Подморница U-6

U-6, немачка подморница класе Type IIA, дугог живота, али врло пасивна. Како је била једна од првих подморница изграђених након одбацивања Версајског мира, била је способна само за дејства у обалским водама и кратка крстарења. Самим тим, након напада на Норвешку је пребачена у јединицу за обуку подморничара.

По отпочињању Другог светског рата, постало је јасно да подморнице ове класе нису способне за супротстављање непријатељу.  Након прве патролне вожње у Балтику, подморница U-6 није упућивана на патролну вожњу све до марта 1940, када је немачка ратна морнарица у подршци напада на Норвешку ангажовала све расположиве подморнице. Након ове операције, подморнице класе Type IIA бивају повучене са прве линије и добијају нови задатак – обука подморничарског кадра.

Крај рата је дочекала у Готенхафену, са минимумом посаде. Маја 1945. је уништена експлозивним пуњењима, како не би била заробљена.

ТТ карактеристике
Депласман 254 т површински
303 т подводни
Дужина преко свега 40,9 м
Ширина 4,08 м
Газ 3,83 м
Погонска група 2 х MWM RS 127 S
2 х Siemens-Schuckert PG VV 322/36
Брзина пловљења 13 чв у површинској вожњи
6,9 чв у подводној вожњи
Посада 25 чланова
Дубина роњења 80 – 150 м
Наоружање 3 х 533 мм
1 х 20 мм
Аутономија 1600 М брзином од 8 чв у површинској вожњи
35 М брзином од 4 чв у подводној вожњи

Подморница U-5

U-5, немачка подморница класе Type IIA. Кобилица подморнице U-5 положена је у килском бродоградилишту 11. фебруара 1935. године, а сама подморница је уведена у флотну листу 31. августа исте године.

У периоду од 1935. до 1940. године подморница је углавном служила за обуку подморничара, али је 1940. извела и две патролне вожње.

На прву патролну вожњу подморница U-5 испловљава из Нојштада 24. августа 1939, са задатком осматрања бродова у Категату. Након пет дана, подморница се вратила у Кил ради снабдевања након лчега наставља са патролом; патролу завршава 8. септембра 1939. упловљењем у Кил.

Друга патролна вожња је уследила 4. априла 1940, када је испловила из Вилхелмсхафена. На патролну вожњу испловљава у групи са подморницама U-2, U-3 и U-6, као подршка немачком нападу на Данску и Норвешку. Са задатка се враћа 19. априла 1940. године.

Потонула је 19. марта 1943. након инцидента при зарањању, западно од данашњег Балтијска. Том приликом је настрадало 16 чланова посаде.

 

Команданти подморнице:
31. август 1935 – 27. септембар 1936. пбб Rolf Dau
1. октобр 1936 – 2. фебруар 1938. пбб Gerhard Glattes
3. фебруар 1938 – 4. децембар 1939. пбб Günter Kutschmann
5. децембар 1939 – 11. август 1940. пбб Heinrich Lehmann-Willenbrock
12. август 1940 – 27. март 1941. пфр Herbert Opitz
28. март 1941 – 6. јануар 1942. пфр Friedrich Bothe
7. јануар 1942 – 23. март 1942. пфр Karl Friederich
26. март 1942 – мај 1942. пфр Hans-Dieter Mohs
мај 1942 – 9. новембар 1942. Kurt Pressel
10. новембар 1942 – 19. март 1943. пк Hermann Rahn
март 1943 – март 1943. Alfred Radermacher

 

ТТ карактеристике
Депласман 254 т површински
303 т подводни
Дужина преко свега 40,9 м
Ширина 4,08 м
Газ 3,83 м
Погонска група 2 х MWM RS 127 S
2 х Siemens-Schuckert PG VV 322/36
Брзина пловљења 13 чв у површинској вожњи
6,9 чв у подводној вожњи
Посада 25 чланова
Дубина роњења 80 – 150 м
Наоружање 3 х 533 мм
1 х 20 мм
Аутономија 1600 М брзином од 8 чв у површинској вожњи
35 М брзином од 4 чв у подводној вожњи

Подморница U-4

U-4, немачка подморница класе Type IIA. Једна је од најдуговечнијих немачких подморница, нарочито због тога што је половину своје каријере провела на обучавању подморничких кадрова у Балтичком мору. Позната је и по томе да током целе каријере није имала губитака међу члановима посаде.

У флотну листу немачке ратне морнарице уведена је 17. августа 1935, као подморница из прве серије класе Type IIA. По избијању рата је нагло постала застарела. Пре него што је извучена из наоружања подморничких флотила прве линије, извела је четири патролне вожње, углавном у подршци напада немачких снага на Норвешку.

На прву патролу је испловила 4. септембра 1939. године из Вилхелмсхафена, са задатком одбране Немачког залива. Након 11 дана је упловила у Вилхелмсхафен, без уочавања непријатељских бродова.

Друга патрола је уследила 19 . септембра и такође је трајала 11 дана. Приликом ове вожње подморница U-4 је преконтролисала 18 бродова, а три теретна брода је због превожења контрабанде потопила.

Прво је потопљен теретни брод Martti-Ragnar (2262 БРТ), који је пловио под финском заставом. Брод је пловио на рути Кеми (Финска) – Елсмир Порт (Велика Британија), превозећи целулозу, фосфор и пулпу. Немци су га зауставили у 2300 часова 22. септембра 1939, око 15 миља источно од Арендала и претражили га. Убрзо су постављена три експлозивна пуњења и брод је потонуо за два сата. Посада је напустила брод у два чамца за спасавање, које је подморница отеглила ка обали. У близини обале су сусрели два рибарска чамца који су преузели посаду теретњака. и у 0730 упловили у Арендал.

Теретни брод Martti-Ragnar (2262 БРТ)

Подморница је сутрадан наишла на други фински брод, Walma (1361 БРТ). Брод је заустављен у 1120 часова у Скагераку. Након што је утврђено да брод превози контрабанду (1622 т целулозе), постављена су експлозивна пуњења, која су активирана у 1535 часова. Брод је потонуо након неких 40 минута, на окко 10 миља југозападно од Смогена (Шведска). Посада теретњака је смештена у два чамца за спасавање и отегљена ка шведској обали.

Теретни брод Walma (1361 БРТ)

На шведски теретни брод Gertrud Bratt (1510 БРТ) подморница је наишла 24. септембра у 1037 часова. Брод је заустављен у Скагераку, са два хица упозорења из топа калибра 20 мм. Група за претрес је на броду пронашла контрабанду (дрвена пулпа, папир, платно, целулоза) и наредила посади да напусти брод. Како више нису имали експлозивних пуњења, брод је потопљен торпедима. Прва два торпеда су промашила брод, да би га треће торпедо погодило. Према изјавама чланова посаде теретног брода, Немци су им обећали да ће их отеглити до обале, међутим, након потапања брода подморница је једноставно отишла; бродоломнике је сутрадан пронашао норвешки царински брод и отеглио их до Лангесунда. Подморница је након успешне патроле, 29. септембра 1939. упловила у Кил.

