Операције у Украјини (од 10. јула до 16. октобра 1941)

a) Операције западно од Дњепрa

Немачка група армија „Југ“ успела је до 10. јула да потисне совјетске снаге у западној Украјини и Молдавији и да избије пред линију Сарни – Новоград Волински – Житомир – Бердичев – Проскуров – Каменец Подољск – р. Дњестар – Сороки – Леово – р. Прут – р. Дунав до ушћа.

На овој линији снаге Југозападног правца су припремиле нову одбрану у следећем распореду:

  • Југозападни фронт (5, 6, 26. и 12. армија и кијевски утврђени рејон), јачине 44 врло слабе дивизије, бранио је положаје Сарни – Каменец Подољск (искључно), са задатком да задржи немачко наступање ка Коростењу, Кијеву и Уману. За ваздушну подршку је имао око 250 исправних авиона;
  • Јужни фронт (18. и 9. армија и Приморска група), јачине 20 дивизија, бранио је положаје од Каменец Подољска до ушћа Дунава, са задатком да задржи немачко наступање ка Балти и Одеси. За ваздушну подршку је имао 649 авиона, већином застарелог типа.

Немци су рачунали да ће лако савладати совјетску одбрану и из покрета заузети Кијев и читаву западну Украјину. Сходно томе они су и распоредили своје снаге:

  • Главне снаге (6. армија, 1. оклопна група и 17. армија), јачине 38 дивизија, од којих 5 оклопних и 5 моторизованих, са задатком да ударом у бокове и позадину ликвидирају снаге Југозападног фронта на правцу Кијева и заузму град. Подржавало их је 700 авиона 4. ваздухопловне флоте.
  • Помоћне снаге (немачка 11, румунска 3. и 4. армија и мађарски 8. корпус), јачине 24 дивизије и 15 бригада, са задатком да обухвате Јужни фронт с југа. За ваздушну подршку су имале 450 румунских авиона.

Пошто су обезбедили потребну надмоћност, нарочито на правцима главног удара, Немци су 10. јула наставили јаке нападе на читавом фронту. Већ следећег дана направили су брешу, ширине 60 км, између совјетске 5. армије и снага које су браниле кијевски правац. Искористивши ову брешу, предњи делови 1. оклопне групе, следећег дана достигли су у гоњењу р. Ирпењ, удаљену 15 – 20 км од Кијева. Развиле с.у се огорчене и упорне борбе са обе стране. Команда Југозападног правца наредила је да се појача кијевски утврђени рејон и да се повуку снаге с линије Бердичев – Могиљев Подољски. Противудари совјетске 5. армије, од 10. до 14. јула, из рејона Коростења у правцу Новограда Волинског и Житомира, у бок главних снага групе армија „Југ“, принудили су немачко командовање да већи део 6. армије поврне у правцу Коростења, чиме је ослабљена ударна моћ немачких главних снага у правцу Кијева. Западно од Кијева развиле су се огорчене борбе. Сви покушаји Немаца да потисну 26. армију и добровољце и овладају градом, остали су без успеха.

У немогућности да овлада Кијевом, немачко командовање је одлучило да у другој половини јула пренесе тежиште операција с кијевског на умански правац, да би се окружиле совјетске снаге у ширем рејону Умана. У вези с тим, дати су следећи задаци армијама:

  • 6. армија главним снагама да изврши напади ка Коростењу, а помоћним да буде у одбрани према Кијеву;
  • 1. оклопна група, с делом 6. армије, да наступа правцем Бердичев – Бела Црква – Нова Украјинка и совјетске снаге код Умана обухвати са севера и истока;
  • 17. армија да наступа правцем Виница – Уман ради везивања совјетских снага код Умана;
  • 11. армија, румунска 3. армија и мађарски 8. корпус да наступају главним снагама правцем Сороки – Балта – Првомајск и совјетске снаге код Умана обухвате с југа;
  • Румунска 4. армија да наступа ка Дњестру и штити десни бок групе армије „Југ“.

Извршавајући ово наређење, немачка 1. оклопна група продрла је 16. јула у рејон Бердичев – Казатин и продужила наступање ка југоистоку, чиме је угрожавала бок и позадину 6, 12. и 18. армије. Немачка 17. армија пробила је 17. јула совјетске положаје код Летичева и продором ка Жмеринки угрозила леви бок 12. армије. У исто време извршиле су јак напад немачко-румунске снаге код Могиљева Подољског, а већ следећег дана отпочеле су форсирање р. Дњестра на споју совјетске 18. и 9. армије. Јужније, немачко-румунске снаге су 16. јула заузеле Кишињев.

Настављајући експлоатацију успеха, немачке оклопне снаге избиле су 17. јула код Беле Цркве, у непоседнут међупростор између совјетске 26. армије и десног крила 6. армије, одакле су могле да продру ка југоистоку и угрозе позадину совјетских снага у западној Украјини. Због ове опасности, совјетска Врховна команда је 18. јула одобрила повлачење 6, 12, 18. и 9. армије на линију Бела Црква – Гаисин – Каменка – р. Дњестар. Ради затварања оног непоседнутог међупростора наређено је да два корпуса 26. армије изврше противудар на немачку 1. оклопну групу. Противудар је отпочео 20. јула и привремено је успорио наступање немачког 3. и 14. оклопног корпуса. На десном крилу 1. оклопне групе, 48. оклопни корпус је успео да се 21. јула пробије у рејон Умана, те се тако приближио железничкој станици Христиновка где се налазило више од 1 000 рањеника, као и складишта муниције и горива. Због тога је совјетски 2. оклопни корпус из састава 9. армије брзо пребачен у тај рејон, одакле је извршио противудар према северу и тако привремено задржао продор немачког 48. оклопног корпуса.

У то време совјетска 18. армија задржала је немачко-румунско наступање и својим противнападима у правцу Жмеринке и Могиљева Подољског није дозвољавала да јој се угрозе бокови, а 9. армија водила је успешне борбе са надмоћним немачко-румунским снагама које су тежиле да избију на р. Дњестар. Према наређењу команде Јужног фронта, 9. и Приморска армија одступиле су 21. јула на источну обалу р. Дњестра, где су прешле у одбрану и успешно одбиле све покушаје немачко -румунских снага да форсирају ову реку.

Од 22. до 23. јула развиле су се огорчене борбе у рејону Коростења и према Кијеву, где су 5. армија и јединице кијевског утврђеног рејона, појачане добровољцима из Кијева, успешном одбраном везале за себе око 7 немачких дивизија. Немци су потисли 5. армију на линију Коростењ – Кијев, док су на десном крилу 26. армије, јужно од Кијева, успели да се пробију ка р. Дњепру, али је њихов даљи продор био овде коначно заустављен.

Немачка 1. оклопна група успела је да прошири пробој и да избије у рејон Погребишенски – Тетијев – Жашков, чиме је са севера још више угрозила позадину совјетске 6. и 12. армије.

Истовремено, после форсирања р. Дњестра код Могиљева Подољског, два корпуса немачке 11. армије продужила су наступање у правцу Балте и дубоко се уклинила на споју 18. и 9. армије. Овакво дејство немачких снага јасно је изражавало намеру да се изврши окружење совјетских снага (6. и 12. армије), у рејону Умана.

По наређењу совјетске Врховне команде од 25. јула, 6. и 12. армија потчињене су Јужном фронту.

Немачка 1. оклопна група наставила је 26. јула надирање из рејона Беле Цркве ка југоистоку. Истог дана су 11. армија и румунска 4. армија форсирале р. Дњестар на споју 9. и Приморске армије, између Каменке и Тираспола, и продужиле наступање у правцу истока.

Команда Јужног фронта је 28. јула предложила команди Југозападног правца да се угрожена 6. и 12. армија одмах повуку у резерву, а задржавајуће борбе с немачким снагама да продуже 18. и 9. армија. Совјетска Врховна команда је, међутим, 28. јула наредила да се само десно крило Јужног фронта повуче на линију Шпола – Терновка – Балта – Рибница. Пошто су ову линију већ биле делимично заузеле немачке и румунске једиинице, то 6. и 12. армија нису могле на њој да организују нову одбрану, па су биле приморане на даље повлачење ка истоку.

Извлачење 6. и 12. армије обезбеђивали су 2. оклопни корпус, који се пожртвовано и упорно бранио северно од Умана, и јединице 18. армије, које су пружале огорчен отпор на линији Гаисин –  Ободовка. Међутим, због врло јаког немачког притиска, они су били присиљени да се 29. јула повуку: 2. оклопни корпус ка Уману а 18. армија јужно од њега. Сада су 6. и 12. армија биле обухваћене са оба бока. Због тога су добиле задатак да се повуку на р. Сињуху. Овај задатак, међутим, није могао бити извршен, јер су 30. јула дивизије немачке 1. оклопне групе избиле у рејон Новоархангелска, а 17. армија заузела Голованевск. На тај начин, 6. и 12. армија и 2. оклопни корпус нашли су се у врло тешкој ситуацији, јер је њихово повлачење морало да се изврши у релативно уској зони, која је могла бити пресечена у врло кратком року. После безуспешног покушаја да поврати Голованевск, 18. армија била је принуђена због угрожености деснога бока, да одступи ка југоистоку.

У наступању преко Нове Украјинке, немачки 14. оклопни корпус је избио 2. августа у рејон Првомајска, где се спојио са деловима 17. армије. Тако се већи део 6. и 12. армије нашао у окружењу, док су мањи део и сви позадински делови успели до 4. августа да се правовремено повуку. Ноћу 5. августа, ова група је покушала пробој из окружења, али без успеха: само су се неки делови пробили; остале снаге водиле су борбу у окружењу до 7. августа, а поједине мање групе пружале су отпор и везивале немачке снаге све до 13. августа. Према совјетским подацима, губици 6. и 12. армије су били осетни; поред осталих заробљена су оба команданта армија.

Окружењем и разбијањем 6. и 12. армије створен је широк непоседнут међупростор измеду Југозападног и Јужног фронта. Немачка 1. оклопна група је тежила да га искористи за обухват Јужног фронта са истока, док је продор немачко-румунских снага северно од Тираспола запретио обухватом и с југа. Јужни фронт је имао само 14 ослабљених и исцрпљених дивизија, док су Немци и Румуни ангажовали против њега 29 дивизија и 10 бригада. Због оваквог неповољног стања Јужног фронта, совјетска Врховна команда је 5. августа донела одлуку да се он до 10. августа повуче на нову линију одбране Криви Рог – Херсон. Самостална Приморска армија, која је по наређењу Врховне команде изашла из састава Јужног фронта и била њој непосредно потчињена, добила је задатак да брани Одесу до последњих могућности. Она је ноћу 8/9. августа одступала на линију Березовка – Разделно – Кучурганско језеро, где је прешла у одбрану.

У духу директиве Врховне команде од 3. августа, снаге Југозападног правца су појачане новим дивизијама из резерве. Југозападни фронт је добио 10 дивизија, а Јужни фронт 12 дивизија (9 пешадијских и 3 коњичке); 2 дивизије су остале у резерви команде Југозападиног правца. Те дивизије нису биле спремне за борбу, јер нису биле довољно опремљене и наоружане. Дивизије додељене Југозападном фронту већином су биле распоређене на р. Дњепру од Кијева до Переволочна; оне су с јединицама које су пристигле из унутрашњости војних округа образовале 37, 26. и 38. армију. Од дивизија додељених Јужном фронту формирана је Резервна армија и распоређена у рејону Дњепропетровска за помоћ снагама које су одступале према Дњепру.

Совјетска 18. и 9. армија водиле су врло тешке борбе, јер су Немци, од 8. до 10. августа, појачавали притисак да их омету и спрече у повлачењу преко доњег тока Јужног Буга.

Совјетска Врховна команда је 12. августа одобрила да се 18. и 9. армија повуку на линију Криви Рог – р. Ингулец, с тим да део фронта северно од Кривог Рога брани новоформирана армија генерала Чибисова (Резервна армија). Уз велико залагање, нарочито инжињеријских јединица, 9. армија је успела да се помоћу сплавова, бродова, моторних чамаца и преко импровизованог моста, пребаци на источну обалу Јужног Буга.

Пошто је претила опасност да Немци, у брзом надирању, продру на обалу Црног мора и тако их обухвате с истока, совјетске армије су наставиле повлачење према истоку. Очекујући да Немци још више појачају нападе на овом правцу, совјетска команда је наредила 2. коњичком корпусу, 18. и 9. армији да се 17/18. августа повуку на источну обалу р. Дњепра. Међутим, Немци су изненада ослабили притисак на николајевском правцу и појачали нападе ка Кременчугу и Дњепропетровску, где се прикупљала новоформирана Резервна армија. Ово скретање јаких делова 1. оклопне групе умногоме је олакшало организовано одступање совјетске 18. и 9. армије на р. Дњепар.

Сем тога, неке дивизије из састава Резервне армије извршиле су противнапад ка западу и тиме олакшале повлачење 9. армије ка Николајеву.

Немци су одлучили да отклоне опасност која им је запретила од Резервне армије и да избију на Дњепар. У том циљу они су ангажовали 3. оклопни корпус н правцу Дњепропетровска а 14. оклопни корпус у правцу Запорожја. Дивизије совјетске Резервне армије нису могле одолети јачим немачким снагама, па су се зато 16. августа повукле ка Дњепропетровску и Запорожју, где су на мостобранима продужиле борбена дејства до краја августа.

У то време почело је пребацивање 18. и 9. армије и 2. коњичког корпуса, преко набујалог Дњепра, на сектору од Никопоља до Херсона. Помоћу чамаца, сплавова и других приручних средстава, од 18. до 22. августа њихове главне снаге пребачене су на источну обалу, која је већ раније била припремљена за одбрану. Совјетска Врховна команда је 19. августа наредила Југозападном и Јужном фронту да упорно бране Дњепар од Лојева до ушћа и мостобране код Кијева, Кременчуга, Дњепропетровска, Берислава, Херсона и др.

Пошто се совјетска 5. армија до 24. августа повукла из области Припјатских мочвара, немачка 6. армија изтбила је на р. Дњепар северно од Кијева.

Међутим, снаге Јужног фронта нису биле у стању да задрже мостобране код Берислава и Херсона. После врло жестоких борби код Дњепропетровска, које су трајале до 25. августа, јединице Резервне армије напустиле су и овај мостобран. Немци су после тога прешли Дњепар и образовали мостобран на његовој левој обали, где су задржани упорном и организованом одбраном 6. армије.

Избијањем немачке групе армија ,,Југ“ на десну обалу Дњепра озбиљно су угрожене совјетске снаге у Украјини. Немци су били у могућности да с мостобрана код Дњепропетровска изврше дубок продор и обухвате главне снаге Југозападног фронта ударом с југа, а истовремено одсеку и набаце к мору снаге Јужног фронта. Међутим, дејства немачке 2. армије и 2. оклопне групе од Гомеља и Стародлуба на југ убрзо су постала још већа опасност за совјетску одбрану на р. Дњепру.

б) Кијевска битка

У току јула настала су размимоилажења између Хитлера, с једне, и фелдмаршала Браухича и његовог начелника штаба, генерала Халдера, с друге стране, у погледу даљег вођења операција. Хитлер се директно мешао у оперативно и тактичко руковођење јер није био задовољан постигнутим успесима. Он је указивао на многе недостатке, нарочито у погледу употребе оклопних јединица, које су исувише истуране, услед чега су биле усамљене. Стога је наредио да се измени начин употребе оклопних јединица, тј. да се дубоки оперативни продори и окружења убудуће врше уз тешње садејство пешадијских снага. По мишљењу Хитлера, у даљим операцијама требало је првенствено постићи успехе на крилима стратегијског фронта, тј. на југу што пре заузети Украјину, Донецки базен и Кавказ, а на северу заузети Лењинград и спојити се с Финцима; ради остварења ове замисли требало је групу армија „Центар“ задржати код Смоленска и њеним оклопним снагама ојачати групе армија „Југ“ и „Север“; пошто се изборе успеси на крилима фронта – тек онда предузети офанзиву на Москву. Команда копнених снага није се сложила с овом Хитлеровом концепцијом, јер је сматрала да је главни стратегијски циљ: тући снаге Црвене армије на московском правцу, а скретањем оклопних јединица на југ или север изгубило би се драгоцено време. Она је претпостављала да ће Црвена армија морати да прими одлучујућу битку западно од Москве, јер је овај град најважнији политички, економски и саобраћајни центар СССР-а. Због тога је и предлагала да се, после краћег одмора, безусловно настави офанзива на Москву, пре но што Црвена армија привуче нове снаге и изгради солиднији одбрамбени систем западно од Москве. У вези с тим Оперативно одељење Врховне команде оружаних снага доставило је 10. августа Хитлеру писмени меморандум у коме је био изложен план за напад на Москву. После овог меморандума, а на основу личних утисака које је стекао обилазећи штабове група армија, Хитлер је 12. августа издао допуну директиве бр. 34, којом је наређено: да група армија „Центар“ ликвидира совјетске избочине на својим крилима и да предузме офанзиву ка Москви по паду Лењинграда; да група армија „Север“ продужи офанзиву и заузме Лењинград; да група армија „Југ“ пређе р. Дњепар и заузме Крим и Донецки базен.

