Операције ка Лењинграду (од 10. јула до краја септембра 1941)

После релативно брзог продирања кроз балтичке земље, група армија „Север“ успела је да потисне совјетски Северозападни фронт и да до 10. јула избије на линију: Пјарну – Тарту – Чудско језеро – р. Велика.

На основу ратног плана „Барбароса“ требало је тада да група армија „Север“ буде ојачана јаким оклопним снагама из групе армија „Центар“, да би се на лењинградском правцу постигао брз и одлучујући успех, као предуслов за брзо и концентрично наступање ка Москви. Међутим, због ангажовања групе армија „Центар“ у бици за Смоленск, где су се налазиле јаке совјетске снаге, које Немци нису очекивали, одложено је упућивање оклопних снага групи армија „Север“.

И поред тога, немачка Врховна команда је наредила групи армија „Север“ да продужи наступање и, у садејству с финском армијом, што пре заузме Лењинград. Према усвојеном плану, главне снаге групе армија „Север“ требало је да нападају преко Луге ка Красногвардејску и енергичним дејством разбију совјетске снаге које су браниле прилазе Лењинграду, а потом заузму град.

У вези с тим планом, група армија „Север“ извршила је груписање снага за операције ка Лењинградиу:

  • 18. армија: део снага на линији Пјарну – Тарту, са задатком да заузме Естонију, а остале снаге на линији Псков – Остров, са задатком да наступају источно од Чудског језера у правцу Нарве, и пресеку одступницу снагама совјетске 8. армије;
  • 4. оклопна група: на линији Псков – Остров, за наступање са 41. оклопним корпусом према Луги а са 56. оклопним корпусом према Новгороду;
  • 16. армија: главне снаге на линији Остров – Идрица, за наступање јужно од Иљмењског језера ради обезбеђења десног бока 4. оклопне групе и обухвата Лењинграда с југа; а помоћне снаге наступају позади 4. оклопне групе.

Пошто је у ранијим борбама имао знатне губитке, совјетски Северозападни фронт више није могао пружити јачи отпор и зауставити немачко надирање ка Лењинграду. Од његових 30 дивизија само их је пет било потпуно комплетних, док су остале имале 10 – 30% првобитног састава. Однос у снагама био је неповољан, за Северозападни фронт (према совјетским подацима, Немци су били надмоћнији у људству за 2,4, у артиљерији 4, у минобацачима 5,8, у тенковима 1,2 пута).  Међутим, ова надмоћност је у ствари била још већа, јер су Немци на правцима главних удара (у рејону Псков – Остров) концентрисали јаче снаге, док су снаге Северозападног фронта биле равномерно распоређене.

Совјетска Врховна команда је придавала велики значај лењинградском правцу, па је одлучила да привуче и део снага Северног фронта, ради организације дубоке одбране. У том циљу је Северозападни фронт припремио одбрану на линији Пјарну – Тарту – Чудско језеро – Псков – Опочка – Идрица, док су снаге Северног фронта добиле задатак да организују одбрану позади поменуте линије, на р. Луги, од њеног ушћа до Иљмењског језера, на дужини оди 250 км.

Војни савет Северног фронта је крајем јуна разрадио план појачања одбране Лењинграда. На фронту широком око 900 км свакодневно је у јулу и августу радило до 500 хиљада људи. На ближим прилазима Лењинграду изграђен је систем кружне одбране од неколико одбрамбених појасева. Појачан је Карелијски утврђени рејон. Тако се спољни појас одбране Лењинграда протезао линијом Петров дворац – Пулково, а други појас одбране ишао је непосредно поред Лењинграда. Унутрашња одбрана била је подељена на секторе. Међутим, ти радови нису били извршени до почетка немачког напада 10. јула, па су настављени и у току операција.

Ради бољег руковођења свим снагама на лењинградском правцу, совјетска Врховна команда је 10. јула образовала Северозападни правац, под командом маршала Ворошилова, коме су били потчињени Северни и Северозападни фронт и поморске снаге Балтичког и Баренцовог мора.

После прегруписавања, 10. јула је распоред совјетских снага био следећи:

  • Северозападни фронт: 8. армија бранила је положаје Пјарну – Тарту, 11. армија Псков – Остров, а 27. армија Остров – Опочка;
  • Лушка оперативна група (4 пешадијске, 3 дивизије последње одбране Лењинграда, лењинградско војно училиште и самостална брдска бригада) организовала је одбрану на р. Луги и на утврђеном рејону Красногвардејска.

Немачки 41. оклопни корпус предузео је напад 10. јула и пробио совјетске положаје код Пскова, али је убрзо, 12. јула, наишао на добро организовану и јаку одбрану у рејону Луге, где су совјетски тенкови, авијација и артиљерија нанели знатне губитке немачким оклопним јединицама. Пошто су путеви били слаби а терен пошумљен и мочваран, то немачке оклопне дивизије нису могле да се развију за борбу, већ само њихови предњи делови, који су били слаби да пробију јаке и добро брањене совјетске положаје код Луге. Због тога се 41. оклопни корпус повратио нешто на запад а затим кренуо на север, у правцу Ивановског. Не наишавши на јачи совјетски отпор на овом правцу, оклопне снаге брзо су напредовале и након 130 км усиљеног марша, 13. јула избиле на р. Лугу, 20 – 35 км југоисточно од Кингисепа. Совјетске јединице нису очекивале напад на овом делу фронта, те су биле изненађене. Немци су, без већег отпора, 14. јула заузели мост на р. Луги код Ивановског а следећег дана и код Б. Сабска и образовали код њих мостобране. Јединице Лушке оперативне групе, које су на овом делу фронта биле малобројне, добиле су убрзо појачања. Низом противудара и врло ефикасним дејством авијације Северног фронта и Балтичке флоте био је заустављен продор 41. оклопног корпуса а оклопне јединице нашле су се у незгодној ситуацији, јер је снабдевање, услед слабих и расквашених путева, било недовољно и нередовно, а снаге на мостобранима остале су без муниције и других потреба. Немци су се брзо снашли, поправили путеве и после тешких борби и знатних губитака, успели да задрже оба мостобрана.

Немачки 56. оклопни корпус пробио је 10. јула совјетске положаје југоисточно од Пскова и до 14. јула предњим деловима избио западно од Симска. Команда Северозападног правца брзо је реаговала наредивши да се из рејона места Солци и Дно изврши концентричан противудар на уклињене немачке снаге. Овај двоструки противудар изведен је између 14. и 18. јула, и совјетска 11. армија, уз подршку авијације, успела је да одсече 8. оклопну дивизију од главних снага 56. оклопног корпуса. Немци су били приморани да се повуку на запад око 40 км и да 19. јула привремено обуставе наступање према Новгороду, све до пристизања 16. армије на р. Лугу.

Јужно од Острова, почев од 10. јула, главне снаге немачке 16. армије постепено су потискивале совјетску 11. и 27. армију, које су се под борбом повлачиле ка линији Стара Руса – Холм.

У Естонији су Немци у почетку ангажовали слабе снаге 18. армије (само две пешадијске дивизије и један одред 1. корпуса), које до 22. јула нису постигле никакав успех, јер је совјетска 8. армија упорно бранила положаје Пјарну – Тарту. Али, увођењем још три нове дивизије, они су изменили однос снага у своју корист, што им је омогућило да пробију совјетске положаје и да до 7. августа избију на јужну обалу Финског залива у рејон места Кунде (у ствари, Немци су пребацили тежиште у Естонију, иако је ратним планом било предвиђено да главне снаге 18. армије дејствују источно од Чудског језера). Овим је совјетска 8. армија у Естонији била раздвојена у две групе (свака јачине једног корпуса). Једна група (11. пешадијски корпус) одступала је у правцу Нарве, а друга (10. пешадијски корпус) у правцу Талина, где је образовала мостобран. Талин је остао једина лука преко које је вршено снабдевање 10. корпуса. По наређењу Врховне команде требало је да се задржи Талин што дуже. Међутим, одбрана није раније припремљена, и тек пред непосредином опасношћу почело је утврђивање положаја. У граду је организована производња мина, флаша са запаљивом смесом и других потреба. У одбрани талинског мостобрана учествовала је и морнаричка пешадија формирана од посаде крстарице „Киров“. Сем тога, неколико разарача и топовњача пружило је јединицама на мостобрану знатну ватрену подршку. Немачки притисак на мостобран био је врло јак. Пошто се положај снага код Талина сваким даном погоршавао, команда Северозападиног фронта, у сагласности са Врховном командом, наредила је 26. августа евакуацију флоте и свих снага из Талина за Кронштат и Лењинград. У то су време главне снаге немачке 18. армије поселе и минирале обалу Финског залива. Међутим, захваљујући великом искуству посаде и умешности и храбрости морнара, евакуација је обављена без већих губитака. Увече 28. августа, када су уличне борбе у граду већ отпочеле, испловио је први транспорт, а затим су следили остали. Немачка авијација била је активна. Бродови су се провлачили између многобројних минских поља. До 30. августа завршено је пребацивање главних снага. Ратни бродови који су пратили ове транспорте отпловили су у Кронштат, док су јединице из Талина евакуисане у Лењинград. Од почетка септембра до 19. октобра Немци су заузели и балтичка острва пред улазом у Ришки залив.

Тако је 8. армија упорном одбраном у Естонији привезала за себе пет немачких дивизија и на тај начин олакшала одбрану снага на лењинградском правцу.

Пошто су обезбедили четвороструку надмоћност, Финци су 10. јула прешли у напад између Ладошког и Оњешког језера. Под притиском знатно надмоћнијих снага, совјетска 7. армија, чије су три дивизије биле развучене на широком фронту, била је принуђена на повлачење. Да би се задржало наступање финских снага, извесне јединице 23. армије повучене су с Карелијске превлаке и пребачене ка Петрозаводску и Олонецу, што је помогло да се 30. јула зауставе Финци на линији Поросозеро (70 км североисточно од Суојарвија) – Сотозеро (15 км југозападно од Сјамозера) – р. Тулокса (25 км северозападно од Олонеца).

Према томе, после двадесетодневних борби, од 10. до 30. јула, совјетске јединице су задржале немачке и финске снаге и нанеле им знатне губитке. Тако је план Немаца да брзо заузму Лењинград осујећен жилавом и упорном одбраном совјетских снага. У овоме је значајну помоћ пружио и Западни фронт, који је у смоленској операцији привезао за себе знатне немачке снаге и на тај начин спречио упућивање 3. оклопне групе из групе армија „Центар“ у групу армија „Север“.

Па ипак, положај Лењинграда био је тежак. Немци су на појединим правцима избили до на 100 км од града, док су Финци на северу такође озбиљно угрозили град и његову позадину. И поред знатних губитака, и врло јаког отпора Северног и Северозападног фронта, Немци су одлучили да продуже офанзиву на Лењинград, рачунајући да су се совјетске снаге у претходним борбама истрошиле и да за одбрану града не располажу резервама. У директиви бр. 34 од 30. јула Хитлер је наредио да група армија „Север“ продужи офанзиву на Лењинград, заузме га пошто-пото и успостави везу с Финцима. У духу поменуте директиве, та група армија је почетком августа прегруписала своје снаге и за напад на Лењинград формирала три јаке ударне групе:

  • Северну, јачине 5 дивизија (2 оклопне и 1 моторизована ддвизија 41. оклопног корпуса и 2 пешадијске дивизије из 18. армије), са задатком да с мостобрана Ивановско и Б. Сабск наступи преко Красногвардејска и Красног Села у правцу Лењинграда;
  • Лушку, јачине 3 дивизије (2 пешадијске из 18. армије и 1 моторизована дивизија из 56. оклопног корпуса), код Луге, са задатком да напада дуж пута Луга – Лењинград;
  • Јужну, јачине 7 дивизија (1 моторизована из 56. оклопног корпуса и 6 пешадијских дивизија из 16. армије), северозападно од Шимска, са задатком да наступа правцем Новгород – Чудово, избије југоисточно од Лењинграда, споји се с финским снагама и тако пресече све комуникације ка Лењинграду.

Групу армија подржавао је 8. ваздухопловни корпус.

Крајем јула и почетком августа совјетске јединице су предузеле опсежне мере да што боље учврсте и изграде положаје за одбрану Лењинграда. Утврђен је и део обале Финског залива и Ладошког језера који је обухватао Лењинград. Обалска одбрана је појачана оруђима већег домета (од 262 оруђа 78 их је било калибра 180 – 406 мм). Авијација Балтичке флоте и противавионска артиљерија са бродова и обале укључене су у систем противваздушне одбране Лењинграда. У самом граду изграђено је око 4 600 склоништа, у која се за време напада из ваздуха могло сместити до 900 хиљада људи. На прилазима и у самом граду ископани су ровови и подигнуте барикаде и разне друге препреке. Доведене су нове и свеже јединице, које је, по директиви Врховне команде, требало првенствено употребити за противударе. Тако је 34. армија додељена Северозападном фронту са задатком да наноси удар из рејона Старе Русе у бок немачких оклопних јединица (56. оклопног корпуса) које су дејствовале ка Новгороду. Ваздушне снаге такође су повећане. Организацији дубоке одбране поклоњена је велика пажња. Команда Северозападног правца поделила је 23. јула Лушку оперативну групу на три самостална сектора (Кингисепски, Лушки и Источни) и непосредно их потчинила команди Северног фронта. Овом мером је побољшано руковођење и јединицама дата већа самосталност у операцијама. Источни сектор је доцније прерастао у самосталну армију која је била потчињена Северозападном фронту. У циљу појачања одбране Лењинграда формирано је у самом граду десет дивизија последње одбране. И поред побројаних мера, совјетска одбрана имала је и знатне слабости: слабе резерве у армијама и оперативним групама, мала густина снага и средстава на појединим правцима, недовољно фортификацијско уређење неких положаја и др.

У циљу опкољавања и заузимања Лењинграда, финска Југоисточна армија на Карелијској превлаци напала је 31. јула знатно слабију совјетску 23. армију, која је, после упорних одбрамбених борби у току августа, тек 1. септембра одступила на стару совјетско-финску границу, где је зауставила напредовање Финаца.

Између Оњешког и Ладошког језера финска Карелијска армија, ојачана с четири нове дивизије, напала је 10. августа совјетску 7. армију. У току упорних борби у августу и септембру ова совјетска армија успешно је задржавала Финце, а почетком октобра успела је да их заустави на р. Свир, где се фронт стабилизовао све до 1944. године.

Мали бродови Ладошке ратне флотиле пружили су знатну помоћ својим трупама: штитили крилне јединице 23. и 7. армије, пребацивали преко језера људе, муницију и храну, успешно тукли финске колоне које су напредовале дуж језера.

Немачки 41. оклопни корпус прешао је у напад 8. августа из мостобрана код Ивановског и Б. Сабска, али су га задржале јединице Кингисепског сектора. Тек када су Немци увели јаче оклопне снаге, јединице Кингисепског сектора отпочеле су одступање према истоку и североистоку. По избијању на железничку пругу Кингисеп – Красногвардејск, 41. оклопни корпус упутио је део снага у правцу Кингисепа да пресече одступницу совјетским јединицама (11. корпус 8. армије) које су се налазиле западно од р. Нарве. Међутим, делови совјетске 8. армије, под заштитом бродова Чудске ратне флотиле, повукли су се правовремено из овог угроженог рејона и стигли су код Копора (а с њима и морнари флотиле, пошто су претходно потопили своје бродове), где су ојачали снаге Кингисепског сектора. Главне снаге 41. оклопног корпуса избиле су 21. августа у рејон Красногвардејска. Тада је командант корпуса наредио 8. оклопној дивизији да изврши напад ка југу, дуж пута Красногвардејск – Луга, и избије у позадину совјетских снага које су задржавале немачки продор преко Луге. Ова оклопна дивизија пресекла је пут и железничку пругу Луга – Лењинград јужно од Красногвардејска и 30. августа се спојила с јединицама 56. оклопног корпуса и 16. армије североисточно од Луге. Због тога се известан део совјетских снага Лушког сектора нашао у окружењу. Не успевши да се пробију на север, ове су се снаге половином септембра пробијале по деловима на исток, према р. Волхову.

Упорном одбраном делова совјетске 42. армије код Красногвардејска осујећен је покушај немачких снага да се пробију ка Лењинграду. Овоме је умногоме допринела совјетска 8. армија, која је из рејона Копорског платоа, уз подршку бродске и обалске артиљерије, извршила низ противудара у бок 18. армије. Тиме је немачко командовање било присиљено да већи део 18. армије поврне у правцу Копорског мостобрана ради бочног обезбеђења групе упућене преко Красногвардејска у правцу Лењинграда. Почетком септембра совјетске снаге на красногвардејском правцу држале су линију Копорски залив – Ропша – Красногвардејск.

Немачки напад код Луге почео је 10. августа. И поред ангажовања јаких снага Немци нису постигли никакав успех, па су били приморани да обуставе нападе.

Немачка 16. армија успела је 13. августа да пробије одбрану совјетске 48. армије у рејону Шимска. Услед јаког дејства немачке авијације, совјетске јединице су биле дезорганизоване и присиљене да се повлаче ка Новгороду, где је на брзу руку формирана Новгородска оперативна група. Немци су мањим снагама овладали западним делом Новгорода а главним снагама продужили наступање према Чудову, које су заузели 20. августа. Совјетска 34. армија и део 11. армије прешли су 12. августа у противудар из рејона Старе Русе у бок немачких снага на новгородском правцу. Продирући ка северозападу ове армије су успеле да немачки 10. корпус набаце на Иљемењско језеро, и запрете му окружењем, док су делом снага угрожавали позадину немачке главне групе. Изненађени брзим и неочекиваним успехом совјетских снага, које су до 14. августа продрле у дубину њиховог распореда до 60 км, Немци су пребацили две моторизоване дивизије и команду 56. оклопног корпуса из рејона Новгорода и Луге ради заустављања совјетског противудара. Ове немачке снаге, у садејству са 10. корпусом, подржане авијацијом 8. ваздухопловног корпуса, успеле су до 25. августа да потисну 34. армију на р. Ловат, а средином септембра до линије: језера између Демјанска и Осташкова, где је фронт стабилизован. Совјетски противудари приморали су Немце да успоре наступање 18. армије и 4. оклопне групе и убрзају пребацивање 39. оклопног корпуса (једне оклопне и две моторизоване дивизије) из састава групе армија „Центар“ у рејон Старе Русе, а нешто касније у рејон Чудова, ради појачања снага на правцу главног удара.

Хитлер је, заповешћу од 21. августа 1941, наредио групи армија „Север“ да окружи Лењинград и успостави везу с Финцима.

Ради ефикасније одбране Лењинграда совјетска Врховна команда је 23. августа поделила Северни фронт на Карелијски за одбрану Карелије, и Лењинградски за непосредну одбрану Лењинграда. После поделе Северног фронта, команда Лењинградског фронта је била у могућности да све своје снаге ангажује у одбрани Лењинграда, што јој је био основни задатак. За обезбеђење левог, слабијег, бока овог фронта и споја са Северозападним фронтом пребачена је у рејон Волхова 54. армија, а јужно, на десну обалу р. Волхов, пребачена је 52. армија, обе под непосредном командом Врховне команде. Да би могла непосредно руководити фронтовима, Врховна команда је 30. августа расформирала Северозападни правац, те су јој тада сви фронтови били непосредно потчињени.

Немачка група из рејона Кременово – Чудово (1. и 28. корпус и 39. оклопни корпус), уз јаку подршку 1. ваздухопловне флоте и 8. ваздухопловног корпуса, продужила је 25. августа наступање у правцу Лењинграда. Слаба 48. армија (око 10 000 људи) на левом крилу Лењинградског фронта није могла да заустави немачко наступање, већ је предузела повлачење – делом ка Киришију, а делом ка Пушкину. Тако је правац ка Мгу остао незаштићен, што је немачки 39. оклопни корпус искористио и усмерио своје дејство баш у том правцу. Не наишавши на јачи отпор, он је заузео Мгу и Шлисељбург, и тиме пресекао копнену везу Лењинградла са унутрашњошћу; затим је 29. августа заузео Колпино, али даље није могао продрети због снажног отпора совјетске 55. армије у утврђеном слуцко-колпинском рејону. Покушај Немаца да пређу р. Неву и успоставе везу с финским снагама на Карелијској превлаци био је осујећен совјетским отпором. Положај бранилаца Лењинграда веома је погоршан,, јер је снабдиевање могло да се врши само преко Ладошког језера или ваздушним путем. Од 4. септембра, из рејона Тосна, Немци су отпочели да туку Лењинград оруђима 240 мм.

Почетком септембра фронт немачке групе армија „Север“ протезао се линијом: Копорски залив – Ладошко језеро – р. Волхов – Новгород. У немогућности да расположивим снагама продужи наступање на ширем фронту, немачко командовање је одлучило да изврши напад у врло уској зони, од Ропше до Колпина, што би омогућило да се униште совјетске снаге у красногвардејском и слуцко-колпинском утврђеном рејону, а затим овлада Лењинградиом. Ради извршења ове замисли формиране су две ударне групе: једна, главна, западно од Красногвардејска, јачине 8 дивизија, са задатком да наступа правцем Красно Село – Урицк – Лењинград; друга, помоћна, југоисточно од Колпина, јачине 3 дивизије, да наступа дуж ауто-пута за Лењинград.

После прегруписавања Немци су ујутро 9. септембра прешли у напад. Уочи тога дана они су Лењинград обасули снажном артиљеријском ватром и бомбардовањем из ваздуха. Бачено је више од 6 000 запаљивих бомби, које су изазвале многобројне пожаре и знатне губитке цивилног становништва. У току огорчених борби у рејону Красногвардејска, немачка главна група је успела да заузме град и да до 18. септембра потисне јединице совјетске 42. армије до линије Лигово – Пулково. Продор Немаца преко ове линије ка Лењинграду осујећен је упорном и жилавом одбраном совјетских јединица; само уз велики напор и губитке они су успели да избију на Фински залив код Стрељње и одсеку неколико јединица совјетске 8. армије од осталих снага фронта. У рејону Колпина совјетске јединице су одбиле све нападе немачке помоћне групе, која је била принуђена да се задржи на полазним положајима. Снаге Лењинградског фронта успеле су, најзад, 26. септембра да зауставе Немце и принуде их да пређу у одбрану.

Значајну улогу у овим операцијама одиграле су совјетске јединице из приморског мостобрана Копорски залив – Стрељња, које су противударима ка Красном Селу, у бок и позадину немачке главне ударне групе, привукле на себе знатне немачке снаге и на тај начин олакшале одбрану снага јужно од Лењинграда.

Пошто су у међувремену упутили за појачање групе армија „Центар“ 4. оклопну групу и 8. ваздухопловни корпус, Немци су одустали од покушаја да заузму Лењинград, па су одлучили да појачају блокаду и да систематском артиљеријском ватром и бомбардовањем из ваздуха униште град и његово становништво. Исто тако они су обуставили нападе источно од Ладошког језера, одакле су знатне снаге морали упутити ка Лењинграду, ради блокаде. Међутим, делови совјетске 8. армије с мостобрана код Оранијенбаума и делови 54. и 52. армије из рејона Лењинграда отпочели су жестоке противударе чиме су отежали организацију и учвршћење одбрамбених положаја непријатеља.

Совјетским копненим снагама садејствовале су Балтичка флота и Ладошка ратна флотила. Флота их је активно помагала артиљеријом и авионима, док им је Ладошка ратна флотила обезбеђивала бокове, а за време блокаде Лењинграда снабдевала их муницијом и осталим потребама, и вршила евакуацију болесних и рањених.

Одбрани Лењинграда знатно су допринели радници и остали становници производећи потребна материјална средиства за фронт.

Према томе, у операцијама на лењинградском правцу Немци нису постигли очекиване резултате: да униште совјетске снаге у балтичким земљама; да се споје с Финцима; да заузму Кронштат и Лењинград. Они су успели само да овладају Прибалтиком, већим делом лењинградске области, главним базама у Финском заливу и Балтичком мору и да блокирају Лењинград с копна.

Совјетске јединице и становништво у рејону Лењинграда били су у веома тешкој ситуацији, јер су се дотур и евакуација могли вршити само преко Ладошког језера и ваздушним путем, са врло ограниченим могућностима. У тако тешким условима, браниоци Лењинграда – све до разбијања блокаде у јануару 1943. године – показали су херојско држање.

Јединице Лењинградског и Северозападиног фронта везале су за себе знатне немачке снаге и на тај начин олакшале одбрану Москве.

Довођењем свежих снага из дубине територије, совјетска Врховна команда је учинила да се однос снага на лењинградском правцу промени у корист совјетских једииница што је омогућило да се заустави немачко наступање. Овим је осујећен и немачки ратни план којим је предвиђено да се, после заузимања Лењинграда и спајања с Финцима, основне снаге немачке групе армија „Север“ упуте у југоисточном правцу, ка Москви, радии тешњег садејства са групом армија „Центар“.

У овом периоду Немци су почетком септембра обновили наступање у правцу Мурманска, али су задржани снажним отпором совјетске 14. армије, коју је успешно подржавала Северна флота и авијација. Сем тога, Северна флота је штитила сопствене комуникације од Архангелска до Мурманска и совјетских поседа на Арктику, нападајући истовремено и немачке комуникације, нарочито подморницама.

Смоленска битка (од 10. јула до 10. септембра 1941)

После избијања на линију р. Западна Двина – Дњепар, Немци су рачунали да су главне снаге Црвене армије у Белорусији разбијене и да су остаци снага тако исцрпљени и изморени да неће бити у стању да пруже отпор. Они су сматрали да им совјетски Западни фронт може супротставити највише 11 дивизија. Због тога је немачко командовање одлучило: без задржавања продужити офанзиву на исток ради уништења совјетских снага које су се браниле у троуглу Витебск – Орша – Смоленск и тако отворити пут немачким снагама за даље наступање у правцу Москве. То треба постићи крилним ударима 3. и 2. оклопне групе правцима Витебск – Смоленск и Могиљев – Смоленск, уз садејство јединица 9. и 2. армије, које су се кретале позади оклопних снага.

Немачка група армија „Центар“ налазила се 10. јула у следећем распореду:

у непосредном додиру са совјетским снагама била је 4. оклопна армија, и то:

  • 3. оклопна група на линији Дриса – Витебск – источно од Сена;
  • 2. оклопна група на линији источно од Сена – десна обала р. Дњепра од Орше до Бихова;

позади оклопних снага напредовале су маршевским колонама 9. и 2. амрија.

У групи армија „Центар“ било је укупно 55 дивизија.

За ваздушну подршку обезбеђено је само 570 авиона 2. ваздухопловне флоте, јер је 8. ваздухопловни корпус придат групи армија „Север“.

За продужење офанзиве, командант групе армија „Центар“ наредио је:

  • 3. оклопна група да изврши главни удар правцем Витебск – Духовчина, а помоћни удар правцем Дисна – Велике Луке;
  • 2. оклопна група да изврши главни удар из рејона јужно од Орше ка Јељњи, а помоћни удар правцем Бихов – Кричев – Рослављ;
  • 9. армија да избије на Зап. Двину на одсеку Дриса – Бешенковичи, а потом продужи наступање општим правцем Полоцк – Невељ – Велике Луке;
  • 2. армија да избије на десно крило групе армија „Центар“, позади 2. оклопне групе, а потом продужи наступање општим правцем Бихов – Рослављ.

Да би задржала немачко надирање совјетска Врховна команда је одлучила да појача одбрану на Зап. Двини и Дњепру довођењем 5 нових армија из резерве Врховне команде. Ради бољег руковођења свим снагама на московском правцу она је 10. јула образовала команду Западног правца под командом маршала Тимошенка.

Западни фронт је добио задатак да упорном и активном одбраном заустави немачко наступање у правцу Москве и обезбеди потребно време за развој нових снага које су пристизале из дубине. Овај фронт је 10. јула имао седам армија, од којих четири у првом и три у другом ешелону.

У првом ешелону су биле:

  • 22. армија (6 пешадијских дивизија), на линији Себеж – Дриса – Витебск (укључно), са задатком да затвори правце Полоцк – Велике Луке и Витебск – Велиж;
  • 20. армија (9 пешадијских, 4 оклопне и 2 моторизоване дивизије), од Витебска (искључно) до Орше (укључно), са задатком да затвори правац ка Смоленску;
  • 13. армија (8 пешадијских, 2 оклопне и 1 моторизована дивизија), на линији Орша (искључно) – Шклов – Могиљев – Бихов;
  • 21. армија (6 – 7 пешадијских дивизија), на крајњем левом крилу, на линији Бихов – Рогачев – Речица.

Све четири армије у првом ешелону имале су 39 дивизија, 145 тенкова, 1 200 артиљеријских оруђа калибра 76 мм, 1 700 минобацача и 380 исправних авиона.

У другом ешелону су биле:

  • 19. армија, у току превожења железницом (из Југозападног фронта), прикупљала се у рејону Витебск – Рудња – Демидов;
  • 16. армија, у току прикупљања у рејону Смоленска;
  • 4. армија, извлачила се из борбе и прикупљала у рејону Кричев – Новозибков.

У позадини Западног фронта образован је накнадно 14. јула, Фронт резервних армија, јачине 6 армија (29, 30, 24, 28, 31. и 32. армија) и 153 авиона са задатком да поседне линију Стара Руса – Осташков – Јељња – Брјанск и припреми је за упорну одбрану.

Немачке оклопне групе отпочеле су офанзиву 9. јула уз подршку авијације и јединица 2. и 9. армије.

Да би прикрили главни правац удара Немци су једновремено предузели више снажних удара на фронту од Идрице до Бихова. То је приморало совјетске армије да расплину своје ионако слабе резерве. Ово су Немци искористили и јаким оклопним јединицама стварали клинове на релативно ужим деловима фронта. На правцима главних удара било је и до 30 тенкова на 1 км фронта, чиме је остварен принцип масовне употребе тенкова. Захваљујући оваквом груписању оклопних снага и снажној подршци авијације, немачке оклопне групе успешно су пробиле совјетски фронт и наставиле наступање ка истоку.

Немачка 3. оклопна група заузела је још 9. јула Витебск, чиме је раздвојила унутрашња крила 22. и 20. армије и угрозила десни бок главних совјетских снага на правцу Орша – Смоленск. Због тога је командант Западног фронта наредио да првопристигле снаге 19. армије и деснокрилни корпус 20. армије изврше 10. јула противудар и поврате Витебск. Међутим, у овом противудару нису постигнути успеси, јер су снаге биле слабе, ангажоване појединачно и без довољно артиљеријске подршке а резерве недовољне. Немачки предњи делови потиснути су према Витебску и за неколико часова одложен је напад главних снага немачке 3. оклопне групе. Пошто је задржала совјетски противудар, немачка 3. оклопна група, уз јачу подршку авиона за обрушавање, наставила је 11. и 12. јула надирање правцима Витебск – Демидов и Витебск – Рудња потискујући унутрашња крила совјетске 19. и 20. армије. Под притиском јачих немачких снага десно крило 19. армије повлачило се у правцу Демидова, а лево у правцу Рудње. У току 12. јула Немци су заузели Сураж и Велиж. Овим је десни бок совјетске 19. армије био откривен. У међувремену левокрилни 57. оклопни корпус, уз подршку 9. армије, успео је да пробије фронт совјетске 22. армије, која је –  истовремено угрожена с десног бока нападом немачке 16. армије – била принуђена на повлачење у правцу Невеља.

Немачка 2. оклопна група релативно је лако форсирала р. Дњепар и 11. јула образовала мостобране јужно од Орше, код Склова, и у рејону Бихова, с којих је, ујутру 12. јула, наставила надирање ка истоку, обухватајући бокове 13. армије.

Напредовањем 3. оклопне групе, северно, и 2. оклопне групе, јужно, угрожена је одбрана Смоленска. Совјетска 20. армија успешно је бранила правац Орша – Смоленск вршећи непрекидно противнападе, упркос томе што се због немачког продора северно и јужно нашла у полуокружењу. Совјетска 16. армија, којој је поверена непосредна одбрана Смоленска, имала је 15. јула само 4 дивизије и вршила је ужурбано организацију положаја. Сем тога, тој армији су биле потчињене све снаге смоленског гарнизона, као и све јединице које су се повлачиле или пристизале у Смоленск. У немогућности да створи дубокоу одбрану, командант армије је донео одлуку да формира маневарске групе (касније назване одредима) и да их истури према угроженим правцима, са задатком да задржавају немачко напредовање и својом покретљивошћу и дејством створе код Немаца погрешну представу о совјетским снагама.

Пошто је Смоленск био угрожен, наређено је да се евакуишу становништво и највреднија културна добра. Обласни партијски комитет је прикупљао оружје, стварао тајна складишта за наоружање, муницију и храну и вршио остале припреме за формирање партизанских одреда у непријатељској позадини.

У то време Немци су у рејон Смоленска убацили падобранце као шпијуне и диверзанте. Ови су, често одевени у униформе совјетских подофицира и официра, разорно дејствовали, успевши да у једној акцији убију и начелника штаба 20. армије.

После врло огорчених борби, у току 13. и 14 јула јединице немачке 3. оклопне групе избиле су северно од Демидова, док је 2. оклопна група наставила напредовање ка Горком и Кричеву и окружила четири дивизије и делове 20. оклопног корпуса 13. армије које су упорно браниле своје положаје у рејону Могиљева. Окружене совјетске снаге су организовале кружну одбрану и до 26. јула, активним дејствима, везале за себе два немачка оклопна корпуса, нанеле им осетне губитке и успориле немачко напредовање ка Рослављу. Опкољене јединице су се врло упорно браниле, вршећи честе испаде и противнападе; међутим, подлегле су вишеструкој надмоћности. Тако су Немци заузели Оршу 14. јула, а Могиљев тек 26. јула.

Пошто Немци нису били активни према совјетској 21. армији, то је она, да би олакшала ситуацију осталих армија, прешла у напад 13. јула. Њене главне снаге (63. корпус) брзо су прешле Дњепар, повратиле Рогачев и Жлобин и наставиле напредовање у правцу Бобрујска. Немци су били изненађени, јер је совјетским продором била угрожена позадина 2. оклопне групе која је дејствовала источно од Могиљева. Они су брзо реаговали упућујући на овај правац знатне снаге (два пешадијска корпуса из резерве и две пешадијске дивизије) које су зауставиле даљи продор совјетске 21. армије. Сем тога, пошто је једна коњичка група из рејона југозападно од Бобрујска 24. јула угрозила комуникације немачке 2. армије, Немци су били приморани да на овом делу фронта ангажују три нове дивизије, да би зауставили ове совјетске нападе. Овим совјетским противударом заустављени су напади немачке 2. армије.

Да би поново успоставила јединствен фронт, команда Западиног фронта је донела одлуку да се противударима одсеку немачки клинови. У вези с тим, армије су добиле следеће задатке:

  • 22. армија да изврши противудар правцем Городок – Витебск;
  • 19. армија да поврати Витебск; .
  • 20. армија да ликвидира немачке снаге које су се пробиле на фронту Орша – Склов;
  • 13. армија да садејствује 20. армији;
  • 4. и 16. армија да делом својих снага разбију немачке снаге које подилазе Горком, с тим да две дивизије 16. армије спрече избијање немачких делова на пут Смоленск – Јарцево.

Петнаестог јула извршени су ови противудари, али без успеха. Под притиском јачих немачких снага, и због угрожених бокова и позадине, совјетске армије су биле принуђене на повлачење: 22. армија ка граду Велике Луке, 19. армија ка Јарцеву, 20. армија ка Смоленску, 13. армија и делови 4. армије, преко р. Сожа, ка Јељњи и Рослављу.

Настављајуеи офанзивне операције, главна колона 39. оклопног корпуса (немачке 3. оклопне групе), уз јачу подршку авиона за обрушавање и садејство ваздушног десанта, успела је 15. јула да избије северно од Јарцева. Јужније од ње, десна колона 39. оклопног корпуса стигла је тога дана до Рудње. У току борби код Рудње, Црвена армија је по први пут употребила један дивизион рееактивних бацача – Каћуша. Изненађени, немачки војници су у паници бежали у поздаину. Следећег дана, главна колона је пресекла пут Смоленск – Москва и заузела град Јарцево. Совјетска 16. и 20. армија доведене су тиме у тешку ситуацију, јер су изгубиле најкраћу и најбољу комуникацију.

За то време лево крило 2. оклопне групе (47. оклопни корпус) брзо је напредовало ка Смоленску и, потискујући делове совјетске 16. армије, 14. јула му се приближило с југа. Следећег дана, после снажне артиљеријске припреме, немачке снаге су наставиле напад и пробиле се у јужни део града, након чега су отпочеле уличне борбе које су, с несмањеном жестином, трајале до вечери 16. јула, када су Немци овладали овим делом Смоленска. Истовремено је централна колона (46. оклопни корпус) 2. оклопне групе заузела Починок и продужила надирање ка Јељњи, док је десно крило (24. оклопни корпус) заузело Кричев.

Тако су се совјетска 20. и 16. армија и део 19. армије почетком друге половине јула нашли у полуокружењу. Њихова једина комуникација ишла је правцем Соловјев – Дорогобуж – Вјазма, преко пошумљеног и мочварног земљишта.

Да би зауставиле немачке оклопне колоне, совјетске јединице у полуокружењу извршиле су 18. јула два противудара: један, из рејона северно од Јарцева у правцу Духовшчине, извеле су 118. и 69. оклопна дивизија, али он, због неорганизованости, није успео; други, ради поновног заузимања јужног дела Смоленска, извела је 129. пешадијска дивизија уз подршку једног пука 38. дивизије и 80 артиљеријских оруђа. Приликом извођења диругог противудара, у самом граду су се развиле огорчене борбе. Стално довлачећи нове снаге, Немци су најзад успели да одбију противудар и да задрже јужни део града.

Немачке оклопне снаге наставиле су надирање: 57. оклопни корпус заузео је препадом, 20. јула Велике Луке, одакле је избачен снажним совјетским противнападом; следећег дана, 39. оклопни корпус после врло тешких и упорних борби 19. и 20. јула . заузео је Јарцево; 46. оклопни корпус заузео је 20. јула Јељњу.

Борбе за Смоленск настављене су с несмањеном жестином. У настојању да по сваку цену поврате јужни део града, совјетска 16. и 20. армија претрпеле су велике губитке. Ситуација се још више погоршала када су неке немачке јединице успеле да пређу Дњепар и заузму железничку станицу. Совјетске јединице су противнападом вратиле Немце на р. Дњепар, али су се убрзо морале повући пред појачаним немачким снагама. Делови преполовљених совјетских дивизија тукли су се храбро и упорно. Две недеље је 16. армија водила упорне борбе и храбро бранила рејон Смоленска, док је, северно од ње, 20. армија са истом упорношћу одбијала немачке јурише. Но, њихове снаге су биле на измаку. Дивизије и остале јединице биле су измешане у борбеном поретку.

Због све теже ситуације, совјетска Врховна команда је 20. јула одлучила да се на Западном правцу, из Фронта резервних армија, образује пет армијских група, које би предузеле нападе општим правцем ка Смоленску, где би се спојиле с главним снагама Западног фронта и на тај начин окружиле и уништиле немачке снаге у рејону Смоленска.

Распоред и задатак ових армијских група био је следећи:

  • група генерала Масленикова (3 дивизије 29. армије) да из рејона јужно од Торопеца напада ка југозападу;
  • група генерала Хоменка (3 дивизије 30. армије, 1 дивизија 19. армије и 107. оклопна дивизија) да из рејона Бели напада ка југозападу;
  • група генерала Калињина (3 дивизије 24. армије) и група генерала Рокосовског (3 дивизије 24. армије) да из рејона североисточно и источно од Јарцева нападају у правцу Смоленска;
  • група генерала Качалова (3 дивизије 28. армије) да из рејона Рославља напада у правцу Смоленска.

Ради бољег руковођења операцијама на московском правцу, наређењем совјетске Врховне команде од 24. јула извучене су из састава Западног фронта 13. и 21. армија и од њих је створен Централни фронт под командом генерала Кузњецова. Фронт је располагао са 136 авиона, од којих је само 75 било исправно. Овај фронт је имао задатак да активним дејствима правцем Гомељ – Бобрујск садејствује Западном фронту.

Први напад почела је 23. јула група Качалова, а 24. и 25. јула ступиле су у напад и остале групе. Истовремено нападала је 16. армија непосредно на Смоленск, обухватајући град са севера и југа. За подршку овог напада совјетско командовање је концентрисало сву авијацију Западног фронта и Фронта резервних армија и део стратегијске бомбардерске авијације. У међувремену су и Немци привукли две нове дивизије желећи да задрже Смоленск. Снаге 16. армије већ су нападале северни део града када су и Немци извршили удар у позадину ове и 20. армије и до 27. јула успели да изврше још једно окружење у рејону северно и западно од града. Међутим, и поред врло тешких и упорних удара и противудара од 20. до 27. јула, совјетске јединице нису успеле да деблокирају окружене снаге код Смоленска. Настављајући огорчене нападе, немачке оклопне снаге из Јарцева и рејона Јељње успеле су да се 27. јула споје код Соловјева и да овладају прелазима преко Дњепра. Због тога су се совјетске 20. и 16. армија нашле у врло критичном положају, јер је највећи део њихових јединица био потпуно окружен.

У окружењу се нашло 12 дивизија које су претрпеле тешке губитке, углавном од авијације, тенкова, артиљерије и минобацача. Крајем јула ове дивизије су имале највише 1 000 – 2 000 људи. У 20. армији остало је свега 65 тенкова, 177 артиљеријских оруђа и 120 оруђа противавионске одбране. Армијска авијација је имала 9 исправних авиона. Муниција и гориво били су при крају, а снабдевање јединица вршено је само ноћу ваздушним путем, при чему је команда Западног фронта могла да за ту сврху сваке ноћи одреди само 10 авиона. Ова ослабљена окружена група везала је за себе 10 немачких дивизија, од којих 3 оклопне и 2 моторизоване. Сем тога, Немци су имали око 8 дивизија за заштиту снага које су изводиле окружење на спољњем делу фронта од Јељње до Јарцева.

Крајем јула је команда Западног фронта одлучила да се смоленска група пробије из окружења. У вези с тим, организован је противудар групе генерала Рокосовског правцем Јарцево –  Духовшчина који је отпочео 28. јула, док су се јединице 20. и 16. армије пробијале ка Соловјеву и Заборју. Пробој јединица из окружења ка р. Дњепру почео је ноћу 3/4. августа, на фронту од 20 км. Предњи делови армије пробили су се до јутра преко Дњепра на источну обалу и ту посели положаје за заштиту прелаза. Захваљујући противудару групе Рокосовског и подршци авијације и артиљерије, главне снаге успеле су да се у току 4. и 5. августа највећим делом пребаце преко четири припремљена прелаза на Дњепру и поседну положаје на источној обали.

Изнурени у претходним борбама, Немци су били приморани да почетком августа прекину нападне операције на московском правцу и да пређу у одбрану на линији железничка станица Јарцево – Соловјево – Јељња, сходно директиви бр. 34 од 30. јула. Борбена дејства су настављена само у рејону Јељње, где су јединице совјетске 24. армије вршиле противнападе на немачке снаге у мостобрану.

Да би обезбедили десни бок групе армија „Центар“, Немци су крајем јула планирали да заузму рејон Рославља. Ова операција, у којој су учествовали 24. оклопни, 7. и 9. корпус, изведена је од 1. до 3. августа. Немци су опколили и уништили извесне снаге совјетске 28. армије у рејону Рославља (према немачким подацима заробљено је 3 700 војника и заплењено 60 топова, 90 тенкова и један оклопни железнички воз). Међутим, снаге совјетске 43. армије успеле су да немачке корпусе 8. августа задрже на р. Десни.

Совјетска Врховна команда је сматрала да ће Немци након краћег задржавања наставити напад у правцу Москве, и то обухватом крила Западног фронта код Великих Лука и Гомеља. Зато је Западни фронт долбио задатак да његове армије изврше напад у правцу Духовшчине и униште главне снаге немачке 9. армије која је дејствовала на левом крилу групе „Центар“, док је 24. армији Резервног фронта (по одлуци совјетске Врховне команде Фронт резервних армија је 30. јула 1941. преименован у Резервни фронт) наређено да разбије немачке снаге које су дејствовале на десном крилу групе „Центар“, у рејону Јељње. За заштиту правца преко Брјанска формиран је 14. августа Брјански фронт састава: 50. и 13. армија. Фронт је имао само 159 авиона.

На основу наведеног наређења совјетске Врховне команде, 30, 19. и 24. армија су извршиле координирани напад ка Духовшчини, где су зауставиле напредовање немачких јединица и везале знатне снаге немачке 9. армије. Совјетска 16. армија успела је само да стигне до источне обале р. Воп, где је била заустављена. У међувремену немачка 9. армија наставила је нападе на совјетске јединице код Великих Лука. После тешких борби, она је успела 22. августа да пробије совјетске положаје на споју 22. и 29. армије и да окружи знатан део снага 22. армије. Међутим, окружене снаге су вешто пробиле обруч и, заједно с 29. армијом, повукле се преко Западне Двине где су организовале нове положаје и зауставиле напредовање немачке 9. армије.

По наређењу совјетске Врховне команде, Западни, Резервни и Брјански фронт предузели су почетком септембра читав низ напада да би одбацили Немце на запад и повратили Смоленск. Упркос почетних успеха они су само 6. септембра повратили Јељњу, али су затим били приморани да пређу у одбрану. И немачке снаге, преморене и исцрпљене, почетком септембра су обуставиле офанзивне акције и прешле у одбрану. Тиме је била завршена смоленака битка.

Према совјетским подацима, Црвена армија је у бици код Смоленска изгубила 32 000 људи, 685 тенкова и 1 178 артиљеријских оруђа.

У бици за Смоленск немачка армија није постигла постављени циљ. Она је за два месеца напредовала само 170 – 200 км, што није одговарало захтевима муњевитог рата. Њени дотадашњи успеси постигнути су на рачун великих губитака у људству и техници, а даље наступање на исток захтевало је све више снага и средстава. Због тога је немачко врховно командовање било приморано да обустави операције ка Москви.

Упорном одбраном совјетских снага у рејону Смоленска осујећена је намера Немаца да потпомогну групу армија „Север“ у њеном нападу на Лењинград, чиме је указана велика помоћ совјетским снагама у рејону овога града.

Према томе, битка за Смоленск, по стратегијским последицама, завршена је повољно за Црвену армију, а неповољно за Немце.

Тактичко-оперативни успех који су Немци постигли заузимањем рејона Смоленска по својим резултатима и последицама, знатно је мањи од њиховог успеха у бици за Минск и Бјалисток: у овој бици су опкољени и заробљени велики делови Црвене армије, а у бици за Смоленск заробљен је мањи број совјетских војника.

Совјетска одбрана код Смоленска имала је доста недостатака. Она је организована на брзину. Армије нису биле попуњене људиством и материјалом. Поред тога, знатан број дивизија ових армија тек је пристизао. Организација противоклопне и противваздушне одбране није била потпуна. Оскудица у радио-станицама отежавала је везу и командовање.

У Смоленској бици су совјетски војници испољили велику храброст. У току ове битке непрекидно је јачао отпор Црвене армије, коју је становништво свестрано помагало: на утврђивању, у збрињавању рањеника, у снабдевању, доласком у редове армије или у партизанске одреде. Већ у августу је у смоленској области дејствовало 19 партизанских одреда.

Тако је Црвена армија пружила противнику чврст и јак отпор и онемогућила му брзо напредовање, што ће имати утицаја на даљи ток операција.

Почетне операције (од 22. јуна до 9. јула 1941)

У недељу 22. јуна, у раним јутарњим часовима, Немци су без објаве рата изненадно напали СССР. Око 04,00 часова нeмачка артиљерија отворила је ватру на граничне карауле, утврђења, штабове, центре везе и одбрамбене рејоне у близини границе. Једновремено јаке формације немачке авијације отпочеле су да бомбардују аеродроме, поморске базе (Севастопољ, Кронштат, Измаил), железничке чворове, градове прибалтичких република, Белорусије, Украјине, Молдавије, Крима и др.

Совјетске трупе биле су изненађене, јер нису на време обавештене и припремљене.

Изненадни масовни удари немачке авијације и артиљерије јако су отежали организовано увођење у борбу совјетских јединица. Ово тим више што су линије и центри везе, због дејства немачке авијације и артиљерије, били покидани, те је обавештавање и командовање отказало. И немачки диверзанти у совјетској позадини покидали су многе линије везе.

Једновремено са артиљеријском припремом прешли су у напад делови немачке пешадије. Између граничних јединица и предњих немачких делова развиле су се борбе за граничне карауле, прелазе и мостове на приграничним рекама. Огромно преимућство Немаца било је у томе што су они нападали уз садејство тенкова и артиљерије, док посаде у граничним караулама нису имале подршку артиљерије, нити су располагале противоклопним средствима. У оваквој неравноправној борби брзо је сломљен отпор посада у караулама.

Један до два часа после артиљеријске припреме прешле су у наступање главне немачке снаге.

Немачке главне снаге на свим важнијим правцима имале су изразиту надмоћност, што им је омогућило да врло брзо постигну значајне успехе. На многим деловима фронта оне су врло брзо и из покрета савладале отпор совјетских недовољно припремљених предњих делова.

У току првог дана рата немачки бомбардери наставили су масовне ударе, бомбардујући првенствено 66 аеродрома пограничних војних округа, и до подне уништили око 1 200 авиона (од којих 800 на земљи). Удари су првенствено вршени на оне аеродроме на којима су се налазили ловачки авиони нових типова.

Совјетски авиони уништени при нападу на аеродроме, јун 1941.

Ситуација совјетских јединица првога дана рата била је врло тешка. Слабе снаге за заштиту границе, развучене на широком фронту, изненађене и неприпремљене за борбу, без јаких резерви које би биле у стању да ликвидирају створене клинове, ступале су у борбу појединачно по одвојеним жариштима. Немачке оклопне и моторизоване јединице брзо су обухватале ова жаришта отпора и наносиле им ударе с бокова и из позадине. Обухваћене совјетске јединице, немајући везу са суседима и претпостављеном командом, биле су присиљене да одступају ка линијама у позадини или да остану на месту и приме борбу у окружењу.

Веза у оквиру фронтова, армија, корпуса и дивизија била је прекинута, услед чега командовање није могло да сагледа праву ситуацију на фронту. Немајући реалну представу о стању на граници, народни комесар одбране СССР-а издао је у 07,15 часова 22. јуна директиву којом је било предвиђено:

  • да се нападну и униште немачке снаге које су повредиле совјетску територију, с тим да копнена војска не прелази границу док не добије специјално наређење;
  • да извиђачка авијација утврди груписање немачке авијације и копнене војске, а бомбардерска и јуришна авијација јаким ударима униште немачку авијацију на аеродромима и разбију главне снаге копнене војске на земљи. Ударе вршити и на немачкој територији на дубини од 100 до 150 км, с тим да се могу бомбардовати Кенигсберг (данас Калињиниград) и Мемел. На територији Финске и Румуније не предузимати акције пре специјалног наређења.

Ова директива није могла бити извршена, јер су надмоћније немачке јединице продужиле наступање, одбијајући све покушаје совјетских јединица да их задрже.

Највећи успех постигле су немачке оклопне групе, док су пешадијске снаге унеколико заостајале.

Немачка 4. оклопна група извршила је пробој на фронту ширине 40 км југоисточно од Тилзита и разбила јединице левога крила совјетске 8. армије. Њени предњи делови успели су да избију на р. Дубису (35 км северозападно од Каунаса).

Немачка 3. оклопна група извршила је пробој на фронту ширине 50 км источно од Сувалкија и разбила јединице левог крила совјетске 11. армије, а њене дивизије су форсирале р. Њемен око 60 км јужно од Каунаса.

Немачка 2. оклопна група извршила је пробој северно и јужно од Бреста на фронту ширине 70 км и разбила центар совјетске 4. армије. Њени предњи делови избили су у висину Кобрина. У позадини, совјетске јединице су пожртвовано браниле тврђаву Брест, коју су Немци заузели тек 30. јуна.

Немачка 1. оклопна група, у садејству са 6. армијом, извршила је пробој на фронту ширине 65 км јужно од Владимира Волинска и разбила једиинице левог крила совјетске 5. армије. Њени предњи делови продрли су 15 – 20 км у дубину совјетске територије.

Северно и јужно од извршених пробоја дејствовале су немачке пешадијске снаге, које су прошириле клинове оклопних јединица, али су нешто изостале због слабије покретљивости. Тако су 9. и 16. армија и 3. оклопна група направиле широк клин на споју Северозападног и Западног фронта, потискујући ослабљену совјетску 11. армију и десно крило 3. армије. На овај начин били су угрожени леви бок 11. армије и десни бок главних снага Западног фронта, док су правци ка Каунасу и Виљнусу остали незаштићени, јер у близини није било совјетских резерви. Исто тако немачка 4. армија и 2. оклопна група, потискујући развучену совјетску 4. армију, озбиљно су угрозиле леви бок главних снага Западног фронта које су се налазиле у белоруској избочини. Ни на овом правцу није било совјетских резерви које би могле задржати даље надирање немачких снага. Иако удар немачке 17. армије на лавовском правцу није био снажан, совјетска 6. армија је била присиљена да одступи 10 – 15 км од границе, због развучености својих снага и ангажовања по деловима.

Тиме је био завршен први дан борбе. Немачке снаге су постигле значајне успехе захваљујући изненађењу, правовременим и детаљно извршеним припремама и употреби јаких снага на правцима главних удара.

Ради мобилизације свих снага и обезбеђења јавног поретка, Президијум Врховног совјета СССР-а издао је овога дана два указа. Једним указом је објављена мобилизација војних обвезника рођених од 1905. до 1918. год. на територији 14 војних округа (лењинградског, прибалтичког, западног, кијевског, одеског, харковског, орелског, московског, архангелског, уралског, сибирског, приволшког, севернокавкаског и закавкаског). Другим указом је објављено ратно стање у низу република и области СССР-а. У вези с овим указом, све функције органа државних власти у погледу одбране, обезбеђења јавног поретка и службе безбедности прешле су у надлежност војних савета фронтова, армија и војних округа, а у местима где није било војних савета прешле су у надлежност највишег војног старешине.

Немајући правовремено извештаје о ситуацији на фронтовима, а нарочито о стању и могућностима својих снага, народни коимесар одбране издао је 22. јуна у 21,15 директиву бр. 3 којом је наређено:

  • да оклопни корпуси Северозападног и Западног фронта (по два корпуса у сваком фронту) из рејона Каунаса и Гродна изврше концентричне ударе општим правцем ка Сувалкију, уз подршку авијације фронтова и авијације Врховне команде за даљно бомбардовање, са задатком да се непријатељска сувалкиска група окружи и уништи и да се до 24. јуна овлада рејоном Сувалкија;
  • да 5. и 6. армија и најмање пет оклопних корпуса Југозападног фронта изврше концентричне ударе ка Лублину, уз подршку авијације фронта и авијације Врховне команде за даљно бомбардовање са задатком да се окружи и уништи непријатељска група у рејону Владимир Волинск – Кристинопољ и до 24. јуна овлада Лублином

Овом директивом јединицама су дати задаци који, с обзиром на њихово стање и могућности, нису могли бити извршени. Па ипак, фронтови су пришли њеном извршењу. Услед ограниченог времена припреме су вршене на брзину и без довољно система. Совјетска авијација, због великих губитака, није била у стању да пружи потребну заштиту трупама које су се прикупљале. Због тога су дивизије оклопних корпуса при развијању на полазним положајима биле изложене масовним ударима немачке авијације, те су претрпеле осетне губитке. Артиљерија оклопних корпуса и пешадијских дивизија није се могла брзо концентрисати, јер није имала механизованих вучних средстава. Пешадијске јединице, због недостатка ауто-транспорта, такође су се споро развијале за напад. Посматрано у целини, припреме и борбена дејства Северозападног и Западног фронта у духу директиве бр. 3 вршени су неорганизовано, нарочито у погледу садејства између дивизија оклопних корпуса. Незнатни оперативни резултати нису били у складу с великим губицима које су имале оклопне јединице. Само у рејону Гродна постигнут је ограничен успех, где је немачка 3. оклопна група за кратко време задржана у наступању. У рејону северозападно од Каунаса противудар у бок немачке 4. оклопне групе није био успешан.

Пошто противудари оклопних корпуса Северозападног и Западног фронта нису постигли значајније резултате, то су немачке оклопне групе продужиле брзо надирање: 4. оклопна група у правцу Даугавпилса, 3. оклопна група преко Виљнуса у правцу Минска, а 2. оклопна група у правцу Барановича.

Совјетска 11. и 4. армија биле су разбијене, због чега су бокови главних снага Западног фронта, у белоруској избочини, остали незаштићени.

Повољнија ситуација била је код Југозападног фронта, где немачке снаге нису имале тако велике успехе као у зони Западног фронта. На споју совјетске 5. и 6. армије Немци су направили брешу ширине 50 км, у коју су убацили 1. оклопну групу. Сходно наведеној директиви бр. 3 вршило се прикупљање оклопних јединица, од којих су неке имале да превале марш од 200 – 400 км. Ради ликвидације немачког клина извршене су припреме за противудар, које су проведене доста организовано. У рејону Луцк – Броди – Ровно дошло је 23. јуна до прве битке оклопних снага, која је имала велики значај за даљи развој операција у Украјини. Југозападни фронт је успео да задржи Немце читаву недељу дана, наносећи им велике губитке, и да осујети њихову намеру да окруже совјетске снаге у лавовској избочини. У овој бици совјетске јединице су такође имале велике губитке.

Немачка група армија „Југ“ увела је у бој још седам свежих дивизија. Совјетска 5. и 6. армија и оклопни корпуси нису могли издржати притисак и били су принуђени да се повлаче. На овај начин, снаге Југозападног фронта у лавовској избочини (26. и 12. армија) нашле су се у тешкој ситуацији јер им је десни бок био незаштићен. Ову опасност уочила је совјетска Врховна команда, па је наредила да Југозападни фронт одступи на линију Коростењ – Новоград Волински – Проскуров – Каменец Подољск, где су се налазили утврђени рејони. Немци су 30. јуна заузели Лавов.

После напуштања Лавова, јединице Југозападног фронта продужиле су да воде упорну задржавајућу одбрану до нове линије одбране.

Жестоке борбе нису се водиле само на главним правцима дејства, где су наступале немачке оклопне снаге, већ на свим деловима фронта. Многе совјетске јединице, одсечене од суседа и немајући везу са претпостављеном командом, остале су да се боре у окружењу, одакле су се касније пробиле и поново прихватиле борбу да би непријатеља што дуже задржале и нанеле му што веће губитке.

Упорна борба вођена је и у ваздуху. Совјетска авијација наносила је ударе по немачким оклопним колонама и пешадијским групама. Авијација Врховне команде, Балтичке и Црноморске флоте 23. јуна је бомбардовала војноиндустријске објекте у Букурешту, Плоештију, Варшави, Данцигу и другим градовима.

Четвртог дана борбених дејстава, немачка 4. оклопна група приближавала се Даугавпилсу, док су се 3. и 2. оклопна група са северозапада и југозапада концентрично приближавале Минску. Оне су тиме угрозиле бок и позадину совјетске 3. и 10. армије које су се налазиле у белоруској избочини. Да би се избегло окружење, совјетска Врховна команда је 25. јуна наредила Западном фронту да се јединице из белоруске избочине повуку на линију Лида – Слоним – Пинск, али је ово већ било касно. За извлачење 3. и 10. армије из полуокружења у правцу Минска остао је узани коридор ширине око 60 км. Немајући ауто-транспорта, ове армије нису биле у могућности не само да се брзо извуку из полуокружења него ни да се успешно супротставе непријатељском притиску с фронта и с бокова.

До 25. јуна увече немачке оклопне групе дубоко су продрле на совјетску територију: 4. оклопна група око 126 км, 3. оклопна група око 230 км, а 2. оклопна група око 200 км.

У исто време, код 3. и 10. армије, као и на целом фронту, јасно су испољени крупни недостаци у организадји и раду фронтовских и армијских органа позадине. Материјалне резерве за прва четири дана борби биле су потрошене, а њихова попуна није могла да се изврши, пошто је већи део резерви у складиштима био уништен бомбардовањем из ваздуха или је пао у руке непријатељу. Тешкоће у дотуру материјалних средстава погоршале су се због немања ауто-транспортних јединица. Штабно особље и позадински органи нису имали јасну слику о стању и распореду својих јединица. Све ове тешкоће, нарочито оскудица муниције и горива, неповољно су утицале на пружање организованог отпора непријатељу. Због свега тога, одступање 3. и 10. армије било је неорганизовано, Команда Западног фронта изгубила је контролу над јединицама, па није могла да изрази потребан утицај у погледу даљег развоја борбених дејстава.

У тешкој ситуацији био је и Северозападни фронт. Његова 11. армија, разбијена још првога дана борбе, под притиском јаких непријатељских снага одступала је у правцу Полоцка. Тако је правац ка Даугавпилсу остао незаштићен, што је немачка 4. оклопна група искористила да упути тим правцем своје главне снаге. Тиме је био угрожен леви бок 8. армије, која је предузела повлачење у правцу Риге.

Главни задатак Западног и Северозападног фронта – задржати непријатеља у приграничној зони и обезбедити развој главних снага Црвене армије ради преласка у противофанзиву – није могао бити извршен. Совјетска Врховна команда увидела је крајем јуна да дезорганизовани и великим губицима ослабљени први ешелон Црвене армије неће бити у стању да задржи немачко наступање, па је због тога одлучила да се стратегијске резерве које ће пристићи из дубине територије употребе за образовање новога фронта на линији р. Западна Двина – р. Дњепар, одакле ће прећи у противофанзиву.

У том циљу директивом народног комесара за одбрану од 25. јуна, од четири армије из резерве Врховне команде (22, 19, 20. и 21. армија) формирана је група армија под командом маршала Буђонија. Овој групи је наређено да организује одбрану на линији Сушево – Невељ – Витебск – Могиљев – Злобин – Гомељ – Цемигов – р. Десна – р. Дњепар (до Кременчуга). Доцније је овој групи амиија постављен задатак да буде спремна да пређе у противофанзиву.

Ради продужења организоване одбране, совјетска Врховна команда, директивом од 25. јуна, дала је фронтовима следеће задатке:

  • Северозападном фронту, да 27. армија из другог ешелона, као и 8. и 11. армија, које се налазе у одступању, организују одбрану на Западној Двини од Риге до Краславе;
  • Западном фронту, да 13. армија и оклопни корпуси из другог ешелона, као и делови који су одступали од границе, бране утврђени рејон Минска и Слуцка;
  • Југозападном фронту, да продужи противударе по немачким групама код Луцка и Бродија.

Међутим, борбена дејства су се развијала веома неповољно за Црвену армију. Северозападни фронт није успео да правовремено организује одбрану на десној обали Западне Двине. Његове јединице, немајући моторних возила, избијале су на Западну Двину са закашњењем. Чак и 21. оклопни корпус, упућен из Московског војног округа, као ојачање, није успео да се правовремено концентрише.

Немачка 4. оклопна група искористила је ову ситуацију и 26. јуна избила на Западну Двину и из покрета заузела Даугавпилс; три дана доцније она је образовала мостобран и у рејону Крустпилса. За то време 16. армија наступала је у правцу Даугавпилса, а 18. армија у правцу Риге. Совјетска 27. армија није могла задржати немачке оклопне јединице, које су 2. јула наставиле наступање у правцу Опочке. Овим је створена широка бреша на споју 8. и 27. армије, што је немачка 4. оклопна група искористила и дубоко се уклинила у правцу Пскова. То је умногом отежало ситуацију совјетске 8. армије, нарочито 1. јула, када је 18. армија заузела и Ригу. Тако су оба бока совјетске 8. армије била угрожена. Да би избегла окружење, ова армија је предузела пребацивање својих јединица на десну обалу Западне Двине, на одсеку Рига – Крустпилс, користећи се месним приручним средствима.

Предвиђајући могућност напуштања Западне Двине, совјетска Врховна команда је 29. јуна наредила Северозападном фронту да припреми одбрану у висини р. Велике, с ослонцем на псковски и островски утврђени рејон. На ову линију упућени су два пешадијска и један оклопни корпус, који су стављени под команду Северозападног фронта. Међутим, немачка 4. оклопна група успела је 6. јула да заузме Остров знатно раније него што су совјетске јединице избиле у његов рејон. Да би задржале немачко наступање ка псковском рејону, совјетске инжињеријске јединице су порушиле свих осам мостова на р. Великој. Немачке оклопне јединице избиле су на ову реку, форсирале је из покрета и 9. јула заузеле Псков.

