Борис Михаилович Шапошњиков

Борис Михаилович Шапошњиков (Бори́с Миха́йлович Ша́пошников), рођен је 2. октобра 1882. у Златоусту поред Чељабинска. Руској царској војсци се прикључио 1901. године. Девет година касније је завршио војну школу, а током Првог светског рата је стекао чин пуковника. Оно што је било чудно за официра царске војске његовог ранга, подржао је Револуцију и 1918. се придружио Црвеној армији.

Шапошњиков је био један од неколицине високих официра Црвене армије са војним образовањем, тако да је 1921. постављен у Генералштаб, где је службовао до 1925, када бива постављен за команданта Лењинградског војног округа. Од 1928. до 1932. командује Московским војним округом, а потом Приволжским војним округом. За команданта војне академије Фрунзе постављен је 1932, а три године касније је враћен на место команданта Лењинградског војног округа. На место начелника Генералштаба је постављен 1937, као наследник Александра Илича Јегорова, жртве Стаљинове чистке. Маршал Совјетског Савеза постаје 1940. године.

Упркос својој прошлости царског официра, Шапошњиков је стекао углед и Стаљиново поверење. Могуће је да га је чистке спасило то што је тек 1930. постао члан Комунистичке партије. Цена којом је платио свој опстанак била је сарадња у уништењу Тухачевског и многих других колега.

На срећу по Совјетски Савез, Шапошњиков је био брилијантни војни ум, штабних склоности. Кобиновао је своје таленте и успео да изгради систем командовања у Црвеној армији након спроведених чистки. Шапошњиков план за брзу изградњу Црвене армије прихваћен је 1939. Иако план није био завршен до немачке инвазије на Совјетски Савез јуна 1941, довољно је био узнапредовао да спаси Совјетски Савез од потпуне катастрофе.

План инвазије на Финску 1940. био је дело Шапошњикова, али је Климент Ворошилов изабрао да га игнорише, јер му је деловао сувише песимистички. Зимски рат није био успешан, тако да је августа 1940. Шапошњиков поднео оставку на место начелника Генералштаба. Званичан изговор за оставку била је болест Шапошњикова. У време немачке инвазије, Шапошњиков је реактивиран на месту начелника Генералштаба (до новембра 1942.). Каријера је прекинута 1943. због болести, када постаје командант војне академије Ворошилов. На том месту се налазио све до смрти 1945. године.

Михаил Николејевич Тухачевски

Михаил Николајевич Тухачевски (рус. Михаи́л Никола́евич Тухаче́вский), Маршал Совјетског Савеза, начелник штаба Црвене Армије (1925-1928) и једна од најпознатијих жртава Велике чисте Јосифа Стаљина.

Тухачевски је рођен 16. фебруара 1893. у Сафоновској области, у осиромашеној аристократској породици. Његов прадеда Александар Тухачевски, био је пуковник руске царске војске. Након завршетка Московске војне школе 1912, прелази у Александровску војну школу, коју завршава 1914. По избијању Првог светског рата, придружује се Семјеновском гардијском пуку, у чину потпоручника.

Немци га фебруара 1915. заробљавају, а након четири неуспешна покушаја бекства пребацују га у тврђаву Инголштад. У овом затвору упознаје и Шарла де Гола, тада капетана.

Његов пети покушај бекства био је успешан, и након преласка немачко-швајцарске границе, септембра 1917. се враћа у Русију. Након Октобарске револуције, Тухачевски се придружује Бољшевичкој партији и упркос свом пореклу, игра важну улогу у Црвеној Армији.

У Црвеној Армији напредује брзо, захваљујући својим способностима. Један од задатака који му је током Грађанског рата поверен била је и одбрана Москве. Командант 5. армије постаје 1919, када предводи и операцију заузимања Сибира од снага адмирала Колчака. У борбама је користио концентрисане нападе на непријатељска отворена крила, након ћчега би извршио обухват.

Помогао је и у поразу генерала Антона Дењикина на Криму, 1920. године. Фебруара 1920. води офанзиву на Кубан, користећи коњицу да омета непријатељску позадину. У повлачењу које је уследило, снаге Дењинкина су биле разбијене и у нереду су се повлачиле из Новоросијска.

