Mitsubishi Ki-30

Маја 1936, јапанска царска армија је издала тактичко техничке захтеве за лаки бомбардер који би заменио Мицубиши Ки-2 (Mitsubishi Ki-2) и Кавасаки Ки-3 (Kawasaki Ki-3) који су се налазили у наоружању. Прототип Мицубишија Ки-30 (Mitsubishi Ki-30) је први пут полетео 28. фебруара 1937. У лету се добро показао, али је ипак одлучено да се испроба и други прототип, погоњен снажнијим мотором Накађима Ха-5 (Nakajima Ha-5 KAI). Овај прототип је показао одређена побољшања по питању летних карактеристика, а како је са карактеристикама надмашио тражене, није било разлога да се не наручи прва серија авиона. Наручено је 16 авиона, који су испоручени у јануару 1938. Два месеца касније је ушао у серијску производњу. У борби су први пуит употребљени за време рата са Кином тоиком 1938. Показао се као врло ефикасна бомбардер, уз напомену да није дејствовао без ловачке пратње. На почетку рата на Пљацифику ситуација је била слична, али када су Савезници дошли у ситуацију да дејствују по бомбардерима без ловачке заштите – ситуација се драстично променила. Авиони Ки-30 су почели да трпе знатне губитке и ускоро су прешли у јединице другог ешалона.

До 1941, када је прекинута серијска производња, произведено је 704 авиона овог типа. Многи од њих су у завршној фази рата употребљавани као камиказе.

ТТ карактеристике (Ki-30)
Посада 2
Дужина 10,35 м
Распон крила 14,55 м
Висина 3,65 м
Површина крила 30,58 м²
Маса празног авиона 2 230 кг
Максимална полетна маса
Погон 1 × Nakajima Ha-5-kai снаге 950 КС
Максимална брзина 423 км/ч
Крстарећа брзина 380 км/ч
Брзина пењања 8,33 м/с
Долет 1 700 км
Плафон лета 8 570 м
Наоружање 2 × 7,7 мм Type 89
400 кг бомби

Mitsubishi J2M Raiden

Иако конструисан на основу захтева из 1939, у време када су јапанске вође једва замишљали ситуацију да ће им требати ловац за одбрану јапанских острва, Mitsubishi J2M Raiden је доживео афирмацију када је током последње године рата бранио јапанска острва од америчких напада. Захтеви јапанске морнарице за  брзину лета и брзину пењања авиона на првом месту, уместо дотадашњих захтева за долетом и маневрабилности, натерала је конструктора Ђиро Хинкошија да прилагоди постојећу конструкцију авиона. Први лет прототипа Ј2М1 извршен је 20. марта 1942, али је летелица убрзо добила критике од стране морнаричких пилота. Једна од критика је била слаба прегледност из кокпита. Модификације авиона су касније захваљујући Мицубишијевој преокупираности моделом А6М. Серијски авиони Ј2М2 су споро излазили са производних линија, тако да је прва јединица наоружана њима крајем 1943. Убрзо је изашла нова верзија авиона, ознаке Ј2М3, која је имала снажнија крила како би могла поднети уградњу и дејство топова калибра 20 мм којима је био наоружан. Теже наоружање је сада умањило летне перформансе авиона тако да више није задовољавао тражене карактеристике. Ј2М4 је верзија којом се уградњом турбопуњача покушало задовољити тражене тт захтеве. Последња серијска варијанта авиона је носила ознаку Ј2М5, и она се разликовала од претходних по томе што је била погоњена мотором Mitsubishi Kasei 26a снаге 1 820 КС

Све у свему, произведено је 476 авиона Ј2М. Интересантно је напоменути да су поједини авиони, због тога што нису могли достићи видину лета америчких бомбардера Б-29, имали уграђене топове који су гађали у горњој полусфери. Савезници су му дали кодно име „Jack“.