Губитком Пскова совјетска 8. армија била је одсечена од осталих снага Северозападног фронта и, због угрожености левога бока, била принуђена да се повлачи у правцу Естоније. Она је 9. јула прешла у одбрану на линији Пјарну – Тарту, где је успешно задржавала наступање немачке 18. армије.

Заузимањем Острова и Пскова Немци су се поставили у веома повољан положај за наступање у правцу Луге и Лењинграда. Југозападини прилази Лењинграду нису били утврђени. Уочавајући овај пропуст, совјетска Врховна команда, још у току борбених дејстава, наредила је да се приступи утврђивању одбрамбеног појаса на р. Луги и красногвардејског рејона. Међутим, услед недостатка времена, ово није могло бити завршено до 9. јула.

Тешке борбе су вођене у зони Западног фронта. Совјетска 3. и 10. армија, претрпевши прва три дана борби значајне губитке, почев од 25. јуна продужиле су одступање општим правцем Волковиск – Минск. Међутим, због све јачег притиска немачких снага с фронта и с бокова, њихове заштитнице и побочнице водиле су тешке борбе. Немци су 28. јуна успели да пресеку повлачење једног дела 3. армије, а 29. јуна и повлачење јединица на левом крилу 10. армије, у рејону Волковиска. Део ових армија (4 пешадијске, 1 оклопна и 1 коњичка дивизија) успео је да избегне окружење и да продужи одступање у правцу Минска. Окружене снаге у рејону Бјалистока већим делом су уништене изузев мањих делова који су успели да се пробију или да се прикључе партизанима.

Совјетска 13. армија, из другог ешелона, водила је 26. и 27. јуна жестоке борбе у утврђеном рејону Минска. На 4 дивизије ове армије нападале су са северозапада 3 оклопне дивизије 3. оклопне групе и са југозапада 2 оклопне дивизије 2. оклопне групе. После тешких тродневних борби, немачке оклопне снаге успеле су да се споје у рејону Минска 28. јуна, а немачка 7. оклопна дивизија пресекла је железничку пругу Минск – Борисов. Западно од Минска нашло се у окружењу 11 комплетних совјетских дивизија, поред делова још неких диивизија.

Совјетске окружене јединице пожртвовано су се бориле под врло тешким условима, изложене јаким нападима немачких јединица са земље и из ваздуха, без везе са својом претпостављеном командом, са осетним недостатком материјалних средстава, нарочито муниције и хране. Многе јединице су успеле да се пробију из окружења, неке су подлегле у неравноправној борби, док су многе остале да у позадини непријатеља дејствују на партизански начин.

Крајем јуна ситуација у зони Западног фронта била је врло тешка. Против 16 совјетских дивизија, ослабљених у претходним борбама, распоређених на фронту ширине 350 км, на линији Докшици – Смољевичи – Слуцк – Пинск, нападале су немачка 3. и 2. оклопна група.

У оваквим условима совјетске јединице нису биле у стању да образују непрекидни фронт западно од р. Березине. Због тога је совјетска Врховна команда 27. јуна наредила групи армија из резерве Врховне команде да организује чврсту одбрану на линији: Краслава – Дисна – Полоцк – Витебск – Орша – р. Дњепар (до Лојева), са задлатком да јаким противударима разбије непријатељске снаге и спречи им продор у правцу Москве.

Ради стварања дубоке одбране на московском правцу, совјетска Врховна команда је наредила да источно од поменуте линије, на удаљењу 200 – 400 км, 24. и 28. армија организују друге положаје: Нелидово – Бели – Дорогобуж – Јељња – Жуковка – Синезерки, с тим да се нарочита пажња посвети одбрани московског правца.

У циљу бољег руковођења борбеним дејствима на московском правцу, совјетска Врховна команда је 1. јула одлучила да се група армија из резерве Врховне команде потчини Западном фронту, под команду маршала Тимошенка.

Почетком јула немачка група армија „Центар“ продужила је наступање на московском правцу. Да би повећали ударну моћ оклопних јединица, које су у претходним борбама имале значајне губитке, Немци су објединили 2. и 3. оклопну групу у 4. оклопну армију.

Немачка Врховна команда наредиила је да се што брже избије на линију горњи ток Западне Двине – р. Дњепар и овлада мостобранима код Полоцка, Витебска, Орше, Могиљева и Рогачева, те се на тај начин обезбеде повољни услови за наступање у правцу Смоленска.

На основу овог наређења командант 4. оклопне армије донео је одлуку да 3. оклопна група избије на Западну Двину, на одсеку Дисна – Витебск, наносећи главни удар правцем Витебск – Смоленск, а 2. оклопна група да форсира р. Дњепар на одсеку Орша – Рогачев и продужи наступање дуж ауто-пута, са задатком да избије на линију Јарцево – Јељња.

У првим данима јула борбена диејства. у зони Западног фронта развијала су се под условима велике надмоћности немачких снага на земљи и у ваздуху. Ослабљене и малобројне једанице Западног фронта, развучене на широком фронту, биле су принуђене на одступање. Па ипак, совјетске јединице су дале све од себе да би немачке армије што дуже задржале на погодним линијама и нанеле им што веће губитке. Једна од ових линија била је р. Березина, на којој су се развиле жестоке борбе. Тим борбама совјетске јединице су успеле да задрже Немце два дана, што је искоришћено ради организације одбране на линијама у позадини.

Совјетске јединице су припремиле и извеле више противудара да би задржале немачке оклопне снаге које су избијале на линију Западна Двина – р. Дњепар. Немачка 3. оклопна група, пошто је избила на р. Западну Двину и из покрета овладала мостобранима у рејонима Дисне и Витебска, дочекана је противударима 22. армије. Иако ова армија није успела да ликвидира немачке мостобране, њени противудари су извесно време задржали немачко наступање. Совјетска 20. армија, у садејству са 7. и 5. оклопним корпусом (који  су имали око 1 000 тенкова старих модела), 6. јула извршила је противудар из рејона северно и западно од Орше у бок немачке 3. оклопне групе. Совјетски оклопни корпуси одбацили су немачке оклопне јединице 30 – 40 км у правцу Лепеља и нанели им велике губитке, док су јединице совјетске 20. армије у рејону Сено наишле на велики отпор немачких оклопних и ваздушнодесантних јединица, које су још 5. јула извршиле ваздушни десант. Совјетски 7. и 5. оклопни корпус дејствовали су раздвојено, на растојању 40 – 50 км, што су Немци искористили и извршили полуокружење, а потом и окружење 5. оклопног корпуса. У току 9. и 10. јула јединице 5. оклопног корпуса водиле су тешке борбе у окружењу. Да би ликвидирали совјетске окружене снаге Немци су дневно вршили и до 15 јуриша. Делови 5. оклопног корпуса, по наређењу 20. армије, извршили су 10. јула успешан. пробој из окружења и одступили на исток.

Жестоке борбе биле су и јужно од Орше, у зони одбране совјетске 21. армије, где је немачка 2. оклопна група задржана на р. Дњепру.

Велику помоћ у одбрани пружила је совјетска авијација наношењем удара по немачким колонама, нарочито при њиховом прелазу преко Западне Двине и Березине.

Деветог јула наступање немачке 4. оклопне армије било је заустављено на фронту од Дисне до Жлобина.

Док је совјетски Југозападни фронт успешно задржавао наступање немачке групе армија „Југ“ у правцу Житомира и Лавова, по наређењу совјетске Врховне команде формиран је 24. јуна нови Јужни фронт (18. и 9. армија) под командом генерала Туљењева. Задатак Јужног фронта био је да брани део фронта од Каменеца Подољска до ушћа Дунава.

Немачка група армија „Југ“ почела је 1. јула да испољава јачи притисак у два правца: против Југозападног фронта, према Житомиру, и против Јужног фронта, према Могиљеву Подољском, с циљем да се окруже и униште совјетске снаге у лавовској избочини (6, 26. и 12. армија) и на тај начин постигне први већи успех у Украјини. У вези с напред изложеним, почетком јула развиле су се жестоке борбе у зони Југозападног фронта, код Ровна, Дубна, и Кременеца, а 3. јула немачко-румунске снаге у зони Јужног фронта успеле су да образују мостобране на источној обали р. Прута, на одсеку Липкани – Јаши, одакле су наставиле наступање према Могиљеву Подољском и Бељцима. После шестодневних борби, немачко-румунске снаге су избиле ра р. Дњестар према Могиљеву Подољском и заузеле Бељце, где их је совјетска 18. армија задржала. За 6 дана су немачко -румунске снаге продрле у дубини совјетске територије око 60 км, што показује да је темпо наступања на овом делу фронта био знатно спорији него што је то био случај на осталим правцима.

У то време према Житомиру, на споју совјетске 5. и 6. армије, Немци су увели у бој два свежа оклопна корпуса. После тога је 1. оклопна група успела да заузме Острог и да подиђе утврђеном рејону Новограда Волинског. Пошто је њен покушај да овлада овим рејоном пропао, она је била присиљена да се пред њим задржи око 3 дана. После прегруписавања, 1. оклопна група је 7. јула прешла у напад правцем Бердичев, обилазећи Новоград Волински с југоистока. Немачке оклопне јединице су 8. јула заузеле Бердичев, а 9. јула и Житомир, одакле су продужиле наступање у правцу кијевског утврђеног рејона. Услед дубоког пробоја немачких оклопних снага у правцу Кијева и наступања немачко-румунских снага у правцу Могиљева Подољског претила је опасност да совјетске снаге у западној Украјини буду окружене.

У таквој ситуацији Југозападни фронт је издао наређење да се убрза повлачење 6, 26. и 12. армије на нове положаје. Једновремено је приступљено припреми нових противудара на уклињене немачке оклопне снаге на житомирском правцу. Из рејона Бердичева, сукцесивно привучени 15, 4. и 16. оклопни корпус, извршили су противудар 9. јула. Исто тако из коростењског утврђеног рејона 5. армија, у садејству с 31. корпусом, 9, 19. и 22. оклопним корпусом, извршила је 10. јула противудар у леви бок 1. оклопне групе. Овим противударом била је озбиљно угрожена комуникација немачких оклопних јединица. Због тога су Немци увели у бој свеже снаге (3 пешадијске и 1 моторизовану дивизију) и тако су успели да задрже наступање совјетских јединица. Крајњи резултат совјетских противудара био је добитак у времену; фронт је за извесно време стабилизован, а Немци су обуставили наступање у рејону Житомира. Ово је омогућило да се боље организује одбрана кијевског и коростењског утврђеног рејона, да се изврше потребна прегруписавања совјетских снага и да се уредно повуку 6, 26. и 12. армија.

На фронту совјетске 9. армије од 22. јуна до 10. јула није било никаквих значајних промена. Ово је омогућило да се армија попуни и да се ојача одбрана.

Борбена дејства на финском фронту отпочела су крајем јуна, али су била локалног значаја, те нису испољавала утицај на стратегијску ситуацију на совјетско-немачком фронту.

У првим данима рата Балтичка флота је била употребљена за одбрану својих база, па су чак официри и момари пловних јединица узели учешћа у одбрани копненог фронта. Једновремено с организацијом одбране база, флота је припремила одбрану Финског и Ришког залива. Скоро сва авијација Балтичке флоте употребљена је против немачких копнених снага, нарочито против оклопних снага у рејону Даугавпилса. Балтичка флота успешно је поставила минска поља дуж обале Балтичког мора.

Совјетска Црноморска флота била је изразито јача од немачко-румунске флоте. У немогућности да постигну победу на мору, Немци су нападали совјетску флоту с копна и из ваздуха, минирали њене базе. И поред тога, главни задатак Црноморске флоте – обезбеђење поморских комуникација – био је успешно вршен. У јулу 1941. год. свакодневно је вршено обезбеђење више од 25 транспората. Совјетски разарачи, у садејству с авијацијом, бомбардовали су 26. јуна румунску базу Констанцу, да би се уништиле резерве горива и прибавили подаци о организацији система одбране. У тесном садејству с копненим операцијама дејствовала је и авијација Црноморске флоте. Она је у више махова бомбардовала румунска нафтоносна постројења и железничке објекте. Ово је присилило Немце и Румуне да ангажују знатне ваздухопловне и противавионске јединице за одбрану нафтоносних постројења.

Совјетска Северна флота у првим данима рата пружала је непосредну помоћ јединицама на мурманском правцу својом обалском артиљеријом, разарачима и авијацијом. Поред тога, она је вршила заштиту поморских комуникација, што је, с обзиром на недостатак железничких и аутомобилских путева на северном приморју, било од великог значаја. Совјетске подморнице успешно су потапале немачке транспортне бродове.

Пинска и Дунавска флотила употребљене су у садејству с копненим јединицама.

Почетне операције на совјетско-немачком фронту завршене су успехом немачких армија. За 18 дана рата оне су заузеле Литванију, Летонију, Белорусију, Бесарабију и већи део Украјине и на тај начин продрле према Лењинграду око 450 км, према Москви око 550 км, а према Кијеву око 300 км. Знатан број постројења и фабрика пао је Немцима у руке јер совјетске јединице, услед брзог темпа операција, нису биле у могућности да их правовремено евакуишу у дубину територије. Поред тога, Немци су запленили или уништили знатне количине материјалних резерви, наоружања, муниције, горива, опреме, хране и др.

Све ове успехе немачка армија је могла да оствари захваљујући повољним условима у којима се налазила. Пре свега, она је постигла изненађење јер је извршила агресију на СССР и поред пакта о ненападању и у недељу, када су совјетски официри и војници били на одмору. Пошто нису били ангажовани на неком другом фронту, Немци су били у могућности да против СССР-а одреде максималне снаге и средства (више од 70% свих оружаних снага којима су располагали). Немачка армија у то време била је снабдевена најсавременијом ратном техником, па су оклопне јединице и авијација одиграле одлучујућу улогу. Нарочито треба истаћи брзе и велике успехе оклопних група, које су биле носиоци ударне снаге, смелих маневара, брзог темпа операција. Њима је велику помоћ указала авијација, која је изненадним нападом уништила на земљи већи број совјетских модерних авиона, а затим је употребљена за подршку оклопних група и пешадијских јединица на главним правцима удара.

У овим борбеним дејствима показале су се извесне слабости и код Немаца. Немачка пашадија није била оспособљена за извршење постављених задатака, јер су јој недостајали аутомобили да би могла да прати оклопне јединице и искоришћава њихове успехе. Приликом дејства ноћу, у шуми, мочварама и насељеним местима она је била слабија од совјетске пешадије. Сем тога није било добро организовано садејство измеду пешадије и артиљерије.

У моменту немачког напада била је недовољна борбена готовост Црвене армије. Јединице за заштиту границе нису биле завршиле мобилизацију и нису биле спремне да дочекају изненадни напад непријатеља. Њихов борбени поредак није имао потребну дубину, а слабе и недовољне резерве нису биле у стању да одсеку клинове нападача. Црвена армија није била припремљена да се супротстави брзом темпу савремених нападних операција, како по својим организацијским својствима, тако и по својим оперативним и тактичким поступцима. Немачким брзим оклопним јединицама она је супротставила своје оклопне јединице слабијег квантитета и квалитета, које су биле у стању само да извесно време успоре немачко надирање. Ни совјетске пешадијске дивизије, које нису имале довољно противоклопног наоружања, нису могле да задрже немачке оклопне дивизије. По извршеном пробоју, немачким оклопним јединицама могле су се супротставити само нове снаге из позадине, на новим линијама отпора, док су совјетске армије из првих ешелона одбране обично са закашњењем стизале на нове линије отпора. Слаба опремљеност Црвене армије аутомобилима негативно је утицала на извођење оперативних и тактичких маневара.

Маневарску способност Црвене армије још више је умањило дејство немачке авијације, која је у почетним операцијама успела да оствари надмоћност у ваздуху и да пружи пуну подршку копненим снагама. Црвена армија у почетним операцијама била је у врло тешкој ситуацији, јер је фронт био веома неустаљен. Требало је што дуже задржати противника и створити време за мобилизацију главних снага и њихово привлачење из дубине територије. Да би се ово обезбедило било је потребно да се фронт одбране што више учврсти, да би могао представљати солидан ослонац у тактичко-оперативним комбинацијама. За ово су коришћене пристигле резерве Врховне команде, које су ангажоване на брзину и недовољно припремљене. Услед појединачног и неорганизованог ангажовања, ове резерве су такође претрпеле велике губитке, тако да се није могао организовати чврст и непрекидан фронт одбране.

Поред свих тешкоћа, Црвена армија је показала храброст, упорност и издржљивост, што је изненадило и саме Немце. Совјетски војник се борио пожртвовано. Нарочито треба истаћи упорност совјетских јединица у окружењу. Оне су врло често успевале да се пробију из окружења или да пређу на партизански начин ратовања.

Немачка армија имала је у почетним операцијама значајне губитке; она је до средине јула изгубила преко 100 000 људи, око 1 300 авиона и знатан број тенкова и другог наоружања.

Операција Барбароса – Обостране припреме, планови и снаге

Немачке припреме, планови и снаге

Немачке припреме за агресију на СССР отпочеле су у лето 1940. Већ 21. јула Хитлер је наредио фелдмаршалу Браухичу, команданту копнених снага, да проучи проблеме вођења рата на источном фронту и дала му поднесе ратни план за напад на СССР.

Оперативно одељење Команде копнених снага доставило је 27. јула први нацрт плана начелнику штаба копнених снага генералу Халдеру. Њиме је било предложено да тежиште офанзивних операција буде јужно од Припјатских мочвара. Халдер се с тим није сложио, те је позвао генерала Маркса, начелника штаба 18. армије, и дао му задатак да изради нови нацрт плана.

На конференцији у Берхтесгадену, 31. јула, Хитлер је изнео одлуку да нападне на СССР. Том приликом је нарочито истакао да Велика Британија све наде полаже у Совјетски Савез као једину снагу способну да се супротстави Немачкој. Стога би, по његовом мишљењу, победа над СССР-ом у једном муњевитом рату значила и крај отпора Веилике Британије. Хитлер је желео да напади на СССР почне у јесен 1940, али је, саслушавши фелдмаршала Кајтела, начелника штаба Врховне команде оружаних снага, који је врло убедљиво указао на све тешкоће вођења једне зимске кампање у Русији, померио датум напада за средину маја 1941. године. Истог дана је начелник Оперативног одељења генерал Јодл упознао официре Врховне команде с овом Хитлеровом одлуком и наредио да се припреми директива за изградњу путева и железничких пруга, мостова, логора, складишта, болница, аеродрома, стамбених зграда итд. у западној Пољској ради брже концентрације.

Генерали Халдер и Маркс су претходно проучили све проблеме вођења рата са СССР-ом. На основу закључака до којих су њих двојица дошли, Маркс је израдио писмени нацрт плана, који је 1. августа поднео Халдеру. Основна замисао тог плана је била да се совјетске снаге потуку западно од Москве и да се заузме територија СССР-а до линије Ростов – Горки –  Архангелск. За постизање ових циљева предвиђено је да главне немачке снаге дејствују преко Минска и Смоленска ка Москви, а да слабије снаге дејствују јужно, у правцу Кијева, и северно, у правцу Лењинграда. Рок за извршење: 9, а највише 17 недеља.

Пребацивање снага на Исток отпочело је крајем јула 1940, непосредино по завршетку операција на Западу. Из Француске су пребачени: штаб 18. армије и штабови шест корпуса, затим 15 пешадијских и једна коњичка дивизија. Касније, од септембра до децембра, пребачени су и штабови: групе армија ,,Б“, 4. и 12. армије и пет корпуса; затим 3 оклопне, једна моторизована и 10 пешадијских дивизија, тако да је 7. децембра 1940. на Истоку било: 1 штаб групе армија, 3 штаба армија, 11 штабова корпуса, 25 пешадијских, 1 коњичка, 3 оклопне и 1 моторизована дивизија.

Да би прикрили припреме за напад на СССР, Немци су предвидели: да на Западу и даље остану извесне снаге како би се код Велике Британије одржао утисак да Немачка и даље врши припреме за инвазију Британских острва; да се цела немачка ратна морнарица ангажује против Велике Британије, ради напада на поморске путеве; да се, због тајности, јединицама које се упућују на Исток саопшти да оне само врше смену дивизија у Пољској.

У септембру је, под руководством генерала Паулуса, почео рад на разматрању предложеног плана генерала Маркса. На основу анализе свих елемената ситуације дошло се до закључка да офанзиву главним снагама треба извршити северно од Припјатских мочвара, преко Смоленска, ка Москви. Тек после тога, у току новембра, израђен је претходни план за напад на Совјетски Савез. У времену од 29. новембра до 7. децембра овај план је испитан и проверен на две ратне игре с највишим официрима команде копнених снага. Истовремено је начелник интендантске управе извео једну позадинску вежбу.

У новембру је рајхсмаршал Геринг, као руководилац Четворогодишњег плана, наредио генералу Томасу начелнику Економске управе оружаних снага да детаљно простудира све економске проблеме вођења рата против СССР-а и да му поднесе предлоге за њихово решење. Генерал Томас је у свом елаборату нарочито указао на потребу брзог заузимања житородних области у Украјини и на Кубану и нафтоносних поља на Кавказу.

Петог децембра је Хитлер одржао конференцију на којој су разматране припреме за будуће операције. Том приликом је генерал Халдер изнео основну идеју ратног плана за напад на СССР. У своме излагању он је нарочито подвукао да Припјатске мочваре деле војишну просторију на северно и јужно војиште и да је северно војиште много погодније за употребу јаких оклопних, моторизованих и ваздухопловних снага, и зато тежиште операција треба да буде северно од Припјатских мочвара, где би требало ангажовати две групе армија, док би јужно од њих требало употребити само једну групу армија. Офанзиву треба водити до линије доњи ток Волге – Архангелск, и за њу је потребно око 130 – 140 дивизија.

Хитлер се сложио са основном идејом оваквог ратног плана и додао да совјетске снаге треба уништити у близини границе и не дозволити им планско повлачење. Он је напоменуо да заузимање Москве није нарочито важно и није инсистирао да се, у случају уништења већих совјетских снага на југу и северу, одмах продужи ка Москви. Хитлер је чак предвиђао да група армија ,,Центар“ може одвојити део снага и упутити их на север ради потпомагања групе армија ,,Север“.

Одмах затим, 6. децембра, почео је рад на изради директиве, коју је затим генерал Јодл поднео на преглед Хитлеру. Овај је извршио измене у погледу улога двеју група армија северно од Припјатских мочвара. Према тој измени првенствено је требало уништити совјетске снаге у прибалтичким државама и заузети Лењинград и Кронштат, па тек онда предузети наступање ка Москви. Једновремено наступање ка Лењинграду и Москви било би дозвољено само у случају да совјетске јединице подлегну раније него што се предвиђало. На основу ових измена приступило се последњој ревизији директиве.

Директива бр. 21

Пошто су извршене потребне измене и допуне, Хитлер је 18. децембра потписао директиву бр. 21 (која је добила шифровани назив план ,,Барбароса“). Она је убрзо достављена командантима трију видова оружаних снага на даљу разраду. У њој су одређени основна идеја ратног плана и општи задаци видова војске:

а) Немачке оружане снаге морају бити спремне да још пре завршетка рата против Велике Британије победе СССР у брзом ратном походу.

За тај задатак копнена војска треба да употреби све расположиве снаге, сем оних које су потребне за обезбеђење окупираних територија.

Ваздухопловство треба да одреди довољно јаке снаге за подршку копнених снага, како би се обезбедио брз ток копнених операција и заштитиле источне области Немачке од противничке авијације, с тим да се део авијације одвоји ради сигурне заштите западне Европе и настављања несмањене офанзиве против Велике Британије.

Тежиште дејстава ратне морнарице биће и даље против Велике Британије.

Наређење за концентрацију снага против СССР-а издаће се око 8 недеља пре дана одређеног за почетак операција.

Припреме треба отпочети одмах, а завршити их до 15. маја 1941.

б) Главнину совјетских снага у западним областима СССР-а треба уништити смелим операцијама, при чему би оклопне јединице дубоко продрле и спречиле повлачење совјетских пешадијских снага у дубину територије.

У брзом гоњењу треба достићи линију с које совјетско ваздухопловство неће бити у стању да напада немачке области. Крајњи циљ операција је линија Волга – Архангелск, на којој се треба заштитити од азијског дела СССР-а и с које немачка авијација може паралисати област Урала, једини индустријски рејон који би остао СССР-у.

У току ових операција совјетска балтичка флота ће изгубити брзо своје базе и неће више бити способна за борбу.

Већ у самом почетку операција треба снажним ударима онемогућити дејство совјетске авијације.

в) У рату против СССР-а може се рачунати на активно учешће Румуније и Финске.

г) Тежиште операција биће северно од Припјатских мочвара, где ће дејствовати две групе армија. Јужна од ових двеју група, као централна групација целога фронта, концентрисана у рејону Варшаве и северно од ње имала је задатак да јаким оклопним и моторизованим снагама разбије совјетске снаге у Белорусији. Тиме ће створити услове да јаке брзе једиинице изврше скретање на север ради садејства са северном групом (која ће наступати из Источне Пруске ка Лењинградиу) у уништењу непријатељских снага у прибалтичким земљама. Тек после заузимања Лењинграда и Кронштата, могу се наставити офанзивне операције у циљу заузимања Москве, најважнијег саобраћајног и индустријског центра. Једино у случају брзог сламања совјетског отпора могло би се тежити једновременом извршењу оба задатка.

Најважнији задатак немачке 21. групе за време операција на Истоку остаје и даље заштита Норвешке, с тим да се брдски корпус употреби првенствено за обезбеђење области Петсама и њених рудника, као и обалског саобраћаја, а потом да он, заједно с финским снагама, продре према мурманској железници да би прекинуо снабдевање Мурманска копненим путем.

Главни задатак финских снага биће да заштите концентрацију 21. групе у Финској и затим, по мери напредиовања немачког левог крила, да вежу за себе што јаче совјетске снаге нападима западно од Ладошког језера или с обе његове стране и да заузму Ханко.

Група армија јужно од Припјатских мочвара тежиће да јаким крилима потпуно уништи совјетске снаге у Украјини западно од Дњепра. Тежиште операција треба да буде на правцу Лублин – Кијев, док би немачке снаге из Румуније вршиле шири обухват преко доњег Прута. Румунска армија везиваће совјетске снаге према себи.

После успешно завршене битке јужно, односно северно од Припјатских мочвара, треба предузети гоњење са задатком да се што пре на југу заузме економски важан Доњецки базен, а на северу брзо достигне Москва. Заузимањем главног града СССР-а постићи ће се одлучујући политички и економски успех и елиминисати најважнији железнички центар.

д) Ваздухопловство има задиатак да, по могућности, неутралише или уништи совјетску авијацију и да подржава копнене снаге на најважнијим правцима њихове офанзиве, нарочито средњу групу армија и лево крило јужне групе армија. Совјетске железничке линије треба да буду прекинуте, зависно од њихове важности за операције, а најважније ближе објекте (прелазе на рекама) заузети смелим акцијама ваздушнодесантних јединица.

У току главних операција не вршити нападе на ратну индустрију, како би све ваздухопловне снаге биле концентрисане против непријатељске авијације и за непосредну подршку копнених снага. Овакви напади могу се вршити тек по завршетку покретних операција, и то првенствено против уралске индустријске области.

ђ) Ратна морнарица која ће се употребити против СССР-а има задатак да штити сопствене обале и спречи совјетске поморске снаге да се пробију из Балтичког мора. С обзиром на то да ће совјетска Балтичка флота после пада Лењинграда изгубити последњу базу и доћи у безизлазну ситуацију, не треба пре тога вршити веће поморске операције.

На крају директиве напомиње се да све припреме треба држати у највећој тајности и да у свим наредбама треба наговестити да су то мере предострожности које се предузимају у случају да СССР измени свој став према Немачкој.

У међувремену Немци су ужурбано вршили политичке, економске и војне припреме да би Италију, Румунију, Финску, Мађарску, Француску и Јапан увукли у рат против СССР-а.

Пошто је Италија још од 10. јуна 1940. била у рату с Великом Британијом, Мусолини је, на тражење Немачке, дао пристанак да извесне италијанске снаге могу учествовати у нападу на СССР.

Немачка влада је 11. октобра 1940. упутила у Румунију војну мисију и неке јединице, са задатком  да заштите петролејске изворе и да румунску армију реорганизују по немачком узору и припреме је за напад на СССР. За учешће румунске армије у рату против СССР-а генерал Антонеску је дао сагласност још у септембру 1940, када је с Немачком склопио тајни војни савез против СССР-а. На састанцима између Хитлера и генерала Антонескуа, у јануару и мају 1941, утаначена су сва питања о учешћу румунске војске у нападу на СССР. Немачка је као компензацију обећала Румунији северну Буковину, Бесарабију и неке друге совјетске области до Дњепра.

Немци су искористили и непријатељски став финске владе према СССР-у. Они су, после завршетка совјетско-финског рата, појачали свој политички и економски утицај у Финској да би је придобили за напад на СССР. Преговори о директном учествовању финске армије почели су у децембру 1940. с финским генералом Хејнриксом (који је присуствовао тајном саветовању немачких генерала у Цосену, на коме је изложио своју студију о искуствима из совјетско-финског рата). Преговори с Хејнриксом су с успехом настављени у другој половини маја, а завршили су се маја 1941. потписивањем споразума о координацији војних дејстава двеју армија. Немачка је Финској, као компензацију за учешће у нападу на СССР, поред Карелијске превлаке и лењинградске области обећала и источну Карелију.

У новембру 1940. генерал Халдер је упутио начелнику мађарског генералштаба акт у коме је изложио да Немачкој предстоји рат са СССР-ом и да је у интересу Мађарске да и њене снаге учествују у том рату. Мађари су одговорили да се слажу с Халдером, али да мађарска армија не може бити спремна за рат до предивиђеног рока; истовремено су тражили помоћ у наоружању. Немачка влада се обавезала да ће до пролећа послати хаубице, модерне тенкове и оклопне аутомобиле за једну механизовану бригаду и тражила да Мађарска за рат против СССР-а мобилише 15 оперативних јединица и да до 1. јуна 1941. заврши утврђења на граници према Совјетском Савезу. Мађарска влада је одговорила да може мобилисати само 8. корпус и механизоване јединице. За учешће у рату против СССР-а Мађарској је обећано да ће добити Галицију и предгорје Карпата до Дњестра. И поред чињенице да Немци нису вршили нарочити притисак на мађарску владу, она је донела одиуку да учествује у рату против СССР-а. Да би код народа, који није био расположен за рат, оправдала ову одлуку, она је израдила тајни план којим је било предвиђено да немачки авиони са ознакама совјетске авијације бомбардују неке мађарске градове, што би приморало мађарску владу да објави рат СССР-у.

На захтев Немачке адмирал Дарлан, министар иностраних послова Петенове владе, стигао је 21. маја 1941. у Берхтесгаден, где је немачким представницима обећано да ће Француска дати Немачкој добровољце за рат против СССР-а, стратегијске сировине, индустријске капацитете и радну снагу.

Пошто су јапански империјалисти били ангажовани у рату с Кином, а сем тога, припремали рат против Велике Британије и САД, то министар иностраних послова Мацуока, приликом посете Берлину у марту 1941. године, није пристао да Јапан одмах ступи у рат против СССР-а, пошто је Јапан имао намеру да се у том сукобу држи неутрално и да нападне СССР тек када Немци постигну одлучујуће успехе на источном фронту.

Потписивањем уговора о ненападању с Турском (18. јуна 1941), Немци су осигурали и јужно крило свог стратегијског фронта.

Припремајући агресију на Совјетски Савез, Немци су већ од лета 1940. знатно активирали своју обавештајну службу. У специјалној директиви разрађени су задаци обавештајних органа: стварање фашистичке агентуре и развијање мржње међу народима Совјетског Савеза, у ком циљу су ангажовани емигранти који су напустили СССР после октобарске револуције. Тако су украјински издајници имали задатак да унесу немир и подрију сигурност позадине Црвене армије; на територији Румуније формирана је диверзантска организација ,,Тамара“ за дизање устанка у Грузији; од буржоазије некадашњих балтичких држава створене су специјалне групе за подривање позадине у прибалтичким земљама. Поред тога, за дејства на територији СССР-а била је припремљена специјална војна јединица „Бранденбург-800“. Њена одељења, чији су војници знали руски језик и били одевени у униформе Црвене армије, имала су задатак да дејствују далеко испред челних немачких јединица и заузимају важне објекте – мостове, тунеле и складишта.

У току јануара 1941. године команде група армија биле су детаљно упознате са задацима из плана „Барбароса“. На једној конференцији, 3. фебруара, генерал Халдер је изложио ток припрема и план концентрације снага према СССР-у, нагласивши да концентрација треба да се заврши до 15. маја 1941. године. Он је напоменуо да у почетку рата на територији СССР-а транспорт треба организовати аутомобилима, пошто се неће моћи одмах да користе совјетске железнице.

У току фебруара и марта извршено је упознавање штабова армија и оклопних група са предстојећим задацима. Одржане су командно-штабне вежбе, а искуства из њих су унета у оперативне заповести штабова армија и оклопних група. Оидржана су предавања офидрима о ранијим ратовима на земљишту СССР-а. Доцније су штабови корпуса и дивизија били упознати са својим задацима, па су и они одржали командно-штабне вежбе и ратне игре. У току маја и јуна и команданти најнижих јединица су упознати с предистојећим задацима.

У фебруару 1941. генерал Јодл и његови сарадници у команди оружаних снага припремили су пропагандни материјал за агресију. Сем тога израдили су прописе који су се односили на административно управљање окупираним територијама.

У склопу општих и свестраних припрема за напад на СССР, Немци су предузели опсежне припреме за организацију власти и политичке управе на окупираној територији. У допуни директиве бр. 21 Химлеру је 13. марта 1941. поверен специјални задатак да изврши организацију политичке управе на окупираним областима СССР-а, с напоменом да ће радити самостално и под личном одговорношћу, што је у ствари значило да су му дате одрешене руке за ликвидацију свих трагова совјетског система у тим областима. Појединим областима управљали би политички повереници немачке државе, а о свим војним питањима на тој области решавали би војни команданти непосредно потчињени Врховном команданту оружаних снага. На конференцији највиших војних руководилаца 30. марта 1941. Хитлер је дао смернице у погледу спровођења поменуте допуне директиве. Он је рекао да је рат против СССР-а идеолошки рат у циљу уништења бољшевизма, совјетских оружаних снага и совјетске државе. Он је истакао да у рату против СССР-а нема места „витештву и војној части“, већ је потребно уништити све комесаре и сву совјетску интелигенцију. Залажући се за стварање специјалне команде и технике за масовно уништење становништва, Хитлер је изјавио: „Ми смо обавезни уништити становништво и то улази у нашу мисију заштите немачког становништва. Нама се намеће задатак да створимо технику истребљења становништва… Ако сам ја послао цвет немачког народа у пакао рата, где се без милости пролива драгоцена немачка крв, онда, без сумње, ја имам право уништити милионе људти ниже расе који се размножавају као црви“. Затим је уследио читав низ директива, наређења и упутстава за поробљавање и уништење совјетског народа и државе.

Маја 1941. године издата је нарочита директива „О личној судској надлежности по плану ,,Барбароса“ и о посебним мерама војске“. У њој се захтева немилосрдан поступак према грађанским лицима, уништење свих партизана и оних совјетских грађана који буду давали и најмањи отпор окупатору или буду откривени као саучесници партизана. Немачки официр има право да стреља сваког грађанина у кога се само посумња да помаже партизанима. Официри и војници неће бити узимани на одговорност за своје поступке према совјетеким народима. Директива је предвиђала организацију казнених експедиција, масовних репресалија и неограниченог насиља.

Хитлер је 20. априла поставио Розенберга за свога опуномоћеника на окупираним територијама. Розенберг је прионуо на посао и већ 20. јуна, два дана пре напада на СССР, на једном тајном састанку са вишим нацистичким идеолозима и гаулајтерима, изнео суштину немачког плана за уређење окупираних територија. Освојена територија биће подељена на „четири велика блока“: Велику Финску, Прибалтик, Украјину и Кавказ, који ће бити под немачком потпуном доминацијом. У тим блоковима, који би се протезали чак до Урала, било би уништено или исељено становништво и замењено немачким колонистима. Према плану ,,Ост“, који је израдио Химлер, преостало становништво би живело у ропском односу, лишено политичких, економских и културних права. За ратне заробљенике, којима би се поштедео живот, предвиђен је врло тежак и суров робијашки режим. Немци су сматрали да нису обавезни да хране совјетске заробљенике.

Хитлер је 29. јуна 1941. издао Герингу специјално наређење којим му даје неограничено право за максимално економско искоришћавање, односно пљачку, окупираних области СССР-а. План економске експлоатације израђен је до почетка напада и назван „Директивом за руковођење економиком у новоокупиранкн источним областима“. У њој се каже да заузета територија постаје саставни део немачке територије и све вредности на њој постају власништво немачке државе. На тој територији ће се организовати немачка јункерска пољопривредна добра на којима ће совјетско становништво радити под батином немачких надзорника. Путем конфискације и реквизиције одузети од становништва све производе потребне Немачкој, при чему се, у погледу снабдевања становништва, не треба руководити хуманошћу, што је другим речима значило да становништво окупираних територија треба глађу уништавати. Сировине, као што су платина, магнезит и каучук, одмах слати у Немачку, док се друге важне сировине могу, у зависности. од напредовања трупа, користити и прерађивати у окупираној области или слати у Немачку. Совјетска предузећа треба порушити или их демонтирати и пренети у Немачку. За потребе војске у окупираним областима може се организовати производња предмета за исхрану и снабдевање погонским горивом.

У циљу спровођења свих ових мера, Геринг је образовао тзв. „Источни штаб економског руководства“.

Хитлер је 18. марта 1941. наредио да се код групе армија ,,Југ“ изврше извесне промене у погледу улога њених армија.

Изненадни догађаји у Југославији 27. марта 1941, променили су ток припрема за рат против СССР-а, због чега концентрација немачких снага није могла бити извршена у предвиђеном року, јер је Хитлер био принуђен да још истог дана нареди да се напади на СССР одложи за четири недеље. Тако су штабови и неке јединице који су већ били кренули према СССР-у, или је њихов полазак непосредно предстојао, добили наређење да се упуте према Југославији. Командант копнених снага је 7. априла издао наређење по коме се, због рата на Балкану, напад на СССР одлаже за 4 – 5 недеља. Хитлер је 30. априла дефинитивно наредио да напад на СССР почне 22. јуна.

Предаја југословенских војника, 1941.

После завршетка операција на Балкану, Немци су убрзано слали оклопне, моторизоване и затим пешадијске дивизије из Југославије и Грчке на источни фронт. Почев од 10. јуна 1941. дивизије предвиђене за пробој заузимале су полазне рејоне, и то пешадијске дивизије на удаљењу 7 – 20 км од границе, а оклопне и моторизоване на удаљењу 20 – 30 км. Тек ноћу 18. јуна отпочело је прикривено заузимање полазних положаја. Тако су углавном припреме за напад на СССР биле завршене 21. јуна увече, иако су неке дивизије биле још у покрету.

За агресију на Совјетски Савез Немци су 22. јуна 1941. одредили: 152 дивизије (19 оклопних, 10 моторизованих, 4 СС моторизоване, 1 коњичку, 1 СС полицијску, 4 брдске, 9 за осигурање и 104 пешадијске), 1 моторизовану бригаду и 2 моторизова на пука, што је износило око 3 300 000 официра и војника (с људством у авијацији, морнарици и позадини око 4 400 000), 50 000 артиљеријских оруђа, 3 410 тенкова, 3 940 авиона, 625 000 коња и 500 000 моторних возила.

Сем тога, на источном фронту је било 16 финских пешедијских дивизија и 3 бригаде, 13 румунских дивизија и 9 бригада и 4 мађарске бригаде. Румуни су имали око 500 авиона; исто тако и Финци. Нешто касније, на јужни део фронта су упућене 3 италијанске дивизије, 2 слабе словачке дивизије и 1 словачка моторизована бригада.

Уочи рата Немачка је имала на Балтичком мору: 28 торпедних чамаца, 5 школских подморница, 10 минополагача и неколико флотила миноловаца и стражарских бродова, а на Баренцовом мору: 5 разарача и неколико одреда миноловаца и патролних бродова. Финска је имала: 2 обалске топовњаче, 6 торпедних чамаца, 5 подморница и неколико миноловаца и стражарских бродова, а Румунија: 4 разарача, 3 торпедна чамца и 1 подморницу.

Према томе, Немци и њихови сателити су за агресију на СССР имали 22. јуна: 181 дивизију, 17 бригада, 2 моторизована пука, 4 940 авиона, 3 410 тенкова и око 100 ратних бродова, са око 5 000 000 људи.

План ангажовања немачких јединица у нападу на СССР

После завршене концентрације и свих припрема, немачке и сателитске снаге заузеле су 22. јуна 1941. следећи распореди и добиле ове задатке за агресију на СССР:

  • Група армија ,,Југ“, под командом фелдмаршала Рундштета, концентрисана је у Румунији и Пољској, од Галца до Лублина, на фронту од око 750 км, са задатком: главним снагама на левом крилу пробити совјетске положаје код Лублина и наступати у правцу Кијева, а затим скренути према југу ради уништења совјетских снага у Галицији и западној Украјини; слабијим снагама на свом десном крилу везати совјетске снаге према себи, а затим офанзивом преко средњег Дњестра садејствовати левом крилу у уништењу совјетских снага. Ова група армија имала је следећи састав:
  • 11. армија, јачине 7 немачких пешадијских дивизија (22, 50, 72, 76, 170, 198. и 239), концентрисана на просторији западно од р. Прута и јужно од Черновица, са задатком да у почетку с румунским и мађарским снагама заштити румунску и мађарску територију, а потом да офанзивним дејством онемогући повлачење совјетских снага на исток и да садејствује левом крилу своје групе армија у уништењу совјетских снага;
  • 3. и 4. румунска армија (13 пешадијских дивизија и 9 бригада), концентрисане на просторији од Галца до тромеђе с Мађарском и СССР-ом, са задатком да у почетку штите румунску територију, а потом садејствују немачким снагама када ове буду прешле у офанзиву;
  • мађарске снаге (4 бригаде), размештене дуж мађарско-совјетске граниице, са задатком да у почетку штите мађарску територију;
  • 17. армија, јачине 13 дивизија (24, 68, 71, 97, 100, 101,262, 295, 296. пешадијска, 1. брдска, 444. и 454. за осигурање), концентрисана на просторији између Пшемисла и Томашева, са задатком да пробије гранични фронт у правцу Лавова и што пре избије у висину Винице, а одатле, према ситуацији, да надире на исток или југоисток;
  • 1. оклопна група, јачине 14 дивизија (9, 11, 13, 14. и 16. оклопна, 16, 25. и СС ,,Викинг’“ моторизована, 44, 57, 75, 111, 298. и 299. пешадијска дивизија и моторизовани СС пук „Адолф Хитлер“), концентрисана око Томашева, са задатком да, у садејству са 6. и 17. армијом, пробије гранични фронт између Раве Руске и Ковеља и што пре избије на Дњепар у висини Кијева и низводно од њега;
  • 6. армија, јачине 6 дивизија (9, 56, 62, 168. и 297. пешадијска и 213. за осигурање), концентрисана на просторији око Лублина, са задатком да пробије гранични фронт у правцу Дубна и Ровна и да наступа главним снагама ка Житомиру, обезбеђујући леви бок према Припјатским мочварама;
  • резерва групе армија „Југ“: 99. и 251. пешадијска дивизија. Сем тога, из резерве Врховне команде за овај део фронта биле су одређене 79, 95, 113, 125. и 132. пешадијска и 4. брдска дивизија.

Група армија ,,Југ“ имала је: 42 немачке дивиизије (од којих 5 оклопних, 3 моторизоване, 30 пешадијских, 1 брдска и 3 за осигурање) и 1 моторизовани пук, 13 румунских пешадијских дивизија и 9 бригада, и 4 мађарске бригаде; укупно: 55 дивизија, 13 бригада и 1 моторизовани пук.

Ову групу армија требало је да подржава 4. ваздухопловна флота, са око 800 авиона, са база из Румуније и јужне Пољске. Румунска авијација, јачине око 500 авиона, требало је да подржава операције румунских армија.

  • Група армија ,,Центар“, под командом фелдмаршала Бока, концентрисана је у источној Пољској од Лублина до Голдапа (на фронту од 550 км), са задатком да јаким оклопним снагама на крилима пробије совјетске положаје, а потом продре ка Минску и уништи совјетске снаге у Белорусији; по заузимању Смоленска да упути јаке снаге на север у циљу потпомагања групе армија ,,Север“ у уништењу совјетских снага у балтичким земљама. Ова група армија имала је следећи састав:
  • 2. оклопна група, јачине 15 дивизија (3, 4, 10, 17. и 18. оклопна, 10, 29. и СС ,,Reich“ моторизована, 1. коњичка, 31, 34, 45, 167, 255, 267. пешадијска и моторизовани пук „Grossdeutschland“), концентрисана на просторији северно од Лублина, са задатком да заједно са 4. армијом пробије гранични фронт код Бреста и избије у висину Минска, потом заједно еа 3. оклопном групом окружи и уништи совјетске снаге у области Бјалисток – Минск и овлада Смоленском;
  • 4. армија, јачине 14 дивизија (7, 17, 23, 78, 131, 134, 252, 263, 268, 292. и, вероватно, 293. пешадијска, 221. и 286. за осигурање), концентрисана јужно од лука р. Буга, са задатком да дејствује позади 2. оклопне групе у правцу Минска и у садејству с осталим снагама окружи и уништи совјетске снаге у области Бјалисток – Минск, а потом помогне 2. оклопну групу у заузимању Смоленска;
  • 3. оклопна група, јачине 11 дивизија (7, 12, 19. и 20. оклопна, 14, 18. и 20. моторизована, 5, 6, 26. и 35. пешадијска), концентрисана северозападно од Сувалкија, са задатком да заједно са 9. армијом пробије гранични фронт код Гродна и избије у висину Минска, да у садејству са 2. оклопном групом окружи и уништи совјетске снаге у области Бјалисток – Минск, а потом да избије на Западну Двину и заузме Витебск;
  • 9, армија, јачине 9 дивизија (8, 28, 87, 102, 129, 161, 162. и 256. пешадијска, 403. за осигурање), концентрисана у рејону северно од лука р. Буга, са задатком да дејствује позади 3. оклопне групе у правцу Минска и у садејству с осталим снагама окружи и уништи совјетске снаге у области Бјалисток – Минск, а затим избије у рејон Витебска;
  • резерва групе армија ,,Центар“: 293. пешадијска дивизија. Сем тога, из резерве Врховне команде за овај део фронта биле су одређене 15, 52, 106, 110, 112. и 197. пешадијска дивизија.

Група армија ,,Центар“ имала је укупно 50 дивизија (од којих 9 оклопних, 6 моторизованих, 31 пешадијску, 1 коњичку и 3 за осигурање), једну моторизовану бригаду и један моторизовани пук.

Ову групу армија требало је да подржава 2. ваздухопловна флота, јачине 1 670 авиона, са база у северној Пољској.

  • Група армија ,,Север“, под командом фелдлмаршала Леба, концентрисана је у Источној Пруској, од Голдапа до Мемела (на фронту од 230 км), са задатком да пробије гранични фронт и уз помоћ оклопних снага групе армија ,,Центар“ уништи совјетске снаге у, балтичким државама, затим заузме Кронштат и Лењинград и успостави везу с финским снагама. Ова група армија имала је следећи састав:
  • 4. оклопна група, јачине 8 дивизија (1, 6. и 8. оклопна, 3, 36. и СС ,,Totenkopf“ моторизована, 269. и 290. пешадијска), концентрисана на просторији Сувалки – Ебенроде, са задатком да заједно са 16. армијом пробије гранични фронт на правцу Каунаса и избије у висину Опочке, а потом наступа према Лењинграду;
  • 16. армија, јачине 8 пешадијских дивизија (12, 30, 32, 121, 122, 123, 126. и 253), концентрисана на простору Ебемроде – Тилзит, са задатком да пробије гранични фронт и наступа за 4. оклопном групом;
  • 18. армија, јачине 7 пешадијских дивизија (1, 11, 21, 58, 61, 217, 291), концентрисана на простарији Тиизит – Мемел, са задатком да пробије гранични фронт, надирући главним снагама прерна Риги а слабијим дуж приморја према лукама Љепаји и Вентспилсу;
  • резерва групе армија ,,Север“: 206. и 254. пешадијска дивизија. Сем тога из резерве Врховне команде за овај део фронта биле су одређене 86. пешадијска и СС полицијска дивизија.

У саставу ове групе армија налазиле су се и 207, 281. и 285. дивизија за осигурање, али није утврђено којим армијама су припадале.

Група армија ,,Север“, не рачунајући резерве Врховне команде имала је укупно 28 дивизија (од којих 3 оклопне, 3 моторизоване, 19 пешадијских и 3 за осигурање).

Ову групу армија требало је да подржава 1. ваздухопловна флота, јачине 1 070 авиона, са база у Источној Пруској.

У Финској:

Југоисточна армија, концентрисана на Карелијској превлаци, са задатком да наступа ка Лењинграду и учествује у његовом заузимању, садејствујући немачкој групи армија ,,Север“. Ова армија је имала следеће снаге:

  • фински 4. корпус, јачине 4 пешадијске дивизије (4, 8, 10. и 12), концентрисан од Финског залива до језера Вуокси;
  • фински 2. корпус, јачине 3 пешадијске дивизије (2, 15. и 18), концентрисан од језера Вуокси до језера Ладоге.
  • Карелијска армија, јачине: 5 пешадијских дивизија (финска 5, 7, 11. и 19), 1. и 2. пешадијска и једна коњичка бригада, концентрисана између Ладошког и Оњешког језера, са задатком да наступа према југоистоку и изибије на р. Свир. Од 30. јуна у саставу ове армије била је и немачка 163. пешадијска дивизија.
  • Друге снаге: 14. дивизија у рејону Ребалија и 17. дивизија за блокаду Ханка.
  • Армија ,,Норвешка“, имала је три групе:
    • фински 3. корпус, јачине две пешадијске дивизије (3. и 6), концентрисан у рејону Суомисалми—Кусамо, са задатком да продре према истоку и пресече железничку пругу Лењинград— Мурманск;
    • немачки 36. корпус, јачине две дивизије (немачка 169. пешадијска дивизија и СС моторизиована бригада ,,Север“), концентрисан у рејону Кемијерви, са задатком да избије на Бело море код Кандалакше и пресече везу Лењинград – Мурманск;
    • немачки 19. брдски корпус, јачине две дивизије (2. и 3. брдска), концентрисан у рејону Петсама, са задатком да брани руднике никла и зауизме Мурманиск.

Немачке снаге у Финској требало је да подржава 5. ваз длухопловна флота, јачине око 400 немачких авиона, са база у северној Норвешкој и северној Финској.

Финска авијација, јачине око 500 авиона, имала је задатак да подржава операције финских копнених снага.

У резерви Врховне команде, поред 14 дивизија које су већ биле одређене као њене резерве при групама армија, било је још 14 дивизија (46, 73, 93, 94, 96, 98, 183, 260, 294, 707. и 713. пешадијска, 2. и 5. оклопна и 60. моторизована). Ове дивизије налазиле су се 22. јуна на Балкану, у Немачкој и у окупираним земљама западне Европе.

Совјетске припреме, планови и снаге

Време од 22 месеца, колико је трајао период од почетка Другог светског рата до немачке агресије, СССР је искористио да што више развије привреду земље и ојача оружане снаге. Стратегијски услови за одбрану СССР-а били су побољшани померањем државне границе на запад, што је остварено уласком прибалтичких земаља, западног дела Белорусије и Украјине, северног дела Буковине и Бесарабије у састав СССР-а.

Влада СССР-а је настојала да што више развије материјално-техничку базу која би омогућила масовну производњу свих врста савременог наоружања и осталих материјалних средстава за све видове оружаних снага. Правовремено су предузете потребне мере да се материјално-техничка база разивија и у источним областима, што је нарочито форсирано уочи рата. На ово су утицали не само војни обзири (да индустријска предузећа буду у дубокој позадини) већ и други разлози (да се природна богатства искоришћују на лицу места и избегну нерационална превожења, а економија источних република подигне на виши ниво). Тако је постала угљено-металуршка база Урал – Кузбас, као и нова нафтоносна база између Волге и Урала (други ,,Баку“). У Поволжју, на Уралу, Далеком истоку, у Средњој Азиј и и Казахстану производња нафте развијала се брзим темпом. Удео ових подручја у привредном развитку и учвршћењу одбрамбене моћи земље постао је врло велики, нарочито у току рата. Ови рејони са својим сировинским изворима постали су база за развој многих индустријских грана које су имале велики значај за изградњу нових фабрика авиона, тенкова, топова, минобацача, пешадијског наоружања, опреме, муниције итд.

Упоредо с повећањем производње у гранама тешке индустрије повећана је знатно и производња лаке индустрије, чиме су потребе Црвене армије у оделу, обући, храни и другим потребама могле бити задовољене.

Пољопривреда се све више механизовала; само у 1940. години она је добила 66 200 нових трактора чији су возачи употребљавани и за попуну моторизованих и оклопних једдница у армији. У фабрикама аутомобила је произведено 145 000 аутомобила, од чега 136 000 теретних, што је знатно утицало на побољшање транспорта.

Совјетска влада је донела одилуку о повећању државних резерви за 1941. год. Нарочита је пажња посвећена повећању резерви обојених и ретких метала, црних метала, нафте и угља. Створене су и резерве пољопривредних производа, коже, памучних и вунених тканина. Резерве ражи, пшенице, јечма, достигле су 1. јануара 1941. године 6 милиона тона. Ове резерве могле су да задовоље ратне потребе Црвене армије за 4 – 6 месеци. Издаци за народну одбрану до 1939. године износили су 12,7 % општег буџета, а у 1939. и 1940. они су повећани на 26,4%, док су у 1941. години, с обзиром на пренаоружавање и преформирање Црвене армије, били знатно већи.

У почетку Другог светског рата СССР је предузео мере да се повећа производња војне индустрије. Ово је требало да се оствари подизањем нових индустријских предузећа, првенствено у источним рејонима, као и преоријентацијом других индустријских предузећа на војну производњу. Нарочита пажња поклоњена је производњи савремених авиона, тенкова, пешадијског и артиљеријског наоружања, средстава везе и других борбених средстава. У септембру 1939. године донета је одлука да се изграде нове и реконструишу старе фабрике авиона. Тиме су створени потребни услови за серијску производњу мотора, авионских делова и нових типова авиона. У 1941. години совјетске фабрике су произвеле 15 498 авиона (укључујући и школске) и премашиле немачку производињу. Међутим, производња савремених типова авиона и даље је заостајала иза немачке производње, јер су Немци производили само савремене авионе.

Производња радио-навигацијских и радио-локационих средстава и авио-примопредајних станица била је недовољна. Због тога су у ловачкој авијадји примопредајну станицу имали само авиони командира ескадрила.

На основу дотадашњег ратног искуства у Европи, уочена је важност тенкова у савременом рату, па је донета одлука да се старе фабрике за производњу тенкова реконструишу и изграде нове фабрике. Уместо старих и неефикасних старих тенкова конструисани су нови: тешки КВ и средњи Т-34, који су по својим техничко-тактичким својствима били испред немачких. Производња је почела тек 1940. године, а почетком 1941. отпочела је масовнија серијска производња; до краја ове године совјетске фабрике су произвеле 6 542 тенкова и тако премашиле немачку производњу.

Тешки тенк КВ-1 и средњи тенк Т-34, са немачким ознакама

Пешадијско наоружање Црвене армије уочи рата по својим техничким квалитетима, посматрано у целини, није заостајало за пешадијским наоружањем армија западних држава. Од 1939. до јуна 1941. производња пушака и карабина повећана је за 70%, док је проценат повећања производње пушкомитраљеза и митраљеза био знатно мањи. Па ипак, по укупном броју пушкомитраљеза и митраљеза, Црвена армија је била испред немачке армије, док је у погледу аутомата далеко заостајала за њом: располагала је са око 100 000.

Највећи део совјетске артиљерије, по квалитету оруђа, био је испред немачке, док су противоклопна и противавионска артиљерија знатно заостајале. Велики је недостатак совјетске артиљерије био тај што није имала довољно моторних возила, услед чега је у знатној мери била умањена њена покретљивост и маневарска способнтост. Основна вучна снага артиљерије били су трактори из пољопривреде, који су обично били дотрајали и у недовољном броју, док је само 20,5% артиљерије имало сопствену специјалну вучну снагу.

Реактивна зрна из авиона први пут су употребљена у совјетско – финском рату 1939/40.  Уочи рата 1941. израђена су прва реактивна оруђа (,,Каћуше“). Њихова масовна производња могла је да се оствари тек у току рата.

Паралелно с обезбеђењем оружаних снага техничким и материјалним средствима побољшавана је попуна људством. По Закону о општој војној обавези од 1. септембра 1939, младићи су били обавезни да отпочну војни рок у 18. или 19. години (уместо у 21. години, како је било пре овог закона). Укупно бројно стање оружаних снага СССР-а уочи немачке агресије износило је 4 207 000 људи.

Велики значај за обезбеђење резервног људства оружаних снага имале су разне полувојничке и друштвене организације. Најзначајнија је организација била „Осоавиахим“.

Уочи немачке агресије Совјетски Савез је приступио реорганизацији, пренаоружавању и преформирању оружаних снага. Реорганизација је захватила све командне степене, почев од највиших органа Народног комесаријата одбране па до најнижих јединица и установа. У Народном комесаријату одбране спроведене су измене ради бољег руковођења видовима и родовима оружаних снага. Повећана је улога Генералштаба у погледу командовања, организације, наоружања и опреме, израде мобилизацијских и оперативних планова, наставе итд. У организацији и формацији фронтова, армија, корпуса и дивизија такође су извршене извесне промене.

Уочи рата совјетске оклопне јединице биле су у фази преоружања и преформирања. У 1939. год. највећа јединица је била оклопна бригада. На основу искустава из операција у Пољској и Француској, 1940. је почело формирање оклопних корпуса и самосталних оклопних и моторизованих дивизија. Оклопни корпус је био састава: две оклопне и једна моторизована дивизија.

Оклопни корпуси су формирани у две етапе: мањи број је формиран почетком јуна 1940, а већи у периоду март – јун 1941. Међутим, до почетка немачког напада они нису добили сву потребну опрему, наоружање, возила и др.

Преформирање и преоружање копнених снага захтевало је доста времена, а пошто је касно почело, није могло бити завршено пре почетка ратних дејстава.

Авијација Црвене армије била је подељена на авијацију Врховне команде, фронтовску, армијску и корпусну авијацију. Постојала је и авијација Ратне морнарице, а почела је да се формира и ловачка авијација територијалне противваздушне одбране.

Авијација Врховне команде састојала се из самосталних ваздухопловних корпуса и дивизија за даљно бомбардовање; фронтовска и армијска авијација – из самосталних ваздухопловних дивизија (за блиско бомбардовање, ловачких и мешовитих); корпусна авијација – из самосталних ескадрила и ескадирила за везу.

Почетком 1941. године израђен је план преоружања ваздухопловних пукова, по коме је требало да они добију нове и савременије авионе. Уочи рата формирано је 19 нових ваздухопловних пукова. Међутим, у недостатку времена, тај план није био у потпуности извршен.

У исто време донето је решење да се изврши нова организација и уређење позадине ваздухопловства, по територијалном принципу, да би се ваздухопловним јединицама обезбедили боља маневарска способност и што брже снабдевање свим материјалним средствима. Требало је формирати нове територијалне органе ваздухопловне позадине, специјалне батаљоне за опслуживање на аеродромима, и извршити нову реорганизацију ваздухопловних база по територијалном принципу. Све предности нове организације позадине ваздухопловства нису могле бити искоришћене, јер је рат отпочео у моменту када је приступљено њеном спровођењу. Крајем 1940. године ваздушнодесантне јединице двоструко су повећане. На почетку 1941. године предузето је формирање неколико ваздушнодесантних корпуса, које је завршено 1. јуна.

Почетком те године целокупна територија СССР-а подељена је на зоне противваздушне одбране, које су се поклапале с територијама војних округа. Према томе, на територији СССР-а било је 14 зона за противваздушну одбрану. Свака зона је подељена на потребан број рејона, а рејони на потребан број месних противваздушних одбрана. У саставу противваздушне зоне улазили су: ловачка авијација, једанице противавионске артиљерије, јединице службе ваздушног осматрања, јављања и везе, ваздушни балони за запречавање и др. Ловачка авијација противваздушних зона била је у оперативном погледу потчињена командама војних округа, а у сваком другом погледу команди ваздухопловства Црвене армије.

Црвена армија није била довољно попуњена средствима везе. Сем тога, расположива средства везе нису била подешена за покретна борбена дејства. Командни састав, недовољно обучен за коришћење радио-везе, више се ослањао на жичане везе, које нису биле погодне за брз темпо операција.

Јачању морнарице и подизању њене борбене готовости приступило се тек после избијања Другог светског рата, те је у моменту немачке агресије совјетска момарица била у јеку изградње бродова и припреме личног састава.

Совјетски ратни бродови нису имали радаре и подводне ултразвучне локаторе. Бродска артиљерија била је врло добра, док су подводна оружја, нарочито мине, по квалитету заостајала, иако су у прошлости руски морнари имали велике успехе у минском ратовању.

Снажан развој индустрије повољно се одразио и на развој поморских снага. Увођењем савремених типова пловних борбених средстава, укупна тонажа ратне момарице порасла је до 1941. године: код површинске флоте – на 108 718 т, а код подморница – на 50 385 т. Само за 11 месеци 1940. изграђено је 100 ратних бродова, највише миноносаца, подморница и торпедних чамаца. Морнаричка авијација имала је уочи рата већином застареле авионе. Но, без обзира на све изнете недостатке, совјетска ратна морнарица, у техничком и борбеном погледу, била је способна за извршење основних задатака: заштитити морску обалу и обезбедиити поморски саобраћај.

Захваљујући развијености база на територији Естонске и Литавске ССР, Балтичка флота је из источног дела Финског залива изишла у пространије Балтичко море, где су услови за њен рад били знатно повољнији. Сем тога, после закључења мировног уговора с Финском, она је добила нека острва у Финском заливу. На полуострву Ханко, добијеном под закуп, морнарица је изградила базу. На тај начин, Балтичка флота је имала повољне услове да организује чврсту одбрану на улазу у Фински залив и да знатно ојача одбрану Лењинграда. Због кратког времена, постављање обалске артиљерије и организација одбране на острвима и на обали Прибалтика нису могли бити у потпуности завршени.

Организација позадине Црвене армије имала је крупних недостатака, како у погледу њеног руковођења тако и у погледу формирања одговарајућих позадинских јединица и установа. Транспортне јединице имале су већином сточну вучу. У командама фронтова и армија није било посебних органа за организацију позадине. Због тога су питања организације позадине решавали оперативни органи, док је снабдевање било у непосредној надлежности одговарајућих начелника служби. У организацији позадине и у снабдевању није било усвојеног система, што је представљало велики недостатак Црвене армије.

Концентрација још непопуњених и неопремљених јединица за заштиту границе отпочела је у мају 1941. год. Железнички саобраћај је обављан, по мирнодопском реду вожње, па је превожење снага било споро. Оваква припрема копнених снага проистицала је из претпоставке највишег државног и војног руководства да ће почетку дејства претходити заоштравање односа и објава рата и да ће пригранични војна окрузи имати довољно времена да заврше све потребне припреме.

За заштиту совјетске границе, на фронту од 2 000 км (од Паланге до ушћа Дунава) било је 10 армија.

Совјетске јединице за заштиту границе биле су слабе, па нису могле извршити добијене задатке. Дивизије су се налазиле далеко од границе. Непосредно близу границе, на 3 – 5 км иза граничних караула, биле су распоређене само поједине чете и батаљони. Исто тако, армијске и фронтовске резерве нису биле довољно јаке и покретне да би могле противударима да задрже наступање непријатеља.

