра исте године узаптила је немачки путнички брод SS Cap Norte, који је покушао да пробије блокаду и да се врати у Немачку маскиран у неутрални брод.

Међутим, 21. новембра 1939. HMS Belfast наилази на мину коју је положила немачка подморница U-21, при чему задобија тешка оштећења трупа и погонског комплекса; услед ових оштећења, брод ће бити ван строја нареде три године.

Оштећење трупа, снимљено након извлачења брода у суви док.

Након извршених поправки, крстарица повећава депласман на 11500 тона и новембра 1942. се враћа у службу као командни брод 10. сквадрона крстарица. У овом периоду крстарица обавља задатке ескорта поморских конвоја којима је снабдеван Совјетски Савез. Између конвоја, HMS Belfast патролира морима заједно са британским бојним бродовима и носачима авиона.

Прво право ватрено крштење долази учешћем у бици код Северног рта, када се HMS Belfast заједно са још једним бојним бродом, једном тешком и две лаке крстарице и девет разарача сукобљава са немачким бојним бродом DKM Scharnhost и потапа га.

Крстарица HMS Belfast се враћа у Британију након што је марта 1944. учествовала и у нападу на немачки бојни брод DKM Tirpitz. Јуна 1944. учествује у операцији савезничког искрцавања на Нормандију, када има улогу командног брода у пловном саставу који је пружао ватрену подршку искрцавању за британске и канадске снаге на плажама Голд и Џуно.

Отварање ватре са лаке крстарице HMS Belfast током артиљеријске припреме искрцавања на Нормандију.

Оставши у овом подручју наредних пет недеља, HMS Belfast је обезбеђивала импресивну ватрену подршку британским и канадским снагама док су се ови пробијали копном. Након пружања ватрене подршке у опeрацији Charnwood (заузимање Кана), HMS Belfast се враћа у Британију на краћи ремонт и одмор пре него што исплови за Далеки Исток, Када је стигла на Пацифик, HMS Belfast учествује у операцијама које су имале за циљ протеривање јапанских снага из Малаје, али је капитулација Јапана учинила ова дејства непотребним. Ипак, крстарица остаје на Пацифику као транспортни брод за хиљаде ратних заробљеника из јапанских логора, али и као патролни брод током Кинеског грађанског рата.

Пет година касније, HMS Belfast учествује у рату у Кореји, где обезбеђује ватрену подршку за јединице Уједињених нација. Ватрена подршка је започела 11 дана након почетка инвазије и трајаће читавих 404 дана.

Ватрена подршка УН снага на копну, Кореја.

Након ремонта који је трајао од јануара 1956. до јануара 1959, HMS Belfast се користи углавном на вежбама, да би након три године била избачена из активне службе.

Захваљујући напорима Империјалног музеја рата, HMS Belfast није завршила своју каријеру у старом гвожђу већ је октобра 1971. постала брод музеј у близини чувеног Тауер бриџа на Темзи.

Лака крстарицa HMS Belfast данас, као брод музеј на Темзи.

Тактичко-техничке карактеристике

Тип лака крстарица
Класа Town, подкласа Edinburgh
Порекло Велика Британија
Положена кобилица 10. децембра 1936. године
Поринута 17. марта 1938. године
Уведена у употребу 5. августа 1939. године
Депласман 11 553 т
Дужина 186,99 м
Ширина 19,3 м
Газ 6,02 м
Погонска група 4 котла Admiralty, 4 гасне турбине Parsons, снаге 80 000 КС
Брзина пловљења 32 чв
Посада 850 чланова
Наоружање 1939: 12х152мм, 12х102мм, 16х40мм, 8х13мм, 6хТЦ533мм
Оклопна заштита главни појас: 114 мм
куполе: до 102 мм
палуба изнад муницијских комора:76 мм
палуба изнад машинског простора: 51 мм
водонепропусне преграде: 63,5 мм
Аеро компонента 2 х Supermarine Walrus

Молотов, лака крстарица

Лака крстарица Молотов је четврти брод из класе лаких крстарица Пројекта 26, а друга крстарица из поткласе Пројекта 26бис. Коришћена је током Другог светског и Хладног рата.

Лака крстарица Молотов

Опис

Крстарице Молотов и Максим Горки, обе Пројекта 26бис, разликовале су се од крстарица Пројекта 26 највише по снажнијој оклопној заштити. Труп брода је био дуг 187 метара на воденој линији, односно 191,4 м преко свега. Ширина бродског трупа остала је иста и она је износила 17,66 м, док се газ кретао у распону од 5,87 до 6,3 м, зависно од депласмана брода, који се пак кретао од 8 048 т (стандардни) до 9 574 т (пуни депласман).

Парне турбине, совјетске производње, снаге 129 750 КС обезбеђивале су броду максималну брзину пловљења од 36,72 чворова. Аутономија брода, уколико би пловио брзином од 18 чворова, износила је 4 220 наутичких миља.

Од бродског наоружања, лака крстарица Молотов је располагала са девет топова калибра 180 мм, шест топова калибр 100 мм, девет полуаутоматских топова калибра 45 мм, четири митраљеза калибра 12,7 мм и шест торпедних цеви калибра 533 мм.

Молотов је био први совјетски ратни брод опремљен радаром, и то моделом Редут-К, који је коришћен током целог рата. Радар Редут-К је био домета 64,8 наутичких миља, а настао је модификацијом радара РУС-2, који се користио на копну. Током 1944. је додат радар за управљање ватром, совјетске производње, Марс-1.

Ратне модификације

Током 1943. године полуатоматски топови калибра 45 мм су замењени са 12 аутоматских топова калибра 37 мм, а додата су и два митраљеза калибра 12,7 мм. Катапулт је још током 1942. године демонтиран са брода, да би се током 1943. уградио модификовани катапулт ЗК-1, са којим је успешно лансиран ловац Supermarine Spitfire. Међутим, овај концепт је касније напуштен.

Спитфајер на палуби лаке крстарице Молотов.

Оперативна употреба

Кобилица крстарице је положена 14. јануара 1937, а у оперативу је уведена 14. јуна 1941, на време за учешће у Другом светском рату. Као једини брод који је имао радар, крстарица Молотов је за почетни период операције Барбароса остала у Севастопољу, чиме је обезбеђивала податке о немачким нападима из ваздуха.

Напредовање немачких снага крајем октобра 1941. приморали су крстарицу да пребазира у Туапсе, где је наставила да обавља задатак упозоравања од напада из ваздуха. Поред тога, из топова бродске артиљерије је дејствовано по немачким положајима у близини Феодосије, када је испаљено близу 200 пројектила калибра 180 мм.

У периоду од 24. до 28. децембра 1941, крстарица Молотов помаже у транспорту 386. стрељачке дивизије из Потија за Севастопољ. Током искрцавања људства, 29. децембра немачка артиљерија успева да оштети крму брода, али без обзира на оштећења, крстарица узвраћа ватру и дејствује по немачким положајима са 205 пројектила калибра 180 мм и 107 пројектила калибра 100 мм. У повратку, крстарица евакуише 600 рањеника.

У ноћи 21/22. јануара 1942, док је била на везу у луци Туапсе, јака олуја је бацила брод на моло, при чему је страдао прамац брода. Већи део следећег месеца, крстарица проводи у поправци прамца. Прамац је делимично поправљен, што је за последицу имало смањење максималне брзине брода за неколико чворова.

Током извођења борбених дејстава совјетских снага на Керчком полуострву, крстарица Молотов је више пута ангажована на пружању ватрене подршке и то је трајало до 20. марта, када је крстарица повучена у Поти ради поправки. Средином јуна, Молотов превози 2 998 припадника 138. стрељачке дивизије у Севастопољ, да би током искрцавања људства дејствовала и по немачким положајима; из Севастопоља је евакуисала 1 065 рањеника и 350 жена и деце. Након евакуације рањеника и нејачи, крстарица Молотов довози појачање од 3 855 људи, а у повратку евакуише још 2 908 рањеника и избеглица.

