Смирнов, Павел Михаилович

Павел Смирнов (рус. Па́вел Миха́йлович Смирно́в), совјетски тенкиста, учесник Другог светског рата, Херој Совјетског Савеза.

Смирнов је рођен 15. децембра 1908. године у Астрахану, у породици рибара. Његов отац, Михаил Александрович, доста је пио те га је жена напустила; са собом је повела и сина Павла. Катарина Васиљевна се убрзо скрасила у Перму, где се по други пут удала.

Павел је 1919. године кренуо у црквену школу, где је као и доста друге деце, маштао о летењу и израђивао макете једрилица и авиона.

Породица се 1922. вратила у Астрахан, где је Павел наставио своје школовање на трговачкој школи и курсу за уметника-декоратера, што је донекле повезано и са Павеловом љубављу према сликарству. Међутим, након смрти очуха, Павел је морао да почне да зарађује, што и чини запосливши се на рибарици. Према мемоарима његове мајке, управо на тој рибарици је и формиран Павелов чврст карактер. Након рибарице, Павел се запошљава као наставник физичке културе, а 1929. се и жени; исте године је и регрутован и одлази да служи војску у тенковску јединицу у Саратову.

Након војске, Павел се запошљава у сеоској школи у Кировску, где држи наставу из предмета физичког васпитања, музичке и ликовне културе. Убрзо остаје без супруге, која умире од сепсе.

Смирнов 23. јуна 1941. године добровољно ступа у редове Црвене армије. У саставу посаде тешког тенка КВ 344. тенковског батаљона 91. самосталне тенковске бригаде, на дужности возача-механичара, учествује у завршним борбама за Стаљинград.

У борбеним дејствима 13-14. јануара 1943, тенк Саратова успева да уништи два тенка, артиљеријску батерију, четири минобацача, пет митраљеских гнезда, седам бункера, пет возила, са укупно око 120 војник. У једном од окршаја, совјетски тенк је погођен и онеспособљен за даље кретање. Под заштитом наоружања тенка, Смирнов и командир тенка Наумов су напустили тенк и отклонили квар, након чега су наставили са борбом. Рокосовски је за овакав учинак у борби одликовао Наумова и Смирнова Орденом Црвене звезде, док су чланови посаде Норицин, Вјалих одликовани Медаљом за храброст.

Јануара 1943, снабдевање немачких јединица у Стаљинграду одвијало се само преко аеродрома Питомник. Желећи да им затвори и тај правац снабдевања, Рокосовски даје задатак 91. самосталној тенковској бригади Јакубовског да нападне аеродром. Јакубовски шаље 344. тенковски батаљон, са задатком заузимања брда Намејанаја и фарме Новаја надежда, који су се налазили на правцу аеродрома под немачком контролом.

Током пет часова непрекидне борбе, 21. јануара 1943, посада тешког тенка КВ уништила је пет тенкова, 24 моторних возила, 19 топова и минобацача, 15 митраљеских гнезда, пет бункера и око стотинак немачких војника.

Према једној верзији догађаја, тенк се одвојио од пешадије која га је пратила и на ободу Новаје Надежде је погођен. Изгубивши покретљивост, посада је наставила да се бори. Према мемоарима маршала Јакубовског, совјетске снаге су већ заузеле ове положаје и очистиле их од непријатељских војника, а тенкисти су добили задатак да се организују за одбијање немачког противнапада. Током противнапада, тенк КВ-1 Смирнова је погођен, али су одбили да се повуку и оду на поправку, одлучивши да остану и помогну у одбијању противнапада.

Када су остали без муниције, Немци су понудили посади да се преда, што су сви у тенку одбили. Увидевши да их не могу приволети на предају, Немци су полили тенк бензином и запалили га.

Совјетске снаге, како би им помогле, потиснуле су Немце из тог рејона. Међутим, било је касно; цела посада тенка жива је изгорела. Тела изгорелих тенкиста сахрањена су у непосредној близини погибије.

Одлуком Президијума Врховног савета Совјетског Савеза од 23. септембра 1943. године, Смирнов је, заједно са још три члана посаде, за храброст и приказани хероизам током Стаљинградске битке, проглашен Херојем Совјетског Савеза.

Пети члан посаде, који се често избегава у изворима, пунилац Феодосиј Григоревич Ганус, два пута је изостављен са списка за одликовање, пошто је по националности био Немац. На споменику подигнутом на месту погибије, није било његовог имена, иако је и његово тело сахрањено под тим спомеником. Правда је спора, али достижна. Захваљујући групи ентузијаста, новинара и запослених у Централном архиву МО РФ, 1995. године се и Ганусово име нашло на споменику. Годину дана касније, проглашен је Херојем Руске Федерације.