У то време совјетске главне снаге биле су мањим делом већ прикупљене, делом су се прикупљале на линији Нарва – Псков – Полоцк – р. Дњепар – Херсон, док се већи део налазио на територијама војних округа у унутрашњости СССР-а.

У јесен 1940. пуштени су војници који су одслужили свој рок, цок су нови војници, примљени у стални састав, до почетка рата успели да савладају само почетну обуку. У пролеће и лето 1941. године повећано је бројно стање армије, али врло споро и недовољно. Јединице Кијевског војног округа почеле су да примају обвезнике тек средином маја, тако да се у моменту немачког напада део јединица налазио у почетном стадију формирања, обуке и техничке попуне.

Генералштаб је планирао да гранични војни окрузи буду до почетка 1942. године наоружани и снабдевени свим потребама. Тако су тенкови КВ и Т-34 почели стизати у јединице од априла до маја 1941; до почетка рата, у свих пет граничних округа налазило се свега 1 475 нових тенкова. Оклопне јединице су имале већи број тенкова старих типова, које је временом требало избацити из наоружања и заменити новим. Многи стари тенкови бих су неисправни.

Обука специјалиста на новим тенковима и авионима захтевала је доста времена. Уочи рата су многи возачи тенкова имали једва 1,5 – 2 часа практичне вожње. Нису били обучени у потпуности ни пилоти на новим ловачким, јуришним и бомбардерским авионима. Мрежа аеродрома била је недовољна па је отпочела изградња аеродрома на широком плану, али до почетка ратних дејстава неки нису били довршени, а неки недовољно маскирани, док су у Западном војном округу изграђени близу границе, што је отежало њихово коришћење. Уочи напада авиони су били размештени на старим мирнодопским аеродромима, добро познатим Немцима, и тако изложени немачком удару, тим пре што је совјетска служба осматрања, обавештавања и јављања била слабо организована.

Неколико новоформираних оклопних корпуса нису имали ни 50% предвиђених аутомобила. Сем тога, официри и војници већег броја оклопних корпуса, у моменту немачког напада, нису били довољно извежбани у коришћењу нових тенкова.

У моменту немачког напада није било завршено ни утврђивање приграничног појаса. Из утврђених рејона на старој граници било је извучено наоружање. У лето 1940. израђен је план изградње утврђених рејона на новој граници, који је требало извршити у року од неколико година. До јуна 1941. били су завршени одвојени ватрени објекти и чворови одбране првог појаса приграничних утврђених рејона. Већи део утврђених рејона није био у потпуности попуњен личним саставом и наоружањем.

Изграђени објекти нису били довољно маскирани. Противоклопне и противпешадијске препреке пред предњим крајем одбране биле су само делимично изграђене. Изградња касарни, путева и складишта почела је непосредно пред рат.

Организација везе у новоприпојеним западним областима (Прибалтику, западној Белорусији и западној Украјини) до почетка немачког напада није била завршена, што се лоше одразило на командовање и извођење борбених дејстава.

До почетка непријатељстава, совјетске граничне јединице водиле су свакодневно борбе с убаченим немачким шпијунима, обавештајцима и диверзантима. Немци су били врло активни у настојању да извиде совјетску територију, и то не само убацивањем обавештајних органа већ и ваздушним летовима. Са совјетске стране било је наређено да се на немачке авионе не отвара ватра.

Нема конкретних података о совјетском ратном плану за случај конфликта с Немачком, али се у званичним публикацијама наводи да је СССР припремио дефанзиван ратни план, с основном замисли да се снагама приграничних војних округа одбију евентуални напади противника и заштите важни објекти и мобилизација, концентрација и стратегијски развој главних снага Црвене армије, а затим пређе у противофанзиву. Према оваквој замисли, немачка агресија имала је да се заустави у граничном појасу, јер се могућност дубоког продирања Немаца на територији СССР-а сматрала мало вероватном.

Уочи немачког напада совјетске снаге приграничних војних округа биле су овако груписане:

  • Лењинградски војни округ (14, 7. и 23. армија), под командом генерала Попова, са задатком да брани државну границу према Финској, на фронту ширине 1 200 км, од полуострва Рибачија до Финског залива;
  • Прибалтички војни округ (8. и 11. армија), под командом генерала Кузњецова, са задатком да брани границу према Источној Пруској, на фронту ширине 300 км, од Паланге до јужне границе Литавске ССР, затварајући правце према Риги, Даугавпилсу и Виљњусу;
  • Западни војни округ (3, 10. и 4. армија), под командом генерала Павлова, са задатком да брани државну границу на фронту ширине 450 км, од јужне границе Литавске ССР до северне границе Украјинске ССР, затварајући правце ка Минску и Бобрујску;
  • Кијевски војни округ (5, 6, 26. и 12. армија), под командом генерала Кирпоноса, са задатком да брани државну границу на фронту ширине око 800 км, од северне границе Украјинске ССР до Липканија, затварајући правац ка Кијевти;
  • Одески војни округ, под командом генерала Церевиченка, са задатком да брани државну границу према Румунији, на фронту ширине 450 км, од Липканија до ушћа Дунава, затварајући приморски правац; одбрана Крима била је поверена 9. самосталном пешадајском корпусу.

Северна флота је имала задатак да брани обалу Баренцовог мора и да обезбеђује северне комуникације.

Балтичка флота, с јединицама Обалске одбране, имала је задатак да брани обале Балтичког мора и спречава непријатељским бродовима продор у Фински и Ришки залив.

Црноморска флота је имала задатак да брани северну и источну обалу Црног мора, од Одесе до Батума, и обалу Крима и да штити поморске комуникације у том подручју.

Ваздушни напад на Бари, децембар 1943.

Ваздушни напад на Бари је име за напад немачких авиона на савезничке бродове у италијанској луци Бари, 2. децембра 1943. Напад је извело 105 немачких бомбардера типа Јункерс Ју-88 из састава 2. ваздухопловне флоте. Постигли су потпуно изненађење, успевши да притом потопе 27 транспортних бродова.

Напад, који је трајао нешто мање од сат времена, избацио је луку Бари из употребе све до фебруара 1944. Постаје познат под именом „Мали Перл Харбор“. Ослобађање бојног отрова, гаса иперита, из једног од потопљених бродова је додатно допринео броју жртава. Америчке и британске власти су прикриле присуство иперита и његове ефекте на жртве напада.

Јункерс Ју-88

Позадина

Лука Бари је током борбених дејстава 1943. у Италији имала велики значај за логистичку подршку Савезника. Преко потребна муниција и залихе су искрцаване са бродова у луци и потом транспортоване у јединице Монтгомеријеве 8. армије које су настојале да заузму Рим и потисну немачке снаге са полуострва.

Бари је имао неадекватну противавионску заштиту. Нити једна британска ескадрила није базирала у овој зони, а ловачки авиони који су имали Бари у долету су били упућивани на офанзивне задатке и задатке пратње. Противавионска артиљерија, као елемент противваздушне заштите је такође била неадекватна.

Разлог за овако слабу заштиту луке свакако лежи у проценама да је луци претила мала опасност од напада из ваздуха, јер је немачко ваздухопловство, по њима, било преслабо и развучено широм фронта тако да нису у могућности да организују један такав напад на луку. Британци су ишли толико далеко у својим проценама, да је ваздухопловни маршал сер Артур Канингам 2. децембра 1943. на конференцији за новинаре изјавио да су Немци изгубили рат у ваздуху. „Сматрам личном увредом“ рекао је Канингем, „ако непријатељ покуша неку значајнију акцију у овом подручју.“ Ова изјава је изречена упркос чињеници да је немачки 54. ваздухопловни винг „Totenkopf“ у протеклом месецу четири пута бомбардовао Напуљ, као и остале циљеве на Медитерану.

У време конференције за новинаре, на везу у луци се налазило 30 бродова са америчким, британским, пољским, норвешким и холандским заставама. У граду је живело око 250 000 становника. Лука је у ноћи напада била осветљена како би се убрзао искрцај средстава.

Напад

Може се рећи да је идеја за напад на Бари дошла након извиђачког лета Вернера Хана (Werner Hahn) у свом авиону Месершмит Ме-210. Његов извештај о уоченом је потакао Алберта Kеселринга да нареди напад. Кеселринг и његови планери су још раније разматрали напад на савезнички аеродром у Фођи, али на жалост Немаца, они нису располагали са довољно ресурса за напад на тако важан и велики објекат. Фон Рихтхофен – који је командовао 2. ваздухопловном флотом – је предложио Бари као алтернативни циљ. Веровао је да ће уништењем луке успорити напредовање британске 8. армије. Рекао је Кеселрингу да су једини расположиви авиони за напад Јункерси Ју-88 А-4, те да ће моћи да за напад обезбеди 150 авиона овог типа. У вече истог дана, цифра је смањена на свега 105 авиона.

Месершмит Ме-210

Већи део авиона је у напад требао да полети са италијанских аеродрома, али је Рихтхофен желео да употреби и неколико авиона са југословенских аеродрома, у нади да ће заварaти Савезнике. Пилотима је наређено да лете источно до Јадранског мора и да потом окрену на југ и запад, јер су Савезници очекивали нападе са севера.

Напад је почео у 1925 часова, када су два од три немачка авиона кружила изнад луке на висини од 3 000 метара и избацивала алуминијумске траке којима су ометали савезничке радаре. Избацили су и осветљавајуће ракете, које нису ни биле толико потребне јер је лука већ била осветљена са земље.

Немачки бомбардери су постигли потпуно изненађење, тако да су могли да гађају луку са великом прецизношћу. Погоци у два брода за транспорт муниције су изазвали толико јаку експлозију да су попуцала стакла на кућама која су од места експлозије била удаљена неких 11 км. Покидана је инсталација за гориво која је била развучена преко мола и убрзо је дошло до паљења источеног горива. Пожар се брзо ширио и кренуо да захвата бродове који би иначе у овом нападу прошли неоштећено.

Бродови горе након немачког напада

Двадесетосам теретних бродова са више од 31 000 тона терета је потопљено или уништено; три брода са још 6 800 т су касније спашени. Још дванаест бродова је оштећено. Лука је била затворена наредне три недеље, а у употребу је поново ушла фебруара 1944. Све подморнице које су базирале у Барију прошле су без оштећења.

Један од уништених бродова је био транспортни брод класе Либерти – USS John Harvey, који је носио тајни товар – бомбе пуњене иперитом. У товарном простору се налазило 2000 бомби М47А1, свака са по 27-32 кг иперита. Овај товар је био намењен европском ратишту. Савезници су намеравали, према каснијем признању, да га употребе у случају употребе бојних отрова од стране немачких снага у Италији. Уништење брода је за последицу имало ослобађање иперита у лучком акваторију која је већ била загађена просутим погонским материјалом са осталих бродова.  Многи чланови посаде погођених бродова, који су спас потражили у скоку у воду, били су контаминирани иперитом који се лепио за замашћене униформе. Део иперита се ослободио у атмосфери и направио облак пара бојног отрова. Рањеници су извлачени и з воде и слати на медицинску обраду у болницу, не знајући да се заправо ради о бојном отрову. Медицинско особље је првенствено збрињавало људство са повредама од експлозија и опекотинама. Мало, готово нимало пажње није обраћано на оне који су били прекривени уљем. Многе повреде које су настале продуженим излагањем ипериту би биле умањене пресвлачењем и испирањем, до чега тада није дошло.

USS John Harvey, главни „кривац“ за несрећу

Први симптоми тровања иперитом су се појавили за мање од једног дана, и то код 628 чланова посаде и медицинског особља. Симптоми су се односили на слепило и опекотине. Развој догађаја је додатно закомпликован пристизањем стотина цивила које је такође требало медицински збринути. Америчка војна команда је желела да прикрије присуство муниције са иперитом од Немаца, тако да је било мало тачних информација о узрочницима повреда. Скоро цела посада америчког транспортног брода USS John Harvey је погинула, так ода није било никога ко би могао да објасни присуство укуса белог лука, које је примећено од стране спасиоца.

Прве податке о стварном узрочнику тешког стања код повређених дао је потпуковник Стјуарт Френсис, специјалиста за хемијско ратовање. Проучавајући позиције на којима су се налазили повређени у време напада Немаца на луку, тачно је утврдио позицију опасног товара на броду USS John Harvey,  а након проналасака фрагмента бомбе M47A1 је потврдио и податке о постојању иперита.

Гашење пожара

До краја месеца, 83 од укупно 628 хоспитализованих је подлегло повредама. Број цивилних жртава није било могуће тачно утврдити, јер је већина избегла рођацима, склањајући се из града.

Амерички разарач USS Bistera, лако оштећен, је део преживелог људства извезао из луке али је током ноћи примећено слепило и хемијске опекотине, тако да је морао да уплови у луку Таранто.

Прикривање

У почетку, америчка команда је покушала да прикрије несрећу, страхујући да ће Немци кад то чују пожелети да употребе бојне отрове. Ипак, било је превише сведока који би сачували тајну, тако да су Американци у фебруару издали саопштење у коме су признали да САД нису имале намере да користе хемијско оружје, сем у случају да Немци први употребе слично оружје.

Генерал Ајзенхауер је одобрио извештај пуковника Френсиса. Черчил је, међутим, наредио да се униште сва британска документа, када је као узрок смрти људства наведен „опекотине услед дејства непријатеља“.

Ознака тајности са америчких извештаја о нападу Немаца уклоњена је 1959, али су подаци били оскудни све до 1967. Британска влада је тек 1986. коначно признала преживелима да су били изложени отровном гасу и одобрили исплату њихових пензија сходно томе.

Напад на Перл Харбур

Увод

Јапанци и Американци су једни друге сматрали потенцијалним непријатељима још од 1914. Ово прикривено непријатељство је појачано тридесетих година, када се Јапан отворено определио за остваривање политичких циљева агресијом. Почевши од 1931, јапанско деловање је јасно индиковало да је њихов циљ доминација источном Азијом.

Главни проблем између САД и Јапана у периоду који је претходио рату је била јапански напад на Кину. Овим нападом су угрожени амерички економски интереси. Упркос чињеници да то није био један од примарних националних безбедносних интереса САД, оне су се залагале за суверенитет Кине. Са дубљим уласком јапанских оружаних снага на кинеску територију, Американци су почели да јапанску зависност од ресурса из САД пребацују у форму економског притиска. Током четрдесетих година, САД су појачале економски притисак на Јапан, настојавши да сузбију јапанске амбиције без уласка у рат. Јула 1941, у покушају да успоре јапанско напредовање у Француској Индокини, САД су замрзле сва јапанска средства у САД и увеле комплетан ембарго Јапану, укључујући и ембарго на снабдевање нафтом. У време када је Јапан увозио из САД неких 75 до 80% нафте, то је била објава потпуног економског рата. Ствари су се додатно погоршале по Јапан, када су пример САД следиле Велика Британија и Холандија.

Оваква политика САД је захтевала јапански одговор. Нечињење није била опција, јер су Јапанци располагали залихама за 18 до 24 месеци. У суштини, Јапан је имао два избора. Могли су да попусте Американцима или да преузму иницијативу и силом реше проблем. Цена испуњења америчких захтева је била превисока, јер су се у пакету захтева налазили и захтеви да се Јапан повуче из Индокине, Кине и Манџурије. Не само да је ово са становишта националног поноса било немогуће, већ би ти поставило Јапан у положај стратешке зависности од САД.

Унутар јапанског војног руководства није било пуно дебате, јер је за њих једина алтернатива била борба. Овај курс акције је нудио излаз из економске зависности од САД, јер би заузимање лако брањених ресурса нафте у холандској Источној Индији, заједно са британским ресурсима у Азији, могла да поништи ефекте америчког ембарга. Цена овог решења је била објава рата Великој Британији и Холандији, и што је важније, вероватно и са САД. Према јапанском војном руководству, све три западне силе на које су се били намерили, биле су стратегијски повезане. Како су Немци већ окупирали Холандију, а Британија се борила за опстанак, само су САД могле војно угрозити јапанско напредовање на југ.

Карта колонија на територији Азије

Са оваквим развојем ситуације, Јапанци су започели да траже најбољу стратегију за улазак у рат против најјаче нације и највеће империје док се још увек борила у Кини. Поврх свега, Јапан је још увек разматрао и удар на Совјетски Савез на Далеком Истоку. Кључ јапанских стратега је лежао у томе да су желели да обезбеде шест месеци за несметано заузимање региона са ресурсима неопходним за одржавање ратне привреде.

Оно што се чинило нелогично, како посматрачима тако и неколицини јапанских војних и државних руководиоца, било је то да Јапан иде свесно у рат против САД, за који није сигуран како ће се завршити. То је бивало још чудније када се узме у обзир надмоћ САД у ресурсима, људству, ратној техници…

Да би добила поморски рат против САД, Јапанска царска морнарица је грађена за одлучујућу битку близу јапанских територијалних вода. Са ратом заснованим на заузимању и држању подручја са кључним ресурсима у југоисточној Азији, јапански појам одлучујуће поморске битке морао је бити промењен како би одражавао нове захтеве за одбраном у централном и западном делу Пацифика. Сада, како је вероватноћа избијања рата са САД расла, јапанска поморска стратегија се под вођством команданта Комбиноване флоте – поново мењала. Адмирал Јамамото није делио скоро митско веровање у концепт одлучујуће битке. Његов кључ за победу у рату против САД био је јак удар на америчку флоту, праћен брзим заузимањем јужних подручја богатих природним ресурсима. Царска морнарица под адмиралом Јамамотом неће лежати и чекати на америчку морнарицу да преплови Пацифик, већ ће уместо тога одиграти први потез којим ће бити отворен рат са САД. Планирао је ударац који ће пољуљати морал Американаца и довести Американце за преговарачки сто. Ово размишљање је чинило стратегијски оквир за напад на Перл Харбур.

Почеци

Током 1941, Јапанци су деловали на два фронта. Интензивирали су дипломатске активности, паралелно се припремајући за рат уколико преговори пропадну. Нови јапански амбасадор у САД, Номура Кичисабуро је 12. фебруара 1941. предао aкредитиве америчком државном секретару Корделу Халу. Номура је веровао да се мир може сачувати преговорима и игнорисао је процес који се интензивно одвијао у Јапану, где је процес дипломатије лагано маргинализован у корист припрема за рат. Хал је Номури 16. априла представио основе америчке Владе за преговоре. Неразумевање је била главна одлика преговора, а што су демонстрирали Јапанци већ наредног месеца. Јапанци су константно прецењивали жељу Американаца да направе уступак. За Јапанце, Номура је успео само ако убеди Американце да пристану на испостављене захтеве.

Агресија Јапана се наставила током трајања преговора и сужавала је простор за вођење дипломатије. Марта 1941, Јапан је натерао Французе да прихвате формирање јапанског гарнизона у Сајгону. Након немачке инвазије на Совјетски Савез, за који су Јапанци мислили да ће се брзо завршити у корист Немачке, Царска војска и морнарица су договориле да нападе усмере на југоисточну Азију пре него се окрену ка северу и искористе немачку победу над Совјетским Савезом. На царској конференцији одржаној 2. јула је потврђена одлука да се војни ефективи окрену ка југу, али се одобравао и напад на Совјетски Савез уколико се укаже прилика. Преговори су требали бити настављени, као и припреме за рат уколико преговори пропадну. Ова конференција је, може се рећи, запечатила јапански пут ка рату, јер је дао примат војном решењу.

Јапанске снаге улазе у Сајгон, 1940.

Касније, током јула месеца, Јапанци су објавили заједнички француско-јапански протекторат над Индокином и припремала се да заузме кључне луке и аеродроме. Као одговор, САД су замрзле сва јапанска средства која су била под њиховом контролом и увела потпуни трговински ембарго. Британци и Холанђани су применили идентичне мере. Од јула до децембра 1941. Јапан и САД су неумитно ишли ка рату. Влада САД је јасно именовала цену за скидање ембарга – Јапан мора да одустане од својих циљева, не само у Индокини већ и у Кини. То је била цена коју милитаристички део јапанске Владе није желео ни да разматра.

Како је сат одбројавао, Царска морнарица је 16. августа захтевала да рат започне до октобра. Две недеље касније, са датумом се сложила и Царска војска. Конференција копнене војске и морнарице, ради утврђивања термина, одржана је 3. септембра. Планове за напад на САД, Велику Британију и Холандију су требали бити готови до последњих десетак дана октобра. То је био и рок дипломатији да постигне резултате, након чега ће се одлука донети ратом.

Два дана након војне конференције, нацрт одлуке је достављен цару на разматрање, а наредног дана је заказана царска конференција. Цару се није свидело то што се војно решење ставља изнад дипломатског, тако да је желео да то питање изнесе на конференцији. Овај потез је избегнут тако што је премијер уредио да цар постави питање командантима копнене војске и морнарице насамо 5. септембра у послеподневним часовима, уместо на сутрашњој конференцији. Цар је успео да убеди команданте да му обећају да су и они за дипломатско решење сукоба. Наредног дана, на конференцији, цар је поново истакао своју жељу да употреби војску након што се исцрпу сва дипломатска средства. Међутим, није успео да одбаци одлуку да се уопште иде у рат.

Као што је већ наведено, било је мало простора за озбиљне преговоре. Са пропадањем процеса преговарања, убрзавале су се припреме за рат. Крајем октобра, јапански цар је постао свестан да се планира напад на Перл Харбур, а 15. новембра је генералштаб појаснио цару прву фазу наступајућег рата. На крају, царска конференција одржана 1. децембра је потврдила коначну одлуку за кретање у рат. Снаге за напад на Перл Харбур су се у том тренутку већ налазиле на мору.

Напад на Перл Харбур био је само један у низу синхронизованих напада на Пацифику. Претходно је исплaниран прекид комуникације са САД у виду прекида преговора. То би се учинило у 1300 часова 7. децембра. Тада је у Хонолулу било 0730 часова. Са нападом испланираним да почне у 0800 часова, није било простора за одлагање или неуручење ноте.

Дипломатија није имала шансе за успех. Додатно, Јапан је осећао да мора да делује брзо или ће им нестати простора за војну опцију. 19. јула 1940, амерички Конгрес је донео акт о поморској експанзији на два океана. По изградњи бродова по овом акту, снага јапанске морнарице би пала испод минималног нивоа за вођење поморског рата против САД. Како Американци никада нису увиђали потребу да током тридесетих година изграде бродове до лимита одређених путем поморских споразума, јапанска морнарица се зауставила када је изградила 70% тонаже бродова америчке морнарице. Када се урачунају амерички бродови на Атлантику, Јапанци су заправо имали бројнију морнарицу на Пацифику од америчке. Јапанска морнарица никада не би била у повољнијем положају, него што је била те 1941. године.

Свесна да се тренутно налази у предности, јапанска морнарица је јуна 1940. започела потпуну мобилизацију. То је био процес који је захтевао 18 месеци припреме како би децембра 1941. имао морнарицу спремну за дејства. Мобилизација је била тако успешна да се децембра 1941. у ремонту налазио само један разарач. Међутим, тако висок ниво приправности није се могао дуго одржати и велики део јапанске трговачке флоте конвертован је за војну употребу.

У међувремену, како су се одвијали догађаји на европском континенту, америчка морнарица је била приморана да се прилагоди за ангажовање. Раније, већина морнарице је била стационирана на Пацифику како би се супротставила потенцијалној опасности од стране Јапана. У лето 1940, Пацифичка флота је била приморана да на Атлантик пошаље три бојна брода, један носач авиона, четири лаке крстарице, седамнаест разарача, три танкера, три транспортна брода и десет помоћних бродова. Овај покрет, запажен од стране Јапанаца, је ослабио Пацифику флоту и поставио је у инфериоран положај у односу на јапанску Комбиновану флоту. Ово, и нарастајући логистички проблеми, су значили да Американци нису били у позицији да покрену офанзивне операције као одговор на јапанску агресију на југоисточну Азију.

Да су Јапанци којим случајем били чистијих умова и да су разумели америчка „логистичка ограничења“, вероватно би схватили да та ограничења отклањају потребу за ударом на Перл Харбур.

Почетна стратегија

Стратегија велике одлучне битке

Две морнарице су се припремале за поморски рат једна против друге још од двадесетих година. Због сопствених индустријских капацитета, комбинованих са рестрикцијом наметнутом поморским споразумима из Лондона и Вашингтона, јапанска морнарица је приликом упоређивања укупне јачине била у позицији сталне инфериорности. Сходно томе, јапански стратези су сматрали да ће се будући поморски рат на Пацифику одвијати по следећим ставкама. У почетној фази конфликта, америчке базе на Пацифику би биле неутралисане, а Филипини би били заузети. Као одговор, америчка флота би из база у централном Пацифику (Хаваји) пребазирали у западни део Пацифика како би се сукобили са јапанском флотом. Јапанци су сматрали да би се коначна битка одиграла у подручју острва Бонин. Као одговор, Јапанци су развили планове како би нанели што веће губитке америчкој флоти и обезбедили равноправни услови за учешће у одлучујућој бици. Битка би почела чим би америчка флота напустила базу на Хавајима. Битка би била започета дејством јапанских подморница. Након приближавања америчке флоте острвима која контролишу Јапанци, на сцену би ступила авијација.

По сусрету флота, битка би се започела дејством носача авиона који би се налазили у претходници јапанске флоте. Ови носачи би деловали у дивизионима (по два носача) и њихова мета би били амерички носачи авиона. Тиме би била уништена америчка ваздухопловна заштита. Пре него што би се саме флоте сукобиле, мешовите борбене групе би напале америчку флоту како би је онеспособиле за предстојећи артиљеријски дуел. Претпоставка је да би се ова борбена дејства извела ноћу. Празнине у америчкој заштитници би се отвориле јапанским брзим бојним бродовима и тешким крстарицама, а потом би тешке крстарице тешким торпедима и придруженим одредима разарача извеле масиван торпедни напад. Овим нападима би се уништила трећина америчке флоте, као и сама кохезија флоте.

Наредног дана, јапанска флота би се прикупила како би задали последњи ударац. Јапански бојни бродови су грађени тако да имају што већу ватрену моћ и аутономију, веровано је да ће ове две предности бити од великог значаја у наношењу пораза Американцима.

Овом стратегијом се јапанска царска морнарица припремала за рат, обучавајући се и опремајући се у том смеру. Није никада испробана у флотним вежбама, али је била Свети грал јапанских стратега. Сама одлучујућа битка је заменила потребу за планирањем стварне операције против модерног противника.

Јамамото ступа на сцену

Јапанска поморска стратегија је започела да се мења августа 1939. када је на чело Комбиноване флоте дошао Јамамото. Преокренуо је наглавачке целу јапанску поморску догму и постао главни заговорник напада на Перл Харбур. Јамамото је био националиста, одрастао у самурајској породици. Подржавао је становиште да Јапан треба да успостави хегемонију у Азији, а 1941. је подржавао ратну опцију, којим би се осигурала егзистенција царевине. Стога је подржавао предложени напад којим би се освојила подручја са ресурсима на југоистоку. Његова дилема је, као и код већине јапанских стратега, била да ће почетак рата са Британијом и Холандијом довести и до рата са САД. Ова фатална претпоставка, која је вероватно била погрешна, натерала је Јамамотоа да упосли своје менталне капацитете на проналажењу начина којим би се обрачунао са САД на самом почетку рата. Сам Јамамото је једно време живео у САД, штавише школовао се на Харварду. То је допринело да разуме војне и технолошке предности које су уживале САД, као и да сагледа огромне индустријске капацитете те земље. Међутим, није разумео степен тешкоћа са којим су се сусретале САД уколико би мобилисале нацију за рат, поготову ако нису угрожени амерички национални интереси.

Након преузимања команде над Комбинованом флотом, Јамамото са Адмиралитетом прећутно помера позицију за велику одлучујућу битку источно од острва Бонин, ка Маршаловим острвима. Док се то дешавало, Американци су вршили пребазирање Пацифичке флоте са западне обале за Перл Харбур. Овај потез је требао да одврати Јапанце од будућих напада. За Јамамотоа, ово је била јасна претња, али и прилика.

Постоји дуга традиција разматрања ваздушног напада на Перл Харбур, како америчких тако и јапанских стратега. Још 1927. је јапански поморски колеџ проигравао ратне игре које су обухватале напад на Перл Харбур са два носача авиона. Практична демонстрација прикладности носача авиона за такав напад је извршена 1929. када су два америчка носача авиона извела изненадни напад на Панамски канал. Јапански поморски колеџ је 1936. поново истраживао могућности, а 1938. је америчка флота проиграла напад са носача авиона на Перл Харбур.

Идеја је рођена

Главни покретач идеје о нападу на Перл Харбур био је сам Јамамото. Према његовом начелнику штаба, вице адмиралу Шигеру Фукудомеу, Јамамото је први пут поменуо план за напад на Перл Харбур марта или априла 1940. Идеја је поново избила на видело у касну јесен 1940, када је Јамамото након завршетка годишње вежбе Комбиноване флоте саопштио Фукудомеу да жели да има студију контра адмирала Такиђиро Онишија о нападу на Перл Харбур.

Једно је јасно, а то је да Јамамото није кренуо да размишља о нападу након британског напада на Таранто 12. новембра 1941. Овај напад је из строја избацио три бојна брода. Јамамото је ипак планирао напад који би нанео много веће губитке непријатељу.

Почетно планирање

Са визијом напада у глави, Јамамото је наставио да истражује како би се такав напад могао извести. У писму од 7. јануара 1941, Јамамото наређује контра адмиралу Такиђиру Онишију да проучи предлог за операцију. Након овог писма је дошло до састанка између њих двојице, где је Јамамото појаснио своју визију. Ониши је био начелник штаба 11. ваздухопловне флоте која је базирала на копну, али је био и запажени тактичар и планер.

Током фебруара, Ониши је у планирање укључио и капетана корвете Генда Минору. Показао му је Јамамотово писмо; његова прва реакција је била да је операција тешка али није немогућа. Сложио се са Онишијем да је тајност најбитнији чиниоц планирања операције и да би, као гаранција успеха, у операцију требало укључити све носаче авиона. Ониши је овластио Гендоа да предложи план за седам до десет дана. У свом извештају, Генда је презентовао оно што је сматрао кључним чиниоцима за постизање успеха операције. Навешћемо чиниоце које је Генда изложио, јер је коначним планом усвојено доста од његових предлога:

  1. Изненађење је предуслов
  2. Главни циљ напада су носачи пацифичке флоте
  3. Потребно је уништити америчке авионе са острва Оаху
  4. У операцију треба укључити сваки јапански носач авиона са довољним радијусом пловљења
  5. Напад не треба извршити само торпедним бомбардерима, већ и обрушавајућим и линијским бомбардерима
  6. Потребна је јака ловачка заштита
  7. Напад треба извести рано ујутру
  8. Неопходно је допуњавање горивом
  9. Сво планирање треба обавити у највећој тајност

Ониши је 10. марта предао разрађен нацрт плана Јамамотоу. Ониши ће касније постати противник напада на Перл Харбур.

Месец дана касније, 10. априла 1941, јапанска морнарица је начинила револуционарни корак и комбиновањем 1. и 2. дивизиона носача авиона формирала 1. ваздухопловну флоту. У састав ове јединице су ушли и ескортни бродови. Овај корак је једно време био предмет дебате у морнаричким круговима, али је Јамамото пресудио да је право време за такав корак. Уобичајено је било гледиште да су носачи врло рањиви на напад из ваздуха . Уколико буду откривени, њихово уништење је сматрано врло вероватним; уколико су сви носачи у једној формацији, сва ваздушна моћ јапанске морнарице ће бити ризикована. Ранија доктрина употребе јапанске морнарице је налагала да носачи авиона делују по дивизионима, смањујући ризик симултаног откривања и уништења. Цена ове дисперзије, међутим, била је немогућност концентрације ваздухопловне моћи. Поборници концентрисања снага указивали су на то да концентрисање неколико носача у једну целину не повећава њихову рањивост, већ повећава њихову одбрану концентрисањем и више ескортних бродова и ловачких авиона који се ангажују у одбрани састава. Највећа предност је била способност да се повећа снага удара самих носача. То је био важан корак јер без 1. ваздухопловне флоте операција у Хавајима не би била могућа. То ће постати и главна тачка у планирању напада.

Упоредо са планирањем операције, Јамамото је предузимао кораке како би Адмиралитету „продао“ концепт операције. Процес преговора је започет крајем априла. Јамамото је ексцентричном али брилијантном капетану бојног брода Курошима Каметоу поверио задатак убеђивања скептичног Адмиралитета. Први састанак није прошао добро. Курошима је изложио Јамамотове основе за такав план, који се састојао у томе да јапанска флота прва нанесе удар како би узела иницијативу, а самим тим би Јапан добио шест месеци времена да доврши освајање подручја на југу. По Јамамотоу, напад би био тако разарајући да ће поред бродова бити уништен и морал америчких снага. Адмиралитет није био импресиониран, сматрајући план врло рискантним. Они су били усмерени на извршење операција на југу и веровали су да су носачи 1. ваздухопловне флоте тамо били потребнији како би се брже постигли успеси. Међутим, 10. априла, адмирал Нагано Осами преузима Адмиралитет. Крајем истог месеца, у планирање је укључен и штаб 1. ваздухопловне флоте. Први који је званично упознат са операцијом је био начелник штаба контра адмирал Кусака Рјуносуке. Када је Кусака у кратким цртама представио план свом команданту вицеадмиралу Ћуићи Нагумоу, његове прве мисли су биле како ће се организовати допуњавање горивом и прикривени прилазак Перл Харбуру. Највише  сумњи су изразили они адмирали који су били задужени да га спроведу у дело, што је и нормално. Један од оних који није имао никаквих сумњи у план био је капетан корвете Генда, који је сада био постављен на дужност штабног официра за питање авијације. На њега је пао терет даљег планирања операције.

Комбинована флота против Адмиралитета

Кампања убеђивања Адмиралитета настављена је 7. августа када се Курошима вратио у Токију како би изнео Јамамотову замисао. Захтевао је да се годишње ратне игре одрже у септембру како би Комбинованој флоти остало времена да примени научене лекције, те да обухвате реално испитивање плана за напад на Перл Харбур. Са увођењем недавног америчког трговинског ембарга и потребама да се одговори, Адмиралитет је Јамамотовом плану дао другачији изглед; прихватили су да убаце Хаваје у годишње ратне игре, али нису прихватили Јамамотов план као мање ризичан. Поново су истакли Курошими да успех плана превише зависи од комбинације постизања изненађења, развоја технике допуњавања горивом, те адекватне обуке и искуства посада авиона у бомбардовању. Адмиралитет је био убеђен да ће велика поморска битка у подручју маршалских острва бити решена у корист Јапанаца, чинећи ризичан напад на Перл Харбур непотребним. Курошима је признао да је план авантуристички, али је и даље заступао Јамамотове ставове. План је преживео контакт са Адмиралитетом, јер официри адмиралитета нису однели план на увид Нагану како би добили његов вето.

Почетком септембра, штаб 1. ваздухопловне флоте добија наређење од Кусаке да направи план за напад на Перл Харбур. Генда је учињен одговорним за овај задатак, али је Кусака на себе преузео решавање проблема допуњавања горивом. Генда је пажљиво размотрио питање правца прилаза јапанске флоте Перл Харбуру.  Иако су јужна и централна рута биле мање захтевне по питању снабдевања горивом, Генда је предложио – а Кусака прихватио северни правац прилаза. Упркос лошем времену које је додатно отежавало допуњавање горивом, и већој даљини која је захтевала обавезну допуну горивом, овај правац је пружао највеће шансе за постизање преко потребног изненађења. Нагумо се морао уверити у то, јер је фаворизовао јужни правац приласка и самим тим већ тврдио да је немогуће постићи изненађење.

Годишње ратне игре почеле су 11. септембра на Царском поморском ратном колеџу у Токију. Прва фаза вежбе трајала је до 16. септембра и била је усмерена на увежбавање операција у јужном региону. Јамамото је 16. септембра одабрао групу официра и са њима кренуо у проучавање операције на Хавајима. Представници Адмиралитета и Нагумо са својим штабом су позвани од стране Јамамотоа, како би их уверио да је операција изводљива. Проучавање је било усмерено на две тачке: да ли је операција технички изводљива и какви су изгледи за постизање изненађења? Дебата се прво повела око најбоље руте за носаче до острва Оаху. Северну руту, коју је предлагао Генда, подржао је највећи број дискутаната, тако да је Нагумо морао да се повинује. Друга дискусија је била усмерена на то да ли треба употребити извиђачку авијацију. Генда је однео победу, тврдећи да би уколико се нешто деси са тим авионом могло доћи до губитка изненађења.

Проигравање ситуација је довело до закључака да је прилазну руту потребно померити даље на север. Ипак, оно што је најважније, дошло се до закључка да је могуће извести напад. Ратне игре нису дале одговор на решавање проблема допуњавања горивом, као ни то колико је носача авиона потребно ангажовати за напад.

Ипак, вежба није променила мишљење Адмиралитета. Од Нагана па на ниже, мишљење о операцији је остало исто: операција је превише ризична. На конференцији  одржаној 24. септембра Кусака је био против напада, док је исти напад Генда здушно подржавао. Курошима се залагао за план свог шефа, а Јамамото је, када је сазнао за исход конференције, просто побеснео.

Носач авиона Акаги

Настављајући планирање операције, пилоти 1. ваздухопловне флоте су се бавили решавањем проблема повезаним са употребом торпедног напада у плитким водама Перл Харбура и коришћењем бомбардовања из хоризонталног лета као корисне тактике. Гориво је било последњи проблем који је решен. Свега седам бродова (носачи Кага, Шокаку и Зуикаку, заједно са два бојна брода из пратње и две тешке крстарице класе Тоне) је имало аутономију да може пловити од Курила до Перл Харбура без допуњавања горивом. Кусака је организовао да три носача мање аутономије понесу допунско гориво у бачвама, и развио је и усавршио систем који омогућава допуњавање горивом током вожње. Осам танкера је одређено као подршка операције, од којих ће у каснијој операцији учествовати њих седам. У новембру су изведене три вежбе допуњавања горивом .

Када се упознао са свим техничким аспектима плана, Јамамотоу је остало да убеди штабове у исправност своје замисли, како штаб Комбиноване флоте, тако и Адмиралитет. На командном броду Комбиноване флоте, бојном броду Нагато, су 13. октобра одржане ратне игре. Јамамото је желео да редефинише све аспекте операције на Хавајима и да је синхронизује са операцијом на југу. Коришћена су свега три носача која су имали довољан радијус пловљења да изврше задатак без допуне горивом: Кага, Зуикаку и Шокаку. Носачи Акаги, Сорју и Хирју су били намењени за операције на југу. По први пут су у планирању операције уврштене флота и џепне подморнице. Следећег дана је дата реч свим позваним адмиралима. Сви сем једног су се изјаснили да је операција превише рискантна. Када су завршили са дискусијом, обратио им се Јамамото, који је рекао да док је год он командант, Перл Харбур ће бити нападнут. Време за препирке између адмирала Кобиноване флоте је тиме истекло.

Носач авиона Кага

Јамамотоу је остало да ућутка сумње у Адмиралитету. Кусака и Нагумо су сарађивали. Кусака 17. октобра одлази за Токијо како би изнео чињеницу да је за операцију потребно ангажовање свих шест носача авиона. Поново је одбијен. Када је ова вест допрла до Јамамотоа, одлучио је да изнесе проблем на виши ниво. Послао је Курошиму да добије појашњење Адмиралитета у вези операције и да потегне питање расподеле носача авиона за операције. Дато му је и тајно оружје за добијање расправе у своју корист. Поново је, као и у јулу, изнео своје аргументе за напад. Као и раније, Адмиралитет је изнео своје разлоге против. Сада је Курошима потегао кеца из рукава и саопштио им да, уколико одбију план напада на Перл Харбур, да ће Јамамото и цео штаб Комбиноване флоте поднети оставку. Ова претња је одмах преокренула мишљење Адмиралитета. Идеја о одласку у рат без Јамамотоа на челу Комбиноване флоте је била неприхватљива. Тако је Јамамото победио сопствени Адмиралитет и добио свих шест носача авиона.

Нагумо је 3. новембра свом штабу изложио план за напад на Перл Харбур. Наредна два дана су вршене припреме. Симулирано је пресретање јапанских авиона од стране америчких ловаца на око 80 миља северно од циља. Резултати ових припрема су били разочаравајући, а остао је присутан и проблем предубоког зарањања торпеда.

У међувремену, одређено је време за извршење напада. Одређивање датума је било вођено жељом да се нападне у недељу, када се очекивало да је приправност Американаца на најнижем нивоу. Обавештајни подаци су указивали да ће недељом у луци бити највећи број бродова. Напад је требало извршити почетком децембра, дајући копненој војсци довољно времена да заврши освајања у југоисточној Азији пре почетка сезоне монсуна.

План

Нагумо је још 2. октобра позвао кључне официре 1. ваздухопловне флоте како би са њима поделио тајну о нападу на Перл Харбур. Након што је Нагумо изнео вести, Генда је до детаља објаснио план. Од тада, у циљу завршетка обуке у кратком преосталом времену, свака ваздухопловна јединица је морала да се усмери на њен специфичан задатак. Највећи део пилота је са ентузијазмом подржао овај смео план.

Програм обуке

Капетан корвете Фушида Мицуо 25. августа бива задужен за програм обуке у 1. ваздухопловној флоти. Резултати су били готово тренутни, тако да су Фушида и Генда заједнички почели да решавају проблеме који су се постављали пред извршење успешног напада.

Један од најозбиљнијих проблема био је употреба торпеда у плитким водама Перл Харбура. Генда је ставио пилоте торпедних авиона на интензиван програм увежбавања торпедних напада, под убеђењем да је ово најзахтевнија техника за увежбавање. Позиција близу Кагошиме на острву Кјушу је изабрана за место увежбавања јер је била врло слична Перл Харбуру.

У октобру је извршен избор најискуснијих пилота који су летели на јуришнику Тип 97, и послати су на обуку за торпедне бомбардере; остатак ће бити обучаван за бомбардовање из праволинијског лета. Фушида је одлучио да торпедни бомбардери нападну у једној линији, јер је то било прикладније рељефу Перл Харбура. Интензивна обука је резултирала високим процентом пилота који су усавршили летење на малим висинама изнад копна и прецизним отпуштањем торпеда.

Од изузетне важности је било укључивање торпеда у план за напад, јер је њихова моћ била далеко већа од моћи авио бомби. Воде Перл Харбура су биле дубоке неких 12 метара. Торпедо одбачено из ваздуха би заронило много дубље пре него што би заузело задату му дубину за напад. Јапанци су се трудили да обезбеде да им торпеда не зарањају више од 10 метара. То су учинили модификовањем торпеда Типа 91 сетом дрвених продужетака крилаца на вертикалним и хоризонталним кормилима. Дрвена крилца су стабилизовала торпедо након одбацивања и ломила се по урањању у воду. Међутим, у време новембарских проби, торпеда су још увек зарањала предубоко. Скоро очајни, Генда и Шигехару (експерт за торпеда) су затражили да се торпеда избацују са висине од 20 м, а при брзини од 185 км/ч. Чинило се да у тој тактици лежи решење проблема. Од 11. до 13. новембра су спроведени тестови, са учинком од 83%. То је било велико достигнуће, јер је успех торпедних бомбардера био одлучујући за успех целе операције.

Производња модификованих торпеда је морала да се убрза како би се испоштовали рокови за извршење напада. До краја новембра, у поморском арсеналу у Нагасакију је произведено 120 торпеда. Првих 50 торпеда је средином новембра предато носачима авиона Акаги, Сорју и Хирју. Следећа серија од 50 торпеда је укрцана на носач Кага, али су у залив Хитокапу стигли тек 24. новембра, два дана пре испловљења флоте.

Следећи изазов се односио на повећање прецизности бомбардовања из хоризонталног лета. То је био кључни састојак за успех јер су Јапанци били свесни да је типићна шема везивања бродова у америчкој морнарици била везивање у паровима. То је значило да се само спољашњи брод у везу може уништити торпедом. Унутрашњи се морао уништавати авио бомбама. Бомбе испоручене јапанској морнарици су биле релативно мале масе, неких 250 кг и нису могле пробити палубу тешко оклопљених бродова. Решење је лежало у употреби бомбардера који су могли понети много веће бомбе.

Бомбардовање из хоризонталног лета било је мање прецизно од бомбардовања из обрушавања. Јапанци су априла 1941. имали прецизност у оваквом начину бомбардовања од свега 10%. Резултати су били толико лоши да је Генда размишљао да одустане од таквог начина бомбардовања. Командир бомбардерске ескадриле са Акагија је априла месеца увео нову технику која је била развијена око 9 бомбардера који су испуштали бомбе у истом тренутку. Овакво одбацивање бомби је вршено на сигнал вође групе, где су пилот и нишанџија тесно сарађивали како би повећали прецизност. Са овим унапређењима, постигнуто је да 3 – 5 од девет избачених бомби погоде циљ.

Јапанци су израчунали да им је за пробијање палубе бојног брода потребна бомба масе 800 кг, те да се она мора избацити са висине од 3000 до 3500 метара.Да би се брзо израдила таква бомба, употребљена су застарела артиљеријска зрна калибра 406 мм са бојног брода Нагато. Та зрна су модификована и конвертована у бомбе довољне масе и пробојне моћи. Бомба је добила ознаку Type 99 Model 80-3. Била је тешка 796,9 кг, бојева глава је била тешка 22,8 кг. До средине септембра произведено је свега 150 бомби овог типа.

Генда и Фушида су током трајања програма обуке одлучили да се бомбардовање из хоризонталног лета врши са висине од 3000 метара јер је то била минимална висина захтевана за пробијање палубе бојних бродова, а и довољно ниско да би се очекивала већа прецизност. Овај став је доказан у нападу као исправан. Генда и Фушида су такође одлучили и да се напада у групама по пет, уместо ранијих девет авиона.

Обрушавајући бомбардери су били наоружавани бомбама масе 250 кг које су биле израђиване у две верзије: високо експлозивне и панцирно пробојне. Ове бомбе су биле довољне за уништавање лако оклопљених носача авиона и крстарица. Оно што је обрушавајућим бомбардерима недостајало, била је прецизност. У другој половини 1941, прецизност обрушавајућих бомбардера се кретала од 50 до 60 %. Да би се постигла жељена прецизност, посаде је обучавао експерт за бомбардовање из обрушавања, поручник бојног брода Егуса Такашиге. Такашиге је предложио да се тачка отпуштања бомби помери са 600 на 450 метара.

Генда је потакао и ловачке јединице да подигну своје вештине на виши ниво. Под командом поручника бојног брода Итаја Шигеру са Акагија, увежбавали су основне борбене вештине. Критична вештина која је морала да се увежба била је навигација на већим даљинама лета. Раније, јапанска морнарица није слала авионе на удаљености веће од 100 миља од носача авиона – матице. Ипак, да би се напао Перл Харбур, то растојање је било дупло веће. Са додатком два носача из 5. дивизиона носача авиона, Јапанци су имали значајне проблеме у обезбеђењу довољног броја квалитетних пилота. Стога су морали да мање носаче из састава 3. и 4. дивизиона носача авиона ослободе ловачких авиона, а пилоте за њих узму након обуке. Ове мере су допринеле да у новембру Јапанци имају спремне ловачке авионе и пилоте.

Ангажовање јапанске ваздухопловне групе

Децембра 1941, Јапанци су достигли висок ниво брзине и координације у коришћењу ваздухопловних група 1. ударне групе носача авиона. Ваздухопловне групе свих шест носача авиона су биле идентично организоване, иако је број авиона варирао према класи носача. Свака ваздухопловна група је била интегрални део бродске посаде и састојала се од три ескадриле: ловачка ескадрила наоружана чувеним авионима A6M Type 0, ескадрилу бомбардера наоружану релативно спорим али смртоносним обрушавајућим бомбардерима D3A1 Type 99 и ескадрилом јуришника. Ова трећа ескадриле је била наоружана авионима B5N Type 97, а који су могли да се користе као торпедни бомбардери или хоризонтални бомбардери. Свака ескадрила је имала одељења са по девет авиона. Ловачка ескадрила је имала 18 авиона, док су ескадриле бомбардера и јуришника имале 2 или три одељења, што је укупно бројало 18 или 27 авиона. Додатно томе, сваки брод је носио одређени број резервних авиона (обично по три комада сваког типа). Децембра 1941, ваздухопловне групе 1. ударне групе носача авиона су биле у пуној снази. Подаци из различитих извора варирају, али се може рећи да су Јапанци укрцали најмање 411 авиона за операцију. Тиме је 1. ударна група носача авиона била најснажнија ваздушно-поморска снага на планети.

Јапанци су организовале ваздухопловне групе на овакав начин да би смањили време лансирања авиона. Обично је половина ловачких авиона са носача била ангажована на пратњи групе у нападу, док је друга половина остајала ради заштите самог носача. Јапански носачи нису деловали самостално, већ у дивизионима састава два носача авиона. Када би слали напад, оба брода истог дивизиона би лансирала једну од својих ескадрила јуришника, са ловачком пратњом, с тим да се цео талас налазио на палуби. Тако се приступало брзом лансирању. Након што је прва ударна група лансирана, авиони из друге ескадриле јуришника би била подигнута на палубу и лансирана. То је био метод изабран за напад на Перл Харбур. Планирана су два таласа. Сваки од шест носача авиона је лансирао скоро половину својих ловаца у првом таласу како би пратили једну од ескадрила јуришника. Други талас је организован у сличном маниру, али коришћењем друге ескадриле јуришника.

Као приоритетни циљеви су наведени „аеродроми, носачи авиона, бојни бродови, крстарице и остали ратни бродови, теретни бродови, лучка постројења и инсталације“. Нагумо и штаб су операционализовали наређење тако што су свакој ескадрили одредили циљеве. Тако је нпр. елитна ескадрила јуришника из 1. и 2. дивизиона носача авиона била одређена за напад на бродове везане око острва Форд. Неискусни пилоти из 5. дивизиона носача авиона нису били одређени за напад на бродове, већ су уместо тога требали да нападну базе на острву Форд, аеродром Хикам Филд итд.

Време напада је током каснијег планирања операције промењено. Како би релативно неискусне пилоте 5. дивизиона носача авиона правилно употребили, Јапанци су време напада померили са свитања на 0800 часова. То је захтевало да се авиони лансирају у 0600 часова, што је било довољно да постигну изненађење.

Детаљни план

Први талас авиона би полетео у 0600 часова, са позиције 230 миља северно од о. Оаху. У том таласу би се налазило 189 авиона. Напад би почео у 0800 часова по Хавајском времену, како би Американци били неспремни за одговор. Кључ првог таласа и читаве операције је лежао у 40 торпедних бомбардера под командом Мурате и 50 бомбардера под командом Фушиде. Ови авиони су за циљ имали бојне бродове и носаче авиона око острва Форд. Обрушавајући бомбардери под командом Такахашија, њих 54, ће напасти инсталације на острву и покушати да онеспособи америчку авијацију на копну. Ловачки авиони су требали да држе превласт у ваздуху и потом нападну различите инсталације на острву.

За први талас развијене су две варијанте. Прва је претпостављала изненађење. У том случају, рањиви торпедни бомбардери би се провукли први како би искористили сву предност постигнутог изненађења, док би остали јуришни авиони кружили северно од луке. Уколико се изненађење не постигне, тада би обрушавајући бомбардери ударили први, праћени бомбардовањем из хоризонталног лета. Торпедни бомбардери би по овој варијанти улетели на бојиште последњи, користећи насталу конфузију и хаос.

Фушида је упутио сваког командира група да пажљиво процене ситуацију пре него што отпусте бомбе. Бомбардовање из хоризонталног лета је зависило од смера ветра тако да су добили упутства да прођу колико год је потребно пута преко циља пре него се стекну прави услови за напад. Такође су добили упутства да концентришу своје бомбе како би обезбедили сигурно уништење циљева. Њихови примарни циљеви су били бојни бродови, везани у паровима.

Торпедни бомбардери, њих 40, је требало да нападне у две групе, истовремено. Мурата би водио главно одељење од 24 авиона, које ће летети до тачке јужно од уласка у луку, а потом заокренути ка северу преко Хикам Филда и напасти ред бојних бродова на везу. Преосталих 16 авиона би напало са запада и северозапада. Њихове мете су лежале на везу острва Форд. Јапанци су страховали да су Американци поставили противторпедне мреже око бојних бродова, које су могле да осујете напад. Ипак, Генда и Фушида су били спремни  и за ту варијанту. Схватајући важност уништења такве одбране, Генда и Фушида су имали договор са пилотима торпедних бомбардера који су у случају таквог обезбеђења америчких бојних бродова требали да обруше авион на мреже и тиме ослободе путању за напад осталих авиона из групе.

Други талас је требао да пристигне убрзо након првог, не дозвољавајући браниоцу да организује отпор. Овај талас би био другачији, без торпедних бомбардери. Разлог за тако нешто лежао је у чињеници да је фактор изненађења искоришћен од стране првог таласа напада. Шимазаки је водио 54 бомбардера који ће бомбардовати Перл Харбур из хоризонталног лета. Шимазаки је уједно био и командир другог таласа напада. Тих 54 бомбардера је за циљ имао острва Хикам, Канеохе и Форд, како би довршио уништење америчких авиона. Прави ударац у другом таласу је лежао у групи од 81 обрушавајућих бомбардера. Њихов циљ су били бродови. Они би довршавали бродове оштећене у првом таласу.

Извиђање пре напада је такође било битно. Поседовање свежих података о непријатељу је било веома важно за Јапанце; тако би сходно ситуацији на терену Фушида могао адекватно да употреби снаге. Намера је била да се лансира један хидроавион са крстарица Тоне и Чикума који би извидео ситуацију у Перл Харбуру и сидриште на Лахаини. У почетку је планирано да се извиђање изврши сат времена пре полетања првог таласа напада. Међутим, постојала је бојазан да би извиђачки авион могао бити откривен те би то дало браниоцу да организује отпор. Генда и Нагумо су стога време од сат времена скратили на тридесет минута. Радио тишина је била на снази, а Фушида је био једини који је имао овлашћење да употреби везу. Уколико би изненађење било постигнуто, Фушида би дао уговорени знак за напад и потом сигнал „Tora! Tora! Tora!” назад на Нагумов командни брод.

Коначно планирање операције није било завршено све до краја октобра, а фино подешавање плана се наставило чак и након што је ударна група напустила Јапан. Нацрт плана са улогом за сваку јединицу је био готов 2. новембра, када је и одржан брифинг на носачу Акаги, који се тада налазио усидрен у заливу Ариаке. Наредне две недеље су протекле у увежбавању, флота се попунила горивом, муницијом и храном. Након попуне кренуло се са испловљавањем, самостално и у групама од по два брода. Бродови су се прикупили у заливу Хитокапу 22. новембра. На Акагију је 23. новембра одржан последњи брифинг на коме је свака јединица упозната са својим задатком и циљем. Два дана касније флота је испловила, како би променила историју.

План за употребу подморница

Увелико заборављени аспект операције Хаваји била је масовна употреба подморница у подршци нападу – њих тридесет. Јапанци су уложили знатна средства у развој подморничких снага способних да делују на великим удаљеностима. Посаде су биле искусне, а наоружање и опрема поуздано. На располагању су имали неколико различитих типова подморница, међу којима и крстарећа подморница, командна подморница, као и подморнице опремљене хидроавионима за извршавање задатака извиђања. Од подморница се очекивало доста и многи јапански адмирали су сматрали да се штета изазвана подморницама у једном дужем периоду може мерити са штетом изазваном ваздушним нападима. Подморнице су видели као осигурање од пропасти неиспробаних носача авиона.

Шеста флота, јапанске подморничке снаге, је 29. јула информисана од стране Јамамотоа да ће имати улогу у нападу на Перл Харбур. То говори о поверењу које је Јамамото имао у подморнице, али и о несигурности у ефикасност носача авиона – који још увек нису тестирани у борби. Крајем октобра је одлучено да се нападу на Перл Харбур дода нова димензија – пет од шест флотних подморница ће носити џепне подморнице ка острву Оаху и оне ће се пробити у луку.

Подморницама је наређено да се ка Хавајима крећу у површинској вожњи само ноћу, а да дању плове у зароњеном стању. Покрет овако великог састава носи са собом ризик да буде откривен током марша, а тако нешто би могло да угрози целу операцију. Могућност откривања би се повећавала са приближавањем одредишту, као и при самом уласку џепних подморница у луку.

Укључење џепних подморница у операцију одобрио је лично Јамамото, иако су Генда и остали штабни официри Комбиноване флоте саветовали другачије. Џепним подморницама је одобрено да уђу у луку чак и пре пристизања авиона.

Тридесет подморница, колико их је одређено за учешће у операцији, подељено је у пет група. Три подморнице (I-19, I-21 и I-23) су у ствари биле део 1. ударне групе носача авиона и имале су задатак да извиђају подручје испред састава преко северног Пацифика. Током напада, ове пловне јединице би биле на располагању да спашавају оборене пилоте и бране носаче авиона од противнапада. Следеће четири подморнице (I-9, I-15, I-17 и I-25) су чиниле 1. подморничку групу и формирале су линију пикета 150 миља северно од острва Оаху. Њихов задатак је да нападну бродове који би покушали да се пробију из Перл Харбура, или да крену у противнапад на носаче авиона.

Следећих седам подморница (I-1, I-2, I-3, I-4, I-5, I-6 и I-7) су чинили 2. подморничку групу. Ове јединице су биле ангажоване као линија пикета од о. Оаху до Молокаија, обезбеђујући канал Каили. Девет подморница је чинило 3. подморничку групу (I-8, I-68, I-69, I-70, I-71, I-72, I-73, I-74 и I-75). Они су држали линију јужно од о. Оаху. Две подморнице су извиђале сидриште Лахаина, где су Јапанци очекивали да нађу бродове Пацифичке флоте који се не налазе у Перл Харбуру. Уколико би се флота налазила на сидришту, подморнице би чувале три канала који воде на сидриште док не би пристигле преостале подморнице. Подморница I-74 је имала задатак да делује као спасилачка јединица, лежећи у рејону острва Нихау, а који је био одређен као подручје за принудно слетање оштећених авиона. Подморница I-10 је осматрала острво Сува 29. новембра и острво Паго Паго 4. децембра, док је подморница I-26 осматрала четири локације на Алеутским острвима у периоду од 25. до 30. новембра.

Последњих пет подморница је чинило Специјалну ударну групу. У њој су се налазиле подморнице I-16, I-18, I-20, I-22 и I-24, специјално прилагођене за ношење џепних подморница. Првобитни план је предвиђао да пет подморница до 3. децембра дођу на позицију неких 300 миља јужно од о. Оаху и да се у наредних неколико дана лагано приближе острву. Након ваздушног напада би биле упућене џепне подморнице, које би нападале бродове који покушавају да изађу из Перл Харбура. Међутим, након протеста посада, одлучено је да се џепним подморницама дозволи ранији улазак у лучку акваторију, где ће напасти бродове током самог ваздушног напада. То је очигледно значило да ће споре подморнице морати да уђу у луку пре извршења ваздушног напада, што је повећавало ризик од откривања.

Резултати џепних подморница биће описани касније. Резултати флотних подморница могу се описати као потпуни неуспех. Упркос стотинама бродова који су 7. децембра упловљавали и испловљавали из Перл Харбура, јапанске подморнице нису напале нити један једини брод. Подморнице су 10. децембра уочиле амерички носач (USS Enterprise) источно од о. Оаху. Неколико подморница је послато ка њему. Носач није нападнут, а једна подморница је потопљена дејством америчких авиона. Наредних дана су потопљена три теретна брода. може се рећи да је то био почетак уопште гледајући неуспешног подморничког рата јапанске царске морнарице.

Напад

Прилажење

Прва ударна група носача авиона испловљава са сидришта у заливу Хитокапу 26. новембра у 0600 часова. За долазак до тачке лансирања авиона требало је пловити 13 дана. Спора пловидба била је условљена константним допуњавањем горивом, нарочито разарача који су се морали допуњавати сваког дана. Носачи Акаги, Хирју и Сорју су били приморани да складиште додатно гориво у бачвама и додатним резервоарима направљеним у бродским шупљинама. Акаги је тако крцао око 1400 тона додатног горива.

Опасност од откривања покрета постојала је чак и у пустом северном Пацифику. Да би се испробала сигурност планиране пловне руте, путнички брод Taiyo Maru је испловио из Јапана 22. октобра и кренуо ка Хонолулу, где је пристигао 1. новембра. Путнички брод је пријавио да није срео нити један борд, те да метео услови дозвољавају допуњавање горивом. Током маршевања по тешком мору, 1. ударна група носача авиона није приметила никакве бродове. Све до 2. децембра, постојала је могућност да дипломатски напори постигну резултате, тако да би се тада отказала операција. То је стављено по страни када је у 2000 часова пристигла порука „Попните се на планину Ниитака 1208“. То је значило да ће напад почети по плану, 8. децембра.

Тензије су расле како се пловни састав приближавао својој мети. Јапанци су веровали да амерички извиђачки авиони не залазе северно од острва Оаху. У ствари, Американци су извиђали само јужно и западно, тако да није било никакве шансе да се открију јапански бродови који су прилазили са севера. 2. логистичка група је напустила формацију око поднева 5. децембра; 1. логистичка група се одвојила у око 0800 часова 6. децембра. Сви бродови су били попуњени горивом, брзина је повећана и у 1130 часова курс је промењен у 180° – право ка Хавајима. Неколико минута касније, на Акагију је подигнута сигнала застава „З“ – она иста коју је извесио адмирал Того пре чувене јапанске победе код Цушиме.

Најсвежији подаци о времену, добијени од јапанског конзула у Хонолулуу, говорили су да је време повољно за извршење напада. У 0150 часова 7. децембра примљена је порука у којој се каже да је у луци везано 9 бојних бродова, 3 лаке крстарице, 3 тендера за хидроавионе и 17 разарача. На несрећу по Јапанце, извештај није говорио о тешким крстарицама и носачима авиона. Неколико минута касније стигао је извештај у коме је стајало да није било баражних балона, као ни противторпедне мреже.

Битка почиње

Први хитац у рату између Јапана и САД није био резултат ваздушног напада на Перл Харбур, већ резултат уласка џепних подморница у луку. Оно чега се Фушида највише плашио – десило се. Први хитац је испалио разарач USS Ward у 0645 часова, када је угледао јарбол једне од пет џепних подморница како се пробија кроз канал који води у луку. Подморница је уочена у 0342 часoва од стране миноловца USS Condor који се налазио у патроли. Разарач USS Ward је успоставио контакт у 0637 часова и након артиљеријске ватре оборио је и дубинске бомбе. Извештај о овом догађају послат је флоти у 0720 часова. Иако је о догађају извештен и сам командант флоте, у луци није подигнута узбуна.

За одбрану бродова и инсталација на о. Оаху била је задужена копнена војска. Генерал потпуковник Валтер Шорт је имао комплетну одгoворност за одбрану острва, док је генерал мајор Фредерик Мартин командовао ваздухопловством на Хавајима. Заједно, контролисали су шест радарских станица, преко 200 авиона и велику мрежу противавионских топова – адекватно за одбрану флоте од напада из ваздуха. Међутим, Американци су имали лоше процене ситуације. Нико на Хавајима, чак ни у Вашингтону, није рачунао да би Јапанци могли да крену у рат против САД ударом на Хаваје. Ова крајње лоша процена објашњава недостатак, илити одсуство борбене готовости на острву тог 7. децембра.

На острву је била присутна несарадња између морнарице и копнене војске. Чак су и Шорт и Мартин гледали ствари свако на свој начин, врло супротан. Шорт, пешадијски официр, био је опседнут тиме да је саботажа највећа опасност по авионе. Стога је наредио да се сви авиони поређају у линију, у згуснутом поретку на својим аеродромима како би се лакше обезбеђивали од саботаже. Мартин се налазио између две ватре када су му потчињени команданти тражили да се изврши дисперзија авијације.

На острву је постојала велика конфузија изазвана организацијом у којој је Шорт контролисао противавионске топове и радаре, а Мартин авионе и Ваздухопловни оперативни центар. Током 1941. су одржане две велике вежбе, заједно са морнарицом. У једној од њих, носач авиона је лансирао напад са позиције 80 миља од о. Оаху. Радар је открио нападаче, идентификовао их и подигао ловце након шест минута. Нападачи су пресретнути на 30 миља од острва. Та вежба је показала шта се може учинити са исправним и задејствованим радаром, активним ваздухопловним оперативним центром и наоружаним и спремним авионима. Тог 7. децембра, нити један од ова три елемента није био  зедејствован.