Три дана касније (15. августа) Хитлер је наредио да се групи армија „Север“ упути један оклопни корпус из 3. оклопне групе (која је била у саставу групе армија „Центар“) и да се обуставе напади на московском правцу. Поводом ове нове одлуке, команда копнене војске је 18. августа, у једној представци Хитлеру, изнела мишљење да група армија „Центар“ треба да настави офанзиву ка Москви ради уништења совјетских снага и заузимања главног града СССР-а. Сем тога, она је сматрала да групе армија „Југ“ и „Север“ не треба ојачавати, јер су оне имале довољно снага за настављање офанзиве.

Хитлер није усвојио овај предлог команде копнене војске па је 20. августа наредио да се настави офанзива само на јужном и северном правцу. На основу овог наређења, команда копнене војске је 21. августа издала директиву: пре доласка зиме треба на југу заузети Крим и Донецки базен, а на северу окружити Лењинград и извршити спајање с Финцима.

У духу поменуте директиве одлучено је да се разбију и униште снаге совјетског Југозападног фронта. За ово су: биле предвиђене следеће снаге:

  • 2. армија и 2. оклопна група (око 25 давизија, од којих 4 оклопне и 2 моторизоване) на левом крилу, са задатком да избију на линију Новгород Северски – Лојев, а потом форсирају р. Десну и продуже наступање према југу, обухватајући десно крило Југозападног фронта; при даљем дејству да се споје с 1. оклопном групом која ое продирати с југа;
  • 6. армија, у центру, на фронту од Лојева до Черкасија, са задатком да, пошто крилне групе изврше опкољавање снага Југозападног фронта, пређе у напад и заузме Кијев;
  • 17. армија и 1. оклопна група, на десном крилу, са задатком да форсирају р. Дњепар од Черкасија до Кременчуга, а потом усмере главни удар од Кременчуга на север, ка Лохвици, у позадину Југозападног фронта; при даљем дејству да се споје с 2. оклопном групом, која ће продирати са севера.

За ваздушну подршку обезбеђено је око 500 авиона 4. ваздухопловне флоте.

Совјетска Врховна команда је одлучила да се брани Кијев и упорно држе положаји на Дњепру свим расположивим снагама Југозападног фронта. На основу ове одлуке извршено је следеће груписање снага Југозападног фронта на источној обали Дњепра:

  • 5. армија на северном крилу, да упорно брани положаје северно од Кијева;
  • 37. армија на кијевском мостобрану за одбрану Кијева;
  • 26. армија да упорно брани положаје јужно од Кијева;
  • 38. армија на јужном крилу, да упомо брани мостобран код Кременчуга.

После битке за Смоленск, немачка 2. оклопна група и 2. армија су предузеле наступање на југ и већ 8. августа извршиле снажан напад на положаје Централног фронта. Пошто су савладале отпор совјетских снага и потиснуле их у јужном и југоисточном правцу, наставиле су напредовање.

Совјетска Врховна команда је претпостављала да Немци намеравају да једном јаком оклопном групом отпочну операције преко Брјанска, Орела и Туле на Москву, у циљу обиласка снага Западног и Резервног фронта. Стога је 16. августа донела одлуку да формира Брјански фронт, за затварање и заштиту правца који преко Брјанска води ка Москви.

Међутим, 2. оклопна група, пошто се обезбедила на левом крилу, продужила је напад ка југу. Већ 16. августа су њени предњи делови избили у рејон Стародуба. У то време се 2. армија, која је нападала десно од 2. оклопне групе, приближила Гомељу.

Све снаге Југозападног фронта биле су ангажоване у борби према немачкој групи армија „Југ“. Резерве су истрошене још раније тако да Југозападни фронт, без прилива нових снага, није био у могућности да организује чврсту одбрану на северном крилу (на р. Десни), одакле је претила највећа опасност. Због тога је од делова 37. и 26. армије формирана 40. армија, боја се развила на р. Десни северно од Конотопа.

Немачка 2. оклопна група је брзо и лако напредовала. Пошто је заузела Унечу и пресекла железничку пругу Гомељ – Брјанск, она је 21. августа заузела Новгород Северски и приближила се р. Десни. Покушај 13. и 50. армије Брјанског фронта да, противударима у бокове, спрече даље напредовање ових немачких снага дао је само делимичне резултате, јер су Немци појачали леви бок и наставили напредовање ка р. Десни, чиме су озбиљно угрозили положаје совјетске 13. армије. Совјетско командовање брзо је реаговало и на р. Десну упутило две дивизије да задрже надирање немачких снага и омогуће концентрацију оних дивизија које су додељене новоформираној 3. армији (у саставу Брјанског фронта).

Већ 23. августа било је јасно да немачка 2. оклопна група и 2. армија наступају у позадину Југозападног фронта. Да би објединила дејство снага које су нападале на бокове 2. оклопне групе и 2. армије, совјетска Врховна команда је 25. августа расформирала Централни фронт а његове армије доделила Брјанском фронту, појачавши га новим јединицама, тенковима и авионима.

Совјетска 21. армија је била принуђена да се повуче ка југу на нове положаје, јужно од Гомеља, а 13. армија према југоистоку и истоку, услед чега је између њих створен празан, небрањен простор ширине 30 – 40 км. Совјетска Врховна команда је тамо упутила 40. армију из рејона Конотопа, али она није могла да затвори брешу.

До 25. августа немачка 2. оклопна група избила је на р. Десну, а немачка 2. армија јужно од Гомеља. Потом је 2. оклопна група прешла р. Десну; главни удар је извршио 24. оклопни корпус у правцу Конотопа, у позадину Југозападног фронта.

Пошто се с истока обезбедиила 47. оклопним корпусом, 2. оклопна група је образовала мостобран у рејону Шостке, а затим продужила надирање ка југу. Сви противудари совјетске 13. армије у бок 47. оклопног корпуса остали су безуспешни. Почетком септембра оклопна група је сломила жилав отпор 40. армије и натерала је на повлачење ка југоистоку. Тиме је био угрожен десни бок совјетске 21. армије. Истовремено је немачка 2. армија избила код Чернигова и тако угрозила леви бок 21. армије. Пошто је изгубила везу са суседима, а да би избегла окружење, совјетска 21. армија се почетком септембра повлачила на југ, ка р. Десни.

Да би спречили продор немачких армија на југ и олакшали ситуацију Југозападног фронта, делови Брјанског фронта, после припрема и пристиглих појачања, извршили су крајем августа неколико противудара на 2. оклопну групу. Совјетске јединице су продрле на појединим местима 10 – 12 км, али нису успеле да ослабе притисак оклопне групе на армије Југозападног фронта.

Ситуација на десном крилу Југозападиног фронта била је врло тешка. Многе бреше и непоседнути делови положаја били су погодни простори за продор немачких јединица. Искористивши то, немачка 6. армија је 22. августа форсирала р. Дњепар северно од Кијева и предњим деловима заузела Остер, а почетком септембра избила је на р. Десну и образовала мостобран на левој обали. Немци су вршили јак притисак на северно крило Југозападног фронта. Према одобрењу Врховне команде од 9. септембра, 5. армија и деснокрилне дивизије 37. армије повукле су се на р. Десну, у циљу заштите десног крила Југозападног фронта. Међутим, немачка 2. армија нападајући према Нежину, потисла је 5. армију са р. Десне и принудила је да даље одступа на југоисток.

Команда Југозападног правца хитно је затражила појачања од Врховне команде ради затварања насталог отвора између 40. и 21. армије, а када их није добила, предложила је да своје армије повуче на р. Псјол. Врховни командант је категорички одбио овај захтев и наредио 11. септембра да се Кијев одржи по сваку цену, а да се на десно крило пребаце све расположиве снаге које ће у садејству са Брјанским фронтом разбити немачку 2. оклопну групу.

Не наишавши на организован отпор 40, 21. и 5. армије, немачка 2. оклопна група и 2. армија заузеле су Глухов, Конотоп, Бахмач и Нежин. У даљем надирању, 24. оклопни корпус заузео је 11. септембра места Прилуки и Ромни. Четири дана касније лева колона је продрла у Лохвицу и тиме угрозила дубоку позадину Југозападног фронта.

На левом крилу Југозападног фронта, југоисточно од Кременчуга, након врло жестоких борби, немачка 17. армија је делом снага прешла Дњепар и до 9. септембра образовала мостобран код Кременчуга. Са овог мостобрана су 48. и 14. оклопни корпус из 1. оклопне групе напали 12. септембра совјетску 38. армију, која је бранила фронт од 200 км. Врло брзо савладавши совјетски отпор, немачке јединице су несметано продужиле наступање ка северу, у сусрет снагама 2. оклопне групе, ради окружења читавог Југозападног фронта. За 1. оклопном групом, из рејона Кременчуга, наступала је немачка 17. армија слабијим снагама ка Кијеву, а главним ка Полтави. Совјетска 38. армија није се могла супротставити знатно наммоћнијим немачким снагама; стога, одвојивши се од свог десног суседа (26. армије), повукла се ка доњем току р. Псјола, штитећи са запада Полтаву. Предњи делови 1. оклопне групе несметано су напредовали и 14. септембра заузели Лубни на путу за Лохвицу, чиме је и с југа извршен дубок продор у позадину Југозападног фронта.

На тај начин пре потпуног окружења, које је могло бити извршено сваког часа, остао је пролаз између Лохвице и Лубнија, ширине 30 – 40 км. Немачке снаге у позадини Југозападног фронта још су биле слабе, јер су то били предњи делови 1. и 2. оклопне групе. Према томе, било је чак и сада могуће пробити се према истоку. Међутим, совјетска Врховна команда, сматрајући да су извештаји о опасној ситуацији претерани, 14. септембра је поново наредила да се брани Кијев.

Извршавајући ово наређење, команда Југозападног правца је покушала да организује одбрану и да активним дејствима 40. армије, 2. и 5. коњичког корпуса и 38. армије, који су се налазили ван окружења, разбије оклопне јединице 1. и 2. оклопне групе и спречи њихово избијање на р. Псјол. Међутим, предњи делови 1. и 2. оклопне групе спојили су се 16. септембра између Лохвице и Лубнија и пресекли преостале комуникације. Главне снаге Југозападног фронта (21, 5, 37. и 26. армија) биле су тиме потпуно окружене. Њихов положај је био врло тежак, нарочито 37. армије, која је код Кијева држала мостобран ширине 25 км. Пошто Врховна команда није дала наређење за повлачење, то је команда Југозападног правца самоиницијативно наредила да се Кијев напусти и да се снаге Југозападног фронта пробију из окружења до р. Псјол пре него што немачке оклопне снаге организују чвршћу одбрану на тој реци. Наређење је предато команди Југозападног фронта 16. септембра. Међутим, командант се колебао и није одмах извршио ово наређење, јер је оно противречило наређењу Врховног команданта од 11. септембра. Зато је затражио мишљење Врховне команде. Она га је 17. септембра известила да се слаже с напуштањем Кијева, а у погледу повлачења на р. Псјол није ништа поменуто. Командант Југозападног фронта наредио је ноћу 17. септембра свим армијама да се пробију из окружења.

Армије су ово наређење примиле и приступиле његовом извршењу. Једино 37. армија – која није примила наређење за повлачење јер је веза с њом била прекинута – продужила је одбрану Кијева до 19. септембра, када је немачка 6. армија ушла у град. До 20. септембра Немци су расекли 37. и 26. армију на три дела и приступили појединачном уништавању. За то време су се јединице 5. и 21. армије извлачиле по групама и одредима од неколико десетина до неколико хиљада људи, под руководством сналажљивијих и смелијих команданата. У окружењу су погинули командант Југозападног фронта генерал Кирпонос и многи генерали и виши официри. Огорчене борбе у окружењу трајале су до 26. септембра, када су Немци објавили да је битка завршена и да је заробљен велик број совјетских војника.

Крајем септембра команда Југозападног правца је расформирана а за команданта Југозападног фронта – поново формираног од јединица које су се пробиле из обруча и оних које су правовремено одступале или су пристигле из позадине – постављен је маршал Тимошенко. Обновљени Југозападни фронт, у чијем су саставу биле 40, 21, 38. и 6. армија, крајем септембра је организовао одбрану на линији Ворожба – Лебедин – Гађач –  Шишаки – Красноград – Новомосковск са задатком да спречи продор Немаца ка Харкову и у Донбас.

У почетку септембра, када су немачка 17. армија и 1. оклопна група отпочеле напад на положаје левог крила Југозападног фронта, немачка 11. армија и делови 1. оклопне групе нападали су на положаје Јужног фронта. Делови 1. оклопне групе наставили су нападе са раније образованог мостобрана код Дњепропетровска, али су брзо заустављени жилавом и добро организованом одбраном совјетске 6. армије. Ујутро 9. септембра Немци су обновили напад главним снагама 11. армије с мостобрана код Каховке. Совјетска 9. армија водила је три дана упорне борбе, па се 12. септембра, заједно са 18. армијом повукла на исток и задржала на линији Запорожје – Молочно језеро. Делови немачке 11. армије стигли су до Перекопске превлаке, али нису могли да се пробију на Крим због врло одлучне и успешне одбране 51. армије.

Тако су Немци постигли значајне успехе у Украјини. Група армија „Југ“ продирла је дубоко на совјетску територију и у опкољавајућим операцијама (уманској и кијевској) успела да уништи и разбије знатне совјетске снаге и заузме већи део Украјине.

Совјетске армије су изгубиле пространу територију и претрпеле велике губитке у људству и материјалу, нарочито у авионима и тенковима, чиме је њихова борбена и маневарска способност била знатно умањена.

Ови успеси су постигнути првенствено због тога што је немачка Врховна команда наредила пребацивање 2. оклопне групе и 2. армије с московског на украјински правац. Премештање тежишта операција на тај правац било је у супротности с основном замисли немачког ратног плана. Немци су због тога изгубили драгоцено време, тако да нису могли наставити офанзиву на најважнијем правцу – московском. Услови за продужење операција ка Москви из дана у дан су се погоршавали, јер су немачке снаге све више слабиле услед губитака у људству и материјалу.

Међутим, немачким успесима помогле су и грешке совјетских команданата: одбрамбени поредак Црвене армије није одговарао потребама савремених операција; он није имао довољну дубину, што је отежавало извођење противудара ради одсецања немачких оклопних клинова; совјетски командни кадар није имао искуства у извођењу савремених операција, нарочито у организацији активне одбране правовременог одступања, пробоја из окружења и садејства; итд. Основни разлог неуспеха је, свакако, у томе што је совјетска Врховна команда пренебрегла реалне опасности од окружења, преценила могућности Југозападног фронта, оставивши га без резерви и није дозволила правовремено повлачење угрожених снага на нове положаје.