Приликом повратка са бомбардовања положаја код Феодосије, 2. августа, торпедни бомбардер Heinkel He-111 у садејству са италијанским торпедним чамцима напада крстарицу Молотов и успева да јој откине 20 метара крме. Ово оштећење је смањило брзину пловљења брода на 10 чворова, док се управљање бродом вршило помоћу погонских мотора. Поправка бродског трупа је извршена у Потију, уградњом крме са недовршене крстарице Фрунзе, кормила са недовршене крстарице Железњаков, кормиларског уређаја са крстарице Каганович и подморнице Л-25. Поправка је трајала до 31. јула 1943, те брод захваљујући Стаљиновој наредби да се ни један од ратних бродова у Црном мору не може користити без његове изричите дозволе – више није ни исповљавао.

Фрунзеова крма на Молотову

Након завршетка рата, крстарица Молотов је упућена на ремонт, како би се коначно отклониле последице оштећења брода из августа 1942. године. У октобру 1946. долази до несреће, када у експлозији у простору за манипулацију муницијом за куполу број два гине 22, док је 20 чланова посаде рањено. Крајем четрдесетих година Молотов се користи за испитивање радара намењених за уградњу на крстарице класе Чапајев и Свердлов.

Након модернизације, Крит, јун 1967. године

Послератна модернизација брода је започета 1952. и трајала је до 28. јануара 1955. Као део пакета модернизације, Молотов је добио радаре ваздушне и површинске ситуације, као и радаре за управљање ватром. Сво лако противавионско наоружање је замењено са једанаест двоцевних топова калибра 37 мм, док су топови калибра 100 мм монтирани у куполе са електропокретањем Б-34УСМА. Торпедне цеви су демонтиране, као и сохе за чамце и опрема за хидроавионе. Пројекат модернизације крстарице Молотов је коштао колико и две трећине цене крстарице класе Свердлов.

Б34 УСМА

До другог губитка чланова посаде у мирнодопско време долази 29. октобра 1955, када је брод ангажован на спашавању након што је бојни брод Новоросијск наишао на мину; пет чланова посаде је изгубљено када се бојни брод услед продрле воде преврнуо, скоро три часа након експлозије.

Крстарица Слава у Севастопољу, 1971. године

Августа 1957. долази до промене имена брода у Слава, а након што је Вјачеслав Молотов избачен из владе због неуспешне завере против Никите Хрушчова.

Сада крстарица Слава, била је ангажована у Средоземљу јуна 1967, као подршка Сирији током Шестодневног рата. У Средоземље поново долази 1970. године као помоћ разарачу Бравый који се сударио са британским носачем авиона HMS Ark Royal.

Крстарица Молотов (Слава) је завршила у резалишту у близини Севастопоња априла 1972. године.

Крстарица Слава (Молотов) у резалишту

 

Максим Горки, лака крстарица

Лака крстарица Максим Горки (рус. Максим Горький), трећа је по реду крстарица класе Киров, али се због разлика у односу на прва два брода из класе сматра подкласом. Као таква, добила је ознаку подкласе Пројект 26бис. Крстарица је коришћена у Другом светском и Хладном рату.

Лака крстарица Максим Горки

Опис

Труп крстарице је дуг 187 м на воденој линији, док је дужина преко свега износила 191,4 м. Ширина трупа је износила 17,66 м, док се газ, зависно од депласмана, кретао од 5,87 до 6,3 м. Стандардни депласман крстарице је износио 8 177 тона, док је пуни депласман износио 9 574 тона. Максимална брзина пловљења, остварена током испитивања, износила је 36,72 чв, што је било нешто мање од пројектоване брзине од 37 чв. Аутономија пловљења је износила 4 220 наутичких миља брзином од 18 чворова.

Примарно наоружање брода које се састојало од девет топова калибра 180 мм било је распоређено у три троцевне куполе, од којих су две биле прамчане, а једна крмена. Секундарно наоружање, шест једноцевних топова калибра 100 мм, налазило се на боковима брода у висини крменог димњака. Лако противавионско наоружање су чинили полуатоматски топови калибра 45 мм, девет оруђа, и четири митраљеза ДШК калибра 12,7 мм. Поред артиљеријског наоружања, крстарица је располагала и торпедним наоружањем, и то са два троцевна торпедна апарата калибра 533мм.

Ратне модификације

Током Другог светског рата, на лакој крстарици Максим Горки су извршене измене по питању наоружања и то замена топова калибра 45 мм са 15 аутоматских топова калибра 37 мм, додата су два митраљеза ДШК и два четвороцевна митраљеза Vickers MkIII.

Крстарица у тренутку избијања Другог светског рата није имала радар, већ га је добила тек 1944. године, када су уграђени британски радари, добијени путем програма LendLease.

Оперативна употреба

Кобилица брода је положена 20. децембра 1936. године у Лењинграду, као кобилица нешто модернији брод у односу на прве две изграђене крстарице класе Киров. У море је поринута 30. априла 1938, а опремање брода је завршено 12. децембра 1938. Одмах по избијању рата, крстарица Максим Горки је упућена на задатак заштите совјетских минополагача у Ришком заливу. Међутим, крстарица Максим Горки, заједно са још једним разарачем из пратње наилазе на немачко минско поље и оба брода остају без прамца. Максим Горки успева да доплови до луке, где су извршене привремене поправке. Након тих захвата, Максим Горки је пребазиран у Талин, а касније у Кронштат. У Кронштату је направљена нова прамчана секција трупа, која је 21. јула постављена на брод.

Маким Горки са откинутим прамцем

Угадња нове прамчане секције трупа

Већи део остатка рата, крстарица Максим Горки, проводи блокирана у Лењинграду и Кронштату, тако да је једино што је могла учинити било то да пружа ватрену подршку браниоцима Лењинграда. Тако је 4. септембра 1941. испалила 285 пројектила калибра 180 мм, јануара 1944. у офанзиви Красноје село – Ропша (операција „Јануарски гром“ или „Нева 2“) 700 пројектила калибра 180 мм. Такође, дејствовала је по финским положајима током офанзиве Виборг-Петропавловск јуна 1944. Крстарица је често трпела мања оштећења током немачких артиљеријских и ваздушних напада, али су та оштећења брзо поправљана. Брод је дуже време био ван оперативе у зиму 1942-43, када је горња палуба добила додатну оклопну заштиту дебљине 37 мм.

Након рата, крстарица Максим Горки је имала част да децембра 1950. учествује у тестирању првог совјетског морнаричког хеликоптера, модела Камов Ка-10. Средином 1953. године је започео велики ремонт брода. Ремонтом су требали бити обухваћени погонски комплекс, радар, системи за управљње ватром, противавионски топови… Совјети су планирали да уграде и противторпедну заштиту, чиме би се депласман брода повећао за око 1000 тона, што би се одразило и на брзину и даљину пловљења. Совјети су 1955. године извршили поновно сагледавање радова на ремонту брода и закључили да ремонт неће дати жељени резултат – модерни ратни брод, те су стога обуставили ремонт. Како Совјетима није био потребан ни као брод за тестирање ракетног наоружања, 18. априла 1959. је продат у старо гвожђе.

 

Ворошилов, лака крстарица

Ворошилов, совјетска лака крстарица класе Киров (Пројект 26), у оперативној употреби током и након Другог светског рата. Није учествовала у поморским бојевима, али је успешно коришћена на задацима пружања ватрене подршке јединицама на копну. Изрезана је у старо гвожђе 1973. године.

Опис

Труп крстарице био је дуг 191,3 а широк 17,66 метара. Стандардни депласман је износио 7890 т, док је пуни депласман износио 9436 тона. Две парне турбине су се показале снажнијим него што се процењивало, тако да су са 122 500 КС обезбеђивале крстарици максималну брзину пловљења од 37 чворова, без обзира што је имала већи стандардни депласман од пројектованог.

Наоружање је било идентично наоружању лаке крстарице Киров и састојало се од девет топова калибра 180 мм у три троцевне куполе, по шест топова калибра 45 и 100 мм, четири митраљеза ДК калибра 12,7 мм и шест торпедних цеви калибра 533 мм.