Недељу дана пре напада на Перл Харбур, цело хавајско одељење је било укључено у велику вежбу коју је Шорт оценио као врло успешну. Вежба је завршена 6. децембра, у суботу, након чега је опрема поспремљена а људство добило слободно до понедељка. Тако је 7. децембра радарска станица била поседнута свега три сата, у оперативном центру није било искусног људства, а од 75 исправних ловаца типа P-36 и P-40, ни један није био наоружан и у приправности.

Упркос  општем одсуству борбене готовости, копнена војска је у јутро 7. децембра прикупила доказе о непосредној опасности од напада. На острву се налазило пет оперативних радара типа SC-270 (шести радар још није био задејствован). Без резервних делова и обученог људства, ови радари су били активни само од 0400 до 0700 часова. Први контакт са непознатим објектом остварен је радаром у 0613 часова када су радари са позиције Koko Head и Fort Shafter открили објекат јужно од о. Оаху. У 0645 часова су радари на положајима Kaawa, Opana и Kawailoa открили групе авиона северно од острва. Сви радари, сем на положају Opana су искључени у 0700 часова. Непосредно пред искључење последњег радара, двочлана посада је успоставила радарски контакт са великом групом авиона на позицији 132 миље северно од острва. Ова информација је прослеђена у 0720 часова Ваздухопловном оперативном центру. У то време су у смени била два официра. Након консултације са радарским положајем, донет је закључак да се ради о групи бомбардера типа Б-17 који су пребазирали са аеродрома у САД. Радар је наставио да прати контакт све до 0739 часова, када су се авиони приближили на свега 20 миља.

Пацифичка флота под комадном адмирала Кимела је била неспремна за борбу. Кимел се слагао са Шортом да морнарица треба да преузме на себе патролирање од ратног ваздухопловства, које није имало довољан број авиона за овај задатак. Иако је Кимел имао довољно патролних авиона на острву за организовање извиђање у пуном сектору око острва, одлучио је да је паметније да одржава свеукупну спремност својих снага за подршку покрета флоте по избијању ратних дејстава. То је као последицу имало организовање извиђања само у секторима јужно и западно од острва. Северни сектор је остао у мраку.

Перл Харбур, октобра 1941.

Пацифичка флота се ипак могла сматрати срећном. У јутро 7. децембра, у луци се налазило укупно 82 ратних бродова. Међутим, ван луке су се налазила три носача авиона. USS Enterprise се са три крстарице и девет разарача налазио на задатку превожења авиона на острво Вејк. USS Lexington је са три крстарице и пет разарача испловио 5. децембра за Мидвеј. Трећи носач, USS Saratoga, је био на оправкама у САД. Од девет бојних бродова Пацифичке флоте, осам се налазило на везу у Перл Харбуру. Од њих осам, седам је било везано око острва Форд, а осми је био на сувом доку. Девети бојни брод, USS Colorado, је такође био у САД. На везу се поред бојних бродова, налазило и још шест лаких крстарица, две тешке крстарице, 30 разарача и пет подморница.

Долазећи напад

Јапанске тешке крстарице Тоне и Чикума су у 0530 часова упутиле хидроавионе у извиђање. Авион са крстарице Чикума је требао да извиди саму луку Перл Харбур, док је авион са крстарице Тоне требао да извиди сидриште Лахаина и подручје јужно од острва, трагајући за америчким носачима авиона. При томе, нису требали да прелете објекте, већ да извиде са дистанце. Фушида је сматрао да су свежи обавештајни подаци преко потребни, тако да је преузео ризик да извиђачки авион буде откривен од стране америчких радара. Дозволио им је и да прекину радио ћутање како би послали тражене извештаје.

Спремни за полетање

Авиони одређени за први талас напада извежени су на палубе носача у 0530 часова. Двадесет минута касније пилоти су били на својим местима. Флота је окренула на исток, у ветар, како би се потпомогао узлет авиона. Време се погоршавало.

У 0615 часова је започело узлетање. Цела група је полетеле у наредних петнаест минута. Један ловац се срушио одмах по полетању услед механичког квара. Три обрушавајућа бомбардера и један јуришни авион су отказали полетање. Након полетања и кружења ради прикупљања, целокупна група авиона за напад се упутила на југ, постепено заузимајући висину за напад. Формација од 183 авиона је вођена са 89 јуришника са носача Акаги, Кага, Сорју и Хирју летела је на висинама од 2800 до 2900 метара. На њиховом десном крилу су летели обрушавајући бомбардери са носача Шокаку и Зуикаку на висини од 4300 метара – њих 51. Ловачку заштиту су чинили ловци Зеро, који су летели изнад брањене формације.

Након лансирања првог таласа, започеле су припреме за лансирање другог таласа. Ови авиони су се убрзо нашли на палуби и загревали моторе. У 0705 часова, флота је поново окренула у ветар, а десет минута касније су узлетели први авиони. Један авион са Хирјуа је имао проблема са мотором, тако да је одустао од полетања. Након полетања, још два обрушавајућа бомбардера и један ловац су се због механичких проблема вратили на матичне носаче. Тако је други талас чинило 167 авиона.

Извиђачки авион са крстарице Чикума је у 0735 часова јавио да је уочио девет бојних бродова, једну тешку и шест лаких крстарица на везу у луци. Даљи извештај је показивао да су временски услови одлични. Извиђач са крстарице Тоне је још раније известио да је сидриште Лахаина празно.

Први талас

Вођа напада Фушида је у 0740 часова испалио сигналну ракету из свог авиона, указујући да је изненађење непријатеља постигнуто и да ће се напад одвијати према раније утврђеном плану – торпедним бомбардерима. Међутим, плашећи се да ловачки авиони који су летели на већој висини нису уочили дат сигнал, Фушида је испалио још једну сигналну ракету. Тако је дошло до забуне, јер је размак између две сигналне ракете био толики да се није могао сматрати једним сигналом; две ракете у размаку времена су значиле да изненађење није постигнуто. Сходно томе, ловачки авиони и обрушавајући бомбардери су похрлили први у напад како би одвукли ватру са торпедних бомбардера.

Неколико минута касније, у 0749 часова, Фушида је дао сигнал за напад. Формација авиона је почела да се дели у две групе, које су кренуле ка својим циљевима. Фушида је у 0753 часова послао сигнал да је изненађење постигнуто – „Tora! Tora! Tora!”.

Торпедни напад

Иако Фушида није тако замишљао напад, ударац 40 јуришника наоружаних као торпедни бомбардери је био најважнија компонента јапанског плана. Мете ових авиона су били бојни бродови везани око острва Форд. Од осам бојних бродова, пет су били потенцијално рањиви на торпедни напад. На челу торпедних бомбардера налазио се поручник бојног брода Мурата Шигехару из ваздухопловне групе са носача авиона Акаги. Мурата је у 0751 часова наредио својим пилотима да се поделе у четири групе, организоване око торпедних бомбардера. Двадесет и четири авиона под командом Мурате, по 12 са Акагија и Каге, одлетело је на југоисток како би окренули у рејону Хикам Филда и тиме добили повољан курс за прилазак бродовима везаним на источној страни острва Форд. Преосталих шеснаест торпедних бомбардера (по осам са носача Сорју и Хирју) је одлетело на исток како би напало бродове везане на западној страни острва Форд. Носачи авиона који су често били везивани на том месту су били на врху листе важних циљева, так ода је Генда за евентуални напад на њих одредио 16 торпедних авиона. Обавештајни подаци прикупљени пред саму битку су говорили да носачи нису у луци, али Јапанци нису изменили основни план напада.

Пилоти торпедних авиона су се суочили да највећим изазовом од свих јапанских нападача; њихова вештина је била кључ битке. Брзина и висина отпуштања торпеда били су од велике важности за торпеда Type 91, уколико су желели да она уроне под правилним углом у воду и не додирну дно. Како су се пилоти приближавали луци, имали су на располагању свега неколико секунди да донесу врло важне одлуке. Прво су требали да одреде праву мету напада. Потом су требали да одреде тачну даљину до циља, јер је торпеду требало 200 м да би се упаљач армирао. најважније, требали су да постигну тачну брзину и висину, при чему је постизање потребне висине било посебно тешко – јер висиномери нису били тачни при лету на малим висинама. Уколико се торпедо отпусти са веће висине од потребне, торпедо ће се зарити у муљ луке. Уколико се отпусти са мање висине, одскочиће од површине воде и разбити се. Потешкоће налик овима су демонстриране 4. новембра на једном од увежбавања када је свега 40% авиона успело да симулирано отпусти торпедо са тражене висине. Ипак, након интензивне обуке пилота, јапански планери су очекивали да ће од 40 отпуштених торпеда 27 погодити циљ.

Прве експлозије у луци

У време уласка торпедних бомбардера у курс за напад, напада је бећ почео, и то дејством обрушавајућих бомбардера које је збунила друга сигнална ракета. Торпедни напад је почео у 0755 часова, нападом 16 авиона на бродове везане уз северозападну обалу острва Форд. Ови авиони су имали задатак да гађају носаче авиона. Нападачи су знали да носачи авиона нису у луци тако да су се нашли у дилеми. Неки везови су били празни. На везу су се налазили школски брод USS Utah, лаке крстарице USS Raleigh и USS Detroit и тендер за хидроавионе USS Tangier. Ови бродови нису били вредни трошења торпеда. Ипак, први авиони који су се домогли својих циљева, осам авиона Type 97 вођених поручником корвете Магаи Цујошијем, су започели напад на секундарне циљеве. Иако су командир групе и његов крилни пилот уочили да су ти циљеви мале вредности, осталих шест авиона је кренуло у напад. Први је погодио лаку крстарицу USS Raleigh, други брод мету USS Utah, трећи обалу поред лаке крстарице USS Raleigh, четврти је промашио, пети такође погодио обалу, а шести је погодио школски брод. Брод мета USS Utah је био некадашњи бојни брод, тако да би то могло и бити објашњење зашто су авиони кренули у напад. USS Utah није имао наоружање, а оклопљени појас му је уклоњен. Погођен је са два торпеда тако да се у 0812 часова преврнуо и потонуо. Погинуло је 64 чланова посаде. Олупина и данас стоји на истом месту. Лака крстарица USS Raleigh је погођена једним торпедом који је за последицу имао плављење машинског простора и две котларнице. Брзим контраплављењем и одбацивањем свог покретног баласта је сачувана од превртања.

Нагаи се није заварао појавом бојног брода конвертованог у школски брод и одлучио је да сачува оружје за бољу мету. Летео је око острва Форд у намери да је потражи на молу бродоградилишта. Бојни брод USS Pennsylvania је често везиван тамо. Уочио је велики брод уз моло, ушао у борбени курс и отпустио торпедо. Уместо USS Pennsylvania, на везу се налазио стари минополагач USS Oglala, везан на модерну лаку крстарицу USS Helena. Међутим, торпедо је прошло испод минополагача и ударило у лаку крстарицу. На лакој крстарици је убрзо поплављена једна котларница и један машински простор. Удар експлозије је разорио и оплату минополагача. Огромна количина воде је продрла у труп брода и минополагач се два сата касније преврнуо и потонуо. Нагаијев крилни ловац је USS Helena препознао као крстарицу, тако да је није напао.

Конфузија је завладала од самог почетка, самим приласком авиона са носача Хирју. Шест од осам авиона је пропустило заокрет остатка формације и ускоро се нашло близу аеродрома Ева. Два друга авиона, вођени поручником Мацумира Хиратом, брзо је проценила да северозападно од острва Форд нема важних циљева, тако да су окренули на југ да би напали бојне бродове. Када се појавило преосталих шест авиона са Хирјуа, видели су успешан напад Нагаија на бродове везане уз моло и кренули да му се придруже. Два авиона су се срушила, али су преостала четири лансирала своја торпеда. Сва четири торпеда су промашила, с тим да је једно погодило моло а преостала три ударила у дно лучког акваторија. Овај разочаравајући резултат се може објаснити чињеницом да су Американци отворили ватру на њих, али вероватније да је прави разлог била рефлексија од сунца, које је било право испред њих. Преостало је да четири авиона са Хирјуа и један са Сорјуа лансирају своја торпеда. Сви ови авиони су маневрисали како би дошли у позицију за напад на бојне бродове.

Напад су водили авиони под командом Мурате, њих 12 са Акагија. Приближавали су се у линији са преко 400 м међусобног размака. Испред њих су се налазила два споља везана бојна брода: USS Oklahoma и USS West Virginia. Мурата је лансирао торпедо у 0757 часова, након чега га је следило првих шест авиона. Неколико торпеда је погодило циљ у малом размаку времена. Прва два авиона од преостале групе од шест авиона је скренуло у лево како би гађало бојни брод USS California, успевши да постигну један погодак. Један авион је напао USS West Virginia, док је преосталиих три напало најлакшу мету, USS Oklahoma. Јапанци су тврдили да је 11 јуришника са Акагија лансирало своја торпеда (један авион је одбацио своје торпедо како би избегао судар са другим авионом) и да је свих 11 погодило један од три циљана бојна брода.

Иза групе авиона са Акагија налазила су се 12 авиона са носача авиона Кага. Сада је густина противавионске ватре постајала све гушћа како су се авиони приближавали својојо мети. Пет од дванаест торпедних бомбардера са носача авиона Кага је оборено. Прва три авиона су напала USS West Virginia а следећа два су напала USS Oklahoma. Шести је погођен, одбацио је торпедо и срушио се у круг Морнаричке болнице. Седми авион је такође дошао под ватру противавионских топова. Погођено му је торпедо и убрзо је експлодирало и уништило и сам авион. Следећи авион је лансирао торпедо на USS West Virginia. Након што је одустао од напада на ред бојних бродова, последњи авион из групе са Сорјуа је ушао у састав групе са носача Кага. Овај авион је успешно лансирао торпедо да USS California и погодио. Ипак, тешко је оштећен противавионском ватром. Вешт пилот је успео да се врати до јапанске ударне групе носача где је након спознаје да му је стајни трап неисправан био приморан да напусти авион. Авион са Сорјуа је блокирао девети авион са Каге; овај авион је био приморан да скрене у десно и лансира торпедо на USS Nevada. Торпедо је погодило прамчани део брода, али је и авион оборен. Следећи авион је нападао на USS Oklahoma. Последња два авиона су оборена пре него што су успели да лансирају торпеда. Од дванаест авиона са Каге, осам је лансирало торпеда на три бојна брода; Јапанци су тврдили да су сва осам торпеда погодила.

Торпедни напад је трајао свега 11 минута. За то време, ти авиони су нанели већу штету од осталих група које су тог дана напале на Перл Харбур. Изгубивши пет авиона (шести се срушио касније), торпеда су потопила два бојна брода и изазвали штету која ће касније довести до губитка још два брода. Додатно, потопљени су и брод-мета и минополагач, док су две лаке крстарице оштећене. Од 36 лансираних торпеда, 19 је погодило циљ – нешто преко половине. Неправедно би било рећи да је учинак био слаб, али је напад потенцијално могао бити и успешнији.

Напад бомбардерима из хоризонталног лета

Други део јапанског напада на бојне бродове на везу био је задатак 49 бомбардера под директном командом Фушиде. У овај метод напада је полагано много наде након што га је интензивна обука показала као корисним средством за напад на тешко оклопљене бојне бродове. Са 49 отпуштених бомби, постигнуто је 10 погодака, што је био бољи резултат него што су јапански планери очекивали. Међутим, од десет бомби које су погодиле циљ, шест није експлодирало. Укупно гледано, резултати су ипак били разочаравајући јер су бомбе промашиле бојне бродове USS California и USS Nevada. Два пута је погођен USS Mayland, али без велике штете. По једном су погођени USS West Virginia и USS Tennessee. Све ово је било засењено од стране две бомбе које су погодиле бојни брод USS Arizona. Једна од ове две бомбе је изазвала експлозију муницијске коморе.

Фушида је припремио своје пилоте да направе колико год је потребно прелета како би постигли што боље резултате. Бомбардери, њих 49, приближавали су се бојним бродовима са југа, летећи у групама од по 5 авиона на висини од 10 000 метара. Групе су биле на међусобној удаљености од 200 метара. Фушида је са својом групом нишанио бојни брод USS Nevada, али су га омели облаци. Направио је круг удесно и сада нишанио бојни брод USS Maryland. Бојни брод је погођен два пута. Касније анализе су потврдиле да су све бомбе Фушидине групе промашиле. Фушида је остатак битке кружио око луке, како би осматрао резултате.

Агонија бојних бродова

Јапанци су нанели велику штету бојним бродовима за свега неколико минута. Најгоре је прошао бојни брод USS Oklahoma. На њега је лансирано 12 торпеда, од којих је најмање 5 погодило. Три торпеда су је погодила у веома кратком времену, тако да је готово одмах почео да се нагиње на леви бок. Четврти торпедо је убрзао процес. Брод се преврнуо у наредних петнаестак минута. Штета је била толика да није ни било покушаја да се изврши контраплављење. Наређење за напуштање брода је издато, али су губици у људству ипак били велики. Настрадало је 20 официра и 395 морнара, а 32 је рањено. У сатима и данима након напада, кроз направљене отворе у оплати спашено је још 32 члана посаде.

Са унутрашње стране je био везан бојни брод USS Maryland. Ова позиција га је спасла од великих оштећења. Бојни брод USS Maryland је претрпео најмања оштећења од свих бојних бродова у луци. Погођен је једном бомбом масе 800 кг, у прамчани део, испод водене линије. Друга бомба је такође погодила прамац, али је нанела мања оштећења. Када је реч о губицима у људству, погинула су два официра и 2 морнара, док је још 14 чланова посаде рањено.

По крми бојних бродова USS Oklahoma и USS Maryland, били су везани бојни бродови USS West Virginia и USS Tennessee. Као спољашњи брод, USS West Virginia је претрпела највећу штету. Првих минута битке је погођена са највероватније седам торпеда. Након првог поготка, добила је трим од 22°. У току ваљања је погођена са још два торпеда. Млађи официри из посаде су брзо одреаговали и наредили контраплављење, тако да је трим смаањен са 28° на 15°. Тиме је спречено превртање брода, а наређење да се посада окупи у централним просторијама – спасило је многе животе. Брод је био погођен и једном бомбом масе 800 кг, која је пробила главну палубу и уништила казамате на левом боку. У 0940 часова, брод се налазио у пламену. Пожаром је захваћено подручје од прамца до куполе број 1. У 1005 часова је издато наређење за напуштање брода, јер није било снаге за гашење пожара, који је у том тренутку већ био захватио и надграђе. Пожар је савладан тек после подне, када су се екипе за гашење пожара попеле на брод. Од посаде која је бројала 87 официра и 1454 морнара, настрадала су 2 официра и 103 морнара, док је 52 рањено. Међу погинулима се налазио командант брода, кога је погодио шрапнел бомбе која је експлодирала на суседном броду USS Tennessee.

Са унутрашње стране, уз бојни брод USS West Virgina је био везан бојни брод USS Tennessee. Њега су погодиле две бомбе масе по 800 кг, које нису проузроковале велика оштећења. Први је погодило артиљеријску куполе број 2, а друга је пробила кров куполе бр. 3 али није детонирала. Највише штете је потекло од пожара, који је изазвала просута нафта са бојног брода USS Arizona. Погинуло је 5 чланова посаде, а рањено 21. USS Tennessee се тако налазио у клинчу између обале и USS West Virgina, али је до 20. децембра успео да се извуче.

Непосредно по крми бојног брода USS Tennessee налазио се бојни брод USS Arizona и брод радионица USS Vestal. Две бомбе су погодиле бојни брод. Прва је погодила крмени део, а друга је пробила прамчану муницијску комору и изазвала огромну експлозију. Овај удар је убио око 1000 чланова бродске посаде и уништио прамчани део брода. Избио је јак пожар, који је горео данима.

За уништење бојног брода USS Arizona су били одговорни авиони са носача Хирју. На бојном броду је настрадало 47 официра и 1411 морнара. Међу погинулима је био и командант брода, као и укрцани адмирал – командант дивизиона бојних бродова. USS Vestal је примио два поготка. Прва бомба је погодила прамац и пробила три палубе пре него што је експлодирала, док је друга бомба прошишала кроз труп брода, направивши рупу у оплати димензија 90 х 150 цм. Након погодака, брод је примио одређену количину воде и нагнуо се. Уз помоћ реморкера, насукан је на плажу и тиме је спречено његово потонуће.

На крају низа бојних бродова налазио се бојни брод USS Nevada. У 0803 часова је погођен торпедом у прамац, где је настао велики отвор. У каснијем бомбардовању је остао без последица. Горућа нафта из уништеног бојног брода USS Arizona претила је да га запали, тако да је дато наређење за испловљење. Погон је био спреман за испловљење тек у 0840 часова. Брод је почео споро да се креће низ канал између бродоградилишта и острва Форд. Тада је наишао и други талас јапанских авиона.

На другом крају реда бојних бродова налазио се сам бојни брод USS California. Био је припреман за смотру наредног дана, тако да му водонепропсуна врата нису била сва затворена. Погодила су га два торпеда; једно је ударило испред командног моста, а испод оклопног појаса, док је друго ударило такође ниско, у висини куполе бр. 3. Брод је кренуо да се преврће али је контраплављењем извршена корекција. У време поготка је изгубио и погон, што је отклоњено око 0855 часова, чиме је добио шансу да се бори против пожара. Пожар је захватио крму. У 1002 часова је издато наређење за напуштање брода. Петнаестак минута касније је опозвано наређење за напуштање брода, пошто је пожар стављен под контролу. Истрага након напада је показала да два торпеда нису била довољна за потапање брода, већ да су прави кривац биле отворене водонепропусне преграде и људски фактор. USS California је лагано села на дно луке. Изгубљено је 6 официра и 92 морнара, док су 3 официра и 58 морнара рањено.

Напад на аеродроме

Најближи амерички аеродром био је Вилер Филд (Wheeler Field), лоциран у центру острва. Ту се налазило неких 140 ловачких авиона (87 P-40B/C, 39 P-36 и 12 P-26), од којих је 82 било оперативно. Командант је 27. новембра наредио да се авиони извуку из 125 заклона и поређају један до другог, како би се лакше обезбеђивали. Приговори да се авиони врате у своје заклоне су одбијени, због тврдњи да би такав потез узбунио локално становништво. Јапанци су за уништење ових авиона одредили 25 обрушавајућих авиона са носача Зуикаку. Авиони су долетели са севера и потом окренули на запад пре него што су се обрушили. Како није било противавионске ватре која би их ометала, јапански авиони су погодили хангаре 1 и 3, као и бараке 6. пресретачке ескадриле. Обрушавајући бомбардери су се показали као веома прецизни. Гађани су и паркирани авиони. У 0755 часова, осам ловаца са носача Сорју је кренуло у први  од три митраљирања.

Следећа мета је била база морнаричког ваздухопловства Канеохе, на источној страни острва Оаху. База је била матични аеродром за 1. пук патролних авиона са три ескадриле (VP-11, 12, 14) и 36 авиона. У бази се у том тренутку налазило 33 авиона; 4 је било на везу у заливу, 4 у хангару 1 и 25 на стајанци. Напад на базу је започео у 0753 часова. За осам минута, колико је трајао напад, сви авиони на отвореном су били или оштећени или уништени. Без противавионске заштите, јапански ловци су понављали налете за налетом и митраљирали циљеве на земљи све док нису остали без муниције.

Патролни авион у пламену у бази Канеохе

21. ваздухопловна група Маринског корпуса, са три ексдриле и 49 авиона, базирала је на Ева Муринг Маст Филду (Ewa Mooring Mast Field). Ова база је дошла под удар јапанских авиона у 0753 часова. Прво су митраљирали ловци са носача Хирју (њих шест), а од 0805 до 0820 часова митраљирање је преузело осам ловаца са носача Сорју. Они су митраљирали базу и пресретали обрушавајуће бомбардере са носача USS Enterprise који су покушавали да слете у базу усред напада. Кланица је настављена са обрушавајућим бомбардерима са носача Шокаку, као и ловцима са носача Кага и Акаги, који су извели напад на базу у времену од 0815 до 0830 часова, након што су извршили свој примарни задатак. Авиони на стајанци су претрпели велике губитке, тако да је до краја напада више од половине авиона било у пламену. Људски губици су избројали четири погинула припадника америчких оружаних снага.

Напад на базу морнаричког ваздухопловства Форд Ајленд (Ford Island) је започео у 0755 часова. Неколико минута касније, из ове базе је отишао извештај о нападу на базу. У овој бази су се налазиле све ескадриле патролних авиона, а била је и привремена база за авионе са носача везаних у луци. За напад на базу су одређени обрушавајући бомбардери са носача Шокаку, њих девет. Они су направили велику штету на хангарима, као и на авионима који су се налазили на стајанци. Када је експлодирао бојни брод USS Arizona, оштећена је и главна водоводна цев, чиме је база остала са минималним капацитетима за гашење пожара.

Поред Хикам Филда се налазила главна бомбардерска база. Као таква, била је од великог значаја за Јапанце, који су желеи да сломе америчку ваздушну моћ у том региону. У бази се налазило 12 бомбардера B-17, 32 авиона B-18 и 12 авиона А-20, поређани у низу како је наредио командант Шорт. Већина обрушавајућих бомбардера са носача Шокаку била је одређена за напад на ову важну мету. У 0755 часова, око половина од укупно 17 авиона је нашала са истока, док је преостали део авиона напао са севера; примарна мета су били хангари и авиони на стајанци. У 0800 часова је наишла група од девет ловаца са Акагија како би митраљирали авионе на земљи. Направили су три налета пре него што су у 0810 часова отишли да митаљирају оближњу базу Ева Муринг Маст Филд. Нападу су се у 0805 часова придружили ловци са носача Кага. Хангари и бараке су претрпели велика оштећења у овим нападима.

Да би збрка постала још већа, у сред напада су пристигле две групе америчких авиона. Носач USS Enterprise, у том тренутку на неких 215 миља западно од о. Оаху је у 0615 часова упутио 18 обрушавајућих бомбардера Dauntless у патролу како би осматрали подручје испред носача. Авиони су требали да слете на Форд Ајленд и нису били наоружани. Прва два авиона су стигла током напада и, мада нападнути од јапанских ловаца али и америчких противавионских топова, успевају да слете на Форд Ајленд. Осталих шеснаест авиона је такође стизало у паровима и свега један је успео да слети на Форд Ајленд. Јапанци су оборили три авиона, два су уништена у пријатељској ватри. Седам је слетело на Ева Филд, а један на Хикам Филд. Последњи авион је слетео у базу Кауаи.

Током прве фазе битке, на Хикам Филд је пристигло 12 тешких бомбардера B-17 (осам B-17E и четири B-17C) из састава 38. и 88. извиђачке ескадриле. Ови авиони су тек били пристигли из САД, ненаоружани и само са основним посадама. Иако су одмах привукли пажњу Јапанаца, може се рећи да нису имали велике губитке. Један B-17C је митраљиран током слетања и изгорео, а други је успео да слети на терен за голф у северном делу острва Оаху. Седам авиона се спустило на Хикам Филд у паузи између два напада, два на Халеиву и један на Белоуз. Упркос штети, већина њих је била спремна за полетање већ следећег дана.

Прича о џепним подморницама

Пет џепних подморница које су учествовале у операцији Хаваји, биле су супер тајно оружје конструисано специјално за учешће у одлучујућој бици између америчке и јапанске царске морнарице. Џепне подморнице Типа А су биле дуге 24 м, подводног депласмана од 46 т. Свака подморнциа је била тешко наоружана са два торпеда. Међутим, имали су малу аутономију. Електромотор снаге 600 КС је обезбеђивао брзину од 23 чв у површинској вожњи и 19 чв у подводној вожњи. Проблем је била аутономија, тако да је подморница брзином од 6 чв могла да плови 80 наутичких миља, а брзином од 2 чвора 100 наутичких миља.

Током конференција 4. и 5. октобра 1941, на којој се расправљало о детаљима напада на Перл Харбур, они који су имали везе са програмом развоја џепних подморница су предлагали употребу тих средстава за напад на Пацифичку флоту у луци. Јамамото је 13. октобра одобрио употребу,  упркос притужбама летача да би употреба џепних подморница могла да ода целу операцију. Јамамото није уважи њихове аргументе, тако да су одмах започели радови на модификацији пет џепних подморница. Радови су завршени 10. новембра, тако да је свих пет подморница укрцано на своје матичне подморнице.

У јутро 7. децембра, подморнице – матице су неопажено пристигле на позицију јужно од Перл Харбура. Између 0042 и 0333 часова, свих пет је упућено на задатак. Сраховање јапанских пилота се показало као основано, јер је бар једна подморница откривена пред напад јапанских авиона. На срећу за Јапанце, Американци нису искористили шансу да колико толико спремно дочекају напад. Свих пет подморница је изгубљено током операције, а да нису оствариле никакав учинак. У поређењу са потенцијалним учинком авијације, мале подморнице су могле мало да допринесу својим дејством, тако да потенцијални губитак ефекта изненађења није био вредан коцке коју је прихватио Јамамото, укључујући их у операцију.

Употреба џепних подморница у нападу на Перл Харбур, кодно названа „Операција божанска корњача број 1, започела је траљаво. Миноловац USS Condor је у 0342 часова уочио нешто што би могла бити подморница у забрањеном подручју јужно од канала који води у луку. Разарач USS Ward је пристигао у 0408 часова како би наставио трагање за потенцијалним циљем, али није успео да је пронађе. У 0630 часова, USS Antares уочава подморницу, а петнаест минута касније отвара ватру. Прво зрно је промашило, али је друго зрно погодило у основу командног моста. Да би били сигурни да су уништили подморницу, разарач USS Ward обара неколико дубинских бомби и у 0651 часова шаље извештај о догађају. Извештај је прошао потпуно непримећено. Подморница која је овом приликом потопљена пронађена је тек 2002, пет миља далеко од луке, са рупом од пројектила калибра 100 мм.

Жртва разарача USS Ward

Друга подморница је имала проблем са жирокомпасом и усед тога је изгубљена. Пронађена је наредног јутра на плажи близу Беловс Филда, где је заробљен један члан посаде. Ова подморница се данас налази изложена у музеју у Тексасу. На подморници се налазио комплетан борбени комплет торпеда.

Џепна подморница, насукана на плажи

У луку је успела да уђе бар једна подморница. У 0836 часова, посада тендера за хидроавионе USS Curtiss уочава подморницу удаљену неколико стотина метара. Бродови који су били везани у том делу отварају ватру на подморницу. Подморница успева а лансира једно торпедо на тендер за хидроавионе, али промашује. Након лансирања торпеда, подморница се покреће, али убрзо бива погођена пројектилом калибра 127 мм.

У међувремену, разарач USS Monaghan, који је испловио неколико минута раније, креће на подморницу како би је прегазио прамцем. Подморница се окреће прамцем ка разарачу и лансира друго торпедо, које промашује разарач. У 0844 часова, USS Monaghan прелази преко подморнице и обара дубинске бомбе. Подморница је подигнута са дна две недеље након напада на Перл Харбур.

Судбина пете џепне подморнице готово сигурно је везана за инцидент са лаком крстарицом USS St. Louis  који се кретао каналом нешто након 1000 часова. Посада крстарице је уочила подморницу како лансира два торпеда са даљине од око 2000 метара. Са крстарице је отворена ватра на подморницу, док је са разарача USS Blue успостављен ПЕЛ контакт и оборене дубинске бомбе.

Други талас авиона

У другом таласу се налазило 167 авиона. Међу њима се нису налазили торпедни бомбардери, већ су јуришници ангажовани за бомбардовање аеродрома. Бомбардери, њих 54, било је подељено у три групе и они су имали задатак да нападну базе Форд Ајленд, Каноехе и Хикам Филд. Обрушавајући бомбардери, њих 78, су добили задатак да нападну носаче и крстарице  у и око бродоградилишта. Ловачки авиони, њих 35, било је подељено у две групе, са задатком да нападну Хикам Филд и циљеве на источном делу острва, посебно Каноехе и Беловс Филд. Група се приближавала са севера. У 0854 часова, вођа групе Шимазаки даје наређење за напад.

Први авиони из састава другог таласа пристигли су на бојиште око 35 минута након одласка задњег авиона из првог таласа. Пилоти 78 обрушавајућих бомбардера су били најбољи пилоти којима је напанска царска морнарица располагала. Током вежби, они су постизали најбоље резултате у гађању покретних циљева. Сада се од гађања непокретних бродова у Перл Харбуру очекивало још више. Предводио их је Такашиге са носача Сорју.

Напад обрушавајућих бомбардера

Како у луци није било носача авиона, следеће мете по приоритету су биле крстарице. Бојни бродови су били трећи на листи приоритета, јер бомба масе 250 кг, којом су били наоружани обрушавајући бомбардери није била подесна за напад на тешко оклопљене бродове. Напад је био прилично хаотичан и произвео је минималну додатну штету на бродовима који су се већ били под ударом јапанских авиона. Јапански извештајни након напада били су непрецизни, чак и лажни, тако да се активности тих 78 обрушавајућих бомбардера могу реконструисати праћењем америчких извештаја. Ти извештаји не могу испратити свих 78 авиона, али могу потврдити да је напад обрушавајућих бомбардера био неусмерен и неуспешан у нападу на тачно одређене циљеве. Неких 30 авиона је ипак изабрало за циљеве бојне бродове, 17 је напало крстарице, 16 је напало разараче, а чак 12 помоћне бродове.

Од 30 авиона, колико их је напало бојне бродове, већина је напала бојни брод USS Nevada који се лагано кретао ка излазу из луке. У око 0850 часова, USS Nevada се налазила у каналу на источној страни острва Форд. Таква мета је била превише примамљива за јапанске авионе. Одмах су сконцентрисали  напад на брод са 14 до 18 авиона. У року од неколико минута, бојни брод USS Nevada је био окружен стубовима воде који су потицали од блиских промашаја јапанских авиона. До 0900 часова, пет бомби је погодило брод. У 0907 је постигнут и шести погодак. Јапански бомбардери су успели да бар три пута погоде простор испред куполе бр. 1, чиме је отворено још рупа у прамцу (поред оне од ранијег напада торпедом) и изазван пожар који је измицао контроли. Прамчане муницијске коморе су морале бити поплављене, што је још више повећало прамчани трим брода. Једна од бомби је погодила простор између командног моста и димњака. Адмирал Кимел је у 0910 часова анредио да се брод насуче и спаси од потапања. У 1030 часова је реморкерима превучен преко канала, У нападу је погинуло три официра и 47 морнара, док је 109 чланова посаде рањено.

Иако су Јапанци тврдили да су обрушавајући бомбардери погодили америчке бојне бродове са још 21 бомбом, једини прави напад био је на бојни брод USS California. Нападнут је у 0845 часова и погођен једном бомбом у палубу одмах до лафета топа 127 мм. Бомба је пробила другу палубу и експлодирала, побивши доста чланове посаде и изазвавши пожар. Још један бојни брод се налазио ван групе, командни брод USS Pennsylvania. Овај бојни брод се налазио у сувом доку број 1. У првом таласу није оштећен, али га је сада нападало девет обрушавајућих бомбардера. У 0906 часова га је погодила бомба масе 250 кг. Детонирала је у казамату топа 127 мм. Штета није била велика, али је 16 чланова посаде погинуло, а још 30 рањено. У истом сувом доку су били и разарачи USS Cassin и USS Downes. Они су тешко оштећени бомбама које су промашиле бојни брод USS Pennsylvania. Две бомбе су погодиле USS Cassin, што је за последицу имало ширење запаљене нафте на два разарача. Покушано је гашење пожара упумпавањем воде у суви док није био успешан. Под ејством пожара је дошло и до експлозије муницијских комора. Једна бомба је погодила и командни мост разарача USS Downes. На крају, један разарач се преврнуо преко другог, што је значило да су оба изгубљена.

USS California тоне

Најмање десет обрушавајућих бомбардера се окомило на подручје бродоградилишта, намеравајући да униште две тешке и две лаке крстарице. Вођа групе је напао тешку крстарицу USS New Orleans. Бомба која је пала уз лаку крстарицу USS Honolulu је поцепала оплату тако да је крстарица тек након месец дана враћена у строј. Уз лаку крстарицу USS St. Louis је такође пала једна бомба, али без последица. USS Helena, на везу 1010 је поново нападнута, овај пут бомбама. Није било погодака. Једина крстарица која је још нападнута била је лака крстарица USS Raleigh, која се још увек борила да остане на површини. У 0908 часова бомба је погађа испод водене линије. Поново је било потребно контраплављење. Посада успева да је спаси од превртања, а средином фебруара се и враћа у строј.

Неочекивано, неколико разарача је дошло под удар јапанских авиона. Разарач USS Shaw се налазио у пливајућем доку ниже сувог дока у коме су се налазили бојни брод USS Pennsylvania са два разарача. Разарач USS Shaw је нападнут са осам обрушавајућих бомбардера. Погођен је са три бомбе, при чему је трећа била кобна; пробила је танкове горива, након чега је избио пожар који се у датој ситуацији није могао контролисати. Брод је напуштен у 0925 часова. Пет минута касније, експлодирала је прамчана муницијска комора. Преостали обрушавајући бомбардери су напали разараче USS Dale и USS Helm, али без постигнутих погодака.

USS Shaw након напада

Нападнута су и два тендера за хидроавионе. Мада су били велики бродови, тешко је разуумети како су замењени за тешке крстарице. Ватром са тендера за хидроавионе USS Curtiss у 0905 часова је погођен обрушавајући бомбардер изнад острва Форд. Пилот је успео да обори авион на брод, након чега је избио пожар. Ситуација са пожаром се погоршала када је још једна бомба погодила брод. Тада је погинуло 20, а рањено 58 чланмова посаде. Посада је успела да угаси пожар за 30 минута. Тендер за хидроавионе USS Tangier, везан на северозападној страни одтрва Форд, нападнут је са око пет обрушавајућих бомбардера. Није било погодака. Уз губитак 14 авиона, Јапанци нису направили неку велику штету. Јапанци су тврдили да су постигли 49 погодака, а у стварности је остварено вероватно 15 погодака. Иако је ватра америчких противавионских топова била јака током ове фазе јапанског напада, а над луком је била густа димна завеса, прецизност испод 20% је била испод очекиване. Овакав резултат се најбоље може објаснити ниском облачношћу изнад луке. Као додатак слабој прецизности, пилоти обрушавајућих бомбардера су били криви због лошег одабира циљева. Према плану напада, а без носача у луци, требало је извршити напад на крстарице. Само неколицина пилота је испоштовало наређење. На крају, посаде обрушавајућих бомбардера су криви и због лажних, претераних извештаја о нанетој штети.

Поновни напади на аеродроме

Девет јуришника је изручило бомбе на базу Форд Ајленд. Густ дим од горућих бојних бродова несумњиво је смањио ефикасност бомбардовања. Ловци су митраљирали циљеве, кратко, пре него што су одлетели на суседни Хикам Филд. На крају напада, на Форд Ајленду је уништено 33 авиона, међу којима 19 патролних. И овде је већа штета нанета у првом таласу напада.

27 бомбардера и 9 ловаца је у 0905 часова напало аеродром Хикам Филд. На мети су били хангари и бараке. Група ловачких авиона је у 0910 часова у три налета митраљирала аеродром. На крају напада, од 66 бомбардера у бази – уништено је 14, а 19 оштећено.

Да би довршили веч добрано уништену ваздухопловну базу Канеохе, 18 бомбардера је у 0855 часова започело напад. Мете су били хангари у јужнммом делу аеродрома. Хангар бр. 1 је погођен. У пожару су уништена сва четири патролна авиона који су се налазили у хангару. Осам ловачких авиона, који су пратили бомбардери, кренули су да митраљирају базу. Након једног прелета, одлетели су ка бази Белоуз Филд. Може се рећи да је ваздухопловна база Канеохе највише страдала. Бомбе су уништиле два хангара и 27 авиона, док је преосталих шест оштећено.

Аеродром Вилер Филд је добро прошао у другом таласу. Овај аеродром је био секундарна мета за ловачке авионе, којима би преостала муниција након напада на примарне мете. Ловци са носача Сорју су након Канеохе кренули на Вилер Филд, када су улетели у америчке ловце. Нису се домогли своје мете. У 0915 часова седам ловаца са носача Кага је у једном прелету митраљирала аеродром. Петнаестак минута након њих напад су извршили авиони са носача Кага. У нападима су уништена два авиона P/40 и по један О-49 и B-17.

Аеродром Ева Муринг Маст је такође нападнут у другом таласу. Коришћен је као тачка прикупљања јапанских авиона након извршеног напада на примарне емте. Уколико би имали још муниције – трошили би је овде. У времену од 0910 до 0920 часова, митраљирали су га ловци са носача Хирју и обрушавајући бомбардери са Акагија. Међутим, Американци су поскидали наоружање са авиона и организовали какву – такву одбрану, што је умањило ефекте јапанских напада на овај аеродром. Ипак, на крају напада, 33 од 49 авиона колико их је на почетку напада било на аеродрому – је уништено. Међу уништеним авионима су се налазили осам SB2U Vindicator, десет SBD Dauntlessа и девет Wildcatа и шест осталих. Још петнаест авиона је оштећено.

Одговор Американаца

Може се рећи да су Американци спорадично пружали отпор нападачима. Ту и тамо је полетао по који авион и нападао бомбардере, чија се ловачка заштита бавила митраљирањем циљева на земљи. Американци су тврдили да су оборили десет јапанских авиона, четири вероватно оборили и два оштетили. При томе су изгубили четири ловачка авиона, од тога један од пријатељске ватре са земље.

Најефикаснији одговор Американаца упућен је са аееродрома Халеива Филд. То је био аеродром који се користио за вежбање и није био познат Јапанцима. Тог 7. децембра, на аеродрому је базирала 47. ескадрила. Са аеродрома су узлетела 3 авиона P-40. Ова три авиона су успела да оборе оборе три авиона и један оштете, који је морао да се врати на носач. Након што су истрошили муницију, враћају се на аеродром, наоружавају и поново узлећу. Изнад луке су успели да се умешају међу јапанске авионе, када обарају још три јапанска авиона. У трећем полетању, један амерички авион бива оборен пријатељском ватром.

У око 0930 часова, са авио базе Вилер је узлетело неких 25 ловачких авиона, али је тада већ било касно да се сустигну Јапанци, који су већ били на путу ка својим носачима. Узалуд су полетела и још четири авиона из авио базе Халеива (по два авиона P-36 и P-40).

Противнапад америчког ваздухопловства био је слаб и неорганизован. Команданти нису имали идеју одакле су јапанске снаге дошле, јер информација са радарске станцие Опана није стигла до њих. Прва реакција је била у 1127 часова: слање четири авиона А-20 јужно од о. Оаху. Њима су се два сата касније придружила још три авиона истог типа. У 1140 часова два тешка бомбардера B-17D су такође упућена на југ. Након што се уверио да на југу нема ничега, вођа групе је окренуо ка северу. Непознато је колико се приближио Јапанцима. Неуспешно.

Одговор америчке морнарице

Још на почетку дана, четири авиона из сстава ескадриле VP-24 полетело је источно од о. Оаху како би изводили заједничке вежбе са подморницама. Из ескадриле VP-14 је на задацима заштите луке било ангажовано три авиона. Један до њих је садејствовао разарачу USS Ward у потапању јапанске џепне подморнице.

Од 18 обрушавајућих бомбардера који су са носача USS Enterprise пребазирали на о. Оаху, девет се налазило на острву Форд. Попуњени горивом и муницијом, у 1210 су узлетели како би тражили Јапанце северно од острва. Вратили су се необављена посла у 1545 часова. Током дана су у извиђање слати и хидроавиони, као и транспортни авиони. Све без успеха.

Једино извиђање које је током тог дана имало неких резултата, било је извиђање авионима са носача USS Enterprise, који се налазио западно од острва. Они су уочили два јапанска носача југоисточно од острва. Нешто пре 1700 часова, са носача је узлетела група од једанаест торпедних бомбардера TBD-1 Devastator, шест SBD-2 са генераторима дима и шест ловаца F4F-3. Послати су узалуд, јер нису успели да пронађу своје мете. Ловцима је било наређено да слете на о. Форд. Под утиском јапанског напада, група америчких ловаца је дочекана артиљериском ватром, којом је оборено четири авиона.

На другој страни, јапански авиони из другог таласа напада започињу слетање у 1115 часова. Временски услови су се погоршали. Услед ешког мора Јапанци су остали без 20 авиона; део је морао да принудно слети на воду, адео је оборен са палубе носача због озбиљних оштећења која се на носачу нису могла поправити. Након што су сви авиони слеетели, флота је ушла у курс 330°, брзином од 26 чворова. Требало је стићи до тачке допуне горивом. Операција Хаваји је била завршена.

Епилог

Амерички губици

Амерички губици, када је реч о бродовима, били су тешки. Потопљено је или оштећено осамнаест бродова. Од њих осамнаест, свега три брода нису враћена у оперативу. Најтежа оштећења су претрпели бојни бродови, међутим, они иначе нису били способни за вођење модерног поморског рата.

Тачне губитке у авионима је тешко одредити. Број уништених авиона варира од извора до извора. Ипак, може се рећи да је изгубљено укупно 97 авиона морнаричког и 77 авиона армијског ваздухопловства; 24 авиона армисјког ваздухопловства је касније отписано и расходовани су.

Губици у људству су ипак најзначајнији. Изгубљено је 2 335 припадника ОС САД. Рањено је 1143. Губицима треба додати и 68 погнулих цивила.

Јапански губици

У поређењу са америчким, јапански губици су били врло ниски, чак и нижи него што су у планирању операције проценили. Изгубили су укупно 29 авиона.

Искористивши изненађење, први талас напада је имао врло мале губитке, пет јуришника. Цена напада на аеродроме такође је била сразмерно ниска – један обрушавајући бомбардер и три ловца. Поврх тога, оштећено је 17 обрушавајућих бомбардера, 11 ловаца и најмање 18 јуришника. Када би се оштећени авиони сматрали уништенима, дошли би до коначне цифре од изгубљених 55 авиона, што је трећина од укупно 183 авиона колико их је било ангажовано у том таласу.

Противавионска ватра у време наиласка другог таласа била је прилично јака, тако да су и губици били већи. Јапанци тада од 167 ангажованих авиона, губе 20, док је 65 авиона оштећено.

Губицима у авионима треба додати и губитак пет џепних подморница. Када је реч о губицима у људству, јапанске снаге су избројале 55 погинулих припадника.

Анализе

Војни утицај

На вишем нивоу, напад је донео Јапанцима одређене користи. Стратегијски циљ напада је био да омогуће Јапанцима време и простор за наставак освајања на југу. Међутим, гледајући јапанску морнарицу, у комбинацији са простором, где су они држали многа острва у централном Пацифику, поставља се питања да и би се америчка Пацифичка флота уопште ангажовала и какви би били ефекти евентуалног ангажовања. На више места у литератури се среће података да је изненадни јапански напад осакатио америчку Пацифичку флоту, што се не може сматрати истином. Носачи авиона нису били у луци, тако да ни један од њих није ни пштећен ни потопљен. Ова „оскаћена“ флота је са додатним јединицама из Атлантске флоте у периоду од фебруара до априла 1942. извела низ напада на јапанске положаје у централном Пацифику, а маја месеца, само пет месеци након напада на Перл Харбур – напала јапанске десантне снаге у Коралном мору, где јапанске снаге освајају победу, али на дуже стазе гледано и пораз. Само месец дана касније америчке снаге уништавају четири јапанска носача у бици код Мидвеја. Након Мидвеја, Јапанци више нису имали снаге за уништење Пацифичке флоте.

Корист коју је Перл Харбур донео Јапанцима била је практично бесмислена. У луци су уништили старе бојне бродове, који по својој концепцији нису могли бити ефикасно употребљени у модерном рату. Други светски рат на морима се иначе водио носачима авиона. Чак је и командант Пацифичке флоте својим новим бојним бродовима давао другоразредне задатке, јер их је сматрао превише рањивим, а били су преспори да би пловили уз носаче авиона. Њихови квалитети, пре свега ватрена моћ, долазе до изражаја приликом освајања острва.

Спасавање бојног брода USS Oklahoma, 19. марта 1943.

Можемо закључити да је напад на Перл Харбур на војничком плану донео врло мало. Пропуштена је прилика да се база уништи. Примарни циљеви су били бродови, а не складишта погонског горива и бродоремонтни капацитети базе.

Послужио је као повод за избијање рата Јапана и САД.

Уз напад на Перл Харбур везују се многе контроверзе, а које се све своде на то да су Американци имали све податке да ће Перл Харбур бити нападнут, а да ништа није учињено по питању одбране. Председнику САД је требао догађај који ће ујединити нацију и стати на страну председника који је заговарао улазак САД у Други светски рат, а што ће се десити одмах сутрадан након напада.

Операција Меркур – немачки десант на Крит

Крит је највеће грчко острво у источном Средоземљу: удаљено је око 100 км од грчког копна, 560 км од Кипра. 720 км од Италије и 800 км од Малте. Ово сиромашно острво претежно је испуњено планинама, од којих планина Ида достиже висину од 2 498 м. Комуникације су веома слабе –  једини бољи пут протеже се дуж северне обале, а од њега се према јужној обали може саобраћати само коњским стазама. На северној, доста развијеној, обали има неколико залива: Кисамос, Канеја, Суда, Армирос, Мирабело и Ситија. Поред Канеје, јединог већег пристаништа на овој обали, постоје и мања пристаништа: Ретимнон, Хераклион и Ситија. На јужној, кршевитој и сасвим слабо разуђеној обали, која је у конкретном случају била врло важна, има само једно мање пристаниште: Сфакион.

Према свом географском положају, острво Крит затвара прилазе Егејском мору. Пошто је врло погодно за поморске и ваздухопловне базе, оно има велики стратегијски значај као положај за обезбеђење Балкана с југа и као подесна база за надирање према Блиском и Средњем Истоку. Сем тога, оно је било погодно и као ваздухопловна база за бомбардовање извора нафте у Румунији. Због тога су Британци 4. новембра 1940, тј. непосредно после почетка рата између Грчке и Италије, заузели Крит, на његовој северној обали уредили аеродроме код Канеје, Ретимнона и Хераклиона и образовали поморску базу у Судском Заливу. Јачина британске посаде на острву у то време износила је око 3 500 људи, опремљених лаким наоружањем, с неколико посадних обалских батерија. Сем уређења аеродрома и поморских база, Британци нису изводили никакве фортификацијске радове на острву.

Немачке припреме

После освајања Грчке, Хитлер је одлучио да заузме и острво Крит, да би тиме осигурао ваздухопловне и поморске базе за акције против савезничке флоте на Средоземљу и да би се одатле могла вршити подршка операција у Либији. Сем тога, Крит је требало да послужи као база за будуће војне операције према Кипру и Блиском Истоку, а у исто време и за вршење политичког притиска на Турску и за ваздушну контролу над источним делом Средоземног Мора.

Немци су одлучили да Крит заузму ваздушним десантом, уз снажну подршку авијације која је господарила ваздухом, с тим да им поморски десант послужи само за дотур појачања и за снабдевање. У вези с тим, Хитлер је 25. априла 1941. издао директиву бр. 28 за операцију „Меркур“, којом је било предвиђено да 11. ваздухопловни корпус (7. падобранска и 5. ојачана брдска дивизија), спуштајући људство падобранима, једрилицама, транспортним авионима, изврши десант на Крит, с тим да заштиту из ваздуха и подршку предузме 8. ваздухопловни корпус. Нешто касније требало је извршити поморски десант оних јединица које се нису могле пребацити ваздухом. Сем тога планом је било предвиђено да и Италијани са Додеканеза изврше мањи поморски десант на североисточној обали Крита.

11. ваздухопловни корпус имао је 22 750 људи за десант: 750 људи (1 јуришни пук) требало је спустити једрилицама, 10 000 падобранима, 5 000 транспортним авионима, а 7 000 (2 000 падобранаца и 5 000 из 5. брдске дивизије) транспортовати морем. За извршење ваздушног десанта било је на располагању око 500 транспортних авиона и 70 – 80 једрилица са потребним бројем авиона за њихову вучу. 8. ваздухопловни корпус имао је у свом саставу 650 авиона (280 даљних бомбардера, 150 обрушавајућих бомбардера, 90 двомоторних ловаца, 90 једномоторних ловаца и 40 извиђачких авиона.

За извршење поморског десанта предвиђене су следеће јединице: две флотиле грчких моторних транспортних бродова, две флотиле грчких парних транспортних бродова, два италијанска разарача, 12 торпедних чамаца, известан број брзих чамаца и миноловаца.

Према плану требало је пре подне 20. маја 1941. извршити ваздушни десант на западном одсеку: Малеме – Канеја, с циљем да се заузме аеродром Малеме и одбрамбени положај око Канеје и Судског Залива, а по подне извршити ваздушни десант на централном сектору: Ретимнон – Хераклион, с циљем да се заузму тамошњи аеродроми. 8. ваздухопловни корпус требало је да пружи снажну подршку ваздушнодесантним снагама и да истовремено неутралише британску ПВО. Према томе, први задатак ваздушног десанта био је да се заузму аеродроми Малеме, Ретимнон и Хераклион, како би се на њих могли спуштати транспортни авиони, и поморска лука Суда, ради извршења поморског десанта (који је прва 2 дана требало вршити на отвореној обали, док се не очисте мине у луци Суда). Планом је било предвиђено да једна флотила ноћу 20/21. маја искрца десантне трупе на обали западно од Малемеа, а друга флотила – ноћу 21/22. маја на обали источхо од Хераклиона, с тим да свака од ових флотила транспортује по један батаљон из 5. брдске дивизије, тешко наоружање и средства за снабдевање. У међувремену италијанска флотила брзих чамаца имала је да форсира Судски Залив како би миноловци могли предузети његово чишћење. Италијански поморски десант требало је извршити у заливу Ситија. Поморске јединице имале су задатак да што пре успоставе саобраћај између копна и Крита ради пребацивања тешког наоружања, моторних возила и средстава за снабдевање.

Немци су од почетка маја прикупљали снаге и средства на изабраним местима у Грчкој и на неким острвима која су посели Италијани. Бомбардери и ловци били су концентрисани на аеродромима у јужној Грчкој (на Атици и на Пелопонезу), у италијанској бази на Родосу и на другим острвима у Егејском мору. Јединице су се вежбале у скакању с падобраном, у поступку поиединих група по спуштању на земљу, итд. Пре почетка операција, Немци су вршили стална извиђања да би утврдили распоред и јачину британских снага. Све немачке припреме за овај напад извршене су од 25. априла до 19. маја. 8. ваздухопловни корпус успешно је извршио припрему напада у времену од 13. – 19. маја, када је уништио или протерао британску авијацију. Пошто су британске батерије ПВО још увек дејствовале, Немци су одлучили да их 20. маја 1941. заузму спуштањем једрилица на положаје самих батерија.

Британске припреме

После евакуације британског експедиционог корпуса, број британских снага на Криту знатно се повећао, тако да је тамо пре почетка немачког напада било око 30 000 војника. Међутим, те снаге су биле слабо наоружане; без покретне артиљерије и моторних возила, а имале су само 9 тенкова и око 30 оклопних аутомобила и известан број непокретних тврђавских топова. Поред тога, оне су биле изложене непрекидним и разарајућим ваздушним нападима, тим пре што нису имале ловачке авијације, а ни довољно противавионских оруђа. Грци су на Криту имали око 11 000 необучених и недовољно наоружаних војника, који су били организовани у 11 батаљона. Према томе, укупно бројно стање британско-грчких јединица на Криту, под командом новозеландског генерала Фрајберга, износило ие око 41 000 људи.

Британска авијација је на Криту користила аеродроме Малеме, Ретимнон и Хераклион. Аеродром Ретимнон још није био потпуно завршен, тако да су се на њему у току операција у Грчкој налазиле само тренажне јединице наоружане застарелим материјалом. Од 20. – 24. априла на Крит су одступили остаци британске ловачке авијације, тако да је 9. маја на њему било 5 ловачких сквадрона са укупно 36 авиона, од којих многи нису били способни за операције. Међутим, због свакодневне употребе за заштиту конвоја и због губитака за време немачких напада на аеродроме, 19. маја је остало још само 4 авиона, који су овог дана евакуисани за Египат. За време немачких ваздушних напада на Крит (од 13. до 19. маја) британски бомбардери са аеродрома у Египту нападали су немачке аеродроме у Грчкој, али без већих резултата, због малог броја ангажованих авиона.

Британска морнарица је била ангажована евакуацијом трупа и материјала из Грчке у Египат, док су знатне снаге садејствовале операцијама у Африци. Поред тога, британска флота је морала да делује са ослонцем на базу у Александрији – удаљену 420 км од Крита. Она је имала задатак да онемогући немачки поморски десант на Крит и осигура снабдевање властитих снага. У том циљу је адмирал Канингем 15. маја поделио своју флоту на 4 ударне групе и доделио им следеће задатке:

  1. Групи „Ц“ (2 крстарице и 4 разарача) — да спречава десант у заливу Ситија;
  2. Групи „Д“ (2 крстарице и 4 разарача) — да онемогући десант на северној обали Крита, западно од Ретимнона;
  3. Групи „Б“ (2 крстарице и 2 разарача) — да напада немачке поморске снаге северозападно од Крита или да подржава Групу „Д“;
  4. Групи „А“ (2 бојна брода и 5 разарача), која се налазила западно од Крита — да обезбеђује рад група „Ц“, „Д“ и „Б“. У пристаништу Александрије налазили су се 2 бојна брода (Warspite и Valiant), 1 носач авиона (Formidable), 2 крстарице (Orion и Ajax) и око 15 разарача. Ове снаге образовале су резерву флоте, коју је требало покренути пре немачког искрцавања на острво

Наведене групе су вршиле ноћне акције у рејону Крита, а дању су се повлачиле даље на југ, да би избегле дејства немачке авијације. Једна подморница дејствовала је око острва Лимнос, један минополагач постављао је мине између острва Кефалиније и Лефкаса, док је 7 торпедних чамаца деловало из залива Суда. Поморско и ваздушно извиђање за потребе морнарице било је слабо.

У времену од 15. до 20. маја Група „Д“ је појачана са 2 крстарице, а Група „Ц“ добила је једну противавионску крстарицу; поред тога, образована је нова нападна Група „Е“ (1 противавионска крстарица и 3 разарача).

Крит је био подељен на следећа четири одбрамбена сектора:

  1. Хераклион сектор: 14. бригада са 5 британских и 3 грчка батаљона, 1 обалска и 2 ПА батерије и друге јединице, свега 8 024 војника;
  2. Ретимнон сектор: 19. бригада са 4 британска и 3 грчка батаљона и друге јединице, свега 6 730 војника;
  3. Суда сектор: поморска одбрана луке Суда, 4 британска батаљона (3 пешадијска и 1 командоса) и 1 грчки батаљон, 4 ПА батерије, 1 пук обалске артиљерије и друге јединице, свега 13 962 војника;
  4. Малеме сектор: новозеландска дивизија са 5. бригадом (4 батаљона), 10. бригадом (2 батаљона), 4 грчка батаљона, 2 ПА батерије и друге јединице, свега 10 492 војника.
  5. Резерва: 4. бригада (2 батаљона) на сектору Малеме и 1 батаљон на сектору Суда, свега 2 221 војника.

Ток операција

Ваздушни десант на Крит отпочео је 20. маја око 8 часова, после трочасовног снажног бомбардовања и митраљирања британских положаја и јединица. За извођење десанта Немци су образовали три ваздушнодесантне групе:

  1. Западна („Комет“) група — један јуришни пук (без 2 чете) и једна падобранска ПА митраљеска чета, са задатком да нападне и заузме аеродром Малеме;
  2. Централна („Марс“) група — две јуришне чете (из јуришног пука) и 3. падобрански пук, падобрански инжињеријски батаљон и делови падобранског митраљеског и ПА митраљеског батаљона, са задатком да нападне варош Канеју и трупе у заливу Суда, с тим да јој у нападу на овај залив садејствује и ваздушнодесантна група „Ретимнон“ (2. падобрански пук без 1 батаљона), која је такође улазила у састав „Марс“ групе и имала задатак да најпре заузме аеродром Ретимнон;
  3. Источна („Орион“) група — 1. падобрански пук и 1 батаљон 2. падобранског пука, са задатком да заузме аеродром и варош Хераклион

Ваздушнодесантни напад извршен је у 2 ешелона. Први ешелон, који су сачињавале групе „Комет“ и „Марс“, отпочео је напад 20. маја око 8 часова, док је други ешелон, који су образовале групе „Ретимнон“ и „Орион“ предузео напад истог дана око 16 часова.

Код Малеме и Канеје, у првом таласу, спустиле су се једрилице са јуришним одељењима ради неутралисања ПВО и везивања британских снага, а за њима је уследило масовно спуштање падобранаца ради ужег и ширег обухвата одређених циљева. Британска одбрана дала је јак отпор и нанела немачким једриличарима и падобранцима знатне губитке, тако да у току овог дана нису успели да заузму аеродром Малеме и варош Канеју, нити да се приближе заливу Суда, али су немачке ваздушнодесантне снаге ипак успеле да се прикупе и учврсте на земљишту око аеродрома Малеме и западно од Канеје.

Код Ретимнона и Хераклиона, у 16,15 часова, после снажног бомбардовања из ваздуха, падобранци су отпочели да се спуштају, али су претрпели знатне губитке, тако да нису успели да заузму ни аеродроме ни вароши Ретимнон и Хераклион.

Још немачких падобранаца се деантира на Крит, авионима Junkers 52, 20. мај 1941. Фотографисана од стране британског фотографа, ова фотографија је преправљана у сврху пропаганде, како би показала траг дима из оштећеног Ju 52. Неколико авиона овог типа јесте изгубљено услед противавионске ватре, али нити један није погођен у време настанка ове фотографије.

Иако су Немци у току првог дана успели да спусте око 8 000 људи и да се одрже на Криту, ипак је њихов положај био доста неповољан, јер нису освојили ниједан аеродром на који би се спуштали транспортни авиони са појачањима из 5. брдске дивизије, као што је то било предвиђено, тим пре што је у Грчкој било остало још врло мало једриличарских и падобранских јединица које би се, као појачање, могле спустити следећег дана. Даљи опстанак немачких ваздушнодесантних јединица на Криту био би знатно угрожен да су Британци извршили противнапад са 4. бригадом (из резерве), која је била недалеко од Канеје. Међутим, до тога није дошло, јер су Британци очекивали искрцавање с мора у рејону Судског Залива. У таквој ситуацији, Немци су изменили свој почетни план и донели одлуку да тежиште напада пренесу на аеродром Малеме, с тим да тамо, уз снажну подршку 8. ваздухопловног корпуса, ангажују све резерве падобранаца, како би се на том аеродрому могла по ешелонима спустити цела 5. брдска дивизија. Ако напад на аеродром Малеме не би успео у току 21. маја, онда је требало извршити поморски десант са 1 батаљоном 100. планинског пука.

Пошто су следећег јутра, 21. маја, у области Малемеа, спустили још неке заостале делове 7. падобранске дивизије, Немци су тако појачаним снагама, уз веома јаку подршку авијације, успели да заузму и аеродром и с. Малеме, које је бранио само један британски батаљон. Они су ускоро, транспортним авионима, спустили на аеродром још један планински батаљон, те су тако имали довољно снага да одбију евентуалне британске противнападе. Идућег дана околина аеродрома је очишћена, а пребацивање немачких брдских трупа је настављено. Британски противнапади нису дали резултате, јер није било ангажовано довољно снага, а немачки 3. падобрански пук, својом акцијом, везивао је британске снаге и резерве у области Канеје. За то време Британци су успели да снажним противнападима окруже и већим делом униште групу „Ретимнон“, док су сви покушаји групе „Орион“ да овлада аеродромом Хераклион остали без успеха.

Војници 5. брдске дивизије чекају на укрцај

Јединице одређене за извршење поморског десанта укрцале су се у Пиреју и 20. маја стигле до острва Милоса. Услед неповољне ситуације код ваздушнодесантних трупа на Криту, Немци су 21. маја по подне наредили да оба конвоја продуже покрет ка Криту ради извршења десанта. Британска флота је ноћу 21. маја, пресрела први конвој који је, од острва Милоса пловио ка Малемеу и потпуно га уништила, а 22. маја око 08,30 напала и други конвој и одбацила га назад у Грчку. Тако су немачке јединице на Криту биле лишене помоћи и тешког наоружања, који би требало да стигну поморским путем.

