Бомбардовање лецима

Почетак ваздушних борби

Октобра 1939. француски писац Ролан Доржеле посетио је француски фронт као ратни дописник. Написао је чланак о истуреним положајима у Лорени, под насловом „Чудни рат“. Овај новински наслов убрзо је постао лозинка за борбе – или још боље за недостатак борби – на Западном фронту, који се формирао после британске и француске објаве рата Немачкој. „Наши артиљерци на Рајни“, писао је Доржеле, „стоје прекрштених руку и гледају како се на другој обали врши транспорт муниције и како наши авиони лете изнад фабрика и високих пећи Сарске области а да не бацају своје бомбе. Јасно је да наша Врховна команда не жели да провоцира немачког непријатеља“.

Већина Француза мобилисаних крајем августа и почетком септембра слабо је разумела узроке овог рата, и нису видели ма какву његову сврху. Четврт века раније њиховим очевима се говорило: „Сад ви треба да ослободите Алзас и Лорену“. Реке људи су 14. августа 1914. чекале пред регрутним бироима. Сада се ради о Данцигу („Умрети за Данциг“), али тај град је био далеко и то питање је било замршено. Септембра 1939. било је само мало њих који су се пријавили као ратни добровољци. Нису само обични војници били необавештени о чему се ради, тврди Доржеле, већ су поготово виши официри показали слабу вољу за борбу.

Рат је објављен, али се оклевало да се почне. После неколико борби у Сарској области, француска Врховна команда је, чини се, била одлучила да остане у дефанзиви. Један француски генерал рекао је септембра 1939. групи новинара да ће се на борбу на отвореном пољу дуго чекати. „Овај рат ће се потпуно разликовати од оног 1914. Снага утврђења и врсте модерног оружја изменили су стратешке услове. После једне офанзиве потребни су нам месеци да бисмо припремили другу, чак и кад би се прва решила у нашу корист. Мораћемо се, дакле, припремити за рат који час мирује, а час се разбуктава, у коме се фронт стално помера, са бројним непредвиђеним борбама. са оружјем којим се некад не може борити, са зимовником као у седамнаестом веку. Овај рат“, тако је своју причу завршио генерал, „изгледа да ће личити на тридесетогодишњи рат“.

Питање је да ли се француско војно руководство није усудило на напад. Када су Немци 1. септембра започели свој муњевити поход против Пољске, врховни командант француске војске генерал Гамлен предао је француској влади план у коме је изнео како је најбоље напасти Немачку: кроз Белгију, Луксембург и Холандију. О овом плану дискутовало се за време разговора британског и француског врховног штаба. Због политичких разлога – Холандија и Белгија биле су веома скрупулозне што се тиче њихове неутралности – ови су планови били неостварљиви. Постојање овог плана показује, међутим, да се француска врховна команда није хтела помирити са неким „чудним ратом“.

По тадашњем схватању, француска војска није била спремна за рат када је требало да Немачкој покаже своје зубе, тј. када је Немачка упала у Пољску. Француској војсци било је потребно седамнаест дана да изврши потпуну мобилизацију и да припреми сва своје снаге за рат. То значи да је за напад била спремна тек после 15. септембра. Војска је, у ствари, већ 21. августа почела са мобилизацијом. Када су Немци 1940. заузели Париз, нашли су документе по којима је мобилизација већим делом била готова већ 4. септембра, и војска је већ тог дана сигурно била у стању да крене у велику офанзиву. Французи су 10. септембра били, углавном, готови са мобилизацијом, једино је недостајала воља да се стварно боре.

Генерал Гамлен имао је на располагању готово 60 потпуно извежбаних дивизија. С друге стране, 11 дивизија је стајало под командом генерала фон Леба; поред тога Немачка је на западном фронту имала још 25 непотпуних и не најбоље обучених дивизија. Гамлен је имао шест пута више топова од Немаца. На располагању је имао 35 000 официра насупрот немачких 10 000. Гамлен је имао 3 286 тенкова; Немци нису имали ниједан. Французи и Британци су заједно имали 934 ловачка авиона и 776 бомбардера; а чињеница је да тада Немци на западном фронту нису имали ниједан. Почетком септембра, када су Французи завршили мобилизацију, а Немци били заузети изградњом одбране, генерал Гамлен је са лакоћом могао да се пробије до Мајнца и у Сарску област, центар немачке војне концентрације снага на западном фронту и да их уништи. Ова шанса није искоришћена.

О узроцима због којих се није прешло у напад може се нагађати. Јесу ли се британска и француска влада бојале да ће, ако потуку немачке трупе, уништити снажни бедем против Совјетског Савеза? Страх Запада пред бољшевизмом био је свакако фактор који се не може омаловажавати. Или су француски и британски дипломати сматрали да ће Хитлер бити осетљив на обичне дипломатске и војне претње и да неће ризиковати светски рат када Париз и Лондон буду показали своју одлучност? Каква је била стварна снага немачке војске, и шта су виделе британска и француска обавештајна служба? Шта се знало, а шта се преценило? Чињеница је, међутим, да се Савезници нису усуђивали напасти јер су погрешно сматрали да је немачка војска на Западу сувише јака.

Француска је септембра 1939. ступила у рат још увек оптерећена сећањима на рат 1914. Некадашњи ратни извештачи поново су се јавили. Овог пута француска Врховна команда била је нешто отворенија у пружању информација. Супротно рату 1914—18, када су сва обавештења чувала војна лица, новинари су сада могли сами да иду у прве редове да би писали чланке као очевици. Тако им је и било лакше, јер правих борби је једва било и убрзо су уместо ратних репортажа писали неке врсте прича о мобилизацији. И на немачкој Зигфридовој линији било је удобно. Излазиле су војничке новине („Гласник Западног бедема“), и снимљене фотографије склоништа која су преуређена у неку врсту бара. Фронт је постао знаменитост због које су долазили парламентарци, неутрални посматрачи и новинари, па чак и туристи који су излетничким бродовима пловили Рајном, и који су весело махали војницима у њиховим бункерима. Војници су у међувремену направили баштице у којима су гајили поврће; други су товили кокошке, а већина чак прасад. Сељачки синови у униформи музли су краве у околним евакуисаним селима. Дуж обале Рајне Немци су поставили транспаренте са натписом: „Немачки народ неће напасти француски, ако Французи не нападну Немце“, а преко звучника викали су на другу страну: „Француски војници, шта је боље: умрети за Данциг или живети за Француску?“ Француски војници су радије живели за Француску, па су им то и ставили на знање. Махали су им марамицама и поздрављали их са „Хајл Хитлер“; мењали су цигарете са Немцима, појављивали су се са кишобраном и високим шеширом (од конференције у Минхену 1938. симбол британске политике попуштања) и пливали на немачку страну Рајне. Ноћу су са острва Шустеринзел код Кембса слали знакове: „Не пуцајте, нећемо ни ми!“.

Ту и тамо било је и стварних борби. Тако су Французи прве недеље после објаве рата прешли у Сарску област и пуцали на Сарбрикен. Али када то напредовање није настављено, свет се запрепастио пред чињеницом да Французи и Британци, који су полако пристизали, нису могли ништа даље да учине, изузев неких сукоба претходница између Мажино и Зигфрид линије. Журналистичко интересовање за западни фронт је опало. Борба на мору – торпедовање трговачких бродова – и нови феномен ваздушног рата привукли су већу пажњу. Месецима су Немци и Французи (са Британцима) стајали у својим утврђењима једни насупрот других. Немачки Западни бедем сматран је толико снажним, да је постао синоним за неприступачно и неосвојиво.

Трећег септембра 1939. године Чемберлен је преко радија објавио да је Британија у рату са Немачком. „Тек што је завршио да говори“, пише Черчил, „чули смо чудно и дуготрајно завијање сирена… Моја жена је направила примедбу на рачун немачке експедитивности и тачности“. Био је то први ваздушни аларм. Није се, међутим, појавио никакав немачки авион над Лондоном. Нити су Британци и Французи летели над непријатељском територијом. Тог дана ваздух је остао чист. Тако релативно мирно остало је и касније. Месецима. Зашто? У марту су британски и француски официри почели своје преговоре. Њихова полазна тачка била је: ако Хитлер отпочне рат ове године, биће много јачи него ми, а за неколико година моћи ћемо да га сломимо својим већим потенцијалом. Закључак: треба да добијемо у времену и скупимо снаге, па, према томе, засад се уздржавамо од сваке офанзиве. То је изгледало као прихватљива стратегија. и њу су прихватиле обе владе и стриктно је поштовале – не само пошто су Пољској дале војну гаранцију, већ и после објаве рата Немачкој. Парола је гласила: сачекати. По британско-француском схватању то је било логично. Требало је добити оно што се дотад проиграло: време. Дакле, чекати. То је важило и за ваздух. И ту није смело да дође до неких неодговорних провокација уперених на непријатеља за којег се,. углавном, мислило да је много јачи. На такво поређење снага прилично је утицала немачка пропаганда. Неоспорно је да је немачко ратно ваздухопловство крајем 1939. било јаче него било која друга авијација, али бројна надмоћ над свим ваздушним снагама западних савезника није баш била толика колико се у Британији и Француској страховало. Уз то је  готово цело немачко ваздухопловство првих ратних недеља било заузето у Пољској, па о немачкој супериорности у ваздуху на Западном фронту није могло бити речи. И после напада на Пољску, немачко ваздухопловство је на Западу углавном остајало на земљи, јер велики напад копнене војске није још почео – а управо на такав напад је немачка авијација била спремна; за стратешке нападе на непријатељску позадину – за разлику од РАФ – једва је било способно. Упркос блефовима рајхсмаршала Геринга „да ће небо над Лондоном потамнети“ — о великим бомбардовањима Енглеске није из техничких разлога могло бити ни речи: домет лета већине употребљивих летелица једноставно није одговарао; резерве горива биле су ограничене, а разорност бомби била је сувише мала.

Постојао је још један важан разлог због којег ни једна од страна није почела снажну ваздушну офанзиву. То је било непознавање ваздушног рата. Страховало се од ескалације, чије се последице нису могле предвидети кад се једном почне са бомбардовањем непријатељске територије при чему би страдало и цивилно становништво. Дакле, од тога су се уздржавали. Штавише, сви су изјавили да ће „штедети грађанство“.

За такав став карактеристично је држање британског министра ваздухопловства, Сер Кингсли Вуда. који је, када се сугерисало бомбардовање немачке индустрије у Рурској области, изјавио да није циљ да се уништи приватна својина! Па шта је онда преостало да ураде ваздухопловне снаге? Могле су да нападају ратне бродове на отвореном мору и да бацају летке на непријатељској територији. Радило се и једно и друго – али са мало успеха.

Четвртог септембра су британски авиони напали област ушћа Елбе и код Вилхемсхафена. Оштећена је само једна крстарица, али седам од двадесет и четири авиона је срушено. Немачка авијација је 26. септембра, северно од Догерсбанка, открила снаге британске Домовинске флоте у чијем саставу је био и носач авиона Ројал Оук. Флоту је напало тринаест бомбардера. „Модерни британски носач авиона потопљен је једном једином немачком бомбом“ писало је сутрадан. Пилот бомбардера унапређен је и добио је два Сребрна крста. У ствари, Ројал Оук није имао ни огреботине. Шеснаестог октобра је један немачки извиђач јавио да је бојни брод Рипалс упловио у Ферт оф Форт. Формације немачког ваздухопловства упутиле су се тамо, али нису могле да бомбардују када је брод са отвореног мора кренуо према обали. „Фирер“, гласило је наређење, „не жели да погине ниједан цивил.“ Немци су лако оштетили неколико бродова, изгубили два авиона; али нису напали Рипалс, који је управо упловио у канал. Осамнаестог децембра су двадесет и два британска авиона ударила на Вилхелмсхафен. „Мада је уочено много ратних бродова, они нису нападнути. Сви бродови били су усидрени, бомбардовање би довело у питање живот грађанства“. И тако су се Британци вратили натраг. Али немачки авиони типа Месершмит су их опколили: Немци су изгубили два авиона, Британци дванаест. Дакле, тек што су прешли немачку границу страдало је од немачке противавионске одбране више од половине авиона. Из тог искуства је РАФ извукао следећи закључак: ако се бомбардерима не може дати пратња ловаца, онда треба бомбардере чувати за ноћ.