У последњој фази рата, Тухачевски командује 7. армијом, којом гуши побуну у Крондштату марта 1921. и Тамбову побуну у периоду између 1921. и 1933.

Према неким изворима, Тухачевски је био познат по преком поступању са заробљеницима и употребом отровног гаса приликом гушења побуна?

Са избијањем Пољско-совјетског рата, Тухачевски командује совјетским нападом. Код Варшаве трпи пораз од Јозефа Пилсудског, када почињу и прва неслагања са Стаљином. Наиме, један другог су кривили за неуспех у заузимању Варшаве.

Тухачевски је написао неколико књига о модерном ратовању, а 1931, након што је Стаљин прихватио потребу модернизовања оружаних снага, Тухачевски добија водећу улогу у реформи армије. Имао је напредне идеје по питању војне стратегије, посебно у делу употребе тенкова и авиона у здруженим операцијама.

Тухачевски 1935, у 42. години живота бива унапређен у чин маршала. Јануара 1936. одлази у посету Британиј, Француској и Немачкој. Свестан да га са власти може свргнути само војска, Стаљин је одлучио да уклони Тухачевског и још седам војних команданата. Овог пута, у кругу његових најближих сарадника, није било неслагања по овом питању.

Непосредно пред хапшење, Тухачевски је са дужности првог помоћника маршала Климента Ворошилова пребачен на дужност команданта Волжанског војног округа. Убрзо након његовор одласка на нову дужност, бива тајно ухапшен 22. маја 1937. и спроведен у Москву.

Испитивање и мучење Тухачевског лично је надгледао шеф НКВД, Николај Јежов. Стаљин му је дао инструкције да из Тухачевског извуче признање о другим „завереницима“, али му је оставио и простор да је могуће да је Тухачевски ипак радио сам.

Неколико дана касније, Јежов је Стаљину доставио признање сломљеног маршала, у коме је стајало да га је 1928. регрутовао Јенукидзе (А́вель Сафронович Енуки́дзе), те да је немачки агент који је на преузимању власти радио у дослуху са Бухарином (Никола́й Ива́нович Буха́рин). Признање Тухачевског, које се налази у архиви, испрскано је браон спрејем за који је утврђењно да се ради о крви „тела у покрету“. Стаљин је признање прокоментарисао речима: „То је невероватно, али је чињеница, признали су.“

Совјетски врховни суд је 11. јуна 1937. сазвао специјални војни суд, како би се одржало суђење за издају маршалу Тухачевском и још осморици генерала. Суђење је названо „случај троцкистичке анти-совјетске војне организације“. Суђено је према закону од 1. децембра 1934, што је значило да одбрана нема право да буде у судници, као и да су жалбе на пресуду – забрањене. Након суђења је стрељано и пет судија – официра. Исте вечери, у 1135 часова, сви оптужени су проглашени кривим и осуђени на смрт. Сат времена касније, Тухачевског је из ћелије извео капетан НКВД-а, Василиј Блохин. Стрељање маршала посматрао је лично Јежов. Маршал је убијен једним метком, у потиљак.

Маршалову породицу је задесила слична судбина. Његова жена, Нина Тухачевскаја, и његова браћа Александар и Николај (обојица инструктори на Совјетској војној академији), стрељани су. Његве три сестре су послате у логор. Његова малолетна ћерка је ухапшена по стицању пунолетства и одведена у логор, где се налазила све до доласка Хрушчова на власт.

Пре Хрушчовљевог говора 1956. године, маршал Тухачевски је званично сматран фашистом, петоколонашем. Тухачевски и његови сапатници су 31. јануара 1957. проглашени невинима по свим тачкама оптужнице.

Фјодор Иванович Толбухин

Поред тога што је Маршал Совјетског Савеза, херој Совјетског Савеза, Народни херој Југославије, Херој Народне Републике Бугарске, носилац ордена Победе, уз име Федора Толбухина може се ставити и одредница „заборављени Маршал“.

Црвена армија је током Другог светског рата ослободила главне градове седам држава: Берлин, Беч, Праг, Будимпешта, Букурешт, Варшаву, Београд и Софију. Јединице 3. украјинског фронта, којим је командовао маршал Толбухин, ослободиле су три: главне градове Румуније, Бугарске и Југославије. Толбухин је преминуо 1949, тако да није имао времена да народу остави мемоаре победника, уживајући у послератним ловорикама.

