Ordnance SBML, лаки минобацач

Британска војска је средином тридесетих година у наоружање својих пешадијских јединица увела минобацач калибра 2-инча, односно 50 мм, модела Ordnance SBML. Радило се о британској варијанти лиценцно произвођеног шпанског минобацача калибра 50 мм, који је пројектовала компанија Esperanza y Cia. За потребе опитовања новембра 1937. је произведена серија од десет минобацача, заједно са по 1600 разорних и димних мина. Испитивања спроведена током фебруара 1938. показала су се као успешна, што је за последицу имало покретање серијске производње.

Комплет минобацача Ordnance SBML

Уобичајену послугу минобацача чинила су два послужиоца, од којих је један држао и усмеравао цев минобацача, док је други члан послуге био задужен за пуњење цеви минобацача мином.

Британци су у време избијања Другог светског рата располагали са око 500 минобацача овог типа. Прва верзија овог минобацача била је означена са MkII упркос томе што се радило о првој верзији; ознака MkI је искоришћена за означавање минобацача сличног калибра али из доба Првог светског рата. Највећа предност овог оруђа лежала је у његовој једноставности (на цеви су биле офарбане беле линије за усмеравање оруђа, није било нишанских справа) и малој маси (није било лафета и тешке подлоге).

Послуга минобацача на положају

Произведено је неколико верзија минобацача, међу којима су биле и верзија са кратком цеви (намењена за наоружавање падобранских јединица) и верзија за уградњу у возила. Поред тога што су у комплету имали стандардне минобацачке мине (разорна, осветљавајућа и димна), минобацач је располагао и мином-мрежом са експлозивним пуњењем намењеном за прављење пролаза у минској препреци.

Минобацач Ordnance SBML уграђен на возило Bren

Минобацач је масовно коришћен у оружаним снагама Велике Британије и земаља Комонвелта, а доста њих је коришћено и у Кореји. У британским оружаним снагама се задржао до осамдесетих година.

Tактичко-техничке карактеристике минобацача

Порекло Велика Британија
Калибар 50,8 мм
Маса 4,8 кг
Дужина 53 мм
Послуга два члана
Маса мине разорна 960 г
димна 910 г
осветљавајућа 600 г
Елевација 45 до 90°
Брзина гађања 8 мина у минути
Ефикаасни домет 460 м

 

БА-20, оклопни аутомобил

Совјети су током тридесетих година за израду оклопних аутомобила Д-8, Д-12 и ФАИ користили шасије конвенционалних возила, модификованих са циљем уградње оклопне заштите. Пројекат возила ФАИ је до 1935. достигао границе развоја на шасији лаког возила ГАЗ-А 4х2, тако да су лака конструкција и ограничена снага погона спречавале уградњу допунског оклопа. Даљи развој је захтевао нову шасију, која ће постати доступна у виду возила ГАЗ-М1 „Емка“, конфигурације 4х2. Возило ГАЗ-М1 је ушло у серијску производњу током 1934-35. године и она се одвијала у погонима фабрике у Њижнем Новгороду.

Како се радило о новој, снажнијој шасији, Совјети су започели са радом на новом оклопном аутомобилу, који ће крајем 1935. године ући у наоружање јединица Црвене армије под ознаком БА-20. Серијска производња је започета у погону завода Виксинскиј, где је на допремљене шасије возила уграђиван оклоп произвођен у заводима Виксунски и Ижорски.

Возило је погоњено мотором снаге 50 КС, те је тако постигнут однос снаге и масе од 21,4 КС/т. Овај однос је дозволио уградњу радио уређаја као стандардне опреме, а што је код ранијих модела оклопних аутомобила посматрано као велики недостатак. Максимална брзина кретања возила је износила око 90 км/ч.

Оригинална шасија ГАЗ-М1 је модификована изменама на диференцијалу, задњој осовини и вешању, а све са циљем могућности уградње боље оклопне заштите.

Возило је наоружано митраљезом ДТ, калибра 7,62 мм, који је био уграђен у цилиндричној куполи. Ова купола ће кроз модернизацију возила бити замењена већом, коничном куполом.

Посада возила је бројала два члана, возача и командира, који је уједно био и нишанџија. Командна возила су имала три члана посаде, пошто им је био придодат радиста.

Једна од новина примењених код овог модела возила био је излаз за случај нужде, који се налази она поду борбеног одељења возила. Иако је био описиван као „десантни“, примарна намена овог излаза била је евакуација посаде у случају када се оштећено возило нађе под непријатељском ватром.