в) Операције код Одесе

За време извођења одбрамбених операција у Украјини и повлачења Јужног фронта ка р. Дњепру, совјетска Врховна команда је наредила команданту Југозападног правца да се Одеса брани до последњих могућности, јер је она била врло важна база за Црноморску флоту и авијацију, као и трговачка лука преко које је вршен транспорт робе из јужног дела Украјине и погодан мостобран за угрожавање десног бока немачких и румунских снага у Украјини. Овај задатак је поверен самосталној Приморској армији (која је 11. августа бранила положаје на линији Булдинка – Свердлово – Чеботаревка – Алестарово –  Кагарљик – Бељајевка – Дњестарски лиман), делу Црноморске флоте и неким посадним јединицама (укупно: четири и по пешадијске и две коњичке давизије, неколико обалских батерија и самостални понтонирски батаљон). За одлбрану је ангажовано још 20 000 комуниста и око 73 000 комсомолаца. Остало становништво Одесе узело је уоешћа у изградњи положаја и многобројних барикада.

Још док су вођене борбе далеко од Одесе биле су предузете мере за њену одбрану. Међутим, тек кад је запретила непосредна опасност – настављени су интензивни радови, у којима је свакодневно учествовало 10 – 12 хиљада становника града. Тако су пре и у току операција изграђени: предињи положај на 20 – 25 км од града, главни положај на 10 – 14 км од ивице града и положај за непосредну одбрану на 6 – 10 км од града; у самом граду такође су изграђени одбрамбени положаји. Положаји су били подељени на три сектора: источни, западни и јужни.

Операције код Одесе

Румунска 4. армија добила је задатак да што пре заузме Одесу. Она је имала 10 дивизија (од тога једну оклопну) и 3 коњичке бригаде, а предвиђено је да помогну и делови немачке 72. дивизије, подржавани са 100 румунских и немачких авиона.

Верујући да ће без нарочитих припрема, лаико и из покрета заузети Одесу, Румуни су од 10. до 13. августа предузели нападе на читавом фронту Приморске армије. Међутим, сви њихови напади били су одбијени; само су на десном крилу Приморске армије постигли успех и потиснули совјетске једиинице до линије Булдинка – Свердлово – Чеботаревка.

Пошто су ојачали своје снаге и извршили извесне припреме, Румуни су 18. августа предузели напад, с тежиштем према крилним секторима одибране. После врло жестоких и тешких борби успели су на источном сектору да продру у совјетске положаје у дубину до 700 м. Две дивизије, подржане са око 60 тенкова, извршиле су јак напад на западни. сектор дуж железничке пруге, али су брзо биле заустављене. На јужном сектору, у рејому Кагарљика, пешадија је уз подршку око 70 тенкова, успела да се уклини у дубину од око 2 км.

Совјетске јединице су низом противудара зауставиле румунске нападе. Значајну улогу у одбрани имала су два пука морнаричке пешадије. Садејствујући снагама Приморске армије, они су, уз подршку обалске артиљерије, успели да спрече продор Румуна у Одесу са североистока. Морнари су енергичним противнападима, између 15. и 17. августа, истерали румунске јединице из села Булдинке, а неке њихове делове окружили и уништили. Касније је у одбрани Одесе било ангажовано око 8 000 морнара, који су се борили као пешаци. У борбама на прилазима Одеси копненим снагама је врло успешно садејствовала обалска и бродска артиљерија.

Пошто је одвајање Приморске армије од главних снага Југозападног правца изазвало тешкоће у командовању, као и у организацији садејства с фронтом, то је, по наређењу Врховне  команде, 19. августа образован Одески одбрамбени рејон, који је потчињен Војном савету Црноморске флоте. Црноморска флота је добила задатак да подржи дејства копнених снага. Истовремено је имала да обезбеди превоз појачања, оружја и других потреба у Одесу, као и евакуацију рањених, једног дела становништва и материјалних добара.

После јаке артиљеријске и минобацачке припреме, румунске снаге су у зору 19. августа наставиле напад на читавом фронту. Развиле су се врло жестоке борбе на сва три сектора одбране. Под притиском јачих румунских снага, совјетске јединице су се до 25. августа повукле на нове положаје, али су и румунске јединице, због знатних губитака, биле принуђене да се зауставе.

Незадовољан дотадашњим током борби, маршал Антонеску је обишао фронт и наредио да се Одеса што пре заузме, јер је био угрожен углед румунске војске, чије су снаге тада биле потребне за друге делове источног фронта.

Тек пошто је појачала и прегруписала своје снаге, румунска 4. армија је 12. септембра, уз јаку артиљеријску подршку, наставила напад. Јединице совјетског јужног сектора биле су принуђене да се повуку на главну одбрамбену линију. На осталим деловима фронта и поред увођења резерви и врло жестоких даноноћних јуриша од 16. до 21. септембра, Румуни нису постигли одлучујући успех. Извршавајући наређење Антонескуа, они су журили да што пре заузму Одесу, не водећи рачуна о великим губицима које су свакодневно трпели. И губици совјетских јединица били су знатни: 40%, а код морнаричке пешадије и 70 – 80%. Услед тога је Приморска армија била принуђена да се 22. септембра на читавом фронту повуче на главне положаје. У међувремену је погоршано стање на десном крилу, где су Румуни успели да се пробију источно од Старе Дофиновке и у рејону Великог аџалијског лимана, код Чебанке, одакле су артиљеријском ватром гађали град, луку и њене морске прилазе с мора.

Да би отклонила опасност, команда Црноморске флоте је одлучила да једним јаким и изненадним комбинованим противнападом ликвидира румунске снаге и њихове артиљеријске положаје код Чебанке и Ст. Дофиновке, те на тај начин побољша одбрамбене положаје на десном крилу. У том циљу је предвиђено да се у поноћ 22. септембра искрца поморски десант код Григорјевке, у позадини румунских снага, док би, нападом с фронта, пешадијске снаге тежиле да окруже и униште румунске јединице између Великог и Малог аџалијског лимана. Једновремено са искрцавањем поморског десанта код Григорјевке, предвиђено је да се мањи ваздушни десант (23 падобранца) спусти јужно од Булдинке, са задатком да пресече све везе румунских снага с позадином. У свануће би совјетска авијација наставила да бомбардује ближе румунске аеродроме.

Искрцавање десанта отпочело је 22. септембра око 01,30 часова. Већ око 03,00 часа главне снаге су заузеле десантну основицу, а од 05,00 часова је завршено искрцавање, које је трајало дуже но што је било предвиђеино, због недовољне обучености људства.

Полазећи са десантне основице, пук морнаричке пешадије сломио је слаб румунски отпор и истог дана избио у рејоне Чебанке, Старе и Нове Дофиновке. Падобрански десант бачен у рејон Булдинке пресекао је везе, унео панику у позадину румунских снага и сјединио се с поморским десантом. Совјетска авијација је успешно тукла румунске аеродроме и уништила око 40 авиона. Снаге источног сектора, које су нападале с фронта, сломиле су отпор Румуна и натерале их на повлачење, које се претворило у масовно, панично бекство с положаја. Настављајући напредовање, пешадијске снаге источног сектора и пук морнаричке пешадије сусрели су се јужно од Булдинке. Румуни су се повукли на положаје с којих нису више били у могућности да туку гради и луку.

Почетком октобра Немци су већ озбиљно угрожавали Донбас, Ростов и Крим. Због тога је совјетска Врховна команда оценила да држање Одесе и ангажовање читаве армије за њену одбрану нису више целисходни, па је 30. септембра наредила евакуацију у циљу појачања одбране Кримског полуострва. План за евакуацију пажљиво су разрадили представници армије и Црноморске флоте и органи власти. Већ 1. октобра почела је организована евакуација становништва и добара, док је армија појачала дејства ради прикривања ове евакуације. Совјетске јединице вршиле су успешне испаде са источног и западног сектора одбране. У једном таквом испаду учествовао је и један оклопни батаљон импровизован од трактора. Мислећи да је то тенковски напад, Румуни су у паници остављали оружје и опрему на положајима. После тога су напади Румуна били опрезнији, и спласнули су баш у време кад су се совјетске јединице спремале за евакуацију. Ове јединице су појачале артиљеријску и авијацијску ватру, под чијом су се заштитом евакуисале брзо, по плану и неометано. Укрцавање је почело 15. октобра у 23,00 часа; сутрадан у 03,00 часа главне совјетске снаге напустиле су Одесу, претходно уништивши обалске батерије, аеродром и све значајније објекте. Последњи транспорт са заштитницом напустио је Одесу 16. октобра у 05,10 часова. Заштиту евакуације вршили су ратни бродови и ловачка авијација.

Интересантно је напоменути да Румуни нису очекивали евакуацију, нити су за њу дознали све до уласка у празан град. Они су 12. октобра, када је евакуација цивилног становништва била у току и кад се могло наслутити да ће Одеса бити напуштена, издали наређење за општи напад. Овај напад је почео 16. октобра, када су последњи совјетски ратни и транспортни бродови напуштали Одесу на путу за Крим. Тако су Румуни ушли у напуштену Одесу.

Приморска армија, потпомогнута поморском пешадијом, упорно се борила, успевши да веже за себе јаке румунске снаге и на тај начин ослаби непријатељске снаге упућене на исток. Она је нанела велике губитке румунској 4. армији. Према румунским подацима, та армија је била у таквом стању да је морала бити повучена с фронта и расформирана, а на њено место је упућено 5 нових посадних дивизија. Румуни су у борбама за Одесу, према сопственим подацима, изгубих око 6 000 подиофицира и официра и 92 000 војника.

Румунске снаге нису биле припремљене, оирганизоване и опремљене за вођење операција далеко од своје земље, а ни одушевљене за рат на туђој територији. Без оклопних јединица и довољно артиљерије, уз врло слабу авијацију, оне нису ни могле постићи неке значајније успехе.

Насупрот Румунима, совјетске једииниое су се бориле храбро и упорно. Становништво је свесрдно помагало армију и фронт. Садејство између копнених снага, флоте и авијације било је добро организовано и ефикасно. А то се позитивно одразило и у завршној етапи, приликом евакуације саме Одесе. Приморска армија није била побеђена; она је могла бранити Одесу и преко зиме, али се повукла због погоршане оперативно-стратегијске ситуације на другим деловима фронта.

Операције ка Лењинграду (од 10. јула до краја септембра 1941)

После релативно брзог продирања кроз балтичке земље, група армија „Север“ успела је да потисне совјетски Северозападни фронт и да до 10. јула избије на линију: Пјарну – Тарту – Чудско језеро – р. Велика.

На основу ратног плана „Барбароса“ требало је тада да група армија „Север“ буде ојачана јаким оклопним снагама из групе армија „Центар“, да би се на лењинградском правцу постигао брз и одлучујући успех, као предуслов за брзо и концентрично наступање ка Москви. Међутим, због ангажовања групе армија „Центар“ у бици за Смоленск, где су се налазиле јаке совјетске снаге, које Немци нису очекивали, одложено је упућивање оклопних снага групи армија „Север“.

И поред тога, немачка Врховна команда је наредила групи армија „Север“ да продужи наступање и, у садејству с финском армијом, што пре заузме Лењинград. Према усвојеном плану, главне снаге групе армија „Север“ требало је да нападају преко Луге ка Красногвардејску и енергичним дејством разбију совјетске снаге које су браниле прилазе Лењинграду, а потом заузму град.

У вези с тим планом, група армија „Север“ извршила је груписање снага за операције ка Лењинградиу:

  • 18. армија: део снага на линији Пјарну – Тарту, са задатком да заузме Естонију, а остале снаге на линији Псков – Остров, са задатком да наступају источно од Чудског језера у правцу Нарве, и пресеку одступницу снагама совјетске 8. армије;
  • 4. оклопна група: на линији Псков – Остров, за наступање са 41. оклопним корпусом према Луги а са 56. оклопним корпусом према Новгороду;
  • 16. армија: главне снаге на линији Остров – Идрица, за наступање јужно од Иљмењског језера ради обезбеђења десног бока 4. оклопне групе и обухвата Лењинграда с југа; а помоћне снаге наступају позади 4. оклопне групе.

Пошто је у ранијим борбама имао знатне губитке, совјетски Северозападни фронт више није могао пружити јачи отпор и зауставити немачко надирање ка Лењинграду. Од његових 30 дивизија само их је пет било потпуно комплетних, док су остале имале 10 – 30% првобитног састава. Однос у снагама био је неповољан, за Северозападни фронт (према совјетским подацима, Немци су били надмоћнији у људству за 2,4, у артиљерији 4, у минобацачима 5,8, у тенковима 1,2 пута).  Међутим, ова надмоћност је у ствари била још већа, јер су Немци на правцима главних удара (у рејону Псков – Остров) концентрисали јаче снаге, док су снаге Северозападног фронта биле равномерно распоређене.

Совјетска Врховна команда је придавала велики значај лењинградском правцу, па је одлучила да привуче и део снага Северног фронта, ради организације дубоке одбране. У том циљу је Северозападни фронт припремио одбрану на линији Пјарну – Тарту – Чудско језеро – Псков – Опочка – Идрица, док су снаге Северног фронта добиле задатак да организују одбрану позади поменуте линије, на р. Луги, од њеног ушћа до Иљмењског језера, на дужини оди 250 км.

Војни савет Северног фронта је крајем јуна разрадио план појачања одбране Лењинграда. На фронту широком око 900 км свакодневно је у јулу и августу радило до 500 хиљада људи. На ближим прилазима Лењинграду изграђен је систем кружне одбране од неколико одбрамбених појасева. Појачан је Карелијски утврђени рејон. Тако се спољни појас одбране Лењинграда протезао линијом Петров дворац – Пулково, а други појас одбране ишао је непосредно поред Лењинграда. Унутрашња одбрана била је подељена на секторе. Међутим, ти радови нису били извршени до почетка немачког напада 10. јула, па су настављени и у току операција.

Ради бољег руковођења свим снагама на лењинградском правцу, совјетска Врховна команда је 10. јула образовала Северозападни правац, под командом маршала Ворошилова, коме су били потчињени Северни и Северозападни фронт и поморске снаге Балтичког и Баренцовог мора.

После прегруписавања, 10. јула је распоред совјетских снага био следећи:

  • Северозападни фронт: 8. армија бранила је положаје Пјарну – Тарту, 11. армија Псков – Остров, а 27. армија Остров – Опочка;
  • Лушка оперативна група (4 пешадијске, 3 дивизије последње одбране Лењинграда, лењинградско војно училиште и самостална брдска бригада) организовала је одбрану на р. Луги и на утврђеном рејону Красногвардејска.

Немачки 41. оклопни корпус предузео је напад 10. јула и пробио совјетске положаје код Пскова, али је убрзо, 12. јула, наишао на добро организовану и јаку одбрану у рејону Луге, где су совјетски тенкови, авијација и артиљерија нанели знатне губитке немачким оклопним јединицама. Пошто су путеви били слаби а терен пошумљен и мочваран, то немачке оклопне дивизије нису могле да се развију за борбу, већ само њихови предњи делови, који су били слаби да пробију јаке и добро брањене совјетске положаје код Луге. Због тога се 41. оклопни корпус повратио нешто на запад а затим кренуо на север, у правцу Ивановског. Не наишавши на јачи совјетски отпор на овом правцу, оклопне снаге брзо су напредовале и након 130 км усиљеног марша, 13. јула избиле на р. Лугу, 20 – 35 км југоисточно од Кингисепа. Совјетске јединице нису очекивале напад на овом делу фронта, те су биле изненађене. Немци су, без већег отпора, 14. јула заузели мост на р. Луги код Ивановског а следећег дана и код Б. Сабска и образовали код њих мостобране. Јединице Лушке оперативне групе, које су на овом делу фронта биле малобројне, добиле су убрзо појачања. Низом противудара и врло ефикасним дејством авијације Северног фронта и Балтичке флоте био је заустављен продор 41. оклопног корпуса а оклопне јединице нашле су се у незгодној ситуацији, јер је снабдевање, услед слабих и расквашених путева, било недовољно и нередовно, а снаге на мостобранима остале су без муниције и других потреба. Немци су се брзо снашли, поправили путеве и после тешких борби и знатних губитака, успели да задрже оба мостобрана.