Толбухин је рођен 16. јуна 1894. у земљорадничкој породици у Јарославу, североисточно од Москве. Са почетком Првог светског рата, Толбухин се 1914. као добровољац пријавио у редове царске војске. Две године касније је унапређен у чин капетана, а за исказану храброст је више пута одликован.

Августа 1918. Толбухин прелази у редове Црвене армије, где обавља дужност начелника штаба 56. пешадијске дивизије. Након завршетка руског грађанског рата 1921, Толбухин обавља низ штабних дужности. Десет година касније завршава Војну академију Фрунзе. 1937, након серије штабних дужности, Толбухин постаје командант дивизије. Годину дана касније, 1938, постаје начелник штаба Закавкаског војног округа. На овом положају га затиче немачки напад на Совјетски Савез. Августа 1941. бива прекомандован на место начелника штаба Кримског фронта, где остаје до марта 1942. Од маја до јула 1942. обавља дужност помоћника команданта Стаљинградског војног округа. Након тога, Толбухин постаје командант 58. армије. На тој дужности ће остати до марта 1943. Након што га је претпостављени, генерал пуковник Андреј Јероменко похвалио за учешће у Стаљинградској бици, Толбухин одлази на место команданта 57. армије, а након тога и на место команданта Јужног фронта.

Јужни фронт је октобра 1943. преименован у 4. украјински фронт. Маја 1944. одлази на место команданта 3. украјинског фронта. Током летње офанзиве, од јуна до октобра 1944, Толбухин и Малиновски крећу на Балкан. Толбухин 14. септембра 1944. постје Маршал Совјетског Савеза, два дана након Малиновског. Док се Малиновски кретао ка Мађарској и Југославији, Толбухин је заузимао Бугарску. Након Бугарске, Толбухин усмерава своје снаге ка северозападу, ослобађајући један део Југославије и заузимајући јужни део Мађарске.

Након завршетка рата, Толбухин постаје командант Јужне групе совјетских снага, задужених за регион Балкана, Мађарске, Румуније. Јануара 1947. ова формација бива расформирана, а Толбухин постављен на место команданта Закавкаског војног округа. Ову дужност ће обављати до своје смрти, 17. октобра 1949.

Толбухин се сматра једним од најбољих совјетских командата Другог светског рата. Описиван је као педантан, пажљив и не претерано амбициозан. Био је поштован од стране команданата и својих војника, посебно због чињенице да је увек настојао да смањи сопствене губитке. За своје учешће у Другом светском рату одликован је са више војних одликовања, како совјетских тако и иностраних.

Сахрањен је у Кремљу, а у родном Јарославу му је подигнут споменик.

У градовима које је ослобађао, улице су називане његовим именом, да би након друштвених промена деведесетих година исте губио. Такав је био и случај са Улицом маршала Толбухина у Београду која је понела име Шкота Френсиса Макензија, заслужног за парцелисање данашње општине Врачар у Београду. Наиме, 1879. Макензи је од сина председника српског парламента, Стојана Симића откупио то подручје, исушио га и испарцелисао га за продају. Макензи је себи саградио кућу на месту где се после Другог светског рата налазио биоскоп „Славија“, а где се данас налази паркинг. Слично су, у општој хистерији мењања имена улица, прошле и улице које су носиле имена Црвене армије, генерала Жданова и сл. Овај, назовимо га исхитрени потез, исправљен је 2010, када су овим улицама враћена стара имена.

Александар Новиков

Александар Александрович Новиков (рус. Алекса́ндр Алекса́ндрович Но́виков, 19. новембра 1900. – 3. децембра 1976.), маршал авијације совјетског ратног ваздухопловства током Другог светског рата. Два пута је одликован орденом Хероја Совјетског Савеза. Носилац је великог броја високих совјетских одликовања.

Новиков је своју војничку каријеру започео 1920, ступивши у редове Црвене Армије као пешадинац. Годину дана касније је постао члан Партије. Служио је у 384. пуку руске 7. армије, учествоваши у гушењу устанка у Крондштату марта 1921. Током борби на Кавказу 1922. постаје командир вода. Три године након завршетка Војне академију Фрунзе, 1933. прелази у редове ратног ваздухопловства. Све до 1935. се налази на дужности начелника оперативног одељења, када преузима дужност команданта лаке бомбардерске ескадриле.