Возило је израђивано у неколико верзија:

– БА-20 ЖД, железничка дресина, произвођена током 1935. године у малом броју примерака; возило је коришћено за извиђање, а имало је могућност замене железничких точкова стандардним за друмски саобраћај. Маса ове верзије возила је износила 2 780 кг и могла је да се креће брзином од 80 км/ч по шинама, када је имала радијус кретања од 540 км. Захваљујући уграђеном радио уређају, посада је бројала три члана. Ова верзија возила интензивно је коришћена на почетку Другог светског рата.

БА-20 ЖД

– БА-20У (командно возило), опремљено антеном у облику рама око горњег дела оклопљеног тела возила. Задња возила из серије су добила штап антену.

БА-20 У

– БА-20М, модернизована верзија возила БМ-20, произвођена 1938. године. По спољном изгледу се разликује по новој широј коничној куполи и радио уређајем модела 71-ТК-3. Стандардна посада возила је бројала три члана. Поред ове куполе и радио уређаја, модернизовано возило је имало већи резервоар горива, капацитета 90 литара, чиме је возило добило и већу аутономију кретања. Први серијски произведени БА-20М су задржали антену у облику рама, каква се налазила на командним возилима БА-20. Ова антена ће касније бити замењена стандардном штап антеном на левој страни борбеног одељења возила, или на поклопцу мотора. Ова верзија ће се производити све до првих месеци 1942. године; укупно је произведено 2 013 примерака БА-20М, у свим верзијама.

Модернизована верзија, ознаке БА-20 М, са финским ознакама

– БА-20М ЖД, мали број оклопних аутомобила БА-20М био је произведен у верзији ЖД. Перформансе возила су биле слићне перформансама возила БМ-20 ЖД.

 Оклопни аутомобил се налазио у наоружању јединица Црвене армије од 1936. године и до краја тридесетих година је постао најбројнији оклопни аутомобил у наоружању совјетских јединица, показавши се као робустан и поуздан. Совејти су га употребили код Халкин Гола против јапанских снага, у нападу на Пољску, Руско-финском рату, као и у првим фазама операције Барбароса, када је највећи броој ових возила био сконцентрисан на територији баличких република и на западу Украјине. Значајан број ових аутомобила се налазио и на истоку Русије, и они су од јуна 1941. до почетка 1942. постепено враћани на Западни фронт. Одређен број возила ће се након почетних борбених дејстава наћи и у строју немачких и финских снага, као ратни плен; Немци ће их у наоружање увести под ознаком Panzerspahwagen BA-202 (r). Треба напоменути и да је мањи број возила коришћен у Шпанском грађанском рату.

Финци поред уништеног оклопног аутомобила БА-20.

 

Mitsubishi Ki-30

Маја 1936, јапанска царска армија је издала тактичко техничке захтеве за лаки бомбардер који би заменио Мицубиши Ки-2 (Mitsubishi Ki-2) и Кавасаки Ки-3 (Kawasaki Ki-3) који су се налазили у наоружању. Прототип Мицубишија Ки-30 (Mitsubishi Ki-30) је први пут полетео 28. фебруара 1937. У лету се добро показао, али је ипак одлучено да се испроба и други прототип, погоњен снажнијим мотором Накађима Ха-5 (Nakajima Ha-5 KAI). Овај прототип је показао одређена побољшања по питању летних карактеристика, а како је са карактеристикама надмашио тражене, није било разлога да се не наручи прва серија авиона. Наручено је 16 авиона, који су испоручени у јануару 1938. Два месеца касније је ушао у серијску производњу. У борби су први пуит употребљени за време рата са Кином тоиком 1938. Показао се као врло ефикасна бомбардер, уз напомену да није дејствовао без ловачке пратње. На почетку рата на Пљацифику ситуација је била слична, али када су Савезници дошли у ситуацију да дејствују по бомбардерима без ловачке заштите – ситуација се драстично променила. Авиони Ки-30 су почели да трпе знатне губитке и ускоро су прешли у јединице другог ешалона.

До 1941, када је прекинута серијска производња, произведено је 704 авиона овог типа. Многи од њих су у завршној фази рата употребљавани као камиказе.