Немачки 56. оклопни корпус пробио је 10. јула совјетске положаје југоисточно од Пскова и до 14. јула предњим деловима избио западно од Симска. Команда Северозападног правца брзо је реаговала наредивши да се из рејона места Солци и Дно изврши концентричан противудар на уклињене немачке снаге. Овај двоструки противудар изведен је између 14. и 18. јула, и совјетска 11. армија, уз подршку авијације, успела је да одсече 8. оклопну дивизију од главних снага 56. оклопног корпуса. Немци су били приморани да се повуку на запад око 40 км и да 19. јула привремено обуставе наступање према Новгороду, све до пристизања 16. армије на р. Лугу.

Јужно од Острова, почев од 10. јула, главне снаге немачке 16. армије постепено су потискивале совјетску 11. и 27. армију, које су се под борбом повлачиле ка линији Стара Руса – Холм.

У Естонији су Немци у почетку ангажовали слабе снаге 18. армије (само две пешадијске дивизије и један одред 1. корпуса), које до 22. јула нису постигле никакав успех, јер је совјетска 8. армија упорно бранила положаје Пјарну – Тарту. Али, увођењем још три нове дивизије, они су изменили однос снага у своју корист, што им је омогућило да пробију совјетске положаје и да до 7. августа избију на јужну обалу Финског залива у рејон места Кунде (у ствари, Немци су пребацили тежиште у Естонију, иако је ратним планом било предвиђено да главне снаге 18. армије дејствују источно од Чудског језера). Овим је совјетска 8. армија у Естонији била раздвојена у две групе (свака јачине једног корпуса). Једна група (11. пешадијски корпус) одступала је у правцу Нарве, а друга (10. пешадијски корпус) у правцу Талина, где је образовала мостобран. Талин је остао једина лука преко које је вршено снабдевање 10. корпуса. По наређењу Врховне команде требало је да се задржи Талин што дуже. Међутим, одбрана није раније припремљена, и тек пред непосредином опасношћу почело је утврђивање положаја. У граду је организована производња мина, флаша са запаљивом смесом и других потреба. У одбрани талинског мостобрана учествовала је и морнаричка пешадија формирана од посаде крстарице „Киров“. Сем тога, неколико разарача и топовњача пружило је јединицама на мостобрану знатну ватрену подршку. Немачки притисак на мостобран био је врло јак. Пошто се положај снага код Талина сваким даном погоршавао, команда Северозападиног фронта, у сагласности са Врховном командом, наредила је 26. августа евакуацију флоте и свих снага из Талина за Кронштат и Лењинград. У то су време главне снаге немачке 18. армије поселе и минирале обалу Финског залива. Међутим, захваљујући великом искуству посаде и умешности и храбрости морнара, евакуација је обављена без већих губитака. Увече 28. августа, када су уличне борбе у граду већ отпочеле, испловио је први транспорт, а затим су следили остали. Немачка авијација била је активна. Бродови су се провлачили између многобројних минских поља. До 30. августа завршено је пребацивање главних снага. Ратни бродови који су пратили ове транспорте отпловили су у Кронштат, док су јединице из Талина евакуисане у Лењинград. Од почетка септембра до 19. октобра Немци су заузели и балтичка острва пред улазом у Ришки залив.

Тако је 8. армија упорном одбраном у Естонији привезала за себе пет немачких дивизија и на тај начин олакшала одбрану снага на лењинградском правцу.

Пошто су обезбедили четвороструку надмоћност, Финци су 10. јула прешли у напад између Ладошког и Оњешког језера. Под притиском знатно надмоћнијих снага, совјетска 7. армија, чије су три дивизије биле развучене на широком фронту, била је принуђена на повлачење. Да би се задржало наступање финских снага, извесне јединице 23. армије повучене су с Карелијске превлаке и пребачене ка Петрозаводску и Олонецу, што је помогло да се 30. јула зауставе Финци на линији Поросозеро (70 км североисточно од Суојарвија) – Сотозеро (15 км југозападно од Сјамозера) – р. Тулокса (25 км северозападно од Олонеца).

Према томе, после двадесетодневних борби, од 10. до 30. јула, совјетске јединице су задржале немачке и финске снаге и нанеле им знатне губитке. Тако је план Немаца да брзо заузму Лењинград осујећен жилавом и упорном одбраном совјетских снага. У овоме је значајну помоћ пружио и Западни фронт, који је у смоленској операцији привезао за себе знатне немачке снаге и на тај начин спречио упућивање 3. оклопне групе из групе армија „Центар“ у групу армија „Север“.

Па ипак, положај Лењинграда био је тежак. Немци су на појединим правцима избили до на 100 км од града, док су Финци на северу такође озбиљно угрозили град и његову позадину. И поред знатних губитака, и врло јаког отпора Северног и Северозападног фронта, Немци су одлучили да продуже офанзиву на Лењинград, рачунајући да су се совјетске снаге у претходним борбама истрошиле и да за одбрану града не располажу резервама. У директиви бр. 34 од 30. јула Хитлер је наредио да група армија „Север“ продужи офанзиву на Лењинград, заузме га пошто-пото и успостави везу с Финцима. У духу поменуте директиве, та група армија је почетком августа прегруписала своје снаге и за напад на Лењинград формирала три јаке ударне групе:

  • Северну, јачине 5 дивизија (2 оклопне и 1 моторизована ддвизија 41. оклопног корпуса и 2 пешадијске дивизије из 18. армије), са задатком да с мостобрана Ивановско и Б. Сабск наступи преко Красногвардејска и Красног Села у правцу Лењинграда;
  • Лушку, јачине 3 дивизије (2 пешадијске из 18. армије и 1 моторизована дивизија из 56. оклопног корпуса), код Луге, са задатком да напада дуж пута Луга – Лењинград;
  • Јужну, јачине 7 дивизија (1 моторизована из 56. оклопног корпуса и 6 пешадијских дивизија из 16. армије), северозападно од Шимска, са задатком да наступа правцем Новгород – Чудово, избије југоисточно од Лењинграда, споји се с финским снагама и тако пресече све комуникације ка Лењинграду.

Групу армија подржавао је 8. ваздухопловни корпус.

Крајем јула и почетком августа совјетске јединице су предузеле опсежне мере да што боље учврсте и изграде положаје за одбрану Лењинграда. Утврђен је и део обале Финског залива и Ладошког језера који је обухватао Лењинград. Обалска одбрана је појачана оруђима већег домета (од 262 оруђа 78 их је било калибра 180 – 406 мм). Авијација Балтичке флоте и противавионска артиљерија са бродова и обале укључене су у систем противваздушне одбране Лењинграда. У самом граду изграђено је око 4 600 склоништа, у која се за време напада из ваздуха могло сместити до 900 хиљада људи. На прилазима и у самом граду ископани су ровови и подигнуте барикаде и разне друге препреке. Доведене су нове и свеже јединице, које је, по директиви Врховне команде, требало првенствено употребити за противударе. Тако је 34. армија додељена Северозападном фронту са задатком да наноси удар из рејона Старе Русе у бок немачких оклопних јединица (56. оклопног корпуса) које су дејствовале ка Новгороду. Ваздушне снаге такође су повећане. Организацији дубоке одбране поклоњена је велика пажња. Команда Северозападног правца поделила је 23. јула Лушку оперативну групу на три самостална сектора (Кингисепски, Лушки и Источни) и непосредно их потчинила команди Северног фронта. Овом мером је побољшано руковођење и јединицама дата већа самосталност у операцијама. Источни сектор је доцније прерастао у самосталну армију која је била потчињена Северозападном фронту. У циљу појачања одбране Лењинграда формирано је у самом граду десет дивизија последње одбране. И поред побројаних мера, совјетска одбрана имала је и знатне слабости: слабе резерве у армијама и оперативним групама, мала густина снага и средстава на појединим правцима, недовољно фортификацијско уређење неких положаја и др.

У циљу опкољавања и заузимања Лењинграда, финска Југоисточна армија на Карелијској превлаци напала је 31. јула знатно слабију совјетску 23. армију, која је, после упорних одбрамбених борби у току августа, тек 1. септембра одступила на стару совјетско-финску границу, где је зауставила напредовање Финаца.

Између Оњешког и Ладошког језера финска Карелијска армија, ојачана с четири нове дивизије, напала је 10. августа совјетску 7. армију. У току упорних борби у августу и септембру ова совјетска армија успешно је задржавала Финце, а почетком октобра успела је да их заустави на р. Свир, где се фронт стабилизовао све до 1944. године.

Мали бродови Ладошке ратне флотиле пружили су знатну помоћ својим трупама: штитили крилне јединице 23. и 7. армије, пребацивали преко језера људе, муницију и храну, успешно тукли финске колоне које су напредовале дуж језера.

Немачки 41. оклопни корпус прешао је у напад 8. августа из мостобрана код Ивановског и Б. Сабска, али су га задржале јединице Кингисепског сектора. Тек када су Немци увели јаче оклопне снаге, јединице Кингисепског сектора отпочеле су одступање према истоку и североистоку. По избијању на железничку пругу Кингисеп – Красногвардејск, 41. оклопни корпус упутио је део снага у правцу Кингисепа да пресече одступницу совјетским јединицама (11. корпус 8. армије) које су се налазиле западно од р. Нарве. Међутим, делови совјетске 8. армије, под заштитом бродова Чудске ратне флотиле, повукли су се правовремено из овог угроженог рејона и стигли су код Копора (а с њима и морнари флотиле, пошто су претходно потопили своје бродове), где су ојачали снаге Кингисепског сектора. Главне снаге 41. оклопног корпуса избиле су 21. августа у рејон Красногвардејска. Тада је командант корпуса наредио 8. оклопној дивизији да изврши напад ка југу, дуж пута Красногвардејск – Луга, и избије у позадину совјетских снага које су задржавале немачки продор преко Луге. Ова оклопна дивизија пресекла је пут и железничку пругу Луга – Лењинград јужно од Красногвардејска и 30. августа се спојила с јединицама 56. оклопног корпуса и 16. армије североисточно од Луге. Због тога се известан део совјетских снага Лушког сектора нашао у окружењу. Не успевши да се пробију на север, ове су се снаге половином септембра пробијале по деловима на исток, према р. Волхову.

Упорном одбраном делова совјетске 42. армије код Красногвардејска осујећен је покушај немачких снага да се пробију ка Лењинграду. Овоме је умногоме допринела совјетска 8. армија, која је из рејона Копорског платоа, уз подршку бродске и обалске артиљерије, извршила низ противудара у бок 18. армије. Тиме је немачко командовање било присиљено да већи део 18. армије поврне у правцу Копорског мостобрана ради бочног обезбеђења групе упућене преко Красногвардејска у правцу Лењинграда. Почетком септембра совјетске снаге на красногвардејском правцу држале су линију Копорски залив – Ропша – Красногвардејск.

Немачки напад код Луге почео је 10. августа. И поред ангажовања јаких снага Немци нису постигли никакав успех, па су били приморани да обуставе нападе.

Немачка 16. армија успела је 13. августа да пробије одбрану совјетске 48. армије у рејону Шимска. Услед јаког дејства немачке авијације, совјетске јединице су биле дезорганизоване и присиљене да се повлаче ка Новгороду, где је на брзу руку формирана Новгородска оперативна група. Немци су мањим снагама овладали западним делом Новгорода а главним снагама продужили наступање према Чудову, које су заузели 20. августа. Совјетска 34. армија и део 11. армије прешли су 12. августа у противудар из рејона Старе Русе у бок немачких снага на новгородском правцу. Продирући ка северозападу ове армије су успеле да немачки 10. корпус набаце на Иљемењско језеро, и запрете му окружењем, док су делом снага угрожавали позадину немачке главне групе. Изненађени брзим и неочекиваним успехом совјетских снага, које су до 14. августа продрле у дубину њиховог распореда до 60 км, Немци су пребацили две моторизоване дивизије и команду 56. оклопног корпуса из рејона Новгорода и Луге ради заустављања совјетског противудара. Ове немачке снаге, у садејству са 10. корпусом, подржане авијацијом 8. ваздухопловног корпуса, успеле су до 25. августа да потисну 34. армију на р. Ловат, а средином септембра до линије: језера између Демјанска и Осташкова, где је фронт стабилизован. Совјетски противудари приморали су Немце да успоре наступање 18. армије и 4. оклопне групе и убрзају пребацивање 39. оклопног корпуса (једне оклопне и две моторизоване дивизије) из састава групе армија „Центар“ у рејон Старе Русе, а нешто касније у рејон Чудова, ради појачања снага на правцу главног удара.

Хитлер је, заповешћу од 21. августа 1941, наредио групи армија „Север“ да окружи Лењинград и успостави везу с Финцима.

Ради ефикасније одбране Лењинграда совјетска Врховна команда је 23. августа поделила Северни фронт на Карелијски за одбрану Карелије, и Лењинградски за непосредну одбрану Лењинграда. После поделе Северног фронта, команда Лењинградског фронта је била у могућности да све своје снаге ангажује у одбрани Лењинграда, што јој је био основни задатак. За обезбеђење левог, слабијег, бока овог фронта и споја са Северозападним фронтом пребачена је у рејон Волхова 54. армија, а јужно, на десну обалу р. Волхов, пребачена је 52. армија, обе под непосредном командом Врховне команде. Да би могла непосредно руководити фронтовима, Врховна команда је 30. августа расформирала Северозападни правац, те су јој тада сви фронтови били непосредно потчињени.

Немачка група из рејона Кременово – Чудово (1. и 28. корпус и 39. оклопни корпус), уз јаку подршку 1. ваздухопловне флоте и 8. ваздухопловног корпуса, продужила је 25. августа наступање у правцу Лењинграда. Слаба 48. армија (око 10 000 људи) на левом крилу Лењинградског фронта није могла да заустави немачко наступање, већ је предузела повлачење – делом ка Киришију, а делом ка Пушкину. Тако је правац ка Мгу остао незаштићен, што је немачки 39. оклопни корпус искористио и усмерио своје дејство баш у том правцу. Не наишавши на јачи отпор, он је заузео Мгу и Шлисељбург, и тиме пресекао копнену везу Лењинградла са унутрашњошћу; затим је 29. августа заузео Колпино, али даље није могао продрети због снажног отпора совјетске 55. армије у утврђеном слуцко-колпинском рејону. Покушај Немаца да пређу р. Неву и успоставе везу с финским снагама на Карелијској превлаци био је осујећен совјетским отпором. Положај бранилаца Лењинграда веома је погоршан,, јер је снабдиевање могло да се врши само преко Ладошког језера или ваздушним путем. Од 4. септембра, из рејона Тосна, Немци су отпочели да туку Лењинград оруђима 240 мм.

Почетком септембра фронт немачке групе армија „Север“ протезао се линијом: Копорски залив – Ладошко језеро – р. Волхов – Новгород. У немогућности да расположивим снагама продужи наступање на ширем фронту, немачко командовање је одлучило да изврши напад у врло уској зони, од Ропше до Колпина, што би омогућило да се униште совјетске снаге у красногвардејском и слуцко-колпинском утврђеном рејону, а затим овлада Лењинградиом. Ради извршења ове замисли формиране су две ударне групе: једна, главна, западно од Красногвардејска, јачине 8 дивизија, са задатком да наступа правцем Красно Село – Урицк – Лењинград; друга, помоћна, југоисточно од Колпина, јачине 3 дивизије, да наступа дуж ауто-пута за Лењинград.

После прегруписавања Немци су ујутро 9. септембра прешли у напад. Уочи тога дана они су Лењинград обасули снажном артиљеријском ватром и бомбардовањем из ваздуха. Бачено је више од 6 000 запаљивих бомби, које су изазвале многобројне пожаре и знатне губитке цивилног становништва. У току огорчених борби у рејону Красногвардејска, немачка главна група је успела да заузме град и да до 18. септембра потисне јединице совјетске 42. армије до линије Лигово – Пулково. Продор Немаца преко ове линије ка Лењинграду осујећен је упорном и жилавом одбраном совјетских јединица; само уз велики напор и губитке они су успели да избију на Фински залив код Стрељње и одсеку неколико јединица совјетске 8. армије од осталих снага фронта. У рејону Колпина совјетске јединице су одбиле све нападе немачке помоћне групе, која је била принуђена да се задржи на полазним положајима. Снаге Лењинградског фронта успеле су, најзад, 26. септембра да зауставе Немце и принуде их да пређу у одбрану.