Борис Михаилович Шапошњиков

Борис Михаилович Шапошњиков (Бори́с Миха́йлович Ша́пошников), рођен је 2. октобра 1882. у Златоусту поред Чељабинска. Руској царској војсци се прикључио 1901. године. Девет година касније је завршио војну школу, а током Првог светског рата је стекао чин пуковника. Оно што је било чудно за официра царске војске његовог ранга, подржао је Револуцију и 1918. се придружио Црвеној армији.

Шапошњиков је био један од неколицине високих официра Црвене армије са војним образовањем, тако да је 1921. постављен у Генералштаб, где је службовао до 1925, када бива постављен за команданта Лењинградског војног округа. Од 1928. до 1932. командује Московским војним округом, а потом Приволжским војним округом. За команданта војне академије Фрунзе постављен је 1932, а три године касније је враћен на место команданта Лењинградског војног округа. На место начелника Генералштаба је постављен 1937, као наследник Александра Илича Јегорова, жртве Стаљинове чистке. Маршал Совјетског Савеза постаје 1940. године.

Упркос својој прошлости царског официра, Шапошњиков је стекао углед и Стаљиново поверење. Могуће је да га је чистке спасило то што је тек 1930. постао члан Комунистичке партије. Цена којом је платио свој опстанак била је сарадња у уништењу Тухачевског и многих других колега.

На срећу по Совјетски Савез, Шапошњиков је био брилијантни војни ум, штабних склоности. Кобиновао је своје таленте и успео да изгради систем командовања у Црвеној армији након спроведених чистки. Шапошњиков план за брзу изградњу Црвене армије прихваћен је 1939. Иако план није био завршен до немачке инвазије на Совјетски Савез јуна 1941, довољно је био узнапредовао да спаси Совјетски Савез од потпуне катастрофе.

План инвазије на Финску 1940. био је дело Шапошњикова, али је Климент Ворошилов изабрао да га игнорише, јер му је деловао сувише песимистички. Зимски рат није био успешан, тако да је августа 1940. Шапошњиков поднео оставку на место начелника Генералштаба. Званичан изговор за оставку била је болест Шапошњикова. У време немачке инвазије, Шапошњиков је реактивиран на месту начелника Генералштаба (до новембра 1942.). Каријера је прекинута 1943. због болести, када постаје командант војне академије Ворошилов. На том месту се налазио све до смрти 1945. године.

Маркиан Михаилович Попов

Маркијан Михајлович Попов (1902-1969), совјетски командант, генерал армије и Херој Совјетског Савеза.

Током Другог светског рата командовао бројним армијама и фронтовима. Његова каријера се оцењује као неуједначена. Јуна 1941. је командовао Лењинградском војном облашћу, потом Северним фронтом (24. јуна – 5. септембра). На место команданта 61. армије долази 18. децембра, и на том месту остаје до 28. јуна 1942. Потом га пребацују у рејон Стаљинграда, на дужност помоћника команданта Стаљинградског фронта (13. октобра – 20. новембра), потом команданта 5. ударне армије (8. децембра – 28. децембра). Ова армија 26. децембра бива пребачена у Ватутинов Југозападни фронт. У 1943. прво командује већом механизованом групом, да би у фебруару доживео тешки пораз.

Након тога, бива постављен на место команданта Бријанског фронта (5. јуна – 10. октобра 1943.). Учествује у Курској бици. У чин генерала армије унапређен је 26. августа 1943. Након Курске битке, бива послат на север, да командује 2. балтичким фронтом (20. октобра 1943. – 23. априла 1944.). Пред крај командовања овим фронтом, враћају га на чин генерал пуковника, као резултат денунцирања од стране политичког комесара Лева Мехлиса. До краја рата обавља дужност начелника штаба Лењинградског фронта.

Након рата га поново унапређују у чин генерала армије (3. август 1953.). У периоду од 1956. до 1962. обавља дужност начелника Генералштаба копнене војске.

Умире 22. априла 1969. у пожару.

Никада није добио чин Маршала Совјетског Савеза, иако су га многи сматрали изузетно талентованим старешином.

Носилац је два Ордена Кутузова, два Ордена Суворова, Ордена црвене заставе, три Ордена црвене заставе, пет Ордена Лењина и ордена Хероја Совјетског Савеза.