Ноћу су оперисали само авиони који су бацали летке. Хитлер је то учинио једном, док су Британци бацали месецима, и то од Бремена до Беча, на милионе летака, некад и у облику малих новина које су се користећи игру речи, уместо високотиражног нацистичког „Фелкишер беобахтер“ (Народни посматрач) звале „Волкигер беобахтер“ (Облачни посматрач).

Пропагандни ефекат је био незнатан, али су летови били значајни. Бацајући летке, пилоти су се упознавали са непријатељском територијом ноћу, уцртавали противавионску одбрану и аеродроме, извиђали опасне зоне и значајне тачке. Овим летовима је на хиљаде пилота проширило своја искуства.

Све у свему: ваздушни рат је директно показивао мало резултата. Нити су немачка флота, нити немачки морал претрпели штету. Али напади на флоту показали су недостатке бомбардера за дневне нападе, док су летови са лецима доказали безбедност ноћи. Ово искуство било је темељ за британску ваздушну стратегију следећих голина: ноћни напади који ће довести до уништења неколико градова.

 

 

Подморница U-8

Немачка подморница U-8 је подморница класе Type IIB, која је током Другог светског рата базирала у Килу. Први командант подморнице био је Харалд Гросе, а током рата се на месту команданта подморнице измењало 18 официра.

Подморница U-8, Вилхелмсхафен 1945. године

Градња подморнице је наручена 20. јула 1934, што је учињено у супротности са одредбама Версајског мира, који је Немачкој забрањивао градњу и поседовање подморница. Кобилица подморнице је положена 2. марта 1935, а поринута је 16. јула 1935, након што је потписан Англо-немачки поморски споразум који је Немачкој дозволио поседовање подморница, сходно утврђеном односу немачке и британске краљевске морнарице.

Подморница U-8 је уведена у оперативу 5. августа 1935, са командантом поручником бојног брода Хералдом Гросеом. До 31. марта 1945. је коришћена као подморница за обуку подморничара, након чега је избачена из наоружања.

Укупно гледајући, подморница U-8 је извела једну патролну вожњу, од 19. маја до 7. јуна 1940. године. Због експлозије гранате на командном мосту, која се догодила 4. јуна, дошло је до промене на дужности команданта подморнице, пошто је Етел-Фридрих Кентрат том приликом повређен и предао је дужност свом заменику, Хајнцу Стајну.

Посада подморнице је сходно плану операције Regenboggen, планиране и изведене са циљем спречавања одласка немaчких ратних бродова, пре свега подморница у руке Савезника, потопљена 2. маја 1945. у водама испред Вилхелмсхафена.

Подморница U-7

U-7, немачка подморница класе Type IIB, која је током Другог светског рата дејствовала из базе у Килу и потопила два теретна брода.

Немачка подморница U-7

Немачка је градњу подморнице U-7 наручила 20. јула 1934, што је било кршење Версајског споразума којим је Немачкој било забрањено поседовање подморница. Кобилица подморнице је положена 11. марта 1935. у килском бродоградилишту F. Krupp Germaniawerft AG, а поринута је 29. јуна 1935, једанаест дана по потписивању Англо-немачког поморског споразума којим је регулисана величина немачке морнарице у односу на британску краљевску морнарицу.

Посада подморице U-7 на одмору у торпедном простору.

Подморница U-7 је уведена у оперативу 18. јула 1935, под командом поручника бојног брода Курта Фрајвалда. До избијања Другог светског рата, подморница је коришћена за обуку подморничког кадра, који је био преко потребан за вођење једног рата какав је чека Немачку. Током немачког напада на Пољску 1939. и напада на Данску и Норвешку 1940. подморница U-7 је имала две краће патролне вожње.

Ова подморница ће током целог ангажовања у Другом светском рату, у шест патролних вожњи, потопити два брода и то: британски теретни брод Akenside од 2694 БРТ 22. септембра 1939. и недељу дана касније норвешки теретни брод Takstaas од 1830 БРТ. Цело време свог бивствовања, подморница се налазила у саставу 21. подморничке флотиле.

Норвешки теретни брод Takstaas.

Подморница је изгубљена 18. фебруара 1944. године, западно од Пилауа, на позицији 54º 25’N 19º 50′ E, у нечем за шта се верује да је несрећа при маневру зарањања подморнице. У инциденту није било преживелих чланова посаде.

Операција Greif

Још од времена израде првих планова за операцију „Wacht am Rhein“, немачке контраофанзиве у Арденима, Хитлер се наново и наново враћао на важност заузимања мостова преко Мезе пре него што би се могли уништити. Након разматрања свих могућности дошао је на идеју о формирању посебне јединице која ће имати задатак да их заузме. Његова идеја је била да ова специјална јединица, обучена у америчке униформе и опремљена америчким наоружањем и возилима, експлоатише изненађење и шок настао покретањем немачке офанзиве и тако допре до мостова на Мези, играјући америчку  јединицу у повлачењу.

За команданта јединице је планиран мајор Ото Скорцени, есесовац познат по смелим акцијама ослобађања Мусолинија и отмице Хортијевог сина. Хитлер га је 22. oктобра 1944. позвао у свој штаб у Растенбургу, где му je изложио нацрт будуће операције и појаснио његову улогу у њој. Према Скорценијевим сећањима, Хитлер му је наглашавао огромне количине технике и материјала који је Немачка обезбедила за предстојећу офанзиву, наводећи концентрацију од шест хиљада артиљеријских оруђа у Арденима, те око две хиљаде авиона, од којих већина нових авиона на млазни погон. Тада му је саопштио и да ће он водити оклопну бригаду која има задатак да заузме мостове на Мези, нетакннуте.

Ото Скорцени у обиласку немачког 500. СС падобранског батаљона

Како је офанзива била планирана за почетак децембра, то је значило да је Скорценију остало једва пет недеља да оформи и обучи потпуно нову јединицу за специјални задатак. Четвртог дана припрема је послао своју визију формације јединицу генералу Јодлу, са списком потребне опреме. Оно што је имао на уму било је врло оптимистично – бригада од 3300 људи, организована у три батаљона. Немачка врховна команда је 25. октобра издала наређење у коме је тражила људе погодне за ову операцију. Убрзо су широм јединица тражени војници са знањем енглеског језика и америчког дијалекта; овакво тражење специфичних знања убрзо је постало познато и Савезницима, што је потврђено у једном од извештаја Прве канадске армије.

Природа операције је захтевала искључиво америчко наоружање и опрему за попуну новоформиране јединице. Одређених средстава је требало да буде у изобиљу, пошто је већ одржаван борбени контакт са америчким снагама. Ипак, тих ствари није било у складиштима, те је Скорцени стога писао генерал лајтнанту Зигфриду Вестфалу изамолио га да обрати пажњу на чињеницу да је потребна опрема у поседу припадника његове јединице и да им је потребно објаснити потребу да ту исту опрему и предају. Недељу дана касније, исти генерал је замољен да обезбеди 15 тенкова, 20 оклопних возила и 20 самоходних топова, 100 џипова, 40 моторцикала и 120 камиона, као и британске и америчке униформе. наравно, затражена је и одговарајућа количина муниције. Оволико требовање је под кодним именом “Rabenhügel” подељено у три дела и упућено у три групе армија. Тако је Група армија “G” била одговорна за набавку осам тенкова и 20 џипова, Група армија “H” за два тенка и 50 џипова, док је Група армија “B” била задужена за набавку пет тенкова и 30 џипова. Сву тражену опрему је требало послати у Графенвер, локацију која је одређена за формирање и обуку јединице.

Разочаран темпом набавке опреме, Скорцени се 21. новембра обратио писмом немачкој команди Запад, у коме се пожалио на оскудицу америчке опреме која стиже у Графенвер. Услед ове оскудице, Немци су морали да прибегну преправци тенкова и оклопних возила сопствене производње чиме би их учинили што сличнијим америчким. Тако су 24. новембра у Графенвер послали пет тенкова Panther, пет јуришних топова StuG и шест оклопних возила Pz.Spah.Wg, а три дана касније и шест средњих оклопних транспортера mSPW.

Stug са америчким ознакама

Скорцени је био посве свестан да неће моћи на време да опреми јединицу, нити да је обучи за извршење задатка. Тако је у извештају изнео да је набављено 57 од 150 тражених аутомобила, 74 од тражених 198 камиона. Свих пет тенкова, колико су имали, било је немачког порекла, а од осам оклопних возила – шест су била немачка. даље, возила немачког порекла која су упућена у Графенвер, већином су била неисправна што је додатно отежавало посао. Од два тенка Sherman које су успели да прибаве, оба су била неисправна, без могућности за довођење у исправно стање. У исто време када је упућен извештај, у Графенвер је почела да пристиже опрема из арсенала јединица наоружаних пољским и совјетским наоружањем – које је такође било неупотребљиво за ову операцију. Проблеми су се јављали и са личном опремом војника: недостајало је још 1500 америчких шлемова, а прибављена униформа је била из летњег комплета. Ипак, да није све тако црно, сведочи задњи део извештаја у коме се каже да су средства везе исправна и употребљива, да је морал и физичка спрема војника добра и да јединица располаже потребним бројем „преводилаца“. Посебна је прича како су дошли до „преводилаца“. Наиме, Немци су ангажовали бројне експерте за језик и сврстали их у групе сходно степену познавања енглеског језика. Након пар недеља су добили застрашујуће резултате. Прва група (прва категорија), у којој су се налазили људи који су перфектно говорили енглески језик и донекле владали америчким сленгом, бројала је десет чланова; у њој су се налазили претежно морнари, који су се такође уклапали и у другу категорију. У тој другој категорији, налазило се њих 30 до 40, и они су перфектно говорили енглески језик али ни мало нису владали америчким сленгом. Трећа група је бројала између 120 и 150 људи и то су били људи који су прилићно добро говорили енглески језик. У четвртој групио су се нашли они који су током школовања учили енглески језик; ова група је бројала око 200 људи. Преостало људство ове јединице умело је на енглеском да изговори „Да“. У пракси, како је касније говорио Сокорцени, то је значило да би Немци могли успешно да се умешају међу америчке снаге у повлачењем, правећи се да су превише нервозни или заузети за разговор са њима.

Лажни амерички тенк. И сам Скорцени је говорио да ови тенкови могу да заварају само врло младе америчке регруте и тада само из велике даљине и ноћу.

Суочен са реалношћу, Скорцени је морао да смањи организацијско-формацијску структуру јединице са три батаљона на два; такође, одлучио је да од 150 припадника са најбољим знањем енглеског језика формира посебну јединицу командоса, названу „Einheit Stielau

  1. oклопна бригада

Као што је већ наведено, извршено је смањење организацијско-формацијске структуре бригаде, тако да је бригада сада имала два батаљона  са по четири пешадијске чете (наоружане са по два минобацача калибра 80 мм), једном противавионском четом (наоружана са шест топова 88 мм и три топа 20 мм), чете оклопно-извиђачких аутомобила и тенковском четом. Разлика између тенковских чета у батаљонима огледала се у томе да је тенковска чета првог батаљона била наоружана са 22 Пантера, док је тенковска чета у другом батаљону била наоружана са 14 јуришних топова. Поред два батаљона, бригада је требала да има и артиљеријску батерију (шест хаубица калибра 105 мм), те чету инжињерије и мосну јединицу (способну да изради мост носивости 60 тона).