Значајну улогу у овим операцијама одиграле су совјетске јединице из приморског мостобрана Копорски залив – Стрељња, које су противударима ка Красном Селу, у бок и позадину немачке главне ударне групе, привукле на себе знатне немачке снаге и на тај начин олакшале одбрану снага јужно од Лењинграда.

Пошто су у међувремену упутили за појачање групе армија „Центар“ 4. оклопну групу и 8. ваздухопловни корпус, Немци су одустали од покушаја да заузму Лењинград, па су одлучили да појачају блокаду и да систематском артиљеријском ватром и бомбардовањем из ваздуха униште град и његово становништво. Исто тако они су обуставили нападе источно од Ладошког језера, одакле су знатне снаге морали упутити ка Лењинграду, ради блокаде. Међутим, делови совјетске 8. армије с мостобрана код Оранијенбаума и делови 54. и 52. армије из рејона Лењинграда отпочели су жестоке противударе чиме су отежали организацију и учвршћење одбрамбених положаја непријатеља.

Совјетским копненим снагама садејствовале су Балтичка флота и Ладошка ратна флотила. Флота их је активно помагала артиљеријом и авионима, док им је Ладошка ратна флотила обезбеђивала бокове, а за време блокаде Лењинграда снабдевала их муницијом и осталим потребама, и вршила евакуацију болесних и рањених.

Одбрани Лењинграда знатно су допринели радници и остали становници производећи потребна материјална средиства за фронт.

Према томе, у операцијама на лењинградском правцу Немци нису постигли очекиване резултате: да униште совјетске снаге у балтичким земљама; да се споје с Финцима; да заузму Кронштат и Лењинград. Они су успели само да овладају Прибалтиком, већим делом лењинградске области, главним базама у Финском заливу и Балтичком мору и да блокирају Лењинград с копна.

Совјетске јединице и становништво у рејону Лењинграда били су у веома тешкој ситуацији, јер су се дотур и евакуација могли вршити само преко Ладошког језера и ваздушним путем, са врло ограниченим могућностима. У тако тешким условима, браниоци Лењинграда – све до разбијања блокаде у јануару 1943. године – показали су херојско држање.

Јединице Лењинградског и Северозападиног фронта везале су за себе знатне немачке снаге и на тај начин олакшале одбрану Москве.

Довођењем свежих снага из дубине територије, совјетска Врховна команда је учинила да се однос снага на лењинградском правцу промени у корист совјетских једииница што је омогућило да се заустави немачко наступање. Овим је осујећен и немачки ратни план којим је предвиђено да се, после заузимања Лењинграда и спајања с Финцима, основне снаге немачке групе армија „Север“ упуте у југоисточном правцу, ка Москви, радии тешњег садејства са групом армија „Центар“.

У овом периоду Немци су почетком септембра обновили наступање у правцу Мурманска, али су задржани снажним отпором совјетске 14. армије, коју је успешно подржавала Северна флота и авијација. Сем тога, Северна флота је штитила сопствене комуникације од Архангелска до Мурманска и совјетских поседа на Арктику, нападајући истовремено и немачке комуникације, нарочито подморницама.

Смоленска битка (од 10. јула до 10. септембра 1941)

После избијања на линију р. Западна Двина – Дњепар, Немци су рачунали да су главне снаге Црвене армије у Белорусији разбијене и да су остаци снага тако исцрпљени и изморени да неће бити у стању да пруже отпор. Они су сматрали да им совјетски Западни фронт може супротставити највише 11 дивизија. Због тога је немачко командовање одлучило: без задржавања продужити офанзиву на исток ради уништења совјетских снага које су се браниле у троуглу Витебск – Орша – Смоленск и тако отворити пут немачким снагама за даље наступање у правцу Москве. То треба постићи крилним ударима 3. и 2. оклопне групе правцима Витебск – Смоленск и Могиљев – Смоленск, уз садејство јединица 9. и 2. армије, које су се кретале позади оклопних снага.

Немачка група армија „Центар“ налазила се 10. јула у следећем распореду:

у непосредном додиру са совјетским снагама била је 4. оклопна армија, и то:

  • 3. оклопна група на линији Дриса – Витебск – источно од Сена;
  • 2. оклопна група на линији источно од Сена – десна обала р. Дњепра од Орше до Бихова;

позади оклопних снага напредовале су маршевским колонама 9. и 2. амрија.

У групи армија „Центар“ било је укупно 55 дивизија.

За ваздушну подршку обезбеђено је само 570 авиона 2. ваздухопловне флоте, јер је 8. ваздухопловни корпус придат групи армија „Север“.

За продужење офанзиве, командант групе армија „Центар“ наредио је:

  • 3. оклопна група да изврши главни удар правцем Витебск – Духовчина, а помоћни удар правцем Дисна – Велике Луке;
  • 2. оклопна група да изврши главни удар из рејона јужно од Орше ка Јељњи, а помоћни удар правцем Бихов – Кричев – Рослављ;
  • 9. армија да избије на Зап. Двину на одсеку Дриса – Бешенковичи, а потом продужи наступање општим правцем Полоцк – Невељ – Велике Луке;
  • 2. армија да избије на десно крило групе армија „Центар“, позади 2. оклопне групе, а потом продужи наступање општим правцем Бихов – Рослављ.

Да би задржала немачко надирање совјетска Врховна команда је одлучила да појача одбрану на Зап. Двини и Дњепру довођењем 5 нових армија из резерве Врховне команде. Ради бољег руковођења свим снагама на московском правцу она је 10. јула образовала команду Западног правца под командом маршала Тимошенка.

Западни фронт је добио задатак да упорном и активном одбраном заустави немачко наступање у правцу Москве и обезбеди потребно време за развој нових снага које су пристизале из дубине. Овај фронт је 10. јула имао седам армија, од којих четири у првом и три у другом ешелону.

У првом ешелону су биле:

  • 22. армија (6 пешадијских дивизија), на линији Себеж – Дриса – Витебск (укључно), са задатком да затвори правце Полоцк – Велике Луке и Витебск – Велиж;
  • 20. армија (9 пешадијских, 4 оклопне и 2 моторизоване дивизије), од Витебска (искључно) до Орше (укључно), са задатком да затвори правац ка Смоленску;
  • 13. армија (8 пешадијских, 2 оклопне и 1 моторизована дивизија), на линији Орша (искључно) – Шклов – Могиљев – Бихов;
  • 21. армија (6 – 7 пешадијских дивизија), на крајњем левом крилу, на линији Бихов – Рогачев – Речица.

Све четири армије у првом ешелону имале су 39 дивизија, 145 тенкова, 1 200 артиљеријских оруђа калибра 76 мм, 1 700 минобацача и 380 исправних авиона.

У другом ешелону су биле:

  • 19. армија, у току превожења железницом (из Југозападног фронта), прикупљала се у рејону Витебск – Рудња – Демидов;
  • 16. армија, у току прикупљања у рејону Смоленска;
  • 4. армија, извлачила се из борбе и прикупљала у рејону Кричев – Новозибков.

У позадини Западног фронта образован је накнадно 14. јула, Фронт резервних армија, јачине 6 армија (29, 30, 24, 28, 31. и 32. армија) и 153 авиона са задатком да поседне линију Стара Руса – Осташков – Јељња – Брјанск и припреми је за упорну одбрану.

Немачке оклопне групе отпочеле су офанзиву 9. јула уз подршку авијације и јединица 2. и 9. армије.

Да би прикрили главни правац удара Немци су једновремено предузели више снажних удара на фронту од Идрице до Бихова. То је приморало совјетске армије да расплину своје ионако слабе резерве. Ово су Немци искористили и јаким оклопним јединицама стварали клинове на релативно ужим деловима фронта. На правцима главних удара било је и до 30 тенкова на 1 км фронта, чиме је остварен принцип масовне употребе тенкова. Захваљујући оваквом груписању оклопних снага и снажној подршци авијације, немачке оклопне групе успешно су пробиле совјетски фронт и наставиле наступање ка истоку.

Немачка 3. оклопна група заузела је још 9. јула Витебск, чиме је раздвојила унутрашња крила 22. и 20. армије и угрозила десни бок главних совјетских снага на правцу Орша – Смоленск. Због тога је командант Западног фронта наредио да првопристигле снаге 19. армије и деснокрилни корпус 20. армије изврше 10. јула противудар и поврате Витебск. Међутим, у овом противудару нису постигнути успеси, јер су снаге биле слабе, ангажоване појединачно и без довољно артиљеријске подршке а резерве недовољне. Немачки предњи делови потиснути су према Витебску и за неколико часова одложен је напад главних снага немачке 3. оклопне групе. Пошто је задржала совјетски противудар, немачка 3. оклопна група, уз јачу подршку авиона за обрушавање, наставила је 11. и 12. јула надирање правцима Витебск – Демидов и Витебск – Рудња потискујући унутрашња крила совјетске 19. и 20. армије. Под притиском јачих немачких снага десно крило 19. армије повлачило се у правцу Демидова, а лево у правцу Рудње. У току 12. јула Немци су заузели Сураж и Велиж. Овим је десни бок совјетске 19. армије био откривен. У међувремену левокрилни 57. оклопни корпус, уз подршку 9. армије, успео је да пробије фронт совјетске 22. армије, која је –  истовремено угрожена с десног бока нападом немачке 16. армије – била принуђена на повлачење у правцу Невеља.

Немачка 2. оклопна група релативно је лако форсирала р. Дњепар и 11. јула образовала мостобране јужно од Орше, код Склова, и у рејону Бихова, с којих је, ујутру 12. јула, наставила надирање ка истоку, обухватајући бокове 13. армије.

Напредовањем 3. оклопне групе, северно, и 2. оклопне групе, јужно, угрожена је одбрана Смоленска. Совјетска 20. армија успешно је бранила правац Орша – Смоленск вршећи непрекидно противнападе, упркос томе што се због немачког продора северно и јужно нашла у полуокружењу. Совјетска 16. армија, којој је поверена непосредна одбрана Смоленска, имала је 15. јула само 4 дивизије и вршила је ужурбано организацију положаја. Сем тога, тој армији су биле потчињене све снаге смоленског гарнизона, као и све јединице које су се повлачиле или пристизале у Смоленск. У немогућности да створи дубокоу одбрану, командант армије је донео одлуку да формира маневарске групе (касније назване одредима) и да их истури према угроженим правцима, са задатком да задржавају немачко напредовање и својом покретљивошћу и дејством створе код Немаца погрешну представу о совјетским снагама.

Пошто је Смоленск био угрожен, наређено је да се евакуишу становништво и највреднија културна добра. Обласни партијски комитет је прикупљао оружје, стварао тајна складишта за наоружање, муницију и храну и вршио остале припреме за формирање партизанских одреда у непријатељској позадини.

У то време Немци су у рејон Смоленска убацили падобранце као шпијуне и диверзанте. Ови су, често одевени у униформе совјетских подофицира и официра, разорно дејствовали, успевши да у једној акцији убију и начелника штаба 20. армије.

После врло огорчених борби, у току 13. и 14 јула јединице немачке 3. оклопне групе избиле су северно од Демидова, док је 2. оклопна група наставила напредовање ка Горком и Кричеву и окружила четири дивизије и делове 20. оклопног корпуса 13. армије које су упорно браниле своје положаје у рејону Могиљева. Окружене совјетске снаге су организовале кружну одбрану и до 26. јула, активним дејствима, везале за себе два немачка оклопна корпуса, нанеле им осетне губитке и успориле немачко напредовање ка Рослављу. Опкољене јединице су се врло упорно браниле, вршећи честе испаде и противнападе; међутим, подлегле су вишеструкој надмоћности. Тако су Немци заузели Оршу 14. јула, а Могиљев тек 26. јула.

Пошто Немци нису били активни према совјетској 21. армији, то је она, да би олакшала ситуацију осталих армија, прешла у напад 13. јула. Њене главне снаге (63. корпус) брзо су прешле Дњепар, повратиле Рогачев и Жлобин и наставиле напредовање у правцу Бобрујска. Немци су били изненађени, јер је совјетским продором била угрожена позадина 2. оклопне групе која је дејствовала источно од Могиљева. Они су брзо реаговали упућујући на овај правац знатне снаге (два пешадијска корпуса из резерве и две пешадијске дивизије) које су зауставиле даљи продор совјетске 21. армије. Сем тога, пошто је једна коњичка група из рејона југозападно од Бобрујска 24. јула угрозила комуникације немачке 2. армије, Немци су били приморани да на овом делу фронта ангажују три нове дивизије, да би зауставили ове совјетске нападе. Овим совјетским противударом заустављени су напади немачке 2. армије.

Да би поново успоставила јединствен фронт, команда Западиног фронта је донела одлуку да се противударима одсеку немачки клинови. У вези с тим, армије су добиле следеће задатке:

  • 22. армија да изврши противудар правцем Городок – Витебск;
  • 19. армија да поврати Витебск; .
  • 20. армија да ликвидира немачке снаге које су се пробиле на фронту Орша – Склов;
  • 13. армија да садејствује 20. армији;
  • 4. и 16. армија да делом својих снага разбију немачке снаге које подилазе Горком, с тим да две дивизије 16. армије спрече избијање немачких делова на пут Смоленск – Јарцево.

Петнаестог јула извршени су ови противудари, али без успеха. Под притиском јачих немачких снага, и због угрожених бокова и позадине, совјетске армије су биле принуђене на повлачење: 22. армија ка граду Велике Луке, 19. армија ка Јарцеву, 20. армија ка Смоленску, 13. армија и делови 4. армије, преко р. Сожа, ка Јељњи и Рослављу.

Настављајуеи офанзивне операције, главна колона 39. оклопног корпуса (немачке 3. оклопне групе), уз јачу подршку авиона за обрушавање и садејство ваздушног десанта, успела је 15. јула да избије северно од Јарцева. Јужније од ње, десна колона 39. оклопног корпуса стигла је тога дана до Рудње. У току борби код Рудње, Црвена армија је по први пут употребила један дивизион рееактивних бацача – Каћуша. Изненађени, немачки војници су у паници бежали у поздаину. Следећег дана, главна колона је пресекла пут Смоленск – Москва и заузела град Јарцево. Совјетска 16. и 20. армија доведене су тиме у тешку ситуацију, јер су изгубиле најкраћу и најбољу комуникацију.

За то време лево крило 2. оклопне групе (47. оклопни корпус) брзо је напредовало ка Смоленску и, потискујући делове совјетске 16. армије, 14. јула му се приближило с југа. Следећег дана, после снажне артиљеријске припреме, немачке снаге су наставиле напад и пробиле се у јужни део града, након чега су отпочеле уличне борбе које су, с несмањеном жестином, трајале до вечери 16. јула, када су Немци овладали овим делом Смоленска. Истовремено је централна колона (46. оклопни корпус) 2. оклопне групе заузела Починок и продужила надирање ка Јељњи, док је десно крило (24. оклопни корпус) заузело Кричев.

Тако су се совјетска 20. и 16. армија и део 19. армије почетком друге половине јула нашли у полуокружењу. Њихова једина комуникација ишла је правцем Соловјев – Дорогобуж – Вјазма, преко пошумљеног и мочварног земљишта.

Да би зауставиле немачке оклопне колоне, совјетске јединице у полуокружењу извршиле су 18. јула два противудара: један, из рејона северно од Јарцева у правцу Духовшчине, извеле су 118. и 69. оклопна дивизија, али он, због неорганизованости, није успео; други, ради поновног заузимања јужног дела Смоленска, извела је 129. пешадијска дивизија уз подршку једног пука 38. дивизије и 80 артиљеријских оруђа. Приликом извођења диругог противудара, у самом граду су се развиле огорчене борбе. Стално довлачећи нове снаге, Немци су најзад успели да одбију противудар и да задрже јужни део града.

Немачке оклопне снаге наставиле су надирање: 57. оклопни корпус заузео је препадом, 20. јула Велике Луке, одакле је избачен снажним совјетским противнападом; следећег дана, 39. оклопни корпус после врло тешких и упорних борби 19. и 20. јула . заузео је Јарцево; 46. оклопни корпус заузео је 20. јула Јељњу.