Ратне модификације

Ворошилов је избијање Другог светског рата дочекао без радара, да би тек 1944. добио британске радаре из Lend-Lease програма. Тако је један радар Type 284 и два Type 285 били коришћени за управљање ватром батерија примарне артиљерије, један Type 291 за праћење ваздушне ситуације, док се ватром противавионских топова управљало путем два радара Type 282.

Оперативна употреба

Иако је крстарица била поринута 28. јуна 1937, радови на опремању брода су због чекања на погонски комплекс трајали до 20. јуна 1940. Након што је Немачка напала Совјетски Савез, крстарица Ворошилов 26. јуна 1941. учествује у здруженом нападу совјетских поморских и ваздушних снага на румунску луку Констанцу, када задобија и оштећења од активирања мине из одбрамбеног минског поља које су поставили Румуни ради заштите луке. Три месеца након прве акције дејствује по немачким и румунским јединицама које су напредовале ка Одеси; том приликом је испалила 148 пројектила калибра 180 мм. Након тога бива пребачена у Новоросијск, где задобија оштећење у немачком ваздушном нападу на луку. Наиме, немачке Штуке су погодиле крстарицу са две бомбе, од којих је једна изазвала пожар, који је уграђен продором воде насталим дејством друге бомбе. Крстарица је морала бити отегљена у Поти ради поправке, које су потрајале до фебруара 1942. Месец дана након извршених поправки, крстарица Ворошилов бива ангажована ради дејства по непријатељским положајима у близини Феодосије. Положаји су гађани у два наврата, 19. марта и 3. априла, али крстарица бива оштећена дејством немачких бомбардера Ju-88, након чега одлази у Батуми на мање поправке.

Крстарица Ворошилов у Севастопољу

Након извршених поправки, крстарица Ворошилов 8. и 11. маја пружа атрену подршку совјетским јединицама око Керча и Таманског полуострва. Једна од турбина се крајем маја покварила, док је крстарица била на задатку превожења 9. бригаде морнаричке пешадије из Батумија за Севастопољ, након чега одлази ван строја до 24. јула 1942.

Првог дана децембра 1942, док се налазила на задатку бомбардовања Змијског острва, заједно са разарачем Сообразитељни, крстарица је наишла на мину, али је успела да на сопствени погон дође до луке Поти. Током кратког бомбардовања, крстарица је успела да испали 46 пројектила калибра 180 мм и 57 пројектила калибра 100 мм; успела је да погоди радио станицу, објекте за смештај људства и светионик, али није успела да нанесе значајније губитке. Два минска баража која су штитила острво били су положени у ноћи 29/30. октобра и 5. новембра 1942. од стране румунских минополагача Amiral Murgescu и Dacia, заједно са румунским разарачима Regina Maria и Regele Ferdinand.

Крстарица Ворошилов у Батумију, 1942. година

Након повратка у оперативу, крстарица Ворошилов крајем јануара 1943. са 240 пројектила калибра 180 мм подржава совјетске снаге у искрцавању иза немачких линија током битке за Кавказ. Средином фебруара бива пребазирана из Потија у Батуми.

Мађутим, након губитка три совјетска разарача који су дејствовали по немачким снагама у повлачењу са Таманског мостобрана 6. октобра 1943, крстарица Ворошилов је повучена из активних борбених дејстава. Овај губитак је натерао Стаљина да забрани ангажовање великих поморских јединица без његове изричите дозволе. Крстарица је 18. августа 1944. пребазирала у Новоросијск, а 5. новембра исте године у Севастопољ. Осмог јула 1945. бива одликована Орденом Црвене заставе.

Приликом модернизације брода, која је започета априла 1954. године, руководство совјетске Ратне морнарице доноси закључак да није рентабилно модернизовати крстарицу Ворошилов, те да ју је могуће реконструисати у брод за испитивање ракетног наоружања. Брод добија ознаку Пројект 33; сво наоружање је уклоњено, измењени су надграђе и јарболи. У оперативу је уведена 31. децембра 1965, под ознаком ОС-24. Након употребе у процесу испитивања ракетног наоружања, ОС-24 6. октобра 1972. бива реконструисан у хулк за смештај људства, када добија ознаку ПКЗ-19. Почетком марта наредне године брод је продат у старо гвожђе. Један пропелер и сидро су сачувани као експонати у Севастопољу.

Крстарица Ворошилов као ОС-24

Крстарица Ворошилов као ОС-24

ПКЗ-19

ПКЗ-19

Киров, лака крстарица

Киров, лака крстарица истоимене класе (Пројект 26) совјетске Ратне морнарице. Коришћена је у Зимском рату, Другом светском рату и током Хладног рата. Августа 1961. је рекласификована у школски брод, а крајем фебруара 1974. године изрезана у старо гвожђе.

Лака крстарица Киров

Опис

Лака крстарица Киров је била дуга 191,3 м, широка 17,66 м и са газом између 5,75 и 6,15 метара, зависно од депласмана. Стандардни депласман је износио 7890 тона, док је пуни депласман износио 9436 т. Парне турбине снаге 113 500 КС обезбеђивале су максималну брзину пловљења од 35,94 чворова.

Када је реч о наоружању, лака крстарица Киров је располагала са девет топова калибра 180 мм у три троцевне куполе, шест једноцевних топова калибра 100 мм, шест полуаутоматских топова калибра 45 мм и четири митраљеза ДК калибра 12,7 мм. Поред артиљеријског, располагала је и торпедним наоружањем, које се састојало од два троцевна торпедна апарата са цевима калибра 533 мм.

Ратне модификације

На Кирову је до 1944. године извршена замена полуаутоматских топова калибра 45 мм са десет аутоматских топова 70-К калибра 37 мм, са борбеним комплетом од 1000 граната по топу; додата су и два митраљеза ДК калибра 12,7 мм и један четвороцевни митраљез Vickers Mk III, добијен путем програма Lend-Lease.

Киров у тренутну избијања рата није имао никакав радар, да би 1944. године такође путем Lend-Lease програма, добио британске радаре. Радар Type 291 је коришћен за праћење ваздушне ситуације, док су један радар Type 284 и два Type 285 коришћени за управљање ватром топова главне бродске артиљерије; ватром противавионске артиљерије се управљало помоћу два радара Type 282.

Послератна модернизација

Након рата, у периоду од 1949. до 1953. године је извршен комплетни ремонт брода. Секундарно наоружање је модернизовано уградњом електропокретаних лафета за топове 100 мм, док је систем управљања ватром замењен системом Зенит-26 са стабилисаним директорима СПН-500. Сви лаки противавионски топови су замењени са девет двоцевних топова В-11 калибра 37 мм. Такође је извршена и замена свих британских радара совјетским. Са брода је уклоњено сво противподморничко наоружање, као и опрема за прихват и употребу хидроавиона. Иако су овај ремонт и модернизација били скупи, реда величине половине крстарице класе Свердлов, пројекат је био успешан, а брод је остао у оперативи још две деценије.

Оперативна употреба

Кобилица брода је положена у лењинградском бродоградилишту 22. октобра 1935. године. Након нешто више од годину дана, брод је поринут, док је опремање трајало до 26. септембра 1938. године. У састав Балтичке флоте улази у јесен 1938.

Током сукоба са Финцима, Киров 30. новембра у пратњи два разарача (Сметљиви и Стремитељни) испловљава са задатком бомбардовања положаја обалске артиљерије пет километара јужно од Ханкоа. Успева да испали свега 35 пројектила пре него што га је серија блиских промашаја финске обалске артиљерије присилила на повлачење. У тој размени артиљеријске ватре је задобио оштећења која је морао да санира у летонској луци Лијепаја. У луци остаје све до завршетка Зимског рата, након чега одлази у Кронштат где борави од октобра 1940. до 21. маја 1941. године.