Скорцени је позвао своје специјалне јединице, чету из састава SS-Jagdverband Mitte и две чете из 600. падобранског батаљона (SS-Fallschirm-Jager-Abteilung). Како није било могућности да на време прикупи снаге састављене од добровољаца из свих јединица Вермахта, Скорцени је затражио неке од регуларних јединица као ојачање. Тако је бригада у свој састав добила два падобранска батаљона Луфтвафеа и 7. оклопно-гренадирску чету. Теновске посаде су регрутоване из састава 4. чете 11. тенковског пука (6. оклопна дивизија); посаде ловаца тенкова су биле из 1. чете 655. батаљона ловаца тенкова, а извиђачки аутомобили су попуњавани посадама из 1. чете 190. оклопно-извиђачког батаљона (90. оклопно-гренадирска дивизија) и 1. чете 2. оклопно-извиђачког батаљона (2. оклопна дивизија).

Команда бригаде је попуњена људством из 108. оклопне бригаде, а две команде батаљона су оформљене од искусног људства 10. и 113. оклопне бригаде. Све заједно, са осталим специјалистичким јединицама, бригада је бројала око 2500 људи, око 800 мање од очекиваног. Од њих 2500, 500 их је потицало из СС јединица, око 800 из ваздухопловства, док је остатак био из копнене војске.

Слично проблему са људством, ни опреме није било у траженим количинама. Од америчке опреме, нађена су свега четири извиђачка аутомобила, око 30 џипова и око 15 америчких камиона. Остатак до потребне количине возила морао је бити надомештен немачким возилима. Једина заједничка одлика немачких и америчких возила била је тамно зелена боја. Ситуација је била још гора у погледу наоружања: са расположивом количином америчког наоружања било је могуће опремити свега једну чету. Скорцени је поново морао да модификује планове, тао да је бригада сада имала три борбене групе. Свака од њих је имала исти састав: малу команду, три пешадијске чете, по два оклопно-гренадирска и противоклопна вода, два вода тешких минобацача, вод везе, инжињеријски вод и вод за поправку технике. Две борбене групе су у свом саставу имале и по тенковску чету. Једна тенковска чета била је наоружана тенковима Panther, док је друга била наоружана јуришним топовима (StuG). Куполе и оклопна тела тенкова су морали бити преуређени како би изгледом подсећали на америчке. Пред саму операцију је пронађен један амерички Sherman, док је други коначно спакован али са проблематичном трансмисијом.

Припадници 150. оклопне бригаде са заробљеним америчим извиђачким аутомобилом.

Обука је вршена у самом Графенверу; командантима борбених група још увек није саопштен план како би се сачувала тајност операције. У кампу су се појавиле гласине, што је било неминовно, али је Скорцени одлучио да их пусти, верујући да неће бити лоше ако неки савезнички агент дође до погрешног податка; гласине су се кретале од оних да ће бригада бити употребљена у ослобађању гарнизона у Денкерку па све до оне да ће напасти директно савезничку врховну команду. Гласине ће се ширити све до 10. децембра када су команданти борбених група упознати са планом.

Препознавање од стране сопствених снага је препознато као велики проблем. Самим тим, уговорени су симболи по којима ће се препознавати; договорено је да се на кућама, дрвећу и путевима којима се буду кретали означавају белим тачкама, док су возила добила мале троуглове жуте боје на задњој страни. Такође, цеви оружја ће током покрета бити окренута на „девет сати“, војници неће носити шлемове на глави и око врата ће имати шалове ружичасте или плаве боје.

Мисија командоса

Добровољци који су најбоље познавали енглески језик изабрани су за јединицу која је носила назив „Еinheit Stielau“. Ипак, иако су знали енглески језик, нису имали искуства потребна за овакав тип задатка. Времена за обуку је било врло мало, свега пар недеља. Свима је било јасно да ће уколико буду ухваћени у америчким униформама – бити стрељани као шпијуни. Током ових пар недеља су се обучавали из области коришћења експлозива, проучавању организације америчких снага, америчких чинова. Неки од припадника су слати у заробљеничке логоре у Куштрин и Лимбург како би освежили свој енглески конверзацијом са америчким заробљеницима.

У америчким униформама, са америчком опремом и наоружањем, у џиповима, командоси су подељени у три врсте јединица и слати на различите задатке:

  • диверзантска одељења, јачине пет до шест људи, имали су задатак да дигну у ваздух мостове, слагалишта муниције и горива;
  • извиђачке патроле, јачине три до четири војника, имали су задатак да извиђају по дубини на обе обале Мезе и раадио везом јаве шта су уочили, као и да прослеђују лажна наређења и обавештења јединицама на које би уз пут наишли, окрећу саобраћајне путоказе, уклањају упозорења о наиласку на минска поља;
  • групе командоса, јачине три до четири војника, имали су задатак да ометају командовање америчких дивизија, и то сечењем телефонских жица, уништавањем центара везе и слично.

Према Скорценију, највиши употребљени амерички чин био је чин пуковника, али је уопште гледано амерички чин био небитан.

Покрет

Немачка 150. оклопна бригада је на задатак кренула у ноћи 14. децембра. У послеподневним часовима 16. деецембра се раздвојила у три борбене групе и кренуле иза дивизија које су нападале: 1. и 12. СС оклопна дивизија и 12. фолксгренадирска дивизија.  Јединице су се налазиле иза чеоних јединица ових дивизија, крећући се споредним путевима. Као и већина јединица у овом подручју, и 150. оклопна бригада је запала у велику гужву састављену од разних возила око Лосхајма и никада нису били близу колоне где су у ствари планирали да буду. Прва жртва је пала тог истог дана када је командир Борбене групе „Х“ (Kamfgruppe X), потпуковник Вили Хардик (SS-Obersturmbanfuhrer Willi Hardieck) наишао на мину; на дужност командира борбене групе долази капетан Адриан фон Фелкерсам (SS-Hauptsturmfuhrer Adrian von Foelkersam).

Када претходница немачких снага ни за два дана није успела да достигне свој ближи циљ, Скорцени је схватио да је план осуђен на пропаст. Такође, што је њему било непознато, операција „Greif“ више није била непозната савезничким снагама.

Скорцени је 17. децембра присуствовао састанку у команди 6. оклопне армије, где је предложио да се његове три борбене групе употребе као обична војна јединица. Предлог је прихваћен, а борбене групе је требало прикупити јужно од Малмедија и јавити се у команду 1. СС оклопне дивизије ради координације. Бригада добија задатак да заузме важну раскрсницу код Малмедија; Скорцени се у планирању напада ослањао на информације које су му прибавили тимови који су 17. децембра ушли у Малмеди. Малмеди је држао 120. пук 30. пешадијске дивизије и 99. пешадијски батаљон. Мостови и железнички вијадукти су били припремљени за рушење.

Битка за Малмеди

Борбене групе „X“ и „Y“ су се 20. децембра сусреле у близини Лигнвила, али супротоно плану, борбена група „Z“ још увек није дошла, те се могла сматрати резервом јединице за напд који је планиран за наредни дан. Према плану, Борбена група „Y“ је требала да нападне по десном крилу, из правца Бауњеза, а Борбена група „X“ левим крилом, из правца Лигнвила. Како нису располагали ни артиљеријом нити неком другом снажном јединицом, Скорцени је све наде полагао у изненађење. Узалуд се надао постизању изненађења, пошто је дан раније један његов војник заробљен и током испитивања одао све о нападу. Обавештајци су обавили свој посао и убрзо је јединицама на првој линији послато упозорење о сутрашњем нападу.

Капетан Шерф је у рано јутро 21. децембра кренуо својом Борбеном групом „Y“ дуж пута за Малмеди. Гренадири су ускоро уочени са осматрачнице 120. пука, а убрзо их је поклопила и артиљеријска ватра. Шерф је одлучио да прекине напад и повуче војнике на полазне положаје.

Борбена група „X“ на левом крилу је у напад послала две пешадијске чете ојачане са пет „прерушених“ Пантера. Крећући се из Лигнвила кроз Белву и нападајући дуж пута за Фализ, западно од Малмедија су наишли на положаје 3. батаљона 120. пука. У подножју брда, део снага је наставио путем за Малмеди, док је главнина снага кренула лево на узани пут који је водио преко поља ка мосту преко реке Варш и путу „Ц“. Негде на средини поља, тенк је запео за жицу која је активирала сигналне ракете.

Пантери који су се кретали путем за Фализ су наишли на минско поље испред железничког моста и запалили се. Ватру на преостале немачке тенкове, који су маневрисали око заустављених тенкова, отворила је чета „Б“ 99. пешадијског батаљона која је држала положаје дуж насипа. Гренадири су безуспешно покушавали да заузму насип, плаћајући високу цену. Артиљерија која се налазила на брдима иза реке гађала је цело подручје; гранате су биле са новим близинским упаљачима који су уносили панику међу немачке војнике. Немачке снаге су се након два сата борбе лагано повукли назад.

Пантери који су се кретали са главнином снага, отворили су ватру чим су активирали сигналне ракете постављене на потез. Након неколико минута су се нашли под ватром америчких ловаца тенкова из састава 823. батаљона ловаца тенкова, који је био придодат 120. пуку. Ловци тенкова су се налазили иза куће у близини моста у којој се налазила кoманда једне од јединица батаљона. Кућа је убрзо била опкољена наступајућим гренадирима. У клопци су се убрзо нашли припадници противоклопне јединице, 291. инжињеријског батаљона и део пешадијске чете „К“, као и нешто припадника 120. пука, све у свему – њих тридесетак. Након што су пробили до куће, гренадири су убацили ручне бомбе кроз прозоре у приземљу куће, а негде у исто време су и Пантери заобишли кућу и заузели положаје са којих су покривали мост. Са истог положаја су и отворили ватру на кућу са аммееричким војницима. Амерички војници из посада ловаца тенкова су били побијени, борили су се само још војници из куће.

Јутарња магла се подигла у 10,30 часова те су војници са положаја на насипу могли јасно да виде дешавања у близини моста. Заробљени у кући, браниоци су пружали снажан отпор, али су сада доспели и под ватру америчих војника са насипа, који су погрешно схватили да су Немци заузели кућу. Пантер на мосту је био погођен, а четири члана посаде су побијена док су трчали ка заклону; преживели пети члан посаде је остао сакривен у оближњој кући и касније је заробљен.

Америчка артиљерија је током преподнева утрошила око 3000 пројектила. Скорцени је посматрао битку са једног узвишења и био је запрепашћен када је видео резултате битке: уништени Пантери, заустављено напредовање.  До средине поподнева бригада је враћена на врх брда, јужно од долине реке Варш. Пројектили америчке артиљерије су сада брзо падали на положаје бригаде; један од шрапнела је погодио и Скорценија док се кретао ка штабу 1. СС оклопне дивизије. Борбена група „Y“ је у рано јутро 22. децембра, источно од Малмедија, покушала да изведе још један напад, али су амерички војници били спремни и успели да одбију напад. Припадници 291. инжињеријског батаљона су у 14,00 часова срушили камени железнички мост, чиме су блокирали пут западно од Малмедија. Железнички мост на који се настављао пут ка Фализу је такође дигнут у ваздух.

Затишје је потрајало све до нешто после 14,00 часова 23. децембра када се изнад Малмедија појавио амерички авион. Немци су са положаја јужно од Малмедија отворили ватру из противавионског топа, али без успеха. Нешто касније се појавила група америчких авиона која је на Малмеди изручила бомбе, побивши доста цивила и америчких војника. Убрзо је послата порука у разне штабове у којој је стајало да Немци нису заузели Малмеди. Указано је на страшну грешку која се догодила, а која се не мсе поновити. Бомбардовање је за последицу имало смрт окко 300 цивила и непознати број америчких војника.