Теретни брод Gertrud Bratt (1510 БРТ)

Трећа патролна вожња је уследила 16. марта 1940, са задатком лова на непријатељске подморнице у водама јужно од Норвешке. Са патроле се враћа 29. марта 1940, без улова.

На четврту патролну вожњу испловљава 4. априла 1940. године. Пет дана касније, у 1705 часова, подморница U-4 постаје циљ британске подморнице HMS Thistle (N24) која је гађа раширеним снопом од четири торпеда. Немци су уочили траг једног од торпеда и спашавају се зарањањем. Неколико часова касније, успевају да изненаде британску подморницу на површини, у пуњењу батерије, и у 0213 часова лансирају два торпеда. Једно од торпеда погађа британску подморницу и она тоне са целом посадом од 53 чланова.

HMS Thistle (N24)

Немачка подморница се враћа у Вилхелмсхафен 14. априла 1940. године и то је уједно и њена последња патрола. Немци су након освајања Норвешке схватили да подморнице класе Type II нису прикладне за офанзивне операције. Сходно томе, подморнице су 1. јула 1940. пребачене у састав 21. подморничке флотиле, задужене за обуку подморничких кадрова, и ту су се налазиле све до 1944. године. Међутим, неке од њих су коришћене у акцијама против совјетских бродова на Балтику.

Подморница U-4 је 1. августа 1944. повучена из наоружања и служила као извор резервних делова за остале подморнице ове класе.

 

Команданти подморнице:
17. август 1935 – 29. септембар 1937. пбб Hannes Weingaertner
30. септембар 1937 – 28. октобар 1938. пбб Hans-Wilhelm von Dresky
29. октобар 1938 – 16. јануар 1940. пбб Harro von Klot-Heydenfeldt
17. јануар 1940 – 7. јун 1940. пфр Hans-Peter Hinsch
8. јун 1940 – 28. јул 1940. пфр Heinz-Otto Schultze
29. јул 1940 – 2. фебруар 1941. пфр Hans-Jürgen Zetzsche
3. фебруар 1941 – 8. децембар 1941. пфр Hinrich-Oscar Bernbeck
9. децембар 1941 – 15. јануар 1942. пфр Wolfgang Leimkühler
16. јун 1942 – 23. јануар 1943. пк Friedrich-Wilhelm Marienfeld
24. јануар 1943 – 31. мај 1943. Joachim Düppe
1. јун 1943 – 22. август 1943. пк Paul Sander
23. август 1943 – мај 1944. пк Herbert Mumm
мај 1944 – 9. јул 1944. пк Hubert Rieger

 

ТТ карактеристике
Депласман 254 т површински
303 т подводни
Дужина преко свега 40,9 м
Ширина 4,08 м
Газ 3,83 м
Погонска група 2 х MWM RS 127 S
2 х Siemens-Schuckert PG VV 322/36
Брзина пловљења 13 чв у површинској вожњи
6,9 чв у подводној вожњи
Посада 25 чланова
Дубина роњења 80 – 150 м
Наоружање 3 х 533 мм
1 х 20 мм
Аутономија 1600 М брзином од 8 чв у површинској вожњи
35 М брзином од 4 чв у подводној вожњи

Подморница U-3

U-3, немачка подморница класе Type IIA. Кобилица ове подморнице положена је 11. фебруара 1935. у килском бродоградилишту Deusche Werke, да би 6. августа 1936. била уведена у флотну листу.

За време свог постојања, подморница U-3 је извршила пет патролних вожњи, током којих је потопила два теретна брода; оба потапања су била док је подморницом командовао Јоаким Шепке.

На прву патролну вожњу подморница U-3 испловљава 4. септембра 1939. из Вилхелмсхафена, са задатком одбране Немачког залива у Северном мору. Из патроле се вратила после пет дана, након што није уочила ни један потенцијални циљ.

Друга патрола је уследила 13. септембра 1939. године, са задатком извођења одбрамбених дејстава уз обале острва Тершелинг. За дванаест дана патроле није уочен ни један циљ.

На трећу патролу подморница испловљава 27. септембра 1939. године са задатком патролирања у водама око јужне Норвешке, са циљем спречавања превожења контрабанде од стране теретних бродова неутралних земаља. Може се рећи да им се ова патрола „посрећила“, с обзиром да је 30. септембра потопила два теретна брода укупне тонаже 2 348 БРТ.

Теретни брод Vendia

Прво је потопљен теретни брод Vendia, изграђен 1924. године, који је пловио под данском заставом. Брод у тренутку потапања није имао терет, а само потапање је изведено под чудним околностима. Наиме, подморница U-3 је у 1017 часова изронила и сигналним заставицама сигнализирала теретном броду да се заустави. Осматрач са теретног брода није одмах видео сигнале, тако да је подморница у 1040 часова испалила неколико хитаца упозорења из митраљеза. Према речима команданта подморнице, брод се полако зауставио и одједном је кренуо да окреће ка подморници, са намером да је прегази. Шепке је лансирао једно лоше нанишањено торпедо које је погодило крму брода. Одваљена крма брода је потонула готово одмах, док је остатак брода потонуо након експлозије у 1205 часова. Око 45 минута је требало да се спаси шест преживелих чланова посаде брода. Преживели чланови посаде су убрзо прекрцани на теретни брод  Svava, који је пловио под данском заставом и тиме је извршена репатријација посаде.

Дански поморски суд је касније истраживао тврдње немачких поморских власти да је неутрални брод хтео да нападне немачку подморницу. Сви преживели чланови посаде су одбијали немачке тврдње о нападу, јер нису ни имали потребе ни било какав разлог да изврше напад. Кормилар је имао изричито наређење да држи брод у пређашњем курсу, али се због метео услова (тешко море, снажан ветар) прамац окретао ка југу све док брод није дошао у курс југозапад и запад-југозапад, док је крма подморнице била усмерена у крмени део теретног брода, на даљини од око 150 метара. Потом је довикнуто Немцима да пошаљу чамац ако желе, али нису добили никакав одговор све док брод није торпедован. Кормилар није добио никакво накнадно наређење, а бродски телеграф (уређај за командовање погоном) није коришћен. Министар спољних послова Данске је немачкој амбасади уложио формални протест због напада и тиме се прича око потапања брода завршила.

Теретни брод Gun

Други теретни брод, Gun, који је потопљен истог дана када и Vendia, превозио је 56 тона муниције. Брод је заустављен у 208 часова, око 30 миља северозападно од Нанстолма. Командант брода је показао документа која су указала да превозе контрабанду. Током испитивања посаде, брод је окренуо ка подморници. Вођени искуством са теретним бродом Vendia, на немачкој подморници су очекивали такав потез те су успели да избегну такав маневар. У 2200 часова на брод су прекрцана четири члана посаде подморнице. Подморница је убрзо морала да зарони, с обзиром да се заустављеном броду приближавао британска подморница HMS Thistle (N24). Са британске подморнице је у 2256 часова лансирано једно торпедо које је промашило немачку подморницу.