Новиков је 1937. избачен из партије и из оружаних снага. Ипак, враћен је одлуком комесара Белоруског војног округа, који је касније ухапшен. Новиков је пре Совјетско-финског рата службовао у Лењинградском војном округу као начелник штаба ваздухопловних снага. За чињење у рату унапређен је у генерал мајора и одликован Орденом Лењина. До избијања рата је остао у Лењинградском војном округу.

Током првих удара Немачке на Совјетски Савез, Новиков и ваздухопловне јединице које су базирале у Лељинградској војној области су извели бројне нападе на немачке снаге у наступању. Тада је изведена и прва ваздушна операција совјетских снага (25. јун – 30. јун 1941.), када је уништено око 130 немачких авиона. Током тог периода, Новиков је запажен као вешт у командовању, а и по једној иновацији тог доба: употреба радио уређаја за координацију бомбардера. Јула 1941, Новиков под команду добија и ваздухопловне снаге Северног и Северозападног фронта и Балтичке флоте.

Од фебруара до 11. априла 1942, дакле врло кратко, се налази на положају првог заменика команданта ваздухопловних снага, након чега постаје и командант совјетског ратног ваздухопловства – заменик народног комесара одбране СССР за авијацију. То је био положај са кога је започео организацијсу совјетске авијације. Посебан акценат је дат на формирању самосталних ваздухопловних дивизија и корпуса, као и на унапређењу координације између јединица на првој линији. Током опсаде Лењинграда, Новиков је успео да убеди Жукова, а касније и самог Стаљина да ваздухопловство није спрено за планирану контра офанзиву. Након одређеног времена утрошеног на развој и реорганизацију авијације, Новиков је успео да обезбеди Жукову ваздушну подршку и уништи око 1200 немачких авиона. У каснијим дејствима изнад Кубана уништено је још 1100 авиона.

У Курској бици, Новиков уводи иновацију – бомбе са обликованим пуњењем, ноћне ловце и јуришнике. Код Конигсберга ангажује 2500 авиона, који изручују 4 440 тона бомби на град. Тада добија и орден Хероја Совјетског Савеза. Други орден Хероја Совјетског Савеза добија на пацифичком ратишту, где формира велике ваздухопловне формације за бомбардовање јапанских снага у Кини и Кореји.

Након рата, Новиков доставља Стаљину план који ће представљати темељ за модерно совјетско ратно ваздухопловство и индустрију која ће га наоружати. Међутим, Новиков априла 1946. бива ухапшен. Као разлог хапшења наведено је то да је на Постдамској конференцији откривено да САД располажу бољим шпијунским авионима од Совјетског Савеза. Берија га је испитивао и мучио пре него је прихватио да прочита признање Политбироу. Ускоро бива осуђен на петнаест година принудног рада.

Са робије излази након одслужених шест година. Како је Стаљин већ умро, Новиков поново добија положај у авијацији. Постаје Главни маршал авијације. Ова позиција му је омогућила да своје идеје оствари у пракси. Израђује и подноси Хрушчову план о употреби млазних авиона и нуклеарног оружја за вођење будућег рата против САД, али га овај одбија у корист балистичких ракета.

Након пензионисања 1958, Новиков наредних десет година ради у вишој ваздухопловној школи у Лењинграду. Написао је бројне радове из области авијације и ратовања, који су коришћени у образовању нових совјетских пилота. Преминуо је у 74. години, 3. децембра 1976.

Кирил Мерецков

Кирил Афанасијевич Мерецков (Кири́лл Афана́сьевич Мерецко́в), командант Волховског фронта од децембра 1941. до фебруара 1944. Официр који је заслужан за планирање и извођење операције пробијања блокаде Лењинграда.