ТТ карактеристике (Ki-30)
Посада 2
Дужина 10,35 м
Распон крила 14,55 м
Висина 3,65 м
Површина крила 30,58 м²
Маса празног авиона 2 230 кг
Максимална полетна маса
Погон 1 × Nakajima Ha-5-kai снаге 950 КС
Максимална брзина 423 км/ч
Крстарећа брзина 380 км/ч
Брзина пењања 8,33 м/с
Долет 1 700 км
Плафон лета 8 570 м
Наоружање 2 × 7,7 мм Type 89
400 кг бомби

Лаки митраљез Vickers-Berthier

Серија лаких митраљеза Vickers-Berthier потиче из француског пројекта, произведеног непосредно пред избијање Првог светског рата. Први пут се појавио 1909, са потписом генерала Андреа Бертијеа (Andre Berthier) као конструктора. Упркос формалном усвајању у наоружање америчких оружаних снага 1917, у САД није никада произвођен, из разлога што није било капацитета за производњу. Након рата, САД нису имале великог интересовања за овај модел митраљеза, да би 1925. британски Vickers откупио лиценцу. Разлог куповине лиценце лежи у томе да су Британци желели да замене Викерсове митраљезе лакшим и поузданијим моделом. Након серије испитивања у британским оружаним снагама митраљез је усвојен у наоружање индијских оружаних снага као стандардни лаки митраљез. Касније је производна линија за производњу овог модела успостављена у индијском граду Ишапуру. По изгледу, овај митраљез био је сличан са митраљезом Bren, али је посматрајући конструкцију – било је доста разлика.

Поред великог уговора за опремање индијске армије, митраљез је извожен у неколико балтичких и јужноамеричких држава, а данас је један од најмање познатих митраљеза Другог светског рата. Разлог томе је искључиво лоша реклама, тј. одсуство било какве рекламе.

Једна верзија митраљеза је успела да се покаже у рату. Ова верзија је била модификована уградњом добоша изнад уводника метака и рукохватом учвршћеним на задњем делу, уместо кундака. Овако, специјално конструсиан митраљез је био намењен за уградњу у отворени кокпит авиона, на месту осматрача. За потребе РАФ је израђен већи број примерака, где су били познати под ознаком Vickers G.O или Vickers K, али је скоро одмах по увођењу дошло до престанка ере авиона са отвореним кокпитом. Митраљез није био погодан за употребу  ускученим, затвореним авионским турелама, тако да се његова употреба у ратном ваздухопловству брзо завршила. Један број је коришћен на авионима типа Swordfish. Велики број ових митраљеза је 1940. извучен из складишта и коришћен где год је требало појачати ПВО, како на аеродромима тако и на другим објектима.

Овај митраљез је масовно коришћен у Северној Африци, нарочито од стране разних нерегуларних формација – најчешће уграђен на тешким камионима и теренским возилима. Показало се као идеално у тој улози, показујући истовремено и како је требало користити оригиналну верзију митраљеза. Ипак, митраљези Bren су захваљујући својој бројности успели да потисну ове врло квалитетне митраљезе из даље употребе.

Vickers G.O.

ТТ карактеристике Vickers-Berthier  Mk3 Vickers G.O.
Маса 11,1 кг 9,5 кг
Дужина 1156 мм 1016 мм
Дужина цеви 600 мм 529 мм
Калибар 7,7 мм 7,7 мм
Брзина гађања 450-600 мет/мин 1000 мет/мин
Брзина зрна на устима цеви 745 м/с
Храњење оквир са 30 метака добош са 96 метака

Лаки тенкови Vickers

Лаки тенкови Викерс (Vickers) потичу из серије танкета развијених и произведених у компанији Карден Лојд (Carden-Loyd) током двадесетих година.  Једна од тих танкета, Carden-Loyd Mk VIII, била је у ствари прототип лаког тенка Викерс Мк.I.  Произведено је свега неколико возила овог модела који су превасходно послужили за стицање увида у то какав би требао бити наредни модел. Мк.I је имао двочлану посаду и малу куполу са митраљезом калибра 7,7 мм.

Лаки тенк Викерс Мк.VIБ

Из модела Мк.I, rayvijen je лаки тенк Мк.IA, који је имао бољу оклопну заштиту, а из кога је 1930. настао лаки тенк Мк.II који је имао модификовану куполу и вешање. Он је представљао основу за касније верзије до лаког тенка Мк.VI. Сви ови лаки тенкови су имали једноставни труп од плоча дебљине од 10 до 15 мм, спајаних заковицама. Почевши од модела Мк.V на даље купола је повећана тако да су у њој била смештена два члана посаде. Тиме је посада тенка нарасла на три члана. Од овог модела је у куполу уграђиван и митраљез калибра 12,7 мм. Од модела Мк.VI уграђиван је и тешки митраљез у калибру 15 мм. Код овог модела је уграђиван и бољи систем хлађења мотора, као и модерније осматрачке справе да би се на крају уграђивао и чешки митраљез Беса калибра 7,92 мм.