Лака крстарица Киров

Немачки напад на Совјетски Савез затиче лаку крстарицу Киров на везу у близини Риге, а брзо немачко напредовање заробљава крстарицу у Ришком заливу. У ноћи 24/25. и 26/27. јуна подржава разараче на задатку минирања Ирбовог мореуза. Након искрцавања горива и муниције, смањује свој газ и уз потешкоће пролази кроз плитке воде канала који повезује острво Муху и копно Естоније, након чега крајем јуна упловљава у Талин. Током одбране Талина, артиљерија са Кирова је обезбеђивала ватрену подршку браниоцима, а крајем августа је у улози командног брода за задатак евакуације флоте из Талина за Лењинград. Остатак рата ће провести блокирана немачким минским пољима у Лењинграду и Кронштату, те је једино могла да пружа ватрену подршку браниоцима Лењинграда. У бројним нападима немачке авијације и атиљерије на град бива оштећена и крстарица Киров, а најзначајнија оштећења задобија 4. и 5. априла када је погађају три авио бомбе и један пројектил калибра 150 мм и оштећују свих шест топова калибра 100 мм, крмени димњак, главни јарбол; тада гине 86 чланова посаде, док је 46 чланова посаде рањено. Поправке брода су потрајале два месеца и током њих је уклоњен катапулт, уграђен је лакши јарбол, а ојачано је противавионско наоружање. Након што је Лењинград почетком 1944. ослобођен, лака крстарица Киров остаје у Лењинграду и средином 1944. учествује у офанзиви Виборг-Петрозаводск, са задатком обезбеђења ватрене подршке јединицама Црвене армије.

Лака крстарица Киров у блокираном Лењинграду

Након завршетка Другог светског рата, Киров приликом испловљавања из Кронштата 17. октобра 1945. наилази на немачку мину, те на поправкама остаје до 20. децембра 1946. године. Погонски комплекс је модернизован приликом ремонта 1949-1953, када су радари, системи управљања ватром и противавионски топови замењени совјетским. Јануара 1956. учествује на маневрима у Северном мору. Две године касније бива преведена у резерву, да би се након две године вратила у активну службу. Након што је 1961. године рекласификована у школску крстарицу, посећује Пољску и Источну Немачку, да би 22. фебруара 1974. била продата у старо гвожђе. Након изласка из флотне листе, са лаке крстарице Киров је демонтирана прамчана артиљеријска купола и постављена у Санкт Петерсбургу као споменик браниоцима Лењинграда.

Прамчана купола лаке крстарице Киров – споменик браниоцима Лењинграда

 

Помоћна крстарица Widder

(HSK 3; Schiff 21; Raider D)

Брод истоветан помоћној крстарици Orion, овај брод је започео свој живот као теретни брод Neumark. Помоћном крстарицом постаје у хамбуршком бродоградилишту Blohm & Voss. У флотну листу немачке ратне морнарице је уписан 30. новенбра 1939. У рубрици командант брода стоји капетан корвете Хелмут фон Руктешел (Hellmuth von Ruckteschell). Након завршетка испитивања и обуке посаде у Балтичком мору, нови рејдер – крштен као Widder, 5. маја 1940. креће за Атлантик. Плови уобичајеном рутом за Атлантик,дуж норвешке обале, око Велике Британије и потом кроз Данска врата. Како то обично бива, овај пут није прошао без инцидената. Помоћна крстарица Widder је имала срећу да умакне британској подморници, а којом је размењена артиљеријска ватра, без губитака и оштећења. У Атлантик улази 20. маја 1940, а шест дана касније долази у наређену зону иззвршења задатка.

На први плен наилази 13. јуна, када је изненадила танкер British Petrol. Радио кабина танкера је уништена артиљеријском ватром. Немачки рејдер је користио маску шведског теретног брода. Како је танкер био празан, командант рејдера није желео да га таквог вуче за собом; посада је прекрцана, а танкер торпедован и потопљен. Тринаест дана касније наилази на други танкер, норвешки Krossfon. Танкер је заустављен без и једног хица упозорења. Послат је у Француску, где су га Немци уврстили у састав своје флоте под именом Spichern.

Следећа Widder-ова победа је била контроверзна. Рејдер је 7. јула пресрео британски теретени брод Motomar. Немци су поново до последњег тренутка држали маску неутралног брода. Без упозорења су отворили ватру, циљајући антене и радио кабину. У тренутку када је теретњак показивао намеру да се преда, командант немачке помоћне крстарице је уочио да део посаде трчи ка топу, те је стога наредио да се отвори ватра на брод. У том окршају је настрадало неколико чланова посаде британског теретњака. Морнари који су се прекрцали на британски брод, индентификовали су га као теретни брод Davisian. Након евакуације посаде, брод је потопљен комбинацијом експлозивних пуњења и торпеда.

Шест дана касније наишао је нови плен, британски теретни брод King John. Не желећи да прекрцава заробљенике, фон Руктешел је прекрцао само капетана брода и шефа машине. Остатку посаде је наређено да се укрца у сплавове и чамце за спасавање. Дата им је вода и храна и упућени су ка обали, где стижу након седам дана.

У међувремену, немачки рејдер мења маску: постаје шпански теретни брод El Neptuno. Норвешки танкер Beaulieu бива пресретнут 4. августа. Користећи своју уобичајену тактику, фон Руктешел се приближио танкеру и без упозорења отворио ватру. Већи део посаде је напустио брод и успео да се дочеша сплавова за спашавање, не желећи да постану ратни заробљеници. Командант рејдера није трагао за преживелим бродоломницима, због чега је кренуло негодовање међу посадом. Четири дана касније Widder потапа холанддски теретни брод Oostplein. Преживела посада је укрцана на брод. На листу потопљених бродова 10. августа бива додт једрењак Killoran. Иако се радило о неутралном, финском броду, терет је био британски чиме је сврстан у легитимне циљеве.

Тринаест дна је прошло до следеће акције, када је потопљен теретни брод Anglo Saxon. Немаччка помоћна крстарица је поново пришла врло близу брода и изненадно отворила ватру. Овом приликом је ватра била толико снажна да су сви чамци и сплавови за спасавање који су стајали на палуби били уништени. Тиме је посади остављено да се бори за свега пар сплавова за спасавање. Део посаде је погођен ватром док су покушавали да напусте брод.

Танкер Cymbeline је пресретнут у ноћи 2. септембра. Упркос поготцима са рејдера, везиста са овог брода је неуморно слао позиве у помоћ, што је приморало Руктешела да гађа брод све док није ућуткао радисту. Овог пута, упркос томе што је брод послао позив у помоћ, рејдер је остао на попришту четири сата, тражећи преживеле бродоломнике. Несррећна посада је успела да се дочепа чамаца за спасавање и да се изгуби у ноћи.

Widder-ова наредна жртва наишла је 8. септембра. Уочивши да му се приближава теретни брод, фон Руктешел му је наредио да стане, што је овај и учинио, без слања радио порука. Посади теретног брода Antonios Chandris је наређено да понесе колико год може хране и воде и да у чамциме крене пут афричке обале. Немци су за то време поставили експлозивна пуњења којима су касние послали брод на дно.

Посада помоћне крстарице је наредних неколико дана провела покушавајући да поправи проблематичне моторе, пре него што се срела са немачким помоћним бродовима Eurofeld и Rekum. Пет дана касније, након попуне и прекрцаја заробљеника, помоћна крстарица током вожње потпуно остаје без погона. Труд посаде да оспособи погон се исплатио тек после седмог дана рада. Са оваквим стањем погона, фон Руктешел је затражио дозволу да прекине вожњу и врати се у луку. Захтев му је одобрен, тако да је упловио у Брест 31. октобра 1940, након 178 дна проведених на мору.

По доласку, Хелмут фон Руктешел је одликован Витешким крстом; официри из посаде су одликоване Гвозденим крстом првог реда, а остали чланови посаде Гвозденим крстом другог реда. Помоћна крстарица Widder је касније отпловила за Немачку, где је распоремљена. Касније је уведена у флотну листу као помоћни брод за снабдевање и поправке, под старим именом Neumark. Након рата, служи у британској морнарици под именом Ulysses, да  би 1950. био продат Немачкој. У Немачкој добија име Fechenheim, да би 1955. потонуо код Бергена. Недуго затим је изрезан у старо гвожђе.

Помоћна крстарица Widder је једна од две помоћне крстарице која је преживела рат. Њен командант, Хелмут фон Руктешел, је након рата оптужен и осуђен за ратне злочине. Преминуо је у затвору, јуна 1948, од срчаног удара.