Британска подморница је заронила и прошла испод теретног брода, не знајући да се на броду налази део посаде немачке подморнице и да се теретни брод припрема за потапање. Када је изронила након сат времена, британска подморница је наишла на чамац за спасавање у коме су се налазили чланови посаде теретног брода. У међувремену су постављена експлозивна пуњења, кингстони су отворени и брод је почео да се потапа. Немци су напустили брод, такође у једном од чамаца за спасавање. Интересантно је напоменути да је дански теретни брод Dagmar који је пролазио овим подручјем покупио и чланове посаде теретног брода и немачке подморничаре. Подморница U-3 је у 0530 часаова зауставила теретни брод Dagmar, прекрцала четворицу подморничара и вратила се ка теретњаку који је лагано плутао, докрајчивши га једним торпедом у 0910 часова. Патрола је завршена 3. октобра 1939. упловљењем у луку Кил.

На четвру патролу подморница U-3 испловљава 16. марта 1940. године, са задатком лова на непријатељске подморнице у водама јужно од Норвешке. За време четрнаестодневне патроле виђене су само немачке подморнице.

Пета, уједно и последња патрола ове подморнице, почиње испловљењем из Вилхелмсхафена 12. априла 1940. године. U-3 је испловила у групи подморница, са U-2, U-5 и U-6, са задатком подршке немачких снага у нападу на Данску и Норвешку. Подморница се због квара перископа убрзо вратила у луку да би поново испловила 13. априла. Ова патрола је трајала осам дана, а интересантна је по сусрету са британском подморницом HMS Porpoise, која је на подморницу U-3 лансирала шест торпеда. Свих шест торпеда су промашила циљ, тако да је подморница након осам дана патролирања упловила у Вилхелмсхафен.

Подморница је завршила своју каријеру у Готенхафену, 1. августа 1944, када је избачена из наоружања и коришћена као извор резервних делова за остале подморнице. Британци је 3. маја 1945. заробљавају и исте године бива изрезана у старо гвожђе.

 

Команданти подморнице:
6. август 1935 – 29. септембар 1937. пбб Hans Meckel
30. септембар 1937 – јул 1938. пбб Ernst-Günter Heinicke
29. октобар 1938 – 2. јануар 1940. пбб Joachim Schepke
3. јануар 1940 – 28. јул 1940. пбб Gerd Schreiber
29. јул 1940 – 10. новембар 1940. пбб Helmut Franzke
11. новембар 1940 – 10. новембар 1940. пбб Otto von Bülow
3. јул 1941 – 2. март 1942. пфр Hans-Hartwig Trojer
3. март 1942 – 30. септембар 1942. пфр Joachim Zander
1. октобар 1942 – 18. мај 1943. пфр Herbert Zoller
19. мај 1943 – 9. јун 1944. пфр Ernst Hartmann
10. јун 1944 – 16. јул 1944. пк Hermann Neumeister

 

ТТ карактеристике
Депласман 254 т површински
303 т подводни
Дужина преко свега 40,9 м
Ширина 4,08 м
Газ 3,83 м
Погонска група 2 х MWM RS 127 S
2 х Siemens-Schuckert PG VV 322/36
Брзина пловљења 13 чв у површинској вожњи
6,9 чв у подводној вожњи
Посада 25 чланова
Дубина роњења 80 – 150 м
Наоружање 3 х 533 мм
1 х 20 мм
Аутономија 1600 М брзином од 8 чв у површинској вожњи
35 М брзином од 4 чв у подводној вожњи

Подморница U-2

U-2, немачка подморница класе Type IIA. Кобилица за подморницу U-2 положена је 11. фебруара 1935. у килском бродоградилишту Deutsche Werke; поринута је 1. јула, а у флотну листу уведена 25. јула 1935. године.

Конструкција

Пројекат подморнице Type II био је заснован на пројекту финске подморнице класе Vesikko. U-1 је имала површински депласман од 254 тона,  док је подводни депласман износио 303 т. Подморница је била дуга 40,9 м (дужина чврстог трупа подморнице износио је 27,8 м), широка 4,08 м и висока 8,6 м. Газ подморнице је износио 3,83 м. За погон подморнице су употребљена два четворотактна шестоцилиндрична дизел мотора MWM RS 127 S снаге 700 КС за крстарење и два електромотора Siemens-Schuckert PG VV 322/36 снаге 360 КС за подводну вожњу. На два осовинска вода су се налазила два трокрака пропелера пречника 0,85 м. Дубина роњења подморнице је износила од 80 до 150 м.

Максимална брзина подморнице у површинској вожњи, када су за погон коришћени дизел мотори, износила је 13 чворова, док је брзина у подводној вожњи износила 6,9 чворова. У подводној вожњи, пловећи брзином од 4 чворова, подморница је могла да превали 35 наутичких миља. Аутономија пловљења била је већа у површинској вожњи, када је пловећи брзином од 8 чворова могла да преплови 1600 наутичких миља.

Када је реч о наоружању, подморница је била наоружана са три торпедне цеви калибра 533 мм у прамцу, са пет торпеда у борбеном комплету; торпедне цеви су се користиле и за полагање мина и за ту прилику подморница је крцала 12 мина. Од артиљеријског наоружања, подморница је располагала противавионским топом калибра 20 мм.

Посада подморнице је бројала 25 чланова.

Оперативна употреба

Подморница U-2 је током свог века коришћена као подморница за обуку, сем две патролне вожње које је извела током 1940. године.

На прву патролну вожњу испловила је 15. марта 1940. године из Кила, са задатком лова на савезничке подморнице у водама око јужне Норвешке. Патрола је изведена у веома тешким метео условима, тако да се подморница вратила 24. марта 1940. у Вилхелмсхафен без улова.

На другу патролну вожњу, која је трајала 2 дна, испловљава 4. априла 1940, из Вилхелмсхафена, у групи подморница (заједно са U-3, U-5 и U-6), са задатком подршке напада немачких снага на Данску и Норвешку. Подморница је морала да 11. априла одустане од вожње услед квара на дубинском кормилу. У Вилхелмсхафен је упловила 16. априла и то је била и њена последња патролна вожња.

Подморница је изгубљена 8. априла 1944, када се западно од Пилауа (данашњи Балтијск) сударила са немачким тролером Helmi Söhle и потонула; том приликом је настрадало 17 чланова посаде. Олупина је подигнута наредног дана. Совјети је заробљавају 25. априла 1944. и вероватно режу у старо гвожђе.

 

Команданти подморнице:
25. јул – 30. септембар 1936. пк Hermann Michahelles
1. октобар 1936 – 31. јануар 1938. пбб Heinrich Liebe
31. јануар 1938 – 16. март 1939. пфр Herbert Schultze
17. март 1939 – 5. август 1940. пбб Helmut Rosenbaum
7. јул – 5. август 1940. пфр Hans Heidtmann
6. август 1940 – октобар 1941. пбб Georg von Wilamowitz-Möllendorf
октобар 1941 – 15. мај 1942. Karl Kölzer
16. мај – 19. новембар 1942. пбб Werner Schwaff
20. новембар 1942 – 12. децембар 1943. пбб Helmut Herglotz
13. децембар 1943 – 8. април 1944. пбб Wolfgang Schwarzkopf

 

ТТ карактеристике
Депласман 254 т површински
303 т подводни
Дужина преко свега 40,9 м
Ширина 4,08 м
Газ 3,83 м
Погонска група 2 х MWM RS 127 S
2 х Siemens-Schuckert PG VV 322/36
Брзина пловљења 13 чв у површинској вожњи
6,9 чв у подводној вожњи
Посада 25 чланова
Дубина роњења 80 – 150 м
Наоружање 3 х 533 мм
1 х 20 мм
Аутономија 1600 М брзином од 8 чв у површинској вожњи
35 М брзином од 4 чв у подводној вожњи

Подморница U-1

U-1, немачка подморница класе Type IIA, прва подморница изграђена за потребе ратне морнарице нацистичке Немачке, након што је Адолф Хитлер одбацио одредбе Версајског мира из 1935, којим је Немачкој забрањивано поседовање подморница.