Борбе за Смоленск настављене су с несмањеном жестином. У настојању да по сваку цену поврате јужни део града, совјетска 16. и 20. армија претрпеле су велике губитке. Ситуација се још више погоршала када су неке немачке јединице успеле да пређу Дњепар и заузму железничку станицу. Совјетске јединице су противнападом вратиле Немце на р. Дњепар, али су се убрзо морале повући пред појачаним немачким снагама. Делови преполовљених совјетских дивизија тукли су се храбро и упорно. Две недеље је 16. армија водила упорне борбе и храбро бранила рејон Смоленска, док је, северно од ње, 20. армија са истом упорношћу одбијала немачке јурише. Но, њихове снаге су биле на измаку. Дивизије и остале јединице биле су измешане у борбеном поретку.

Због све теже ситуације, совјетска Врховна команда је 20. јула одлучила да се на Западном правцу, из Фронта резервних армија, образује пет армијских група, које би предузеле нападе општим правцем ка Смоленску, где би се спојиле с главним снагама Западног фронта и на тај начин окружиле и уништиле немачке снаге у рејону Смоленска.

Распоред и задатак ових армијских група био је следећи:

  • група генерала Масленикова (3 дивизије 29. армије) да из рејона јужно од Торопеца напада ка југозападу;
  • група генерала Хоменка (3 дивизије 30. армије, 1 дивизија 19. армије и 107. оклопна дивизија) да из рејона Бели напада ка југозападу;
  • група генерала Калињина (3 дивизије 24. армије) и група генерала Рокосовског (3 дивизије 24. армије) да из рејона североисточно и источно од Јарцева нападају у правцу Смоленска;
  • група генерала Качалова (3 дивизије 28. армије) да из рејона Рославља напада у правцу Смоленска.

Ради бољег руковођења операцијама на московском правцу, наређењем совјетске Врховне команде од 24. јула извучене су из састава Западног фронта 13. и 21. армија и од њих је створен Централни фронт под командом генерала Кузњецова. Фронт је располагао са 136 авиона, од којих је само 75 било исправно. Овај фронт је имао задатак да активним дејствима правцем Гомељ – Бобрујск садејствује Западном фронту.

Први напад почела је 23. јула група Качалова, а 24. и 25. јула ступиле су у напад и остале групе. Истовремено нападала је 16. армија непосредно на Смоленск, обухватајући град са севера и југа. За подршку овог напада совјетско командовање је концентрисало сву авијацију Западног фронта и Фронта резервних армија и део стратегијске бомбардерске авијације. У међувремену су и Немци привукли две нове дивизије желећи да задрже Смоленск. Снаге 16. армије већ су нападале северни део града када су и Немци извршили удар у позадину ове и 20. армије и до 27. јула успели да изврше још једно окружење у рејону северно и западно од града. Међутим, и поред врло тешких и упорних удара и противудара од 20. до 27. јула, совјетске јединице нису успеле да деблокирају окружене снаге код Смоленска. Настављајући огорчене нападе, немачке оклопне снаге из Јарцева и рејона Јељње успеле су да се 27. јула споје код Соловјева и да овладају прелазима преко Дњепра. Због тога су се совјетске 20. и 16. армија нашле у врло критичном положају, јер је највећи део њихових јединица био потпуно окружен.

У окружењу се нашло 12 дивизија које су претрпеле тешке губитке, углавном од авијације, тенкова, артиљерије и минобацача. Крајем јула ове дивизије су имале највише 1 000 – 2 000 људи. У 20. армији остало је свега 65 тенкова, 177 артиљеријских оруђа и 120 оруђа противавионске одбране. Армијска авијација је имала 9 исправних авиона. Муниција и гориво били су при крају, а снабдевање јединица вршено је само ноћу ваздушним путем, при чему је команда Западног фронта могла да за ту сврху сваке ноћи одреди само 10 авиона. Ова ослабљена окружена група везала је за себе 10 немачких дивизија, од којих 3 оклопне и 2 моторизоване. Сем тога, Немци су имали око 8 дивизија за заштиту снага које су изводиле окружење на спољњем делу фронта од Јељње до Јарцева.

Крајем јула је команда Западног фронта одлучила да се смоленска група пробије из окружења. У вези с тим, организован је противудар групе генерала Рокосовског правцем Јарцево –  Духовшчина који је отпочео 28. јула, док су се јединице 20. и 16. армије пробијале ка Соловјеву и Заборју. Пробој јединица из окружења ка р. Дњепру почео је ноћу 3/4. августа, на фронту од 20 км. Предњи делови армије пробили су се до јутра преко Дњепра на источну обалу и ту посели положаје за заштиту прелаза. Захваљујући противудару групе Рокосовског и подршци авијације и артиљерије, главне снаге успеле су да се у току 4. и 5. августа највећим делом пребаце преко четири припремљена прелаза на Дњепру и поседну положаје на источној обали.

Изнурени у претходним борбама, Немци су били приморани да почетком августа прекину нападне операције на московском правцу и да пређу у одбрану на линији железничка станица Јарцево – Соловјево – Јељња, сходно директиви бр. 34 од 30. јула. Борбена дејства су настављена само у рејону Јељње, где су јединице совјетске 24. армије вршиле противнападе на немачке снаге у мостобрану.

Да би обезбедили десни бок групе армија „Центар“, Немци су крајем јула планирали да заузму рејон Рославља. Ова операција, у којој су учествовали 24. оклопни, 7. и 9. корпус, изведена је од 1. до 3. августа. Немци су опколили и уништили извесне снаге совјетске 28. армије у рејону Рославља (према немачким подацима заробљено је 3 700 војника и заплењено 60 топова, 90 тенкова и један оклопни железнички воз). Међутим, снаге совјетске 43. армије успеле су да немачке корпусе 8. августа задрже на р. Десни.

Совјетска Врховна команда је сматрала да ће Немци након краћег задржавања наставити напад у правцу Москве, и то обухватом крила Западног фронта код Великих Лука и Гомеља. Зато је Западни фронт долбио задатак да његове армије изврше напад у правцу Духовшчине и униште главне снаге немачке 9. армије која је дејствовала на левом крилу групе „Центар“, док је 24. армији Резервног фронта (по одлуци совјетске Врховне команде Фронт резервних армија је 30. јула 1941. преименован у Резервни фронт) наређено да разбије немачке снаге које су дејствовале на десном крилу групе „Центар“, у рејону Јељње. За заштиту правца преко Брјанска формиран је 14. августа Брјански фронт састава: 50. и 13. армија. Фронт је имао само 159 авиона.

На основу наведеног наређења совјетске Врховне команде, 30, 19. и 24. армија су извршиле координирани напад ка Духовшчини, где су зауставиле напредовање немачких јединица и везале знатне снаге немачке 9. армије. Совјетска 16. армија успела је само да стигне до источне обале р. Воп, где је била заустављена. У међувремену немачка 9. армија наставила је нападе на совјетске јединице код Великих Лука. После тешких борби, она је успела 22. августа да пробије совјетске положаје на споју 22. и 29. армије и да окружи знатан део снага 22. армије. Међутим, окружене снаге су вешто пробиле обруч и, заједно с 29. армијом, повукле се преко Западне Двине где су организовале нове положаје и зауставиле напредовање немачке 9. армије.

По наређењу совјетске Врховне команде, Западни, Резервни и Брјански фронт предузели су почетком септембра читав низ напада да би одбацили Немце на запад и повратили Смоленск. Упркос почетних успеха они су само 6. септембра повратили Јељњу, али су затим били приморани да пређу у одбрану. И немачке снаге, преморене и исцрпљене, почетком септембра су обуставиле офанзивне акције и прешле у одбрану. Тиме је била завршена смоленака битка.

Према совјетским подацима, Црвена армија је у бици код Смоленска изгубила 32 000 људи, 685 тенкова и 1 178 артиљеријских оруђа.

У бици за Смоленск немачка армија није постигла постављени циљ. Она је за два месеца напредовала само 170 – 200 км, што није одговарало захтевима муњевитог рата. Њени дотадашњи успеси постигнути су на рачун великих губитака у људству и техници, а даље наступање на исток захтевало је све више снага и средстава. Због тога је немачко врховно командовање било приморано да обустави операције ка Москви.

Упорном одбраном совјетских снага у рејону Смоленска осујећена је намера Немаца да потпомогну групу армија „Север“ у њеном нападу на Лењинград, чиме је указана велика помоћ совјетским снагама у рејону овога града.

Према томе, битка за Смоленск, по стратегијским последицама, завршена је повољно за Црвену армију, а неповољно за Немце.

Тактичко-оперативни успех који су Немци постигли заузимањем рејона Смоленска по својим резултатима и последицама, знатно је мањи од њиховог успеха у бици за Минск и Бјалисток: у овој бици су опкољени и заробљени велики делови Црвене армије, а у бици за Смоленск заробљен је мањи број совјетских војника.

Совјетска одбрана код Смоленска имала је доста недостатака. Она је организована на брзину. Армије нису биле попуњене људиством и материјалом. Поред тога, знатан број дивизија ових армија тек је пристизао. Организација противоклопне и противваздушне одбране није била потпуна. Оскудица у радио-станицама отежавала је везу и командовање.

У Смоленској бици су совјетски војници испољили велику храброст. У току ове битке непрекидно је јачао отпор Црвене армије, коју је становништво свестрано помагало: на утврђивању, у збрињавању рањеника, у снабдевању, доласком у редове армије или у партизанске одреде. Већ у августу је у смоленској области дејствовало 19 партизанских одреда.

Тако је Црвена армија пружила противнику чврст и јак отпор и онемогућила му брзо напредовање, што ће имати утицаја на даљи ток операција.

Почетне операције (од 22. јуна до 9. јула 1941)

У недељу 22. јуна, у раним јутарњим часовима, Немци су без објаве рата изненадно напали СССР. Око 04,00 часова нeмачка артиљерија отворила је ватру на граничне карауле, утврђења, штабове, центре везе и одбрамбене рејоне у близини границе. Једновремено јаке формације немачке авијације отпочеле су да бомбардују аеродроме, поморске базе (Севастопољ, Кронштат, Измаил), железничке чворове, градове прибалтичких република, Белорусије, Украјине, Молдавије, Крима и др.

Совјетске трупе биле су изненађене, јер нису на време обавештене и припремљене.

Изненадни масовни удари немачке авијације и артиљерије јако су отежали организовано увођење у борбу совјетских јединица. Ово тим више што су линије и центри везе, због дејства немачке авијације и артиљерије, били покидани, те је обавештавање и командовање отказало. И немачки диверзанти у совјетској позадини покидали су многе линије везе.

Једновремено са артиљеријском припремом прешли су у напад делови немачке пешадије. Између граничних јединица и предњих немачких делова развиле су се борбе за граничне карауле, прелазе и мостове на приграничним рекама. Огромно преимућство Немаца било је у томе што су они нападали уз садејство тенкова и артиљерије, док посаде у граничним караулама нису имале подршку артиљерије, нити су располагале противоклопним средствима. У оваквој неравноправној борби брзо је сломљен отпор посада у караулама.

Један до два часа после артиљеријске припреме прешле су у наступање главне немачке снаге.

Немачке главне снаге на свим важнијим правцима имале су изразиту надмоћност, што им је омогућило да врло брзо постигну значајне успехе. На многим деловима фронта оне су врло брзо и из покрета савладале отпор совјетских недовољно припремљених предњих делова.

У току првог дана рата немачки бомбардери наставили су масовне ударе, бомбардујући првенствено 66 аеродрома пограничних војних округа, и до подне уништили око 1 200 авиона (од којих 800 на земљи). Удари су првенствено вршени на оне аеродроме на којима су се налазили ловачки авиони нових типова.

Совјетски авиони уништени при нападу на аеродроме, јун 1941.

Ситуација совјетских јединица првога дана рата била је врло тешка. Слабе снаге за заштиту границе, развучене на широком фронту, изненађене и неприпремљене за борбу, без јаких резерви које би биле у стању да ликвидирају створене клинове, ступале су у борбу појединачно по одвојеним жариштима. Немачке оклопне и моторизоване јединице брзо су обухватале ова жаришта отпора и наносиле им ударе с бокова и из позадине. Обухваћене совјетске јединице, немајући везу са суседима и претпостављеном командом, биле су присиљене да одступају ка линијама у позадини или да остану на месту и приме борбу у окружењу.

Веза у оквиру фронтова, армија, корпуса и дивизија била је прекинута, услед чега командовање није могло да сагледа праву ситуацију на фронту. Немајући реалну представу о стању на граници, народни комесар одбране СССР-а издао је у 07,15 часова 22. јуна директиву којом је било предвиђено:

  • да се нападну и униште немачке снаге које су повредиле совјетску територију, с тим да копнена војска не прелази границу док не добије специјално наређење;
  • да извиђачка авијација утврди груписање немачке авијације и копнене војске, а бомбардерска и јуришна авијација јаким ударима униште немачку авијацију на аеродромима и разбију главне снаге копнене војске на земљи. Ударе вршити и на немачкој територији на дубини од 100 до 150 км, с тим да се могу бомбардовати Кенигсберг (данас Калињиниград) и Мемел. На територији Финске и Румуније не предузимати акције пре специјалног наређења.

Ова директива није могла бити извршена, јер су надмоћније немачке јединице продужиле наступање, одбијајући све покушаје совјетских јединица да их задрже.

Највећи успех постигле су немачке оклопне групе, док су пешадијске снаге унеколико заостајале.

Немачка 4. оклопна група извршила је пробој на фронту ширине 40 км југоисточно од Тилзита и разбила јединице левога крила совјетске 8. армије. Њени предњи делови успели су да избију на р. Дубису (35 км северозападно од Каунаса).

Немачка 3. оклопна група извршила је пробој на фронту ширине 50 км источно од Сувалкија и разбила јединице левог крила совјетске 11. армије, а њене дивизије су форсирале р. Њемен око 60 км јужно од Каунаса.

Немачка 2. оклопна група извршила је пробој северно и јужно од Бреста на фронту ширине 70 км и разбила центар совјетске 4. армије. Њени предњи делови избили су у висину Кобрина. У позадини, совјетске јединице су пожртвовано браниле тврђаву Брест, коју су Немци заузели тек 30. јуна.

Немачка 1. оклопна група, у садејству са 6. армијом, извршила је пробој на фронту ширине 65 км јужно од Владимира Волинска и разбила једиинице левог крила совјетске 5. армије. Њени предњи делови продрли су 15 – 20 км у дубину совјетске територије.

Северно и јужно од извршених пробоја дејствовале су немачке пешадијске снаге, које су прошириле клинове оклопних јединица, али су нешто изостале због слабије покретљивости. Тако су 9. и 16. армија и 3. оклопна група направиле широк клин на споју Северозападног и Западног фронта, потискујући ослабљену совјетску 11. армију и десно крило 3. армије. На овај начин били су угрожени леви бок 11. армије и десни бок главних снага Западног фронта, док су правци ка Каунасу и Виљнусу остали незаштићени, јер у близини није било совјетских резерви. Исто тако немачка 4. армија и 2. оклопна група, потискујући развучену совјетску 4. армију, озбиљно су угрозиле леви бок главних снага Западног фронта које су се налазиле у белоруској избочини. Ни на овом правцу није било совјетских резерви које би могле задржати даље надирање немачких снага. Иако удар немачке 17. армије на лавовском правцу није био снажан, совјетска 6. армија је била присиљена да одступи 10 – 15 км од границе, због развучености својих снага и ангажовања по деловима.

Тиме је био завршен први дан борбе. Немачке снаге су постигле значајне успехе захваљујући изненађењу, правовременим и детаљно извршеним припремама и употреби јаких снага на правцима главних удара.