TT карактеристике
Депласман 1600 т
Дужина 152 м
Ширина 18,2 м
Газ 8,3 м
Погон турбина и 4 котла снаге 6 200 КС
Брзина 14 чв
Даљина пловљења 34 000 наутичких миља брзином од 10 чв
Аутономија 141 дана
Посада 364 чланова
Наоружање 6 х 150 мм
1 х 75 мм
1 х двоцевни топ 37 мм
2 х двоцевни топ 20 мм
4 торпедних цеви
92 мине
Аеро компонента 2 х Heinkel He 114B

Тешке крстарице класе Takao

Tешка крстарица Takao на морским испитивањима, 1932.

Почеци јапанских модерних крстарица вежу се за почетак тридесетих година, тачније за 31. јул 1923, када је у састав јапанске царске морнарице уведена лака крстарица Yubari. Овај брод се од ранијих класа лаких крстарица (Tenryu, Kuma, Nagara, Sendai) разликовала и по изгледу, профилу али и иновативним техничким решењима. То није био велики брод, чак и у поређењу са лаким крстарицама других земаља, са стандардним депласманом од 3387 тона. Званично описана као „експериментална лака крстарица“, ова крстарица је изграђена ради тестирања концепта крстарице коју одликују велика брзина пловљења и релативно велике ватрене моћи, са најмање могућем депласманом.

Отац новог пројекта био је конструктор Хирага Јузуру (Hiraga Yuzuru). Он је у лето 1921. предложио градњу крстарице стандардног депласмана од 7 500 тона, брзине 35 чворова, наоружане са шест топова калибра 203 мм и 12 торпедних цеви  калибра 610 мм.  Уградња овако снажног наоружања у односу на депласман било је могуће само применом радикалних метода смањења маса (између осталог, бочни и оклоп палубе су уграђени као елемент уздужне чврстоће бродског трупа).

Градња брода је одобрена октобра 1921. и трајала је од јуна 1922. до јула 1923. Истовремено је одобрен и генерални пројекаткрстарице депласмана 7 500 тона, која ће касније постати класа Furutaka. И ову крстарицу је пројектовао Хирага Јузуру, уз асистирање Фуџимотоа Кикуа. Нова крстарица је требала да надмаши америчку класу крстарицa Omaha и британску класу Hawkins. Граддња две крстарице је одобрена фебруара – марта 1922, а сама градња је започела новембра- децембра 1922.

У међувремену је одржана Поморска конференција у Вашингтону, која је повећала интересовање за градњу крстарица. Одредбама споразума потписаног у Вашингтону ограничен је број капиталних ратних бродова – бојних бродова и носача авиона – али није ограничен број бродова депласмана до 10 000 тона, који су одредбама споразума дефинисани као „помоћни површински ратни бродови“. Тиме је успостављен лимит за градњу крстарица депласмана од 10 000 тона. Стандардни, или Вашингтонски депласман, је била тонажа брода брода са залихама, муницијом и посадом, али без горива, воде и мазива.

Пре Вашингтона, јапанска морнарица је користила нормални деппласман (у британским тонама) који се односио на брод са четвртином залиха горива, три четвртине залиха муниције, половина до две трећине залиха и мазива и без укрцане воде.

Као потписник Споразума, Јапан је био приморан да напусти амбициозан флотни програм „8-8“ – изградњу осам модерних бојних бродова и осам бојних крсташа. Почетком јула 1922. је донет Програм ограничења морнарице, који је предвиђао градњу 59 бродова, међу којима две крстарице стандардног депласмана од 10 000 тона и четири крстарице стандардног депласмана од 10 000 тона. Фуџимото Кикуо је преузео пројекат две крстарице средњег типа, пошто је Хирага био ван земље.

Под притиском Генералштаба, Фуџимото је повећао наоружање ових крстарица, и то на два двоцевна топа 203 мм, четири једноцевних топова калибра 120 мм. Торпедно наоружање није мењано. Назване Aoba и Kinugasa, нове крстарице су имале повећан депласман за 320 тона. Додатна маса је учинила да нова крстарица има мању стабилност од крстарица класе Furutaka, тако да је Хирага након повратка у земљу снажно протестовао.

Крајем 1922. Хирага од Генералштаба добија захтеве за нову крстарицу, депласмана од 10 000 тона, наоружану топовима калибра 200 мм. Захтеви Генералштаба су били следећи:

  • наоружање од осам топова калибра 203 мм у двоцевним куполама, са три куполе на прамцу и једном на крми;
  • противавионско наоружање од четири једноцевна топа калибра 120 мм;
  • торпедно наоружање од осам торпедних цеви калибра 610 мм;
  • заштита виталних делова од индиректног поготка калибра 203 мм и директног и индиректног поготка пројектила калибра 150 мм;
  • заштита машинског простора од мина и торпеда;
  • максимална брзина пловљења већа од 35 чворова;
  • даљина пловљења од 10 000 миља брзином од 14 чворова;
  • могућност крцања два хидроавиона.

Хирага се није у потпуности слагао са изложеним захтевима и сугерисао је повећање бродске артиљерије на десет топова калибра 203 мм (у циљу стицања предности над супарничким крстарицама, које су обично биле наоружане са осам топова калибра 203 мм); проширење противторпедне заштите уградњом преграда у избочине; смањење даљине пловљења на 8 000 миља брзином од 14 чворова и изостављање торпедног наоружања, а ради сигурности самог брода у борбеним дејствима.

Почетком 1923. Фуџимото, под надзором Хираге, почиње да ради на пројекту, усвојивши Хирагине сугестије. Међурим, током следећег Хирагиног пута ван земље, Фуџимото поново долази под удар Генералштаба и бива приморан да дода осам торпедних цеви и два топа калибра 120 мм. Градња четири крстарице, ознаке од 1 до 4, а касније са именима Myoko, Nachi, Ashigara  и Hagura, почиње 1924. године.

Марта 1927, након што је амерички Конгрес одобрио градњу осам крстарица депласмана 10 000 тона, у јапанском Парламенту је потписан програм градње 27 бродова, од којих четири крстарица депласмана 10 000 тона.

Радови на пројектовању су започети 1925. Пројект је представљао унапређену верзију крстарице класе Myoko. Генералштаб је издао следеће захтеве:

  • примарни задатак: заштита сопствених снага и ометање непријатељских снага подршке, као и извршавање задатака извиђања;
  • непријатељ: америчке и британске тешке крстарице;
  • ватрена моћ: десет топова калибра 203 мм са способношћу гађања циљева у ваздуху; осам торпедних цеви калибра 610 мм на горњој палуби и противавионско наоружање исто као код класе Myoko;
  • заштита од индиректних погодака калибра 203 мм и од директних и индиректних погодака пројектила калибра 150 мм;
  • брзина: преко 33 чворова; даљина пловљења 8 000 миља брзином од 14 чв;
  • три хидроавиона;
  • брод мора поседовати опрему и простор да може обављати дужност командог брода.

Коначни планови брода су одобрени од стране Хираге 1926, након његовог повратка из Велике Британије. Иако се заснивао на крстарицама класе Myoko, имао је и одређених унапређења:

  • бољу заштиту муницијских комора;
  • обимну употребу алуминијума, Дукол челика и технологије варења;
  • велики командни мост;
  • нове двоцевне куполе топова калибра 203 мм са могућношћу елевације од 70 степени;
  • ротирајуће двоцевне торпедне апарате на горњој палуби;
  • два катапулта.

Ставке под редним бројевима 1, 2 и 4 су уведене на основу Хирагиних предлога, који је имао информације о последњим конструкцијама британских ратних бродова, укључујући и крстарицу класе Kent, депласмана 10 000 тона. Катапулти су уграђени на основу процена јапанских обавештајаца да ће америчке крстарице класе Washington имати катапулте.

Програм градње ратних бродова из 1927. године је нове крстарице означавао бројевима од 9 до 12 и са суфиксом „А“. Укупна цена коштања градње крстарица је процењена на 113,48 милиона јена (бојни брод Yamato је коштао 281,54 милиона јена).