Мерецков се Комунистичкој партији придружио 1917. Иако није имао војно образовање, успешно је обављао дужност штабног официра током Првог светског и Руско-пољског рата. Напредујући брзо, 1922. постаје командант бригаде. Послат је у Немачку на обуку 1931, а пет година касније у Шпанију, у својству саветника. Помогао је у планирању контраофанзиве Републиканаца код Гвадалахаре марта 1937, којом је спречено опкољавање Мадрида. Након повратка у Совјетски Савез, Мерецков бива постављен на место команданта Лењинградског војног округа у време почетка совјетског напада на Финску. Након победе на Манерхајмовој линији, генерал Мерецков добија орден Хероја Совјетског Савеза и бива постављен на место начелника Генералштаба, где га 1. јануара 1941. наслеђује Жуков.

Јуна 1941, Мерецков је на месту одељења за обуку совјетске Ставке и два дана након почетка немачког напада на Совјетски Савез, бива ухапшен од стране НКВД. Као разлог за хапшење наведено је његово пријатељство са генералом Павловим, командантом Западног фронта, који је враћен у Москву и ликвидиран. Мерецков је оптужен за издају и мучен два месеца у злогласној Лубјанки. У затвору потписује признање које је касније искоришћено за хапшење и стрељање многих високих војних руководилаца Црвене Армије у оквиру чистке извршене у периоду од октобра 1940. до фебруара 1942.

Након блокирања Лењинграда, Стаљин је препознао да би му Мерецков добро дошао – тако да га 8. септембра пуштају из затвора и шаљу да преузме команду над 7. армијом, а новембра преузима команду над 4. армијом код Тихвина. Преузевши команду над Волховским фронтом, Мерецков је следећих 17 месеци утрошио покушавајући да пробије блокаду Лењинграда. Касније, командује Карелисјким фронтом током совјетске офанзиве против Финаца јуна 1944. Октобра исте године унапређен је у чин маршала, да би 1945. командовао 1. далекоисточним фронтом у Манџурији.

Мерецков се сматра једним од најбољих совјетских команданата, али му се замера што је био подложан притисцима Ставке, услед страха од поновног затварања.

Иван Степанович Коњев

Иван Коњев (рус: Ива́н Степа́нович Ко́нев), совјетски војни командант, који је водио јединице Црвене Армије на Источном фронту, осободио већи део источне Европе од окупације фашистичких снага и помогао у заузимању Берлина.

Као командант снага Варшавског пакта, Коњев је 1956. оклопним дивизијама угушио револуцију у Мађарској.

Коњев је рођен 28. децембра 1897. у земљорадничкој породици у Подосиновецу, у данашњој Кировској области. Имао је мало образовања и радио као дрвосеча.

У војску царске Русије је регрутован 1916. године. Године 1917, са избијањем Октобарске револуције, Коњев је демобилисан и враћен кући, али је 1919. пришао Бољшевичкој партији и Црвеној Армији, служећи у артиљеријској јединици. Током Руског грађанског рата се налази у Далекоисточној републици, где му је командант био Климент Ворошилов, каснији блиски сарадник Јосифа Стаљина и Комесар одбране. Ово познанство ће бити кључно за даљи развој каријере Коњева.

Школовање на Војној академији Фрунзе завршава 1926, а до 1931. обавља више комадних дужности, поставши на крају командант Трансбајкалског, а потом и Севернокавкаског војног округа. Јула 1938. бива постављен на место команданта корпуса.

У време напада Немачке на Совјетски Савез, Коњев се налазио на месту команданта 19. армије у региону Витебска. Водио је низ одбрамбених битака током повлачења јединица Црвене Армије, прво код Смоленска, а потом на прилазима Москви. Од октобра 1941. до августа 1942. коандује Калињинским фронтом, који је имао кључну улогу у борбама око Москве и совјетском противнападу током зиме 1941-42. За своју улогу у успешној одбрани Москве Стаљин је унапредио Коњева у чин генерал пуковника.

Остатак рата Коњев проводи на високиим командним дужностиима. Командује Западним фронтом до фебруара 1943, Северозападним фронтом од фебруара до јула 1943. и 2. украјинским фронтом од јула 1943. до маја 1945.