Подморница је изграђена у Килском бродоградилишту Deutsche Werke. Кобилица је положена 11. фебруара 1935, да би већ 29. јуна исте године била завршена. Прва посада подморнице обучена је у Холандији.

Конструкција

Пројекат подморнице Type II био је заснован на пројекту финске подморнице класе Vesikko. U-1 је имала површински депласман од 254 тона,  док је подводни депласман износио 303 т. Подморница је била дуга 40,9 м (дужина чврстог трупа подморнице износио је 27,8 м), широка 4,08 м и висока 8,6 м. Газ подморнице је износио 3,83 м. За погон подморнице су употребљена два четворотактна шестоцилиндрична дизел мотора MWM RS 127 S снаге 700 КС за крстарење и два електромотора Siemens-Schuckert PG VV 322/36 снаге 360 КС за подводну вожњу. На два осовинска вода су се налазила два трокрака пропелера пречника 0,85 м. Дубина роњења подморнице је износила од 80 до 150 м.

Максимална брзина подморнице у површинској вожњи, када су за погон коришћени дизел мотори, износила је 13 чворова, док је брзина у подводној вожњи износила 6,9 чворова. У подводној вожњи, пловећи брзином од 4 чворова, подморница је могла да превали 35 наутичких миља. Аутономија пловљења била је већа у површинској вожњи, када је пловећи брзином од 8 чворова могла да преплови 1600 наутичких миља.

Када је реч о наоружању, подморница је била наоружана са три торпедне цеви калибра 533 мм у прамцу, са пет торпеда у борбеном комплету; торпедне цеви су се користиле и за полагање мина и за ту прилику подморница је крцала 12 мина. Од артиљеријског наоружања, подморница је располагала противавионским топом калибра 20 мм.

Посада подморнице је бројала 25 чланова.

Оперативна употреба

Предратна употреба подморнице није била запажена, сем ако изузмемо да је стекла репутације лоше подморнице. Брза градња, у комбинацији са неадекватном технологијом која је коришћена у градњи – учинили су је спором, неудобном и непоузданом (честа пропуштања воде). По избијању рата, постојали су планови да се ова и подморнице изграђене непосредно након ње, повуку из јединица прве линије и користе у обуци подморничара.

Упркос плановима, а захваљујући недостатку подморница, U-1 испловљава 15. марта 1940. из Кила ради напада на британске поморске комуникације ка Норвешкој, што је било близу њених лимита у погледу даљине пловљења. Током ове вожње није успела да пронађе циљ и вратила се у Вилхелмсхафен 29. марта 1940. На другу патролну вожњу испловила је 4. априла 1940. из Вилхелмсхафена, у оквиру припрема за напад на Норвешку.

Подморница U-1 је 6. априла, пре него што је нестала,  послала кратак радио сигнал. Узрок губитка ове подморнице је остао непознат, али је према подацима, тог дана требала да прође кроз подручје где су Британци положила минску препреку, а што је Немцима било непознато. Олупину подморнице су у јуну 2007. пронашли рониоци. Противавионски топ је подигнут на површину и налази се у музеју. Према изгледу олупине (откинута крмена секција трупа), узрок потапања подморнице јесте наилазак на британску мину из баража број 7.

U-1 је прва од преко 1000 подморница које су учествовале у бици за Атлантик, и једна од преко 700 подморница које су изгубљене током борбених дејстава на мору.

Команданти подморнице:
29. јун 1935 – 30. септембар 1936. поручник бојног брода Klaus Ewerth
1. октобар 1936 – 2. фебруар 1938. поручник бојног брода Alexander Gelhaar
3. фебруар 1938 – 28. октобар 1938. /
29. октобар 938 – 6. април 1940. капетан корвете Jürgen Deecke

 

ТТ карактеристике
Депласман 254 т површински
303 т подводни
Дужина преко свега 40,9 м
Ширина 4,08 м
Газ 3,83 м
Погонска група 2 х MWM RS 127 S
2 х Siemens-Schuckert PG VV 322/36
Брзина пловљења 13 чв у површинској вожњи
6,9 чв у подводној вожњи
Посада 25 чланова
Дубина роњења 80 – 150 м
Наоружање 3 х 533 мм
1 х 20 мм
Аутономија 1600 М брзином од 8 чв у површинској вожњи
35 М брзином од 4 чв у подводној вожњи

Подморнице класе Type VII

Подморница У-995 типа VIIC/41 као музејски експoнат

У 21 минут до 8 часова у вече 3. септембра 1939. године, брод SS Athenia, на пловидби из Ливерпула за Монтреал са 1400 путника, погођен је торпедом. То је био први напад у Другом светском рату изведен од стране немачке морнарице. Торпедо је испаљено са подморнице У-30, типа VII, која је у оперативну употребу ушла 1936. године.

10.јула 1945. године, британски рибарски брод Кнед је потопљен када је налетео на мину у минском пољу положеном од стране У 218 типа VIID, уведене у оперативну употребу 1942. године. То су били почетак и крај немачког подморничког ратовања у Другом светском рату.

Упркос операцијама спроведеним од стране познатијих површинских бродова Bismarck, Graf Spee, Scharnhorst и Tirpitz велики успех у овом рату су постигле подморничке снаге, које су започеле непријатељства са само 57 подморница, од којих је свега 18 било типа VII. У то време (септембар 1939.) ни једна од зараћених страна није имала ни наговештај какав ће ефекат ови бродови имати у даљих 5 година и 9 месеци непријатељстава.

Рана фаза рата је резултирала појединачним успесима подморница: Прин је са У-47 направио продор у Скапа Флоу и потопио HMS Royal Oak на сидришту, Шухарт са У29 је потопио HMS Courageous на мору, фон Тизенхаузен са У-331 је потопио HMS Barnham. До краја овог периода, и у наредном много дужем пероду рата, главни задатак подморница није био у самосталним мисијама, већ у непрестаном ометању пловних рута трговачких бродова који су превозили ратни материјал из Северне Америке преко Атлантика.

Идеја је била да се подморницама пресече дотур залиха Великој Британији, која би тада не само била избачена из активног учешћа у рату, већ не би представљала одскочну даску Савезницима за искрцавање у Европу.

Улози су били превелики, па је зато Немачка убрзо све што је имала инвестирала у подморнице. Површинска компонента немачке морнарице никада није достигла јачину подморничких снага.