Америчко бомбардовање сопствених снага је довело у забуну и Скорценија. Видевши да амерички авиони изручују бомбе на град, помислио је да су Немци заузели Малмеди, али му није било јасно која је јединица извршила тај задатак.

Скорценијева бригада је остала на линији све до 28. децембра, када је по деловима замењена 18. фолксгренадирске дивизије. Бригада је након повлачења отишла за Шлирбах, источно од Сен Вита, а потом за Графенвер, где је распуштена а војници враћени у своје старе јединице. Процес расформирања је завршен 23. јануара 1945. године. Скорценијеве процене говоре о 15 процената погинулих, рањених и изгубљених у борби; већина од њих услед дејства артиљерије и из ваздуха.

Августа 1945, када је Американцима описивао деловање јединице „Enheit Stielau“, Скорцени је рекао. „Ми смо током прва два дана напада упутили четири групе извиђача и две групе диверзаната. Поред њих, по једна група командоса је послата са 1. и 12. СС оклопном и 12. фолксгренадирском дивизијом. Такође, по једна јединица је упућена са сваком од три борбене групе 150. оклопне бригаде. Од 44 војника послатих кроз ваше линије, сви сем осморице су се вратили назад. Последњи припадници јединице су се провукли кроз неприајтељске линије 19. децембра. Након тога, елемент изненађења је изгубљен.“

Веома је тешко утврдити који је од подвига који се приписују Скорценијевим људима стварно њихов. Слање извиђачких тимова иза непријатељских линија била је већ уобичајена пракса; због психолошког утицаја Скорценијеве операције, скоро свако дејство извиђачких органа било је приписано његовим људима.

Највећи успех Скорценијевих људи огледао се у томе што су успели унесу забуну међу америчке јединице, као и да их забрину и натерају да у сваком америчком војнику виде шпијуна. Тим који је био одговоран за највећи хаос иза америчких линија био је заробљен 17. децембра. До заробљавања је дошло када су приликом легитимисања дали погрешну лозинку. У групи су били Гинтер Билинг, Вилхелм Шмит и Манфред Пернас. Овој тројци је приређено војно суђено на коме су осуђени на смрт стрељањем. Казна је извршена у јутро 23. децембра. Иста судбина је задесила укупно 18 припадника 150. оклопне бригаде.

Борбена група Пајпер (Kampfgruppe Peiper)

План операције „Wacht am Rhein“ је приказан 6. оклопној армији 6. децембра приликом извођења вежбе на карти у Брухлу. Поред фелдмаршала Модела и његовог начелника штаба, били су присутни и команданти корпуса са својим начелницима штабова и команданти дивизија. Један од најбитнијих детаља плана односио се на мостове на Мези које је требало заузети неоштећене. Тај задатак ће бити поверен специјално организованој јединици.

Зона операције која је додељена 6. оклопној армији била је неприкладна за брзи пробој. Командант 1. СС оклопног корпуса, СС-групенфирер Херман Прис, након рата је објашњавао да је зона операције била врло неповољна, испресецана и густо пошумљена. Пер путева је било доступно за кретање, остали су били већином шумски узани путеви.

Корпус је захтевао да му се додели зона операције нешто јужније од планиране, где су били бољи путеви, али захтев није одобрен од стране команде армије. Након пажљивог проучавања постојећих путева и процене терена, означено је пет праваца довођења снага, који су требали да за своје кретање употребе две оклопне дивизије које би биле ангажоване у првом борбеном ешалону. Tри правца, условно речено десна, додељена су 12. СС оклопно дивизији док су преостала два, лева правца, додељена 10. СС оклопној дивизији. Упркос чињеници да су наређењима одредили да се Лијеж заобиђе са југа, штаб армије је прихватио идеју о коришћењу неких рута пролажењем северно од града. Подручје северно од града било је погодније за прелазак реке, пошто су обале биле ниске и равне. Како су Немци проценили да би противудар Американаца био изведен са три дивизије у подручју Елсенборна, предузели су све да се немачке оклопне дивизије не нађу у овом потенцијалном бојишту, односно одредили су им правце напредовања ван овог подручја. Тиме су и смањили потенцијалну опасност од закрчења путева, пошто се на том правцу нису налазиле друге јединице.

Из редова 1. СС оклопног корпуса издвојене су снаге за специјалну јединицу, која се састојала из две борбене групе: борбену групу Кулман (Kampfgruppe Kuhlmann) из састава 12. СС оклопне дивизије, вођена мајором Херберт Кулманом (Herbert Kuhlmann) и Борбена група Пајпер (Kampfgruppe Peiper) из састава 1. СС оклопне дивизије, под командом потпуковника Јоакимом Пајпером (Joachim Peiper). Ове борбене групе су имале задатак да продру до Мезе што је пре могуће и заузму мостове како би обезбедили прелазак реке и даље напредовање немачких снага.

Јоаким Пајпер, СС потпуковник

Извиђачки батаљони из састава дивизија су требали бити ојачани и тако настале групе: Борбена група Бремер (Kampfgruppe Bremer) предвођена мајором Герхардом Бремером (Gerhard Bremer) из 12. СС оклопне дивизије и Борбена група Кнител (Kampfgruppe Knittel) под командо мајора Густава Книтела (Gustav Knittel) из 1. СС оклопне дивизије – имале су задатак да извиде терен дуж путева, као предњи одред, избегавајући да приме борбу док је год то могуће, те да заузму и држе мостове преко Мезе. Главни елементи дивизије били су по следећем:

  • на правцу „А“ (најсевернијем) 1. батаљон 25. СС оклопногренадирског пука, са задатком повезивања са падобранцима (операција Stosser) који су држали раскрсницу у шуми близу Монт Ригија;
  • правац „Б“, Борбена група Милер, под командом мајора Зигфрида Милера (Siegfried Muller) из састава 25. СС оклопногренадирског пука (минус 1. батаљон који је на правцу „А“), 12. СС противоклопни батаљон, артиљеријски дивизион и инжињеријска чета;
  • правац „Ц“, прва група која је требала да настпа овим правцем била је Борбена група Кулман, састављена од 12. СС оклопног пука, 560. противоклопног батаљона, оклопно-гренадирског батаљона, дивизиона самоходне артиљерије и инжињеријске чете. После њих, наступа Борбена група Бремер, ојачани извиђачки батаљон (12. оклопно-извиђачки батаљон), а као трећи наступа Борбена група Краус, састава 26. СС оклопно-гренадирски пук (без 3. батаљона који је придодат Борбеној групи Кулман), артиљеријски дивизион, дивизион вишецевних лансера ракета, гро противавионске дивизијске артиљерије и инжињеријска чета. Ова рута је била предвиђена и за наступање 12. СС оклопне дивизије;
  • правац „Д“, прво наступа Борбена група Пајпер, потом Борбена група Сандиг, састава 2. СС оклопно-гренадирски пук (без 3. батаљона који је придодат Борбеној групи Пајпер), артиљеријски дивизион, већи део противавионске артиљерије 1. СС оклопне дивизије и инжињеријска чета. Овај правац је био предвиђен и кретање штабова 1. СС оклопне дивизије и 1. СС оклопног корпуса;
  • правац „Е“ (најјужнији правац), прво користи Борбена група Хансен, састава 1. СС оклопно-гренадирски пук, 1. СС противоклопни батаљон, артиљеријски дивизион и инжињеријска чета. Након њих, путем наступа Борбена група Кнител, ојачани 1. извиђачки батаљон.

Правци кретања.

СС-оберфирер Вилхелм Монке (Wilhelm Monke), командант 1. СС оклопне дивизије, 14. децембра организује састанак у дивизијском штабу у Торндорфу, на коме су присутни и Хансен, Сандиг, Пајпер и Кнител. Скорцени је такође био тамо, са неколицином својих официра, пошето је Борбена група „Х“ 150. оклопне бригаде требала да садејствује са Борбеном групом Пајпер. Монке је најавио след планираних догађаја, наглашавајући значај сваке јединице стављене под команду дивизије, посебно оних које су ушле у састав Борбене групе Пајпер.

Састав Борбене групе Пајпер:

– 1. батаљон 1. СС оклопног пука:

            – 1. и 2. чета наоружане тенковима Panther

            – 6. и 7. чета наоружане тенковима Panzer IV

            – 9. инжињеријска чета

            – 10. чета ПА топова (самоходни ПА топови Wirbelwind)

– 501. СС оклопни батаљон наоружан тенковима Tiger

– 3. пешадијски батаљон

– 13. батерија јуришних топова 2. СС оклопно-гренадирског пука

– 2. дивизион самоходне артиљерије

– 3. чета 1. СС инињеријског батаљона

– 84. дивизион ПА топова

Пајпер је 15. децембра позвао у свој штаб команданте јединица које су ушле у састав Борбене групе Пајпер. На састанку их је упознао са улогама сваке јединице и како ће се организовати за предстојећи задатак; на челу ће наступати две оклопне чете наоружане тенковима Panzer IV, иза њих две чете наоружане тенковима Panther, са полугусеничарима са паннцергренадирима између њих. Ови елементи борбеног поретка би били праћени самоходном артиљеријом и инжињеријом, док би се тешки 501. оклопни батаљон са својим Tiger тенковима кретао на зачељу. Пајпер је сматрао да ови гломазни тенкови не би донели неку предност на челу борбене групе, којој је маневар био пресудан.

Артиљеријска припрема, која је почела у 05,00 часова 16. децембра, затекла је Пајпера на командном месту 12. фолксгренадирске дивизије, посматрајући напредак гренадира, како би одредио прави тренутак за покретање својих јединица. Из порука које су пристизале на командно место, бивало је посве јасно да се гренадири не крећу тако брзо како је планирано. Пајпер је напустио командно место дивизије у 14 часова.

Борбена група је у меувремену кренула из свог рејона прикупљања. Током марша се помешала са јединицама 1. СС оклопне, 12. фолксгренадирске и 3. падобранске дивизије. Пут од Шејда до Лошејма је личио на једну саобраћајну гужву; мост преко железничке пруге је срушен током повлачења немачких јединица и још увек није био обновљен. Пајпер се прикључио својим јединицама у 14,30 часова и био је видно изнервиран насталом гужвом тако да је наредио својима да грубо крену напред, гурајући ван пута све на шта би наишли. Поступајући на овај начин, убрзо су стигли до железничке пруге, која је такође била необновљена након што је уништена приликом повлачења немачких снага. Пајпер је у овом рејону провео неколико сати, покушавајући да поново успостави неки ред и поредак. Заобилазећи уништени мост неких пар десетина метара удесно, прешли су пругу на месту где је терен имао мањи нагиб.

Борбена група је у касним вечерњим часовима враћена назад на главни пут, а до 22,00 часова придружили су се и елементи 501. СС оклопног батаљона. Пајпер је код Лохејма сазнао да су падобранци успели да пробију америчку линију јужно од села и да се сада боре западно од Ланцерата. Одмах је кренуо да искористи пробој линије, али се појавио проблем у виду налажења безбедног пута јужно од Лохејма, пошто је био постављен велики број мина. Миноистраживачи су се налазили на зачељу колоне, па је и њихово довожење одузело доста времена. Нешто пре поноћи је наишао на команданта 9. падобранског пука, који је чекао подршку артиљерије да би наставио напредовање. Пајпер баш и није био срећан због тога, пошто није имао разумевања за предсотрожност команданта падобранског пука. Као резултат тога, команда 1. СС оклопног корпуса је први батаљон 9. падобранског пука препотчинила Борбеној групи Пајпер.