 

ТТ карактеристике (Mitsubishi J2M3)
Посада 1
Дужина 9,95 м
Распон крила 10,80 м
Маса празног авиона 2 460 кг
Погон мотор Mitsubishi Kasei 23a  снаге 1 800 КС
Максимална брзина 588 км/ч
Долет 925 км
Плафон лета 11 700 м
Наоружање 4 х 20 мм Type 99 у крилима

Mitsubishi A7M Reppu

A7M Reppu је конструисан као замена за ловачки авион A6M Zero. Радови на конструисању авиона су започели априла 1942. када је Мицубишијев инжињер Хорикоши завршио рад на претходним пројектима. Јула 1942, јапанска морнарица је издала тактичко-техничке захтеве за овај авион, који је добио радну ознаку морнарички експериментални палубни ловачки авион 17-shi Ko, од кога је захтевана максимална брзина лета од 639 км/ч, плафон лета од 6 000 метара на коју је требао да се попне за 6 минута. Захтевано је наоружање од 2 топа калибра 20 мм и два митраљеза калибра 13 мм. Када је реч о маневрабилности, она је требала да остане иста као код модела Зеро. Хорикошијев конструкторски тим је већ имао у виду мотор који би искористили за уградњу у нови авион, а који би омогућио захтеване перформансе авиона. Ипак, компанија је била одговорна за производњу бомбардера G4M и ловачког авиона A6M, што је значило да ће производња прототипа новог авиона значајно закаснити. Први прототип је полетео 6. маја 1944, када је откривено да је уграђени мотор ипак преслаб. Вођење рата је захтевало да морнарица одустане од развоја авиона А7М, али је компанија успела да обезбеди дозволу за наставак радова, уз услов да се неће трошити ресурси на развој новог мотора. Уместо њега, у авион је уграђен постојећи мотор, модела Ha-43. Први прототип са овим мотором је полетео 13. октобра 1944, при чему је постигао максималну брзину лета од 628 км/ч. Управљивост је била боља него код Зероа. Убрзо је започела и серијска производња, али је земљотрес у региону Нагоје, као и поморска блокада Јапана од стране Савезника – условила производњу од свега осам примерака, а и они нису никада употребљени у борбеним дејствима.

Савезници су овом моделу авиона дали кодну ознаку „Sam“.

Тактичко технички подаци A7M2
дужина 10,99 м
распон крила 14,00 м
висина 4,28 м
маса авиона 3 226 кг
максимална полетна маса 4 720 кг
Погонска група 1 х Mitsubishi Ha-43 снаге 2 200 КС
Максимална брзина 630 км/ч
крстарећа брзина 417 км/ч
плафон лета 10 900 м
Долет 1 200 км
Наоружање 2×20 мм Type 99, 2×13,2 мм Type 3
посада 1

Мицубиши A6M Зеро

A6M3 Модел 22 изнад Соломонових острва, 1943.

Развој ловца А6М Зеро (Mitsubishi A6M Zero) започет је маја 1937, убрзо након увођења ловачког авиона Мицубиши А5М. Радећи по захтевима јапанске морнарице, команије Мицубиши и Накађима су реализовале прелиминарне радове на конструисању новог ловачког авиона, чекајући да добију коначне тактичко техничке захтеве. Захтеви су издати у октобру и њима је тражен авион који задовољава следеће захтеве:
– максималну брзину од 500 км/ч;
– брзину пењања од 3000 м за 9 минута и 30 секунди;
– аутономију лета од 1,5 до 2 часа нормалним режимом лета,
– аутономију лета од 6 до 8 часова економском брзином и допунским танковима горива;
– наоружање од два топа калибра 20 мм и два митраљеза калибра 7,7 мм;
– могућност ношења две бомбе масе 60 кг;
– уградњу гониометра и радио уређаја;
– коришћење ПСС краће од 70 м при брзини ветра од 50 км/ч;
– маневрабилност минимум као код модела А5М.