Коњев учествује и у Курској бици, где командује јужним делом совјетског противнапада. Овде се истакао као активни поборник „маскировке“, односно употреби маскирања и обмањивања. Међу мерама маскирања које је усвојио како би постигао тактичко изненађење биле су маскирање одбрамбених линија и слагалишта, израда лажних јединица и тачака снабдевања, лажних положаја ПВО, као и употреба извиђачких једиица на провери квалитета маскирања сопствених снага. Резултат овог маскирања и обмањивања је бипо тај да су Немци озбиљно потценили снагу совјетске одбране. Према изјавама једног од немачких команданата, сматрали су да совјетских снага има за три четвртине мање од стварног стања.

Након победе код Курска, армије Коњева су ослободиле Белгород, Одесу, Харков и Кијев. У даљим борбеним дејствима, 1. и 2. украјински фронт, под командом Ватутина и Коњева, блокирају немачку Групу армија Југ западно од Дњепра. Током недеља борби, два фронта Црвене армије су покушали да униште блокиране немачке снаге; тек је у Корсунској бици елиминисан џеп са немачким јединицама. За допринос у борбеним дејствима у Украјини, Коњев фебруара 1944. бива унапређен у чин маршала Совјетског Савеза. Био је један од Стаљинових миљеника, а према некима, Стаљин му се дивио због немилосрдности коју је исказивао.

Током 1944, армије Коњњева су напредовале из Украјине и Белорусије у Пољску и потом у Чехословачку. До јула је напредовао до Висле у централној Пољској. У то време бива одликован Орденом хероја Совјетског Савеза. Његове снаге, сада означене као 4. украјински фронт, су септембра 1944. ушле у Словачку и потпомогле словачким партизанима да се боре против немачке окупације.

Јануара 1945, Коњев заједно са Жуковим, командује обимном зимском офанзивом у западној Пољској, када успева да одбаци немачке снаге до реке Одре. У јужној Пољској снаге Коњева заузимају Краков. Треба напоменути да је град Краков тада спашен од планираног немачког уништења. Овом офанзивом је такође спречено и уништење индустрије у Шлеској, а које је било планирано приликом немачког повлачења.

У априлу снаге Коњева, заједно са 1. белоруским фронтом Жукова, прелазе Одру и крећу ка Берлину. Коњев улази у град, али Стаљин част заузимања Берлина предаје Жукову у руке, чији војници подижу совјетску заставу на зграду Рајхстага. Коњев добија наређење да иде на југозапад, како би се повезао са америчким снагама, али и заузео Праг.

Након завршетка Другог светског рата, Коњев постаје командант совјетских снага у Источној Немачкој, као и Високи комесар Савезника за Аустрију. 1946. постаје команднт совјетске копнене војске и први заменик министра одбране, замењујући Жукова. На овом положају се налази до 1950, када постаје командант Карпатског војног округа. Јасно је да је то била деградација, на линији Стаљинове политике уклањања популарних ратних команданата, како не би постали претња по његов „лик и дело“. Након Стаљинове смрти, Коњев поново постаје први заменик министра одбране, а од 1956. начелник штаба оружаних снага Варшавског уговора. Убрзо избија Мађарска револуција, коју успешно гуши. На овом положају се налази до 1960, када одлази у пензију. Међутим, у периоду 1961-62, Коњев је реактивиран и поново постављен за команданта совјетских снага у Источној Немачкој.

Преминуо је 21. маја 1973. године и сахрањен у Кремљу, са највећим херојима Совјетског Савеза. Његова скулптура у Кракову је 1992. демонтирана и дата Украјини.

Михаил Ефимович Катуков

Михаил Катуков (Михаил Ефимович Катуков, 17. септембар 1900. – 8. јун 1976.), совјетски маршал, један од најталентованијих команданата оклопних јединица.

Катуков је у редове Црвене Армије ступио 1919, као војник. Учествовао је у Грађанском рату. Војну академију завршава 1935.

Најзапаженија дужност Катукова током Другог светског рата била је командант 1. гардијске тенковске армије у Курској бици, операцији Багратион, Вистула-Одер и бици за Берлин.  У бици за Москву је командовао 1. гардијском тенковском бригадом, а током операције Марс 3. механизованим корпусом.

У одбрани Москве 1941, 4. тенковска бригада Катукова, као део 1. гардијског стрељачког корпуса наноси тешке губитке Гудеријановој 2. оклопној групи на волоколамском правцу. Након тог окршаја, бригада бива преименована у 1. гардијску тенковску бригаду.