Борбена група Пајпер је напустила Ланцерат 24. децембра, нешто након поноћи. Ноћ је била врло мрачна, а возила су била замрачена и кретала су се узаним путем, са падобранцима који су возачима давали упутства. Колона је у раним јутарњим шасовима прошла кроз Бухолц, село које су раније заузели падобранци. Амерички радиста је успео да избегне претрагу села тако да је сада сакривен на тавану једне куће јављао својој команди податке о немачким снагама које су пролазиле кроз село; избројао је 30 тенкова и 28 полугусеничара.

Уништени тенк Пантер, „прерушен“ у амерички ловац тенкова М-10

Пред само јутро су стигли у Хонсфелд. Америчке снаге у Хонсфелду – делови 99. пешадијске дивизије и 14. коњичке групе, били су изненађени и пружили су врло мало отпора; већина их је заробљена у очајничком тражењу излаза из села. Они који су успели да избегну заробљавање отишли су у Хепшед или чак у Борн и Медел. Пајпер је касније реферисао о заробљеном наоружању и војној опреми: 15. противоклопних топова, 80 камиона, 50 извиђачких аутомобила… Падобранци су се у зору вратили својој команди, али су неки од њих, око једне чете, нааставили даље са Пајперовом групом на запад, све до Ставелота и Стоумонта.

Сквадрон америчких ловаца-бомбардера кружио је изнад колоне која се кретала у правцу запада и извршио напад. Противавионски топови су отворили ватру и успели да оборе један авион, али не пре него што су страдала два противавионска топа и још пар возила. Пајпер на изласку из Хонсфелда одлучује да мало скрене са правца „Д“. Услови на путевима западно од Хонсфелда су били ужасни, а како је већ имао проблеме са стањем горива, одлучио је да се попуни на меричкој бензинској пумпи  Булингену. Село се налазило на правцу „Ц“, који је био додељен 12. СС оклопној дивизији, али судећи по звуцима борбе са његове десне стране и из позадине, Пајпер је закључио да је дивизија још увек далеко иза. Гренадири су ушли у Булинген у око осам часова, без отпора, сем јужно од села где су мање снаге браниле малу травнату полетно-слетну стазу у близини Моршнека. Аеродром је ускоро заузет, са 12 уништених лаких авиона. Пајпер је пронашао складиште које је тражио и убрзо је педесетак заробљеника почело да пуни резервоаре на возилима.

Америчка артиљерија је у 09,30 часова почела да туче село. У око 10,00 часова Пајперова група је кренула даље. На запрепашћење америчких јединица које су се налазиле северно од села, немачке снаге су се кретале ка југозападу ка Модершеду, уместо северно ка Елзенборну. Пајпер је намеравао да се врати на додељени му правац „Д“, западно ка Лигнвилу и Ставелоту. Од официра који је заробљен у Хонсфелду сазнао је да је штаб 49. бригаде противавионске артиљерије, тако да га је носила идеја да зароби цео штаб који је бројао око 400 људи. Све што га је сада успоравало било је стање путева: узани и блатњави. Прошавши поред шачице америчких војника у Модершејду, борбена група је наставила ка Шопену, потом Онденвалу и на крају ка Тиримонту, где је претходница борбене групе стигла око поднева.

Амерички 285. артиљеријски дивизион је био стациониран у близини америчке 7. оклопне дивизије у Хирлиму; скоро цела батерија „Б“ – око 140 војника и 30 возила – била је придодата оклопној дивизији која се налазила јужније. У јутро, 17. децембра, мали конвој је стигао до Малмедија; иако је капетан Роџер Милс, одговорно лице за покрет колоне, био упозорен на немачке тенкове источније од њега, одлучио је да преузме ризик , плашећи се да уколико забасају неће се никада моћи вратити у строј. Мали конвој је стога кренуо путем N32, у смеру Бањеза. Војни полицајац на раскрсници им је махао, преусмеравајући их на прави пут. Међутим, америчка колона изненада долази под ватру након што је прво возило прошло раскрсницу.

Борбена група Пајпер, крећући се северно од Тиримонта, изашла је на главни пут код Бањеза и напала амерички конвој. Амерички конвој је потпуно паралисан ватром немачких снага ;возила су напуштена у паници, неки од војника су бацали оружје и кренули ка раскрсници са подигнутим рукама. Неколицина је залегла у јарак поред пута и пружила какав-такав отпор, док су остали покушавалид а се дочепају шуме. Ситуација је била безнадежна, те је поручник Вирџил Лери наредио прекид ватре и устао и кренуо да се преда. Немци су претресли Американце и сатерали их на пољану у близини раскрснице. Немачка колона је кренула даље, ојачана малочас заробљеним америчким возилима, док су заробљени амерички војници остављени са лаком стражом. Део заробљених америчких војника је „добровољно“ сео у возила да их овезе за Лињевил. Нешто касније су се зачули хици и митраљеска ватра; након затишја су се понново чули појединачни пуцњи. Део заробљеника, који су се са првим пуцњевима бацили на земљу и правили се мртвима, успео је да побегне у оближњу шуму и спаси се. Овај догађај ће остати забележе под називом „Масакр у Малмедију“ и до данашњих дана је извор контроверзи. Написано је више верзија настанка овог догађаја, те је врло тешко утврдити праву истину. Чињеница је да је аутопсија страдалих америчких војника показала да је добар део њих имао устрелне ране иза увета или у потиљак. Такође, остаје чињеница да су Немци побили и осморицу Американаца који су довезли возила у Лињевил. Поред америчких војника, Немци су побили и десетине цивила у том рејону. Остаје чудно да су се ти исти припадници Борбене групе, када су заробили америчке војнике код Хонсфелда, Чена и Стумонта, понашали према њима сасвим коректно, као и према цивилима у тим местима. Ово, донекле кнтрадикторно понашање, можда би се могло приписати реакцији млађих војника који су изгубили контролу када су се суочили са реалностима бојишта.

Убиство војника који су се предали у сваком случају је ратни злочин, ту нема дилеме. И тај злочин су чиниле све зараћене стране у Другом светском рату, међу њима и Американци. Парадокс је да тужиоци након Другог светског рата нису успели да нађу наређење немачким јединицама да стреља заробљенике, док је слично наређење било издавано неким америчким јединицама.

Командант 49. ПА артиљеријске бригаде, генерал Тимберлејк са штабом, је напустио Лињевил непосредно пре уласка немачких тенкова, не више од десетак минута. На јужној ивици села, тенкови претходнице борбене групе су се сусрели са зачелним осигурањем 7. оклопне дивизије, која се кретала ка Сен Виту. Ипак, главни отпор је дошао од тенкова Шерман из састава бригадног борбеног тима америчке 9. оклопне дивизије, која се такође кретала ка југу како би се спојила са својим јединицама код Сен Вита. Јурећи ка мосту у Амблеву, водећи Пантер је добио погодак од Шермана који се налазио у заседи, након чега се запалио. Иза Пантера се налазило оклопно возило са командантом борбене групе Пајпером, који је уочио Шермана да окреће топ ка њему, те се брзо сакрио иза куће. Без обзира, Шерман је нашао друго оклопно возило за циљ и уништио га. У овом сукобу немачке снаге су остале без једног Пантера и два оклопна возила, док су Американци изгубили два Шермана и ловац тенкова М-10.

Трка ка западу се наставила након двосатног задржавања код Лињевила, колико је требало за реорганизацију. Претходница се у 7,30 часова навече приближила Ставелоту. Припадници америчког 291. инжињеријског батаљона су на путу израдили блокаду. Како су се немачки тенкови приближавали, на заустављања америчких војника су одговорили ватром. Инжињерци су узвратили ватру, кроистећи ручне ракетне бацаче. У потпуном мраку, немачки тенкови су се вратили уз бро, док су се Американци повукли ка Ставелоту, оставивши минску препреку на путу. Напредовање немачке борбене групе привремено је заустављено.

Сутрадан, 18. децембра у 6,30 часова ујутур, Пајпер је са својом претходницом, отпочео напад артиљеријским баражем који се проламао долином реке Амблев све док се није довољно разданило. Тенкови су кренули низ брдо, све док по њима није отворена ватра из топова калибра 76 мм, који су се налазили на положајима 825. батаљона ловаца тенкова. Борбена група је наставила напредовање и дошла до дна долине; пришли су још увек нетакнутом мосту, кратко изманеврисали и кренули преко моста. Ништа се није десило. Иако је мост био припермљен за рушење, нешто је кренуло по злу, да ли због конфузије међу америчким инжињерцима или због немачког специјалног тима који је био ангажован на уклањању експлозивних пуњења.

Када су немачки тенкови изашли са моста на чистину, дошли су под удар топа 76 мм са ватреног положаја на раскрсници. Тенкови су скренули у бочну улицу, како би заобишли топ. Када су амерички артиљерци уочили да су их немачки тенкови заобишли, уиштили су топ ручним гранатама и повукли се, препустивши небрањени пут остатку немачке борбене групе. Немачки гренадири нису губили време на чишћење места од америчких војника; Борбена група је до 10,00 већ прошла кроз Ставелот, контролишући само онај део града који им је требао да прођу кроз њега.

Командант 526. пешадијског батаљона, мајор Пол Солис, који је стигао у Ставелот ноћ раније, наредио је својим војницима да се повуку када немачки тенкови пређу преко моста и већина је изашла путем ка Малмедију. Солис је са два стрељачка одељења кренуо северно, ка Франкоршампсу. У шуми, северно од Ставелота, налазило се складиште горива; Солис је терао белгијске војнике који су чували гориво да га запале, како би тиме блокирали пут, али и ускратили га Немцима за допуну својих тенкова и возила. Све ово се показало као непотребно, пошто Пајпер није чак ни извидницу послао у том правцу. Гориво ће запалити припадници 117. пука америчке 30. пешадијске дивизије, који су касније тог истог јутра пришли Ставелоту из тог правца.

Изашавши на северну обалу Амблева, Папер се суочио са следећим преласком преке реке код Труа-Пона, где су се путеви „Д“ и „Е“ спајали како би прешли преко река Салм и Амблев. Чинило се да је Папер одлучио да остави правац „Д“ и крене проходнијим правцем „Е“, кроз Вербомон и Хамор, ка Хју. како би обезбедио заузимање круцијалних мостова у Труа-Пону, Пајпер је организовао напад из два правца: док тенкови буду нападали правцем „Д“, северном обалом реке Амблев, мање снаге ће нападати дуж правца „Е“ ка Труа-Пону.

Претходница борбене групе је у око 10,45 часова уочена на прилазу Труа-Пону, где се налазио ватрени положај једног противоклопног топа калибра 76 мм; један тенк је погођен и заустављен, али су топ и послуга уништена ватром из другог тенка. Мост преко реке Амблев је дигнут у ваздух у 11.15 часова, блокирајући борбену групу на северној обали реке. Снаге које су требале да нападну на помоћном правцу, чекале су на узвишењу изнад моста преко реке Салм, спремне за напад. Тенкови су морали да направе велики заобилазак да би стигли до града, док су се гренадири на јужној обали само спустили низ брдо ка реци. У око 1 час после подне, само што су дошли до моста, амерички инжињерци су дигли мост у ваздух. Немци нису могли да ураде ништа друго до да ту оставе мали део снага, а да се остатак врати за Ставелот и прикључи главнини.

