Михаил Семенович Хозин

Генерал пуковник Михаил С. Хозин (Михаил Семенович Хозин), командант Лењинградског фронта од 23. октобра 1941 до јуна 1942. Лењинградским фронтом је командовао и током 1938, тако да је био упознат са тим подручјем. Почетак Другог светског рата затекао га је на месту команданта Војне академије Фрунзе, и бива послат на место начелника штаба код Попова. Када је Жуков стигао у Лењинград, шаље Хозина да организује 54. армију на Волхову, али након одласка Жукова, совјетска Ставка га враћа у Лењинград да преузме команду над Лењинградом.

Хозин је командовао лењинградским гарнизоном у најтежој фази блокаде и треба му ставити у заслуге не само побољшање одбране града, већ и извршење многих агресивних контранапада у складу са скромним ресурсима којима је располагао. Хозин није могао ефикасно да командује и Лењинградским и Волховским фронтом, када му је власт проширена, тако да је разрешен дужности након предаје Власова јуна 1942. године.

Након тога бива постављен за команданта 33. армије, да би октобра био постављен на место заменика команданта Западног фронта. Почетком децембра прима команду над 20.армијом, да би већ јануара наредне године постао представник Ставке при 3. оклопној армији, а убрзо одлази на дужност заменика команданта Северозападног и Западног фронта.

Преминуо је 27. фебруара 1979. године.

Михаил Николејевич Тухачевски

Михаил Николајевич Тухачевски (рус. Михаи́л Никола́евич Тухаче́вский), Маршал Совјетског Савеза, начелник штаба Црвене Армије (1925-1928) и једна од најпознатијих жртава Велике чисте Јосифа Стаљина.

Тухачевски је рођен 16. фебруара 1893. у Сафоновској области, у осиромашеној аристократској породици. Његов прадеда Александар Тухачевски, био је пуковник руске царске војске. Након завршетка Московске војне школе 1912, прелази у Александровску војну школу, коју завршава 1914. По избијању Првог светског рата, придружује се Семјеновском гардијском пуку, у чину потпоручника.

Немци га фебруара 1915. заробљавају, а након четири неуспешна покушаја бекства пребацују га у тврђаву Инголштад. У овом затвору упознаје и Шарла де Гола, тада капетана.

Његов пети покушај бекства био је успешан, и након преласка немачко-швајцарске границе, септембра 1917. се враћа у Русију. Након Октобарске револуције, Тухачевски се придружује Бољшевичкој партији и упркос свом пореклу, игра важну улогу у Црвеној Армији.

У Црвеној Армији напредује брзо, захваљујући својим способностима. Један од задатака који му је током Грађанског рата поверен била је и одбрана Москве. Командант 5. армије постаје 1919, када предводи и операцију заузимања Сибира од снага адмирала Колчака. У борбама је користио концентрисане нападе на непријатељска отворена крила, након ћчега би извршио обухват.

Помогао је и у поразу генерала Антона Дењикина на Криму, 1920. године. Фебруара 1920. води офанзиву на Кубан, користећи коњицу да омета непријатељску позадину. У повлачењу које је уследило, снаге Дењинкина су биле разбијене и у нереду су се повлачиле из Новоросијска.

У последњој фази рата, Тухачевски командује 7. армијом, којом гуши побуну у Крондштату марта 1921. и Тамбову побуну у периоду између 1921. и 1933.

Према неким изворима, Тухачевски је био познат по преком поступању са заробљеницима и употребом отровног гаса приликом гушења побуна?

Са избијањем Пољско-совјетског рата, Тухачевски командује совјетским нападом. Код Варшаве трпи пораз од Јозефа Пилсудског, када почињу и прва неслагања са Стаљином. Наиме, један другог су кривили за неуспех у заузимању Варшаве.

Тухачевски је написао неколико књига о модерном ратовању, а 1931, након што је Стаљин прихватио потребу модернизовања оружаних снага, Тухачевски добија водећу улогу у реформи армије. Имао је напредне идеје по питању војне стратегије, посебно у делу употребе тенкова и авиона у здруженим операцијама.

Тухачевски 1935, у 42. години живота бива унапређен у чин маршала. Јануара 1936. одлази у посету Британиј, Француској и Немачкој. Свестан да га са власти може свргнути само војска, Стаљин је одлучио да уклони Тухачевског и још седам војних команданата. Овог пута, у кругу његових најближих сарадника, није било неслагања по овом питању.

Непосредно пред хапшење, Тухачевски је са дужности првог помоћника маршала Климента Ворошилова пребачен на дужност команданта Волжанског војног округа. Убрзо након његовор одласка на нову дужност, бива тајно ухапшен 22. маја 1937. и спроведен у Москву.