Када су заузете француске луке на Атлантику, подморнице више нису морале да плове около британских острва (канал је био затворен Доверским баражом), тако да су значајно повећале свој радијус и зону дејства. Са западне обале Француске подморнице Tипа VII су досезале западни део Северног и Централног Атлантика. Такође су могле да дејствују и у Медитерану и у околини Азорских острва и Гибралтара.

Дуго времена је Дениц патио од недостатка бродова услед Хитлеровог неразумевања појма поморске моћи. Хитлер такође није разумевао значај северног Атлантика, стратегијски и економски.

Са нападом на Русију, снабдевање челиком и људством је постајало све оскудније, и Дениц је повео борбу против копнене војске за довољно материјала за производњу подморница и довољно људи за посаде истих, како би ојачао подморничку компоненту флоте. Започео је и битку (коју је касније изгубио) за ваздушну компоненту морнарице. Све што је успео, јесте неколико авиона типа FW 200 „Кондор“ за аеро извиђања (мада су и они већим делом времена били приземљени). Због тога није имао своје „очи“ изнад Атлантика трагајући за својим метама – конвојима.

Како било, развио је нову тактику која је најбоље искористила борбене карактеристике подморнице типа VII. Подводна брзина овог типа подморнице је била мала, док је на површини могла да плови брзином од 16-17 чворова. Дениц је резоновао да ако подморнице имају икакве шансе за напад на конвоје, то је онда напад ноћу у површинској вожњи. По дневном времену би прилазиле пловним рутама и осматрали. Податке о уоченим циљевима би јављале у штаб морнарице, како би се остале подморнице усмериле у област пловљења конвоја. Тиме би се у области пловљења конвоја створила повољна концентрација немачких подморница како би извршиле разарајући напад на конвој. Ова тактика се показала одличном, нарочито када су подморницама командовали искусни команданти: као  Прин, Кречмер, Шепке, Шулце и остали који су улазили у формацију конвоја и испаљивали торпеда са удаљености од свега 200-300 метара од циља.

Од 1941. године је приметно свеукупно јачање подморничких снага, и такав тренд је настављен упркос свим губицима све до краја рата. Укупна ефикасност подморничких снага је почела да бележи пад од средине 1943. године. До маја 1943. године ера подморница типа VII је била скоро завршена: Савезничка комбинација центиметарског радара, опреме за смерање и авиони за патролирање са великим радијусом, у пару са ојачаним и координисаним пратњама конвоја, приморала је Деница да повуче подморнице из северног Атлантика и пронађе им сигурније мете негде другде. Подморнице су имале врло мало одмора у удаљеним зонама деловања, далеко од пловнх рута великих конвоја. Савезничка тактика која је у почетку имала мало успеха, касније се показала као успешна. Ангажовање ударних група за лов на подморнице уместо ангажовања истих на пратњи конвоја, поново се појавило увођењем ескортних носача авиона. Вођене од стране морнарице САД, ове групе су убрзо постигле значајне резултате. Овај изненадни преокрет на мору приморао је немачку морнарицу на дефанзиву све до увођења нове подморнице, типа XXI (са великом подводном брзином). На срећу Савезника, овај тип подморнице није ушао у оперативну упоптребу у већем броју. У супротном, рат би потрајао још неко време.

Подморница Типа VII је застарела, али је ипак нашла своје место на свим поморским ратиштима које је могла досећи. То је била најмасовније произвођена подморница (укупно је произведено 704 подморница), и потопила је лавовски део укупно потопљене тонаже савезничког бродовља.

Историја немачких подморница сеже у 1902. годину када је шпански конструктор подморница d’Equivelley нацртао планове за Форелле, електричну подморницу која је представљлала претечу многих конструкција подморница које ће доћи касније. Први светски рат је показао употребну вредност подморница у економском ратовању. По завршетку рата, Версајским споразумом Немачкој је између осталог забрањена градња подморница, док су све подморнице које су јој преостале од рата конфисковане и подељене међу Савезницама.

Искрцавање торпеда са подморнице Типа VII

Са својом површинском флотом скоро кастрираном и фабрикама оружја натераним да праве плугове, немачка морнарица је прибегла једином могућем решењу у тој ситуацији – “околишању” или “заобилажењу”. Двадесетих година се формирају прикривене компаније за развој наоружања. Ниједна компанија није била успешна као Ingenieurskaantor vor Scheepsbouw (IvS) која се налазила у Хагу и била посвећена дизајнирању подморница. Конструкције које су датирале с краја Првог светског рата су помно проучване и пројектоване су нове класе подморница.

Земље са малим потребама за капиталним бродовима у саставу својих морнарица виделе су у подморници јефтиног а квалитетног противника великим бојним бродовима типа дреднот и његовим наследницима. Вилхелм Бауер је шездесетих година 19. века конструисао две подморнице, којима је “пресекао” моћне топове бојних бродова. Седамдесет година касније државе Финска, Турска и Шпанија су се слагале са овим становиштем, иако је британска морнарица на то гледала са подозрењем и форсирала бојне бродове испред подморница, сматрајући да подморнице нису далеко одмакле од пирата.

Ове три већ поменуте земље, као и Русија, Италија, Аргентина, Естонија, Чиле, Румунија, Јапан, Југославија, Холандија, Кина, Уругвај, Шведска, Португалија, Норвешка, Бразил и Бугарска, контактирале су компанију IvS за дизајнирање подморица. По њиховим нацртима је направљено 9 подморница, и то пре него што се Немачкој по други пут дозволило да у своје наоружање уведе подморнице. Тако су те подморнице допринеле квалитету касније конструисане подморнице класе VII.

1935. године потписан је Лондонски споразум. Још на почетку Немачка је изнела своје захтева: 35% тонаже британске морнарице, од тога 45% тонаже у подморницама. Уколико им се не изађе у сусрет, саопштила је немачка делегација, они имају инструкције да напусте конференцију и да се врате у Немачку. Како било, Немачка је почела да разматра градњу подморница…

Као основа за конструкцију немачке подморнице је узет план шпанске подморнице Е1. Детаљно је анализирана и постављена на листу као једна од три типа подморница које ће бити грађене. Долазак Хитлера на место Канцелара, а убрзо и на место врховног команданта немачке армије, значио је тренутну акцију на попуњавању и опремању сва три вида оружаних снага. Тако је већ 1935. године једнострано погажен Версајски уговор. Тада је наступио Лондонски поморски споразум, иако су већ тада подморнице које су требале да формирају 1. подморничку флотилу биле скоро готове и убрзо могле бити уведене у оперативну употребу. У почетку су Немци градили подморнице класе II, веома једноставне и лаке за градњу. Прва подморница класе VII (У27) била је започета 11. новембра 1935. године, поринута 24. јуна 1936. године, да би већ 12. августа исте године била уведена у оперативну употребу. То је била прва од 704 подморница класе VII.

Повратак У-251 у л. Нарвик након патроле у Атлантику, јун 1942.