Са уништењем моста преко реке Амблев, Пајпер није имао других опција него да крене путем ка Ла Глејзу, која је носила ознаку правац „Д“. Између Труа-Пона и Ла Глејза није било никаквог отпора, те су истог послеподнева јединице из претходнице јављале о заузимању моста преко реке Амблев код Шенеа; амерички инжињерци нису добили наређење да униште мост, те је тиме остављен пролаз у одбрани, који је Пајпер у потпуности искористио. Нешто око 2 часа после подне, након што је главнина снага прешла мост, над бојиштем су се појавили амерички ловци-бомбардери и напали колону. Немци су узвратили, али су гренадири морали да заузму заклоне и шумама између моста и Шеноа, тако да борбена група није могла наставити даље све док се сви нису прикупили, а то сед есило око 4 часа после подне, кда је пагла магла и сакрила их од дејства из ваздуха. Од дејстава из ваздушног простора, у пар наврата, Пајпер је изгубио дванаест возила, међу којима су била и два Пантера; ипак, највећи губитак је време, Пајпер је изгубио два сата због првог напада из ваздуха, а није располагао вишком времена.

Пајпер је намеравао да се домогне правца „Е“ што је пре могуће, пошто ће њиме доћи до пута N32, све до Хјуа, града који је лежао на реци Мези. Између Пајпера и циља налазила су се два моста: један у Хамору преко реке Урте и други у Нојфмулину, преко реке Лијене. Возила из претходнице су у 16,30 часова изашли на пут N32, нешто јужније од Фридвила и скренула десно; горе уз пут, амерички инжињерци тек што су завршили минирање моста, тако да су га дигли у ваздух чим су се појавили први немачки тенкови. Пајпер је послао извидницу да пронађе други мост, довољно јак да издржи прелазак тенкова;  међутим, чак и да нека од оклопних возила пређу на западну обалу Лијене, мостови у Шовхеду и Мулен де Рахиеру су били далеко мање носивости и не би могли да издрже прелазак тенкова, те је стога морао да нареди борбеној групи повратак у Ла Глејз и излазак на правац „Д“, обезбедивши мост у Шеону јаким одредом. Борбена група се у 23,00 часова зауставила у шумама између Ла Глејза и Стоумнонта.

Иза њих, пошто борбена група Хансен није успела да сотвари никакав успех дуж правца „Е“, СС-оберфирер Монке наређује борбеној групи Кнител, која се налазила у другом ешелону, да крене на север и подржи борбену групу Пајпер. Јединица је прешла мост у Ставелоту у око 7 часова увече, иза јединица које су се враћале из Вена, са задатком прикључивања главнини. Када је Кнител стигао у Ставелот, ситуација је била ризична: америчке пешадијске јединице из састава 117. пука су нападале град, да би у око 8 часова увече једно немачко возило било погођено из ловца тенкова који се налазио на тргу, ни 50 метара од главног пута за Труа-Пон. Како било, Кнител је недуго након поноћи био у Ла Глејзу. Сматрало се да је Ставелот пао у руке Американаца, што је значило да је Пајперова борбена група била у опасности да буде одсечена.

Након што су се прикупили у јутро 19. децембра, Пајпер је напао Стоумонт. Лево од пута се налазила литица која је знатно ограничавала кретање тенкова. Ипак, десно су се налазила поља тако да су тенкови под заштитом јутарње магле могли да дођу до села и пре него што су уочени од стране Американаца. Први тек који је ушао у село, кренуо је ка цркви али је убрзо уништен дејством противавионског топа калибра 90 мм. Борба се трајала скоро два часа, са пешадијом која је нападала са југа и тенковима дуж пута, све док  линија одбране није коначно пробијена. Браниоц, 3. батаљон 119. пука, је имао губитке од 250 војника, док је 100 војника заробљено.

Пајпер није желео да губи време и пошаље извидницу, већ је уместо тога упутио неколико тенкова и полугусеничара ка железничкој станици, која се налазила ван села. Међутим, ова група је наишла на чету из састава 740. тенковског батаљона, чету из састава 119. пешадијског пука и две батерије противавионских топова (110. и 143. батерија), који су организовали одбрану, чекајући немачке оклопњаке. Немачки тенкови и оклопна возила су се појавили одмах након америчких возила која су се повлачила. Посаде немачких тенкова су реаговале врло споро, так ода су америчке снаге прве отвориле ватру. Са ове даљине, немачки тенкови нису имали шансе; граната се рикошетирала од чела куполе и скренула на доле, убивши возача. Пар секунди касније, погођен је други тенк, потом трећи. Ова акција је била уједно и последњи напад Пајперове борбене групе.

Даље напредовање је било ограничено снабдевањем, тако да су немачке снаге могле само да организују одбрану и да чекају снабдевање; тако је 1. чета 1. оклопног пука заузела положаје на железничкој станици Стоумонт, док је 2. чета обезбедила Ла Глејз од напада са севера и североистока. Јединице 84. батаљона противавионских топова је распоређена у рејону око Шеноа, са задатком заштите прелаза преко реке Амблев. Гренадири из састава 3. батаљона 2. СС-оклопног пука су добили задатак да ојачају оклопњаке у Стоумонту и Шеноу. Пајпер је око поднева упутио једну патролу северно од Ла Глејза која је убрзо наишла на америчке снаге које су обезбеђивале складиште горива, те се након размене ватре повукла.

Стоумнонт је још од поднева био под снажном артиљеријском и минобацачком ватром, тако да је Пајпер пред вече схватио да његове слабе снаге неће моћи да држе положај у дужини од 3 км, колико је била удаљеност између села и железничке станице. Сходно томе, наредио је својим војницима да се по паду мрака повуку , прво на насип поред пута, а у 9 часова увече на ивицу Стоумонта.

У јутарњим часовима сутрашњег дана, Прис је командно место 1. СС оклопног корпуса пребацио напред у Холцхајм, док је Монке командно место 1. СС оклопне дивизије пребацио и Вејн. Прес је разумео да му покрет ка западу зависи од Пајпера, тако да је наредио да цела 1. СС оклопна дивизија подржи Пајперову борбену групу. Борбена група Сандиг је добила задатак да заузме Ставелот, борбена група Хансен да наступа правцем „Е“ кроз Лонгбирм и Вена, док је борбена група Кнител добила задатак да се из Ла Глејза врати у Труа-Пон и обезбеди комуникацију која је била важна за снабдевање немачких јединица. Кнител је успео да направи неки успех на висовима западно од Ставелота, док се Хансен суочио са великим потешкоћама јужно од реке, и то у виду лоших путева. Сандиг није успео да пређе Амблев код Ставелота, тако да је послао свој 11. батаљон кроз Вејн ка Петит-Спају, где је прешао мост и придружио се Пајперу.

Ситуација за 1. СС оклопни корпус, који се борио да подржи авантуристичку борбену групу Пајпер, ситуација је тог 20. децембра била на прекретници. Борбена група је продрла дубоко, али је сада блокирана. Поставља се питање да ли може бити попуњена, ојачана, или уништена?

Одлука Американаца да провере и елиминишу овај опасан пробој немачких снага резултирао је реорганизовањем снага у зони. Тако су 119. пешадијски пук и 740. тенковски батаљон, који су били у саставу Борбене групе Харисон, потпали под оперативну команду 18. ваздушнодесантног корпуса; истовремено, корпус је узео назад 82. ваздушнодесантну дивизију и примио делове 3. оклопне дивизије. Борбена ргупа Харисон је добила задатак да напредује ка Стоумонту; 504. падобрански пук је ангажован ка Шеноу, 505. падобрански пук ка Труа-Пону, док је бригадна борбена група 3. оклопне дивизије прикупљена у близини Теа.

Из састава бригадне борбене групе 3. оклопне дивизије су у јутро 20. децембра упућене три борбене групе: борбена група Џонсон ка Стоумонту, борбена група МекЏорџ ка Бомонту и Ла Глејзу и борбена група Лавлејди ка Коу. Борбена група Џордан није имала неки нарочити успех, пошто се кретала путем који је имао високи терен са обе стране, те су немачки тенкови на прилазу Стоумонту уништили прва два тенка из америчке колоне. Слично томе, борбена група МекЏорџ је око поднева заустављена на барикади јужно од Бомонта. На истоку, борбена грпа Лавлејди је била нешто успешнија: напредујући ка југум без наиласка на отпор, успела је да избије на пут N23 између Ла Глејза и Коа и искористивши изненађење заузме камуфлирани конвој који је прешао мост у Петит-Спа, покушавајући да изврши попуну Пајпеерове борбене групе код Ла Глејза. Даље на југу, борбена група улази у Труа-Пон и скреће лево ка Ставелоту; на прилазу Петит-Спа, првих шест Шермана бива уништено прецизном ватром из немачких тенкова и противтенковских топова који су заузели положаје на обали реке и бранили мост, чиме су потиснули америчку борбену групу назад. Борбена група Пајпер је била  употпуности одсечена.

У касним послеподневним часовима, 504. падобрански пук је напао Шено. Пајпер, свестан важности ове комуникације, ојачава мостобран елементима 2. батаљона 2. СС оклопногренадирског пука. Паадобранци су напали преко поља прекривеног препрекама од бодљикаве жице, што их је коштало великих губитака. Након три покушаја, успевају да допру до првих кућа, али се део села још увек налазио у немачким рукама. На западном крају Пајперових снага, борбена група Харисон се пробијала под борбом и напала санаторијум, велику зграду на западном крају села. Унутар зграде је настала огорчена борба, у којој ће бројније америчке снаге однети победу, али тек у 8 часова увече. Гренадири су око поноћи извршили противнапад и поново заузели зграду санаторијума. Током борби су заробили 30 америчких војника и уништили пет тенкова Шерман. У позадини, ситуација је бивала све гора и гора; Кнител је морао да се повуче до Петит-Спа; Сандиг је покушао још један неуспешан напад на Ставелот, а амерички инжињерци из 105. инжињеријског батаљона су у 5 часова ујутру дигли мост у ваздух.

Могућност да се Пајперова борбена група извуче из ћорсокака, коју је предложио 1. СС оклопни корпус, одбачена је од стране 6. оклопне армије, а 1. СС оклопној дивизији је наређено да интензивира напоре и да се пробије до борбене групе.

Борбена група код Ла Глејза није била више у позицији да се супротстави америчкој иницијативи; нашла се у замци, без адекватне попуне, у узаном џепу. Потреба за консолидовањем снага била је све израженија.

Пајпер је у подне позвао своје команданте и изнео одлуку да се снаге концентришу око Ла Глејза, са задатком да покушају да држе мост код Шеноа отвореним. Повлачење снага са положаја код Стоумонта оставила је дворац Фројд-Кур ван зоне одбране. Дворац је био битан, пошто су се у њему налазили заробљеници и рањеници. Пре него што је извршено повлачење, сви рањеници који су могли да ходају, заједно са заробљеницима, доведени су у Ла Глејз. У дворцу је остао немачки хирург са два америчка болничара – заробљеника, који су водил ирачуна о око 80 немачких и бројних америчких заробљеника. Повлачење из подручја Стоумонта, прелазак преко Амблева код Шеноа на одбрамбене положаје одмах иза моста протекло је без проблема. Унутар Шеноа су вођене борбе између 504. падобранског пука и немачке заштитнице која је обезбеђивала скраћивање мостобрана.

Већи део јединица 1. СС оклопне дивизије је у јутро 21. децембра био сконцентрисан на висовима између Труа-Пона и Вејна. Тенкови су кренули низ брдо ка мосту у Пети Спа, али је мост попустио под тежином првог ловца тенкова Jagdpanzer IV/70. Инжињерци су се ангажовали на поправци моста и тек што су поставили први носач, засуле их гранате америчке артиљерије, чиме је завршен посао око поправке моста. Пешадија је прелазила преко остатака моста, док су елементи 1. СС оклопногренадирског пука прешли мост током ноћи и наставили ка северу. Пар километара јужније, гренадири су обновили нападе на Труа-Пон и дуж правца „Е“. Две чете из састава америчког 505. падобранског пука, које су се налазиле на положајима источно од Салма, биле су приморане на повлачење, те је мост Салм, који је био користан у подршци мостобрана источно од реке, морао бити дигнут у ваздух, по други пут за четири дана.