Испитивање и мучење Тухачевског лично је надгледао шеф НКВД, Николај Јежов. Стаљин му је дао инструкције да из Тухачевског извуче признање о другим „завереницима“, али му је оставио и простор да је могуће да је Тухачевски ипак радио сам.

Неколико дана касније, Јежов је Стаљину доставио признање сломљеног маршала, у коме је стајало да га је 1928. регрутовао Јенукидзе (А́вель Сафронович Енуки́дзе), те да је немачки агент који је на преузимању власти радио у дослуху са Бухарином (Никола́й Ива́нович Буха́рин). Признање Тухачевског, које се налази у архиви, испрскано је браон спрејем за који је утврђењно да се ради о крви „тела у покрету“. Стаљин је признање прокоментарисао речима: „То је невероватно, али је чињеница, признали су.“

Совјетски врховни суд је 11. јуна 1937. сазвао специјални војни суд, како би се одржало суђење за издају маршалу Тухачевском и још осморици генерала. Суђење је названо „случај троцкистичке анти-совјетске војне организације“. Суђено је према закону од 1. децембра 1934, што је значило да одбрана нема право да буде у судници, као и да су жалбе на пресуду – забрањене. Након суђења је стрељано и пет судија – официра. Исте вечери, у 1135 часова, сви оптужени су проглашени кривим и осуђени на смрт. Сат времена касније, Тухачевског је из ћелије извео капетан НКВД-а, Василиј Блохин. Стрељање маршала посматрао је лично Јежов. Маршал је убијен једним метком, у потиљак.

Маршалову породицу је задесила слична судбина. Његова жена, Нина Тухачевскаја, и његова браћа Александар и Николај (обојица инструктори на Совјетској војној академији), стрељани су. Његве три сестре су послате у логор. Његова малолетна ћерка је ухапшена по стицању пунолетства и одведена у логор, где се налазила све до доласка Хрушчова на власт.

Пре Хрушчовљевог говора 1956. године, маршал Тухачевски је званично сматран фашистом, петоколонашем. Тухачевски и његови сапатници су 31. јануара 1957. проглашени невинима по свим тачкама оптужнице.

Михаил Иљич Сурков

Михаил Сурков, совјетски снајпериста током Другог светског рата, припадник 4. стрељачке дивизије.

Према совјетским изворима, Сурков је постигао 702 потврђених погодака током Другог светског рата, што га чини најефикаснијим снајперистом. Послератна истраживања су указала на могућност да су подаци везани за ефикасност Суркова лажирани и као такви служили у сврху ратне пропаганде.

Михаил Ефимович Катуков

Михаил Катуков (Михаил Ефимович Катуков, 17. септембар 1900. – 8. јун 1976.), совјетски маршал, један од најталентованијих команданата оклопних јединица.

Катуков је у редове Црвене Армије ступио 1919, као војник. Учествовао је у Грађанском рату. Војну академију завршава 1935.

Најзапаженија дужност Катукова током Другог светског рата била је командант 1. гардијске тенковске армије у Курској бици, операцији Багратион, Вистула-Одер и бици за Берлин.  У бици за Москву је командовао 1. гардијском тенковском бригадом, а током операције Марс 3. механизованим корпусом.

У одбрани Москве 1941, 4. тенковска бригада Катукова, као део 1. гардијског стрељачког корпуса наноси тешке губитке Гудеријановој 2. оклопној групи на волоколамском правцу. Након тог окршаја, бригада бива преименована у 1. гардијску тенковску бригаду.

У Курској бици, Катуков командује једном од две армија које су биле под највећим ударом немачких снага у почетном немачком напредовању на јужном делу ратишта. Употребом веште одбране, и постављањем упоришта са укопаним тенковима  и паметним  противударима, Катуков је успео да нанесе озбиљне губитке Немцима који су се пробијали кроз совјетску одбрану.

Након рата, Катуков постаје командант совјетских механизованих снага у Немачкој, а касније и Генерални инспектор армије.