Лаки тенкови Викерс су коришћени током тридесетих година и почетком рата. Многи од првих модела су коришћени у Индији и у полицијским јединицама где су се показали као идеални. Ипак, у борбеним дејствима са почетка Другог светског рата су се показали као неадекватни, почевши од слабе оклопне заштите па до мале ватрене моћи. У Француској су се током 1940. користили у првим линијама, што је дефинитивно било погрешно, јер су у суштини то била извиђачка возила. Лаки оклоп и недостатак офанзивног наоружања чинио их је неподесним за борбу против непријатељских тенкова, али је општи мањак тенкова у британским оружаним снагама тог времена условио да су гурнути у борбу против немачких тенкова што је дало разочаравајуће резултате. Лаки тенкови су остали у употреби у северној Африци још неко време, док нису пристигли нови тенкови. У Великој Британији, ови тенкови су коришћени у испитивањима. Тако је извршена конверзија тенкова у „противавионске тенкове“, уградњом четири митраљеза калибра 7,92 мм, односно два митраљеза калибра 15 мм. Рађене су и верзије самоходних противтенковских топова, мора се нагласити неуспешно, где је у увеђану куполу тенка уграђиван топ калибра 40 мм.

„Противавионски тенк“

ТТ карактеристике
Маса 4877 кг
Дужина 3,96 м
Ширина 2,08 м
Висина 2,235 м
Посада 3
Наоружање зависно од верзије
Погон бензински мотор Meadows ESTL снаге 88 КС
Аутономија 201 км
Брзина 51,5 км/ч

Лаки тенк Type 98 Ke-Ni

Лаки тенк Type 98 Ke-Ni (познат и као Type 98 Chi-Ni), пројектован је као замена лаких тенкова Type 95 Ha-Go. Иако пројектован пре Другог светског рата, производња је започета тек 1942, тако да је до краја рата произведено свега стотинак комада.

Type 98 је био лаки тенк, исте масе као и његов претходник Type 95, али са дебљим оклопом. Прототип новог тенка је израђен 1939. у фабрици Хино. Као разлог закаснелог почетка серијске производње наводи се чињеница да су јапански тенкови Type 95, иако застарели, били адекватни за употребу у борбеним дејствима против кинеских снага.

Са почетком Другог светског рата, јапаснки генералштаб је схватио да је тенк Type 95 рањив на дејство митраљеза калибра 12,7 мм. Морало се кренути у серијску производњу тенка који ће заменити овај модел, тако да је убрзо потписан уговор са кмпанијама Hino Motors i Mitsubishi Heavy Industries, који су произвели 132 примерака . Крајем рата, Јапанци су приоритет у трошењу челика дали морнарици, тако да га није било довољно за даљу израду тенкова.

Модел Type 98, у поређењу са својим претходником, је имао дебљи, варени оклоп, нешто боље обликован и био је погоњен шестоцилиндрични, ваздухом хлађени дизел мотор Mitsubishi Type 100, снаге 130 КС. Нешто лакши и краћи од тенка Type 95, кретао се максималном брзином од 50 км/ч.

Насупрот куполи са једним чланом посаде код тенка Type 95, Type 98 је користио куполу у којој су била смештена два члана посаде. Основно наоружање тенка био је топ калибра 37 мм, са спрегнутим митраљезом калибра 7,7 мм.