  Прву годину рата градња подморница је ишла доста споро. У годинама пре рата, Хитлер је убеђивао адмирала Редера да рат неће почети пре 1944. године, тако да је командант Морнарице испланирао градњу балансиране флоте, са одређеним бројем носача авиона, заједно са још неким капиталним бродовима, који ће бити подржани адекватним крстарицама, разарачима и мањим бродовима, као и подморничким снагама. Ово је требала бити значајна поморска сила, једнака било којој европској флоти тог времена.

Рат је постао неизбежан далеко раније него што је планирано, и него што је адмирал веровао. Пољска авантура се претворила у сукоб много ширих размера него што је планирано, а Немачка је имала свега неколико подморница. Уз мали број подморница, проблем је представљао и страх да ће Америка ући у рат при најмањој провокацији. Ово је довело до рестрикције у подморничким акцијама (нарочито после инцидента са бродом Атенија), тако да подморнице нису могле да искажу свој максимум.

Подморница је имала површински депласман од 755 тона. Погонску групу су сачињавала два дизел мотора од по 1400 КС и два електромотора снаге 500 КС, који су подморници давале максималну брзину од 17 чв(површинску) односно 8.5 чв у подводној вожњи. Са залихама горива од 117 тона остваривала је радијус од 11200 наутичких миља (при брзини од 10 чв) док су јој батерије пружале радијус од 180 миља при брзини од само 2.5 чвора. Мала подводна брзина није узимана као недостатак, јер су у то доба противподморничка средства и средства за откривање подморница биле још увек у повоју.

Подморнице овог типа су израђиване у 7 различитих варијанти. У укупном броју од 1152 израђених немачких подморница, Tип VII је био заступљен са 704 подморница.

ТТ карактеристике Тип VIIC
Депласман 769 т (површински)
871 т (подводни)
Дужина 67,1 м
Ширина 6,2 м
Газ 4,74 м
Погонска група 2 дизел мотора Germaniawerft M6V 40/46 снаге 3200 КС
Брзина пловљења 17,7 чв (површинска вожња)
7,6 чв (подводна вожња)
Даљина пловљења 8 190 миља брзином од 10 чв (површинска вожња)
81 миља брзином од 4 чв (подводна вожња)
Посада 44 -52 чланова
Наоружање 5 ТЦ 533 мм (4 прамчане, 1 крмена)
топ 88 мм
различито ПА наоружање

Тешка крстарица Prinz Eugen

Немачка крстарица „Принц Еуген“ је по неким изворима увећана класа тешких крстарица „Адмирал Хипер“, која је служила у немачкој ратној морнарици током другог светског рата, а потом била у саставу америчке морнарице. На крају је завршила своју причу у операцији „Crossroads“ (Раскршћа).

„Принц Еуген“ је био трећи брод у својој класи. Као и остали бродови те класе („Адмирал Хипер“ и „Блихер“) и ова крстарица је била изграђена средином тридесетих година. Током конструкције и изградње, овај пројекат је био познат под ознаком Kreuzer J“ (крстарица Ј). Кобилица јој је била положена у бродоградилишту Круп Германија (Krupp Germania) у Килу, 23. априла 1936. године. Укупна цена коштања изградње је тада износила 104,5 милиона Рајхсмарака. Поринут је 22. августа 1938. године, а уврштен у оперативну употребу 1. августа 1940. године. Како је крај рата дочекао „на води“, сматран је „срећним бродом“.

На Балтику…

Тешка крстарица „Принц Еуген“ је узела учешће у бици у Данским вратима, када је заједно са бојним бродом Бизмарк имала задатак да неопажено уплови у Атлантик ради даљих акција. Након одвајања од бојног брода Бизмарк, „Принц Еуген“ је кренуо на југ како би пронашао танкер „Spichern“ и потом извршио припреме за акције гусарења по Атлантику. Након успешног избегавања британских снага које су гониле Бизмарка, „Принц Еуген“ упловљава у француску луку Брест 1. јуна 1941. године. Лука је редовно бомбардована од стране бомбардера РАФ-а и у ноћи 1. јула „Принц Еуген“ је погођен авио бомбом и том приликом је погинуло 60 чланова посаде.

Након губитка бојног брода „Бизмарк“ Хитлер је забранио даље гусарење површинским бродовима. Страхујући од савезничког искрцавања у Норвешкој, желео је да у територијалним водама има све своје капиталне бродове. Заједно са бојним крсташима (негде бојним бродовима) „Шарнхорст“ и „Гнајзенау“, „Принц Еуген“ узима учешће у операцији „Кербер“ (операција пробоја немачких ратних бродоваиз луке Брест за немачке воде кроз Канал), када се враћа у Немачку 12. фебруара 1942. године.

Фебруара 1942. године тешка крстарица „Принц Еуген“ напушта Немачку и креће за Норвешку. Међутим, 23. фебруара бива торпедована од стране британске подморнице HMS Trident. Резултат торпедног напада подморнице била је оштећена крма брода, самим тим и кормило. Након указане „прве помоћи“ од стране посаде, брод се враћа у Кил 16. маја 1942. године на темељну поправку. У ремонту борави до јануара 1943. године. Два каснија покушаја да пребазира у норвешке воде, где је требао да представља опасност по савезничке конвоје, убрзо пропадају, те се брод задржава у домаћим водама и служи за обуку морнара.

Откинута крма брода након торпедовања, фебруар 1942.

Од августа 1944. године брод добија нов задатак: бомбардовање совјетских трупа које се концентришу на обали Балтика и транспорт немачких избеглица на запад. У условима густе магле, 15. октобра 1944. године долази до судара са лаком крстарицом „Лајпциг“, у коме је већа оштећења, наравно, претрпео мањи брод, скоро пресечен на пола. „Принц Еуген“ је остао „у гостима“ код лаке крстарице „Лајпциг“ читавих 14 часова. Након поправке у Готенхафену (Гдиња), наставља са извршењем задатка. 29. марта 1945. године напушта Готенхафен последњи пут, превозећи избеглице за Свинемунде, где упловљава 8. априла 1945. године. Из Свинемундеа испловљава за Копенхаген, где упловљава 20. априла 1945. године. Недостатак погонског горива је значио да је брод „заробљен“ у луци. 7. маја бива стварно заробљен.

Судар са лаком крстарицом Лајпциг, 15. октобар 1944.

USS Prinz Eugen

„Принц Еуген“ је на подели припао РМ САД. Носио је ознаку USS Prinz Eugen (IX-300). Након испитивања и тестова, пребацују је у флоту мета, како би учествовала у операцији „Crossroads“. Ова операција је требала да покаже како се понашају ратни бродови различитих класа и типова на различитим даљинама од места експлозије атомске бомбе. Ова крстарица преживљава обе фазе теста (Able и Baker). Поправке на одређеним местима пропуштања нису спровођене због високе радиоактивности.

Септембра 1946. године у тегљу креће ка Квајалеин атолу, да би се 22. децембра преврнуо преко гребена Енубуј. На тој позицији (8°45’9.49″N 167°40’59.60″E)  је остала до данашњих дана. 1978. године јој је демонтиран пропелер са десног осовинског вода и изложен у немачком морнаричком меморијалном комплексу у Лабоу.