Дужности
1937. – 1938. начелник штаба 45. механизованог корпуса
1938. – 1940. командант 5. лаке тенковске бригаде
1940. командант 38. лаке тенковске бригаде
1940. – 1941. командант 20. тенковске дивизије
1941. командант 4. тенковске бригаде
1941. – 1942. командант 1. гардијске тенковске бригаде
1942. командант 1. тенковског корпуса
1942. – 1943. командант 3. механизованог корпуса
1943. командант 3. армије (резервне)
1943. – 1944. командант 1. тенковске армије
1944. – 1945. командант 1. гардијске тенковске армије
1948. – 1951. командант совјетских механизованих и тенковских снага у Источној Немачкој
1955. – 1957. инспектор министарства одбране
1957. – 1963. помоћник начелника главног директората за обуку
1963. генерални инспектор армије

Михаил Девјатајев

Михаил Девјатајев (рус. Михаил Петрович Девятаев), совјетски пилот-ловац, чувен по бекству из нацистичког концентрационог логора, којом приликом је донео значајне обавештајне податке о немачком ракетном програму.

Девјатајев је рођен 8. јула 1917. у Торбејеву, као тринаесто дете у породици земљорадника. Средњу бродарску школу је завршио 1938, након чега ради као помоћник капетана баркасе на Волги. Исте године ступа у редове Црвене армије, када започиње и школовање у Летачкој школи, коју завршава 1940.

Учесник је Другог светског рата од првих дана, оборивши Ју-87 24. јуна 1941, свега два дана након почетка операције Барбароса. Ускоро бива одликован Орденом црвене заставе. Крајем септембра исте године је озбиљно рањен у ногу, што ће га на дуже време одвојити од летења. Након опоравка, бива пребачен у јединицу ноћних бомбардера, наоружаних авионима По-2, а потом и у санитетску авијацију. Ловачким авионима успева да се врати тек након сусрета са чувеним совјетским ваздушним асем Покришкином, маја 1944.

Немци 13. јула 1944. обарају Девјатајева изнад Лавова, територије под немачком контролом, тако да бива заробљен и одведен у логор у Лођу. Месец дана касније, 13. августа, покушава бег, након чега бива пребачен у концентрациони логор Заксенхаузен (нем. Sachsenhausen). Пошто је на време схватио да ће Немци бити брутални према њему као совјетском пилоту, Девјатајев успева да замени идентитет са мртвим совјетским војником. Сада као Степана Никитенка, Немци га пребацују на острво Узедом, на принудни рад. На рад је распоређен у Пинеминде – дом немачког ракетног програма. Заробљеници су имали задатак да поправљају писту и рукама уклањају неексплодиране бомбе и убојна средства. Обезбеђење је било јако, тако да је вероватноћа за успешан бег била мала. Ипак, Девјатајев фебруара 1945. закључује да је боље да покуша бег него да чека сигурну смрт. За покушај бега је придобио још три заробљеника (Соколов, Кривоногов и Немченко), убедивши их да би могао да одлети авионом на слободну територију. Група је одлучила да побегне у време обедовања, када се већина стражара налазила у трпезарији. Соколов и Немченко су саставили радну екипу од совјетских грађана.

Око поднева, 8. фебруара 1945, десет совјетских заробљеника, међу њима и Девјатајев, су радили на поправци писте. Кривоногов је металном шипком убио стражара и обукао његову униформу. Сада је група заробљеника са „чуваром“ могла да се креће слободније по писти. Тако су дошли до авиона команданта логора, бомбардера He 111 H22 и њиме одлетели у слободу.

Проблеми су настали по слетању. Дејватајев и остали заробљеници су дали важне податке о немачком ракетном програму, посебно о ракетама V-1 и V-2, али им НКВД није поверовала. Сматрали су да је немогуће да заробљеници дођу до авиона без сарадње са Немцима. Стога су Девјатајев и остали проглашени шпијунима и послати у кажњеничке јединице, где ће половина њих погинути у наредних неколико месеци. Сам Девјатајев ће крај рата дочекати у затвору.

Хенкел, оштећен ватром совјетских ПА топова, одмах је дошао под стражу, а необична посада је затворена

Из Црвене армије је отпуштен новембра 1945, са етикетом криминалца. Као такав, дуго времена није могао да нађе посао. На крају се запослио као физички радник у Казању. Након што је шеф совјетског свемирског програма Сергеј Корољов 1957. изнео у јавност случај Девјатајева тврдећи да би совјетски свемирски програм пропао да Девјатајев и остали нису побегли из логора, за Девјатајева стижу давно заслужена признања. Херој Совјетског Савеза постаје 15. августа 1957. Наставио је да живи у Казању, али сада као капетан првог путничког хидроглисера на Волги.

Девјатајев, носилац Ордена Лењина, два Ордена црвене заставе, Ордена Отаџбинског рата (првог и другог реда) и многих других одликовања, преминуо је 2002. године у Казању, где је и сахрањен.

У родном Торбајеву је 8. маја 1975. отворен музеј Девајатајева.

Споменик „Побег из ада“, Саранск, Република Мордовија