Британци су код Малемеа били принуђени да се, почев од 23. маја, под притиском Немаца и под снажним дејством њихове авијације, повлаче у правцу Канеје. А пошто британска авијација није могла да обезбеди ваздушну заштиту поморских операција у области Крита, то је адмирал Канингем одлучио да и ратну флоту повуче у Александрију. У току 25. и 26. маја Немци су постигли већи успех, тако да су Британци били принуђени да донесу одлуку о повлачењу. Под заштитом пристиглих појачања у Судском Заливу (око 2 батаљона), повлачење је отпочело ноћу 26/27. маја у 22,30 часова, према пристаништу Сфакион.

Пошто су до 27. маја очистили западни део Крита и заузели Канеју, Немци су наставили надирање према истоку дуж друма Канеја – Судски Залив – Ретимнон – Хераклион, с тим што су у исто време упутили део снага у правцу пристаништа Сфакион да спречава одступање британских јединица. Овог дана је председник британске владе одобрио евакуацију свих британских снага са Крита, с тим да она отпочне ноћу 28/29. маја.

28. маја британске снаге, које су се из Канеје и Суде повлачиле у правцу Сфакиона, водиле су жестоке борбе са немачким претходницама. Док су се британске јединице у Хераклиону припремале за укрцавање, дотле су јединице код Ретимнона, које још нису биле добиле наређење за евакуацију, продужиле борбу са знатно ојачаним немачким снагама, тако да су их тамо следећег дана окружиле немачке јединице које су стигле од правца Канеје и после два дана тешких борби заробиле или растуриле у правцу југа. Овога дана су се италијанске десантне снаге са Родоса (15 транспортних бродова са 2 685 војника, 205 коња и 13 лаких тенкова, уз пратњу 1 разарача, 4 торпиљарке и неколико брзих чамаца) искрцале без борбе у заливу Ситија, где су 30. маја ухватиле везу с немачким јединицама које су долазиле са запада.

Од ноћи 28/29. маја до 1. јуна Британци су евакуисали своје снаге у Александрију, под врло тешким условима. Приликом напада на 3 британске крстарице и 6 разарача, који су 29. маја вршили евакуацију јединица из Хераклиона, немачка авијација оштетила је 3 крстарице и потопила 2 разарача.

1. јуна Немци су потпуно освојили Крит и заробили све британске јединице које дотле нису успеле да се евакуишу. Овог дана је немачка авијација потопила пав крстарицу Calcutta која је штитила последњи конвој са Крита.

Злочин у Кондомарију

Закључак

Заузимањем Крита Немци су обезбедили врло важну базу за своје будуће операције на Блиском Истоку и за ваздухопловне акције против британских снага, авијације и морнарице у Северној Африци. С друге стране, Британци су изгубили не само важну стратегиjску базу на Средоземљу, са које су успешно могли да нападају бродове сила Осовине, него и политички престиж у Турској и на Блиском Истоку. У овим операциjама Немци су изгубили 6 580 људи (1 991 погинуо, 1 995 несталих и 2 594 рањена), а Британци 15 743 (1 751 погинуо, 1 738 рањених и 12 254 заробљена). Поред тога, британска флота је изгубила 3 крстарице и 6 разарача и оштећени су јој 2 бојна брода, 1 носач авиона, 6 крстарица и 7 разарача.

Енглески војници се предају немачким падобранцима

Немачке операције на Криту одликују се изненађењем, смелошћу и брзином. Успех је постигнут у првом реду зато што је немачка авијација имала велику надмоћност у ваздуху, што су се немачке добро обучене, наоружане и опремљене ваздушнодесантне и брдске трупе пожртвовано бориле и што је било обезбеђено садејство свих видова оружаних снага. Поред тога, у овој операцији је била успешно изведена организација командовања, јер су сви видови оружаних снага били под једном командом. Немачком успеху је знатно допринело и то што је британска флота, због изразито слабе ловачке авијације и противавионске артиљерије, била немоћна у борби с немачком авијацијом и што је британска одбрана Крита била веома слаба (недовољно снага, кордонски распоред, врло важан западни одсек Крита између залива Кисамос и Малеме није брањен, врло слаба ПАА и пт одбрана, слаба веза и отежано командовање, недостатак брзих резерви за извршење противнапада, слаба подршка авијације).

Британска ратна флота, и поред великих губитака, успешно је спречила немачки поморски десант, али није била у стању да изврши евакуацију свих британских јединица, тако да је знатан део заробљен.

Одавање почасти погинулим друговима

Напад Италије на Грчку

Обостране припреме, планови и снаге

После окупације Албаније, 7. априла 1939, Мусолини је изјављивао грчкој влади да ће поштовати независност и интегритет Грчке и да жели не само одржавање него и унапређивање срдачних односа између две земље.

Кад су Немци, у офанзивним операцијама од 10. маја до 4. јуна 1940, заузели Холандију, Белгију и северну Француску и код Денкерка избацили британску армију са европског континента, Мусолини је, сматрајући да се ближи крај рату, 10. јуна 1940. објавио рат Француској и Великој Британији и наредио својим снагама у северној Африци да што пре заузму Египат. Тада је Италија отпочела да мења своје држање и према Грчкој, оптужујући грчку владу (путем штампе, радија и разноврсне пропаганде) да предузима опсежне припреме ради освајања Албаније у коју убацује диверзантске групе ради стварања нереда; да је своје сувоземне и поморске базе уступила Великој Британији, итд.

У току јула и почетком августа 1940. италијанске претензије према Грчкој постајале су све одређеније, јер су грчкој влади све чешће постављани захтеви за територијалне уступке. Поред политичких припрема и пропагандне делатности, Италијани су предузели и војне припреме за агресију против Грчке. 12. августа Мусолини је позвао у Рим команданта италијанских трупа у Албанији, генерала Праску (Prasca), у циљу разматрања могућности напада на Грчку. Генерал Праска је сматрао да је акција могућа под условом да се ради брзо и да се офанзива из Албаније повеже са офанзивом у Либији, која би везала британске снаге на Блиском Истоку. Мусолини је напротив сматрао да би, из општих војних разлога, напад требало одложити до краја септембра 1940.

Утврђивање грчких јединица.

Међутим, Хитлер у то време није желео да се рат пренесе и на Балкан; штавише, после потапања грчке крстарице Heli од стране једне подморнице неутврђене народности, он је, 17. августа, преко Рибентропа, оштро упозорио Мусолинија да Немачка не би радо примила вест о нападу Италије на Грчку, јер је у то време било важније да се удружене немачке и италијанске снаге концентришу против Велике Британије. Због тога је Мусолини привремено обуставио припреме, али је његово агресивно држање према Грчкој утолико више расло, уколико су Немци у јесен 1940. повећавали свој утицај на Мађарску и Румунију. После састанка са Хитлером на Бренеру (4. октобра 1940.), Мусолини је, 15. октобра, на седници владе дефинитивно одлучио да нападне Грчку, и потом издао наређење да се за то изврше потребне припреме, а Хитлера је о томе обавестио тек у последњем моменту, када више није било могућности да се напад обустави.

Обострани распоред грчких и италијанских снага пред почетак непријатељстава

Италијански план за напад на Грчку предвиђао је офанзиву на фронту између Пинда и Јонског Мора, у циљу заузимања Епира и острва Керкире (Крф), а одбрану на фронту између Преспанског Језера и Пинда. Према неким подацима, после успешно завршеног првог задатка требало је проширити операције до Солуна и Атине и заузети острва Лефкас, Кефалонију и Закинтос. Офанзиву у Епиру изводиле би главне снаге у правцу Јанине, а помоћне снаге дуж приморске зоне, ради обухватног дејства и заузимања лука у Епиру, и правцем преко Мецовона, ради пресецања комуникација између Македоније и Епира. На сектору Корче предвиђена је активна одбрана у циљу спречавања евентуалног грчког офанзивног дејства у бок италијанских снага у Епиру. Острво Керкиру требало је заузети поморским десантом.

У другој половини 1940. налазило се у Албанији 3 пешадијске дивизије („Arezzo“, „Venezia“ и „Ferrara“), 1 планинска („Julia“) 1 оклопна дивизија („Centauro“), 1 гренадирски, 2 коњичка, 1 артиљеријски и 1 инжињеријски пук и остали мањи делови. Ове снаге су до почетка рата појачане још са 3 пешадијске дивизије („Parma“,  „Piemonte“, „Siena“). У Албанију је, и поред доста тешкоћа због слабог капацитета албанских пристаништа, пребачена знатна количина оружја, материјала, возила и стоке. Поред тога, тамо је требало организовати позадину: подићи магацине, болнице, радионице, итд, а и то је ишло тешко, услед недостатка друмова и железница. Такође није било лаких планинских кола за формирање комора. На многим секторима фронта, за саобраћај и везу с позадином и за обезбеђење снабдевања, морала се употребити само товарна стока, која се у Албанији тешко добијала. Осећала се оскудица и у ратној опреми при формирању батаљона Албанаца, који су имали да обављају позадинску службу и осигуравају границу према Југославији. Није било довољно ни материјала за подизање мостова преко брзих и валовитих албанских река. Уопште узев, италијанске припреме за операције против Грчке наишле су на знатне тешкоће и „нису изведене довољно пажљиво, што се показало већ на неколико дана после почетка напада“.

Италијани на маршу

Вођење операција против Грчке било је поверено команданту италијанских снага у Албанији, генералу Праски (Prasca), који је извршио груписање снага по следећем:

Офанзивну групу образовао је 25 корпус (четири дивизије и један здружени коњички одред), који је заузео следећи распоред:

  • 23. пешадијска дивизија („Ferrara“) и 13 оклопна дивизија („Centauro“), груписане на горњем току р. Виосе и Дриноса, на простору Пермети – Ђинокастра, ојачане тешком артиљеријом, имале су задатак да, као главна ударна група, изврше брз продор у правцу Јанине, заузму ово место и тиме одсеку грчке снаге у Епиру од оних у западној Македонији;
  • 51. пешадијска дивизија („Siena“), ојачана тешком артиљеријом, имала је задатак да са простора Делвина – Конисполи садејствује главној ударној групи обухватним нападом правцем Филиатес – Врусина – Јанина;
  • Здружени коњички одред (један гренадирски и два коњичка пука) имао је задатак да од Конисполија дејствује дуж обале Јонског Мора, заузме тамошње луке и осигура десни бок 25. корпуса;
  • 3. планинска дивизија („Julia“), груписана у пределу Лесковику – Ерсека, ојачана тешком артиљеријом, имала је задатак да овлада планинским масивима Пинда и обезбеди леви бок снага које ће надирати у правцу Јанине, и да заузимањем превоја Мецовона, осигура везу између снага на епирском и македонском сектору.

Одбрамбену групу образовао је 26. корпус (29. пешадијска дивизија „Piemonte“ и 49. пешадијска дивизија „Parma“), појачан тешком артиљеријом и извесним бројем лаких тенкова, са задатком да брани фронт Пинд – Преспанско Језеро и штити леви бок офанзивне групе.

Резерва (пешадијске дивизије „Arezzo“ и „Venezia“, из састава 26. корпуса) груписана делом у области Елбасана (Елбасани – Либражди – Лини), делом према југословенској граници, могла се брзо, многобројнијим камионима, пребацити на грчки фронт.

За извршење поморског десанта на острво Керкиру одређена је 47. пешадијска дивизија „Bari“ (која би се транспортовала у 4 конвоја) и 1 пук морнаричке пешадије. За подршку овог десанта предвиђена је једна специјална поморска ескадра (2 крстарице, 2 разарача, 3 торпиљарке, 4 торпедна чамца и 3 десантна брода).

Сем наведених снага, Италијани су на острвима Додеканеза имали око 25 000 војника, већи број топова, до 30 тенкова и 156 хидроавиона, а у Италији још доста мобилисаних јединица којима су могли појачати снаге у Албанији.

Италијанска авијација имала је задатак да подржава предвиђени напад и врши стратегијско бомбардовање грчке позадине (аеродрома, мобилизацијских центара, саобраћајних чворова итд). За ове операције било је предвиђено 347 авиона (193 авиона са база у Албанији и 154 авиона са база у јужној Италији).

Италијанска ратна морнарица добила је задатак да садејствује копненим снагама дуж обале Јонског Мора, да напада грчке поморске комуникације и да осигурава италијанске конвоје за превоз трупа и материјала који саобраћају између Италије и Албаније.

Тежећи да остане неутрална, ван европског сукоба, грчка влада је избегавала сваки поступак који би могао изгледати као изазивање; због тога је у почетку вршила само најнужније припреме ради заштите државне територије. У том циљу је мобилисала 8. и 9. пешадијску дивизију и 4. пешадијску бригаду и прикупила их у близини албанске границе; делимично је мобилисала 13. и 5. пешадијску дивизију (које су упућене у западну Тракију), као и гарнизон на острву Керкири (10. пешадијски пук и једна брдска батерија). Сем тога, извршене су и друге ратне припреме (упућивање активних официра према ратном распореду, позивање извесног броја резервних официра и обвезника на вежбу, организовање извесних штабова који не постоје у миру, осигурање комуникација; израђен је и план за прелаз индустрије на ратну производњу и извршен размештај и обезбеђење индустријских сировина).

Грчки Генералштаб је израдио план за рат с Италијом тек после уласка италијанских трупа у Албанију у 1939. години. Грчка се могла поуздати само у властите снаге, јер је помоћ са стране била врло неизвесна; државе Балканског пакта нису биле обавезне да помогну Грчкој у рату с Италијом, а Турска јој је имала притећи у помоћ само у случају да Бугарска изврши напад према заједничкој грчко-турској граници; Француска и Велика Британија нису примиле никакве конкретне обавезе у вези гаранција, које су 13. априла 1939. дале Грчкој.

Ратним планом била је предвиђена дефанзива на два фронта: према Бугарској и према Албанији. У том циљу Грчка би мобилисала 15 пешадијских и 1 коњичку дивизију и 4 пешадијске бригаде; према Бугарској би концентрисала 6 пешадијских дивизија и 1 пешадијску бригаду, а према Албанији – 8 пешадијских дивизија и 2 пешадијске бригаде, док би у резерви Врховне команде остале 1 пешадијска и 1 коњичка дивизија и 1 пешадијска бригада. Мобилизацију, концентрацију и стратегијски развој трупа требало је извршити према Бугарској за 15 дана, а према Албанији за 28 дана, под претпоставком да италијанска авијација у јачој мери не омета покрете трупа.

Груписање снага и организација командовања били су овако предвиђени:

  • Западномакедонска армија, састава: 3. корпус (10. и 11. пешадијска дивизија и 4. пешадијска бригада) и 2. корпус (1. и 9. пешадијска дивизија и 5. пешадијска бригада), имала је да поседне западномакедонски сектор од југословенске границе до планине Смоликас (искључно) са задатком да спречава надирање италијанских трупа правцем Корча – Лерин – Солун;
  • 8. пешадијска дивизија имала се груписати на епирском сектору, од планине Смоликас (закључно) до Јонског Мора, са задатком да успорава надирање италијанских трупа у Епиру и да по сваку цену заштити путеве који преко Мецовона воде у Тесалију и преко Анфилохије у Етолију и Акарнанију;
  • 1. корпус (2, 3. и 4. пешадијска дивизија), прикупљен у Солуну и централној Македонији, служио би као резерва према Албанији;
  • 5. корпус (12. и 13. пешадијска дивизија), на западнотракијском сектору, од турске границе до линије Лагоски Залив – Кристали, имао је задатак да успорава надирање бугарских трупа и да штити мостобран код Александроуполиса;
  • Кавалска армија, на источномакедонском сектору, од западне границе западнотракијског сектора до Вардара, са 4. корпусом (7. и 14. пешадијска дивизија и 16. пешадијска бригада) на десном и Групом дивизија (6. и 17. пешадијска дивизија) на левом крилу, требало је да успорава надирање Бугара и да брани утврђену Метаксасову линију;
  • 5. пешадијска и Коњичка дивизија и 3. пешадијска бригада у резерви Врховне команде у пределу Солуна.

Као што се види, почетни операцијски план био је заснован на претпоставци да ће и Бугарска извршити напад. Међутим, касније, када се уверила да ће Бугарска остати неутрална, грчка Врховна команда је изменила план и одлучила да ослаби снаге на бугарском фронту и појача снаге на фронту према Албанији, како би омогућила извођење офанзиве против Италијана. Та офанзива би се предузела тек после завршетка концентрације грчких снага на албанском војишту, с циљем да се најпре заузме висораван Корче, а потом да се главни удар изврши општим правцем Јанина – Валона ради набацивања Италијана на море и заузећа важних албанских пристаништа. Пре офанзиве требало је што више истрошити италијанске снаге у граничним борбама, с тим да се одсудна битка прими на првој линији одбране („ИБ-а“): с. Штрково – пл. Варба (к. 1750) – с. Крчишта (к. 1081) – пл. Грамос (к. 2398) – пл. Смоликас (к. 2637) – Елеја – р. Каламас. Ако се концентрација снага на албанском војишту не би завршила за предвиђено време, или ако би италијанске снаге заузеле ову линију пре почетка офанзиве, планом је било предвиђено да се битка прими са наслоном на другу линију одбране („ИБ“): Кајмакчалан – пл. Кара Камен – окука р. Бистрице – р. Венетикос – Мецовон – р. Арахтос. Обе ове линије биле су делимично утврђене објектима пољске фортификације и снабдевене средствима за одржавање везе и саобраћаја.

Уочи италијанског напада, прикупљене грчке снаге на албанском војишту имале су следећи распоред:

  • у западној Македонији, на положајима „ИБ-а“, од Преспанског језера до пл. Грамоса (закључно), налазиле су се ојачана 9. пешадијска дивизија и 4 пешадијска бригада, а на одсеку пл. Пинда (од Грамоса до Смоликаса) Пиндски одред од 3 батаљона и 1 батерије, све под командом Западномакедонске армије, чији је штаб оформљен још пре мобилизације;
  • у Епиру, од пл. Смоликас (закључно) до Јонског Мора, такође на положајима „ИБ-а“, била је 8 пешадијска дивизија, ојачана 3 пешадијском бригадом, брдском и тешком артиљеријом, док су се 1 батаљон и 1 пољска батерија налазили код Превезе у циљу заштите од евентуалног напада с мора;
  • иза линије положаја „ИБ-а“, у другом ешелону, налазила су се 3 пешадијска батаљона смањеног састава у пределу Островских Кланаца; 1 батаљон с 1 брдском батеријом у рејону Мецовона; 1 батаљон и 1 брдска батерија код Елефтерохорија; 1 пешадијски пук и 2 батерије у пределу Каламбаке и 1 пешадијски пук у покрету из Акарнаније према Епиру.

Грчко ваздухопловство (156 авиона: 44 ловца, 46 бомбардера и 66 за извиђање и везу – од којих око 50 застарелог типа) имало је задатак да подржава копнене снаге.

Грчка ратна морнарица (1 стари бојни брод, 1 стара крстарица, 9 разарача, 8 торпиљарки и 6 подморница) добила је задатак да површинским јединицама штити саобраћај између Египта и Грчке, а подморницама да напада италијанске поморске комуникације.

Утврђивање фронта према Албанији отпочело је у лето 1939. и до италијанског напада израђени су на граници у северозападној Македонији пољски објекти и неколико бетонских заклона за артиљерију, док су линија „ИБ“ и извесне тачке у међупросторима такође ојачане пољским објектима; у Епиру, код града Елеје, такође су израђени неки објекти (митраљеска гнезда или топовски заклони са жичаним и пт препрекама).

Иако је имала иницијативу и могућност да по својој вољи искористи време за припреме и да одреди почетак своје агресије, Италија се ипак није довољно припремила, нити је правилно проценила отпор на који ће наићи. Она је потцењивала вредност грчке војске па је уочи напада груписала само двапут надмоћније снаге које нису биле довољне за брзо освајање Епира и за надирање ка Атини, тим пре што су и мање грчке снаге могле да пруже дужи и јачи отпор на планинском, слабо комуникативном и клисурастом земљишту. Сем тога, и почетно груписање италијанских снага није било целисходно, јер су дивизије биле кордонски распоређене дуж читавог фронта, тако да се главни удар имао извести само половином расположивих снага.

Пошто је у својим припремама била знатно ограничена политичким обзирима, Грчка није могла благовремено да изврши мобилизацију и да на почетку рата употреби све своје снаге, тако да је почетак италијанске агресије дочекала само с најнужнијим снагама на албанском фронту.

Начин груписања грчких снага на албанском фронту, при чему је дата предност западномакедонском сектору, био је целисходан, јер је требало заштитити правац Корча – Лерин – Солун, којим би Италијани могли избити на Егејско Море и одсећи централну Македонију и западну Тракију од јужне Грчке. Предвиђена јачина резерве за ово војиште била је целисходно одмерена, само ју је, с обзиром на планинско земљиште и слабу комуникативност, требало груписати ближе фронту и то на линији Лерин – Гревена, а не у области Солуна.

Извршена измена у грчком почетном плану и одлука да се на бугарском фронту остане у одбрани са смањеним снагама, а да се албански фронт појача и на њему предузме офанзива одговарале су ситуацији. Избор правца главног удара био је такође целисходан, јер би губитком Влоне и Саранде Италијанима остало само драчко пристаниште, тако да би било знатно отежано довлачење појачања и снабдевање трупа у Албанији.

Ток операција

Италијанска офанзива од 28. октобра до 14. новембра

Пошто је Грчка одбила ултиматум, којим је Италија тражила да јој се уступе извесне стратегијске базе, италијанске трупе су 28. октобра 1940. предузеле напад на Грчку на целом албанско-грчком фронту. Напад је отпочео у 05,30 часова, уз садејство италијанске авијације, која је, поред снажне интервенције на фронту, вршила стратегијско бомбардовање грчких комуникација, мобилизацијских центара, саобраћајних чворова, аеродрома итд. Главни удар, општим правцем Елеја – Јанина, извршиле су пешадијска дивизија „Ferrara“ и оклопна дивизија „Centauro“, ојачане албанским батаљонима и батаљонима црних кошуља и тешком артиљеријом и авијацијом, док је 51. пешадијска дивизија „Siena“, ојачана 1 пуком гренадира, 1 коњичким пуком, батаљонима Албанаца и црних кошуља, тешком артиљеријом и авијацијом, извршила помоћни напад правцем Конисполи – Филиатес. На одсеку пл. Пинда, између пл. Грамоса и Конице, напад је извршила планинска дивизија „Julia“ општим правцем ка Мецовону, одржавајући везу између италијанских снага на правцу западне Македоније и Епира. На западномакедонском сектору, дивизије „Piemonte“ и „Parma“ вршиле су само мање нападе и чаркања са грчким снагама дуж граничног фронта.

Италијанска офанзива и грчки противнапади, од 28. октобра до 13. новембра 1940.

Грчка влада је одмах наредила општу мобилизацију своје војске, а грчке јединице на фронту добиле су наређење да задрже и одбију италијанску агресију.

У току 28. октобра италијанске снаге у области Епира успеле су да потисну грчке заштитне делове, који су се под борбом и у реду повлачили ка положајима на првој линији одбране („ИБ-а“) изузев на одсеку пл. Пинда, где су снаге Пиндског одреда без борбе напустиле своје положаје, тако да је планинска дивизија „Julia“ још истога дана успела да дубоко продре у правцу изворног дела р. Виосе. Надирући даље у област Епира, италијанске јединице су 29. октобра стигле испред грчких положаја Елеја – р. Каламас (које су браниле 8. пешадијска дивизија и 3. пешадиска бригада), где су застале ради извиђања и организовања даљег напада, иако су, према операцијском плану, имале задатак да што пре наступају ка Јанини ради освајања Епира и искоришћавања почетне кризе код Грка. За то време су италијанске снаге на одсеку Пинда наставиле наступање између пл. Грамоса и пл. Гуре к. 2466 (Камила). Услед повлачења заштитница Пиндског одреда, деснокрилне јединице 8. дивизије, које су имале да затворе пролазе између Гуре и Смоликаса, морале су се повући из рејона Конице на јужну обалу р. Виосе, где су их прихватиле и појачале јединице из Мецовона (1 батаљон и 1 батерија) с којима су образовале Војушки одред. Штитећи свој леви бок на Пинду, италијанске снаге су 29, 30. и 31. октобра продужиле надирање на целој зони између планина Грамоса и Гуре. 31. октобра кренули су из Италије десантни конвоји, намењени за искрцавање на Керкиру, али је 1. новембра ова десантна операција обустављена и трупе искрцане у Валони, а потом ангажоване за појачање италијанских снага на грчком фронту.

Грчки војник на заробљеној италијанској танкети

После завршених припрема, Италијани су почетком новембра наставили напад на фронту од пл. Грамоса до Јонског Мора. Снаге на правцу главног удара постигле су известан успех и заузеле Коницу, али нису могле да пробију главне грчке положаје. На помоћном правцу Конисполи – Филиатес ојачана дивизија „Siena“, пошто је одбацила грчки одред од три батаљона и две батерије, избила је у висину места Парамитија, на левој обали р. Каламаса.

Пошто је проценила да грчким снагама прети главна опасност од италијанских снага у области пл. Пинда, на простору где се Епир повезује са западном Македонијом, грчка Врховна команда је донела одлуку да на сектору Пинда пређе у напад са већ прикупљеним снагама, с циљем да најпре заустави италијанско напредовање и спречи проширење створеног џепа, а затим и да га смањи узастопним нападима. У међувремену је трупама у Епиру упућена као појачање 2. пешадијска дивизија, те је на тај начин и на том правцу формиран 1 корпус, који је такође добио задатак да упорном одбраном спречи даље надирање италијанских снага. У пределу северно од Грамоса требало је предузети офанзиву из северозападне Македоније у циљу диверзије и олакшања ситуације грчких трупа у Епиру и на Пинду. За напад су били одређени 2. и 3. корпус, и то: 2. корпус (1. пд, 5. пбр и 1. кбр) за извршење главног удара, општим правцем Лепчишта (Неаполис) – Керасовон – Коница, на бок и комуникације италијанских снага које наступају горњим током Виосе ка Мецовону, а 3. корпус (10. и 11. пд и 4. пбр) за извођење помоћног напада северно од Грамоса (узимајући под своју команду и 9.пд 2. корпуса) ради заузећа висова на албанској територији, који би послужили као ослонац за офанзиву у правцу Мораве и Корче. Истовремено је Коњичка дивизија (која је дотле стајала на расположењу Врховне команде), са 1 пешадијским пуком и 1 батеријом, хитно упућена у рејон Мецовона да заштити правац Јанина – Каламбака, и да нападне општим правцем Мецовон – Коница, с тим да одржава везу између снага 1. и 2. корпуса и да садејствује 2. корпусу у нападу на Коницу.

Мајка испраћа сина у рат

Грчке снаге су 3. новембра отпочеле концентричне нападе у области Пинда. Пошто се напад 2. корпуса успешно развијао, Грци су до 13. новембра одбацили италијанске трупе са своје територије и избили на гранични фронт Ерсека – Лесковику. Међутим, на правцу Конице грчко надирање су зауставила италијанска појачања, која су хитно пребачена на одсек дивизије „Julia“, као и дивизија „Bari“, која је првобитно имала задатак да освоји острво Керкиру (Крф). У међувремену, у северозападној Македонији, после успешног напада, 3. корпус је до 5. новембра овладао висовима који доминирају источним делом горњег тока р. Деволи, тако да су и овде Италијани били приморани да убацују нове снаге, најпре 19. пешадијску дивизију „Venezia“, а нешто доцније и 4. берсаљерски пук.

На тај начин, Грци су до половине новембра, успели делом да поврате изгубљене положаје и да створе погодну операцијску основу за предузимање офанзиве чим заврше концентрацију снага на албанском фронту. За то време су трупе на сектору Епира успешно браниле своје положаје, које су Италијани стално нападали, нарочито тенковима и слабим пешадијским снагама, уз непрекидну јаку подршку артиљерије и авијације. Италијани нису могли напредовати даље од Конице и Парамитија, а у времену од 11. до 13. новембра Грци су их противнападима делимично одбацили са истакнутих положаја. Међутим, услед исцрпљености ангажованих снага с једне и друге стране, стање на фронту остало је непромењено све до половине новембра.

Грчка Врховна команда је одлучила да с бугарског фронта пребаци на албанско војиште 13. и 17. пешадијску дивизију и 16. пешадијску бригаду, као и новомобилисане јединице и јединице из резерве. Затим су тамо упућене још три пешадијске дивизије (2, 3. и 4.). Трупе су пристизале на албански фронт успешно и по плану, пошто им италијанска стратегијска авијација није нанела веће губитке. Половином новембра Грци су према Албанији имали 11 пешадијских и једну коњичку дивизију и 3 пешадијске бригаде, од којих су неке биле у току прикупљања, док је 5. пешадијска дивизија била тек у покрету. После реорганизације командовања, распоред грчких снага био је следећи:

  • У северозападној Македонији била је Западномакедонска армија: 3. корпус (9, 10, 11. и 15. дивизија) на простору изворног дела р. Деволија, 2. корпус (1. пешадијска дивизија и 5. пешадијска и једна коњичка бригада) у пределу Пинда и 13. пешадијска дивизија у армијској резерви;
  • на простору Епира – 1. корпус (2. и 8. пешадијска и 1. коњичка дивизија и 3. пешадијска бригада);
  • у стратегијској резерви за албанско војиште – 4. пешадијска дивизија и 16. пешадијска бригада на простору Трикала – Каламбака, 3. пешадијска дивизија у прикупљању код Арте и 17. пешадијска дивизија у рејону Кожани.

И Италијани су до половине новембра, пребацивањем нових дивизија из Италије, појачали своје снаге и извршили реорганизацију командовања. Тако је, под командом генерала Содуа (Soddu) образована Албанска група армија, састава:

  • 9. армија (генерал Верчелино), од четири дивизије („Piemonte“, „Parma“, „Venezia“, „Arezzo“), на сектору од југословенске границе до р. Осуми;
  • 11. армија (генерал Ђелосо), од пет дивизија („Ferrara“, „Bari“, „Siena“, „Julia“, „Centauro“), на сектору од р. Осуми до Јонског Мора.

Из изнетог тока операција могло се видети, да италијанско руководство није правилно искористило слабости грчких снага у почетној фази, јер је са своје стране ангажовало такође недовољне снаге (свега шест дивизија у 1. ешелону). Услед тога, почетни удари италијанских снага, мада ојачаних албанским јединицама и батаљонима црних кошуља, нису дали очекиване резултате. Ангажовање 1. и 4. берсаљерског и 6. коњичког пука, као и 101. митраљеског батаљона, који су у ово време убачени у борбу, није могло изразити повољнији утицај на ситуацију. Исто тако, касније упућивање још двеју дивизија („Bari“ и „Venezia“) није дало веће резултате, првенствено због почесног ангажовања, тако да су оне једва успеле да задрже грчко надирање. На овај начин су Италијани, већ у самом почетку рата, изгубили иницијативу у операцијама, услед чега намеравани брзи продор кроз Епир није могао успети.

Смисао за хумор у тешким временима.

На другој страни, грчка Врховна команда је благовремено уочила опасност која је претила од италијанске дивизије „Julia“ на споју Западномакедонске армије и Епирске групе и, поправљајући ситуацију нападом, одмах узела иницијативу у своје руке. Тако је грчка војска, бројно слабија – свега 4 пешадијске дивизије (8, 9, 10. и 11.), једна коњичка дивизија и две пешадијске бригаде (3. и 5.) – недовољно опремљена, без средстава за одбрану од тенкова и авиона, и изложена знатним тешкоћама у снабдевању храном и муницијом, успела да задржи почетно надирање бројно јаче италијанске војске, која је располагала знатно јачом техником. При томе је успешно користила планинско земљиште, нарочито у Епиру, где су једна пешадијска дивизија и једна пешадијска бригада, на фронту од око 80 км, зауставиле италијанске трупе које су у свом саставу имале и оклопне јединице.

Грчка противофанзива и стабилизација фронта од 14. новембра 1940. – 25. марта 1941.

У тежњи да искористи задобијену иницијативу и повољну ситуацију на фронту, грчка Врховна команда је одлучила да отпочне офанзиву не чекајући на пристизање свих дивизија које су биле одређене за албанско војиште. Циљ ове офанзиве, која је имала отпочети 14. новембра, био је да се агресор потуче и избаци са националне територије и да се пресече рокадни друм Корча – Ерсека – Лесковику. Док је 3. корпус Западномакедонске армије имао задатак да изврши главни удар правцем пл. Морава – Корча, да заузме Корчу и висораван на којој се она налази и да пресече друм Подградеци – Корча, дотле је 2. корпус ове армије, нападајући истовремено десним крилом у правцу Ерсеке, а левим у правцу Лесковикуа, требало да садејствује 3. и 1. корпусу да овлада друмом Корча – Ерсека – Лесковику. На епирском сектору 1. корпус је имао задатак да напада на целом фронту од Смоликаса до мора, са тежиштем на правцу Јанина – Ђинокастра ради везивања италијанских снага. Касније, офанзива се имала развити према Бератију и Влони, са наслоном на корчанску висораван, која би послужила као маневарски стожер.

3. корпус (9, 10, 11. и 15. пд) отпочео је напад с три дивизије у првој линији на сектору од Преспанског Језера до пл. Грамоса. На масиву Мораве, који Корчу штити са истока, Италијани су имали јако утврђене положаје, тако да су грчке главне снаге (10. и 9. пд) нападале јужним делом ове планине, преко кланца Дарве, зато што су у том подручју били тежи услови за употребу италијанских тенкова, док је 15. пешадијска дивизија нападала на северни одсек: северни део пл. Морава – Суха Гора (пл. Иван), правцем Билишти – Цангој. У току првог дана офанзиве, и поред јаког отпора јединица 26. италијанског корпуса и велике активности њихове авијације, грчке снаге су успеле да на целом одсеку овладају предњим положајима и да дођу у додир са италијанским снагама на главним положајима.

Следећих дана развиле су се жестоке борбе јужно и северно од кланца Дарве и на Морави. Италијани су извели више противнапада јединицама 9. армије, с наслоном на своје утврђене положаје на Морави, а 17. новембра су и појачали својо снаге новопристиглом 53. пешадијском дивизијом „Arezzo“, тако да су сада положај Морава – Суха Гора браниле четири дивизије („Piemonte“, „Parma“, „Venezia“ и „Arezzo“). Са своје стране, Грци су појачали 3. корпус 11. пешадијском дивизијом (између 9. и 10. пд) и 13. пешадијском дивизијом (северно од 9. пд), тако да су на овом одсеку имали укупно 5 дивизија. Ради лакшег командовања, 10. и 11. дивизија су 19. новембра образовале Групу „К“, док су 9, 13. и 15. дивизија остале у саставу 3. корпуса. Ово појачање је омогућило да се прошири продор и да се овога дана заузме кланац Дарве, а 21. новембра и цео масив Мораве. Иако су Италијани у међувремену појачали своје снаге и планинском дивизијом „Tridentina“, ипак нису успели да задрже надирање Грка, који су 22. новембра заузели планину Суха Гора и Корчу, док је главнина италијанских снага оступила према Подградецију.

Грчка противофанзива и стабилизација фронта, од 14. новембра 1940. до 25. марта 1941.

2. корпус (1. пд, 5. пбр и 1. кбр), нападајући на сектору Грамос – Смоликас, надирао је десним крилом ка Ерсеки, садејствујући истовремено нападу 3. корпуса, односно Групе „К“, док је лево крило нападало у правцу Лесковикуа, изводећи комбиновани напад са деснокрилним трупама (Коњичка дивизија) епирског сектора према Коници. Комбинованим нападом 2. корпуса и Коњичке дивизије Грци су 16. новембра ослободили Коницу, а до 21. новембра савладали су отпор Италијана (дивизије „Julia“ и „Bari“), прешли границу између пл. Грамоса и р. Виосе и заузели Ерсеку и Борову. До 22. новембра левокрилне снаге 2. корпуса савладале су отпор Италијана и у долини р. Виосе и тога дана заузеле Лесковику.

1. корпус (2. и 8. пд, Коњичка дивизија и 3. пбр), на сектору од Смоликаса до мора, у почетку није могао постићи успех, јер му још нису биле пристигле све јединице. Међутим, његово десно крило – када је пристигла 2. пешадијска дивизија, која је извршила усиљени марш од око 200 км од Каламбаке до фронта – успело је да савлада отпор Италијана (дивизија „Ferrara“ и „Centauro“) на одсеку Елеја (јужно од р. Виосе), тако да су грчке снаге до 22. новембра избиле на албанску границу. Једновремено су и левокрилни делови 1. корпуса одбацили Италијане (пд „Siena“ и коњички одред) преко р. Каламаса, заузели Парапотамос и Филиатес и под борбом избили на границу.

Између 14. и 22. новембра у распореду грчких трупа учињене су следеће измене: 3. пд прешла је из Арте у Јанину, 4. пд кренула је из Каламбаке за Епир, 17. пд прешла је из Кожана у рејон Костура (Касторија), 16. пбр прешла је из Каламбаке у предео Гревена, а 5. пд дошла је из Солуна у предео Кајљари (Птолемаиса); тако су на албанском фронту Грци имали 12 пешадијских дивизија, 1 коњичку дивизију и 3 пешадијске бригаде, од којих је ангажовано у борби само 8 пешадијских и 1 коњичка дивизија и 2 пешадијске бригаде. У исто време су и Италијани појачали своје снаге с 2 дивизије („Arezzo“ и „Tridentina“) и 2. берсаљерским пуком, тако да су укупно имали 10 дивизија (7 пешадијских, 2 планинске и 1 оклопну), 1 гренадирски пук, 3 берсаљерска пука, 1 коњички пук, 1 митраљески батаљон и известан број батаљона Албанаца и црних кошуља.

На тај начин, Грци су у првој етапи своје офанзиве, упркос италијанској надмоћности у ваздуху и великој надмоћности у тенковима (Италијани су ангажовали око 200 тенкова, док Грци нису имали ниједан тенк, а врло мало пт оруђа), успешно извршили свој задатак: ослободили су националну територију и заузели важну раскрсницу Корчу и друм Корча – Лесковику. Зато је грчка Врховна команда донела одлуку да продужи офанзиву. Она је у том циљу извршила ново груписање снага у три оперативне групе, непосредно под својом командом.

Деснокрилна оперативна група (3. корпус и Група „К“), од 5 пешадијских дивизија (9, 10, 11, 13. и 15.), на фронту Преспанско Језеро – пл. Островица, имала је задатак да дубоко продире на север и запад, да овлада положајима западно од Корче и да послужи као стожер маневра осталих снага.

Средња оперативна група (2. корпус), од 1 пешадијске дивизије, 5 пешадијске и једне коњичке бригаде, имала је задатак да са одсека пл. Островица (искључно) – р. Виоса надире општим правцем Лесковику – Берати, с тим да тесно садејствује са Деснокрилном и Левокрилном оперативном групом.

Левокрилна оперативна група (1. корпус), од 3 пешадијске дивизије (2, 3. и 8.), Коњичке дивизије и једне коњичке бригаде, на фронту р. Виоса – Јонско Море, добила је задатак да надире општим правцем Ђинокастра – Тепелена – Влона.

Општа резерва (3 пешадијске дивизије и 1 пешадијска бригада) била је подељена по групама: 17. пд код Билишта, 5. пд код Костура, 4. пд код Јанине и 16. пбр у околини Кајљарија.

Деснокрилна оперативна група, са три дивизије (13, 9. и 10.) у првој линији, извршила је главни напад 22. новембра правцем Корча – Подградеци, а помоћни долином р. Деволи. Иако је на правцу главног напада (13. и 9. дивизија) наишла на јак отпор новопридошле италијанске 48. пешадијске дивизије „Taro“, ипак је успела да је одбаци према западу и северозападу и да 24. новембра овлада линијом с. Пишкупија – с. Чемова (Грабовица). За то време је 10. пешадијска дивизија успешно надирала на правцу р. Деволи и заузела Воскопоју на северним падинама пл. Островице. Тиме је Деснокрилна оперативна група до 26. новембра осигурала путеве с обе стране Маличитског Језера и прелазе западно од Корчанске Висоравни.

У даљем надирању, дивизије Деснокрилне оперативне групе су наишле на јак отпор 5 италијанских дивизија („Venezia“, „Parma“, „Tridentina“, „Arezzo“ и „Taro“) на јако утврђеним висовима јужно од Подградеција, на источним падинама пл. Мокре (Камија) и на огранцима масива Островице. Настале су огорчене борбе, нарочито у пределу Подградеција, где су Италијани, уз подршку знатног броја тенкова и авиона, безуспешно покушали да зауставе грчко надирање, пошто су Грци, обиласком с југа (кроз планинско земљиште) и увођењем 17. пд из резерве (која је сменила 13. пд), успели да савладају њихов отпор и да 4. децембра заузму Подградеци и висове западно од њега. Грчке јединице су до 8. децембра овладале северно од р. Деволи италијанским положајем на масиву Мокре, у висини с. Моглице, док је 10. пешадијска дивизија, надирајући јужно од р. Деволи, успела да овлада пределом Островице и да долином р. Деволи продре све до с. Моглице, где се завршавао колски пут. Важна раскрсница Корча и њена висораван тиме су биле осигуране од италијанских напада са севера, северозапада и запада.

Средња оперативна група предузела је надирање у зони између пл. Островице и р. Виосе, али је наишла на врло јак италијански отпор; због тога је доцније појачана са 2. пешадијском и Коњичком дивизијом из Левокрилне оперативне групе. После жестоких борби у долини Виосе, у којима су, у пределу Фрасери. учествовали и италијански тенкови, и ова група је, упркос снажној одбрани италијанских дивизија, ојачаних јединицама црних кошуља. митраљеским батаљонима и јединицама из придошлих дивизија (5. плд „Pusteria“ и 37. пешадијска „Modena“), успела да 5. децембра заузме Пермети и планински предео Фрасери. чиме је било довољно осигурано несметано коришћење друма Корча – Ерсека – Лесковику.

Надирући десним крилом у правцу Ђинокастре, Левокрилна оперативна група је наишла на врло јак отпор на положајима код Какавије, јер су Италијани, благодарећи појачањима (2 пешадијска и 1 коњички пук и батаљони црних кошуља) и снажној подршци авијације, успели да зауставе њено напредовањ е. Пошто су грчке јединице биле принуђене да врше обиласке планинским стазама, то је и њихово наступање било успорено. Тек када је, 4. децембра, 3. пешадијска дивизија обишла Какавију с југа, а 2. пешадијска дивизија овладала долином р. Луми Сухес на северу, грчке трупе су убрзале напредовање, тако да су 8. децембра заузеле Ђинокастру. За то време је крајње лево крило ове групе, упркос јаком отпору, успело да одбаци делове италијанске дивизије „Сијена“ са граничног фронта, да 6. децембра заузме пристаниште Саранду (Санти Каранти) и да следећег дана избије северно од пута Делвина – Јергуцати. На тај начин Грци су до 8. децембра обезбедили комуникацију Саранда – Делвина – Какавија.

Као што се види, Грци су у другој етапи од 22. новембра до 8. децембра, у потпуности постигли постављене циљеве (осигурање Корчанске Висоравни и попречне комуникације Корча – Лесковику – Каловрис, као и друма Саранда – Делвина – Какавија). Због тога је Врховна команда одлучила да и даље продужи напад ради заузимања Келцире (Клисуре) и Тепелене, важних саобраћајних раскрсница у долини р. Виосе. Према општој замисли, било је предвиђено да Средња и Левокрилна оперативна група, свака у својој зони дејства, надиру општим правцем ка Влони, док би Деснокрилна оперативна група служила као стожер читавог борбеног поретка.

Средња оперативна група (2. корпус са 1, 11. и 15. пд и 5. пбр), груписана између пл. Островице и р. Виосе, имала је задатак да обухватним маневром са севера заузме Келциру и масив северно од Келцире и Тепелене, штитећи стално свој десни бок у правцу Бератија и одржавајући везу са Деснокрилном оперативном групом. Левокрилна оперативна група (1 корпус са 2, 4. и 3. пд) груписана на фронту између р. Виосе и мора, имала је да заузме Тепелену и да отвори пут у долини р. Сушице, док би Деснокрилна оперативна група (Западномакедонска армија са 3. и 5 корпусом: 9, 10, 13. и 17. пд), груписана између Охридског Језера и пл. Островице, имала да послужи као стожер маневра, да осигура Корчанску Висораван и да штити десни бок Средње оперативне групе од евентуалних италијанских напада из долина р. Деволи и р. Томорезес (Томорице). Општу резерву образовале су следеће снаге: 8. пд, 3. пбр и Теспротиски одред у пределу северозападно од места Елеја и око Делвина, Коњичка дивизија, ојачана Коњичком бригадом, јужно од Конице, 5. пд јужно од Корче и 16. пбр у рејону Кајљарија.

На правцу дејства Деснокрилне оперативне групе, на одсеку према Подградецију, долазило је, почев од 9. децембра па за све време, само до артиљериских двобоја и местимичних грчких напада ради исправљања положаја. Наступајући долинама р. Деволиа и р. Томорезеса, 10. пешадијска дивизија је успела да до 24. децембра овлада линијом с. Шинапремтја – с. Счинари – с. Ујанику, иако су Италијани пружили огорчен отпор и убацили у борбу нове јединице (9. митраљески батаљон, 2. и 3. граничарски батаљон, 10. и 163. батаљон црних кошуља).

Средња оперативна група отпочела је напад тек 25. децембра, јер јој пре тога нису биле пристигле предвиђене јединице (15. пд). Десно крило ове групе успело је да већ другог дана заузме јако утврђене италијанске положаје североисточно од Келцире и да избије на линију с. Добруша – с. Цоровода, док је напад долином Виосе задржан пред Келциром. Међутим, њен даљи напад морао се обуставити због невремена и веома отежаног снабдевања. Једини пут који се могао користити ишао је долином Виосе, али су га Италијани рушењем мостова и горњег строја при повлачењу онеспособили за већи саобраћај; а пошто је и Виоса ускоро изненада надошла и преплавила пут, то је ова комуникација постала неупотребљива. У међувремену Италијани су на овом правцу појачали своје снаге са 37. пд „Modena“ и 5. плд „Pusteria“, 8. митраљеским батаљоном и 155. батаљоном црних кошуља.

Левокрилна оперативна група, која је 8. децембра такође продужила офанзиву у правцу Тепелене, успела је да заузме само неколико села, јер су јаке снежне мећаве и упоран отпор италијанских снага у великој мери отежавали операције, тако да је даље напредовање њеног десног крила и центра било заустављено на линији: с. Пештани – с. Прогонати. Међутим, захваљујући бољим атмосферским приликама дуж морске обале, лево крило ове групе успело је да до 28. децембра избије на линију: Болена – Враништа – Химара.

На одсеку између мора и р. Дриноса, Италијани су од 8. до 28. децембра ангажовали нове јединице: 5. плд „Куненсе“ у долини р. Сушице, 33. пд „Акви“ у области Курвељеша, 11. пд „Бренер“ са 63. батаљоном црних кошуља у рејону Тепелене, 155. батаљон црних кошуља у области Келцире, а у приморској области 83. и 153. батаљон црних кошуља.

Као што се види, у току грчке офанзиве од 8. до 28. децембра није потпуно постигнут постављени циљ: да се заузму саобраћајни чворови Келцира и Тепелена и друм Келцира – Тепелена (који је био потребан за одржавање везе између грчких снага у долини р. Виосе и р. Дриноса и за даље надирање према Влони). Крајем децембра 13 грчких дивизија (12 пд и 1 кд) и 3 пбр биле су у следећем распореду:

  • Западномакедонска армија на одсеку Подградеци – пл. Томори, са 3 дивизије (13, 9. и 10.) у првој линији и 17. дивизијом у резерви;
  • 2. корпус на одсеку од пл. Томори до р. Виосе, са 3 дивизије (11, 15. и 1.) и 5. пешадијском бригадом;
  • 1. корпус на одсеку од долине Виосе до мора, са 3 дивизије (2, 8. и 3.);
  • Општа резерва: 4 дивизије: 5. и 16. пд (образована од 16. пбр) код Корче, 4. пешадијска дивизија на простору Либохова – Какавија и Коњичка дивизија у пределу Коница – Елеја.

Пошто су грчке дивизије у дотадашњим операцијама биле доста заморене, њихове се комуникације знатно одужиле, а путеви – услед невремена и италијанских разарања – постали скоро неупотребљиви, то је грчка Врховна команда одлучила да привремено обустави офанзиву, сем на одсеку Средње оперативне групе која је имала да продужи дејства с циљем да заузме Келциру. За то време требало је извршити оправку комуникација, попунити јединице људством, довући потребна средства за живот и борбу и појачати снаге на албанском фронту.

Крајем децембра за команданта Албанске групе армија постављен је генерал Кавалеро (Cavallero), дотадањи начелник италијанског Генералштаба, а у међувремену су појачане и италијанске трупе на одсеку између р. Дриноса и мора са 3 пешадијске дивизије („Cuneo“, „Akvi“ и „Brener“), тако да је сада у Албанији било 16 италијанских дивизија (11 пешадијских, 4 планинске и једна оклопна) према 13 грчких, с тим да је у саставу 9. армије (на одсеку између Охридског језера и р. Осуми) било 6 дивизија, а у саставу 11. армије (на одсеку између р. Осуми и мора) 10 дивизија.

Средња оперативна група (2. корпус) отпочела је напад 30. децембра. Положаје код Келцире, који су били јако утврђени и снабдевени препреком од бодљикаве жице, браниле су четири италијанске дивизије („Julia“, „Pusteria“, „Bari“ и нова пешадијска дивизија „Cuneo“), те су Грци, уз велике тешкоће, успели да савладају одбрану ових положаја тек после десет дана и да, 10. јануара 1941, заузму ову важну раскрсницу. Италијани су одмах извршили безуспешан противнапад свежом пешадијском дивизијом „Lupi di Toscana“, али су грчке јединице наставиле напредовање и до краја јануара стигле до севемих падина пл. Требесинес. Међутим, Италијани су и даље вршили противнападе и угрожавали Келциру ангажујући нове дивизије (24. пд „Pinerolo“ и 22. пд „Cacciatori delle Alpi“) и снаге пребачене са других одсека (пд „Modena“ и „Siena“), као и неколико скијашких батаљона. Пошто су одбацили слабије грчке делове са пл. Требесинес, они су проширили своје нападе ангажовањем 26. легије (7. и 53. батаљон) црних кошуља и нове 58. пешадијске дивизије „Legnano“ и предузели противнападе јужном обалом Виосе ради обиласка с југа. Јединице 2. грчког корпуса (1, 11. и 15. пд и 5. пбр) успешно су задржале противнападе
италијанске армије, јачине девет дивизија, од којих су јчетири („Cuneo“, „Lupi di Toscana“, „Pinerolo“ и „Cacciatori delle Alpi“) први пут ангажоване, док су пет других („Julia“, „Bari“, „Pusteria“, „Modena“ и „Siena“) биле преформиране и обновљене. Пошто су Италијани имали велику надмоћност у авијацији и оруђима са убацном путањом, 2. корпус је претрпео знатне губитке, тако да је расформирао 5. пешадијску бригаду ради попуне својих дивизија. Његова ситуација је знатно побољшана после доласка 5. пешадијске дивизије која је усиљеним маршем пребачена из рејона Корче.

Грчка Врховна команда је наредила да се правцем од Келцире и Тепелене изврши комбиновани напад снагама Средње и Левокрилне оперативне групе против италијанских снага на пл. Требесинес. У вези с тим, почетком фебруара, 17. пд је усиљеним маршем пребачена из рејона Корче у област Перметија. Истовремено је обједињено командовање над 1. и 2. грчким корпусом у оквиру новоформиране Епирске армије, која је стављена непосредно под Врховну команду. Овај напад је, услед невремена, одлаган више пута, док најзад није извршен 13. фебруара, са 5. пд северно, а 2. пд јужно од р. Виосе али без успеха, пошто је одбијен снажном артиљеријском ватром и многобројним противнападима Италијана, који су појачали овај одсек новом 2. пешадијском дивизијом „Sforzesca“ и са два батаљона црних кошуља. Иако су грчке јединице продужиле нападе до краја фебруара, ипак су постигнути слаби резултати, услед италијанских противнапада и увођења нових снага: 59. пешадијске дивизије „Каљари“ и 5 батаљона црних кошуља. Због тога, а и због лошег времена, Грци су почетком марта морали да обуставе офанзиву. Они су тек после увођења у борбу 17. пешадијске дивизије успели, у току 7. и 8. марта, да овладају западним гребеном пл. Требесинес (с. Межгорани) и источним делом кланца Келцире и да на тај начин осигурају раскрсницу комуникација у Келцири. Почетком марта је на одсек 2. корпуса код Перметија пребачена усиљеним маршевима и 6. пд из опште резерве.

У међувремену се активност на осталим деловима албанског фронта ограничавала на дејство артиљерије и на мање борбе, тако да није било већих промена. На фронту 1. грчког корпуса појавила се нова 24. легија (2 батаљона) црних кошуља, а на фронту Западномакедонске армије – 36. пд „Forli“ и 112. батаљон црних кошуља у области Подградеција, 1. планинска дивизија „Taurinense“, 93. батаљон црних кошуља и 1. батаљон граничара у долини р. Томорезеса.

Као што се види, почетком марта ситуација италијанских снага на албанском фронту знатно се поправила. Пошто су успели да повећају капацитет албанских пристаништа, Италијани су у току јануара и фебруара у Албанију пребацили нова појачања и велике материјалне резерве. Чак је и Мусолини лично дошао у Албанију и 2. марта у селу Рехова, 30 км јужно од Бератија, одржао конференцију са командантима армија, на којој је решено да се предузме офанзива долином р. Дешнице у зони између р. Виосе и р. Осумија, општим правцем ка Келцири, у циљу раздвајања и почесног тучења грчких снага северно и јужно од р. Виосе. Главни удар дуж обе обале р. Дешнице требало је да изврше 3 корпуса (8, 4. и 25.) са шест дивизија и једним планинским пуком, с тим да је још по једна дивизија имала да обезбеђује бокове, док је припрему и нодршку напада требало да врши 400 артиљеријских оруђа и око 400 авиона.

После жестоке артиљеријске припреме (која је почела у зору) и веома јаког бомбардовања из ваздуха, италијанске снаге јачине 6 дивизија („Kaljari“, „Puglie“, „Pinerolo“, „Cacciatori delle Alpi“, „Pusteria“ и „Sforzesca“), 9. марта у 08,30 часова, предузеле су напад на фронту између р. Виосе и р. Осумија, са тежиштем између пл. Требесинеса и села Бубесија. Међутим, услед јаког отпора грчких јединица на врло добро организованим положајима и овај напад је остао без успеха, као и поновљени напад у току истог дана. Истовремено су јединице 9. армије предузеле диверзије северно од р. Осуми, а јединице специјалног корпуса јужно од р. Виосе, али безуспешно, услед јаког грчког отпора.

Следећих дана Италијани су, ангажујући нове снаге, изводили посве дневне нападе и диверзије, уз подршку авијације и артиљерије, у циљу пробоја грчког фронта, али опет без успеха. У току 18. марта јужно од Виосе у рејону с. Пештана, одбијено је седам италијанских узастопних напада, уз веома велике губитке. Следећег дана је италијанска пешадија, подржавана авијацијом и артиљеријом и праћена тенковима, поново безуспешно нападала одсек Требесинес – Бубеси. Исто тако, италијанске трупе су безуспешно извршиле један дневни (23. марта) и два ноћна напада (21/22. и 23/24. марта). Најзад, када је 25. марта, после јаке артиљеријске и ваздухопловне припреме, одбијен и напад на Сенделис и с. Пештани, Италијани су били приморани да дефинитивно обуставе ову неуспешну пролећну офанзиву.

У овој офанзиви Италијани су ангажовали 12 дивизија, од којих 9 пешадијских (»Kaljari«, „Puglie“, „Pinerolo“, „Modena“, „Bari“, „Siena“, „Lupi di Toscana“, „Cacciatori delle Alpi“ и „Sforzesca“), две планинске („Pusteria“ и „Julia“) и једну оклопну („Centauro“), и велики број митраљеских батаљона и батаљона црних кошуља. Од тих снага, на правцу главног италијанског напада, између пл. Требесинеса и с. Бубесија, учествовало је 8 дивизија (6 пешадијских: „Kaljari“, „Puglie“, „Pinerolo“, „Bari“, „Sforzesca“ и „Cacciatori delle Alpi“, 1 планинска: „Pusteria“ и 1 оклопна: „Centauro“).

Према наведеним италијанским снагама у почетку су биле 4 1/2 грчке дивизије (1, 5, 11. и 15. и половина 17.) на фронту и 1 1/2 грчка дивизија (6. и половина 17.) у резерви, која је касније ангажована, док је нову резерву образовала 4. дивизија из 1. корпуса; дакле, свега 6 дивизија.

После овога, на албанском фронту је дошло до стабилизације фронта на линији: јужна обала Охридског Језера – јужни огранци пл. Томори – западно од Келцире – јужно од Тепелене – Гусмара – Враништа – Химара на Јонском Мору.

Крајем марта 1941. Грци су на албанском фронту имали 15 пешадијских и једну коњичку дивизију у следећем распореду:

  • Западномакедонска армија (13, 9, 10. и 16. пешадијска дивизија) од Подградеција до пл. Томори (закључно).
  • Епирска армија (2. и 1. корпус) од пл. Томори до Химаре на мору, и то:
    • 2. корпус (11, 17, 5, 6. и 4. пешадијска дивизија) од пл. Томори до пл. Голике;
    • 1. корпус (2, 8. и 3. пешадијска дивизија) од пл. Голике до Јонског Мора.
  • Општа резерва: 1.и 15. пешадијска дивизија у пределу Лесковикуа, Коњичка дивизија у рејону Корче и 20. пешадијска дивизија око Лерина. Сем тога налазила се у формирању 21. пешадијска бригада.

Од 29. децембра 1940. до 26. марта 1941. Италијани су ангажовали у Албанији ове нове снаге: 11 пешадијских дивизија („Cuneo“, „Lupi di Toscana“, „Pinerolo“, „Legnano“, „Cacciatori delle Alpi“, „Sforzesca“, „Kaljari“, „Puglie“, „Forli“, „Firenze“ i „Kazale“) и једну планинску („Taurinense“), 13 батаљона црних кошуља, 4 митраљеска батаљона, 3 легије црних кошуља и један граничарски батаљон. Према томе, у Албанији је од почетка рата ангажовано 28 дивизија и то:

  • 22 пешадијске дивизије („Ferrara“, „Siena“, „Venezia“, „Parma“, „Bari“, „Piemonte“, „Arezzo“, „Taro“, „Modena“, „Akvi“, „Brener“, „Cuneo“, „Pinerolo“, „Lupi di Toscana“, „Legnano“, „Cacciatori delle Alpi“, „Sforzesca“, „Kaljari“, „Forli“, „Puglie“, „Firenze“ и „Kazale“);
  • 5 планинских дивизија („Julia“, „Tridentina“, „Kunense“, „Taurinense“ и „Pusteria“);
  • 1 оклопна дивизија („Centauro“);
  • сем тога ангажоване су следеће мање јединице: 3. гренадирски пук, 3 берсаљерска пука (1, 2. и 4.), 3 коњичка пука (6, 7. и 19.), 7 митраљеских батаљона (3, 8, 9, 11, 101, 106. и 110.), 3 батаљона граничара, 6 легија црних кошуља (166, 109, 152, 83, 155. и 163.), 20 батаљона црних кошуља и 5 албанских батаљона („Tomoro“, „Tarabos“, „Daiti“, „Gramos“ и „Korota“).

У операцијама у Албанији учествовале су авијација и ратна морнарица обе зараћене стране. Слаба грчка морнарица ангажовала је лаке површинске јединице за заштиту конвоја између Египта и Грчке који су били угрожени са италијанских база на Додеканезу, док су грчке подморнице дејствовале против италијанских поморских комуникација и база дуж албанске обале. Британска ратна морнарица је садејствовала у заштити комуникација и нападала на италијанске поморске комуникације, али слабијим снагама, с обзиром на ангажовање у Африци и на другим војиштима. С друге стране, италијанска ратна морнарица није показала већу активност у грчким водама, због акције британске Средоземне флоте и авијације као и због тога што је морала да штити поморске комуникације за Африку и да садејствује италијанским снагама у Либији. Услед тога, садејство италијанске ратне момарице састојало се највећим делом у заштити конвоја за транспорт трупа и материјала и осигурању поморских комуникација између Италије и Албаније, а мањим делом у давању подршке италијанским снагама у обалској зони. Сем тога, слабе италијанске снаге са Додеканеских Острва повремено су нападале, али без већег успеха, грчко-британске поморске комуникације између Египта и Грчке. Предвиђени поморски десант на Керкиру није извршен, услед неповољне ситуације на копненом фронту.

Малобројна грчка авијација, упркос максималном залагању својих старешина и јединица, није била у могућности да пружи потребну подршку копненим снагама, нити да заштити позадину од напада надмоћне италијанске авијације; она је била потпуно истрошена у току првог месеца рата. Британска авијација, ангажована у Африци и у бици за Велику Британију, није могла да јој укаже потребну помоћ. До 1. јануара 1941. грчкој авијацији је додељено свега 57 авиона (39 ловачких и 18 бомбардерских). У исто време су Британци из Северне Африке пребацили у Грчку своја 4 сквадрона (24 ловца и 28 бомбардера), а у марту 1941. још један сквадрон ловаца. Захваљујући помоћи ових британских ловаца, смањено је бомбардовање грчке територије и појачана је ваздушна заштита позадине и фронта. Додељени британски бомбардери успешно су нападали италијанска пристаништа у Албанији и комуникациске чворове у позадини италијанског фронта, што је знатно отежало снабдевање италијанске армије.

Према Мусолинијевој замисли, надмоћна италијанска авијација имала је задатак да снажном подршком на фронту и стратегијским бомбардовањем позадине сломи грчки отпор и убрза окупацију Грчке. И заиста, италијанска авијација је пружила снажну подршку својим армијама на фронту и у неколико наврата бомбардовала Солун, Патрас, Пиреј и друге градове али, и поред тога, није сломила грчки фронт, нити разорила и дезорганизовала грчку позадину. За овај неуспех било је више разлога: недовољна јачина ангажованих снага у првој етапи; планинско и испресецано земљиште у зони операција скривало је грчке трупе и отежавало дејство авијације; рушење комуникација није имало одлучујући утицај, јер су грчке трупе биле способне да се крећу и боре и ван комуникација; лоше временске прилике у зимском периоду знатно су отежале рад италијанске авијације; акција британских ловачких авиона, који су тактичко-технички били надмоћнији од италијанских, смањила је насртљ ивост италијанске авијације, тако да је ова све више дејствовала у зони фронта, а мање у грчкој позадини; итд.