У Курској бици, Катуков командује једном од две армија које су биле под највећим ударом немачких снага у почетном немачком напредовању на јужном делу ратишта. Употребом веште одбране, и постављањем упоришта са укопаним тенковима  и паметним  противударима, Катуков је успео да нанесе озбиљне губитке Немцима који су се пробијали кроз совјетску одбрану.

Након рата, Катуков постаје командант совјетских механизованих снага у Немачкој, а касније и Генерални инспектор армије.

Дужности
1937. – 1938. начелник штаба 45. механизованог корпуса
1938. – 1940. командант 5. лаке тенковске бригаде
1940. командант 38. лаке тенковске бригаде
1940. – 1941. командант 20. тенковске дивизије
1941. командант 4. тенковске бригаде
1941. – 1942. командант 1. гардијске тенковске бригаде
1942. командант 1. тенковског корпуса
1942. – 1943. командант 3. механизованог корпуса
1943. командант 3. армије (резервне)
1943. – 1944. командант 1. тенковске армије
1944. – 1945. командант 1. гардијске тенковске армије
1948. – 1951. командант совјетских механизованих и тенковских снага у Источној Немачкој
1955. – 1957. инспектор министарства одбране
1957. – 1963. помоћник начелника главног директората за обуку
1963. генерални инспектор армије

Александар Иљич Јегоров

Александар Иљич Јегоров (рус. Алекса́ндр Ильи́ч Его́ров), совјетски војни командант, током Руског грађанског рата командовао Јужним фронтом Црвене Армије и играо важну улогу у победи над Белим снагама у Украјини. Учествује и у Пољско-Совјетском рату 1920. године. У том рату блиско сарађује са Стаљином и Буђонијем.

Јегоров је рођен 25. октобра 1883. у земљорадничкој породици, у близини Самаре у централној Русији. Царској војсци се придружује 1902. да би 1905. постао официр. Као официр, помаже у гушењу Револуције 1905. године. Током Првог светског рата напредује до чина потпуковника, и бива рањен пет пута. Социјалистичкој револуционарној партији се придружује 1904. године и након што Бољшевици преузму власт, Јегоров прилази Црвеној Армији.

Јегоров 1925-26. бива послат у Кину, у својству војног саветника. Командант Белоруског војног округа постаје 1927. Четири године касније, 1931, постаје заменик Народног комесара одбране и начелник Генералштаба Црвене Армије. Када је успостављен чин Маршала Совјетског Савеза, Јегоров се налази у првих пет официра који су унапређени у тај чин, уз Ворошилова, Тухачевског, Буђонија и Бљухера.

Због својих старих веза са Стаљином и Буђонијем, чинило се да је Јегоров заштићен од таласа хапшења која су 1937. спроведена у редовима Црвене Армије. Он је чак наведен и као један од судија на суђењу Тухачевском јуна 1937. Ипак, на крају 1937, деградирају га у команданта Закавкаског војног округа, да би га већ фебруара следеће године ухапсили.

Маршал Совјетског Савеза Александар Иљич Јегоров стрељан је 23. фебруара 1939. Посмртно је рехабилитован 14. марта 1956. од стране Никите Хрушчова. Носилац је више одликовања царске Русије и Совјетског Савеза.

Првих 5 маршала слева на десно: Михаил Тухачевски, Климент Ворошилов, Александр Јегоров (седе) а Семјон Буђони и Василиј Бљухер (стоје)

Андреј Антонович Гречко

Андреј Антонович Гречко (рус. Андре́й Анто́нович Гре́чко; 17. октобра 1903. – 26. априла 1976.), маршал Совјетског Савеза и министар одбране.

Рођен у малом месту поред Ростова, као син украјинских земљорадника, придружује се Црвеној Армији 1919. као припадник Буђонијеве коњице. Након Руског грађанског рата, Гречко је упућен у 6. коњичку школу у Таганрогу, коју завршава 1926. Комунистичкој партији приступа 1928, а 1936. завршава Војну академију Фрунзе. Након тога, похађа Генералштабну академију, коју завршава 1941, пар недеља пре почетка операције Барбароса.

Током Другог светског рата, прво командује 34. коњичком дивизијом, потом 5. коњичким корпусом. Од априла 1942. до октобра 1943. командује 12. армијом, 47. армијом, 18. армијом и на крају 56. армијом. Све ове јединице су биле део Севернокавкаског фронта.