Тенк је израђиван у више верзија:

  • Type 98 Ke-Ni (стандардна верзија тенка, позната и као Type 98A Ke-Ni Ko)
  • Type 98B Ke-Ni Otsu (алтернативна верзија, пројектована у фабрици Mitsubishi. Разлика од основног модела огледала се у вешању, сличном Кристијевом. Експериментална верзија, неприхваћена за серијску производњу.)
  • Type 2 Ke-To (модернизована верзија тенка Type 98A, са снажнијим топом истог калибра. Ова верзија је произвођена током 1944-45. Произведено је 34 комада.)
  • Type 98 Ta-Se (новембра 1941, започет је развој самоходног противавионског оруђа. Један прототип је израђен, али је због његовог неуспеха, пројекат отказан)
ТТ карактеристике Type 98A
Маса 7,2 т
Дужина 4,11 м
Ширина 2,12 м
Висина 1,82 м
Посада 3 члана
Наоружање 1 х 37 мм Type 100
1 х 7,7 мм Type 97
Оклопна заштита 6 – 16 мм
Погон дизел мотор Mitsubishi Type 100, снаге 130 КС
Аутономија 300 км
Брзина 50 км/ч

Type 95 лаки тенк

Предаја тенкова Type 95 аустралијским оружаним снагама, 1945.

Лаки тенк Type 95 развијен је у складу са захтевима јапанских оружаних снага с почетка тридесетих година. Прва два прототипа израђена су 1934. у фабрици компаније Mitsubishi Heavy Industries. Прототипови су тестирани у Кини и Јапану, након чега су добили ознаку Type 95. Компанија их је називала HA-GO, док их је војска називала KE-GO. Пре него што је производња 1943. окончана, произведено је преко 1100 тенкова овог типа. Према неким изворима, производња овог типа тенкова одвијала се све до 1945. године.

Тело и купола тенка израђени су методом закивања. Дебљина плоча се кретала од 6 до 14 мм. Возач се налазио напред десно, док је лево од њега био смештен митраљезац. Купола се налазила у средини, нешто померена у леву страну, наоружана топом Typе 94 калибра 37 мм. Овај топ је касније замењен топом  Type 98 сличног калибра али са већом брзином пројектила на устима цеви. Са топом није био спрегнут митраљез, али је у задњи део куполе био смештен још један митраљезац. Борбени комплет за два митраљеза је бројао 2 970 метака, док је за топ б/к износио 119 пројектила. Велики недостатак овог тенка, као и код многих француских тенкова тог периода, био је тај да је командир тенка био и нишанџија и пунилац, а што су све били додатни задаци на његову основну дужност – командовање тенком.

Шестоцилиндрични ваздухом хлађени дизел мотор налазио се у задњем делу тела тенка. Пренос снаге обезбеђивао се преко трансмисије са четири брзине за кретање у напред и једном брзином за кретање у назад.

Како у то доба није било система за климатизацију, плоче оплате су облагане азбестним плочама, како би се посади обезбедили колико толико погодни услови за рад.

Током 1943. неколико тенкова је модификовано како би били наоружани топовима калибра 57 мм какви су се већ уграђивали у тенкове Type 97. Ова варијанта, названа KE-RI, није била тако успешна  јер је купола била сувише скучена. Следећа варијанта која је у ствари била тенк Тype 95 са куполом тенка Тype 97 названа је KE-NU. Тенкове Тype 95 су на производној траци наследили лаки тенкови Тype 98 KE-NI, али је до прекида производње 1943. произведено свега стотинак комада. Као разлог за прекид производње наводи се проглашавање верзије неуспешном.

ТТ карактеристике
Маса 7400 кг
Дужина 4,38 м
Ширина 2,06 м
Висина 2,18 м
Посада 3
Наоружање топ калибра 37 мм
два митраљеза калибра 7,7 мм
Погон дизел мотор Mitsubishi A6120VD снаге 120 КС
Аутономија 250 км
Брзина 45 км/ч

Лаки тенк Type 5 Ke-Ho

Са почетком Другог светског рата, јапански команданти су схватили да је стандардни лаки тенк јапанских оружаних снага, ознаке Type 95 Ha-Go – застарео. Иако се добро показао у борбама против кинеске револуционарне армије у Другом кинеско-јапанском рату и америчког лаког тенка M3 Stuart на полуострву батан децембра 1941, убрзо је постао застарео. Мада је топ калибра 37 мм био адекватан за борбу против већине оклопљених возила конструисаних током тридесетих година, Ha-Go, као и амерички тенкови пре 1941. – није био конструисан за борбу против тенкова, већ за пружањае ватрене подршке пешадијским јединицама. Type 95 је био рањив на митраљеску ватру калибра 12,7 мм и покушаји превазилажења овог проблема пројектовањем тенкова Type 98 Ke-Ni и Type 2 Ke-To били су кораци у правом смеру, али ипак недовољни. Стога је јапански војни врх одлучио да се нови тенк пројектује из почетка, без тражења основе у неком другом, већ конструисаном тенку. Прототип новог тенка био је завршен 1942. Пројект је одложен, јер је јапански генералштаб морао да подмири потребе морнарице за материјалом. Приоритет је дат бродовима и авионима, што је значилода су тенкови морали да сачекају неко друго време. Серијска производња је коначно одобрена 1945, што је било прекасно. Производњу је било немогуће покренути; недостајало је матеијала, бомбардовања индустријских центара била су честа. До краја Другог светског рата произведен је само један једини прототип.