Закључак

О операцијама на албанско-грчком фронту од 28. октобра 1940. до 25. марта 1941. могу се изнети следећа запажања:

  • Италијани нису постигли очекиване успехе приликом свог првог напада, јер су потценили оружане снаге Грчке, те нису извршили потребне припреме, нити одредили довољно снага које би им омогућиле да постигну брзу и одлучујућу победу. Доцније, када су увидели своје почетне грешке, они су у Албанију послали знатна појачања. Али ни ове надмоћније снаге нису постигле жељени успех, јер су биле ангажоване у борби по деловима, дуж читавог фронта, тако да нигде није било изражено тежиште операције.
  • Италијанске оклопне јединице, због неподесног терена, нису постигле неки већи успех, тим пре што су Грци вешто обилазили комуникације и пролазно земљиште, користећи се планинским стазама и путевима. Слично је било и са дејством италијанске авијације. Тако су Италијани изгубили два своја главна преимућства над грчком војском.
  • Морал италијанских јединица није био на одговарајућој висини. Због тога су оне испољиле мању борбену вредност, недовољну упорност и издржљивост у борби,
  • Одлука грчке Врховне команде да пређе у офанзиву не чекајући на потпуну концентрацију својих снага била је сасвим реална, јер италијанске снаге у Албанији у то време још нису биле довољно јаке.
  • Операције Западномакедонске армије успешно су се развијале, зато што је заузећем Корче и њене висоравни био обезбеђен правац Лерин – Солун, и што су, услед продирања грчких трупа долином р. Деволи, италијанске снаге на северу биле одвојене од оних на југу. То се, међутим, не би могло рећи и за операције на главном правцу ђејства, на епирском сектору фронта, где грчке снаге нису биле довољно јаке да заузму важне раскрснице и комуникације ради продирања ка Влони.
  • У току појединих етапа грчка Врховна команда је више пута вршила прегруписавање својих снага. То, изгледа, није било неопходно, а имало је штетних последица, нарочито у последњој етапи, јер оперативне групе нису могле да предузму офанзиву једновремено, већ су вршиле одвојене ударе и почесно ангажовале снаге.
  • Операције су извођене на високим планинама, дуж планинских стаза и узаних клисурастих долина, око којих, и због којих долазило је до тешких борби (стазе на пл. Томори, долине р. Деволиа, р. Томорезеса, р. Дешнице, итд.). Дугачки планински гребени, који се пружају са запада на исток, предвајали су зоне дејства и ометали рокадне покрете и широке маневре, те Деснокрилна оперативна група, која је на своме правцу избила на 30 км источно од Келцире, није скоро нимало помогла нападу Средње оперативне групе, која је ово место нападала. Планинско земљиште је више користило Грцима, јер је ометало успешно дејство италијанских тенкова и авијације.
  • Грчке трупе су показале велику издржљивост у борби на планинском земљишту и по лошем времену. Оне су показале велику способност у маршевању; тако је, например, 2. пешадијска дивизија извршила усиљени марш од око 200 км, одмах ступила у борбу и успешно се борила. Уопште узев, грчке јединице су у овој етапи рата показале велику храброст и издржљивост у нападу и у одбрани, а њихови команданти умешност и способност. Морално стање бораца било је примерно, што се нарочито испољило у почетним операцијама, када је грчка војска, иако знатно слабија, задржала и одбила италијанску офанзиву, а потом прешла у противофанзиву и избацила Италијане са грчке територије.
  • И поред знатне италијанске надмоћности у копненим, ваздухопловним и поморским снагама, Грци су у тешким шестомесечним борбама постигли велике успехе, јер су сломили италијанску офанзиву, везали око 28 италијанских дивизија и спречили њихово слање у Африку. Они су у овом периоду (октобар – март) нанели Италијанима тако тешке губитке и поразе, да су Немци били принуђени да Италији укажу помоћ непосредним нападом на Грчку у априлу 1941.

Други светски рат, издање Војноисторијског института

Слом Холандије, Белгије и Француске

Немачке припреме, планови и снаге за операције у мају 1940.

Октобра 1939. је завршено пребацивање главнине немачких снага из Пољске на Западни фронт. Пошто нису израђени планови операције, у немачкој врховној команди су одржане бројне конференције на којима се расправљало о најбољем начину извршења операција на западу Европе. На конференцијама се није могла постићи сагласност око основних питања вођења рата на Западу: када предузети офанзиву, којим правцем и са каквим груписањем снага. Неки немачки генерали су се залагали да се пре почетка напада проуче борбена искуства из Пољске, реорганизују мотомеханизоване снаге тако што би се лаке дивизије претвориле у оклопне, формирају нове пешадијске дивизије  и да се сачека повољније време за дејство авијације. Међутим, Хитлеру се журило тако да је наредио да напад почне одмах. Плашио се да ће француске снаге током зиме 1939/40. ојачати. Француска и Велика Британија су 6. октобра одбиле Хитлерову понуду за мир, тако да је он три дана касније потписао Директиву бр. 6  у којој је, поред осталог, наредио: „Извршити припреме за офанзиву северним крилом Западног фронта, преко територије Луксембурга, Белгије и Холандије. Ову офанзиву извршити што је могуће пре и што већим снагама. Циљ је ове офанзиве да се туче главнина француских и савезничких снага, да се у северној Француској, Белгији и Холандији заузме што више земљишта да би се створила повољна база у циљу настављања ваздухопловно-поморских операција против Енглеске и да се што боље обезбеди важна Рурска област.“ На основу овог наређења, немачка врховна команда је 19. октобра израдила план „Gelb“ („Жути“) у коме је описано груписање снага и идеја маневра. Према том плану, Група армија „Б“ (37 дивизија, од којих 8 оклопних и 2 моторизоване) је добила задатак да пробије граничне белгијске положаје северно и јужно од Лијежа. После форсирања Мезе, између Лијежа и Намира, и Албертовог канала да прикупи снаге северно и јужно од Брисела, да би се одатле, без губитка времена, могле упутити на запад – ка Анверсу и ка области Ган – Бриж; Група армија „А“ (27 дивизија, од којих 1 оклопна и 1 моторизована) имала је задатак да обезбеди напад Групе армија „Б“ од непријатељског напада са југа и југозапада и да што пре упути своје десно крило преко Мезе, код Динана, да би јужно од Самбре заштитило или потпомогло каснији напад Групе армија „Б“ према западу; Група армија „Ц“ (25 дивизија) добила је задатак да се држи у дефанзиви на Зигфридовој линији; за стратешку резерву било је предвиђено свега 9 дивизија.

Нешто касније, 29. октобра, усвојена је нова варијанта плана, којом је измењена ранија идеја маневра и предвиђено појачање Групе армија „Б“ (од 37 на 43 дивизије) и спуштање две ваздушно десантне дивизије југоисточно од Гана.

У току зиме 1939/40, Хитлер је неколико пута мењао или допуњавао планове и одређивао дан и час почетка офанзиве, али је услед неповољног времена, био приморан да одлаже почетак операције.

По својој основној замисли, ови планови су донекле подсећали на Шлифенов план из 1905. Међутим, генерал Рундштет, командант Групе армија „А“, а нарочито његов начелник штаба, генерал Манштајн, нису се сложили са оваквим плановима, јер су веровали да су Французи и Британци сконцентрисали најјаче и најбоље снаге према белгијској граници с циљем да одбраном на раније утврђеним граничним положајима или упадом у Белгију покушају паралисати дејство јаког немачког десног маневарског крила, што би могло довести до изнуривања и фронталног потискивања француско-британских снага и до стабилизације фронта на р. Соми. У меморандумима од 31. октобра и 4. децембра 1939, Манштајн је предложио да се усвоји нови стратегијски план који ће омогућити уништење противничких главних снага. Ради тога, он је упорно захтевао да ојачана Група армија „А“ предузме главни напад на најтежем – централном арденском правцу, с циљем да на реци Мези пробије слабе француске и белгијске положаје, а потом да упути оклопне и моторизоване дивизије на доњи ток р. Соме у циљу одсецања главнине француских, британских и белгијских снага у северној Француској и југоазападној Белгији. После тога би Групе армија „Б“  и „А“ извршиле концентричне ударе са свих страна ради уништења одсечених непријатељских снага, док би једна немачка армија предузела офанзиву према центру Француске да би онемогућила противударе француских снага из резерве према Бриселу и Бону.

Генерали Браухич и Халдер су се противили оваквом плану, сматрајући да је планинско, јако пошумљено, дубоким речним долинама испресецано и ван комуникација тешко проходно земљиште Ардена непогодно за употребу мотомеханизованих јединица.  Мађутим, Хитлер 17, фебруара, након разговора са Манштајном, уочава оригиналност, смелост и значај овог плана, који је омогућавао да се најпре и најуспешније постигну стратегијски циљеви – уништење главних непријатељских снага. Пошто је проучавањем обавештајних података о јачини непријатељских снага, стању комуникација и фортификацијском уређењу земљишта у Арденима дошао до закључка да је план могуће реализовати, наредио је да се приступи припремама и прегруписавању снага за његово извршење.

После ратних игара, одиграних 7. и 14. фебруара, Хитлер 22. фебруара 1940. држи конференцију на којој је одобрио пету, последњу варијанту плана „Gelb“. Два дана касније, јединицама је послата директива пов. бр. 130 од 24. фебруара 1940. којом су били прецизирани задаци и јачине појединих група армија и посебно сваке њихове саставне армије. Према овој директиви, која се нешто мало разликовала од Манштајновог предлога, предвиђено је: да се изврши брза окупација Холандије, да се офанзивом кроз Белгију и Луксембург туку што јаче француско-белгијске јединице и да се тако припреми уништење свих снага непријатеља; да тежиште офанзиве буде јужно од линије Лијеж – Шарлроа; да снаге северно од ове линије пробију белгијска утврђења и наставе офанзиву ка западу да би отклониле опасност од Рурске Области и везале што јаче француско-британске снаге; да јединице које дејствују јужно од линије Лијеж – Шарлроа форсирају Мезу између Динана и Седана (оба места закључно) и да отворе пут кроз утврђења на северној француској граници у циљу дејства према доњој Соми. Одмах после пријема ове директиве, немачке армије су од 24. фебруара до 10. маја извршиле обимне припреме и вежбе за предстојећу офанзиву.

Немачка Врховна команда је искористила ове застоје у операцијама да би реорганизовала, појачала и обучила своје оружане снаге. Она је, поред осталог, формирала нове оклопне уместо расформираних лаких дивизија, као и 30-40 нових пешадијских дивизија, смањила број пешадијских пукова у моторизованим дивизијама, итд.

Немци су 10. маја 1940. за операције на Западном фронту имали око 136 дивизија (10 оклопних, 4 1/3 моторизоване, 2 1/3 СС, 1 коњичку, 1 брдску и око 117 пешадијских, са око 3 000 000 војника, 2 683 тенкова, 728 оклопних аутомобила и око 4 450 авиона. Сем тога, они су у Норвешкој имали 7, у Данској 1, а у Источној Европи 13 дивизија.

После великих губитака на Атлантику и у Норвешкој, немачка морнарица је 10. маја 1940. имала за операције способне: 2 крстарице, 10 разарача, 40 – 50 подморница, 16 торпиљарки, 40 – 50 торпедних чамаца, 8 ескортних бродова. Сем тога Немци су имали 2 стара бојна брода за одбрану својих обала.

На основу директиве пов. бр. 130 од 24. фебруара 1940, Немци су почели да врше прегруписавање снага, тако да су за офанзиву, која је почела 10. маја, имали овакав стратегиски развој:

  • Група армија »Б« (генерал Бок), јачине 29 дивизија, добила је задатак: да брзим снагама заузме што пре Холандију и тако онемогући спајање холандских и англо-белгијских снага; да снажним брзим нападом сломи одбрану на белгијској граници и да непријатељске снаге одбаци западно од линије Анверс – Намир; да опколи тврђаву Анверс са севера и истока, а тврђаву Лијеж са североистока и севера. Састав Групе армија:
  • 18. армија (генерал Кихлер), јачине: 7 пешадијских, 1 оклопна, 1 моторизована и 1 коњичка дивизија, добила је задатак: да брзо заузме Холандију и да онемогући непријатељу да се искрца на холандској обали. У циљу извршења ових задатака, снаге северно од р. Вала (Waal) напредоваће према источном фронту Холандске тврђаве, а брзе јединице напредоваће јужно од р. Вала, с тим да стигну до обале између ушћа Мезе и Ескоа (Selde) и онемогуће спајање англо-белгијских и холандских снага, док ће слабе снаге, уз помоћ оклопних возила, заузети провинцију Хронинген. Армија ће припремити услове да уз помоћ ваздушнодесантних јединица, брзо пробије јужни фронт Холандске тврђаве. Она ће затворити ушће Ескоа, осигуравајући се према Анверсу.
  • 6. армија (генерал Рајхенау), јачине: 14 пешадијских, 2 оклопне и 1 моторизована дивизија (3. и 4. оклопна и 20. моторизована дивизија образовале су 16. корпус), полазећи са линије Венло – Ахен, брзо ће прећи Мезу и у најкраћем року пробити белгијске граничне положаје, а затим наставити покрет према западу.
  • Резерва Групе армија »Б«: око 2 пешадиjске дивизије.
  • Група армија »А« (генерал Рундштет), јачине 45 дивизија, добила је задатак да што пре форсира р. Мезу између Динана и Седана, с тим да заштити леви бок од евентуалних непријатељских противнапада са линије Мец – Верден. После тога она би најбрже и са максимумом снага наставила операције према ушћу Соме, обухватајући француска утврђења у северној Француској. Њој ће се накнадно доделити 2. армија из стратегијске резерве ради заштите левог бока. Брзе оклопне снаге треба да буду ешелониране по дубини испред фронта Групе армија. Њихов је задатак да разбију непријатеља који би ушао у јужну Белгију и Луксембург и да снажним нападом заузму западну обалу Мезе, стварајући на тај начин повољне услове за продужење офанзиве ка западу. Састав Групе армија:
  • 4. армија (генерал Клуге), јачине: 9 пешадијских и 2 оклопне дивизије (5. и 7. оклопна дивизија су биле у саставу 15. корпуса), добила је задатак: да пробије утврђену зону између Лијежа и Уфализа (Houffalize); да опколи Лијеж са југоистока и истока; да упути оклопне јединице према Динану и Зивеу (Givet) ради форсирања Мезе између Ивоа (Yvoir) и Фимеја (Fumay), с тим да се заштити према Намиру; да затим напредује преко Бомона (Beaumont) и Симеја (Chimay) према западу.
  • 12. армија (генерал Лист), јачине: 11 пешадијских, 5 оклопних и 3 моторизоване дивизије (све оклопне и моторизоване дивизије формирале су Оклопну групу Клајст која је имала: 41. корпус – 6. и 8. оклопна дивизија; 19. корпус генерала Гудеријана – 2. и 10. оклопна дивизија; и 14. корпус – 2, 13. и 29. моторизована дивизија), добила је задатак: да пробије белгијске граничне положаје са обе стране Бастоња; и да оклопним снагама у првом ешелону форсира Мезу између Фимеја и Седана тако да у вези са 4. армијом омогући јачим снагама продужење покрета ка западу.
  • 16. армија (генерал Буш), јачине 12 дивизија, добила је задатак: полазећи са линије Валендорф (Wallendorf) — Метлах (Metlach) упутиће унапред своје десно крило, с тим да најпре изађе на линију Музон – Лонгви – Сирк, где ће заштитити јужни бок главних снага и држати везу са немачким утврђењима јужно од Метлаха, а затим када се буде учврстила на горњој линији, прећи ће у састав Групе армија »Ц«.

Резерва Групе армија »А«: око 3 пешадијске дивизије,

  • Група армија »Ц« (генерал Леб), јачине око 19 дивизија, добила је задатак: да веже према себи противничке снаге и да буде спремна да укаже помоћ осталим снагама држећи чврсто фронт у зони 16. армије. Састав Групе армија:
  • 1. армија (генерал Вицлебен), јачине 15 пешадиjских дивизија, добила је задатак: да активном одбраном веже према себи француске снаге на Мажиновљевој линији и да не дозволи њихово упућивање према осталим деловима фронта.
  • 7. армија (генерал Долман), јачине 4 пешадијске дивизије, добила је задатак: да брани десну обалу Рајне од Карлсруа до швајцарске границе.
  • Стратегијска резерва имала је око 42 дивизије (од којих 1 моторизована), које су биле предвиђене да првенствено појачају Групу армија »А«.

Као што се види, Немци су на арденском правцу концентрисали 45 дивизија (од којих 7 оклопних и 3 моторизоване), које су имале повољне изгледе за брзи успех, јер су се према њима налазиле најслабије француско-белгијске снаге. Да би обезбедили своје бокове, који су били изложени на великој дужини, Немци су предвидели да на арденском правцу касније употребе 2. армију, а затим и 9. армију (укупно око 24 дивизија). То значи да је на овом правцу било предвиђено близу 70 дивизија, тј. више од половине укупних снага на фронту од око 100 км, а мање од половине на осталом фронту од око 400 км. Тежећи да постигну што потпунију економију снага, Немци су према Мажиновљевој линији предвидели за одбрану само 19 дивизија, тако да су им остале јаке снаге за стратегијску резерву (око 42 дивизије).

Две ваздухопловне флоте (2. под командом генерала Кеселринга и 3. под командом Шперлеа) имале су задатак да најпре изненадно нападну и на аеродромима униште противничку авијацију, а затим да потпомажу нападе на главним правцима удара, да бомбардују саобраћајне центре и да онемогуће противнику извршење превожења и оперативних маневара.

Немачка ратна флота, због велике надмоћности противника на мору, није могла да укаже помоћ копненим снагама приликом ових операција на Западном фронту, те је и у овом периоду добила задатак да дејствује на британски поморски саобраћај и да офанзивним акцијама онемогући економску блокаду Немачке.

Савезничке припреме, планови и снаге

У току зиме 1939/40. Французи су наставили организацију и обуку својих дивизија. Користећи се искуствима из рата у Пољској, они су формирали 3 оклопне дивизије, док су 4. оклопна и 4. лака механизована дивизија биле у фази формирања. По завршеној реорганизацији, Французи су почетком маја на свим фронтовима имали: 92 пешадијске, 3 лаке механизоване, 3 оклопне, 6 лаких коњичких и 6 тврђавских дивизија, 17 самосталних тврђавских одсека (чија је борбена вредност износила 5 – 7 дивизија), 7 коњичких бригада, итд., тј. укупно око 115 дивизија или 2 680 000 људи. За операције на Североисточном фронту генерал Гамлен је одредио: 29 корпуса са 70 пешадијских (од којих 27 активних, 7 моторизованих, 20 резервних серије „А“ и 16 резервних серије „Б“), 3 оклопне, 3 лаке механизоване, 5 лаких коњичких и 6 тврђавских дивизија, 15 самосталних тврђавских одсека, 4 коњичке бригаде, 27 самосталних тенковских батаљона и 14 самосталних артиљеријских пукова, тј. укупно (не рачунајући територијалне јединице) око 94 дивизије, 3 063 тенкова, 743 оклопних аутомобила и 2 240 000 војника.

На Југоисточном фронту налазила се Алпска армија под командом генерала Олрија (око 6 – 7 дивизија), у Северној Африци (генерал Ноге) 8 – 10 дивизија, на Блиском Истоку (генерал Веган) 3 дивизије, у Норвешкој (генерал Оде) 3 дивизије.

Према непровереним подацима, Французи су 10. маја укупно имали око 2 500 авиона (1 900 ловаца, 200 бомбардера и 400 извиђача), од којих су у Француској имали око 1 500 авиона, с тим да су за операције на Североисточном фронту могли употребити само око 1 000 модерних авиона (800 у саставу 1. ваздухопловне армије и 200 у саставу територијалне одбране, пошто су многи авиони били на оправци и пренаоружању или су били застарели). Француска армија није имала довољан број пт и пав топова, а неке дивизије, нарочито резервне типа „Б“ нису имале све формацијске пт топове, док се највећи недостатак осећао у пт минама. Француска артиљерија имала је топове старог модела (75 мм М.97, 155 мм М.17). Најмодернији тенкови (H.35 и Somua) били су у саставу лаких механизованих и оклопних дивизија, док су остали били старијих типова.

Пољаци су такође формирали дивизије ради настављања борбе и на Западном фронту. Они су планирали да организују три дивизије, од којих се у мају 1940. могла употребити само 1 непотпуна дивизија. Организација француског врховног командовања није била целисходна. Генерал Гамлен је био једновремено командант француских копнених снага на свим фронтовима и начелник штаба народне одбране. Међутим, он није био командант авијације и ратне флоте, већ је могао само да координира њихов рад. Ове грешке у реорганизацији командовања морале су имати знатног утицаја на ток операција.

У току зиме 1939/1940. Британци су знатно појачали своје експедиционе снаге (BES) у Француској (крајем 1939. стигла је 5. дивизија оперативне војске, а од јануара до априла 1940. стигло је пет територијалних дивизија: 48, 50, 51, 42. и 44), тако да су почетком маја имали 3 армијска корпуса, 10 пешадијских дивизија, 2 батаљона тенкова, 1 бригаду и 1 пук за извиђање, 21 артиљеријски пук, 13 пав пукова и 7 митраљеских батаљона. Сем тога у Француску су послате и три непотпуне територијалне дивизије (12, 23. и 46) које су обављале разне радове и довршавале своју обуку. Британске експедиционе снаге биле су врло добро опремљене и наоружане најмодернијим материјалом. Рачуна се да су ове снаге почетком маја бројиле преко 450 000 људи (од којих око 240 000 у борбеним јединицама), 200 тенкова, 400 оклопних аутомобила и 416 авиона, док се на британским острвима налазило још око 850 авиона, који би могли учествовати у операцијама у западној Европи.

Белгија је пре почетка рата имала 8 386 000 становника. Војна обавеза трајала је 25 година, а служба у сталном кадру 1 годину, тако да је маја 1940. имала довољно обвезника за формирање знатног броја јединица оперативне војске: 7 штабова корпуса са корпусним јединицама, 1 штаб коњичког корпуса са корпусним јединицама, 18 пешадиjских дивизија (од којих 6 активних, 6 прве и 6 друге резерве), 2 дивизије арденских ловаца, 2 коњичке дивизије, једну моторизовану бригаду, 2 лака пука, 9 група бициклиста, 5 пукова армиjске артиљерије, 1 пук ловачке и 2 пука извиђачке авијације, тј. око 700 000 људи, 250 авиона и само 8 тенкова. Белгиjске гломазне дивизије биле су наоружане застарелим оружјем (нарочито митраљези »Максим« и минобацачи 76 мм), изузев пт топова 47 мм који су били врло добри.

Иако велика колонијална сила, Холандија је имала, с обзиром на бројно стање становништва (8 727 000) и на потребу одбране метрополе и колонија, врло малу армију. До почетка рата она је у метрополи формирала: 4 штаба корпуса са корпусним јединицама, 8 пешадијских дивизија, 1 лаку коњичку дивизију, 4 самосталне пешадијске бригаде, 51 батаљона граничне заштите и 5 артиљеријских пукова. Борбена вредност ових снага износила је око 10 дивизија, са око 400 000 људи, 24 тенкова и 120 авиона. Холандска армија је била слабо наоружана и недовољно обучена (пешадија је у сталном кадру служила само 295 дана), тако да није могла пружити јачи отпор модерно наоружаном противнику.

Луксембург, са 300 000 становника и мирнодопском војном снагом од 176 добровољаца и 229 жандарма, није могао да пружи никакав озбиљнији отпор евентуалном агресору, тим пре што није имао сталну војну обавезу.

Према томе, укупне снаге савезника (Француза, Британаца, Белгијанаца и Холанђана) на Западном фронту износиле су око 137 дивизија, 3 790 000 људи, 3 270 тенкова, 1 140 оклопних аутомобила и 2 470 авиона. У односу на Немце они су имали малу бројну надмоћност у војницима (3 790 000 : 3 000 000 или 1,2 : 1), тенковима (3 270 : 2 683 или 1,2 : 1) и оклопним аутомобилима (1 140 : 728 или 1,5 : 1), док је однос у авијацији био 2 : 1 (4 450 : 2 470) у корист Немаца.

Сви подаци обавештајне, нарочито агентурне службе потврђивали су претпоставку француске Врховне команде да ће Немци повредити неутралност Белгије и Холандије и да ће напад главним снагама извршити преко централне Белгије. Ове претпоставке потврђене су и документима пронађеним код једног немачког официра који се 10. јануара 1940. погрешно спустио авионом у Белгију. И поред оваквих јасних доказа о предстојећој повреди белгијске и холандске неутралности, белгијска и холандска влада заносиле су се илузијама да ће своје земље поштедити од страхота рата. Оне су још увек упорно стајале на гледишту да не могу дозволити улазак француских и британских снага у своје земље пре него што би Немци повредили територијални интегритет Белгије и Холандије. Белгијски министар иностраних послова Спак изјавио је да Белгија не може погазити дату изјаву о неутралности, јер би изгубила углед лојалне нације. Сем тога Белгијанци су страховали да би немачка пропаганда могла искористити евентуални ранији улазак француско-британских трупа да сломи национално јединство белгијских народа и да смањи отпорну снагу белгијске армије. Владе и генералштабови Белгије и Холандије нису хтели да закључе војне савезе, нити да изврше припреме за координирање ратних планова. Због тога су Белгија и Холандија израђивале своје посебне планове и вршиле припреме с којима нису биле упознате остале савезничке државе, што је имало негативног утицаја на организацију одбране на Западном фронту.

Полазећи од претпоставке да ће Немци извршити главни напад само преко централне Белгије, а евентуално и преко Холандије, генерал Гамлен усвојио је дефанзивни ратни план којим је била предвиђена одбрана на положајима иза граничног фронта. Међутим, у погледу указивања помоћи Белгији и Холандији, генерал Гамлен се колебао између три варијанте дефанзивног плана:

  • Левим крилом 1. групе армија (7. армија и BES) ући у Белгију и на Ескоу (Selda), код Гана, ухватити везу са белгијском армијом (варијанта „Еско“), а осталим армијама бранити положаје иза француске границе.
  • Левим крилом и центром 1. групе армија (7. армија, BES, 1. армија и део 9. армије) извршити већи упад у Белгију и Холандију и на линији Бреда – Анверс – р. Дил – р. Меза, од Намира до Зивеа (варијанте „Бреда“ и „Дил“), прихватити белгијску и холандску армију и најупорнијом одбраном зауставити немачку офанзиву, а осталим француским армијама бранити положаје позади француске границе.
  • Извесним снагама изаћи евентуално и на белгијску главну линију р. Меза – Албертов Канал (варијанта Албертов Канал).

У вези с овим питањем одржане су многобројне конференције у француско-британском Врховном ратном савету, као и између генерала Гамлена и осталих команданата, али на њима, изгледа, уопште није разматрана могућност немачког напада и на неком другом правцу (преко Ардена, преко Мажиновљеве линије, итд.), те нису ни израђене варијанте планова за ангажовање јачих снага у одбрани арденског правца.

У почетку рата генерал Гамлен је усвојио прву варијанту, јер је веровао да Белгијанци нису у стању да пруже дужи отпор Немцима, а да ће се усвајањем те варијанте избећи свака опасност од сусретних битака са надмоћнијим немачким снагама (савезничке снаге биле су удаљене од ушћа Ескоа око 120, а немачке око 150 км) и да ће се указати помоћ белгијским снагама бар на њиховом националном редуту код Гана.

Међутим, и поред неслагања извесних француских команданата (генерали Жиро, Бланшар, Приу и др.), генерал Гамлен је касније усвојио дефанзивне варијанте „Дил“ и „Бреда“, јер су то захтевали важни политички, економски и војнички разлози. Наиме, после пропасти Аустрије, Чехословачке и Албаније и брзог слома Пољске и Норвешке, многи мали народи Европе изгубили су поверење у моћ француских и британских снага и у колективну безбедност, тако да је упадом ових снага у Белгију и Холандију требало повратити то поверење и убедити мале државе да се више неће поновити судбина Пољске и Норвешке и да ће француске и британске снаге бити у стању да им укажу брзу и ефикасну помоћ. С друге стране, дубљим напредовањем у Белгију и Холандију, француско-британске снаге заштитиле би од непосредног удара најважније индустријске и економске центре севеме Француске, као и поморске и ваздухопловне базе у западној Белгији и у Холандији, чијим би заузимањем Немци могли да угрозе британска острва. Поред тога, овим маневром указала би се бржа и ефикаснија помоћ Белгијанцима (22 дивизије) и Холанђанима (10 дивизија), те би се њихове снаге сачувале од почесног уништења. А пошто је положај Бреда – Анверс – Дил – Меза за 80 км краћи од положаја по првој варијанти, савезници би могли да изврше боље груписање својих снага.

Француско-британски Врховни ратни савет 17. новембра 1939. коначно је усвојио предлог генерала Гамлена да се будуће операције изводе према варијантама „Дил“. Крајем новембра генерал Гамлен је почео да разматра могућности указивања помоћи Холанђанима (варијанта „Бреда“). И поред неслагања генерала Жироа, Бијота и Жоржа он је 15. априла усвојио и варијанту „Бреда“, коју је такође одобрио Врховни ратни савет.

Пошто је добио сагласност Врховног ратног савета генерал Гамлен је предузео хитне припреме за реализацију ових планова и 20. марта 1940. издао директиву бр. 9, којом су били прецизирани задаци француских и британских армија. Он је обавестио белгијску и холандску Врховну команду да су савезници спремни да одмах, после позива, крену у Белгију и Холандију ради указивања помоћи њиховим снагама. Том приликом је генерал Гамлен послао неке планове о организацији положаја на Дилу и о пословима које би требало да изврше Белгијанци до доласка савезничких армија. Иако су извршили неке од тих послова, Белгијанци нису дозволили савезничким снагама да врше извиђања, нити су давали детаљне и тачне информације о својим плановима; једино су дозволили да неколико савезничких официра у цивилном оделу обиђу положаје на Дилу.

По извршеном прегруписавању снага на основу директиве бр. 9, стратегијски развој француско-британских снага пре немачког напада био је следећи:
A) Североисточни фронт (генерал Жорж) од планинског прелаза Кол де ла Фосил (северозападно од Женеве) до Канала Ламанша, састава:

  • 3. група армија (генерал Бесон) била је следећег састава:
  • 45. тврђавски корпус, састава 2 дивизије, од наведеног прелаза до окуке на р. Дуб код Сент Иполита (Saint Hippolyte), имао је задатак да осматра гранични фронт према Швајцарској и да заједно са 6. армијом из стратегијске резерве, укаже помоћ швајцарским снагама ако би Немци извршили напад преко Швајцарске.
  • 8. армија (генерал Гаршри), састава: 5 дивизија (од којих 2 тврђавске) и 1 самостална коњичка бригада, имала је задатак да брани положаје на западној обали Рајне, од велике северне окуке р. Дуб (Doubs) до града Селеста закључно.
  • 2 група армија (генерал Претла) имала је задатак да брани Мажиновљеву линију, и то:
  • 5. армија (генерал Буре), састава 9 дивизија (од којих 1 тврђавска), од града Селеста до Саргемина искључно
  • 4. армија (генерал Рекен), састава: 5 дивизија, од Саргемина до Сент Аволда закључно; и
  • 3. армија (генерал Конде), састава: 11 дивизија (од којих 1 лака коњичка и 1 британска пешадијска) и 1 коњичка бригада, од Сент Аволда до Лонгијона закључно, с тим да упути лаку коњичку дивизију у Луксембург ради задржавања и извиђања Немаца.
  • Резерва Групе армија: 2 дивизије.

Сем наведених дивизија, на фронту 5, 4. и 3. армије налазиле су се посаде Мажиновљеве линије (самостални одсеци) чија је борбена вредност износила 4 – 5 дивизија.

Према томе, борбене снаге 2. групе армија износиле су око 32 дивизије.

  • 1. група армија (генерал Бијот) имала је задатак да својим левим крилом и центром изврши упад у Белгију и Холандију, а да десно крило (2. армија и део 9. армије) образује код Седана и Мезијера стожер око којег ће се извршити обртање маневарске групе. Распоред Групе армија био је:
  • 2. армија (генерал Енциже), састава: 7 дивизија (од којих 2. и 5. лака коњичка дивизија) и 1 самостална коњичка бригада, са задатком да упути лаке коњичке дивизије у Ардене ради задржавања Немаца, а осталим снагама да брани гранични фронт од Лонгијона до Седана закључно (граница је ишла до р. Бар).
  • 9. армија (генерал Корап), састава: 9 дивизија (1. и 4. лака коњичка, 5. моторизована, 102. тврђавска, 61, 18, 22, 53. и 4. пешадијска) и 1 самостална коњичка бригада, од Седана искључно до шуме Трелон (код Фурмија) закључно, са задатком да упути коњичке јединице у Ардене ради указивања помоћи Белгијанцима и успоравања немачког напредовања, а главним снагама да поседне леву обалу Мезе, од Седана до Намира (све искључно).
  • 1. армија (генерал Бланшар), састава: 7 дивизија (од којих 5. и 3. лака механизована дивизија у саставу Коњичког корпуса под командом генерала Приуа), од шуме Трелон до р. Скарпе, са задатком да упути Коњички корпус у Белгију ради задржавања Немаца и указивања помоћи белгијским снагама, а главним снагама да поседне и одсудно брани положаје Намир – Вавр.
  • Британске експедиционе снаге (генерал Горт), састава: 9 пешадијских дивизија, од р. Скарпе до р. Лис (искључно висови код Ката), са задатком да под заштитом белгијских снага и својих брзих јединица уђе у Белгију и поседне за одбрану положаја Вавр – Лувен, везујући се северно од Лувена левим крилом за белгијску армију.
  • 7. армија (генерал Жиро), састава: 7 дивизија (од којих 1 лака механизована и 2 моторизоване), од р. Лис искључно па до Денкерка искључно, са задатком да под заштитом лаке механизоване дивизије и белгијских и холандских снага уђе у Белгију и Холандију и поседне положај Анверс – Бреда, повезујући белгијске и холандске снаге.

Б) Југоисточни фронт образовала је Алпска армија (генерал Олри), која је имала 4 пешадијске дивизије и 4 самостална утврђена одсека, са задатком да брани фронт према Италији.

Слабе стратегијске резерве биле су распоређене дуж читавог фронта, и то:

  • 4 дивизије (од којих 3 моторизоване и 1 оклопна), под командом 1. групе армија, на простору Сен Кантен – Компиењ – Салон, предвиђене као 1. ешелон резерви, за појачање 1. армије приликом њеног уласка у Белгију;
  • 2 пешадијске дивизије на простору Епернеј – Сато Тјери (такође под командом 1. групе армија) предвиђене да као 2. ешелон резерви појачају 1. и 7. армију приликом њиховог уласка у Белгију;
  • 8 пешадијских дивизија (од којих 1 у формирању) под командом команданта Североисточног фронта, појединачно распоређене према Лорену, на широком простору Линевил — Мец – Витри ле Франсоа;
  • 2 оклопне дивизије под командом команданта Североисточног фронта у рејону Ремса;
  • 3 пешадијске дивизије (под непосредном командом генерала Гамлена) на простору Дижон – Лангр – Сомон;
  • 5 пешадијских дивизија (од којих су 2 биле у формирању) и 1 коњичка бригада (такође под Гамленовом командом) према Алзасу, и то: код Белфора 2 пешадијске дивизије и 1 коњичка бригада и на простору Безансон – Везул – Нефшато 3 пешадијске дивизије;
  • штаб 6. армије и армијске јединице и установе код Дижона.

Из наведеног стратегијског развоја види се следеће:

  • И поред тога што су се према Мажиновљевој линији налазиле најслабије немачке снаге (свега 19 дивизија Групе армија „Ц“) генерал Гамлен је за њену пасивну одбрану одобрио исувише јаке снаге (5 дивизија 8. армије, 32 дивизије 2. групе армија и 3 деснокрилне дивизије 2. армије, тј. укупно око 40 дивизија), тако да је дивизија просечно бранила фронт од око 9 км.
  • И за остварење плана „Дил“ и „Бреда“ (поседање положаја на линији Намир –  Жанблу – Вавр – Лувен – Анверс – Бреда) биле су предвиђене исувише јаке снаге (7 дивизија 1. армије, 6 дивизија из резерве за појачање 1. и 7. армије, 9 дивизија BES-а, 7 дивизија 7. армије, тј. свега 29 дивизија).
  • Најслабије снаге (9 дивизија 9. армије и 4 дивизије 2. армије) биле су предвиђене за одбрану положаја Седан – Намир, тако да су дивизије просечно браниле фронт ширине 15 км, а неке и преко 30 км.
  • Стратегијске резерве биле су слабе (свега 24 дивизије од којих 6 на располагању команданту 1. групе армија за појачање 1. и 7. армије, 10 на располагању команданту Североисточног фронта, а само 8 дивизија задржао је генерал Гамлен под својом командом) и растурене дуж читавог фронта, тако да генерал Гамлен није имао довољно снага и средстава да би могао утицати на ток догађаја и парирати евентуалним изненађењима

Белгијска Врховна команда била је обавештена да је савезнички Врховни ратни савет, у случају немачког напада преко Белгије, усвојио стратегијске варијанте „Дил“ и „Бреда“, којима је предвиђено да француско-британске снаге упадну у Белгију и Холандију и поседну линију: Живе – Намир – Вавр – Лувен – Анверс – Бреда. Да би се омогућило извршење овог маневра, белгијска Врховна команда је усвојила дефанзиван план за упорну одбрану на Мези и Албертовом Каналу. Ако би Немци јачим снагама напали преко Холандије и пробили фронт северно од Лијежа (у рејону Хаселта), белгијске снаге имале би задатак да се повуку иза р. Дила и поседну за одбрану сектор Лувен – Анверс, између BES и 7. армије. Ради извршења ових задатака, белгијска армија је овако распоређена:

  • Гранични ешелон (4 дивизије и специјалне моторизоване и бициклистичке јединице) у Арденима (одред „К“ од 1 коњичке и 1 дивизије арденских ловаца) и северно од Албертовог Канала (11. и 18. пешадијска дивизија), са задатком да врше извиђање и задржавање Немаца.
  • Дефанзивни ешелон (14 дивизија) имао је задатак да брани утврђене положаје Меза – Албертов Канал.
  • Резервни ешелон (3 пешадијске и 1 коњичка дивизија) у ширем рејону Брисла и Гана, са задатком да благовремено поседне положаје Лувен – Анверс и на њима прихвати дивизије из састава Граничног и Дефанзивног ешелона.

Пошто је полазила од претпоставке да својим слабим снагама не може успешно одбранити пространу територију и да поплавама и рушењем објеката може успорити немачко надирање до наиласка савезничких снага, холандска Врховна команда је усвојила план којим је било предвиђено напуштање северoисточних провинција и вођење задржавајуће одбране до линије Гребе (Амерсфорт – Ренен) и реке Вала (јужни крак Рајне) на којој би се прешло у одсудну одбрану. На дан 9. маја распоред холандских снага био је овакав:

  • на линији Гребе: 2. и 4. корпус са 4 пешадијске дивизије:
  • између Рајне и Мезе: 2 бригаде („А“ и „Б“);
  • на линији Пел: 6 батаљона;
  • корпус у покрету ка р. Валу;
  • у Холандској тврђави: 1. корпус са 2 дивизије осматрао је фронт према Северном Мору;
  • Лака дивизија била је у покрету према Холандској тврђави са задатком да уђе у састав армијске резерве;
  • на граници су се налазили самостални батаљони без артиљерије, од којих је сваки имао задатак да брани фронт ширине преко 5 км и да поплавама и рушењем објеката успори немачко напредовање.

Операције у Холандији и источној Белгији од 10. до 14. маја 1940.

Пре почетка операција на Западном фронту Хитлер је немачким трупама издао заповест у којој је, поред осталог рекао: „Битка која данас почиње одлучиће судбину немачке нације за следећих 1 000 година“. А немачки министар иностраних послова Рибентроп изјавио је да Немачка располаже „непобитним доказима“ да западни савезници спремају велики напад преко Белгије и Холандије према Рурској Области, те ће немачке трупе извршити напад на Белгију, Холандију и Луксембург „да би заштитиле њихову неутралност“. Холандска и белгијска влада демантовале су ова лажна тврђења министра Рибентропа и одбиле немачке захтеве да без отпора дозволе пролазак немачких трупа кроз своје земље. Обе владе су затражиле помоћ од француске и британске владе и позвале њихове армије да уђу у Белгију и Холандију.

У прво праскозорје (3,40 ч.) 10. маја 1940, без објаве рата, немачка авијација је напала аеродроме, железничке станице и чворове комуникација у Белгији и Холандији. Благодарећи изненађењу, Немци су у току овога дана напали 72 аеродрома, на којима су постигли значајне успехе (уништили су на земљи 300 – 400 авиона и тешко су оштетили неке француске и 1 британски аеродром). Немачка авијација је и следећих дана са несмањеном жестином нападала на ове објекте у дубини од 200 – 300 км. Према немачким непровереним подацима, за првих неколико дана немачка авијација је, нападом на аеродроме и у ваздушним борбама, уништила или оштетила око 1 000 савезничких авиона. Тек после тога Немци су највећи део авијације употребили за подршку напада копнених, а првенствено мотомеханизованих снага. Нарочито су „Штуке“ и лаки бомбардери добро и успешно сарађивали са оклопним дивизијама. Оваквом употребом авијације Немци су обезбедили ваздушну превласт, а затим су целисходном и брзом интервенцијом указали врло ефикасну помоћ копненим снагама на главним правцима удара.

Немци су 10. маја 1940. први пут употребили ваздушнодесантне јединице за извршење оперативних задатака у дубокој противничкој позадини. Искористивши податке обавештајне службе о распореду холандских снага, они су дошли до закључка да се у Холандији, земљи многобројних река и канала, могу постићи брзи успеси само ако се раније заузму мостови на овим рекама и тиме створе услови за неометано напредовање оклопних снага. Пошто су се мостови на Мези и Рајни код Мордијка (Moerdijk), Дордрехта (Dordrecht) и Ротердама налазили око 100 км у холандској позадини, немачка Врховна команда је одлучила да их заузме „вертикалним маневром“ (спуштањем ваздушно десантних јединица: 7. ваздушнодесантне и 22. пешадијске дивизије) уз снажну подршку авијације. И заиста, у 4,15 часова, после јаког бомбардовања из ваздуха, Немци су спустили прве таласе 7. ваздушнодесантне дивизије, који су убрзо после тога заузели аеродром код Ротердама и мостове на Мези и Рајни код Мордијка, Дордрехта и Ротердама. Прва 3 таласа ојачане 22. пешадијске дивизије успела су да заузму нека места близу Хага, али су том приликом претрпели велике губитке. Због тога, а и услед противнапада 1. холандског корпуса, Немци нису могли да спусте и остале ешелоне 22. пешадијске дивизије, те је командант дивизије наредио да се преживели остаци повуку ка Ротердаму, где су појачали 7. ваздушнодесантну дивизију. Тамо су касније спуштени и остали таласи 22. дивизије. Обе дивизије, потпомогнуте авијацијом, одбиле су нове противнападе холандских снага и задржале мостове код Мордијака, Дордрехта и Ротердама до доласка 9. оклопне дивизије.

Први и једини пут у току Другог светског рата, Немци су 10. маја применили потпуно нову тактику да би заузели најјаче објекте сталне фортификације и мостове на Албертовом Каналу. Обавештајна служба им је прибавила планове фора Ебен Емаел са потребним техничким и тактичким подацима, тако да су у својој земљи израдили копију овога фора и открили његове недостатке: слабу пав одбрану, велику растуреност објеката и небрањене мртве углове. Због тога су донели смелу одлуку да фор заузму изненадним нападом из ваздуха. У току ноћи 10. маја, 56 немачких транспортних авиона кренуло је са аеродрома у Немачкој и над немачком територијом, на висини од 2 500 метара, откачило једрилице које су се затим нечујно упутиле према фору Ебен Емаел, касарни Ланекен и мостовима код Вренховена, Ветвезелта и Кана. Пре свитања, 10 једрилица, са 200 инжињераца, 6 лаких митраљеза и 2,5 тоне експлозива, успешно се спустило на кровове фора Ебен Емаел, на коме није било противдесантних препрека. После искрцавања, инжињерци су јаким експлозивом и пламенобацачима онеспособили осматрачнице, митраљеска гнезда и оклопне куполе, из којих је артиљерија даљном ватром бранила прелазе на Мези и Албертовом Каналу.

Немци су скоро у исто време спустили 31 једрилицу и у позадини касарне Ланекен и код каземата у којима су се налазили пиротехнички уређаји за паљење експлозива и одакле су Белгијанци блиском ватром бранили мостове код Вренховена, Велтвезелта и Кана на Албертовом Каналу. Искрцани немачки пешаци и инжињерци напали су из позадине касарну, каземате и отпорне тачке. Они су јаким експлозивом изненада порушили челична врата каземата, побили посаду и онемогућили паљење експлозива на мостовима. На овај начин Немци су заузели неоштећене мостове код Вренховена и Велтвезелта, али нису успели да заузму мост код Кана.

Холандски војници затварају баријеру на мосту Нијмеген током Албанске кризе

Када су прве немачке копнене снаге (151. пешадијски пук и 51. пионирски батаљон) 11. маја, у гуменим чамцима, прешле Мезу и Албертов Канал и ухватиле везу са падобранцима, командант фора Ебен Емаел, изложен нападима са свих страна, пристао је на капитулацију 11. маја у 12,30 часова.

Делови 7. белгијске пешадијске дивизије, који су се налазили у близини нападнутих објеката сталне фортификације, нису могли извршити предвиђене противнападе, јер су у току ноћи и њих напали падобранци, а у току дана су били изложени јаким нападима немачких Штука.

Цео свет је био изненађен овом новом тактиком коју су Немци применили приликом заузимања фора Ебен Емаел, касарне Ланекен, каземата и мостова код Вренховена и Велтвезелта. Међутим, она је била резултат солидних припрема, добро организованог дејства и садејства, изненађења, храбрости војника и иницијативе нижих старешина.

Немачки падобранци у дејству, Холандија 1940.

Истога дана, у 05,35, пет немачких армија (с десна улево: 18, 6, 4, 12. и 16), са оклопним снагама у првим ешелонима, предузело је напад на Холандију, Белгију, Луксембург и Француску на фронту од Северног Мора до Мозеиа, на ширини од око 300 км, док су 1. и 7. армија активном одбраном везивале према себи француске снаге на Мажиновљевој линији.

Добивши вест о немачком нападу преко Холандије, Белгије и Луксембурга, генерал Гамлен је био уверен да се остварују његове претпоставке о великом немачком нападу преко Белгије, са тежиштем северно од средњег тока Мезе и северно од Самбре. Он је истога дана, у 6,35, преко телефона наредио генералу Жоржу да приступи извршењу маневра према плану „Дил“ и „Бреда“, тако да су већ у 7,15 први делови лаких механизованих и коњичких дивизија прешли границу, док је иза њих главнина армија (9, 1, BES и 7.), користећи се железницама и копненим комуникацијама, прелазила у Белгију, а затим и у Холандију, да би посела положаје: Меза – Намир – Жанблу – Вавр – Лувен – Анверс – Бреда. Пошто су потценили извештаје о појави јаких немачких снага кроз Ардене, генерал Гамлен и Жорж су прерано наредили да се и неке резерве ангажују у Белгији. У извршењу овог великог маршманевра дошло је до знатних тешкоћа зато што раније није била организована сарадња између француског и белгијског Генералштаба, што није била регулисана употреба белгијских железница, и што француски и британски команданти нису знали где ће наићи на белгијске и холандске јединице, нити су познавали њихове планове рушења и запречавања. Па ипак, генерал Гамлен је рачунао да ће Белгијанци и Холанђани, потпомогнути првоупућеним коњичким и лаким механизованим, а затим моторизованим француским дивизијама, успети да успоре немачко надирање и створе потребних 5 – 8 дана за излазак главних француских и британских снага на предвиђене положаје.

Колона немачких тенкова Panzer II улази у Stompwijk, јужна Холандија

Искористивши изненађење, као и помоћ пете колоне, немачка 18. армија успела је првог дана да пређе холандску границу на 11 места. Док је немачка коњичка дивизија напредовала кроз северне провинције Холандије и 11. маја стигла до Зојдерског језера, две пешадијске дивизије 10. корпуса разбиле су слабе граничне делове и већ 12. маја стигле до линије Гребе, где су се налазиле главне холандске снаге (4 дивизије 2. и 4. корпуса). И поред тога што су се на линији Гребе налазиле најјаче холандске снаге, Немци су у једном смелом нападу, 12. маја, успели да начну ову линију код Гребеберга, и да, уз помоћ Штука, пробију и њен главни положај код Ренена. Пошто није имала никаквих резерви за затварање овог продора, холандска Врховна команда је истога дана наредила да се 2. и 4. корпус повуку у Холандску тврђаву. Изгубивши већи део 4. дивизије и бригаде „Б“, ове јединице су, без јачег немачког притиска, успеле да се до 14. маја повуку на нове положаје.

Главнина немачке 18. армије (26. корпус, који је у почетку имао 9. оклопну, 2 пешадијске и 1 СС моторизовану дивизију, а позади, у резерви, још 2 пешадијске дивизије) напредовала је кроз јужне провинције у којима су се налазили само слаби гранични батаљони и лака дивизија која се повлачила према доњем току Вала. После преласка преко Мезе, лево крило 18. армије (26. корпус) ангажовало је у првом ешелону 9. оклопну дивизију, која је 10. маја пробила недовољно утврђену и слабо брањену линију Пел и 11. маја стигла до Вилемсварт (Willemsvart) Канала, камо су се повлачиле слабе холандске снаге са линије Пел.

Холанђани су били паралисани, изненађени брзином и јачином немачког напада кроз јужне области, тако да нису могли пружити озбиљан и организован отпор ни иза Вилемсварт Канала, нити искористити поплаве земљишта и рушење комуникација. С друге стране, Немци су искористили збуњеност и слаб отпор Холанђана, те су, смелом и брзом употребом 9. оклопне дивизије, 12. маја продрли до Мордијка и Дордрехта и успоставили везу са деловима 7. падобранске дивизије, који су чврсто држали мостове на Мези и Рајни и одбили све холандске противнападе. Према томе, и поред великих губитака, ваздушнодесантне јединице су, захваљујући добро организованој обавештајној служби, изненађењу, искрцавању довољно јаких ваздушнодесантних снага у првим ешелонима, доброј сарадњи авијације и брзој помоћи копнених снага, постигле крупне оперативне успехе, који су били одлучујући за исход операција у Холандији. Оклопна дивизија искористила је успех ваздушнодесантних јединица и 13. маја продрла ка Ротердаму, чиме је била онемогућена даља одбрана Холандске тврђаве. Холандска краљица Вилхемина и влада напустиле су 13. маја земљу и побегли у Велику Британију, пошто су претходно одобрили Врховном команданту, генералу Винкелману, да поведе преговоре о капитулацији. Међутим, иако су били закључени преговори о прекиду ватре, Немци су 14. маја извршили тешки терористички напад на Ротердам, који се није уопште бранио. За кратко време, немачка авијација је порушила 26 000 кућа и убила око 25 000 грађана Ротердама. (У послератним публикацијама Немци покушавају да оправдају овај поступак, изговарајући се слабом везом између авијације и виших штабова.)

Ротердам након немачког бомбардовања. Фотографија настала након уклањања рушевина

После пет дана борби, 15. маја је објављена капитулација преосталих холандских снага (око 300 000 људи). Само су слабе холандске поморске снаге (1 крстарица, 1 разарач и 2 подморнице) и велики број трговачког бродовља успели да се прикључе британским поморским јединицама. Немци су у Холандији поставили свога намесника (Сајс-Инкварта) и своју управу, који су за кратко време увели нацистички режим и опљачкали огромна богатства Холандије (злато, дијаманте, стоку, сточне производе, текстил, кожу и др.).

У току првог дана битке, јединице 7. француске армије (најпре 1. лака механизована, а затим и остале дивизије) ушле су у Холандију да би указале помоћ холандским снагама, тако да су се 12. маја налазиле на положајима код Бреде. Међутим, услед повлачења Холанђана и услед притиска немачког 26. корпуса, ова армија је 13. маја напустила Бреду, а следећег дана се повукла ка Анверсу, држећи са 2 дивизије (60. и 68.) острва Валхерен (Walcheren) и Бејвеланд (Beveland).

Холандски преговарач, носећи белу заставу, креће се ка немачким положајима, Холандија, 14. мај 1940.

Највећи успех у току првих дана рата постигла је 6. немачка армија (9, 11, 4. и 27. корпус и 16. оклопни корпус) која је 10. маја заузела холандски град Мастрихт (Maastricht), где су следећег дана инжињеријске јединице 4. корпуса подигле 2 моста, носивости 16 тона. Немци су сем тога искористили успех ваздушнодесантних јединица код Вренховена и Велтвезелта, те су већ следећег дана, преко непорушених мостова, пребацили 4. оклопну, а затим и остале дивизије 16. оклопног корпуса, које су пробиле белгијску одбрану на Албертовом Каналу северно од Лијежа и наставиле брзо надирање ка западу. Да би се одржао брзи темпо напредовања немачка авијација падобранима је спустила бензин предњим деловима 4. оклопне дивизије.

Сви покушаји савезничке авијације да рушењем мостова успоре надирање 6. немачке армије остали су без успеха. Немци су добро организовали пав одбрану, нарочито мостова код Мастрихта, Вренховена и Велтвезелта, тако да су 10, 11. и 12. маја нанели јаке губитке белгијским, француским и британским авионима.

Сходно раније усвојеним плановима, белгијска Врховна команда је, да би избегла опкољавање својих снага, 11. маја наредила својим дивизијама да 12. маја отпочну повлачење према положајима на Дилу, а посади тврђаве Лијеж да до краја настави борбу у немачкој позадини. Ово повлачење извршено је много брже него што су очекивали Французи и Британци, тако да су Белгијанци већ 13. маја имали 8 дивизија на положајима Лувен – Анверс.

Пошто између белгијских и француско-британских снага које су ушле у Белгију није била организована сарадња, претходнице 1. француске армије (Коајички корпус) неочекивано су брзо (11. маја) наишле на јаке снаге 16. немачког оклопног корпуса и повукле се на линију Хиј (Huy) – Тирлмон (Tirlemont), где је 12. маја дошло до жестоких борби. У овим борбама Коњички корпус је показао велико пожртвовање и претрпео јаке губитке (нарочито 3. лака механизована дивизија), али је успео да задржи Немце и створи време 1. француској армији да 14. маја поседне планом предвиђене положаје Намир – Вавр.

Напредујући брзо и без већих тешкоћа, претходнице BES-а су 11. маја изашле на Дил, а 15. маја дивизије првог ешелона (2. и 3) добро заштићене британском тактичком авијацијом, чврсто су поселе положај Вавр – Лувен који је био широк око 30 км. Остале дивизије биле су ешелониране по дубини, и то: 48. и 4. код Брисела, 5. и 50. западно од Брисела, а 42. и 44. у дубокој позадини на Ескоу. 15. маја 11. корпус немачке 6. армије напао је Лувен, али је 3. британска пешадијска дивизија (генерала Монтгомерија) извршила снажан, брз и изненадан противнапад и одбацила немачке снаге.

Према томе, 1. армија, BES и белгијска армија су већ 15. маја биле на предвиђеним положајима, спремне да дочекају немачки напад према Бриселу и Анверсу. Генерал Гамлен је био задовољан исходом операција у Белгији, јер је веровао да је зауставио офанзиву главних немачких снага. Пошто раније није била регулисана сарадња између француско-британских, белгијских и холандских снага, 12. маја је одржана конференција у Кастоу (Casteau), на којој су учествовали белгијски краљ, француски министар народне одбране, генерали Жорж и Бијот, британски генерал Паунал и др. и на којој је генерал Бијот, командант 1. групе армија, добио овлашћење да координира дејства савезничких снага које оперишу на белгијској територији.

За то време, од 10. – 13. маја, главне немачке снаге (4, 12. и 16. армија), на чијем челу су се налазили 15. оклопни корпус (7. и 5. оклопна дивизија) и Оклопна група Клајст (41. оклопни корпус са 6. и 8. дивизијом и 19. оклопни корпус са 1, 2. и 10. оклопном дивизијом), потпомогнуте 3. ваздухопловном флотом, постигле су неочекивано велике успехе у белгијским Арденима и у Луксембургу. У току првог дана челне дивизије нису могле постићи дневне циљеве, јер су биле задржане отпором белгијских граничних јединица и рушењем комуникација. Али су следећих дана немачке оклопне дивизије, уз помоћ малих група падобранаца и припадника пете колоне, који су дејствовали у белгијској позадини и заузимали важне објекте на комуникацијама, успеле да натерају белгијске снаге (одред „К“ који је имао 1 дивизију арденских ловаца и 1 коњичку дивизију) на повлачење према Намиру.

Изненађени и слаби, Луксембуржани нису пружили скоро никакав отпор, те су Немци и на овом правцу брзо продрли према Седану.

Немци су 12. маја сломили отпор и лаких коњичких дивизија (2, 5, 1. и 4.) и коњичких бригада 2. и 9. француске армије које су покушале да на линији Нефшато – р. Урта (Neufchateau — Ourthe) прихвате разбијене белгиске дивизије, да зауставе немачко надирање и створе време 9. армији да поседне и организује положаје на левој обали Мезе. Француске коњичке јединице су се повукле на леву обалу Мезе, порушиле све мостове на њој и ушле у састав оперативних резерви 9. и 2. француске армије, тако да су Немци истога дана изашли на ову реку од Намира до Седана. Према томе, Немци су, захваљујући изненађењу, великој надмоћности, успешном садејству авијације, доброј организацији покрета и брзој оправци комуникација, за 3 дана прешли око 100 км у Арденима.

Генерал Гамлен био је изненађен брзим немачким надирањима кроз Ардене и употребом јаких мотомеханизованих снага на овоме правцу, али није очекивао да ће Немци бити у стању да јаким снагама брзо форсирају Мезу.

Пробој на Мези од 13. – 15. маја

Према предвиђеном плану требало је да 2. армија брани леву обалу Мезе до Седана закључно, а 9. армија одатле до Намира. Добивши извештај о надирању јаких немачких снага кроз Ардене, командант 2. армије је донео одлуку да 71. пешадијска дивизија из резерве поседне положаје десно од 55. дивизије која је бранила седански сектор. У току ноћи 71. дивизија је посела одређене положаје, али није имала времена да се упозна са земљиштем и да организује ватрени систем. За то време, 9. армија поседала је положаје на левој обали Мезе, северно од Седана па до Намира (док су се 102. тврђавска и 61. пеш. дивизија дуже времена налазиле на десном крилу на одређеним положајима, дотле су у центру и на левом крилу 22. и 18. пешадијска и 5. моторизована дивизија вршиле поседање или су биле у покрету ка положајима; 4. северноафричка и 53. пеш. дивизија из армијске резерве такође су биле у покрету ка пређвиђеним местима; 1. и 4. лака коњичка дивизија и 3. спахијска бригада прикупљале су се иза армиског левог крила и центра), али није имала времена да организује ватрени систем, везу и сарадњу између суседних јединица и појединих родова војске. Треба посебно истаћи да су се у рејону Седана и северније, тј. на споју 2. и 9. француске армије, налазиле најслабије француске дивизије (71, 55. и 61. типа „Б“), јер су биле састављене од најстаријег људства, слабијег морала и мале борбене вредности. Њихово наоружање и опрема били су непотпуни, јер нису имале сва формацијом предвиђена пт оруђа, а оскудевале су и у другим средствима.

Француски команданти су очекивали да ће се Немци извесно време задржати на десној обали Мезе ради извиђања, прикупљања снага и средстава и осталих припрема. Међутим, Немци су им приредили велико стратегијско, тактичко и техничко изненађење. Наиме, напуштајући старе класичне методе (вишедневно рекогносцирање земљишта, детаљно планирање, дуготрајну артиљериску припрему итд.), они су форсирали реку без икаквог задржавања, из покрета, примењујући на четири разна места прелаза другачију тактику и технику. Док су се предњи делови 7. оклопне дивизије у рејону Хуа (Houx), у току ноћи 12/13. маја, без икакве ватрене припреме, пребацивали гуменим чамцима на леву обалу реке и увлачили се у пошумљене и слабије брањене спојеве између 5. и 18. француске дивизије, дотле су у рејону Динана неки њени делови применили другачију тактику. Услед недостатка артиљерије, немачки тенкови и оклопни аутомобили, који су патролирали на десној обали реке, потпомагали су блиском ватром пешадију, која је у 4 часа прешла реку, а затим продрла кроз недовољно брањене и пошумљене међупросторе. Немци су у току дана повезали оба ова мостобрана и до пада мрака 13. маја образовали јединствен мостобран, ширине око 10, а дубине 1-3 км. А у рејону Монтермеа (Montherme) предњи делови 6. оклопне дивизије, после јаке артиљериске припреме, 13. маја прешли су Мезу у 15 часова и до пада мрака образовали мостобран ширине око 5, а дубине око 3 км.

Немачки војници прелазе Мезу гуменим чамцима, 14. мај 1940.

Немци су постигли највећи успех код Седана примењујући сасвим нову тактику. Наиме, иако је рејон Седана био утврђен, немачки 19. оклопни корпус генерала Гудеријана, који је имао 1, 2. и 10. оклопну дивизију, прешао је реку без већег задржавања. А да се не би губило време у писању нових заповести, 19. оклопни корпус је форсирао реку према заповести која је написана за време ратне игре у Кобленцу, с тим што је измењен само дан и час напада. Нападу је претходила снажна и успешна артиљеријска и авиоприпрема. Скоро целокупна корпусна артиљерија и 12 ескадрила Штука потпомогле су првенствено напад 1. оклопне дивизије. У времену од 11 до 16 часова смењивале су се групе авиона нападајући ватрене тачке, командна места, артиљерију и друге циљеве на сектору 55. француске пешадијске дивизије. Услед снажног психолошког дејства тих напада знатно је ослабила вредност недовољно обучених и слабо опремљених резервиста француских пешадијских дивизија. За то време су добро прикривени тенкови и пав топови 88 мм блиском непосредном ватром са десне обале Мезе рушили француске бункере, неутралисати ватрене тачке и димом заслепљивали осматраче. Под заштитом овакве ватре, предњи делови 19. оклопног корпуса су у 16 часова прешли преко Мезе. Највећи успех постигла је 1. оклопна дивизија, која се налазила на тежишту, у центру корпусног распореда. Тако је 19. оклопни корпус до краја дана у рејону Седана образовао солидан и јак мостобран ширине и дубине око 10 км.

У току ноћи 13/14. маја немачки инжињерци су израдили солидне мостове на Мези, преко којих су се пребациле и главнине оклопних дивизија које су појачале тактичке мостобране.

До сванућа 14. маја Немци су појачали своје снаге на западној обали Мезе, које су, потпомогнуте Штукама, наставиле напад из постојећих мостобрана. Пошто је у рејону Динана уништио 18. француску пешадијску дивизију, 15. оклопни корпус је продужио наступање ка Филипвилу, где је, потпомогнут авијацијом, разбио и тактичке и оперативне резерве 9. француске армије. У то исто време, три оклопне дивизије 19. оклопног корпуса извршиле су концентричне нападе и код Седана разбиле лево крило 2. француске армије (55. и 71. дивизију). Тако су Немци до 15. маја потпуно разбили целу 9. армију и лево крило 2. армије и на фронту од Хуа до Седана направили брешу ширине 100 и дубине око 45 км. Овај велики и брзи успех Немаца имао је одлучујућег утицаја на даљи ток операција у Француској.

Уместо да употребе све три дивизије за извршење снажних противнапада у леви бок немачког клина, Французи су 1. оклопну дивизију доделили 9. армији, 3. оклопну и 3. моторизовану дивизију 2. армији, док је 2. оклопна дивизија касније послата на р. Оазу (Oise) да затвори правце ка Паризу. С друге стране, команданти 9. и 2. армије неправилно су употребили додељене дивизије, тј. за одбрану положаја (1. оклопна дивизија код Филипвила) или за појачање осталих дивизија (3. оклопна дивизија код Седана). Они су због овакве употребе оклопних дивизија пропустили прву повољну прилику да снажним противнападом у бок 19. оклопног корпуса поправе критичну ситуацију код Седана.

Британска и француска бомбардерска авијација узалудно су покушавале да нападом на немачке оклопне и саобраћајне везе задрже немачко напредовање. Савезнички губици били су врло велики (према британским извештајима, од 109 бомбардера, употребљених код Седана од 13. – 15. маја, изгубљено је 45 авиона), а резултати су били врло мали.

Припадници 1. оклопног пука прелазе Мезу код Седана, 14. мај 1940.

Британска стратегијска авијација је одмах после немачког напада појачала бомбардовање Немачке. Она је у току ноћи 10/11. маја бомбардовала железнички чвор Минхен-Гладбах, бацивши прве бомбе на немачко тле. У току ноћи поједини авиони или мале групе бомбардовали су железничке станице, раскрснице, фабрике синтетичког горива, аеродроме, мостове и др. За извођење ових напада Британци су имали 16 сквадрона тешких бомбардера, док су 7 сквадрона »Бленхајма« (Blenheim) употребили за тактичку подршку копнених снага. Британци су у току једне ноћи употребљавали просечно око 100 тешких бомбардера, те су и резултати бомбардовања били скромни. Британски кабинет је 15. маја усвојио предлог ваздухопловних команданата да се бомбардује и Рурска Област, тако да је у току прве ноћи (15/16. маја) 24 бомбардера напала фабрике синтетичког горива у Руру. Како се овим бомбардовањем није могло успорити немачко напредовање, француски команданти су стално захтевали да се и стратегијска авијација употреби за напад на масивне немачке колоне или за рушење мостова на Мези. Међутим, британска авијација је и поред тога повремено и даље дејствовала против циљева у Рурској Области, Хамбургу и Бремену, што је изазвало протесте француских војних и државних претставника.