ТТ карактеристике
Димензије
– дужина преко свега 212,5 м
– ширина 21,8 м
– висина 7,2 м
Депласман 15000/18400 т
Погонска група 3 парне турбине Blohm & Voss снаге136000 КС
Брзина 33,5 чв
Наоружање 8×203 мм,
12×105 мм L/65 C/33,
17×40 мм FlaK,
8×37 мм L/83,
28×20 мм MG L/64,
12 торпедних цеви 533 мм
Посада 1600 чланова
Аутономија 7200 миља брзином од 20 чв
Авио компонента 3 авиона Арадо Ар 196

Помоћна крстарица Orion

HSK 1; Schiff 36; Raider A

Помоћна крстарица Orion

Један од првих бродова на коме је извршена конверзија у помоћну крстарицу био је теретни брод Kurmark. Овај брод је у пролеће 1939. ушао у хамбуршко бродоградилиште Blohm & Voss, одакле је у децембру исте године изашао као HSK 1. Команда немачке ратне морнарице је за команданта поставила капетана бојног брода Курта Вејхера (Kurt Weyher). Следећа три месеца су прошла у пробним вожњама и у увежбавању посаде. Марта 1940. помоћна крстарица Орион се отиснула на море, кроз Категат и Скагерак у Северно море. Након проласка Куксхавена направљена је пауза од пар дана, како би се сива боја оплате пребојила и тиме маскирао брод. Помоћна крстарица је наставила пловљење као холандски теретни брод Beemsterdijk.

Вејхер је 6. априла 1940. примио своја наређења и кренуо на север, уз обалу Норвешке, потом опловио Велику Британију и Исланд, након чега је окренуо на југ и кроз Данска врата ушао у Атлантик. То је била уобичајена пловна рута. Први тест за брод и посаду уследио је кроз два дана, када су се немачком рејдеру приближила два британска разарача.

Маска је била уверљива, тако да су Британци прогутали причу о холандском теретном броду. Пре доласка до Данских врата, Orion је два пута мењао маску, прво је био совјетски брод Совтофгфлот, а потом је у водама где је било необично видети совјетски брод – постао грчки теретни брод Rokos.

Вејхеру је наређено да кратко време напада бродовље на Атлантику, пре него што отплови за Индијски океан, како би изазвао пометњу и убедио Савезнике да се већина немачких бродова ангажује у том подручју. Прву прилику за доказивање добија 24. априла, када среће британски наоружани трговачки брод. Вијући немачку заставу, Вејхер је пришао британском броду и наредио му да се заустави; како британски брод није намеравао да стане, а почео је са слањем позива за помоћ, Вејхер је отворио ватру. Британски брод није био дорастао немачкој помоћној крстарици и ускоро је уништен. Посада је напустила брод. Док су Немци укрцавали бродоломнике, Вејхер је могао да прибележи први плен – теретни брод Haxby. Након укрцавања бродоломника, посада помоћне крстарице Orion се постројила на палуби, како би уз све почасти сахранили британске колеге које су погинуле у окршају.

Orion прелази екватор 1. маја, сада као бразилски теретни брод Lloyd Brasilero; 13. маја се сусреће са танкером Winnetou који га допуњава горивом. Око рта Хорн пролази 21. маја, када добија наређење да лови непријатељске бродове дуж аустрлијске обале. Прерушен као холандски теретни брод, рејдер након борбе са тешким морем и претрпљених проблема са погоном долази у своју зону 12. јуна,. Први задатак који је извршила ова помона крстарица у додељеној јој зони био је да положи више од 200 мина на прилазу заливу Хаураки. Након извршења овог задатка, Вејхер се опет сусрео са танкером Winnetou и допунио залихе горива. На неку од ових 200 мина налетео је брод Niagra, који је превозио пешадиску муницију и више од 7 тона злата енглеске банке.

Током доласка у зону, услед тешког мора, помоћна крстарица Orion је остала без свог хидроавиона, тако да су јој сада могућности осматрања биле врло ограничене. Тако се може рећи да је Вејхер имао прилично среће када је осматрач уочио светла на хоризонту. Чекајући да брод прође по крми, Вејхер је извешао немачку заставу и кренуо у лов. Салва из топова је била довољно убедљива и брод је стао. То је био норвешки теретни брод Tropic Sea, са теретом брашна за Британију.  Вејхер је одлучио да не потапа брод већ да га поведе са собом.

Вејхер је пар наредних недеља провео у узалудном трагању за пленом. Током тог времена још два пута се сретао са танкером ради попуне горивом. И коначно се, 10. авгсута, појавио циљ: савезнички теретни брод Triona, који је ипак био брз за немачку помоћну крстарицу и као такав успео да умакне. Након тога, Вејхер одлази у воде Нове Каледоније, где 16. августа пресреће угљар Notou, до врха накрцаног британским угљем. Угљар се предао након првог хица упозорења. Посада је убрзо прекрцана на немачки брод, а угљар потопљен експлозивним пуњењима и артиљеријском ватром.

Након тога, Orion прелази у Тасманско море, где је требало да јој буде последња зона ангажовања пре повретка у Немачку кроз Индијски океан. Овде је Вејхер пресрео теретњак Turakina који је при одбијању предаје успео да пошаље радио поруку и да узврати ватру. Немци су током потере, захваљујући снажнијем наоржању успели да претворе прогоњени брод у горућу олупину. Схватајући да је готово, Вејхер је наредио својим артиљерцима да прекину ватру, а кормилару да се приближи олупини како би прекрцали преживеле. Turakina је изненада отворио ватру, тако да је Вејхер био принуђен да поново отвори ватру. И поред тога што је поново отворена ватра, свестан да је позив у помоћ послат, Вејхер ипак остаје да прихвати преживеле чланове посаде теретњака.

Након овог окршаја, Orion напушта подручје, и упркос томе што га је у два наврата уочио савезнички авион, успева да одржи маску безопасног трговачког брода. Пловио је ка Маршалским острвима, како би се сусрео са помоћним бродом Regensburg. У овим водама Вејхер одлучује да маскира брод у јапански трговачки брод. Међутим, ни један од чланова посаде није знао јапанска слова, тако да су искористили слова која су се налазила на једној ролни филма. Вероватно би неком Јапанцу било чудно име брода „Није погодно за употребу у тропским условима“…

Након извршене попуне, Orion и Regensburg су кренули на позицију сусрета са помоћном крстарицом Komet. Orion 14. октобра пресреће норвешки теретни брод Ringwood, који се предао без борбе. Овај брод није имао терета на себи, а како Orion није могао да јој да довољно горива за пут до Немачке, морао је да га потопи. Ипак, није баш ни да није било користи од тог брода. Наиме, бродски мачак је сасвим успешно потаманио мишеве и пацове на броду који су већ дуже време представљали проблем. Четири дана касније су се коначно срели са помоћном крстарицом Komet, у чијој пратњи се налазио танкер Kulmerland.

Сви немачки бродови су се прерушили у јапанске теретне бродове; на несрећу, два брода су имала индентична имена. Наредног дана се појавио прави јапански брод који је прозрео немачко лукавство. Ипак, Немци су успели да убеде Јапанце да су они безопасни трговци који су се прерушили у јапанске бродове како би се заштитили од савезничких ратних бродова.