Октобра 1943, Гречко бива постављен на место заменика команданта 1. украјинског фронта. Потом, 14. децембра исте године постаје командант 1. гардијске армије и на тој позицији остаје до краја рата. Прва гардијска армија је била део 4. украјинског фронта, који је био под командом генерала пуковника Петрова. Гречко је предводио 1. гардијску армију у многим нападним операцијама, већином на територији Мађарске и Аустрије.

Након рата, Гречко је на челу Кијевског војног округа, све до 1953. Од 1953. до 1957, Гречко командује совјетским снагама у Источној Немачкој. Маршал Совјетског Савеза постаје 12. априла 1955, заједно са још дванаест совјетских официра. Од 1955. до 1960. командује копненој војсци совјетских оружаних снага, а од 1960. до 1967. је командант снага Варшавског пакта. Априла 1967. постаје министар одбране. На овој дужности је остао до своје смрти 1976. Током седамдесетих година, Гречко је председавао уредничком комисијом која је стварала званичну совјетску историју Другог светског рата.

Филип Иванович Голиков

Филип Голиков (Фили́пп Ива́нович Го́ликов), маршал Совјетског Савеза.

Филип Голиков је рођен 30. јула 1900, у селу Борисов, Пермска губернија. Црвеној армији се прикључио маја 1918. и учествовао у Руском грађанском рату. Током међуратног периода, извршава политичке задатке широм Црвене армије, на различитим локацијама, укључујући Приволшко-уралски и Западносибирски војни округ. У периоду од 1929. до 1931, Голиков похађа војну академију. Новембра 1931, постаје командант 95. пешадијског пука 32. пешадијске дивизије. Командант 61. пешадијске дивизије постаје октобра 1933. Септембра 1936. постављен је на место команданта 8. самосталне механизоване бригаде. Јула следеће године постаје командант 7. механизованог корпуса, а јануара 1938. постаје члан Војног савета Белоруског војног округа. Исте године постаје и члан Врховног савета Совјетског Савеза, и ту функцију ће обављати до 1946. Новембра 1938. постаје командант Виницке армије, која ће се касније, септембра 1939, преформирати у 6. армију.

Средином септембра 1939, Голиков предводи 6. армију у нападу на Пољску. Јула 1940, прекомандован је у Генералштаб као начелник војнообавештајне службе (Главное разведывательное управление), где ће поднети терет пропуста правовременог откривања немачких припрема за напад на Совјетски Савез. Након неуспеха у обавештајним водама, Голиков бива упућен у Велику Британију и САД као шеф совјетске војне мисије.

Октобра 1941, Голиков се враћа у Совјетски Савез и преузима команду над 10. армијом, са којом учествује у одбрани Москве. Фебруара 1942, поствљен је за команданта 4. ударне армије. Априла исте године постаје командант Брјанског фронта, а од јула командује Вороњешким фронтом. Након пораза у подручју Вороњеж-Ворошиловград, августа 1942. је пребачен у 1. гардијску армију, на Стаљинградски фронт, где истовремено добија и дужност заменика команданта Стаљинградског фронта. Октобра 1942. постаје командант Северозападног фронта, на пар дана, након чега одлази на дужност начелника ГРУ. Дужност начелника ГРУ обавља кратко време, да би био постављен на дужност команданта Вороњешког фронта. У јануару и фебруару 1943, његове јединице успешно туку мађарске снаге, али током Треће битке за Харков трпи велике губитке, што доводи до његовог одласка у Москву. У Москви, априла 1943, постаје заменик народног комесара одбране за персонал и на том положају ће остати до 1950.

У периоду од 1944. до 1946. Голиков службује као званичник у пословима репатријације совјетских ратних заробљеника. У трупу се враћа 1950, овог пута као командант самосталне механизоване армије. Начелник Војне академије оклопних јединица постаје 1956. Од 1958. до 1960. обавља дужност начелника главног политичког одељења совјетских оружаних снага. Маја 1961. постаје Маршал Совјетског Савеза.

Пензионисан је 1962. године, из здравствених разлога. Преминуо је 1982. године. Сахрањен је у Москви.