Ради мобилизације свих снага и обезбеђења јавног поретка, Президијум Врховног совјета СССР-а издао је овога дана два указа. Једним указом је објављена мобилизација војних обвезника рођених од 1905. до 1918. год. на територији 14 војних округа (лењинградског, прибалтичког, западног, кијевског, одеског, харковског, орелског, московског, архангелског, уралског, сибирског, приволшког, севернокавкаског и закавкаског). Другим указом је објављено ратно стање у низу република и области СССР-а. У вези с овим указом, све функције органа државних власти у погледу одбране, обезбеђења јавног поретка и службе безбедности прешле су у надлежност војних савета фронтова, армија и војних округа, а у местима где није било војних савета прешле су у надлежност највишег војног старешине.

Немајући правовремено извештаје о ситуацији на фронтовима, а нарочито о стању и могућностима својих снага, народни коимесар одбране издао је 22. јуна у 21,15 директиву бр. 3 којом је наређено:

  • да оклопни корпуси Северозападног и Западног фронта (по два корпуса у сваком фронту) из рејона Каунаса и Гродна изврше концентричне ударе општим правцем ка Сувалкију, уз подршку авијације фронтова и авијације Врховне команде за даљно бомбардовање, са задатком да се непријатељска сувалкиска група окружи и уништи и да се до 24. јуна овлада рејоном Сувалкија;
  • да 5. и 6. армија и најмање пет оклопних корпуса Југозападног фронта изврше концентричне ударе ка Лублину, уз подршку авијације фронта и авијације Врховне команде за даљно бомбардовање са задатком да се окружи и уништи непријатељска група у рејону Владимир Волинск – Кристинопољ и до 24. јуна овлада Лублином

Овом директивом јединицама су дати задаци који, с обзиром на њихово стање и могућности, нису могли бити извршени. Па ипак, фронтови су пришли њеном извршењу. Услед ограниченог времена припреме су вршене на брзину и без довољно система. Совјетска авијација, због великих губитака, није била у стању да пружи потребну заштиту трупама које су се прикупљале. Због тога су дивизије оклопних корпуса при развијању на полазним положајима биле изложене масовним ударима немачке авијације, те су претрпеле осетне губитке. Артиљерија оклопних корпуса и пешадијских дивизија није се могла брзо концентрисати, јер није имала механизованих вучних средстава. Пешадијске јединице, због недостатка ауто-транспорта, такође су се споро развијале за напад. Посматрано у целини, припреме и борбена дејства Северозападног и Западног фронта у духу директиве бр. 3 вршени су неорганизовано, нарочито у погледу садејства између дивизија оклопних корпуса. Незнатни оперативни резултати нису били у складу с великим губицима које су имале оклопне јединице. Само у рејону Гродна постигнут је ограничен успех, где је немачка 3. оклопна група за кратко време задржана у наступању. У рејону северозападно од Каунаса противудар у бок немачке 4. оклопне групе није био успешан.

Пошто противудари оклопних корпуса Северозападног и Западног фронта нису постигли значајније резултате, то су немачке оклопне групе продужиле брзо надирање: 4. оклопна група у правцу Даугавпилса, 3. оклопна група преко Виљнуса у правцу Минска, а 2. оклопна група у правцу Барановича.

Совјетска 11. и 4. армија биле су разбијене, због чега су бокови главних снага Западног фронта, у белоруској избочини, остали незаштићени.

Повољнија ситуација била је код Југозападног фронта, где немачке снаге нису имале тако велике успехе као у зони Западног фронта. На споју совјетске 5. и 6. армије Немци су направили брешу ширине 50 км, у коју су убацили 1. оклопну групу. Сходно наведеној директиви бр. 3 вршило се прикупљање оклопних јединица, од којих су неке имале да превале марш од 200 – 400 км. Ради ликвидације немачког клина извршене су припреме за противудар, које су проведене доста организовано. У рејону Луцк – Броди – Ровно дошло је 23. јуна до прве битке оклопних снага, која је имала велики значај за даљи развој операција у Украјини. Југозападни фронт је успео да задржи Немце читаву недељу дана, наносећи им велике губитке, и да осујети њихову намеру да окруже совјетске снаге у лавовској избочини. У овој бици совјетске јединице су такође имале велике губитке.

Немачка група армија „Југ“ увела је у бој још седам свежих дивизија. Совјетска 5. и 6. армија и оклопни корпуси нису могли издржати притисак и били су принуђени да се повлаче. На овај начин, снаге Југозападног фронта у лавовској избочини (26. и 12. армија) нашле су се у тешкој ситуацији јер им је десни бок био незаштићен. Ову опасност уочила је совјетска Врховна команда, па је наредила да Југозападни фронт одступи на линију Коростењ – Новоград Волински – Проскуров – Каменец Подољск, где су се налазили утврђени рејони. Немци су 30. јуна заузели Лавов.

После напуштања Лавова, јединице Југозападног фронта продужиле су да воде упорну задржавајућу одбрану до нове линије одбране.

Жестоке борбе нису се водиле само на главним правцима дејства, где су наступале немачке оклопне снаге, већ на свим деловима фронта. Многе совјетске јединице, одсечене од суседа и немајући везу са претпостављеном командом, остале су да се боре у окружењу, одакле су се касније пробиле и поново прихватиле борбу да би непријатеља што дуже задржале и нанеле му што веће губитке.

Упорна борба вођена је и у ваздуху. Совјетска авијација наносила је ударе по немачким оклопним колонама и пешадијским групама. Авијација Врховне команде, Балтичке и Црноморске флоте 23. јуна је бомбардовала војноиндустријске објекте у Букурешту, Плоештију, Варшави, Данцигу и другим градовима.

Четвртог дана борбених дејстава, немачка 4. оклопна група приближавала се Даугавпилсу, док су се 3. и 2. оклопна група са северозапада и југозапада концентрично приближавале Минску. Оне су тиме угрозиле бок и позадину совјетске 3. и 10. армије које су се налазиле у белоруској избочини. Да би се избегло окружење, совјетска Врховна команда је 25. јуна наредила Западном фронту да се јединице из белоруске избочине повуку на линију Лида – Слоним – Пинск, али је ово већ било касно. За извлачење 3. и 10. армије из полуокружења у правцу Минска остао је узани коридор ширине око 60 км. Немајући ауто-транспорта, ове армије нису биле у могућности не само да се брзо извуку из полуокружења него ни да се успешно супротставе непријатељском притиску с фронта и с бокова.

До 25. јуна увече немачке оклопне групе дубоко су продрле на совјетску територију: 4. оклопна група око 126 км, 3. оклопна група око 230 км, а 2. оклопна група око 200 км.

У исто време, код 3. и 10. армије, као и на целом фронту, јасно су испољени крупни недостаци у организадји и раду фронтовских и армијских органа позадине. Материјалне резерве за прва четири дана борби биле су потрошене, а њихова попуна није могла да се изврши, пошто је већи део резерви у складиштима био уништен бомбардовањем из ваздуха или је пао у руке непријатељу. Тешкоће у дотуру материјалних средстава погоршале су се због немања ауто-транспортних јединица. Штабно особље и позадински органи нису имали јасну слику о стању и распореду својих јединица. Све ове тешкоће, нарочито оскудица муниције и горива, неповољно су утицале на пружање организованог отпора непријатељу. Због свега тога, одступање 3. и 10. армије било је неорганизовано, Команда Западног фронта изгубила је контролу над јединицама, па није могла да изрази потребан утицај у погледу даљег развоја борбених дејстава.

У тешкој ситуацији био је и Северозападни фронт. Његова 11. армија, разбијена још првога дана борбе, под притиском јаких непријатељских снага одступала је у правцу Полоцка. Тако је правац ка Даугавпилсу остао незаштићен, што је немачка 4. оклопна група искористила да упути тим правцем своје главне снаге. Тиме је био угрожен леви бок 8. армије, која је предузела повлачење у правцу Риге.

Главни задатак Западног и Северозападног фронта – задржати непријатеља у приграничној зони и обезбедити развој главних снага Црвене армије ради преласка у противофанзиву – није могао бити извршен. Совјетска Врховна команда увидела је крајем јуна да дезорганизовани и великим губицима ослабљени први ешелон Црвене армије неће бити у стању да задржи немачко наступање, па је због тога одлучила да се стратегијске резерве које ће пристићи из дубине територије употребе за образовање новога фронта на линији р. Западна Двина – р. Дњепар, одакле ће прећи у противофанзиву.

У том циљу директивом народног комесара за одбрану од 25. јуна, од четири армије из резерве Врховне команде (22, 19, 20. и 21. армија) формирана је група армија под командом маршала Буђонија. Овој групи је наређено да организује одбрану на линији Сушево – Невељ – Витебск – Могиљев – Злобин – Гомељ – Цемигов – р. Десна – р. Дњепар (до Кременчуга). Доцније је овој групи амиија постављен задатак да буде спремна да пређе у противофанзиву.

Ради продужења организоване одбране, совјетска Врховна команда, директивом од 25. јуна, дала је фронтовима следеће задатке:

  • Северозападном фронту, да 27. армија из другог ешелона, као и 8. и 11. армија, које се налазе у одступању, организују одбрану на Западној Двини од Риге до Краславе;
  • Западном фронту, да 13. армија и оклопни корпуси из другог ешелона, као и делови који су одступали од границе, бране утврђени рејон Минска и Слуцка;
  • Југозападном фронту, да продужи противударе по немачким групама код Луцка и Бродија.

Међутим, борбена дејства су се развијала веома неповољно за Црвену армију. Северозападни фронт није успео да правовремено организује одбрану на десној обали Западне Двине. Његове јединице, немајући моторних возила, избијале су на Западну Двину са закашњењем. Чак и 21. оклопни корпус, упућен из Московског војног округа, као ојачање, није успео да се правовремено концентрише.

Немачка 4. оклопна група искористила је ову ситуацију и 26. јуна избила на Западну Двину и из покрета заузела Даугавпилс; три дана доцније она је образовала мостобран и у рејону Крустпилса. За то време 16. армија наступала је у правцу Даугавпилса, а 18. армија у правцу Риге. Совјетска 27. армија није могла задржати немачке оклопне јединице, које су 2. јула наставиле наступање у правцу Опочке. Овим је створена широка бреша на споју 8. и 27. армије, што је немачка 4. оклопна група искористила и дубоко се уклинила у правцу Пскова. То је умногом отежало ситуацију совјетске 8. армије, нарочито 1. јула, када је 18. армија заузела и Ригу. Тако су оба бока совјетске 8. армије била угрожена. Да би избегла окружење, ова армија је предузела пребацивање својих јединица на десну обалу Западне Двине, на одсеку Рига – Крустпилс, користећи се месним приручним средствима.

Предвиђајући могућност напуштања Западне Двине, совјетска Врховна команда је 29. јуна наредила Северозападном фронту да припреми одбрану у висини р. Велике, с ослонцем на псковски и островски утврђени рејон. На ову линију упућени су два пешадијска и један оклопни корпус, који су стављени под команду Северозападног фронта. Међутим, немачка 4. оклопна група успела је 6. јула да заузме Остров знатно раније него што су совјетске јединице избиле у његов рејон. Да би задржале немачко наступање ка псковском рејону, совјетске инжињеријске јединице су порушиле свих осам мостова на р. Великој. Немачке оклопне јединице избиле су на ову реку, форсирале је из покрета и 9. јула заузеле Псков.

Губитком Пскова совјетска 8. армија била је одсечена од осталих снага Северозападног фронта и, због угрожености левога бока, била принуђена да се повлачи у правцу Естоније. Она је 9. јула прешла у одбрану на линији Пјарну – Тарту, где је успешно задржавала наступање немачке 18. армије.

Заузимањем Острова и Пскова Немци су се поставили у веома повољан положај за наступање у правцу Луге и Лењинграда. Југозападини прилази Лењинграду нису били утврђени. Уочавајући овај пропуст, совјетска Врховна команда, још у току борбених дејстава, наредила је да се приступи утврђивању одбрамбеног појаса на р. Луги и красногвардејског рејона. Међутим, услед недостатка времена, ово није могло бити завршено до 9. јула.

Тешке борбе су вођене у зони Западног фронта. Совјетска 3. и 10. армија, претрпевши прва три дана борби значајне губитке, почев од 25. јуна продужиле су одступање општим правцем Волковиск – Минск. Међутим, због све јачег притиска немачких снага с фронта и с бокова, њихове заштитнице и побочнице водиле су тешке борбе. Немци су 28. јуна успели да пресеку повлачење једног дела 3. армије, а 29. јуна и повлачење јединица на левом крилу 10. армије, у рејону Волковиска. Део ових армија (4 пешадијске, 1 оклопна и 1 коњичка дивизија) успео је да избегне окружење и да продужи одступање у правцу Минска. Окружене снаге у рејону Бјалистока већим делом су уништене изузев мањих делова који су успели да се пробију или да се прикључе партизанима.

Совјетска 13. армија, из другог ешелона, водила је 26. и 27. јуна жестоке борбе у утврђеном рејону Минска. На 4 дивизије ове армије нападале су са северозапада 3 оклопне дивизије 3. оклопне групе и са југозапада 2 оклопне дивизије 2. оклопне групе. После тешких тродневних борби, немачке оклопне снаге успеле су да се споје у рејону Минска 28. јуна, а немачка 7. оклопна дивизија пресекла је железничку пругу Минск – Борисов. Западно од Минска нашло се у окружењу 11 комплетних совјетских дивизија, поред делова још неких диивизија.

Совјетске окружене јединице пожртвовано су се бориле под врло тешким условима, изложене јаким нападима немачких јединица са земље и из ваздуха, без везе са својом претпостављеном командом, са осетним недостатком материјалних средстава, нарочито муниције и хране. Многе јединице су успеле да се пробију из окружења, неке су подлегле у неравноправној борби, док су многе остале да у позадини непријатеља дејствују на партизански начин.

Крајем јуна ситуација у зони Западног фронта била је врло тешка. Против 16 совјетских дивизија, ослабљених у претходним борбама, распоређених на фронту ширине 350 км, на линији Докшици – Смољевичи – Слуцк – Пинск, нападале су немачка 3. и 2. оклопна група.

У оваквим условима совјетске јединице нису биле у стању да образују непрекидни фронт западно од р. Березине. Због тога је совјетска Врховна команда 27. јуна наредила групи армија из резерве Врховне команде да организује чврсту одбрану на линији: Краслава – Дисна – Полоцк – Витебск – Орша – р. Дњепар (до Лојева), са задлатком да јаким противударима разбије непријатељске снаге и спречи им продор у правцу Москве.

Ради стварања дубоке одбране на московском правцу, совјетска Врховна команда је наредила да источно од поменуте линије, на удаљењу 200 – 400 км, 24. и 28. армија организују друге положаје: Нелидово – Бели – Дорогобуж – Јељња – Жуковка – Синезерки, с тим да се нарочита пажња посвети одбрани московског правца.

У циљу бољег руковођења борбеним дејствима на московском правцу, совјетска Врховна команда је 1. јула одлучила да се група армија из резерве Врховне команде потчини Западном фронту, под команду маршала Тимошенка.

Почетком јула немачка група армија „Центар“ продужила је наступање на московском правцу. Да би повећали ударну моћ оклопних јединица, које су у претходним борбама имале значајне губитке, Немци су објединили 2. и 3. оклопну групу у 4. оклопну армију.

Немачка Врховна команда наредиила је да се што брже избије на линију горњи ток Западне Двине – р. Дњепар и овлада мостобранима код Полоцка, Витебска, Орше, Могиљева и Рогачева, те се на тај начин обезбеде повољни услови за наступање у правцу Смоленска.

На основу овог наређења командант 4. оклопне армије донео је одлуку да 3. оклопна група избије на Западну Двину, на одсеку Дисна – Витебск, наносећи главни удар правцем Витебск – Смоленск, а 2. оклопна група да форсира р. Дњепар на одсеку Орша – Рогачев и продужи наступање дуж ауто-пута, са задатком да избије на линију Јарцево – Јељња.

У првим данима јула борбена диејства. у зони Западног фронта развијала су се под условима велике надмоћности немачких снага на земљи и у ваздуху. Ослабљене и малобројне једанице Западног фронта, развучене на широком фронту, биле су принуђене на одступање. Па ипак, совјетске јединице су дале све од себе да би немачке армије што дуже задржале на погодним линијама и нанеле им што веће губитке. Једна од ових линија била је р. Березина, на којој су се развиле жестоке борбе. Тим борбама совјетске јединице су успеле да задрже Немце два дана, што је искоришћено ради организације одбране на линијама у позадини.