Ситуација борбене групе Пајпер је тог 22. децембра била безнадежна. Америчка артиљерија је дејствовала читаву ноћ; борбена група МекЏорџ и 119. пук су у јутарњим часовима заузеле подручје Фројд-Кура. На ивици Ла Глејза су започеле огорчене борбе за сваку кућу, али када су се у послеодневним часвима сумирали резултати, гренадири су успели да одрже линију одбране. Залихе горива и муниције су биле практично исцрпљене, а храна нијие стизала још од првог дана напада. Снабдеваање ваздушним путем није било баш успешно, пошто је већи део контејнера са залихама завршио у америчким рукама; свега 10% залиха је завршило код Немаца. Горива је било тек толико да пар тенкова промени ватрени положај. Први СС оклопни корпус је поново затражио дозволу да се борбеној групи Пајпер дозволи да се под борбом пробије назад и повуче, али је 6. оклопна армија поново одбила захтев и наредила 1. СС оклопној дивизији да појача напоре за повезивање са Пајперовом борбеном групом.

У поручју Труа-Пона, Кнителове снаге су се повукле из борби за Ставалот и са овим појачањем, борбена група Хансен је појачала дејства дуж пута N33, те је у подне заузела Бистер; део борбене групе Лавлејди је тиме одсечен од своје главнине; ово је био краткотрајни успех пошт су се гренадири борили без тепшког наоружања и били онемогућени да се прииближе Ла Глејзу.

Село Ла Глејз, група фарми Веримонт и засеок Ла Вен, сада су били једино подручје које је борбена група држала под својом констролом. Тоом послеподнева, америчка артиљериа је појачала дејства, претварајући Ла Глејз у пакао. Борбена група Џордан се пробијала од Фројд-Кура ка Ла Вену, али су је зауставили дејством немачких тенкова, који су били скривени у шуми. Пајпер је тог јутра послао поруку команди, у којој их извештава да је „ситуација знатно погоршана; залихе стрељачке муниције су оскудне; приморани су да у току ноћи препусте Стоумонт и Шено“, јер је то њихова последња шанса да се извуку. Команда коначно доноси одлуку да се људи и возила пробију на исток; Пајпер је наређење добио у 5 часова после подне. Пајпер је био свестан да је то наређење немогуће извршити, пошто није располагао горивом за покрет возила и да је једино што могу да учине то да се повуку, оставивши сво тешко наоружање, рањенике и заробљенике. Позвао је командире на састанак, како би усагласили план повлачења.

Борба између борбене групе Лавлејди и немачке борбене групе Хансен, која је још увек покушавала да прошири мостобран северно од Троа-Пона, дуж N33, продужила се оком читавог дана, али грренадири нису успели да се пробију.

Пајпер је оно што је преостало од његове борбене групе – мање од 1000 људи, повео пешице назад, у око 2 часа у јутро 24. децембра. Мала заштитница је остављена како би задржала америчке снаге и покушала да уништи тешко наоружање које је остало иза њих у селу. Заробљеници и рањеници су остављени али, сходно договору који је Пајпер са најстаријем америчком официру, мајору МекКауном, немачки рањеници су након третмана у болници требали бити ослобођени, као реванш за амерчке заробљенике који су ослобођени. МекКаун је остао са Пајпером као залог и требао је бити пуштен на слободу чим Амеиканци ослободе немачке рањенике. Немци су у Ла Вену претражили подруме кућа, не би ли пронашли водича да иих спроведе кроз сеоски атар током ноћи. Пронашли су два локална водича, те је колона успешно прешла реку и наставила даље.

Пајпер је пре зоре стигао у Брум, где им се прикључила мала немачка претходница, те су заједно наставили северно, са намером да се пробију до Хансенових положаја, који су се налазили у близини Бистера, али пошто је мост у Коу био порушен, морали су да одустану од тог плана. Остатак дана су провели скривени у шуми, како би избегли да буду откривени од стране честих америчких извиђачких авиона; у касно после подне су наставили даље, ка југу. Нешто након пада мрака, група прелази пут N32, а убрзо након поноћи наилазе на америчку предстражу. Током кратког сукоба са предстражом, мајор МекКаун крши дату реч и бежи. Пајперова група прелази реку Салм газом код Рошелинвала, након чега поново наилази на америчку предстражу, а ускоро долази и под удар митраљеског гнезда.

Остаци борбене групе Пајпер пред зору наилазе на главнину своје дивизије. Од 800 људи, са колико се кренуло у пробој, на одредиште је стигло њих 770.

У међувремену, америчке снаге су ушле у Ла Вен; ослобођено је 170 америчких ратних заробљеника, а око 300 немачких рањеника је заробљено. Кроз цело село су се налазили немачки тенкови и оклопна возила, од којих је свега неколик оуништено од стране немачке заштитнице. У Ла Глејзу је нађено 25 тенкова и 50 оклопних возила, тако да су укупни губици немачке борбене групе Пајпер били око 45 тенкова, више од 60 оклопних возила, артиљеријска оруђа две батерије и остала опрема.

Борбена група Пајпер је престала да постоји као борбена јединица; распуштена је 26. децембра дивизијским наређењем, којим су се припадници борбене групе вратили у своје матичне јединице.

11. пешадијска дивизија, Немачка

Састав:
2. пешадијски пук
23. пешадијски пук
44. пешадијски пук
11. артиљеријски пук
11. извиђаччки батаљон
11. противтенковски батаљон
11. инжињеријски батаљон
11. батаљон везе

Дивизија је формирана 1934-35, експанзијом 2. пешадијског пука старог Рајхсвера. Попуна дивизије људством је углавном обезбеђивана са територије Источне Прусије и Рајнске области. Дивизија је учествовала у нападу на Пољск, где је дејствовала у саставу 3. армије (Група армија Север). Након операција у Француској, где је имала мању улогу, 11. пешадијска дивизија бива послата на Совјетски Савез. Изузимајући кратак период одмора 1943. у Грчкој, дивизија је највећи до рата провела на територији Совјетског Савеза. Учествује у блокади Лењинграда и борбама северно од Ладошког језера 1943. Након већ наведеног одмора у Грчкој, дивизија одлази у северни део Совјетског Савеза, учествује у бици на Нарви, а касније се повлачи за западну Летонију. Након продора совјетских снага у јесен 1944, дивизија бива одсечена у Курландији. У овом положају се налази све до маја 1945, када је снаге немачке ратне морнарице евакуишу, заједно са јединицама 14. оклопне дивизије. Дивизија је изабрана за евакуацију одлуком генерал пуковника Карла Хиперта, начелника штаба Групе армија Курланд, јер је дивизија током зиме 1944-45. учинила пуно на сламању совјетских напада на немачке јединице у блокади.

Команданти:

генерал потпуковник Günther von Niebelschütz: 1. октобар 1934 – 1. април 1937.
генерал потпуковник Max Bock: 1. април 1937 – 23. октобар 1939.
генерал потпуковник Herbert von Böckmann: 23. октобар 1939 – 26. јануар 1942.
генерал потпуковник Siegfried Thomaschki: 26. јануар 1942 – 7. септембар 1943.
генерал потпуковник Karl Burdach: 7. септембар 1943 – 4. јануар 1944.
генерал потпуковник Hellmuth Reymann: 4. јануар 1944 – 18. новембар 1944.
генерал мајор Gerhard Feyerabend: 18. новембар 1944 – 8. мај 1945.

Извори:
вебсајт www. lexikon-der-wehrmacht.de
књига Hitler’s Legions, Samuel W. Mitcham Jr.

9. пешадијска дивизија, Немачка

Амблем 9. пешадијске дивизије

Састав (1942):

36. пешадијски пук
57. пешадијски пук
116. пешадијски пук
9. артиљеријски пук
9. извиђачки батаљон
9. противтенковски батаљон
9. инжињеријски батаљон
9. батаљон везе

Ова дивизија је формирана као мирнодопска јединица, 1935. године и била је попуњавана људством из области Есен-Насау. Након извршетка мобилизације, дивизија је потпомогла држање изложеног западног крила док је Хитлер нападао Пољску. У нападу на Француску, дивизија је била у саставу Оклопне групе фон Клајст, а почевши од јула 1941, дивизија је на јужном сектору Истоћног фронта провела три године. Учествује у операцијама и Доњецку, Кавказу, Кубану и доњем Дњепру, као и у Украјини. Октобра 1943, дивизија има снагу борбене групе. Августа 1944. је, током повлачења кроз Румунију, одсечена и скоро потпуно уништена. Немци је повлаче из првих линија и у Данској је реорганизују, када 9. дивизија бива ојачана делимично формираном 584. фолксгренадирском дивизијом. Крајем 1944, дивизија учествује у офанзиви у Арденима. Након Ардена, наставља да се бори на западном делу ратишта, успоравајући америчко напредовање кроз Луксембург, а потом и у јужној Немачкој – без већих успеха. Априла 1945, остаци дивизије (углавном командни делови, без борбених јединица) су придодати 352. фолксгренадирској дивизији и учествују у одбрани Нирнберга (у оквиру 13. СС пешадијског корпуса). Након ове битке, преживели припадници дивизије су се предали Савезницима.

Извор: Hitler’s Legions, Samuel W. Mitcham Jr.

7. пешадијска дивизија, Немачка

7. пешадијска дивизија

Састав:
19. пешадијски пук
61. пешадијски пук
62. пешадијски пук
7. артиљеријски пук
7. извиђачки батаљон
7. противтенковски батаљон
7. инжињеријски батаљон
7. батаљон везе

Седма пешадијска дивизија била је баварска јединица, формирана у реорганизациjи 1921. године. Након 1940, дивизији је придодат 638. пешадијски пук, добровољачка јединица француских легионара под командом пуковника Рожеа Лабона.

Амерички обавештајци су ову дивизију означавали као „добру борбену јединицу“. Септембра 1939, дивизија учествује у нападу на Пољску. У нападу на Француску, следеће године, 7. пешадијска дивизија се бори против Британског експедиционог корпуса у Белгији, али након пада Денкерка бива пребачена у резерву. У нападу на Совјетски Савез, 7. пешадијска дивизија се бори у саставу Групе армија Центар. Након борби на горњем Дњепру, напредује ка Москви и суочава се са совјетском контраофанзивом која је сачувала совјетски главни град. Наредна, 1942. година је протекла релативно мирно за ову дивизију, која се налазила у централном сектору. Учествује у Курској бици, где је чинила део 56. оклопног корпуса; успева да избегне уништење Групе армије Центар лета 1944. и да се под борбом повуче кроз Пољску. Последњом совјетском офанзивом 7. пешадијска дивизија бива и коначно одсечена. Дивизија се предаје 8. маја 1945.

Извор: Hitler’s Legions, Samuel W. Mitcham Jr.

6. пешадијска дивизија, Немачка

Састав:
18. пешадијски пук
37. пешадијски пук
58. пешадијски пук
6. артиљеријски пук
6. извиђачки батаљон
6. противтенковски батаљон
6. инжињеријски батаљон
6. батаљон везе

Ова дивизија је формирана у Минстеру, током реорганизације 1921. године. Људство из ове дивизије је углавном било из Вестфалије, али их је било и из Источне Прусије и Рајнске области.

Прво ватррено крштење, 6. пешадијска дивизија има 1940, у Француској, под командом генерал мајора фон Бигелбена, када стиче репутацију ефикасне борбене јединице. Јуна 1941. учествује у нападу на Совјетски Савез, као део Групе армија Центар. Напредујући ка Москви, дивизија учествује у тешким борбама, и у новембру успева да пређе Волгу северно од Москве. На почетку совјетске зимске офанзиве, 6. пешадијска дивизија држи фронт од 26 км, у тренутку када су просечне дивизије ради успешног задржавања совјетског напада могле да држе фронт од свега 10 км. 6. пешадијска дивизија успева да одбије неколико совјетских напада и да се постепено повлачи, трпећи тешке губитке.