Обесхрабрена захтевима, Накађима се убрзо повукла из трке. Мицубиши је израдио прототип ознаке А6М1, са увлачивим стајним трапом, у потпуности израђен од метала, нискокрилца, погоњеног Мицубишијевим мотором снаге 780 КС. За оплату је коришћен алуминијумски лим ознаке Т-7178, тако да је нови авион био лаган али без икакве оклопне заштите. Није имао ни самозаптивајуће танкове горива који су у то време постајали стандардна опрема авиона. Током летних испитивања, двокрака елиса променљивог корака замењена је новом трокраком елисом. Сем максималне брзине лета, сви остали захтеви су испуњени. Морнарица је одобрила производњу прве серије авиона А6М2 ради извршења трупних испитивања летелице. Током летних испитивања модела А6М1, нови мотор је прошао испитивања тако да је Накађимин мотор снаге 925 КС, ознаке  NK1C Sakae 12, нешто већих габарита од Мицубишијевог мотора, уграђен у трећи прототип. Почетна испитивања су завршена јула 1940, када морнарица наручује петнаест авиона које је планирала да пошаље на борбена испитивања у Кину. А6M je убрзо постао познат као „Зеро“, у складу са званичном ознаком „Тип 0“. У Кини стиче прву славу, доказавши се као одличан ловачки авион. Опремљен новим мотором, успео је да испуни и последњи тактичко технички захтев јапанскиих оружаних снага. Нова верзија са склопивим крилима, Модел 21, ушла је у серијску производњу.

У време напада на Перл Харбур, Јапанци су располагали са 420 авиона Зеро. Верзија за носач авиона, Модел 21, је била верзија са којом су се сусрели Американци. Његова велика аутономија лета дозвољавала му је да одмакне далеко од носача и удари где се не очекује. Зеро је ускоро стекао репутацију страшног противника. Захваљујући комбинацији одличне маневрабилности и ватрене моћи, успешно се носио са савезничким авионима који су се тада налазили на бојишту. Показао се као тежак противник и за Супермарин Спитфајер (Supermarine Spitfire). Савезниочки пилоти суморали да развијају посебне тактике да би се успешно супротставили јапанским Зероима.

Када су се на бојишту појавили модернији авиони, Локид П-38 Лајтнинг (Lockheed P-38 Lightning), Груман Ф6Ф Хелкет (Grumman F6F Hellcat) и Воугт Ф4У Корсер (Vought F4U Corsair) Зерои су почели да губе. Једина предност се огледала у искусним пилотима Зероа. Услед недостатка снажнијих мотора и проблема са планираним наследницима Зероа, Зеро се одржао у производњи све до 1945, са преко 11 000 произведених авиона. Према неким подацима, Зерои су оборили најмање 1550 америчких авиона током Другог светског рата.

ТТ карактеристике (A6M2 Type 0 Model 21)
Посада 1
Дужина 9,06 м
Распон крила 12 м
Површина крила 22,44 м2
Маса празног авиона 1 680 кг
Погон 1 × Nakajima Sakae 12 снаге 950 КС
Максимална брзина 533 км/ч
Долет 3 105 км
Плафон лета 10 000 м
Брзина пењања 15,7 м/с
Наоружање 2× 7,7 мм Type 97
2 × 20 мм Type 99
2 × 60 кг бомби
1 × 250 кг у варијанти камиказе

Mitsubishi A5M

Морнарички ловац Type 96 је био први палубни ловац, моноплан, јапанске морнрице. Први пут су приказани 4. фебруара 1935, а њихово увођење у наоружање је започело почетком 1937. Учествовали су у Кинеско-јапанском рату, када су по својим летним карактеристикама превазилазили све авионе које су Кинези могли послати у борбу. Учествовали су и у рату на Пацифику, али у ограниченом обиму, пошто су тада у наоружање увођени и чувени ловачки авиони Зеро. Током рата је произвођена и двоседа верзија, која се користика скоро искључиво за потребе обучавања нових пилота. Пред крај рата, већина преосталих авиона овог типа је модификован како би се употребили у самоубилачким нападима камиказа.

Савезници су за овај авион одредили кодну ознаку „Claude“.

Тактичко технички подаци A5M1
Дужина 7,71 м
Распон крила 11,00 м
Висина 3,20 м
Mаса авиона 1 075 кг
Mаксимална полетна маса 1 500 кг
Погонска група 1 х Nakajima Kotobuki 2 KAI 1
Максимална брзина 435 км/ч
Наоружање 2×7,7 мм Type 89
Посада 1