Четири нове крстарице су имена добила по планинама:

  • 23. јуна 1927, крстарица број 9 је добила име Takao, по планини источно од Кјотоа, до кје крстарица број 10 добила име Atago, по планинии из региона Кјото;
  • 13. априла 1928. крстарица број 12 је добила име Chokai по планини у провинцији Уго, префектуре Јамагата;
  • 11. септембра 1928. крстарица број 11 је добила име Maya, по планини у Хјого префектури.

Крстарице класе Takao су биле највеће крстарице у јапанској царској морнарици. Имале су карактеистичан облик трупа и профил, велики командни мост и високе јарболе и димњаке, што је и иначе била карактеристика Хирагиног рада. Циљ конструктора је био да конструишу ратни брод који ће поразити супарничке бродове, посебно америчке и британске, чак и по цену да пређу депласман ограничен Споразумом. Овакво нарушавање стабилитета брода отклоњено је током главне фазе модернизације 1938-39.

Као и бродови раније, Myoko класе, и крстарице класе Takao су постале прототип за наредну класу бродова, означених са унапређена Takao класа. Априла 1927. Американци су започели градњу шест крстарица (CL-26 до Cl-31); Јапанци су као одговор испланирали градњу четири нове крстарице, које су требале бити грађене у паровима: прве две у времену од 1930-34. и друге две у периоду 1931-35, по цени од по 27,41 милиона јена. У односу на класу Takao, нова крстарица је требала да има и четири нова топа калибра 127 мм, као и нека побољшања у оклопној заштити, посебно око муницијских комора.

Презентација нових планова градње бродова у Парламенту је одложена, након добијања информације о заказаним преговорима о разоружању у Лондону, а који су требали почети јануара 1930. Потписивање Поморског споразума у Лондону 22. априла 1922. је ограничило број крстарица класе „А“ на дванаест, тј. градња крстарица унапређене Takao класе је отказана.

Конструкција бродског трупа се заснивала на конструкцији ранијих бродова, депласмана од 7 100 и 10 000 тона, са уграђеним изменама које је Хирага захтевао. Елементи уздужне чврстоће су се непрекинути протезали дуж читавог брода, чиме је уједно и смањена маса брода, али и закомпликован посао бродоградитељима. Оклопне плоче, како оклопног појаса тако и палубе, израђене су и уграђене тако да су представљале елементе уздужне чврстоће брода. Структура и облик бродског трупа били су углавном базирани на трупу класе Myoko, али са следећим изменама: у градњи је уместо HT челика коришћен Ducol челик, а максимална ширина трупа је била ка прамцу, непосредно иза димњака број један, на ребру 174. Интересантно је да су планови за градњу брода по први пут били израђени у метричким, уместо као до тада у империјалним мерама.

Када је пројекат развоја класе Takao започет, нити једна од крстарица класе „А“ није прошла испитивања, тако да још увек није био познат проблем прекорачења масе. Уштеда на маси кроз примену заваривања уместо закивања. и употребе алуминијума за унутрашње структуре, била је недовољна да компензира веома тешко надграђе брода.

Оклоп је требао да заштити виталне делове брода од директних погодака пројектила калибра 200 мм и директних и индиректних погодака пројектила калибра 150 мм. У брод су уграђени и елементи противторпедне и противминске заштите који су били у облику подводних испупчења и уздужних преграда. Испупчења су била дуга око 93 м. Унутрашњу страну испупчења су формирале уздужне преграде које су биле израђене од два слоја челичних плоча дебљине 29 мм. Прорачуни су говорили да овај вид заштите штити брод од контактне експлозије 200 кг експлозивног пуњења.

Јапански морнарички кругови су захтевали да брод плови максималном брзином од 35 чворова, што је значило да се у брод мора уградити погон снаге 130 000 КС. Морнаричко техничко одељење је пројектовало погонски комплекс који је био директни дериватив погона пројектованог за отказану класу бојних крсташа Amagi. Овај погонски комплекс је већ био уграђен у крстарице класе Myoko, с тим да су код Takao класе изостављени електромотори који су покретали унутрашње осовинске водове. Уместо њих је планирана уградња малих индукционих турбина које би се брзо пребацивале из режима крстарења у режим максималних брзина. Турбине су погоњене паром након што изађе из радног кола великих турбина. Овај систем погона се није показао добрим, те су индукционе турбине демонтиране током ремонта 1938-39.

Наоружање брода се састојало од десет топова калибра 203 мм. Топови су уграђени у новопројектоване двоцевне куполе модела „Е“, а које су пак биле инспирисане куполама на британским крстарицама класе Kent. Модел „Е“ је омогућавао елевацију топова од 70°, али је практични угао елевације био нешто мањи и износио 55°. На прамац брода су уграђене три, а на крму преостале две куполе главне бродске артиљерије.

Куполе главне артиљерије

Секундарно артиљеријско наоружање чинили су топови калибра 120 мм, њих четири. Ови топови ће током ремонта 1942. године бити замењени са четири двоцевних топова калибра 127 мм. За заштиту од напада из ваздушног простора, крстарице класе Takao су у почетку располагале са два противавионска топа калибра 40 мм, монтираних на боковима крменог димњака. Временом ће поред бокова предњег димњака бити дограђени митраљези Vickers калибра 7,7 мм (1932-38). Бродови класе Takao ће временом, до 1944, бити наоружани и са по 60 аутоматских противавионских топова калибра 25 мм. На бочним странама командног моста ће бити уграђени двоцевни митраљези калибра 13 мм.

Пројекат крстарица класе Takao је уградио две тактичке предности: супериорну артиљерију и торпедно наоружање. Торпедно наоружање се састојало из четири двоцевних торпедних апарата за торпеда калибра 610 мм. Конструктор брода је био свестан опасности које је торпедо представљало за брод током битке, те је стога предузео мере којим је умањио ризик по брод и посаду; торпедне цеви су биле изнад горње палубе, а испод палубе са топовима калибра 120 мм, постављене под правим углом у односу на уздужницу брода, чиме је бојеве главе торпеда максимално удаљио од брода. Током ремонта 1938-39. брод ће дуплирати број торпедних цеви.

Торпедне цеви калибра 610 мм

Између надграђа и крмених топова налазили су се катапулти, дужине 19,35 м. Ови катапулти ће касније бити замењени тежим катапултима који су могли да лансирају авионе масе до 4 000 кг.

Посада крстарице је бројала укупно 727 чланова, али је временом, након модернизација, посада постала бројнија – 761 чланова.

ТТ карактеристике
Депласман 9 850 т стандардни
15 490 т пуни
Дужина 203,76 м (преко свега)
Ширина 20,4 м
Газ 6,32 м
Погонска група гасне турбине, 120 000 КС
Брзина пловљења 35,5 чв
Даљина пловљења 8 500 М брзином од 14 чв
Посада 761 чланова
Наоружање новоградња:
10 х 200 мм (5х2)
4 х 120 мм (4х1)
8 ТЦ 610 мм
2 х 40 мм (2х1)
Оклопна заштита главни појас  38 – 127 мм
главна палуба 37 мм
горња палуба 12,7 – 25 мм
преграде        76-100 мм
куполе            25 мм
Авио компонента 1 х Aichi E13A1
2 х  F1M2

Тешка крстарица Prinz Eugen

Немачка крстарица „Принц Еуген“ је по неким изворима увећана класа тешких крстарица „Адмирал Хипер“, која је служила у немачкој ратној морнарици током другог светског рата, а потом била у саставу америчке морнарице. На крају је завршила своју причу у операцији „Crossroads“ (Раскршћа).

„Принц Еуген“ је био трећи брод у својој класи. Као и остали бродови те класе („Адмирал Хипер“ и „Блихер“) и ова крстарица је била изграђена средином тридесетих година. Током конструкције и изградње, овај пројекат је био познат под ознаком Kreuzer J“ (крстарица Ј). Кобилица јој је била положена у бродоградилишту Круп Германија (Krupp Germania) у Килу, 23. априла 1936. године. Укупна цена коштања изградње је тада износила 104,5 милиона Рајхсмарака. Поринут је 22. августа 1938. године, а уврштен у оперативну употребу 1. августа 1940. године. Како је крај рата дочекао „на води“, сматран је „срећним бродом“.