Заједничко деловање помоћних крстарица Orion и Komet је уродило плодом 25. новембра, када је пресретнут теретни брод Holmwood. На броду се поред неколико путника – цивила, налазило и 1 300 оваца, што је био одличан извор свежег меса за посаде немачких бродова. Два дана касније, Orion је уочио већи брод који је пловио замрачен. У питању је био новозеландски путнички брод Rangitane, који је одмах по уочењу немачких бродова започео емитовање позива у помоћ. Слање поруке је прекинуто након отварања ватре са помоћне крстарице Komet. Новозеландски брод је био релативно тешко наоружан, алисе због путника на броду није усудио да пружа отпор. Поред више од 100 путника, на броду су се налазиле и веће количине смрзнуте хране. Како су морали да се што пре удаље са попришта, немачки бродови су имали времена само за прекрцај људи.

Два рејдера своју следећу побед односе 6. децембра, када су пресрели и потопили британски теретни брод Triona. Овај пут је било довољно времена и за прекрцај терета. Наредног дана, док су били на путу да нападну Науру, западно од Гилбертових острва, Orion пресреће и потапа два британска теретна брода, именом Triadic и Triaster. Нако нове акције, Orion се враћа са атол Ламотрек, где су извршене поправке на погону и извршена попуна горивом и залихама. Вејхер 6. јануара 1941. напушта Ламотрек, јер је био информиран о могућности да је његова локација откривена. Пребазирао је на острво Муаг, које су држали Јапанци. Ту су настављене поправке на погону. Непосредно пред испловљење, 6. фебруара, Orion завршава попуну залихама и добија хидроавион Nakajima којим је заменио изгубљени Arado.

Јапански хидроавион E8N на палуби помоћне крстарице Orion, 1941; авион је маскиран британском ронделом

Садејство помоћних крстарица Orion и Komet није прошло незапажено. Активнсот савезничких бродова у овом рејону је нагло порасла. Вејдеру је наређено да крене ка Индијском океану. У зону је без већих проблема стигао 15. марта 1941. Наредни месеци ће се показати као врло фрустрирајући. Преко потребан авион Arado Ar-196 добија 10. априла, заједно са 58 врећа поште, што је била и прва пошта коју је посада примила након 369 дна ангажовања. На погону су извршене преко потребне поправке, мада је цео брод вапио за свеобухватним ремонтом. 22. јуна је дошло до лома осовине кормила, након чега је уследило пропуштање воде. Са помоћном крстарицом Atlantis се састаје 1. јула. Након што је прекрцано гориво са Atlantisa, Atlanis се удаљио пловећи ка Индијском океану и Пацифику, док је Orion кренуо на запад, прерушен као јапански теретни брод Yuyo Maru.

Orion је 29. јула окренуо ка северу и након осам месеци без акције, пресрео теретни брод Chaucer. Након што ни једно од десет испаљених торпеда није детонирало, савезнички брод је узвратио ватру и упоредо започео слање позива у помоћ. Orion је био принуђен да потопи теретни брод само артиљеријском ватром, што се и десило након 58 испаљених пројектила. Комплетна британска посада је спашена.

Пловећи даље на север, сада као шпански теретни брод, 20. августа долази у Бискајски залив. У заливу добија пратњу немачких разарача и безбедно долази до Бордоа. Улазак у луку пропраћен је сиренама са свих бродова који су се у том тренутку налазили на везу. Orion је провео на мору 510 дана и за то време превалио 127 000 наутичких миља. Успео је да потопи 77 000 тона савезничког бродовља. Сви чланови посаде су одликовани ратном значком помоћних крстарица, а Вејхер је 24. августа обавештен да је одликован Витешким крстом.

Orion је касније избачен из оперативне употребе и под именом Hektor коришћен прво као брод за поправке, а касније и као школски брод. У последњим месецима рта је активиран, поново као Оrion, са задатком евакуације војника и избеглица са Балтика. Обављајући тај задатак, превезао је преко 20 000 људи.

На своје последње путовање је кренуо 4. маја 1945. Зауставивши се да прекрца посаду са старог бојног брода Schlesien који је налетео на мину пет миља од Свинемундеа, Orion је нападнут од стране совјетских ловаца бомбардера. Иако су артиљерци успели да оборе једног од њих, брод је претрпео два директна поготка бомбама, који су брод тешко оштетили и изазвали пожар. Командант брода је успео да насуче брод на обалу, услед великог пожара који се брзо проширио по броду, могао је само да изда последњу команду, команду за напуштање брода. Између бомбардовања и пожара, живот је изгубило преко 150 људи, међу њима и сам командант брода кбб Асмус.  Олупина брода је исечена у старо гвожђе 1952. године.

TT карактеристике
Депласман 7 021 т
Дужина 148 м
Ширина 18,6 м
Газ
Погон парне турбине Blohm & Voss 6200 КС
Брзина 14,5 чв
Даљина пловљења 35 000 наутичких миља брзином од 10 чв
Аутономија
Посада 376 чланова
Наоружање 6 х 150 мм
1 х 75 мм
2 х 37 мм
4 х 20 мм
6 двоцевних ТА калибра 533 мм
228 мина
Аеро компонента 1 x Arado Ar-196 A-1  (касније замењен авионом Nakajima E8-N1)

Лака крстарица Königsberg

Након бројних посета иностраним лукама тридесетих година прошлог века, лака крстарица Königsberg је узела учешће у патролама дуж шпанске обале у времену од новембра 1936. до јануара 1937. године. Како није била подесна за гусарење, коришћена је као и остали бродови из класе, у школске сврхе. Повремено је извршавала задатке постављања минских препрека (операција Westwall).

У оквиру Групе 3 учествује у операцији „Weserübung“, са задатком транспорта трупа из Вилхелмсхафена за Берген.

Пловила је у групи са лаком крстарицом „Koln“, школским бродом за обуку артиљераца Bremse и торпедним чамцима Wolf и Leopard. Прва два брода из групе (Konigsberg и Bremse) погођени су обалском артиљеријом и морали су да остану у луци Берген, док су остали бродови кренули назад за Немачку. Следећег дана, 15 авиона Blackburn Skua из састава 800. и 803. морнаричке ескадриле бомбардовали су бродове на везу у луци Берген. Том приликом је лака крстарица Königsberg задобила три директна поготка, те се убрзо преврнула и потонула.

Олупина је извађена из мора 17. јула 1942. године, и након завршеног исправљања 1943. године јпостала је привезиште за подморнице. Олупина се наново преврнула 22. септембра 1944. године.

Тактичко технички подаци 
тип лака крстарица
класа К
припадност Немачка
депласман 6650 т
димензије
– дужина 174 м
– ширина 15,3 м
– максимални газ 6,28 м
наоружање 9 × 150 мм,
6 × 88 мм Флак 18,
8 × 37 мм Флак 18,
8 x 20 мм,
4 троцевна торпедна апарата 533 мм
погонска група 2 парне турбине + 2 дизел мотора МАН снаге 69 800 КС
брзина 32 чв
даљина пловљења 7 300 М брзином 17 чв
укрцани авиони 2 авиона Арадо Ар 196
посада 610 чланова