Одсецање и уништење савезничких снага у северозападној Француској и западној Белгији од 16. маја до 3. јуна 1940. године

Француско врховно руководство није било у стању да схвати брзи темпо операција и да на време и правилно интервенише у циљу затварана бреше која је 15. маја настала на фронту 9. армије, тако да су скоро сва наређења, која су издавана у циљу стабилизације фронта, превазилажена током догађаја. У току ноћи 15/16. маја генерал Жорж издао је инструкцију бр. 1507 да се 1. група армија повуче на положаје: Монмеди – Омон – Лијар – Фурми – Мобеж – Самбра – Шарлроа – Анверс, чији је деснокрилни ослонац код Монмедија чврсто држало десно крило 2. армије. Такође су и савезничке армије у Белгији (1 француска, британска, белгијска и 7 француска), и поред јаког притиска 6. и 18. немачке армије, успеле да одрже положај р. Самбра – Шарлроа – Анверс, али се ситуација на центру стално и брзо погоршавала и поред тога што је 6. армија из стратегијске резерве 15. маја најхитније упућена да прихвати разбијене делове 9. армије и да затвори створену брешу на фронту. Пошто су првопристигле дивизије 6. армије убациване у борбу постепено и појединачно, оне се нису могле одржати на положајима код Омона, тако да је командант 6. армије, генерал Тушон (Touchon), 16. маја био приморан да нареди повлачење иза Ене. Услед повлачења 6. армије, и лево крило 2. армије напустило је положаје око Омона да би се код Атињија (Attigny) везало за десно крило 6 армије. 6. армија је убрзано поседала положаје иза Ене, од Атињија до Нефшатела (Neufchatel), а западно од њега, све до Соасона, налазили су се само слаби делови првопристиглих јединица.

Бреша на фронту северно од нових положаја на Ени стално се повећавала. Последњи остаци разбијених дивизија 9. армије (4. северноафричке, 18. и 22. пешадијске, 1. лаке коњичке и 1. оклопне дивизије) нису могли одржати положаје ни на граничном фронту. Генерал Жиро, који је 15. маја примио команду над 9. армијом, узалудно је покушао да с преосталим дивизијама (5. моторизованом и 4. лаком коњичком) учврсти лево крило армијског положаја југозападно од Намира и да с новододељеним дивизијама (1. северноафричком, 9. моторизованом и 2. оклопном) затвори брешу на десном крилу и у центру армије.

Немачке оклопне дивизије (слева удесно: 10, 1, 2, 6, 8. и 5) наставиле су 16. маја брзо надирање ка западу, дефилујући тако испред 6. армије, која није имала довољно снага да угрози бок и позадину ових смелих дивизија. Увече овога дана немачке оклопне дивизије изашле су на р. Оазу, али Французи ни овде нису имали довољно снага да затворе брешу на фронту, те су у највећој брзини упутили 2. оклопну дивизију, која се групно распоредила за одбрану најважнијих прелаза преко Оазе. Међутим, овај слаби затвор није претстављао никакву озбиљнију препреку даљем надирању масовних немачких оклопних снага.

Пошто су искористили повлачење левог крила 2. армије ка Атињију, Немци су 16. маја напали Ферте (Ferte), левокрилни фор Мажиновљеве линије. Иако су имали огромну надмоћност (читава 71. пешадијска дивизија са 13 дивизиона артиљерије према 107 Француза који су сачињавали посаду фора), они су морали да воде тешке и споре борбе око појединих објеката фора. А како се фор, због мале површине и добро организоване ПВО, није могао заузети из ваздуха као фор Ебен Емаел, Немци су применили нову тактику за његово освајање. Наиме, немачки инжињерци су се, после дуготрајне артиљериске и авиоприпреме, провукли кроз бреше у препрекама и пузањем се приближили улазу у позадини објекта. Затим су, помоћу мотки дужине 4 м, у отворе купола и бетонских објеката убацивали јаке експлозиве тежине до 40 кг. Пошто је жилава француска посада и поред тога давала јак отпор, Немци су пламенобацачима и димним кутијама побили и угушили остатак посаде и 19. маја заузели цео фор Ферте. Тако је мала и храбра посада фора Ферте успела да три дана задржи много надмоћније немачке снаге и да на тај начин олакша повлачење левог крила 2. француске армије.

Немачки војници са топом 7.5cm le.IG 18, Мажино линија, Француска, мај 1940.

Иако је ситуација армија у Белгији (1. француске, БЕС, белгијске и 7. француске) била повољна, генерал Бијот, командант 5. групе армија, због пораза 9. армије, био је приморан да 16. маја изда наређење да се ове армије постепено и са прихватима, у току три ноћи, повуку позади Ескоа.

Генерал Зорж је намеравао да 17. маја изврши концентричан напад са 1, 2. и 4. оклопном дивизијом, уз помоћ пешадијских дивизија, у циљу уништења немачког оклопног клина, али се тај задатак, и поред његове изричите директиве бр. 93 од 16. маја, није могао извршити. После пораза код Филипвила, 1. оклопна дивизија имала је само 20 од формацијом предвиђених 150 тенкова; 2. оклопна дивизија била је кордонски распоређена за одбрану положаја иза Оазе, а пешадијске дивизије су тек почеле да се прикупљају код Мобежа и на Ени. Једино су првопристигли делови новоформиране 4. оклопне дивизије пуковника де Гола 17. маја напали немачке оклопне снаге североисточно од Лаона, али су се, услед јаког дејства немачке авијације, морали повући према својим полазним положајима.

Док су 5. и 7. немачка оклопна дивизија наставиле јаке нападе у току ноћи 16/17. и 17. маја пробиле граничне положаје југоисточно од Мобежа, дотле су оклопне дивизије из Групе Клајст напредовале према Оази, 17. маја разбиле паучинасти распоред 2. француске оклопне дивизије и прешле Оазу на широком фронту. Пошто је од 10. до 16. маја употребила своје стратегијске резерве, француска Врховна команда 17. маја више није имала скоро никаквих снага на располагању, те је донела одлуку да што пре извуче неангажоване дивизије са других делова фронта. Верујући да ће Немци наставити офанзивне операције ка Паризу, француски Врховни командант је 17. маја одлучио да штабу 7. армије додели дивизије одузете са пасивних делова фронта, као и новоформиране дивизије, са задатком да у долини Оазе и на Соми (на положајима Ена – Канал Елет – Сома) затвори правце ка Паризу.

Сходно раније наведеној инструкцији од 16. маја, савезничке снаге у Белгији повукле су се у току ноћи 17/18. маја на линију Мобеж – Монс – р. Данде (Dender) без великих тешкоћа. Гонећи њихове заштитнице, немачка 6. армија је 17. маја заузела Брисел, главни град Белгије, а следећег дана је 18. немачка армија заузела Анверс, врло јаку белгиjску тврђаву. У дубокој позадини, форови Лијежа и Намира, иако опкољени, још увек су давали отпор надмоћнијим немачким снагама: чак до 24. (Нахнир), односно 28. маја (Лијеж).

Немачка Врховна команда је била приморана да 17. маја привремено успори напредовање дивизија Оклопне групе Клајст (19. и 41. оклопни корпус) и 15. Хотовог корпуса, јер се плашила за њихов издужени леви бок и за необезбеђену позадину. Због тога су моторизоване дивизије добиле задатак да се приближе оклопним дивизијама и да 16. и 12. армија на Ени, а затим и на Соми, обезбеде дубоку позадину и бокове мотомеханизованих снага. Армије у резерви (2. и 9.) добиле су задатак да се форсирано крећу кроз Ардене и северно од Ене, да би се такође могле употребити за заштиту бокова и позадине гонећих колона. Прелазећи дневно и око 50 км, пешадијске дивизије ових армија постепено су поседале одређене положаје. Немачке оклопне дивизије наставиле су брзе офанзивне операције тек 18. маја, када је извршено обезбеђење њихових бокова и позадине. Експлоатишући успехе од 17. маја, оне су незадрживо надирале према западу, с циљем да што пре изађу на Канал Ламанш и да одсеку савезничке снаге у Белгији. Мада је Париз био врло важан стратегијски објект, немачка Врховна команда га је привремено занемарила, јер је тежила да прво одсече и уништи у Белгији врло јаке савезничке снаге. Искористивши своје тенкове до последње капи бензина и крајње издржљивости мотора и људи, Немци су 19. маја заузели Камбре и Сен Кантен и заробили генерала Жироа, новог команданта 9. француске армије. После заузимања Камбреа, 7. оклопна дивизија (из 15. корпуса) стигла је 20. маја до Араса. Јужно од ње, 8. оклопна дивизија заузела је Есден (Hesdin), док је 6. оклопна дивизија брзо прошла кроз Ле Боасл (Le Boisle). Највећи успех овога дана постигао је 19. оклопни корпус, јер је његова 2. оклопна дивизија заузела Абевил и прва се приближила обалама Канала Ламанш. Исто тако значајан успех постигла је и 1. оклопна дивизија, која је заузела Перон и Амијен и на јужној обали Соме образовала јаке мостобране, тј. солидне ослонце за даље операције. У то време 5. и 10. оклопна дивизија налазиле су се у другом ешелону, а позади њих су усиљеним маршевима напредовале моторизоване, а затим пешадијске дивизије 4. армије. Остале армије (16, 9, 2. и 12.) наставиле су покрете за обезбеђење бокова и позадине оклопних снага.

Гонећи слабе противничке заштитнице, 6. и 18. немачка армија (из Групе армија „Б“) успеле су 20. маја да стигну до линије Нојзен (Neuzen) – Оденард (Audenarde) – Туме (Toumai), иза које су се у реду повукле белгијска и британска армија, као и 16. француски корпус (60. и 68. дивизија). Француска 1. армија и остаци 9. армије узалуд су покушавали да се задрже на линији Турне – Валансјен (Valenciennes) – Сен Пол – Абевил.

Тако су Немци већ 20. маја постигли велики стратегијски успех: потпуно су разбили 9. француску армију, изашли на Ламанш, у западној Белгији и северозападној Француској одсекли око 45 савезничких дивизија и на Соми образовали мостобране код Перона, Амијена и Абевила.

Да би зауставио напредовање немачких оклопних дивизија, које су представљале погодан циљ за авијацију, генерал Жорж је наредио да се 21. маја употребе сви расположиви авиони против немачких колона у троуглу Камбре – Перон – Арас, али ова бомбардовања нису дала жељене резултате, зато што су Немци били надмоћнији у ваздуху и што су имали добро организовану ПВО.

И поред вишеструких и најенергичнијих наређења генерала Бијота, Французи у времену од 18. до 21. маја нису могли употребити Коњички корпус за извршење противудара ка југу, јер команданти пешадијских дивизија нису хтели да врате корпусу тенкове који су им били привремено додељени.

На састанку у Лансу, 20. маја, генерал Бијот је, у сагласности са генералом Гортом и Бланшаром, донео одлуку да 21. маја британске снаге изврше противудар са две дивизије код Араса, а француска 1. армија са две дивизије ка Камбреу, док би Коњички корпус одржавао везу између њих и осигуравао им унутрашње бокове. Међутим, уместо снажних и једновремених противудара, савезници су извршили неколико одвојених и неповезаних напада (Британци 21. маја код Араса са једном бригадом 50. дивизије и 74 тенка; француски Коњички корпус 22. маја; 5. корпус 1. француске армије 23. маја северно од Камбреа), које су Немци брзо задржали, а затим су дејством надмоћније авијације нанели Французима и Британцима врло тешке губитке. Ни француски противнапади од 22. до 25. маја код Перона, Амијена и Абевила нису дали никакве резултате. Француска 7. армија, која је имала 6 дивизија на фронту од 100 км, није могла да уништи ни мале немачке мостобране на јужној обали Соме, а још мање да угрози леви бок оклопних снага које су напредовале ка северозападу.

Пошто није било дорасло своме положају, француско врховно руководство није било у стању да брзо организује противударе ради затварања бреше и задржавања немачких оклопних снага. У жељи да што пре успостави нови фронт, оно је занемарило стратегијске резерве и потценило значај маневра и динамичне одбране, те је новодоведене дивизије додељивало за крпљење фронта и за организацију нове одбране на Ени, а затим и на Соми. Оваквим мерама Французи нису могли поправити критичну ситуацију у северној Француској. Генерал Гамлен је до 18. маја дозволио пуну иницијативу генералу Жоржу и није се мешао у ток операција, од којих је зависила судбина савезничких армија и Француске. Он је врло касно, тек 19. маја, издао инструкцију бр. 12 у којој је предвидео офанзиву 2. армије и дела 6. армије у правцу мостова код Мезијера. Генерал Гамлен није дочекао ни почетак припреме за извршење овога плана, јер је истога дана, због неспособности, смењен са свог положаја. По налогу претседника владе Пола Реноа, стари генерал Веган (који је имао 73 године) позван је хитно из Сирије и постављен за Врховног команданта. Одмах по пријему дужности, генерал Веган је авионом одлетео до одсечених армија, где је у граду Ипру 21. маја одржао конференцију са белгијским краљем Леополдом III и генералом Бијотом, на којој је решено да 23. маја британска и .1 француска армија са око осам дивизија са севера и 7. француска армија с југа изврше противудар у циљу пресецања немачког оклопног клина и успостављања јединственог фронта. Одмах затим генерал Веган је, 22. маја, издао директиву бр. 1, којом је предвиђено да противудар, који ће потпомоћи сва расположива британска авијација, изврше 1. француска и британска армија са севера, с циљем да се очисте немачки брзи одреди и опколе немачке оклопне дивизије које су продрле северно од Соме, с тим да овај противудар са истока штите белгиске снаге које би се по потреби постепено повлачиле на Изер.

Међутим, због смрти генерала Бијота и због погоршавања ситуације на свим деловима фронта, нарочито код белгијске армије, није се могло приступити реализацији овога плана. Генерал Бланшар је тек 25. маја примио команду над одсеченом групом армија, а своју и 1. армију предао је генералу Прију (Prioux), дотадашњем команданту Коњичког корпуса.

Још пре одсецања савезничких армија, немачка Врховна команда је донела одлуку да изврши прегруписавање својих снага. Она је у том циљу од 16. оклопног корпуса (3. и 4. оклопна и 20. моторизована дивизија) из 6. армије и од 9. оклопне дивизије из 18. армије формирала нову Оклопну групу Хот (тако да је сада имала 16. и 15. корпус) и дала јој задатак да заједно са Оклопном групом Клајст (19. и 41. корпус) настави офанзивне операције према североистоку у циљу разбијања западног бока одсечених противничких снага. Тако су Немци на овом одлучујућем сектору између Скарпе и Соме сасредили све своје оклопне (десет) и моторизоване (четири) дивизије и тиме пружили поучан пример правилног груписања снага на тежишту операција. 4. ар- мија, која је у своме саставу имала 1, 2, 5, 8. и 40. пешадијски и 14. моторизовани корпус, добила је задатак да координира рад оклопних група и да их пешадијским јединицама подржи и потпомогне у офанзивним операцијама. Армије из Групе »Б« добиле су задатак да најенергичније наставе офанзивне операције у циљу брзог сламања белгијске армије и спајања са оклопним групама и 4. армијом које су дејствовале са запада. Остале армије (12, 9, 2. и 16.) добиле су задатак да се привремено задрже у дефанзиви и да на положајима: Сома – Канал Елет – Ена заштите бок и позадину офанзивне групације.

После извршеног прегруписавања, Немци су 21. маја са још већом жестином наставили офанзивне операције са десет оклопних, четири моторизоване и преко тридесет пешадијских дивизија, стежући постепено са три стране полукруг око одсечених противничких снага у циљу њиховог потпуног уништења. Немачка авијација, благодарећи својој бројној и техничкој надмоћности и добро организованом садејству, указивала је велику и брзу помоћ својим копненим (нарочито мотомеханизованим) снагама. Она је дрско и са малих висина нападала и наносила велике губитке противничким дивизијама и изазвала панику код милиона незбринутих, гладних и незаштићених цивилних избеглица, које су закрчиле многобројне путеве или су лутале по француским и белгијским пољима.

Док су 4. армија и Оклопна група Хот 21. – 23. маја одбијале француске и британске противударе код Араса и Камбреа, Оклопна група Клајст окренула се ка северозападу, у циљу заузимања важних пристаништа Булоња и Калеа и прекидања најкраће поморске везе са Великом Британијом. Иако су Британци појачали ова пристаништа новодоведеним снагама из Енглеске, немачка 2. оклопна дивизија заузела је Булоњ 25. маја, а дан касније 10. оклопна дивизија сломила је последњи британски отпор и заузела Кале. Друге дивизије Групе Клајст (1, 6. и 8. оклопна, 20. и 29. моторизована) изашле су на Канал Аа (Аа) и приближиле се Денкерку на око 20 км.

Хитлер је 24. маја учинио тешку грешку када је усвојио предлог маршала Рундштета да се оклопне дивизије задрже на овом каналу, зато што су у досадашњим борбама, наводно изгубиле око 50% тенкова, те их је требало сачувати од нових губитака на мочварној територији Фландрије. Тенковски команданти су узалуд захтевали да се наставе операције, јер је ситуација била врло повољна да се снажним ударима заузме Денкерк и одсеку од мора британско-француско-белгијске армије. Хитлер је остао при својој одлуци и усвојио Герингов предлог да се ангажује сва расположива авијација ради спречавања евакуације из Денкерка.

За то време, 6. немачка армија пробила је 23. маја положаје белгијске армије на споју са британском армијпм. У току ноћи 23/24. маја белгијске снаге су се повукле иза Лиса, док су се Британци задржали на раније утврђеним положајима на белгијско- француској граници од Менена (Menin) на Лису до Атиша (Attiches). На испадном клину од Атиша преко Валансјена и Дуеа до горњег тока р. Лис налазила се 1. француска армија, а на крајњем десном крилу од Лиса преко Канала Аа до мора налазиле су се измешане француске и британске јединице. Користећи повлачење белгијских снага, Немци су у незадрживом налету 24. маја пробили и положаје на Лису код Куртреа, где су до 25. маја образовали велики мостобран и пресекли везу између британске и белгијске армије. Услед овога Британци су морали брзо да извлаче 5. и 50. дивизију (које су биле одређене за противудар ка југу) и да их шаљу према Ипру ради затварања настале бреше. Пошто су и француске снаге биле приморане да се повлаче под притиском надмоћнијих немачких снага, то је генерал Бланшар, коме је Врховни командант оставио слободу у доношењу одлуке, 25. маја издао заповест да се британске и француске снаге из испадног клина повуку на север и да организују положај на линији: Кфмал Аа – р. Лис ради заштите мостробрана око Денкерка. Тиме је изгубљена и последња нада у извршење планираног противудара ка југу.

Тек 26. маја увече, када је и на Соми извршено обезбеђење левог бока, Хитлер је наредио да све снаге, укључујући и оклопне дивизије, 27. маја наставе офанзивне операције са свих страна у циљу заузимања Денкерка и уништења британских, француских и белгијских снага. Пошто су искористили раније мостобране на Каналу Аа, оклопне групе Клајст и Хот су 27. маја наставиле напредовање према истоку. Немачка 6. и 18. армија, са 12 дивизија у првом ешелону, потпуно су разбиле белгијску армију, чији су се остаци, без довољно муниције и хране, повлачили ка северу, тако да су повећали постојећу брешу и изгубили везу са британском армијом. Белгијски краљ је погоршао положај одсечених снага када је 27. маја, не тражећи сагласност осталих савезника и мишљење савезничког Врховног команданта, по својој иницијативи повео преговоре са Немцима, а 28. маја прихватио безусловну капитулацију белгијских снага.

Пошто је на време уочио опасност која прети савезничким снагама, генерал Горт је 19. маја послао предлог својој влади да отпочне припреме за евакуацију одсечених снага, и она је 20. маја одредила адмирала Рамзеја да најхитније изврши све припреме за евентуално повлачење британских снага из Денкерка. Тек 26. маја, када је отпала и последња могућност за извршење противудара ка југу, британска влада је одобрила да отпочне операција „Dinamo“, тј. евакуација код Денкерка. У циљу заштите Денкерка и евакуације, савезници су организовали мостобран на линији: Гравелин (Gravelines) – Берг (Bergues) – Њепор (Nieuport), с тим што су западни сектор мостобрана браниле француске јединице под командом генерала Фагалда, а источни сектор британске снаге под командом генерала Адама.

Британци су за евакуацију припремили и искористили сва могућа расположива транспортна средства, почев од разарача па до најмањих чамаца и рибарских бродова, чији је број брзо достигао 848, од којих 1 крстарица и 56 разарача. Евакуација је отпочела 26. маја и изводила се до 4. јуна под најтежим околностима, јер су Немци даноноћним нападима надмоћније авијације знатно оштетили докове у Денкерку, док су артиљеријом од Калеа и других заузетих обалских подручја узнемиравали транспортне бродове и приморавали их да, пловећи према Доверу, праве дугачке обиласке, што је знатно отежавало пловидбу и брзину евакуације. Зато су Британци често морали да мењају путеве кретања флоте (маршруте X, Y, Z) да би се заштитили од напада немачке авијације и артиљерије. Пошто су пристаништа у Денкерку била јако оштећена, евакуација је вршена и са отворене обале.

Британска авијација (Група бр. 1) са аеродрома југоисточно од Лондона указала је велику помоћ приликом евакуације. Захваљујући храбрости, пожртвовању и великој издржљивости посада појединих авиона, британска бројно слабија авијација нанела је велике губитке Немцима и тиме олакшала рад копнених снага и њихово извлачење из Денкерка.

Следећих дана Немци су, уз крајње напоре, појачавали притисак са свих страна, тако да су 28. маја успели да споје клешта северозападно од града Лила и да ту окруже 4. и 5. корпус 1. француске армије (1. мароканска, 4. пешадијска, 15. и 25. моторизована, 2. и 5. северно-афричка дивизија и део 1. моторизоване дивизије). И поред недостатака најосновнијих животних и борбених потреба, ове јединице су наставиле борбу до 1. јуна, када су биле приморане да обуставе отпор и да положе оружје.

Генерал Веган је тек 29. маја одобрио да се изврши и евакуација француских снага. Пошто је до тога дана било евакуисано око 70 000 британских војника, решено је да се, почев од 30. маја, евакуише подједнак број француских и британских војника, без обзира на то што Французи нису имали довољно транспортних бродова. И поред нових немачких напада и капитулације белгијске армије, Британци су 30. маја евакуисали 53 523, а 31. маја 68 014 људи. Овога дана и генерал Горт је отпутовао за Велику Британију, остављајући генерала Александера, новопостављеног команданта 1. корпуса, да у договору са француским представницима настави отпор и евакуацију. Следећег дана је и генерал Бланшар напустио Француску, поверавајући генералу Фагалду даљу евакуацију трупа и одбрану Денкерка.

И поред великих губитака у бродовима и даљег повлачења заштитница на најужи мостобран, евакуација је настављена и у времену од 1. – 3. јуна, нарочито јединица 3. француског и Коњичког корпуса. Тек 4. јуна, пошто више није било могућности за евакуацију, у Денкерку је капитулирало 40 000 француских војника, тј. последњи остаци 1. групе армија.

Евакуација код Денкерка била је велики успех британског руководства. Благодарећи надмоћнијој ратној флоти, благовременој и доброј организацији превожења, упорном и непрекидном залагању авијације, умешности старешина, храбрости и упорности свих војника, а донекле и немачким грешкама и неповољним временским приликама, Британци су од 26. маја до 3. јуна евакуисали 338 226 људи, од којих око 120 000 Француза. Приликом ове евакуације, савезници су (нарочито Британци) претрпели теже губитке: потопљено је 6 британских и 3 француска разарача, 6 миноловаца, 29 рибарских и 9 путничких бродова, а оштећено је 19 разарача, 7 миноловаца, 2 рибарска, 8 путничких и 9 мањих бродова. Сем тога, пре почетка операције „Динамо“, Британци су до 26. маја евакуисали 27 931 војника. Међутим, британске јединице су морале напустити све тешко наоружање, опрему и возила. Но и поред тога, ове јединице су представљале драгоцено језгро за формирање нових британских армија, које ће одиграти значајну улогу у току следећих периода Другог светског рата.

Закључак о операцијама од 10. маја до 4. јуна 1940.

Муњевите операције немачких армија завршиле су се 4. јуна тешким поразом савезничких снага. За 23 дана уништено је или разбијено: 10 холандских, 22 белгијске, 9 британских и око 30 француских дивизија (од којих 1 оклопна, 2 лаке коњичке и 3 лаке механизоване), тј. укупно око 70 дивизија или преко половине савезничких снага. За то време Немци су заробили око 1 200 000 савезничких војника.

Немци су постигли овакве успехе захваљујући изненађењу, правилном избору главног правца удара, правилном груписању снага, доброј организацији покрета, смелим и брзим маневрима оклопних снага, успешном садејству авијације (нарочито „Штука“), примени нових тактичких поступака, помоћи пете колоне, доброј организацији покрета и снабдевања, а такође и грешкама француских команданата, о којима ћемо сада говорити.

Супротно основним принципима стратегије и тактике, скоро сви француски команданти су водили пасивну одбрану са изразито линијским распоредом. Тежећи да што пре затворе брешу, насталу разбијањем 9. армије, француски команданти су одузимали поједине дивизије са Мажиновљеве линије и додељивали их 9. армији ради образовања новог фронта. Ове као и новоформиране дивизије појединачно су упућиване као појачање 9. армији, тако да су биле уништене пре него су могле извршити постављене задатке. Пошто 9. армија није успела да затвори створену брешу на фронту, француска Врховна команда је одлучила да образује нови фронт на Ени, а затим и на Соми, те није могла образовати јаче стратегијске резерве за извршење снажних противудара на бокове немачког клина, већ је била принуђена да води пасивну одбрану на широком фронту. С друге стране, команданти француских тактичких јединица, који су, сходно француској ратној доктрини, сматрали да испред фронта треба образовати непрекидну запречну ватру, одређивали су у први борбени ред јаке снаге и средства и занемарили резерве и потребу маневра у одбрани. Поред тога, француска Врховна команда и многи француски команданти нису могли да схвате брзину, ритам и замах операција које су диктирали Немци. Маневри које су планирали француски команданти нису се могли извршити зато што су их сами догађаји претицали у тренутку када су издата наређења за њихово извршење, тако да је на фронту разбијених француских снага владала потпуна дезорганизација, која се брзо претворила у велику катастрофу.

Док су Немци оклопне јединице употребљавали сасређено у циљу извршења стратегијских и оперативних задатака, Французи су своје оклопне, лаке механизоване и моторизоване дивизије употребљавали по деловима и за извршење тактичких задатака (1. оклопна дивизија у одбрани код Филипвила; 3. оклопна дивизија по деловима у саставу пешадијских дивизија код Седана; 2, оклопна дивизија за одбрану широког фронта иза Оазе; неприкупљена 4, оклопна дивизија вршила је противнапад код Лаона; лаке моторизоване дивизије нису могле извршити противударе, јер су им тенкови били подељени пешадијским дивизијама; моторизоване дивизије биле су употребљене као обичне пешадијске дивизије, итд.), тако да нигде нису могли озбиљније угрозити немачки јако издужени оклопни клин.

Генерал Гамлен није искористио искуства из Првог светског рата у погледу организације командовања у коалиционим ратовима. Први светски рат је показао да је у оваквим ратовима потребан заједнички Врховни командант свих савезничких снага (као што је био маршал Фош 1918. или генерал Ајзенхауер 1944.), који би, сходно устаљеним политичким циљевима и усвојеним ратним плановима, самостално руководио свим операцијама на копну, мору и у ваздуху. Међутим, генерал Гамлен је ушао у Други светски рат а да није био ни Врховни командант француских оружаних снага. Он је био само командант копнених снага, а координирао је рад морнарице и авијације, тако да је у погледу морнарице имао знатне тешкоће, јер је славољубиви адмирал Дарлан нерадо примао и извршавао његове инструкције. Још мања су била Гамленова права у погледу употребе белгијских и холандских, па и британских снага. Он није био овлашћен да командује свим савезничким снагама, већ је имао задатак да само координира њихов рад, али је и ову функцију пренео на генерала Бијота, команданта 1. групе армија, тако да су краљеви и команданти савезничких снага доносили судбоносне одлуке које су биле противне плановима генерала Гамлена и Вегана. Командант холандских снага и белгијски краљ пристали су на капитулацију не обавештавајући претходно Врховног команданта. И генерал Горт је често примао директиве од британског премијера Черчила и од начелника империјалног Генералштаба и доносио одлуке о којима раније није био обавештен Врховни командант. Овакве грешке у организацији командовања имале су тешких последица у операцијама 1940. године.

Завршне операције у Француској од 5. до 25. јуна 1940.

Пре завршетка операција у Фландрији Немци су почели да врше прегруписавање својих снага и попуну губитака ради предузимања нове велике офанзиве и коначног уништења остатака француских снага. Прегруписавање снага и попуну губитака извршили су врло брзо и уредно, тако да су 2 дана после заузимања Денкерка могли предузети офанзиву на Соми.

Немачки план за предвиђену операцију (названу „Rot“ — црвена) изнет је у директиви од 31. маја, коју је пцтписао командант немачких копнених снага генерал Браухич. У овој директиви овако је одређен циљ операције: „Намера Врховне команде је да уништи савезничке снаге које су преостале у Француској, предузимајући једну нову операцију што је могуће пре, и то одмах после завршетка садашњих битака у Артоау и Фландрији. Није вероватно да ће непријатељ имати неке веће оперативне резерве, те ћемо моћи да једним јаким нападом пробијемо на брзину изграђене непријатељске положаје јужно од Соме и Ене. Затим треба извести брз и дубок продор у непријатељски распоред и онемогућити му да се у реду повуче или да у позадини образује нови фронт“.

Основном идејом немачког плана било је предвиђено: да Група армија „Б“ (4, 6. и 9. армија са око 48 дивизија, од којих 4 оклопне и 1 моторизована у саставу Групе Клајст, а 2 оклопне у саставу 15. оклопног корпуса) 5. јуна предузме офанзиву из мостобрана код Абевила, Амијена и Перона општим правцем Амијен – Руан – Брест ради угрожавања Париза са запада и севера и везивања према себи што јачих француских снага; да Група армија „А“ (2, 12. и 16. армија са око 45 дивизија, од којих 4 оклопне и 2 моторизоване у саставу Групе Гудеријан) 9. јуна предузме главну офанзиву са тежиштем на правцу Ретел – Лангр – Белфор у циљу опкољавања француских снага и Мажиновљеве линије; да Група армија „Ц“ (1. и 7. армија са око 24 дивизије) предузме офанзиву тек када се почне испољавати велики маневар опкољавања Мажиновљеве линије; да 18. армија (4 дивизије) осматра обале Канала Ламанша; а да остале снаге остану у стратегиjској резерви.

Очекујући развој догађаја у Француској, Италијани су постепено концентрисали према Алпима врло јаке снаге. Тамо се налазила Западна група армија војводе од Пијемонта (4. и 1. армија од 22 дивизије и 3 алпска одреда — укупно 188 батаљона и 2 949 топова), а иза ње, у резерви, 7. армија (са 5 дивизија), која је била потчињена италијанској Врховној команди. За експлоатацију битке била је предвиђена Армија „По“ (од 2 оклопне, 2 моторизоване, 3 аутопреносне и 1 брзе дивизије), која је била концентрисана у долини Аосте, код Кунеа и поред обале. То значи да су Италијани према француској Алпској армији имали око 35 дивизија.

Док су укупне немачке и италијанске снаге износиле око 180 дивизија (142 немачке и 35 италијанских) и око 4 000 авиона, генерал Веган је после завршене битке у Фландрији имао још око 65-70 дивизија (од којих 43 пешадијске, тврђавске посаде чија је борбена вредност износила око 13 дивизија, 3 бројно слабе оклопне и 3 још слабије лаке коњичке дивизије, око 2 британске пешадијске и 1 оклопну дивизију, 3 пољске дивизије, итд.) и око 1 000 авиона. Он је 20. маја наредио да се приступи фортификацијској организацији положаја иза Ене и Соме (Веганова линија) и да се у циљу појачања ових положаја, у противтенковском смислу, сва насеља и шуме организију за кружну одбрану у облику „јежева“, да се известан број пољских топова 75 мм употреби као пт оруђа и да се припреме обимна рушења и запречавања испред и иза положаја.

Пошто је дошао до закључка да ће Немци предузети офанзиву главним снагама према Паризу, генерал Веган је у својој инструкцији бр. 1242 од 29. маја 1940. поред осталог наредио: „Дефанзивна битка на коју смо приморани мора се водити без помисли на повлачење. Трећа група армија има задатак да заштити Париз, а Четврта група армија да обезбеди везу са утврђеном зоном на истоку“. Зато је на бази овакве основне идеје одредио најјаче снаге (3. групу армија: 10, 7. и 6. армија са укупно око 30 дивизија, од којих 1, 2. и 4. француска и 1. британска оклопна и 2, 3. и 5. француска лака коњичка дивизија) за одбрану праваца ка Паризу и за поседање положаја на Соми и Ени од мора до Ретела. Међутим, он је исто тако одредио исувише јаке снаге (2. групу армија: 8. и 5. армија, 20. самостални корпус и 3. армија са укупно око 26 дивизија) за одбрану Мажиновљеве линије, иако су се према њој налазиле најслабије немачке армије. Врховни командант је мању пажњу посветио аргонско-шампањском правцу на коме су се концентрисале најјаче немачке снаге, јер је за његову одбрану одредио најслабије снаге (4. групу армија: 4. и 2. армија са око 17 дивизија). А пошто су се слабе стратегијске резерве налазиле јужно од Соме и у Аргонима, он није имао довољно снага којима би интервенисао у борби.

У прво свануће 5. јуна, 4, 6. и 9. немачка армија, са свих 6 оклопних дивизија (15. корпус: 5. и 7. оклопна и 2. моторизована дивизаја; Група Клајст: 16. корпус са 3. и 4. оклопном дивизијом и 14. корпус са 9. и 10. оклопном и 13. моторизованом дивизијом) у првом ешелону, предузеле су офанзиву на Соми и у долини Оазе. Само две деснокрилне оклопне дивизије (5. и 7. у саставу 15. корпуса) постигле су значајан успех у рејону Абевила, где су изненадиле 5. колонијалну дивизију, која је смењивала 3. лаку коњичку дивизију на непознатом терену и која није успела да пре немачког напада потпуно развије све снаге и да организује солидан ватрени систем. Немци су брзо искористили ову слабост и у току првога дана пробили положаје ове (колонијалне) дивизије и наставили даље напредовање без обзира што су у њиховој позадини опкољени француски „јежеви“ давали јак отпор у шумама и насељеним местима.

У рејону Амијена 9. и 10. немачка оклопна дивизија нису постигле скоро никакав успех, јер су многобројна француска пт оруђа била добро прикривена у шумама и насељеним местима, одакле су нанела велике губитке немачким оклопним дивизијама.

Јужно од Перона 3. и 4. оклопна и неколико немачких пешадијских дивизија напале су 7. француску армију и на појединим местима успеле да начну француске положаје, док су се мање групе немачке пешадије увукле у распоред 7. француске армије у долини Оазе.

Према томе, Французи су у току првога дана, искоришћавајући добро организовану пт одбрану својих положаја свугде сем код Абевила, успорили или зауставили немачке нападе и нанели велике губитке немачким оклопним дивизијама код Амијена и Перона. Зато су Немци следећих дана променили тактику и напад вршили после јаке авијацијске и артиљеријске припреме. Немачка авијација је врло успешно дејствовала против циљева на фронту и у ближој позадини, слабећи морал и борбену вредност француских трупа, и отежавајући маневре њихових резерви. А пошто је у току артиљеријске припреме уништен велики број раније откривених пт оруђа, Немци су могли успешније да употребљавају своје оклопне дивизије.

На крају другог дана битке, и 9. немачка армија је успела да изврши пробој француских положаја на каналу Елет (Ailette), тако да је командант 7. армије био приморан да нареди повлачење левог крила своје армије иза Ене. Генерал Бесон, командант 3. групе армија, наредио је у току ноћи 6. јуна да се 10. армија и лево крило 7. армије повуку на други одбрамбени положај: р. Бресл – Поа (Poix) – р. Авр – Ласињи (Lassigny).

Настављајући снажне нападе, Немци су 7. јуна пробили фронт 10. армије, ка мору одбацили 5 дивизија њеног левог крила и приморали их да се дуж мора повлаче ка пристаништу Сен Валери, где су касније биле одсечене, набачене на море и потом уништене, јер флота није успела да се приближи обали ради њихове евакуације. Овога дана је 15. немачки оклопни корпус одбио све противнападе француских и британских резерви и после подне продро 50 км дубоко у позадину противничких снага.

Немачка армија је тек после тешких борби, 8. јуна, успела да пробије француски други одбрамбени положај код Поа (јужно од Амијена) и да широким маневром угрози лево крило 7. француске армије. Пошто је 9. немачка армија овога дана заузела Соасон, 7. армија је била обухваћена са оба бока, тако да се у етапама морала повлачити за одбрану положаја иза Оазе. Повлачење је вршено под најтежим околностима, јер је немачка авијација порушила неколико мостова на Оази, низводно од Компијења, док су оклопне дивизије вршиле смеле маневре и нападе у леви бок армије. Услед тога, 7. армија је изгубила огромне количине материјала, а многе њене јединице, које су остале северно од Оазе, биле су уништене.

Искоришћавајући поразе 10. и 7. француске армије, Немци су, смелим ангажовањем својих оклопних дивизија, 9. јуна заузели Руан и изашли на Сену од Руана до Вернона. Да би одбранили Париз, Французи су формирали нову Париску армнију, која је заједно са остацима 10, 7. и 6. армије добила задатак да брани положаје иза Оазе и доње Сене. Овога дана била је завршена битка на Соми. Немци су за пет аана (5. – 9. јуна) постигли значајне стратегијске успехе: разбили две француске армије, заузели скоро целу територију између Соме, Оазе и доње Сене, на себе привукли јаке француске резерве и тиме олакшали главни напад који је 9. јуна предузела Група армија „А“ на Ени.

После врло јаке авијацијске и артиљеријске припреме, немачка Група армија „А“ отпочела је 9. јуна у 5 часова главни напад, с циљем да пробије положаје француске 4. и 2. армије на Ени и да брзим маневрима опколи и уништи француске снаге на Мажиновљевој линији. Немачке армије су почеле форсирање Ене са пешадијским дивизијама у првом ешелону, док су оклопне дивизије биле задржане за експлоатацију битке. Највећи успех у току првога дана постигла је 12. армија, која се налазила на тежишту операција. Она је крајем 9. јуна западно од Ретела образовала широке и 5-6 км дубоке мостобране, где су у току ноћи пребачене и дивизије Оклопне групе Гудеријан. Већ следећег дана, 10. јуна, немачке оклопне дивизије предузеле су експлоатацију првих успеха. Док је пешадија с фронта нападала чворове француске одбране у насељеним местима и шумама и на себе привлачила ватру пт оруђа, оклопне дивизије су се брзо провлачиле кроз слабије брањене међупросторе и напредовале ка Марни.

У току 10. и 11. јуна Немци су одбили противударе француских резерви (3 оклопне и 7 лаке механизоване дивизије). Напредујући брзо и смело, они су 11. јуна заузели Ремс и прешли Маму код Шато Тјерија (Chateau Thierry), разбили 6. армију и лево крило 4. армије и направили велику брешу у француском распореду. Да би појачала ударну снагу Оклопне групе Гудеријан (2, 1, 8. и 6. оклопна и 20. моторизована дивизија), немачка Врховна команда наредила је Оклопној групи Клајст (3, 4, 9. и 10. оклопна и 13. моторизована дивизија), која се после борби на Соми прикупљала код Компиења, да се пребаци у рејон Ремса и да заједно са Гудеријановом групом дејствује општим правцем Шалон – Лангр – Дижон, у циљу опкољавања Мажиновљеве линије и француских снага у Лорену и Алзасу, док је 15. оклопни корпус (5. и 7. дивизија) добио задатак да експлоатише успехе код Руана, дејствујући кроз Нормандију и Бретању.

Италијански фашисти су и овога пута показали своју подмуклост и кукавичлук. Они су 10. јуна, када је већ била решена судбина Француске, објавили рат Француској и Великој Британији.

Генерал Веган је 10. јуна обавестио председника владе Пола Реноа да се фронт може распасти сваког тренутка, а 12. јуна предложио Министарском савету (који је 10. јуна напустио Париз) да се предузму мере за закључење примирја.

11. јуна разбијене француске армије (с десна улево: 2, 4, 6, 7, Париска и 10. армија) повлачиле су се на фронту ширине око 450 км, тј. од Монмедија до мора, изложене даноноћном бомбардовању из ваздуха и успораване милионима избеглица. Оне су од 5. -12. јуна изгубиле 22 дивизије, док преосталих 30 десеткованих дивизија није било у стању да се задржи ни на једном положају, нити да затвори брешу западно од Париза, а камоли врло велику и опасну брешу у Шампањи између 6. и 4. армије. Зато је генерал Веган 12. јуна био приморан да нареди 2. групи армија да напусти Мажиновљеву линију, с тим да у форовима остави само тврђавске посаде, и да се француске армије под борбом повуку на нову линију: швајцарска граница – Дижон – средња Лоара – р. Орна, са задатком да „тактиком чепова“ успоравају немачко надирање дуж главних комуникација. Пошто 3 француске лаке коњичке дивизије, чија је борбена вредност одговалрала 1 дивизији, нису успеле да затворе брешу 20 км западно од Париза, тј. између левог крила новоформиране Париске армије и разбијене 10. армије, француска Врховна команда је 12. јуна одлучила да се Париз огласи као отворен и небрањен град и наредила армијама да га напусте без борбе. Оваква одлука јасно је показивала да неки француски команданти нису имали ни храбрости ни истрајности у одбрани свог главног града. Ранији и каснији сјајни примери одбране великих места (Варшаве, Лењинграда, Стаљинграда, Севастопоља, Бастоња и др.) показали су да се опкољени и одсечени градови могу дуго бранити и да могу одиграти значајну улогу не само у ломљењу надмоћниијх противничких снага него и у припремању услова за предузимање целисходних оперативних противмера.

Разбијене француске армије, које су се повлачиле ка наведеној линији, налазиле су се у критичној ситуацији. Оне су изгубиле тешку артиљерију и моторна возила, а велики део пт и лаке артиљерије био је ангажован за одбрану многобројних чепова, који су били опкољавани и уништавани. Око 5 милиона изгладнелих избеглица отежавало је извлачење и одступање француских армија. Немачка авијација је обрушавањем и дејством са малих висина наносила велике губитке исцрпљеним француским дивизијама и стварала невиђену пустош и панику код француских избеглица. Пета колона је ширењем лажних вести и издавањем погрешних наређења онемогућавала ма какав организовани рад на фронту и у позадини.

Добро потпомогнуте из ваздуха, немачке оклопне и моторизоване дивизије наставиле су после 13. јуна муњевито гоњење кроз Нормандију, Бретању, Шампању и Лорен. 15. оклопни корпус генерала Хота (5. и 7. оклопна и 2. моторизована дивизија) сломио је отпор ослабљене 10. армије која је узалудно покушавала да организује одбрану иза р. Орне. По преласку ове реке, немачке оклопне дивизије наставиле су брзо надирање у виду лепезе ка Шербуру, Бресту, Нанту и Туру.

Немци су 19. јуна наставили брзо напредовање кроз Бретању, док су неке британске јединице и мале групице француских снага успеле да се из Бреста и Шербура евакуишу ка британским острвима. Сутрадан Немци су прешли Лоару и наставили гоњење француских трупа ка Бордоу, али су се зауставили северно од овог града да би француској влади пружили „слободу“ у погледу пријема услова за капитулацију.

Највеће успехе постигле су јединице Клајстове (14. и 16. корпуса) и Гудеријанове групе (39. и 41. корпус) које су брзо разбијале остатке 6, 4. и 2. француске армије и незадрживо надирале ка долини Роне и швајцарској граници. 16. оклопни корпус (3. и 4. дивизија) заузео је Лион 21. јуна и угрозио позадину француске Алпске армије, док је западно од њега напредовао 14. корпус (9. и 10. оклопна и 13. моторизована дивизија) према горњем току Лоаре.

Брзо надирање 39. оклопног корпуса (1. и 2. оклопна и 29. моторизована дивизија) крунисано је највећим стратегијским успехом. После заузимања Лангра, 15. јуна, овај корпус је 17. јуна избио на швајцарску границу и омогућио 12. и 16. армији да са запада затворе обруч око јаких француских снага у Лорену и Алзасу. Тек после узалудних покушаја пробијања ка западу и југу, генерал Конде, командант опкољених француских снага, био је приморан да 22. јуна понуди капитулацију свих опкољених снага (око 500 000 војника већином из 2. групе армија), сем тврђавских посада које су давале врло јак отпор у опкољеним форовима.

Источно од 39. корпуса, према Лорену, дејствовао је, у саставу Оклопне групе Гудеријан, 41. оклопни корпус (6. и 8. оклопна и 20. моторизована дивизија) који је угрожавао позадину најјачих француских форова у рејону Меца. Искоришћавајући успех овог корпуса, немачка 1. армија је 14. јуна извршила напад на Мажиновљеву линију јужно од Сарбрикена, са 6 дивизија у првом и 7 дивизија у другом ешелону. У току овога дана развиле су се огорчене борбе, у којима су тврђавске посаде и 20. корпус одбили све немачке нападе. Тек следећег дана (15. јуна), када се 20. корпус морао повући (сходно директиви од 12. јуна), Немци су пробили Мажиновљеву линију и 17. јуна у рејону Нансија ухватили везу са 41. оклопним корпусом. Међутим, 4 немачке дивизије, које су, уз подршку авијације и тешке артиљерије калибра 305 и 420 мм, читавих десет дана (од 19. до 29. јуна) вршиле нападе на опкољене форове код Хагенауа, нису постигле никакве успехе, нити су нанеле озбиљније штете објектима форова, без обзира на то што су имале вишеструку бројну и техничку надмоћност и што су посаде форова биле сведене на 9 500 људи. Тек 30. јуна, пет дана после објављене капитулације, предали су се и ови храбри браниоци, и то по наређењу француске Врховнц команде.

Немачка армија је такође искористила дотадашње успехе Групе армија „А“ и 15. јуна прешла Рајну у рејону Колмара. И поред јаког отпора 104. француске тврђавске дивизије, 3 дивизије 7. армије су 16. јуна пробиле Мажиновљеву линију јужно од Колмара и нанеле велике губитке изолованој 104. тврђавској дивизији, која је бранила врло широки фронт. Да би се могао правилно оценити значај немачког успеха на Мажиновљевој линији, мора се узети у обзир чињеница да су Немци покушали и извршили пробој ове линије тек после њеног опкољавања када је била одлучена судбина француске армије и када су се оперативне јединице повлачиле са утврђења. Посаде форова код Хагенауа својим упорним и храбрим отпором демантовале су немачка претерана тврђења и пропаганду о великим и брзим успесима при пробоју Мажиновљеве линије.

Италијани нису смели предузети офанзиву одмах после објаве рата Француској и Великој Британији, већ су сачекали развој операција у Француској и долазак немачких оклопних дивизија код Лиона, тј. у позадину бројно слабе али борбено снажне француске Алпске армије која је имала само 3 дивизије и неке тврђавске посаде. Италијани су тек 21. јуна, са надмоћнијим снагама, предузели напад на фронту од швајцарске границе до Лигурског мора, усмеравајући тежишта својих напада према превојима Мали Свети Бернард, Мон Сени, Мадалена и Тенда и поред обале Лигурског Мора. У овим операцијама од 21. до 25. јуна показало се да на планинском земљишту не игра одлучујућу улогу бројна и техничка надмоћност, већ бољи морал људства, солидна припрема јединица за дејство на таквом земљишту, вешта планинска тактика и добра фортификациска организација земљишта. Мале и добро извежбане француске планинске јединице и посаде планинских утврђења, обимним рушењима и запречавањима, добро организованим ватреним системом и смелим маневрима, задржале су све нападе неколико пута надмоћнијих италијанских снага. Тек 24. јуна, тј. после потписане капитулације француских снага, Италијани су заузели Мантон, мало место на граници поред обале Лигурског мора. У петодневним успешним борбама Французи су изгубили свега 227 људи, док су италијански губици износили 6 029 људи.

Капитулација Француске

Још у току завршних операција, генерал Веган је 12. јуна предложио председнику владе Полу Реноу да се предузму мере за закључење примирја. Председник владе, подржаван од неких чланова кабинета, одбацио је овај предлог и затражио да се у Бретањи образује „национални редут“, у коме ће се, у заједници са новим британским снагама, организовати последњи отпор. Ако би савезници били приморани да напусте бретањски редут, Пол Рено је сматрао да Французи треба да наставе рат у прекоморским поседима и у Великој Британији. На последњем састанку савезничког Врховног савета, 13. јуна у Туру, Пол Рено је изнео британском премијеру Церчилу врло тешку и критичну ситуацију француских снага. По повратку у Велику Британију, Черчил је 14. и 16. јуна упутио апел француској влади да не закључује никакво примирје и предложио јој да се формира британско-француска унија (са једним заједничким парламентом, ратним кабинетом, врховним командантом, итд.) ради успешнијег наставка рата. Иако је Пол Рено на веома бурној седници владе, 16. јуна у Бордоу, изнео и подржао предлог британског премијера, ипак су на њој дошле до великог изражаја капитулантске и издајничке снаге Француске. Дотадашњи потпретседник владе маршал Петен енергично је захтевао примирје и оштро је осудио предлоге и политику претседника владе Пола Реноа. Пошто је на гласању остао у мањини (14 гласова за Петена, а само 10 за Реноа), Пол Рено је био приморан да претседнику републике Лебрену преда оставку своје владе. Истога дана маршал Петен је образовао нову владу од капитулантски настројених политичара и већ 17. јуна преко радија објавио проглас да ће предузети мере за обуставу непријатељстава. Следећег дана објавио је декрет којим се сва места преко 20 000 становника оглашавају као отворени небрањени градови. Овим прогласима нанет је јак ударац моралу и борбеној вредности француске армије, јер су после тога знатно опали храброст, иницијатива и залагање француских војника и старешина.

Узалуд је Черчил упућивао бројне апеле маршалу Петену да не пристане на капитулацију и позивао га да у заједници са Великом Британијом продужи рат до коначног уништења фашизма. Генерал де Гол, који се налазио у Лондону, 18. јуна је позвао француски народ да настави рат заједно са Великом Британијом („Француска је изгубила једну битку, али није изгубила рат), а 22. јуна образовао је Комитет слободне Француске за борбу против Немачке и Италије. Неки команданти из Северне Африке такође су позвали француску владу да настави рат. Међутим, маршал Петен се није обазирао на ове апеле и позиве, већ је наставио и до 24. јуна окончао преговоре о примирју и капитулацији француских снага (примирје са Немцима је потписао 22, а са Италијом 24. јуна), тако да су непријатељства обустављена 25 јуна у 00,35. Француски представници на преговорима били су приморани да прихвате врло тешке немачке и италијанске услове: а) обуставу рата у метрополи и прекоморским поседима, у ваздуху и на мору; б) разоружање и демобилизацију остатака француских снага; ц) забрану производње ратног материјала; д) окупацију две трећине Француске (Немци окупирају северну и западну Француску, а Италијани Мантон и неколико општина у Алпима; е) прикупљање, разоружање и демобилизацију ратне флоте под немачком и италијанском контролом; ф) Французи заробљени у току операција остаће у немачком и италијанском заробљеништву до дефинитивног завршетка рата, итд.

На дан објављивања примирја Французи су у прекоморским поседима имали око 20 дивизија и преко 600 пребеглих ивиона, а у метрополи и колонијама јаку ратну флоту. То су биле довољне снаге да у заједници са Великом Британијом наставе рат на мору и у колонијама и да створе време и услове за мобилизацију великог ратног потенцијала Велике Британије. Међутим, издајнички кругови одбацили су све ове могућности и потписали капитулацију, сахрањујући тиме славу и борбене традиције француске војске.

Општи закључак о операцијама на Западном фронту 1940

Француска је 1940. за свега 6 недеља доживела највећи пораз у својој историји, који је надмашио чак и велику војну катастрофу из 1870/71. године. За ово кратко време Французи су имали следеће губитке: око 120 000 мртвих, 250 000 рањених и заробљених официра, подофицира и војника.

И поред успешно изведене евакуације код Денкерка, Британци су у операцијама 1940. такође имали велике губитке. Они су, према званичним подацима, изгубили око 70 000 људи (убијених, заробљених, рањених и умрлих од болести).

Мала и недовољно опремљена холандска армија није потпуно искористила природне погодности земље за одбрану (поплаве, речне токове, итд.), те је пружила неочекивано слаб и неорганизован отпор, који се завршио после пет дана борби. Она је имала релативно мале губитке: 2 890 мртвих, 6 889 рањених и око 300 000 заробљених.

Ни белгијска армија није испунила очекивања, јер је капитулирала после 18 дана борби, у најкритичнијем тренутку, када су Британци отпочели да изводе евакуацију код Денкерка. За ово време она је имала 7 500 мртвих, 16 000 рањених и 400 000 заробљених.

Овим губицима треба додати велике жртве код цивилног становништва Француске, Белгије и Холандије које је немачка авијација нанела немилосрдним бомбардовањем насеља, митраљирањем са малих висина и убијањем гладних и преморених француских и белгијских избеглица.

Још увек нема проверених података о немачким губицима у току ових операција. Према недовољно документованим службеним подацима немачке Врховне команде, изгледа да су губици Немаца у овоме рату били: 27 074 мртва, 111 034 рањена и 18 384 нестала официра, подофицира и војника.

Цео свет је био изненађен овако великим и брзим поразом савезничких, а нарочито француских оружаних снага. Иако су укупне савезничке снаге по броју војника, топова и тенкова биле нешто јаче или равне немачким оружаним снагама, ипак је овај пораз био природна последица не само недовољно организованог садејства савезничких армија, него, у првом реду, опште слабости Француске на свим пољима друштвено-економске, политичке и војне делатности.

Операција Weserübung

Напад на Данску и Норвешку 1940. године

Географско-стратегијски положај Данске и Норвешке

Обе скандинавске државе, Данска и Норвешка, заузимале су врло важан географско-стратегијски положај и располагале природним богатствима, у којима је оскудевала Немачка, те је она желела да искористи прву повољну прилику да заузме ове земље и да их укључи у свој животни простор.

Данска је држала мореузе Скагерак, Категат, Белт и Сунд те је тако затварала и контролисала пролаз немачких бродова из Балтичког у Северно Море. Она је располагала великим количинама пољопривредних артикала у којима је Немачка оскудевала. Због овога су Немци желели да заузму Данску пре почетка одлучујуће битке на Западном фронту. С друге стране, Данска није имала већег значаја за западне силе, па је оне нису ни узимале у обзир приликом планирања операција у скандинавским земљама.

Норвешка је за Немачку имала још већи значај него Данска, не само зато што је њен географско-стратегијски положај пружао могућност за напад на Велику Британију и на савезничке поморске комуникације, за осигуравање поморског излаза у Атлантик и за пробијање савезничке поморске блокаде, него и зато што је преко Норвешке, до пристаништа Нарвик, водио познати „гвоздени пут“ за транспорт шведске гвоздене руде у Немачку, нарочито у току зимских месеци, када се због залеђености Ботниjског залива нису могле искористити шведске луке. Најзад, њена природна богатства и важне стратегијске сировине (молибден, волфрам, олово, цинк, гвожђе итд.) привлачиле су посебну пажњу Немаца. С друге стране, заузимањем Норвешке, савезници би осигурали доминацију над поморским путевима који из Балтика и Северног мора воде у Норвешко море и у Атлантик, овладали би врло добрим поморским и ваздухопловним базама погодним за напад на Немачку и за угрожавање десног бока и позадине немачких снага на Западном фронту и немачке флоте на Балтику. Због свега тога. између обе зараћене стране настала је „трка за Норвешку“.

Карактеристика ратишта у Норвешкој

Планине заузимају 71% норвешке територије, док се ниско земљиште налази само у уској приморској зони на западу и југу државе. Ове планине, које се протежу општим правцем југозапад – североисток, спуштају се стрмо према морској обали на западу, а блаже према југу и југоистоку. Оне не представљају непрекидни планински ланац, већ се састоје из више масива просечне висине од 700 – 1 000 м. Највиши врхови (који достижу висину 2 000 – 2 400 м) покривени су леденим пољима, тзв. фјеловима, којих има највише на Јутенфјелу у јужној Норвешкој.

Планинска зона, с тешко пролазним земљиштем, испресецаним дубоким речним долинама, и с недовољно комуникација, знатно отежава везу између северне и средње Норвешке, тако да је веза углавном могућа само воденим путем. Земљиште је покривено шумом (24%) до 1 000 м висине и тундром на већим висинама; насељеност је врло слаба; клима је планинска, са дугом зимом, дебелим снежним покривачем и оштром хладноћом.

Норвешка је избраздана многобројним дугачким уским заливима, тзв. фјордовима са врло стрмим, кршевитим и тешко приступачним обалама. Испред обале налази се велики број стрмих и тешко приступачних острва. Дужина обалског фронта износи 3 400 км, а са острвима достиже око 20 000 км.

Приморска зона, која услед утицаја голфске струје има благу и влажну климу, врло је погодна за становање и поморски саобраћај, тако да се у њој налазе сва већа насеља и индустрија Норвешке.

Планински карактер земљишта захтева брдске јединице, пошто се пољске, оклопне и моторизоване јединице могу употребити само дуж комуникација, које воде кроз дубоке речне долине, раздвојене планинским и тешко пролазним земљиштем, без попречних комуникација. Док овакво земљиште знатно отежава маневар, командовање и одржавање везе између раздвојених јединица, дотле је оно веома погодно за одбрану и запречавање комуникација. Недовољан број аеродрома, испресецаност земљишта и климатске прилике отежавају рад авијације. Због слабе насељености и сиромаштва територије ограничене су и могућности за снабдевање и исхрану из месних средстава. Извођење покрета и операција зими и у пролеће врло је тешко због оштре планинске климе, снежних вејавица и високог снега, што захтева зимску опрему и специјално обучене јединице. Насупрот томе, приморска зона је погодна за поморске и ваздухопловне базе, за извођење десантних операција, као и за обалску одбрану.

Политичка, економска и војна ситуација Данске и Норвешке

Пошто око сто година нису водиле ратове, Данска и Норвешка су постигле високи културни и животни стандард. У периоду између Првог и Другог светског рата играле су значајну улогу у Друштву народа – нарочито у питању разоружања. Међутим, уочи Другог светског рата, оне су 27. маја 1938, заједно с осталим скандинавским земљама потписале у Штокхолму декларацију о неутралности. На иницијативу Немачке, 31. маја 1939. закључен је пакт о ненападању између Немачке и Данске, с важношћу од 10 година, док је Норвешка одбила закључење сличног пакта изјављујући да се не осећа угроженом.

После избијања Другог светског рата, Данска, Норвешка, Шведска и Финска изјавиле су да желе да остану у строгој неутралности, с тим што је Данска остала при својој ранијој изјави, којом се дозвољава слободан пролаз кроз мореуз Белт и Сунд свим бродовима зараћених страна. Међутим, иако је Немачка, нотом од 2. септембра 1939, скренула пажњу Норвешкој да је њена строга неутралност у немачком интересу и да ће свака повреда ове неутралности изазвати немачке противмере, она је искоришћавала норвешке територијалне воде за превоз шведске гвоздене руде и за пролаз својих бродова, ради избегавања поморске блокаде. Поред тога, она је покушала да сферу свог утицаја прошири на север и да добије базе у Данској и Норвешкој у циљу побољшања свог стратегијског положаја. С друге стране, Велика Британија је ангажовала у своју службу велики број бродова норвешке трговачке морнарице (2,45 милиона БРТ), међу којима је било доста танкера (1,65 милиона БРТ). Када је 30. новембра 1939. отпочео Совјетско-фински рат, Данска, Норвешка и Шведска су, 7. децембра 1939, објавиле заједничку декларацију о својој строгој неутралности. Западне силе су покушале да упућивањем војне и материјалне помоћи Финској привуку скандинавске земље у свој блок, и тражиле су од Шведске и Норвешке одобрење за транспорт добровољаца и материјала у Финску, али су оне одбиле тај захтев, и 25. фебруара 1940. поново изјавиле да остају неутралне.

У децембру 1939. немачке подморнице су потопиле у норвешким водама три трговачка брода у британској служби, док су британски разарачи 16. фебруара 1940. упали у норвешке воде, пресрели немачки помоћни брод Altmark и насилно ослободили 299 морнара британске трговачке морнарице, које је овај брод као заробљенике транспортовао за Немачку, а које је заробила немачка крстарица Graf Spee за време крстарења на Атлантику. Најзад, неутралност ових земаља била је знатно угрожена радом пете колоне и нацистичком пропагандом. Данска је била преплављена нацистима који су ометали предузимање ефикасних мера за одбрану. У Норвешкој је мајор Видкун Квислинг, бивши министар народне одбране, на челу нацистичке партије развио јаку фашистичку пропаганду. Мада је ова партија била бројно слаба (око 2%), ипак је знатно утицала на опадање моралне и борбене вредности народа и војске. Приликом доласка у Берлин, 13. децембра 1939, Квислинг је добио упуства за рад у случају немачког напада на Норвешку.

Немачки теретни брод Altmark

Данска, иако претежно пољопривредна земља (обрађено је 77% земљишта), имала је прилично развијену индустрију (нарочито прехрамбену, металуршку и текстилну). Сточарство је било њена најважнија пољопривредна грана, шумарство је било слабо (само је 7% земљишта под шумом), а рударство је било скоро безначајно. Поморски саобраћај (1,1 милиона брт) представљао је њену најважнију привредну грану. Трговина с иностранством, нарочито са Немачком, била је добро развијена (извожени су сточарски производи: сир, бутер, кондензовано млеко, шунка, сланина итд.).

У привреди Норвешке, главну улогу су имали риболов, лов на китове и поморски саобраћај (4,8 милиона БРТ, од којих 1,7 милиона отпада на танкере). Норвешка је богата врло важним стратегијским сировинама (молибден, бакар, олово, цинк, волфрам, никл, титан, магнезит, гвожђе итд.). Шумарство (око 24% земљишта било је под шумом) и индустрија били су прилично развијени, нарочито прехрамбена и дрвна индустрија и бродоградња, док је земљорадња, због веома малог процента (3,6%) обрадиве земље, била веома слаба. Трговински биланс Норвешке био је пасиван.

Данска је у миру имала само 4 000 до 10 000 војника, недовољно обучених због кратког рока (5 месеци) службе у кадру, мада је општа војна обавеза трајала од 19 до 41 године.
Мирнодопске данске оружане снаге биле су формиране у 2 пешадијске дивизије са 14 пукова (7 пешадијских, 2 коњичка, 3 артиљеријска, 1 бициклистички и 1 инжињеријски), 2 оклопна обалска брода, 17 торпиљарки, 12 подморница, 4 миноловца, 100 – 150 авиона (8 ескадрила, од којих 3 хидроескадриле), 1 пав пук и 16 самосталних пав батерија. У случају рата Данска је могла да мобилише 100 000 -150 000 људи или 3 – 4% од укупног броја (око 3 793 000) становника. Ова снага била је недовољна за одбрану веома дугачког обалског фронта од 7 437 км. На дан немачког напада (9. априла 1940.) Данска је, и поред делимичне мобилизације, имала само 14 550 војника.

Норвешка је у миру имала 18 000 – 30 000 војника недовољно обучених због врло кратког кадровског рока (8 – 13 недеља), иако је општа обавеза трајала од 18 до 55 година. Ове снаге биле су формиране у 6 дивизија са 24 пука (16 пешадијских, 5 артиљеријских и 3 коњичка). Морнарица је имала 4 стара оклопна обалска брода, 6 разарача, 24 торпиљарке, 9 подморница, 11 минополагача, 6 миноловаца, 69 патролних и помоћних бродова, а авијација 200 авиона (9 ескадрила на 5 аеродрома и 10 хидроескадрила на 7 хидропланских станица). Осим тога, у саставу норвешких оружаних снага налазио се 1 пав пук и 5 обалских утврђења.