На Балтику…

Тешка крстарица „Принц Еуген“ је узела учешће у бици у Данским вратима, када је заједно са бојним бродом Бизмарк имала задатак да неопажено уплови у Атлантик ради даљих акција. Након одвајања од бојног брода Бизмарк, „Принц Еуген“ је кренуо на југ како би пронашао танкер „Spichern“ и потом извршио припреме за акције гусарења по Атлантику. Након успешног избегавања британских снага које су гониле Бизмарка, „Принц Еуген“ упловљава у француску луку Брест 1. јуна 1941. године. Лука је редовно бомбардована од стране бомбардера РАФ-а и у ноћи 1. јула „Принц Еуген“ је погођен авио бомбом и том приликом је погинуло 60 чланова посаде.

Након губитка бојног брода „Бизмарк“ Хитлер је забранио даље гусарење површинским бродовима. Страхујући од савезничког искрцавања у Норвешкој, желео је да у територијалним водама има све своје капиталне бродове. Заједно са бојним крсташима (негде бојним бродовима) „Шарнхорст“ и „Гнајзенау“, „Принц Еуген“ узима учешће у операцији „Кербер“ (операција пробоја немачких ратних бродоваиз луке Брест за немачке воде кроз Канал), када се враћа у Немачку 12. фебруара 1942. године.

Фебруара 1942. године тешка крстарица „Принц Еуген“ напушта Немачку и креће за Норвешку. Међутим, 23. фебруара бива торпедована од стране британске подморнице HMS Trident. Резултат торпедног напада подморнице била је оштећена крма брода, самим тим и кормило. Након указане „прве помоћи“ од стране посаде, брод се враћа у Кил 16. маја 1942. године на темељну поправку. У ремонту борави до јануара 1943. године. Два каснија покушаја да пребазира у норвешке воде, где је требао да представља опасност по савезничке конвоје, убрзо пропадају, те се брод задржава у домаћим водама и служи за обуку морнара.

Откинута крма брода након торпедовања, фебруар 1942.

Од августа 1944. године брод добија нов задатак: бомбардовање совјетских трупа које се концентришу на обали Балтика и транспорт немачких избеглица на запад. У условима густе магле, 15. октобра 1944. године долази до судара са лаком крстарицом „Лајпциг“, у коме је већа оштећења, наравно, претрпео мањи брод, скоро пресечен на пола. „Принц Еуген“ је остао „у гостима“ код лаке крстарице „Лајпциг“ читавих 14 часова. Након поправке у Готенхафену (Гдиња), наставља са извршењем задатка. 29. марта 1945. године напушта Готенхафен последњи пут, превозећи избеглице за Свинемунде, где упловљава 8. априла 1945. године. Из Свинемундеа испловљава за Копенхаген, где упловљава 20. априла 1945. године. Недостатак погонског горива је значио да је брод „заробљен“ у луци. 7. маја бива стварно заробљен.

Судар са лаком крстарицом Лајпциг, 15. октобар 1944.

USS Prinz Eugen

„Принц Еуген“ је на подели припао РМ САД. Носио је ознаку USS Prinz Eugen (IX-300). Након испитивања и тестова, пребацују је у флоту мета, како би учествовала у операцији „Crossroads“. Ова операција је требала да покаже како се понашају ратни бродови различитих класа и типова на различитим даљинама од места експлозије атомске бомбе. Ова крстарица преживљава обе фазе теста (Able и Baker). Поправке на одређеним местима пропуштања нису спровођене због високе радиоактивности.

Септембра 1946. године у тегљу креће ка Квајалеин атолу, да би се 22. децембра преврнуо преко гребена Енубуј. На тој позицији (8°45’9.49″N 167°40’59.60″E)  је остала до данашњих дана. 1978. године јој је демонтиран пропелер са десног осовинског вода и изложен у немачком морнаричком меморијалном комплексу у Лабоу.

ТТ карактеристике
Димензије
– дужина преко свега 212,5 м
– ширина 21,8 м
– висина 7,2 м
Депласман 15000/18400 т
Погонска група 3 парне турбине Blohm & Voss снаге136000 КС
Брзина 33,5 чв
Наоружање 8×203 мм,
12×105 мм L/65 C/33,
17×40 мм FlaK,
8×37 мм L/83,
28×20 мм MG L/64,
12 торпедних цеви 533 мм
Посада 1600 чланова
Аутономија 7200 миља брзином од 20 чв
Авио компонента 3 авиона Арадо Ар 196

Помоћна крстарица Orion

HSK 1; Schiff 36; Raider A

Помоћна крстарица Orion

Један од првих бродова на коме је извршена конверзија у помоћну крстарицу био је теретни брод Kurmark. Овај брод је у пролеће 1939. ушао у хамбуршко бродоградилиште Blohm & Voss, одакле је у децембру исте године изашао као HSK 1. Команда немачке ратне морнарице је за команданта поставила капетана бојног брода Курта Вејхера (Kurt Weyher). Следећа три месеца су прошла у пробним вожњама и у увежбавању посаде. Марта 1940. помоћна крстарица Орион се отиснула на море, кроз Категат и Скагерак у Северно море. Након проласка Куксхавена направљена је пауза од пар дана, како би се сива боја оплате пребојила и тиме маскирао брод. Помоћна крстарица је наставила пловљење као холандски теретни брод Beemsterdijk.

Вејхер је 6. априла 1940. примио своја наређења и кренуо на север, уз обалу Норвешке, потом опловио Велику Британију и Исланд, након чега је окренуо на југ и кроз Данска врата ушао у Атлантик. То је била уобичајена пловна рута. Први тест за брод и посаду уследио је кроз два дана, када су се немачком рејдеру приближила два британска разарача.

Маска је била уверљива, тако да су Британци прогутали причу о холандском теретном броду. Пре доласка до Данских врата, Orion је два пута мењао маску, прво је био совјетски брод Совтофгфлот, а потом је у водама где је било необично видети совјетски брод – постао грчки теретни брод Rokos.

Вејхеру је наређено да кратко време напада бродовље на Атлантику, пре него што отплови за Индијски океан, како би изазвао пометњу и убедио Савезнике да се већина немачких бродова ангажује у том подручју. Прву прилику за доказивање добија 24. априла, када среће британски наоружани трговачки брод. Вијући немачку заставу, Вејхер је пришао британском броду и наредио му да се заустави; како британски брод није намеравао да стане, а почео је са слањем позива за помоћ, Вејхер је отворио ватру. Британски брод није био дорастао немачкој помоћној крстарици и ускоро је уништен. Посада је напустила брод. Док су Немци укрцавали бродоломнике, Вејхер је могао да прибележи први плен – теретни брод Haxby. Након укрцавања бродоломника, посада помоћне крстарице Orion се постројила на палуби, како би уз све почасти сахранили британске колеге које су погинуле у окршају.

Orion прелази екватор 1. маја, сада као бразилски теретни брод Lloyd Brasilero; 13. маја се сусреће са танкером Winnetou који га допуњава горивом. Око рта Хорн пролази 21. маја, када добија наређење да лови непријатељске бродове дуж аустрлијске обале. Прерушен као холандски теретни брод, рејдер након борбе са тешким морем и претрпљених проблема са погоном долази у своју зону 12. јуна,. Први задатак који је извршила ова помона крстарица у додељеној јој зони био је да положи више од 200 мина на прилазу заливу Хаураки. Након извршења овог задатка, Вејхер се опет сусрео са танкером Winnetou и допунио залихе горива. На неку од ових 200 мина налетео је брод Niagra, који је превозио пешадиску муницију и више од 7 тона злата енглеске банке.

Током доласка у зону, услед тешког мора, помоћна крстарица Orion је остала без свог хидроавиона, тако да су јој сада могућности осматрања биле врло ограничене. Тако се може рећи да је Вејхер имао прилично среће када је осматрач уочио светла на хоризонту. Чекајући да брод прође по крми, Вејхер је извешао немачку заставу и кренуо у лов. Салва из топова је била довољно убедљива и брод је стао. То је био норвешки теретни брод Tropic Sea, са теретом брашна за Британију.  Вејхер је одлучио да не потапа брод већ да га поведе са собом.