ТТ карактеристике
Маса 10 т
Дужина 4,38 м
Ширина 2,23 м
Висина 2,23 м
Посада 4 члана
Наоружање 1 х 47 мм
1 х 7,7 мм
Оклопна заштита 8 – 20 мм
Погон дизел мотор снаге 150 КС
Брзина 50 км/ч

Лаки тенк Type 4 Ke-Nu

Један од два преживела примерка тенка. Тенк на слици се налази у поставци Централног музеја Отаџбинског рата 1941-1945. фото: www.Tank-Hunter.com

Иза ознаке Type 4 Ke-Nu, крије се јапански лаки тенк, настао конверзијом постојећих лаких тенкова Type 95 Ha-Go, уградњом веће куполе, куполе средњег тенка Type 97 Chi-Ha.

Тенкови Type 4 Ke-Nu се могу сматрати последицом даљег развоја средњих тенкова Type 97 Chi-Ha. Прва верзија тенка Type 97 Chi-Ha била је наоружана топом калибра 57 мм. Искуства из употребе ових тенкова против кинеских, али и совјетских снага, показла су да је овај топ потпуно неадекватан за било какву противоклопну борбу. Из тог разлога је развијен топ калибра 47 мм, који је имао већу брзину на устима цеви. Овим топовима су наоружавани тенкови Type 97 Chi-Ha, добивши уз нови топ и нову ознаку – Type 97-kai Shinhoto. Уградња нових топова је створила извесну количину вишкова тенковских купола Type 97, које су касније уграђиване на оклопна тела застарелих лаких тенкова Type 95 Ha-Go. Као резултат, добјен је нови модел тенка, ознаке Type 4 Ke-Nu. Током 1944. је извршена конверзија на око 100 тенкова.

Тенк Type 4 Ke-Nu, који је у основи био лаки тенк Type 95 са уграђеном куполом средњег тенка Type 97, имао је нешто већу ватрену моћ, али је због тога имао и доадтну тону тежине. Овај додатак је условио смањње брзине тенка на 40 км/ч. Ипак, замена куполе није умањила највећу слабост тенкова Type 95, која се огледала у недостатку оклопне заштите тенка.

Конверзија извршена 1944. је била, може се рећи, закаснела и није имала утицај на операције јапанских оружаних снага. Највећи део конвертованих тенкова остао је на територији јапанских острва, спремајући се за борбу против америчке инвазије. Нешто тенкова је испоручено јединицама на територији Кореје и Манџурије.

фото: www.Tank-Hunter.com

ТТ карактеристике
Маса 8,4 т
Дужина 4,3 м
Ширина 2 м
Висина 2 м
Посада 3 члана
Наоружање 1 х 57 мм
1 х 7,7 мм
Оклопна заштита 6 – 25 мм
Погон дизел мотор снаге 120 КС
Аутономија 240 км
Брзина 40 км/ч

Лаки тенк Type 2 Ke-To

Лаки тенкови Type 2 Ke-To настали су 1942, као даљи развој модела Type 98 Ke-Ni. Јапанци су планирали да тенковима Type 2 Ke-To и Type 98 замене лаке тенкове Type 95 Ha-Go који нису били дораасли борби са америчким лаким и средњим тенковима. Производња лаких тенкова Type 2 Ke-To је одлагана све до 1944. Услед недостатка материјала, произведено је свега 34 комада и њима су наоружане јединице које су се припремале за америчку инвазију на јапанска острва. Како до ове инвазије никада није дошло, ни ови тенкови нису доживели своје ватрено крштење.

ТТ карактеристике Type 2 Ke-To
Маса 7,2 т
Дужина 4,14 м
Ширина 2,14 м
Висина 1,83 м
Посада 3 члана
Наоружање 1 x 37мм Type 1
1 x 7,7 мм Type 97
Оклопна заштита 6 – 16 мм
Погон дизел мотор Mitsubishi Type 100 снаге 130 КС
Аутономија 300 км
Брзина 50 км/ч