Шеста пешадијска дивизија је остала у саставу Групе армија Центар наредне две и по године. Током 1942. у централном сектору руског фронта води одбрамбене операције, као и у марту наредне године, када у оквиру 9. армије успева да се повуче из Ржевске избочине, у маневру који је спасио неколико десетина са врло истурене позиције. Јула 1943, под командом генерал потпуковника Хорста Гросмана, учествује у Курској бици, као део 47. оклопног корпуса. Касније учествује у одбрамбеним операцијама на средњем Дњепру. Дивизија је разбијена током совјетске летње офанзиве 1944, када је под удар дошла сама Група армија Центар. Већи део дивизије је био опкољен и био приморан на предају. Тада је заробљен и командант дивизије, генерал потпуковник Ханс Валтер Хејне. Од дела дивизије који је избегао обруч, у јуну 1944. је формирана основа за 6. гренадирску дивизију. Почетком октобра јединица је преименована у 6. фолксгренадирску дивизију. Овако реформирана 6. дивизија је послата назад на Источни фронт. Децембра 1944. дивизија учествује у борбама на Висли. У последњој операцији, остаци 6. дивизије су део групе армија фелдмаршала Фердинанда Шорнера, кога су Совјети крајем априла-маја 1945. опколили источно од Прага, након чега је уследила немачка предаја.

Извор: Hitler’s Legions, Samuel W. Mitcham Jr.

 

1. пешадијска дивизија, Немачка

Шема организацијско-формацијске структуре 1. пд, 1939. године

Састав дивизије:

1939. године: 1944. године:
1. пешадијски пук
22. пешадијски пук
43. пешадијски пук
1. артиљеријски пук
1./37. артиљеријски пук
31. митраљески батаљон
1. извиђачки батаљон
1. противоклопни батаљон
1. инжињеријски батаљон
1. батаљон везе
1. санитетски батаљон
1. гренадирски пук
22. стрељачки пук
43. гренадирски пук
1. артиљеријски пук
1./37. артиљеријски пук
1. извиђачки батаљон
1. противоклопни батаљон
1. инжињеријски батаљон
1. батаљон везе
1. санитетски батаљон

Ова дивизија, попуњена готово искључиво од Пруса из Источне Пруске – формирана је у Кeнигсбергу преформирањем бившег 1. пешадијског пука, 1935, убрзо након што је Хитлер увео регрутну обавезу.

Ознака 1. пд, преузета са грба Хоенцолерна

Дивизија је 1939. ангажована у нападу на Пољску (у саставу Групе армија Север), где се добро показала, али је већ следеће године учествовала у мањим борбама у Француској.

Јуна 1941, 1. пешадијска дивизија је у оквиру Групе армија Север прешла границу са Совјетским Савезом, где током напредовања ка Лењинграду учествује у тешким борбама против јединица Црвене армије. Октобра 1941, дивизија пада на 2/3 своје јачине; ипак, наставља да се бори на северном сектору фронта, примарно као део 18. армије. У тој улози ће провести више од две године. Током тог времена, учествује у бици на језеру Пеипус, Ладошком језеру, и бици за немачки коридор (источно од Лењинграда), као и у самој опсади Лењинграда. Октобра 1943, 1. пешадијска дивизија је препотчињена Групи армија Југ и учествује у бици код Кривог рога у јужној Русији. Након тога, учествује у борбама на територији Украјине и марта 1944. бива опкољена, заједно са 1. оклопном армијом, између река Буг  и Дњестр. У пробоју из обруча чини заштитницу XLVI оклопног корпуса и трпи тешке губитке. Након периода одмора и попуне, бива послата у централни сектор, где је једна од пар дивизија које су успеле да избегну удар Совјета на Групу армија Центар, јуна и јула 1944. Октобра 1944, преостали делови 1. пешадијске дивизије су се још увек налазили у саставу Групе армије Центар, завршивши ратна дејства на територији Источне Прусије, борећи се против надирућих јединица Црвене армије.

 

Команданти 1. пешадијске дивизије:
генерал мајор Georg von Küchler 01. октобра 1934. – 01. априла 1935.
генерал потпуковник Walther Schroth 01. априла 1935. –  01. јануара 1938.
генерал потпуковник Joachim von Kortzfleisch 01. јануара 1938. – 14. априла 1940.
генерал потпуковник Philipp Kleffel 15. априла 1940. –  12. јула 1941.
генерал мајор Dr. Friedrich Altrichter 12. јула 1941. – 04. септембра 1941.
генерал потпуковник Philipp Kleffel 04. септембра 1941. – 16. јануара 1942.
генерал потпуковник Martin Grase 16. јануара 1942. – 30. јуна 1943.
генерал потпуковник Ernst-Anton von Krosigk 1. јула 1943. – 10. маја 1944.
пуковник Hans-Joachim Baurmeister 10. маја 1944. – 08. јуна 1944.
генерал потпуковник Ernst-Anton von Krosigk 08. јуна 1944. – 30. септембра 1944.
генерал потпуковник Hans Schittnig 01. октобра 1944. – 28. фебруара 1945.
генерал потпуковник Henning von Thadden 28. фебруара 1945. – 26. априла 1945.

Помоћна крстарица Widder

(HSK 3; Schiff 21; Raider D)

Брод истоветан помоћној крстарици Orion, овај брод је започео свој живот као теретни брод Neumark. Помоћном крстарицом постаје у хамбуршком бродоградилишту Blohm & Voss. У флотну листу немачке ратне морнарице је уписан 30. новенбра 1939. У рубрици командант брода стоји капетан корвете Хелмут фон Руктешел (Hellmuth von Ruckteschell). Након завршетка испитивања и обуке посаде у Балтичком мору, нови рејдер – крштен као Widder, 5. маја 1940. креће за Атлантик. Плови уобичајеном рутом за Атлантик,дуж норвешке обале, око Велике Британије и потом кроз Данска врата. Како то обично бива, овај пут није прошао без инцидената. Помоћна крстарица Widder је имала срећу да умакне британској подморници, а којом је размењена артиљеријска ватра, без губитака и оштећења. У Атлантик улази 20. маја 1940, а шест дана касније долази у наређену зону иззвршења задатка.

На први плен наилази 13. јуна, када је изненадила танкер British Petrol. Радио кабина танкера је уништена артиљеријском ватром. Немачки рејдер је користио маску шведског теретног брода. Како је танкер био празан, командант рејдера није желео да га таквог вуче за собом; посада је прекрцана, а танкер торпедован и потопљен. Тринаест дана касније наилази на други танкер, норвешки Krossfon. Танкер је заустављен без и једног хица упозорења. Послат је у Француску, где су га Немци уврстили у састав своје флоте под именом Spichern.

Следећа Widder-ова победа је била контроверзна. Рејдер је 7. јула пресрео британски теретени брод Motomar. Немци су поново до последњег тренутка држали маску неутралног брода. Без упозорења су отворили ватру, циљајући антене и радио кабину. У тренутку када је теретњак показивао намеру да се преда, командант немачке помоћне крстарице је уочио да део посаде трчи ка топу, те је стога наредио да се отвори ватра на брод. У том окршају је настрадало неколико чланова посаде британског теретњака. Морнари који су се прекрцали на британски брод, индентификовали су га као теретни брод Davisian. Након евакуације посаде, брод је потопљен комбинацијом експлозивних пуњења и торпеда.

Шест дана касније наишао је нови плен, британски теретни брод King John. Не желећи да прекрцава заробљенике, фон Руктешел је прекрцао само капетана брода и шефа машине. Остатку посаде је наређено да се укрца у сплавове и чамце за спасавање. Дата им је вода и храна и упућени су ка обали, где стижу након седам дана.

У међувремену, немачки рејдер мења маску: постаје шпански теретни брод El Neptuno. Норвешки танкер Beaulieu бива пресретнут 4. августа. Користећи своју уобичајену тактику, фон Руктешел се приближио танкеру и без упозорења отворио ватру. Већи део посаде је напустио брод и успео да се дочеша сплавова за спашавање, не желећи да постану ратни заробљеници. Командант рејдера није трагао за преживелим бродоломницима, због чега је кренуло негодовање међу посадом. Четири дана касније Widder потапа холанддски теретни брод Oostplein. Преживела посада је укрцана на брод. На листу потопљених бродова 10. августа бива додт једрењак Killoran. Иако се радило о неутралном, финском броду, терет је био британски чиме је сврстан у легитимне циљеве.

Тринаест дна је прошло до следеће акције, када је потопљен теретни брод Anglo Saxon. Немаччка помоћна крстарица је поново пришла врло близу брода и изненадно отворила ватру. Овом приликом је ватра била толико снажна да су сви чамци и сплавови за спасавање који су стајали на палуби били уништени. Тиме је посади остављено да се бори за свега пар сплавова за спасавање. Део посаде је погођен ватром док су покушавали да напусте брод.

Танкер Cymbeline је пресретнут у ноћи 2. септембра. Упркос поготцима са рејдера, везиста са овог брода је неуморно слао позиве у помоћ, што је приморало Руктешела да гађа брод све док није ућуткао радисту. Овог пута, упркос томе што је брод послао позив у помоћ, рејдер је остао на попришту четири сата, тражећи преживеле бродоломнике. Несррећна посада је успела да се дочепа чамаца за спасавање и да се изгуби у ноћи.

Widder-ова наредна жртва наишла је 8. септембра. Уочивши да му се приближава теретни брод, фон Руктешел му је наредио да стане, што је овај и учинио, без слања радио порука. Посади теретног брода Antonios Chandris је наређено да понесе колико год може хране и воде и да у чамциме крене пут афричке обале. Немци су за то време поставили експлозивна пуњења којима су касние послали брод на дно.

Посада помоћне крстарице је наредних неколико дана провела покушавајући да поправи проблематичне моторе, пре него што се срела са немачким помоћним бродовима Eurofeld и Rekum. Пет дана касније, након попуне и прекрцаја заробљеника, помоћна крстарица током вожње потпуно остаје без погона. Труд посаде да оспособи погон се исплатио тек после седмог дана рада. Са оваквим стањем погона, фон Руктешел је затражио дозволу да прекине вожњу и врати се у луку. Захтев му је одобрен, тако да је упловио у Брест 31. октобра 1940, након 178 дна проведених на мору.

По доласку, Хелмут фон Руктешел је одликован Витешким крстом; официри из посаде су одликоване Гвозденим крстом првог реда, а остали чланови посаде Гвозденим крстом другог реда. Помоћна крстарица Widder је касније отпловила за Немачку, где је распоремљена. Касније је уведена у флотну листу као помоћни брод за снабдевање и поправке, под старим именом Neumark. Након рата, служи у британској морнарици под именом Ulysses, да  би 1950. био продат Немачкој. У Немачкој добија име Fechenheim, да би 1955. потонуо код Бергена. Недуго затим је изрезан у старо гвожђе.

Помоћна крстарица Widder је једна од две помоћне крстарице која је преживела рат. Њен командант, Хелмут фон Руктешел, је након рата оптужен и осуђен за ратне злочине. Преминуо је у затвору, јуна 1948, од срчаног удара.

TT карактеристике
Депласман 1600 т
Дужина 152 м
Ширина 18,2 м
Газ 8,3 м
Погон турбина и 4 котла снаге 6 200 КС
Брзина 14 чв
Даљина пловљења 34 000 наутичких миља брзином од 10 чв
Аутономија 141 дана
Посада 364 чланова
Наоружање 6 х 150 мм
1 х 75 мм
1 х двоцевни топ 37 мм
2 х двоцевни топ 20 мм
4 торпедних цеви
92 мине
Аеро компонента 2 х Heinkel He 114B