Вејхер је пар наредних недеља провео у узалудном трагању за пленом. Током тог времена још два пута се сретао са танкером ради попуне горивом. И коначно се, 10. авгсута, појавио циљ: савезнички теретни брод Triona, који је ипак био брз за немачку помоћну крстарицу и као такав успео да умакне. Након тога, Вејхер одлази у воде Нове Каледоније, где 16. августа пресреће угљар Notou, до врха накрцаног британским угљем. Угљар се предао након првог хица упозорења. Посада је убрзо прекрцана на немачки брод, а угљар потопљен експлозивним пуњењима и артиљеријском ватром.

Након тога, Orion прелази у Тасманско море, где је требало да јој буде последња зона ангажовања пре повретка у Немачку кроз Индијски океан. Овде је Вејхер пресрео теретњак Turakina који је при одбијању предаје успео да пошаље радио поруку и да узврати ватру. Немци су током потере, захваљујући снажнијем наоржању успели да претворе прогоњени брод у горућу олупину. Схватајући да је готово, Вејхер је наредио својим артиљерцима да прекину ватру, а кормилару да се приближи олупини како би прекрцали преживеле. Turakina је изненада отворио ватру, тако да је Вејхер био принуђен да поново отвори ватру. И поред тога што је поново отворена ватра, свестан да је позив у помоћ послат, Вејхер ипак остаје да прихвати преживеле чланове посаде теретњака.

Након овог окршаја, Orion напушта подручје, и упркос томе што га је у два наврата уочио савезнички авион, успева да одржи маску безопасног трговачког брода. Пловио је ка Маршалским острвима, како би се сусрео са помоћним бродом Regensburg. У овим водама Вејхер одлучује да маскира брод у јапански трговачки брод. Међутим, ни један од чланова посаде није знао јапанска слова, тако да су искористили слова која су се налазила на једној ролни филма. Вероватно би неком Јапанцу било чудно име брода „Није погодно за употребу у тропским условима“…

Након извршене попуне, Orion и Regensburg су кренули на позицију сусрета са помоћном крстарицом Komet. Orion 14. октобра пресреће норвешки теретни брод Ringwood, који се предао без борбе. Овај брод није имао терета на себи, а како Orion није могао да јој да довољно горива за пут до Немачке, морао је да га потопи. Ипак, није баш ни да није било користи од тог брода. Наиме, бродски мачак је сасвим успешно потаманио мишеве и пацове на броду који су већ дуже време представљали проблем. Четири дана касније су се коначно срели са помоћном крстарицом Komet, у чијој пратњи се налазио танкер Kulmerland.

Сви немачки бродови су се прерушили у јапанске теретне бродове; на несрећу, два брода су имала индентична имена. Наредног дана се појавио прави јапански брод који је прозрео немачко лукавство. Ипак, Немци су успели да убеде Јапанце да су они безопасни трговци који су се прерушили у јапанске бродове како би се заштитили од савезничких ратних бродова.

Заједничко деловање помоћних крстарица Orion и Komet је уродило плодом 25. новембра, када је пресретнут теретни брод Holmwood. На броду се поред неколико путника – цивила, налазило и 1 300 оваца, што је био одличан извор свежег меса за посаде немачких бродова. Два дана касније, Orion је уочио већи брод који је пловио замрачен. У питању је био новозеландски путнички брод Rangitane, који је одмах по уочењу немачких бродова започео емитовање позива у помоћ. Слање поруке је прекинуто након отварања ватре са помоћне крстарице Komet. Новозеландски брод је био релативно тешко наоружан, алисе због путника на броду није усудио да пружа отпор. Поред више од 100 путника, на броду су се налазиле и веће количине смрзнуте хране. Како су морали да се што пре удаље са попришта, немачки бродови су имали времена само за прекрцај људи.

Два рејдера своју следећу побед односе 6. децембра, када су пресрели и потопили британски теретни брод Triona. Овај пут је било довољно времена и за прекрцај терета. Наредног дана, док су били на путу да нападну Науру, западно од Гилбертових острва, Orion пресреће и потапа два британска теретна брода, именом Triadic и Triaster. Нако нове акције, Orion се враћа са атол Ламотрек, где су извршене поправке на погону и извршена попуна горивом и залихама. Вејхер 6. јануара 1941. напушта Ламотрек, јер је био информиран о могућности да је његова локација откривена. Пребазирао је на острво Муаг, које су држали Јапанци. Ту су настављене поправке на погону. Непосредно пред испловљење, 6. фебруара, Orion завршава попуну залихама и добија хидроавион Nakajima којим је заменио изгубљени Arado.

Јапански хидроавион E8N на палуби помоћне крстарице Orion, 1941; авион је маскиран британском ронделом

Садејство помоћних крстарица Orion и Komet није прошло незапажено. Активнсот савезничких бродова у овом рејону је нагло порасла. Вејдеру је наређено да крене ка Индијском океану. У зону је без већих проблема стигао 15. марта 1941. Наредни месеци ће се показати као врло фрустрирајући. Преко потребан авион Arado Ar-196 добија 10. априла, заједно са 58 врећа поште, што је била и прва пошта коју је посада примила након 369 дна ангажовања. На погону су извршене преко потребне поправке, мада је цео брод вапио за свеобухватним ремонтом. 22. јуна је дошло до лома осовине кормила, након чега је уследило пропуштање воде. Са помоћном крстарицом Atlantis се састаје 1. јула. Након што је прекрцано гориво са Atlantisa, Atlanis се удаљио пловећи ка Индијском океану и Пацифику, док је Orion кренуо на запад, прерушен као јапански теретни брод Yuyo Maru.

Orion је 29. јула окренуо ка северу и након осам месеци без акције, пресрео теретни брод Chaucer. Након што ни једно од десет испаљених торпеда није детонирало, савезнички брод је узвратио ватру и упоредо започео слање позива у помоћ. Orion је био принуђен да потопи теретни брод само артиљеријском ватром, што се и десило након 58 испаљених пројектила. Комплетна британска посада је спашена.

Пловећи даље на север, сада као шпански теретни брод, 20. августа долази у Бискајски залив. У заливу добија пратњу немачких разарача и безбедно долази до Бордоа. Улазак у луку пропраћен је сиренама са свих бродова који су се у том тренутку налазили на везу. Orion је провео на мору 510 дана и за то време превалио 127 000 наутичких миља. Успео је да потопи 77 000 тона савезничког бродовља. Сви чланови посаде су одликовани ратном значком помоћних крстарица, а Вејхер је 24. августа обавештен да је одликован Витешким крстом.

Orion је касније избачен из оперативне употребе и под именом Hektor коришћен прво као брод за поправке, а касније и као школски брод. У последњим месецима рта је активиран, поново као Оrion, са задатком евакуације војника и избеглица са Балтика. Обављајући тај задатак, превезао је преко 20 000 људи.

На своје последње путовање је кренуо 4. маја 1945. Зауставивши се да прекрца посаду са старог бојног брода Schlesien који је налетео на мину пет миља од Свинемундеа, Orion је нападнут од стране совјетских ловаца бомбардера. Иако су артиљерци успели да оборе једног од њих, брод је претрпео два директна поготка бомбама, који су брод тешко оштетили и изазвали пожар. Командант брода је успео да насуче брод на обалу, услед великог пожара који се брзо проширио по броду, могао је само да изда последњу команду, команду за напуштање брода. Између бомбардовања и пожара, живот је изгубило преко 150 људи, међу њима и сам командант брода кбб Асмус.  Олупина брода је исечена у старо гвожђе 1952. године.

TT карактеристике
Депласман 7 021 т
Дужина 148 м
Ширина 18,6 м
Газ
Погон парне турбине Blohm & Voss 6200 КС
Брзина 14,5 чв
Даљина пловљења 35 000 наутичких миља брзином од 10 чв
Аутономија
Посада 376 чланова
Наоружање 6 х 150 мм
1 х 75 мм
2 х 37 мм
4 х 20 мм
6 двоцевних ТА калибра 533 мм
228 мина
Аеро компонента 1 x Arado Ar-196 A-1  (касније замењен авионом Nakajima E8-N1)