У случају рата Норвешка је требало да мобилише 110 000 људи или 3,8 % од укупног броја (2 921 000) становника, али су ове снаге биле недовољне за одбрану 3 400 км обале и 2 670 км копнене границе. Поред тога Норвешка није располагала савременим тенковима, пав и пт оружјем и моторизованим јединицама. Норвешка авијација и ратна морнарица биле су исувише слабе. На почетку рата били су мобилисани само ваздухопловство и морнарица, као и Шеста дивизија, која је због избијања Совјетско-финског рата, била намењена за одбрану северне Норвешке, тако да је на дан немачког напада (9. априла 1940.) било под оружјем према неким подацима око 13 000, а по другим 30 000 људи.

Обостране припреме, планови и снаге

Британско-француски планови. После дуготрајних разговора и конференција, савезници су 5. фебруара 1940. усвојили план којим је било предвиђено да се Финској упути војна и материјална помоћ и да се поседну норвешке луке Нарвик, Трондхајм, Берген и Ставангер, као и рударске области Кируна и Јеливара у Шведској, с тим да овом операцијом руководи Велика Британија. Главне снаге (2 савезничке бригаде) имале би задатак да изврше десант у рејону Нарвика, а потом да наступају дуж железничке пруге Нарвик – Јеливара – р. Луле и да заузму шведску рударску област Клируна – Јеливаре и пристаниште на реци Луле, с циљем да се Немачкој спречи извоз шведске гвоздене руде и Финској укаже непосредна помоћ. Истовремено би помоћне снаге (5 британских батаљона) поселе луке Трондхајм, Берген и Ставангер и осигурале евентуални пут за Финску, преко јужне Шведске. Непосредну заштиту конвоја вршило би 40 британских разарача, док би посредну заштиту предузела британска Домовинска ратна флота и авијација (јачине шест и по сквадрона. План је даље предвиђао довођење нових снага за наступање кроз јужну Шведску, тако да би укупне снаге износиле 150 000 људи (100 000 Британаца и 50 000 Француза).

Према инструкцијама од 12. марта 1940, било је предвиђено да 20. марта отпочне извођење овог плана, с тим да се за то претходно добије сагласност Норвешке и Шведске. Међутим, услед изненадног завршетка Совјетско-финског рата, ноћу 12./13. марта, овај план је напуштен и савезници су 28. марта 1940. усвојили план „Р-4“ којим је било предвиђено:

  1. да се 1. априла дипломатском нотом обавесте норвешка и шведска влада да се њихово неутрално држање, које користи само Немачкој, не може више толерисати и да због тога савезници задржавају право да предузму одговарајуће мере како би спречили Немачку да експлоатише природна богатства ових земаља;
  2. да три групе разарача, под заштитом једне британске ескадре крстарица, 5. априла 1940. поставе три минска поља у норвешким водама (операција Wilfred), с циљем спречавања транспорта шведске руде кроз норвешке територијалне воде;
  3. да се једна британска и једна француска бригада, намењене за десант у Нарвику, као и 5 британских батаљона, намењених за заузимање норвешких лука Трондхајм, Берген, Ставангер, укрцају на ратне бродове, с тим да ове десантне ескадре чекају у британским базама све док не буде потпуно јасно да ће Немачка реаговати на полагање мина у норвешким водама или повредити неутралност норвешке територије. Евентуални десант у Норвешкој имао се извршити после немачке реакције и добијене сагласности норвешке владе. Иницијатива је, дакле препуштена Немачкој, с тим што је осматрање покрета немачке флоте поверено подморницама, које би испловиле 4. априла 1940. Укупне снаге за ову операцију (које би подржавала британска ратна флота и авијација) износиле би у првој фази око 18 000 људи, а оне би се касније појачале на 6 – 7 дивизија (4 британске и 3 француске). Услед неспоразума између савезника, 3. априла је одлучено да се предаја дипломатске ноте изврши 5, а полагање мина у норвешким водама 8. априла.

5. априла, неколико часова после предаје савезничке ноте шведској и норвешкој влади, испловиле су из британских лука три групе бродова за полагање мина у норвешким водама (укупно 10 разарача), као и поморска ескадра за њихову посредну заштиту (бојни брод Renown и 4 разарача, под командом вицеадмирала Витворта, док су десантне трупе, одређене за Нарвик и Трондхајм, 7. априла укрцане на 5 крстарица, које су, заједно са пратњом од 6 разарача, биле прикупљене у британској поморској бази Клајд.

9. априла 1940, после изненадног немачког напада на Данску и Норвешку, план „Р-4“ је напуштен, тако да су даље акције савезника извођене по накнадно створеним плановима.

Немачки план. Иако је командант немачке морнарице 1. октобра 1939. предложио да се изврши напад на Норвешку, та идеја је постала актуелна тек 14. децембра 1939, после састанка Хитлера са Квислингом. 27. јануара 1940. издата је прва заповест за израду плана Weserübung за напад на Данску и Норвешку, а 1. марта Хитлер је издао прву директиву за ову операцију којом је било предвиђено: да се изненадно и једновремено, без опомене и објаве рата, уз садејство пете колоне, нападне Данска (операција Weserübung Süd) и Норвешка (операција Weserübung Nord) с циљем да се заузму поморске и ваздухопловне базе, да се обезбеди довоз гвоздене руде из Шведске и да се Данска и Норвешка укључе у немачки ратни потенцијал. У директиви је даље изнето да је основна тежња да се овој операцији да карактер пријатељске окупације ради заштите ових земаља, с тим да се сваки оружани отпор има сломити свим војним средствима. Време почетка напада није одређено, али је накнадно (2. априла 1940.) Хитлер наредио да напад отпочне 9. априла 1940. у 5,15 часова.

За извођење напада на Норвешку одређен је 21. корпус од пет пешадијских (69, 163, 181, 196. и 214.) и две брдске (2. и 3.) дивизије, а за напад на Данску 31. корпус од две пешадијске (170. и 198.) дивизије и 11. моторизоване стрељачке бригаде.

Овим операцијама требало је да садејствује ратна морнарица са 19 одреда (11 одреда ратних и 8 транспортних бродова) и авијација јачине око 1 100 – 1 200 авиона (800 борбених и 300 – 400 транспортних), под командом 10. ваздухопловног корпуса.

Руковођење овим операцијама поверено је генералу Фалкенхорсту, команданту 21. корпуса, који је предвиђен за команданта Норвешке, а за руковођење нападом на Данску одређен је ваздухопловни генерал Кауипиш, док је команду над свим поморским снагама које ће учествовати у операцији имао да прими адмирал Салвехтер.

За напад на Данску предвиђена су: 4 ваздушна десанта ради заузимања аеродрома код Олборга, Есбјерга и Оксбела, као и важног моста код Вордингбора; 7 поморских десаната ради заузимања главних места и поморских лука Туборна, Есбјерга, Миделфорте, Нибора, Корсера, Гесора, Копенхагена и напад на фронт у Јитланду са 2 колоне које би надирале преко Ешбјерга и Апенродеа ка северу.

За напад на Норвешку предвиђена су: 2 ваздушна десанта ради заузимања аеродрома код Ставангера (Соле) и Осла (Фомебу); и 7 поморских десаната у циљу заузимања Нарвика, Трондхајма, Бергена, Кристијансанда, Осла, кабловске станице Егерсунда и мање поморске луке Арендала.

Немачка ратна морнарица имала је да образује десантне групе, да превози и подржава десантне трупе и да врши поморско осигурање ове операције. Бојни бродови Scharnhorst и Gneisenau имали су да врше непосредну заштиту десантних група Трондхајм и Нарвик, а потом да предузму диверзију ради одвлачења британске ратне флоте од норвешке обале, док је 28 подморница (две трећине од расположивог броја) предвиђено за осигурање ове операције.

Немачка авијација добила је задатак да штити десантне групе, да транспортује ваздушнодесантне јединице, да подржава десантне трупе и да дејствује против британске морнарице и авијације. Поред тога, предвиђено је да 9. априла јаке формације бомбардера надлећу у ниском лету главне градове Данске и Норвешке (Копенхаген и Осло) у циљу бацања летака.

Главни проблем био је у томе да се тајно и брзо превезу одређене снаге у удаљену Норвешку. Дотадањи класични метод поморских конвоја открио би немачке намере, јер би за превоз 6 дивизија требало око пола милиона тона теретног бродовља, које би, праћено ратним бродовима, било брзо откривено и изложено нападима надмоћније британске моrnарице. Зато је одлучеnо:

  1. да се први ешелон, јачине око 12 000 људи, транспортује немачким ратним бродовима и транспортном авијацијом;
  2. да се ратни материјал (тешко наоружање, возила, гориво, муниција, храна итд.) и део људства првог ешелона пребаци помоћу 7 теретних бродова (укупно 48  692 БРТ), који би се камуфлирали као трговачки бродови за угаљ, дрво и сл. раније упутили појединачно, да би сачекали десантне групе у норвешким лукама;
  3. да се остале снаге и материјал (други и трећи ешелон) транспортују теретним бродовима, с тим што би се други ешелон, јачине око 18 000 људи, имао искрцати с челним деловима 9. априла у Бергену, Ставангеру, Кристијансанду и Ослу, док би се његови остали делови нешто касније искрцали у Ослу. Трупе трећег ешелона, јачине око 40 000 људи, пребациле би се накнадно у Осло, а одатле друмовима, ваздухом или морем, зависно од ситуације.

Немачки план за инвазију Данске и Норвешке одликовао се солидним тајним припремама, смелошћу, добром организацијом и методичношћу, за разлику од савезничких планова у којима се испољава спорост и неодлучност. Полажући више наде у политичку него у војну акцију, обе стране су планирале „пријатељску“ окупацију, тако да су и предвиђене војне снаге биле недовољне, нарочито код западних савезника. Немачки план је предвиђао да се 9. априла 1940. у 5,15 часова безусловно изврши десант, док је савезнички план „Р-4“ био условљен немачком реакцијом на полагање мина у норвешким водама 8. априла и позитивним одговором Норвешке на упућену дипломатску ноту. Док се Немци при доношењу одлуке за напад нису обазирали на последице повреде неутралности, дотле су савезници, у периоду новембар 1939. – април 1940, настојали да оправдају евентуалну повреду неутралности Данске и Норвешке.

Окупација Данске

Мада су немачке припреме за напад на Данску вршене у највећој тајности, ипак је данска влада у времену између 1. и 8. априла добила обавештења из којих се јасно видело да предстоји немачки напад. У вези с тим, данска влада је одржала више седница, али на њима нису донете никакве конкретне мере за мобилизацију и одбрану земље. Тек 8. априла пре подне, када је немачка моторизована колона примећена на маршу између Рензбурга и Флензбурга, начелник Генералштаба је предложио да се мобилише 10 годишта, како би се добиле 4 ратне дивизије, али данска влада није усвојила његов предлог. Када су немачке моторизоване снаге око 21 час стигле на 1,5 км од данске границе влада је наредила само приправност у области јужне Данске. Тако је Данска потпуно неспремна сачекала немачки напад.

Напад на Данску, 9. априла 1940.

9. априла у 5,20 часова немачки посланик у Копенхагену предао је министру иностраних послова Данске ултиматум у коме се обавештава: да немачке трупе тог момента прелазе границу Данске; да десантне трупе поседају област данских острва; и да ће немачки авиони отпочети надлетање Копенхагена. У ултиматуму је истакнуто да се све ове мере предузимају у циљу заштите од британско-француске агресије и  осигурања мира у Данској, и да Немачка очекује да ће данска влада и народ избећи узалудно проливање крви. Зато се данска влада моли да брзо предузме потребне мере како би се наступање немачких трупа обавило без отпора и тешкоћа.

На основу Хитлерове директиве од 1. марта 1940. и заповести команданта 31. корпуса, бр. 3 од 25. марта 1940, немачке оружане снаге предузеле су 9. априла у 5,15 напад с копна, мора и ваздуха, на фронту ширине 600 км, док су јаке формације бомбардера у бришућем лету надлетале Копенхаген.

Немачке копнене снаге су предузеле напад левом колоном (11. моторизована стрељачка бригада) правцем: Тондерн – Есбјерг – Лемвих – Скаген и десном колоном (170. пешадијска дивизија) правцем: Флензбург – Апенроде – Колдинг Ранерс – Олборг – Скаген, пред којима су се слаби дански гранични батаљони повукли.

Десантне трупе 198. пешадијске дивизије, уз подршку поморских снага, предузеле су нападе код Гесора, Копенхагена, Мидлфорта, Нибора и Корсера.

Ваздушнодесантне трупе спустиле су се ради заузимања аеродрома код Олборга, Есбјерга и Оксбела, као и моста код Вордингбора. У исто време, бомбардерска авијација је напала аеродром Верлесе код Копенхагена, где је на земљи уништила 11 и оштетила 14 данских авиона.

Немачки војници, искрцани на а. Олборг

Пошто је данска влада у 7,20 часова прихватила немачки ултиматум, то су немачке јединице у току 9. априла окупирале без отпора читаву земљу. Немачки авиони су већ 9. априла узлетали са данских аеродрома ради подршке својих трупа које су се бориле у Норвешкој и ради дејства против британске ратне флоте. Немачка морнарица је предузела осигурање обала и пролаза кроз Категат и Скагерак. Влада и краљ остали су на својим дужностима, док је војска сведена на 2 200 људи под оружјем и 1 100 у радним јединицама.

Немачки напад на Норвешку

Десант у Норвешкој (операција Weserübung Nord) извршен је на основу Хитлерове директиве од 1. марта 1940. и заповести команданта 21. корпуса од 5. и 12. марта и 2. априла 1940.

Док су последње припреме вршене у највећој тајности између 1. и 8. априла, дотле су немачке подморничке снаге, које су заповешћу Hartmut биле предвиђене за заштиту ове операције, између 1. и 6. априла испловиле из немачких база и заузеле осигуравајући распоред испред норвешких обала и на Северном мору. После завршених припрема немачка авијација је 8. априла у 18 часова напала британску поморску базу Скапа Флоу, али са слабим успехом, изгубивши притом 2 авиона.

Немачки теретни бродови, маскирани као трговачки бродови, носећи трупе и материјал, испловили су у времену од 3. до 8. априла из својих база и кренули ка Норвешкој, где је у лукама или на улазу у њих требало да сачекају долазак десантних група.

Пошто су укрцале десантне јединице, групе Нарвик, Трондхајм, Берген, Егерсунд, Кристијансанд, Арендал и Осло испловиле су ноћу 6./7. и 7./8. априла из немачких лука и кренуле ка Норвешкој. Десантне групе Нарвик и Трондхајм, које су имале да превале најдужи пут, биле су највише угрожене, па су их стога осигуравали бојни бродови Scharnhorst и Gneisenau. Остале десантне групе пловиле су без заштитног одреда.

Британци и Французи примили су прва обавештења о покрету немачке ратне флоте и конвоја ка северу на дан 7. априла. У том моменту главнина британске Домовинске ратне флоте (Home Fleet) налазила се у својим базама Скапа Флоу и Розајт (Scapa Flow и Rosyth), припремајући експедицију за Норвешку, док је ескадра вицеадмирала Витворта (бојни брод Renown, крстарица Birmingham и 14 разарача) била на путу за Норвешку како би 8. априла положила мине у норвешким водама (операција Wilfred). У вези с насталом ситуацијом, британска Домовинска флота упутила је 7. априла увече 1. и 2. ескадру крстарица да нападну немачку флоту и конвоје, уз подршку групе од 19 подморница (16 британских, 2 француске и 1 пољска), које су 4. априла упућене у јужну област Северног мора. Према наређењу британског Адмиралитета, обе ескадре крстарица, да би се оспособиле за евентуалну поморску битку, пре поласка искрцале су раније укрцане десантне трупе, које су планом „Р-4“ биле намењене за десант у Норвешку. Услед брзог искрцавања, на бродовима су остали опрема и тешко наоружање пешадиjских батаљона, што је ишло на штету њихове готовости за борбу.

8. априла у времену од 4,30 до 5 часова постављена су само два минска поља у норвешким територијалним водама (код улаза у Западни фјорд и код Буда), док је полагање мина код Стадлана обустављено. Британски Адмиралитет, из политичких разлога, наредио је да се ове поморске јединице, после полагања мина, као и њихова пратња, повуку даље од норвешке обале, тако да је остављен слободан пролаз немачким десантним групама. Том приликом је немачка крстарица Hipper потопила у близини Трондхајма британски разарач Glowworm, који је био заостао од своје ескадре. Тог дана су све три ескадре британске Домовинске флоте (1, 2. и ескадра вицеадмирала Витворта) крстариле по Норвешком и Северном мору, али због лошег времена и вештог немачког маневра, нису успеле да пресретну немачке десантне групе и да им запрече пролаз за норвешке луке, иако су ваздушним извиђањем откриле покрете немачке ратне флоте у висини Трондхајма. Исто тако је и британска авијација (РАФ) 7. априла открила покрет немачке ратне флоте, али није успела да га спречи, и поред неколико ваздушних напада. Тако су немачке десантне групе у току априла, благодарећи невремену (магла, киша и олуја) и слабом извиђању и дејству британске ратне флоте и авијације, без борбе и губитака стигле на одређена десантна места, док је раније упућена флота теретних бродова изгубила на путу 12 бродова и 4 танкера.

Иако је у времену од 2. до 8. априла примила више обавештења о немачким припремама за напад на Норвешку, а затим и о покрету немачке ратне флоте кроз данске и норвешке воде ка северу, норвешка влада ипак није предузела никакве мобилизацијске мере. Чак ни увече 8. априла, када се из извештаја команданта 3. норвешке дивизије видело да је у норвешким водама – у близини Кристијансанда пољска подморница Orzel торпедовала немачки транспортни брод Rio de Janeiro и да су преживели војници (око 100 њих) изјавили да су с оружjем и транспортом били упућени ради извршења десанта у Бергену, норвешка влада (која је ноћу 8./9. априла била на окупу) није наредила мобилизацију, нити постављање мина. Она је исте ноћи (у 2,30 ч), тек после пријема извештаја да се спољна утврђења Ослофјорда налазе у борби с немачким ратним бродовима, донела одлуку о делимичној мобилизацији 1, 2, 3. и 4. дивизије, чија су мобилизацијска места била у јужној Норвешкој (Халден, Осло, Кристијансанд и Берген) с тим да први дан мобилизације буде 11. април. Нешто касније, око 4 часа, преко радија је објављена општа мобилизација. Тако је и Норвешка потпуно неспремна сачекала немачки напад.

Око поноћи 8./9. априла 1940, немачке десантне групе: Нарвик, Трондхајм, Берген, Егерсунд, Кристијансанд, Арендал и Осло предузеле су форсирање фјордова, с циљем да 9. априла у 5,15 часова стигну пред одређена десантна места. Основна идеја немачког плана била је: да се брзим и дрским упадом изазове изненађење и збуни слаба обалска одбрана, и да се, уз садејство пете колоне и разним мерама ратног лукавства, олакша извршење десанта.

9. априла, нешто после 5 часова, немачки посланик у Ослу предао је ултиматум у коме је норвешка влада обавештена да ће немачке оружане снаге заузети Норвешку да би је заштитиле од британско-француске агресије, и да ће немачке јединице сломити евентуални отпор норвешких снага.

9. априла у 5,15 часова, тј. непосредно после предаје овог ултиматума, немачке оружане снаге су отпочеле напад с мора и из ваздуха, док су јаке формације авиона у бришућем лету надлетале Осло.

Норвешка влада је једногласно одбила немачки ултиматум, а потом у 7,30, заједно са краљем и скупштином, напустила Осло и преместила своје седиште у Хамар, док је издајник Квислинг образовао пронацистичку владу у Ослу и преко радија издао наређење о прекиду мобилизације, што је изазвало неред и забуну код норвешких јединица и отежало им припрему за организацију одбране.

Десантна група Нарвик (10 разарача, штаб 3. брдске дивизије и 1. планински пук са 2  000 људи) успела је да се по снежној олуји и слабој видљивости пробије кроз Западни фјорд (Вестфјорд) до пристаништа Нарвик, и да торпедима потопи 2 норвешка обалска брода која су пружала отпор. Око 6 часова немачке трупе су се искрцале у луци Нарвик без отпора, пошто је командант гарнизона, пуковник Сундло (присталица Квислинга), предао град без борбе. Међутим, командант батаљона који је бранио град није хтео да се преда, већ је с половином својих трупа одступио у правцу шведске границе и задржао се на положају код Хундалена. Командант 3. брдске немачке дивизије, генерал Дитл, примио је око 8 часова команду Нарвика и предузео мере за његову одбрану. Тамо су од упућених 5 теретних бродова стигла само два (1 танкер и 1 теретни брод), а остале су на путу потопиле норвешка и британска морнарица, што је отежало дејство десантних трупа и снабдевање разарача, који су због оскудице погонског горива одложили свој повратак у Немачку.

Немачки разарачи у Нарвику. Разарач у првом плану је Diether von Roeder, док је даљи разарач Wolfgang Zenker. Између њих је норвешки патролни чамац Kelt. Иза разарача Wolfgang Zenker је везан норвешки патролни чамац Senja, а даље иза њега такође норвешки патролни чамац Michael Sars.

Десантна група Трондхајм (крстарица Hipper, 4 разарача, 1 планински пук са 1 700 људи), дајући Морзеове сигнале и легитимишући се именима британских бродова, успела је да збуни норвешку обалску одбрану и да у 5,25 изврши десант у Трондхајму без већег отпора, док је отпор обалских батерија савладан до 9,35 часова. Од упућена 4 теретна брода на путу су изгубљени 1 танкер и 2 теретна брода. Услед недостатка горива, крстарица Hipper и 2 разарача враћени су тек 10. априла, док су друга 2 разарача, према накнадном Хитлеровом наређењу, остала за одбрану Трондхајма.

Десантна група Берген (крстарице Köln, Königsberg и Bremse, 2 торпиљарке, једна флoтила брзих чамаца, штаб 69. пешадијске дивизије и два батаљона са 1 900 људи), поступајући као и десантна група Трондхајм (примена Морзеових сигнала и легитимисање именима британских бродова), такође је успела да у првом моменту збуни обалску одбрану, али је обмана убрзо откривена, тако да је флотни састав стављен под јаку ватру батерија, које су оштетиле крстарице Königsberg и Bremse. Остављајући један део бродова ради напада на обалске батерије, главнина је продужила форсирање фјорда и у 6,20 извршила десант у Бергену без значајнијег отпора. Од раније упућена 3 теретна брода стигао је само један (маскиран као брод с дрвима) с минама за запречавање улаза у фјорд Бергена. Флотни састав кренуо је натраг 9. априла увече, изузев наведених оштећених крстарица које су британски авиони потопили следећег дана.

Ваздушни десант у Ставангеру извршен је уз подршку авиона за обрушавање. Око 8 часова на аеродром Соле спуштена је 1 падобранска чета, а затим два пешадијска батаљона и пав јединице, укупно око 1 850 људи. Убрзо после заузимања аеродрома, ове трупе су ушле у варош и луку Ставангер, где су истовремено стигла и 3 теретна брода с трупама и материјалом. Том приликом је норвешки разарач Aeger потопио један немачки теретни брод.

Десантна група Егерсунд (4 миноловца и 1 бициклистички ескадрон од 150 људи) извршила је десант у одређено време и заузела тамошњу кабловску станицу без борбе.

Десантна група Кристијансанд, (крстарица Karlsruhe, 2 торпиљарке, једна флотила брзих чамаца и један батаљон од 950 људи), услед густе магле, није могла да уђе у фјорд пре 6 часова, тако да више није било услова за изненађење, тим пре што је групу осмотрио један норвешки хидроавион. Изложена јакој ватри обалских батерија десантна група је, после 4 неуспешна покушаја, успела, уз подршку авијације, да најзад савлада отпор обалских батерија и да заузме варош до 15 часова, када су стигла 3 теретна брода са трупама и материјалом. Флотни састав кренуо је натраг истог дана у 19 часова; тада је једна норвешка подморница торпедовала крстарицу Karlsrue, а потом ју је потопила властита посада.

Десант у Арендалу извршиле су мање снаге из састава десантне групе Кристијансанд (1 торпиљарка и 1 бициклистички ескадрон од 150 људи), које су заузеле Арендал без борбе.

Десант у Ослу. Према операцијском плану, Осло је требало заузети што пре, с циљем да се краљ и влада изненаде и заробе, и да се тиме створе предуслови за брзо заузимање Норвешке без отпора. Зато је предвиђено да 163. пешадијска дивизија изврши десант једновремено из ваздуха и с мора.

Ваздушнодесантна група Осло (2 чете падобранаца, штаб, два батаљона 324. пука и једна чета пионира) није на време заузела аеродром у Ослу (Форнебу), зато што се падобранци, због магле, нису могли спустити. После напада бомбардерске авијације, у 8,38 спустио се на аеродром први ешелон транспортних авиона Ju-52, а затим је десант настављен, тако да је до 12,20 пребачено шест пешадијских чета, а нешто касније и две падобранске чете. Овим снагама (око 2 000 људи) и каснијим појачањима (око 1 000 људи), која су такође пребачена авионима, Осло је заузет у току 9. априла, а затим су 2 падобранске чете, на заплењеним аутобусима, упућене за Хамар да ухвате норвешког краља и владу, али у томе нису успеле.

Десантна група Осло (бојни брод Lützow, тешка крстарица Blücher, школска крстарица Emden, 3 торпиљарке, једна флотила миноловаца, 2 патролна брода, штаб 163. пешадијске дивизије и 2 батаљона са око 2 000 људи) наишла је на врло јак отпор обалских батерија у Ослофјорду, које су потопиле крстарицу Blücher (са око 1 000 људи) и задржале флотни састав на улазу у фјорд. Накнадним нападом из ваздуха, с мора и с копна (трупама искрцаним на помоћном десантном месту у Сонстбуктену) сломљен је отпор обалских батерија и до 19 часова отворен прилаз у Осло, у који је флотни састав ушао сутрадан, 10. априла. Благодарећи отпору код Осла, норвешка влада је добила време за организацију оружаних снага. Од 20 немачких теретних бродова који су били упућени за Осло, стигло је само 16, док су 4 брода на путу потопљена. Немачки бојни брод Lützow, при повратку из Осла, торпедовала је и тешко оштетила једна британска подморница.

Немачка крстарица Blücher тоне, Ослофјорд

Квислингова пета колона садејствовала је немачком нападу и олакшала извршење десанта, али у много мањем обиму него што се очекивало. Норвешка влада је затражила 9. априла војну помоћ од Велике Британије и Француске. Истовремено је наређено Врховном команданту норвешких оружаних снага да води најупорнију задржавајућу одбрану до доласка британских и француских јединица.

Пошто су завршили непосредну заштиту десантних група Трондхајм и Нарвик, немачки бојни бродови Scharnhorst и Gneisenau предузели су диверзију у Норвешком мору, одвлачећи британску ратну флоту од норвешких обала. 35 подморница заузело је осигуравајући распоред, с тим што је једна њихова половина била на улазима у фјордове Нарвик, Трондхајм, Берген и Ставангер ради спречавања продора британске флоте, док је друга половина – одређена за пресретање британске флоте – задржана даље од норвешке обале и распоређена: већа група у зони Шетландска Острва – Берген, а мања према Нарвику и Трондхајму.

Искористивши аеродроме у Данској и северној Немачкој, немачка авијација је успешно извршила добијене задатке и садејствовала десантним снагама, нарочито код Осла и Кристијансанда. Напад 88 бомбардера (од којих 47 за обрушавање) на британску флоту западно од Бергена, 9. априла, од 14,30 до 17,40 ч, представља у ратној историји прву битку између авијације и флоте, која се завршила победом авијације, јер је ратна флота принуђена на повлачење. Том приликом оштећене су 3 крстарице и потопљен је 1 разарач, док је немачка авијација изгубила 4 авиона.

Једновременим десантним операцијама на 8 одвојених места, Немци су у току првог дана постигли одлучујуће успехе у Норвешкој. Они су уништили или неутралисали обалску одбрану, потпуно неутралисали норвешку авијацију, а норвешкој ратној морнарици нанели тешке губитке, док су норвешке копнене јединице уништене, заробљене, или су натеране на повлачење ка унутрашњости земље. Снажним бомбардовањем из ваздуха, Немци су дезорганизовали везе и разорили комуникације у унутрашњости Норвешке и тиме знатно отежали мобилизацију њених копнених снага. Према томе, прва етапа немачког напада завршФена је тачно према предвиђеном плану, захваљујући методичним припремама, изненађењу, смелости, брзини и енергији извршења, правилној тактици и добро организованом садејству сва три вида оружане силе.

Прве савезничке противакције. После изненадног немачког напада на Данску и Норвешку, савезници су били принуђени да интервенишу у циљу указивања помоћи норвешким снагама. Савезнички Врховни ратни савет у Лондону, 9. априла по подне, одлучио је: да се поседну Фарска Острва и осигура Исланд; да британска ратна флота предузме напад на немачке поморске снаге у норвешким лукама и пресече њихове комуникације; да британска авијација нападне немачке десантне трупе и флоту у Бергену и у лукама јужне Норвешке; и да се предузму припреме за десантну операцију у Нарвику.

У зору 9. априла, ескадра вицеадмирала Витворта изненада се сударила с немачким бојним бродовима Scharnhorst и Gneisenau, који су се повукли под заштитом димне завесе и снежне олује. Главнина британске Домовинске флоте покушала. је да у току 9. априла форсира фјорд Берген, али је, услед јаког дејства немачке авијације, била принуђена на повлачење према зaпаду, остављајући Немцима слободан пут дуж норвешке обале. Пошто су својом диверзијом у Норвешком мору успели да у времену од 10. – 12. априла одвуку британску флоту, поменути немачки бојни бродови, којима се придружила и крстарица Hipper, неометано су се вратили у луку Вилхелмсхафен.

За то време британска флота је извршила напад на немачке разараче код Нарвика. У првом нападу (10. априла), 5 британских разарача продрло је у Западни фјорд (улаз у Нарвишки залив) и том приликом уништило 2 и оштетило 3 немачка разарача, док су 2 британска разарача изгубљена. Други напад (13. априла) извели су бојни брод Warspite и 9 разарача, уз подршку носача авиона Furious, и том приликом уништили свих 8 немачких разарача и 1 подморницу, док су сами имали 2 оштећена разарача. Међутим, британска флота није искористила ову повољну прилику да препадом, уз садејство норвешких трупа, заузме пристаниште и град Нарвик и да уништи слабе немачке снаге, тим пре што оне нису имале времена да организују своје положаје. У даљем току операција, флота се ограничила на заштите конвоја, а подморнице су нападале на поморске комуникације и луке у јужној Норвешкој. 11.априла је британска подморница Spearfish торпедовала у заливу Осла немачки бојни брод Lützow и тешко га оштетила.

Британска авијација је у времену од 9. до 13. априла извршила више напада на немачку ратну морнарицу и десантне луке, али без већег успеха, због јаке ватре немачке пав артиљерије. Сем тога, и немачка ловачка авијација, која је већ 10. априла дејствовала са норвешких аеродрома, успешно је одбијала нападе британских бомбардера. Британска авијација је постигла нешто већи успех 10. априла када је у луци Берген потопила немачку крстарицу Königsberg. Она је касније вршила нападе на немачке аеродроме у Данској и Норвешкој, на поморске комуникације и полагала је мине дуж немачке и норвешке обале. Међутим, с обзиром на мали број бомбардера с великим радијусом дејства, на немогућност ловачке авијације да прати и штити бомбардере, као и на јаку немачку ПВО, ни ови напади нису дали већих резултата, тим пре што тадашња тактика и техника бомбардовања из ваздуха нису биле довољно усавршене. Због великих губитака при дневном бомбардовању, Британци су прешли на ноћне нападе, али су они дали слабе резултате због несавршености навигационих инструмената и недовољне извежбаности посада британских бомбардера.

Немачке операције после десанта. После успешно изведених десаната, Немци су, почев од 10. априла 1940, предузели мере да прошире десантне основице (мостобране) и да их организују за одбрану од напада с мора, с копна и из ваздуха. Истовремено је немачки посланик у Ослу обавестио норвешку владу и штампу да Немачка нема намеру да повреди територијални интегритет и политичку независност Норвешке. На састанку у Елверуму (10. априла) с норвешким краљем, кога је пратио норвешки министар иностраних послова, немачки посланик је покушао да приволи краља да призна Квислингову владу и немачку окупацију, али је краљ то енергично одбио, а норвешка скупштина је једногласно одобрила краљев поступак, донела одлуку да се продужи отпор и упутила позив норвешком народу да се бори за слободу. Међутим, извођење опште мобилизације било је немогуће, пошто су мобилизациjска места 1, 2, 3, 4. и 5. дивизије (Халден, Осло, Кристијансанд, Берген и Трондхајм) већ била у немачким рукама, тако да је мобилисано само око 50 000 људи. Пошто су Немци на препад заузели мобилизацијску опрему 3. норвешке дивизије, њени обвезници су били принуђени да се боре у грађанским оделима, с траком на рукаву, која је означавала њихову војну припадност. После извршене делимичне мобилизације, када је за Врховног команданта одређен млади и енергични генерал Руге, норвешке трупе су почеле пружати јачи отпор. Међутим, то су биле неповезане акције појединих раздвојених делова који су, наоружани само пушкама и митраљезима, имали да се боре са много надмоћнијим немачким снагама.

Трупе искрцане код Нарвика, ширећи мостобран дуж железничке пруге за Шведску и према северу, без борбе су заузеле Елвенес, али су биле исувише слабе да заузму област Нарвика и железничку пругу Нарвик – шведска граница, пошто су делови 6. норвешке дивизије, чији је штаб био у Харсту, држале Фосбакен (35 км североисточно од Нарвика) и угрожавале немачку посаду у Нарвику. Ситуација ове групе знатно се погоршала када је британска ратна флота (10. и 13. априла) уништила свих 10 немачких разарача. Преживели остаци посада ових разарача (око 2 500 људи) употребљени су као пешадија за појачање одбране Нарвика. Пошто се положај ове групе још више погоршао после савезничког десанта у Харсту (14. априла), немачка Врховна команда је намеравала да нареди напуштање Нарвика, али се поставио проблем: како да се група повуче. Наиме, пробијање на југ било је теренски немогуће, а за пребацивање ваздухом 4 500 војника није било довољно авиона, ни аеродрома, те је постојала једина могућност повлачења преко шведске границе. У том циљу, Хитлер је 18. априла 1940, у писму које је упутио генералу Дитлу, наредио; да се поруше уређаји за утовар руда, као и пристанишни и железнички објекти у Нарвику; да се трупе прикупе на просторији дуж железничке пруге за Шведску и продуже борбу за добитак у времену; и да се поднесе извештај по куриру да ли постоји могућност за повлачење на југ преко планинског земљишта, с тим што би авијација обезбедила снабдевање из ваздуха, док би се слаби и болесни транспортовали железницом преко Шведске.

Међутим, после извештаја да су немачке јединице овладале железницом Нарвик – шведска граница, као и да искрцане савезничке снаге код Харста нису активне, немачка Врховна команда је одлучила да се продужи борба код Нарвика. Даљи рад код Нарвика зависио је од могућности пристизања појачања и од снабдевања ваздушним путем или железницом преко Шведске, пошто је прилаз Нарвику морским путем затворила британска ратна морнарица. Зато је, почев од 12. априла, у Нарвику отпочело спуштање муниције и хране падобранима. Пошто је оближњи аеродром Бардуфос био у норвешким рукама, то је залеђено језеро Хартвигатн употребљено за спуштање људства и материјала. Тако се већ 13. априла на ово језеро спустило 11 транспортних авиона Јu-52 са 1 брдском батеријом, али је даља употреба овог језера била немогућа услед отапања леда.

Снаге искрцане у Трондхајму прошириле су десантну основицу и ограничиле се првих дана на организацију одбране против делова 5. норвешке дивизије, очекујући појачања ваздушним и морским .путем, као и од трупа које су наступале од Осла. После савезничког десанта у Намсосу (14. априла) и Ондалснесу (17. априла), немачке снаге у Трондхајму нашле су се у тешкој ситуацији, јер им је претила опасност од обухвата са севера и југа. Зато је појачан дотур ваздушним путем (50 транспортних авиона дневно). Јединице искрцане код Бергена, Ставангера, Егерсунда и Кристијансанда, надирући ка унутрашњости Норвешке, успеле су до 20. априла да савладају отпор делова 3. и 4. норвешке дивизије, да заузму југозападну Норвешку, и да се потом споје с оним немачким сн.агама које су наступале од Осла ка северозападу и северу.

Јединице искрцане код Осла, појачане на 3 дивизије у времену од 10. до 13. априла, заузеле су ширу област Осла без јачег отпора. Оне су 14. априла предузеле наступање у 4 колоне ка северу и северозападу кроз уске долине Халингдал, Гаусдал, Гудбрандсдал и Естердал, с циљем да што пре избију у рејон Довреа и Домоса, да тамо униште остатке норвешких снага, да спрече продор британских и француских јединица од Ондалснеса и Намсоса у средњу и јужну Норвешку и да ухвате везу с немачким десантним групама у Трондхајму и Бергену. Да би што брже надирале, колонама су придати одреди лаких тенкова и моторизованих јединица, а у исто време су предузете мере да се ваздушним путем појачају десантне групе Трондхајм и Нарвик. Тежиште напада немачких снага било је на правцима Естердала и Гудбрансдала.

Импровизовани одреди 1, 2. и 3. норвешке дивизије покушали су да организују одбрану на положајима код језера Мјеса, северно од Осла, где је требало задржати немачко наступање од Осла до доласка британских појачања.

Немци су 12. априла у Норвешкој образовали 5. ваздухопловну флоту, која је примила под своју команду 10. ваздухопловни корпус, ваздушнотранспортне јединице, јединице ПВО и све територијалне ваздухопловне јединице у Норвешкој и Данској.

Истовремено, Немци су извршили реорганизацију командовања поморских јединица и обалске одбране у Норвешкој, с тим што су поморском команданту Норвешке (са седиштем у Ослу) потчињени: поморски команданти јужне, западне и северне обале са седиштима у Кристијансанду, Бергену и Трондхајму, као и поморски командант Данске са седиштем у Копенхагену.

Британско-француске десантне операције у Норвешкој

На основу одлуке од 9. априла, Британци и Французи су предузели припреме за извођење поморског десанта код Нарвика (операција Awonmouth) с циљем да избаце немачке трупе из ове области и да је уреде као поморску базу и полазни положај за дејства ка шведским рудницима. Према инструкцији која је издата 10. априла, први ешелон требало је да образује једна британска бригада, а затим би се накнадно упутило још британских батаљона и 1 лака француска дивизија.

Накнадно, 12. априла, на захтев норвешке владе, одлучено је да се предузме поморски десант и у области Трондхајма, с циљем да се ослободи Трондхајм, као врло важан политички и саобраћајни центар Норвешке, да се укаже непосредна помоћ норвешким снагама у средњој и јужној Норвешкој и да се обезбеде савезничке базе за даље операције у Скандинавији. За извођење ове операције предвиђена су три десанта:

  1. једна британска, а затим и једна француска бригада, требало је да се искрцају у Намсосу (130 км северно од Трондхајма) ради обухвата Трондхајма са севера (за ову операцију, коју је названа Maurice, инструкције су издате 14. априла);
  2. једна британска бригада требало је да се искрца у Ондалснесу (170 км југозападно од Трондхајма) ради обухвата Трондхајма с југа (за ову операцију, која је названа Sickle, инструкције су издате 16. и 22. априла);
  3. 2 британске и 1 канадска бригада (око 5 000 људи) требало је да се, уз подршку британске ратне флоте и авијације, искрцају у Трондхајму и заузму луку и град (за ову операцију, која је најпре названа Boots а касније Hammer, инструкције су издате 17. априла).

Укупне снаге првог ешелона износиле би око 14 000 људи, иза којих би стигла француска и британска појачања. Укупно је било предвиђено: 3 лаке француске дивизије и 6 британских бригада.

Британске трупе намењене за операције у Норвешкој по плану „Р-4“ – биле су већ искрцане из бродова, а прикупљање нових снага захтевало је времена. Слаба британска авијација била је ангажована за одбрану Велике Британије, и у борбама на Западном фронту, тако да је тежиште операција пало на британску ратну морнарицу.

Десантна група Намсос (британске крстарице: Manchester и Birmingham, пав крстарица Kairo, 3 разарача, 2 путничка брода и 146. бригада од 3 батаљона с 2 166 људи, под командом генерала де Виарта искрцала је ноћу 13./14. априла 350 британских морнара који су одмах заузели небрањени Намсос, док су се остале снаге искрцале 16./17. и 17. априла. Десантне трупе нису биле довољно обучене, земљиште је било покривено великим снегом (од 60 – 100 цм), војници нису имали скије и снежне ципеле, а 146. бригада није имала артиљерију ни моторизована транспортна средства. После десанта, бригада је предузела покрет за Трондхајм и без отпора, 17. априла, избила на линију: Фолафос — Стејнкјер, на којој је ухватила везу с деловима 5. норвешке дивизије (око 3 500 људи). 19. априла предњи одреди британско-норвешких јединица стигли су до Трондхајмског залива (70 км северно од Трондхајма), на линију: Стремен – Рера – Вердалсера, на којој су дошли у додир с немачким трупама из Трондхајма.

Други десантни ешелон (крстарица Emil Berten, 1 флотила разарача, 3 помоћне крстарице, путничко-теретни бродови Oran, Algeire, 3 теретна брода и 5. француска полубригада од 3 планинска батаљона с око 4 000 људи), под командом генерала Бетуара, искрцао се у Намсосу ноћу 19./20. априла. Међутим, ни ове трупе нису имале скије, зимску опрему, пав и моторизоване јединице, јер је све то требало да стигне у другом ешелону. Истовремено је искрцан и штаб 1. француске лаке дивизије са командантом генералом Одеом. Иако су били „повољни услови за напад на Трондхајм са севера и за обухват са истока ради пресецања железничке везе са Шведском, нарочито после доласка француских трупа, савезници су остали неактивни, јер су очекивали долазак десантне групе за фронтални напад. Тек касније, 20. априла, донета је одлука да само десантне групе Ондалснес и Намсос изврше обухватне нападе са југа и севера и да потом окруже и заузму Трондхајм.

Пошто су немачке снаге у Трондхајму, у међувремену, ваздушним путем добиле појачање (штаб 181. пешадијске дивизије, 5 пешадијских и 1 пионирски батаљон, 2 пт чете, 1 бициклистички ескадрон и 1 планинска батерија), оне су 21. априла, уз подршку авијације и морнарице, предузеле противнапад. После отапања леда, немачки разарачи из луке Трондхајм прешли су у залив Беистатфјор и омогућили извршење десанта код Киркнесвога и Хуста, тј. према десном боку у позадини савезничких снага, и тиме угрозили њихову комуникацију преко Виста и Стејнкера. Немачка авијација вршила је непрекидне нападе на савезничке јединице, које нису имале ПАА, нити ловачку авијацију. 22. априла Немци су извршили десант у позадини савезничких трупа код Стејнкера и принудили их на повлачење у правцу Намсоса, до положаја код језера Сноса, где су оне 24. априла зауставиле немачко надирање и затвориле правце ка Намсосу и Грону. Пошто је лука Намсос, услед сталних напада из ваздуха, претворена у рушевине, дошло је у питање даље искрцавање и снабдевање савезничких трупа (нарочито искрцавање другог ешелона, као и тешког материјала, који је истоварен са закашњењем од 7 дана). У вези с тим британски генерал де Виарт захтевао је евакуацију трупа из Намсоса.

Ојачане немачке снаге, предузеле су 27. априла надирање од Трондхајма ка југу, у правцу Стерена, и 29. априла ухватиле везу с моторизованим деловима који су надирали од Осла долином Естердала.

Савезничке трупе код Намсоса добиле су 28. априла наређење за евакуацију, тако да су се ноћу 1./2. и 2./3. маја, под заштитом ратних бродова и авиона са носача Ark Royal и  Glorious, успешно евакуисале (око 5 400, изгубивши само 157 људи), док је британска авијација за то време бомбардовала немачке аеродроме код Трондхајма, Ставангера, Кристијансахда, Осла и Олборга. Тако су немачке трупе без борбе заузеле Намсос 4. маја 1940. године.

Десантна група Ондалснес имала је задатак да најпре заузме Домос, да би потом с југа обухватила немачке снаге у области Трондхајма. Пре главног десанта, 17. априла, без отпора је искрцано 725 морнара, јер у Ондалснесу још није било Немаца. Десантна група Ондалснес (2 лаке крстарице, 2 пав крстарице, 2 разарача и 148. британска бригада са око 1 600 људи), под командом генерала Моргана, извршила је десант ноћу 18./19. априла у лукама Ондалснес и Молде, искрцавши око 1 000 људи и половину пав оруђа, док је други ешелон (око 600 људи и друга половина пав оруђа, возила и други материјал) имао да стигне 2 дана касније (он је 21. априла торпедован и изгубио је пав топове, муницију и храну). После искрцавања, 148. бригада кренула је за Домос, где је стигла 19. априла и прихватила један норвешки батаљон који се борио с једном окруженом немачком падобранском четом. Ова чета (која се тамо спустила 14. априла), предала се тек 19. априла, када је стигла и ступила у дејство британска артиљерија. За то време су се главне норвешке снаге, под притиском надмоћних немачких трупа које су наступале од Осла, повлачиле ка северу и северозападу кроз долине Халингдал, Гаусдал, Гудбрандсдал и Естердал, с тим да је тежиште борби било у долини Гудбрандсдала, где су Немци ангажовали тенкове уз снажну подршку авијације. Од 14. – 18. априла норвешке јединице су водиле огорчене борбе у рејону језера Мјеса, али су због огромне немачке надмоћности на земљи и у ваздуху, биле принуђене да се повлаче на положаје јужно од Лилехамера, где су на запречном положају сачекале долазак британских појачања.

20. априла, када је предвиђени напад на Трондхајм био обустављен, 148. британска бригада добила је нов задатак: да се ангажује према југу у циљу прихвата норвешких јединица и задржавања немачког надирања долином Гудбрандсдала ка Домосу.

21. априла је 148. бригада прихватила одступајуће норвешке снаге на положају јужно од Лилехамера. Слабо обучени регрути ове бригаде ангажовани су овога дана код Лилехамера у борби с надмоћнијим немачким снагама и под неповољним условима: без артиљеријске и авиоподршке, без пав артиљерије, и без зимске опреме (скије, зимска обућа). Од 21. до 30. априла британско-норвешке снаге су водиле заштитничке борбе, уз обилно запречавање и рушење комуникација. Немачки моторизовани пионири, који су се кретали у саставу челних одреда, брзо су вршили рашчишћавање и оправку комуникација, док су се мање планинске јединице кретале поред друмова и вршиле обухвате оних британско-норвешких снага, које су покушавале да успоре рад челних одреда и пионира.

У времену од 21. до 23. априла 148. британска бригада водила је огорчене задржавајуће борбе код Балберкампа и Третена, у којима је претрпела тешке губитке, тако да је 23. априла у 23,30 часова на положају код Квама имала свега око 450 људи. Следећег дана 15. британска бригада (која се 23. априла искрцала у Ондалснесу и Молдеу и потом пребацила железницом и у долину Гудбрандсдала) сменила је остатке 148. бригаде и од 25. до 28. априла наставила јаке задржавајуће борбе код Квама, Кјерена и Ота, док су слабе норвешке снаге продужиле повлачење долином Халингдала, Гаусдала и Естердала. У то време десантна база у Ондалснесу била је изложена тако јаким нападима немачке авијације, да је даље искрцавање трупа и материјала дошло у питање, те је британско руководство 28. априла наредило да одмах отпочне евакуација свих јединица из околине Ондалснеса, с тим да се иста заврши до 2. маја.

У вези овог наређења британске снаге су се од 28. априла до 1. маја повлачиле (железницом и возилима) од Домоса ка Ондалснесу, под непрекидним нападима немачке авијације, али без већих борби с немачким гонећим одредима. 30. априла почела је евакуација, која је због јаких немачких напада из ваздуха, вршена само ноћу 30. априла/1.маја и 1./2. маја, када је евакуисано око 4 100 људи, уз губитак 1 402 човека. Заштиту евакуације су вршили: 2 пав батерије, 1 пав крстарица и авиони са носача Ark Royal и Glorious. Британска бомбардерска авијација је вршила посредну заштиту серијом ноћних напада на немачке аеродроме Ставангер (Соле), Осло (Форнебу) и Олборг, али без већих резултата. Немачке трупе су заузеле Ондалснес 3. маја 1940. без борбе.

После евакуације британско-француских снага из области Трондхајма (Намсос и Ондалснес), норвешке снаге из јужне и средње Норвешке (остаци 1, 2, 3, 4. и 5. дивизије) биле су принуђене да капитулирају у времену од 29. априла до 4. маја.

У то време Немци су сасредили. сву пажњу на област Нарвика, где је слаба посада генерала Дитла била у тешкој ситуацији. Зато је и немачка авијација пренела тежиште рада на ту област користећи се аеродромима у зони Трондхајма, док су копнене снаге и делови морнарице отпочели продирање од Трондхајма на север правцем Намсос – Му – Боде – Нарвик ради указивања непосредне помоћи немачким трупама код Нарвика. За овај задатак одређена је 2. брдска дивизија (штаб, 3 пука, 1 пионирски батаљон, 2 моторизована артиљериска дивизиона, 1 батаљон тенкова и 1 моторизована стрељачка чета), која се од 23. априла до 3. маја ваздушним и поморским путем концентрисала северно од Трондхајма, тако да је 5. маја предузела покрет од Грона ка Бодеу, водећи борбе с норвешким и британским заштитницама. С друге стране, савезнички план био је да се што пре заузме: Нарвик и да се успорава немачко напредовање од Трондхајма ка северу.

Десантна група Нарвик имала је задатак да заузме Нарвик, који би послужио савезницима као база за напад у правцу шведских рудника Кируна и Јеливара. Ову групу сачињавали су: бојни брод Valiant, крстарице Southampton и Aurora, 9 разарача, помоћни брод Vindictive, 3 транспортна брода и 24. британска бригада од 3 батаљона и 1 пав батерије. За команданта свих десантних копнених снага одређен је британски генерал Макези. Према плану било је предвиђено да се први ешелон искрца у рејону Харста (око 50 км северозападно од Нарвика) који су држале норвешке трупе, а затим да нападне на Нарвик у садејству с норвешким трупама и британском ратном флотом. У овом циљу 2 чете пешадије (око 350 људи) претходно су се (14. априла) искрцале код Сјевегана, око 50 км севемо од Нарвика, који је био у норвешким рукама, док су се главне снаге (24. британска бригада од два и по батаљона, 1 пав батерија и помоћне јединице, укупно око 3 000 људи) искрцале у Харсту у времену од 15. до 18. априла. Десантне трупе нису биле опремљене за зимске операције, нити обучене за употребу скија и зимске обуће; пав батерија стигла је тек после 7 дана; бригада није имала артиљерије и транспортних средстава.

У времену од 18. до 19. априла 24. британска бригада је пребацила два батаљона у правцу Нарвика: у Боген и Сконлан, док је један батаљон остао у резерви (2 чете у Харсту, а 2 чете у Сјевегану). Норвешке трупе из састава 6. дивизије затварале су правац Нарвик – Бардуфос на положају код Фосбакена.

Немачка авијација предузела је читав низ напада на савезничку десантну базу у рејону Харсте. Иако ови напади нису имали већег успеха, јер су немачки аеродроми били далеко, а савезници су имали 2 ловачке ескадриле на носачу авиона Furious и јаку ПВО (2 пав крстарице, 2 пав брода и 1 пав батерију), они су ипак знатно отежали искрцавање и задржавање бродова у пристаништу.

Британско-норвешке снаге нису одмах предузеле напад на Нарвик, иако је ситуација за то била повољна. Командант поморских снага адмирал Корк предлагао је да се Нарвик заузме брзим директним нападом уз подршку ратне флоте, док је командант копнених снага генерал Макези сматрао да овај напад није могуће успешно извести зато што нема артиљерије, нити муниције за бацаче, што је обала стрма и врло добро брањена фланкирним митраљезима, што би неповољно време (висок снег, снежна вејавица и ниска температура) јако отежавало операције и што трупе немају транспортних средстава и зимске опреме, нити су обучене за зимске операције. Да би искористила неповољну ситуацију немачких трупа у Нарвику (нарочито због присуства британске ратне флоте у заливу и због тешкоћа у попуни и снабдевању), британска Врховна команда је 20. априла наредила да се Нарвик одмах нападне и одредила адмирала Корка за команданта свих савезничких снага. Међутим, одлагањем напада на Нарвик, због неодлучности командовања и спорих припрема, изгубљено је драгоцено време, тим пре што су се немачке трупе налазиле у тешкој ситуацији, јер су ваздушним путем појачане само једном брдском батеријом. То се види и по томе што је Хитлер, својим писмом од 18. априла, одобрио генералу Дитлу да напусти Нарвик ако то ситуација захтева.

24. априла је британска ескадра (1 бојни брод, 3 крстарице и 1 разарач) бомбардовала војне циљеве у Нарвику, да би се немачке снаге принудиле на предају пре него што би савезничке трупе извршиле десант у Нарвику. Међутим, ово бомбардовање није дало очекиване резултате, зато што су снежна вејавица и слаба видљивост ометале тачност гађања и осматрања. Неповољно време спречило је и употребу авиона са носача Furious. Једновремено с бомбардовањем Нарвика, норвешке снаге (јачине 4 батаљона) из Фосбакена, предузеле су напад на немачке положаје 36 км северно од Нарвика (Гратанген – Лапхауг), али без успеха, због неповољног времена (снежне олује) и јаког немачког отпора. Следећег дана немачке снаге су се повукле на нову линију, док су норвешке трупе, поред положаја Гратанген – Лапхауг заузеле и планински масив Куберг.

У времену од 26. до 28. априла британски батаљон из Сконлана пребачен је бродовима на јужну обалу Нарвишког залива и без борбе се искрцао у Балангену. Он је следећег дана, без отпора, извршио нови десант код Хоквика, 6 км југозападно од Анкенеса, где је дошао у додир с немачким снагама које су браниле Нарвик.

27. априла искрцала се код Сјевегана 27. француска планинска полубригада (3 батаљона), која је транспортована на 3 француска путничко-теретна брода, а затим пребачена на положај код Гратангена, тако да је од 1. до 4. маја код Елвенеса заузела распоред на десном крилу норвешких трупа (6. и 7. бригада), које су држале положај Гратанген – Куберг. 28. априла стигао је из Намсоса француски генерал Бетуар и примио команду над француским снагама код Нарвика. 3. маја наређено је да се 8. маја предузме непосредни напад – десант на Нарвик, али је овај напад одложен услед недовољно десантних бродова.

Од 6. до 11. маја у област Нарвика стигла су нова савезничка појачања, која су се искрцала у Балангену, и то: 13. полубригада страначке легије (2 батаљона) и 1 пољска бригада (од 4 батаљона), транспортоване на 5 путничко-теретних бродова; британска артиљерија састава: 1 пољска батерија, 2 лака пав пука (4 батерије) и 2 тешка пав пука (6 батерија); 1 ескадрила британских ловаца и носач авиона Ark Royal. После доласка ових појачања, савезници су имали петоструку надмоћност (24 500 : 4 500 људи), те су били у могућности да уз подршку ратне флоте предузму концентричан напад на Нарвик: са запада од Анкенеса, са севера правцем Бјерквик – Ејур и са североистока правцем Куберг – Хундален ради пресецања железничке пруге за Шведску. За убрзање ових операција и обједињавање свих снага одређен је генерал Окинлек, који је добио задатак да заузме Нарвик и у северној Норвешкој осигура базу са које ће спречити транспорт шведске руде преко Нарвика, угрозити немачко снабдевање шведском рудом преко Лулеа и сачувати део Норвешке за седиште краља и владе.

Ноћу 12./13. маја 2 савезничка батаљона, уз подршку ратних бродова (1 бојни брод, 2 крстарице и 5 разарача), извршили су десант северно од Нарвика, заузели Бјерквик, Елвегор и Ејур и одбацили немачке снаге источно од друма Бјерквик – Ејур. Француско-норвешке јединице које су биле на положајима Елвенес – Гратанген – Куберг, напале су Немце са севера и принудиле их на повлачење ка југу.

У времену од 9. до 16. маја 24. британска бригада је по деловима пребачена на правац Му – Боде, док је команду над свим копненим снагама код Нарвика преузео француски генерал Бетуар. Од 17. до 22. маја француско-норвешке јединице су продужиле надирање ка Нарвику са севера и избиле на линију: Ејур – Јемватнене, док су пољске јединице нападајући западно од Нарвика овладале гребеном полуострва Анкенес.

Највиши савезнички команданти су 22. маја предложили својим владама да се евакуишу савезничке снаге из области Нарвика, с обзиром на ситуацију на Западном фронту, као и на недостатак савезничких поморских снага, нарочито разарача, и на немогућност да се пошаљу нове копнене и ваздухопловне снаге које је генерал Окинлек захтевао. Да се олакша ова евакуација, требало је претходно заузети град Нарвик. Британска и француска влада одобриле су ово повлачење, те је ноћу 24/25. маја издато наређењ.е за евакуацију савезничких снага, с тим да се претходно заузме Нарвик и у њему униште пристанишни уређаји и железнички објекти. У међувремену, Немци су ваздушним путем пребацили у Нарвик 1 100 људи (падобранске и планинске  јединице) и појачали нападе из ваздуха на савезничке базе и трупе, док су британски авиони са носача Glorious и Furious, смештени на аеродрому Бардуфос, успешно бранили област Нарвика.

28. маја, савезничке снаге су предузеле концентричан напад на Нарвик са југозапада, севера и североистока, уз подршку британских ратних бродова (3 крстарице и 5 разарача), с тежњом да се тамошње немачке снаге окруже и униште. Француско-норвешке јединице (2 француска и 1 норвешки батаљон) нападале су са севера преко Румбаксфјора и искрцале су се 4 км источно од града Нарвика, док је пољска бригада (3 батаљона) нападала са југозапада преко Анкенеса. Шири обухват с истока предузеле су француско-норвешке снаге северном обалом Румбаксфјора, у циљу избијања код Хундалена и пресецања железничке пруге Нарвик – шведска граница, док је шири обухват с југа требало да изведе једно француско смучарско одељење и једна пољска чета правцем с. Беисфјор – Хундален. Услед јаке магле на аеродрому Бардуфос, британска авијација није могла да врши подршку, док је британска флота код Нарвика (који није био у магли) била изложена снажним нападима немачких бомбардера за обрушавање, тако да није могла да пружи довољну подршку савезничким трупама. После огорченог немачког отпора, савезничке снаге су заузеле Нарвик 28. маја у 17 часова, али није успео њихов ужи и шири обухват, тако да су Немци оступили ка истоку и задржали се на врло јаким планинским положајима западно од Хундалена (к. 1485 – Хаугфјел), где су остали до краја операције. Савезничке трупе нису вршиле гоњење (вероватно што су примиле наређење за евакуацију Нарвика), иако би нападима на крилима и ефикаснијим дејствима довели Немце у тешку ситуацију. У овом нападу савезници су изгубили око 150 људи, а заробили 300 – 400 Немаца.

Пошто, због рђавог времена, авијација није могла да укаже помоћ немачким снагама код Нарвика, а како је 2. брдска дивизија, која је била упућена као појачање, наступала сувише споро, то је немачка Врховна команда одлучила да према Нарвику упути једну ударну ескадру (операција Juno) са задатком да изврши напад на савезничке бродове и њихове базе у области Нарвика и помогне наступање немачке Друге брдске дивизије правцем: Грон – Мусјен – Му – Боде. Командант морнаричке групе „Запад“ адмирал Салвехтер заповешћу од 29. маја образовао је за извршење овог задатка ударну ескадру (бродови Scharnhorst и Gneisenau, крсларица Hipper, 4 разарача и 2 помоћна брода), која је испловила из Кила 4. јуна у 8 часова и до 7. јуна стигла у Норвешко море. Сазнавши да су савезници почели да евакуишу Нарвик, командант немачке ескадре је одлучио да изврши напад на савезничке конвоје. Иако је од 7. до 8. јуна крстарила по Норвешком мору, ова ескадра ипак није успела да пресретне и нападне савезничке конвоје, који су пловили нешто северније, добро заштићени својом флотом. Она је нападала само усамљене бродове (ван конвоја) и 7. јуна потопила 1 танкер и 1 празни теретни брод, а 8. јуна носач авиона Glorious и његову пратњу од 2 разарача, са укупно 1 515 људи. После овог напада, немачки бојни бродови склонили су се у залив Трондхајм, где их је у току 11. и 13. јуна 1940. безуспешно нападала британска авијација.

У току пет ноћи (3. до 8. јуна) савезници су евакуисали из области Нарвика 24 500 војника, иако су места за њихово укрцавање била изложена снажним нападима немачке авијације. Заштиту евакуације вршили су: 2 пав крстарице, 10 пав батерија, авиони са носача Ark Royal, као и 2 сквадрона ловачких авиона са носача Glorious, који су били смештени на аеродрому Бардуфос и тек су ноћу 7/8. јуна прелетели на свој носач авиона. Истовремено с евакуацијом савезничких трупа из Нарвика евакуисани су норвешка влада и краљ из области Тромсе. Тако су 8. јуна у 21,30 часова Немци поново заузели Нарвик.

Операције на правцу Трондхајм – Грон – Мусјен – Му Боде. Једновремено с операцијама у области Нарвика, савезничке трупе су водиле заштитничке борбе на правцу Трондхајм – Грон – Мусјен – Му – Боде ради успоравања надирања немачке Друге брдске дивизије, која је од Грона упућена у помоћ снагама код Нарвика. За извођење ових операција савезници су формирали 5 мањих заштитничких одреда (од по 1 – 2 самосталне чете), који су касније (13. – 16. маја) ојачани са 24. британском бригадом из области Нарвика. Ове снаге, водећи упорне заштитничке борбе, повлачиле су се од 10. до 25. маја ка Бодеу, где су примиле наређење за евакуацију, која је успешно извршена од 26. до 31. маја.

Евакуацијом око 4 000 савезничких војника из Бодеа отворен је Немцима правац ка Нарвику. Делови Друге брдске дивизије прешли су око 500 км од Трондхајма до Бодеа, просечно по 25 км дневно – под борбом и у непогодним саобраћајним приликама, али уз подршку флоте и падобранаца. Пошто за даље наступање ка Нарвику уопште није било путева, Немци су формирали специјални одред (од 3 планинска батаљона) без икакве коморе, који је 2. јуна кренуо из области Бодеа преко беспутног планинског земљишта ка Нарвику, с циљем да укаже помоћ тамошњим немачким снагама (операција Buffel). После 6 дана напорног планинског марша, овај покрет је обустављен 8. јуна због евакуације савезничких снага из Нарвика.

10. јуна у Трондхајму је закључена капитулација норвешке војске споразумом између генерала Фалкенхорста и представника норвешке Врховне команде. Капитулацијом последњих норвешких снага отпочиње немачка окупација Норвешке, али тиме рат између Норвешке и Немачке стварно није био завршен, пошто је норвешка влада, са делом поморских и ваздухопловних снага, прешла на страну савезника и објавила да се рат продужује до коначног ослобођења земље.

Закључак

У току операција у Норвешкој зараћене стране су имале следеће губитке:

Немци Савезници
људи 5 296 3 734
авиона 242 око 50
крстарица 3 2
разарача 10 9
подморница 8 6
носача авиона 1
транспортних бродова 11 5

Поред напред наведених губитака, обе стране су имале знатан број оштећених бродова. Према британским подацима, губици немачке ратне морнарице били су тако велики, да је она крајем јуна 1940. имала способних за операције: 1 тешку крстарицу, 2 лаке крстарице, 4 разарача и 19 торпиљарки, док се на оправци налазило: 2 бојна крсташа, 2 џепна бојна брода, 6 разарача и 6 торпиљарки. С друге стране, савезници су изгубили знатан део наоружања и опреме зато што су у три маха вршили евакуацију под јаким нападима из ваздуха.

Drugi svetski rat, књига 1, издање Војноисторијског института ЈНА