Совјетске јединице су припремиле и извеле више противудара да би задржале немачке оклопне снаге које су избијале на линију Западна Двина – р. Дњепар. Немачка 3. оклопна група, пошто је избила на р. Западну Двину и из покрета овладала мостобранима у рејонима Дисне и Витебска, дочекана је противударима 22. армије. Иако ова армија није успела да ликвидира немачке мостобране, њени противудари су извесно време задржали немачко наступање. Совјетска 20. армија, у садејству са 7. и 5. оклопним корпусом (који  су имали око 1 000 тенкова старих модела), 6. јула извршила је противудар из рејона северно и западно од Орше у бок немачке 3. оклопне групе. Совјетски оклопни корпуси одбацили су немачке оклопне јединице 30 – 40 км у правцу Лепеља и нанели им велике губитке, док су јединице совјетске 20. армије у рејону Сено наишле на велики отпор немачких оклопних и ваздушнодесантних јединица, које су још 5. јула извршиле ваздушни десант. Совјетски 7. и 5. оклопни корпус дејствовали су раздвојено, на растојању 40 – 50 км, што су Немци искористили и извршили полуокружење, а потом и окружење 5. оклопног корпуса. У току 9. и 10. јула јединице 5. оклопног корпуса водиле су тешке борбе у окружењу. Да би ликвидирали совјетске окружене снаге Немци су дневно вршили и до 15 јуриша. Делови 5. оклопног корпуса, по наређењу 20. армије, извршили су 10. јула успешан. пробој из окружења и одступили на исток.

Жестоке борбе биле су и јужно од Орше, у зони одбране совјетске 21. армије, где је немачка 2. оклопна група задржана на р. Дњепру.

Велику помоћ у одбрани пружила је совјетска авијација наношењем удара по немачким колонама, нарочито при њиховом прелазу преко Западне Двине и Березине.

Деветог јула наступање немачке 4. оклопне армије било је заустављено на фронту од Дисне до Жлобина.

Док је совјетски Југозападни фронт успешно задржавао наступање немачке групе армија „Југ“ у правцу Житомира и Лавова, по наређењу совјетске Врховне команде формиран је 24. јуна нови Јужни фронт (18. и 9. армија) под командом генерала Туљењева. Задатак Јужног фронта био је да брани део фронта од Каменеца Подољска до ушћа Дунава.

Немачка група армија „Југ“ почела је 1. јула да испољава јачи притисак у два правца: против Југозападног фронта, према Житомиру, и против Јужног фронта, према Могиљеву Подољском, с циљем да се окруже и униште совјетске снаге у лавовској избочини (6, 26. и 12. армија) и на тај начин постигне први већи успех у Украјини. У вези с напред изложеним, почетком јула развиле су се жестоке борбе у зони Југозападног фронта, код Ровна, Дубна, и Кременеца, а 3. јула немачко-румунске снаге у зони Јужног фронта успеле су да образују мостобране на источној обали р. Прута, на одсеку Липкани – Јаши, одакле су наставиле наступање према Могиљеву Подољском и Бељцима. После шестодневних борби, немачко-румунске снаге су избиле ра р. Дњестар према Могиљеву Подољском и заузеле Бељце, где их је совјетска 18. армија задржала. За 6 дана су немачко -румунске снаге продрле у дубини совјетске територије око 60 км, што показује да је темпо наступања на овом делу фронта био знатно спорији него што је то био случај на осталим правцима.

У то време према Житомиру, на споју совјетске 5. и 6. армије, Немци су увели у бој два свежа оклопна корпуса. После тога је 1. оклопна група успела да заузме Острог и да подиђе утврђеном рејону Новограда Волинског. Пошто је њен покушај да овлада овим рејоном пропао, она је била присиљена да се пред њим задржи око 3 дана. После прегруписавања, 1. оклопна група је 7. јула прешла у напад правцем Бердичев, обилазећи Новоград Волински с југоистока. Немачке оклопне јединице су 8. јула заузеле Бердичев, а 9. јула и Житомир, одакле су продужиле наступање у правцу кијевског утврђеног рејона. Услед дубоког пробоја немачких оклопних снага у правцу Кијева и наступања немачко-румунских снага у правцу Могиљева Подољског претила је опасност да совјетске снаге у западној Украјини буду окружене.

У таквој ситуацији Југозападни фронт је издао наређење да се убрза повлачење 6, 26. и 12. армије на нове положаје. Једновремено је приступљено припреми нових противудара на уклињене немачке оклопне снаге на житомирском правцу. Из рејона Бердичева, сукцесивно привучени 15, 4. и 16. оклопни корпус, извршили су противудар 9. јула. Исто тако из коростењског утврђеног рејона 5. армија, у садејству с 31. корпусом, 9, 19. и 22. оклопним корпусом, извршила је 10. јула противудар у леви бок 1. оклопне групе. Овим противударом била је озбиљно угрожена комуникација немачких оклопних јединица. Због тога су Немци увели у бој свеже снаге (3 пешадијске и 1 моторизовану дивизију) и тако су успели да задрже наступање совјетских јединица. Крајњи резултат совјетских противудара био је добитак у времену; фронт је за извесно време стабилизован, а Немци су обуставили наступање у рејону Житомира. Ово је омогућило да се боље организује одбрана кијевског и коростењског утврђеног рејона, да се изврше потребна прегруписавања совјетских снага и да се уредно повуку 6, 26. и 12. армија.

На фронту совјетске 9. армије од 22. јуна до 10. јула није било никаквих значајних промена. Ово је омогућило да се армија попуни и да се ојача одбрана.

Борбена дејства на финском фронту отпочела су крајем јуна, али су била локалног значаја, те нису испољавала утицај на стратегијску ситуацију на совјетско-немачком фронту.

У првим данима рата Балтичка флота је била употребљена за одбрану својих база, па су чак официри и момари пловних јединица узели учешћа у одбрани копненог фронта. Једновремено с организацијом одбране база, флота је припремила одбрану Финског и Ришког залива. Скоро сва авијација Балтичке флоте употребљена је против немачких копнених снага, нарочито против оклопних снага у рејону Даугавпилса. Балтичка флота успешно је поставила минска поља дуж обале Балтичког мора.

Совјетска Црноморска флота била је изразито јача од немачко-румунске флоте. У немогућности да постигну победу на мору, Немци су нападали совјетску флоту с копна и из ваздуха, минирали њене базе. И поред тога, главни задатак Црноморске флоте – обезбеђење поморских комуникација – био је успешно вршен. У јулу 1941. год. свакодневно је вршено обезбеђење више од 25 транспората. Совјетски разарачи, у садејству с авијацијом, бомбардовали су 26. јуна румунску базу Констанцу, да би се уништиле резерве горива и прибавили подаци о организацији система одбране. У тесном садејству с копненим операцијама дејствовала је и авијација Црноморске флоте. Она је у више махова бомбардовала румунска нафтоносна постројења и железничке објекте. Ово је присилило Немце и Румуне да ангажују знатне ваздухопловне и противавионске јединице за одбрану нафтоносних постројења.

Совјетска Северна флота у првим данима рата пружала је непосредну помоћ јединицама на мурманском правцу својом обалском артиљеријом, разарачима и авијацијом. Поред тога, она је вршила заштиту поморских комуникација, што је, с обзиром на недостатак железничких и аутомобилских путева на северном приморју, било од великог значаја. Совјетске подморнице успешно су потапале немачке транспортне бродове.

Пинска и Дунавска флотила употребљене су у садејству с копненим јединицама.

Почетне операције на совјетско-немачком фронту завршене су успехом немачких армија. За 18 дана рата оне су заузеле Литванију, Летонију, Белорусију, Бесарабију и већи део Украјине и на тај начин продрле према Лењинграду око 450 км, према Москви око 550 км, а према Кијеву око 300 км. Знатан број постројења и фабрика пао је Немцима у руке јер совјетске јединице, услед брзог темпа операција, нису биле у могућности да их правовремено евакуишу у дубину територије. Поред тога, Немци су запленили или уништили знатне количине материјалних резерви, наоружања, муниције, горива, опреме, хране и др.

Све ове успехе немачка армија је могла да оствари захваљујући повољним условима у којима се налазила. Пре свега, она је постигла изненађење јер је извршила агресију на СССР и поред пакта о ненападању и у недељу, када су совјетски официри и војници били на одмору. Пошто нису били ангажовани на неком другом фронту, Немци су били у могућности да против СССР-а одреде максималне снаге и средства (више од 70% свих оружаних снага којима су располагали). Немачка армија у то време била је снабдевена најсавременијом ратном техником, па су оклопне јединице и авијација одиграле одлучујућу улогу. Нарочито треба истаћи брзе и велике успехе оклопних група, које су биле носиоци ударне снаге, смелих маневара, брзог темпа операција. Њима је велику помоћ указала авијација, која је изненадним нападом уништила на земљи већи број совјетских модерних авиона, а затим је употребљена за подршку оклопних група и пешадијских јединица на главним правцима удара.

У овим борбеним дејствима показале су се извесне слабости и код Немаца. Немачка пашадија није била оспособљена за извршење постављених задатака, јер су јој недостајали аутомобили да би могла да прати оклопне јединице и искоришћава њихове успехе. Приликом дејства ноћу, у шуми, мочварама и насељеним местима она је била слабија од совјетске пешадије. Сем тога није било добро организовано садејство измеду пешадије и артиљерије.

У моменту немачког напада била је недовољна борбена готовост Црвене армије. Јединице за заштиту границе нису биле завршиле мобилизацију и нису биле спремне да дочекају изненадни напад непријатеља. Њихов борбени поредак није имао потребну дубину, а слабе и недовољне резерве нису биле у стању да одсеку клинове нападача. Црвена армија није била припремљена да се супротстави брзом темпу савремених нападних операција, како по својим организацијским својствима, тако и по својим оперативним и тактичким поступцима. Немачким брзим оклопним јединицама она је супротставила своје оклопне јединице слабијег квантитета и квалитета, које су биле у стању само да извесно време успоре немачко надирање. Ни совјетске пешадијске дивизије, које нису имале довољно противоклопног наоружања, нису могле да задрже немачке оклопне дивизије. По извршеном пробоју, немачким оклопним јединицама могле су се супротставити само нове снаге из позадине, на новим линијама отпора, док су совјетске армије из првих ешелона одбране обично са закашњењем стизале на нове линије отпора. Слаба опремљеност Црвене армије аутомобилима негативно је утицала на извођење оперативних и тактичких маневара.

Маневарску способност Црвене армије још више је умањило дејство немачке авијације, која је у почетним операцијама успела да оствари надмоћност у ваздуху и да пружи пуну подршку копненим снагама. Црвена армија у почетним операцијама била је у врло тешкој ситуацији, јер је фронт био веома неустаљен. Требало је што дуже задржати противника и створити време за мобилизацију главних снага и њихово привлачење из дубине територије. Да би се ово обезбедило било је потребно да се фронт одбране што више учврсти, да би могао представљати солидан ослонац у тактичко-оперативним комбинацијама. За ово су коришћене пристигле резерве Врховне команде, које су ангажоване на брзину и недовољно припремљене. Услед појединачног и неорганизованог ангажовања, ове резерве су такође претрпеле велике губитке, тако да се није могао организовати чврст и непрекидан фронт одбране.

Поред свих тешкоћа, Црвена армија је показала храброст, упорност и издржљивост, што је изненадило и саме Немце. Совјетски војник се борио пожртвовано. Нарочито треба истаћи упорност совјетских јединица у окружењу. Оне су врло често успевале да се пробију из окружења или да пређу на партизански начин ратовања.

Немачка армија имала је у почетним операцијама значајне губитке; она је до средине јула изгубила преко 100 000 људи, око 1 300 авиона и знатан број тенкова и другог наоружања.

Слом Холандије, Белгије и Француске

Немачке припреме, планови и снаге за операције у мају 1940.

Октобра 1939. је завршено пребацивање главнине немачких снага из Пољске на Западни фронт. Пошто нису израђени планови операције, у немачкој врховној команди су одржане бројне конференције на којима се расправљало о најбољем начину извршења операција на западу Европе. На конференцијама се није могла постићи сагласност око основних питања вођења рата на Западу: када предузети офанзиву, којим правцем и са каквим груписањем снага. Неки немачки генерали су се залагали да се пре почетка напада проуче борбена искуства из Пољске, реорганизују мотомеханизоване снаге тако што би се лаке дивизије претвориле у оклопне, формирају нове пешадијске дивизије  и да се сачека повољније време за дејство авијације. Међутим, Хитлеру се журило тако да је наредио да напад почне одмах. Плашио се да ће француске снаге током зиме 1939/40. ојачати. Француска и Велика Британија су 6. октобра одбиле Хитлерову понуду за мир, тако да је он три дана касније потписао Директиву бр. 6  у којој је, поред осталог, наредио: „Извршити припреме за офанзиву северним крилом Западног фронта, преко територије Луксембурга, Белгије и Холандије. Ову офанзиву извршити што је могуће пре и што већим снагама. Циљ је ове офанзиве да се туче главнина француских и савезничких снага, да се у северној Француској, Белгији и Холандији заузме што више земљишта да би се створила повољна база у циљу настављања ваздухопловно-поморских операција против Енглеске и да се што боље обезбеди важна Рурска област.“ На основу овог наређења, немачка врховна команда је 19. октобра израдила план „Gelb“ („Жути“) у коме је описано груписање снага и идеја маневра. Према том плану, Група армија „Б“ (37 дивизија, од којих 8 оклопних и 2 моторизоване) је добила задатак да пробије граничне белгијске положаје северно и јужно од Лијежа. После форсирања Мезе, између Лијежа и Намира, и Албертовог канала да прикупи снаге северно и јужно од Брисела, да би се одатле, без губитка времена, могле упутити на запад – ка Анверсу и ка области Ган – Бриж; Група армија „А“ (27 дивизија, од којих 1 оклопна и 1 моторизована) имала је задатак да обезбеди напад Групе армија „Б“ од непријатељског напада са југа и југозапада и да што пре упути своје десно крило преко Мезе, код Динана, да би јужно од Самбре заштитило или потпомогло каснији напад Групе армија „Б“ према западу; Група армија „Ц“ (25 дивизија) добила је задатак да се држи у дефанзиви на Зигфридовој линији; за стратешку резерву било је предвиђено свега 9 дивизија.

Нешто касније, 29. октобра, усвојена је нова варијанта плана, којом је измењена ранија идеја маневра и предвиђено појачање Групе армија „Б“ (од 37 на 43 дивизије) и спуштање две ваздушно десантне дивизије југоисточно од Гана.

У току зиме 1939/40, Хитлер је неколико пута мењао или допуњавао планове и одређивао дан и час почетка офанзиве, али је услед неповољног времена, био приморан да одлаже почетак операције.

По својој основној замисли, ови планови су донекле подсећали на Шлифенов план из 1905. Међутим, генерал Рундштет, командант Групе армија „А“, а нарочито његов начелник штаба, генерал Манштајн, нису се сложили са оваквим плановима, јер су веровали да су Французи и Британци сконцентрисали најјаче и најбоље снаге према белгијској граници с циљем да одбраном на раније утврђеним граничним положајима или упадом у Белгију покушају паралисати дејство јаког немачког десног маневарског крила, што би могло довести до изнуривања и фронталног потискивања француско-британских снага и до стабилизације фронта на р. Соми. У меморандумима од 31. октобра и 4. децембра 1939, Манштајн је предложио да се усвоји нови стратегијски план који ће омогућити уништење противничких главних снага. Ради тога, он је упорно захтевао да ојачана Група армија „А“ предузме главни напад на најтежем – централном арденском правцу, с циљем да на реци Мези пробије слабе француске и белгијске положаје, а потом да упути оклопне и моторизоване дивизије на доњи ток р. Соме у циљу одсецања главнине француских, британских и белгијских снага у северној Француској и југоазападној Белгији. После тога би Групе армија „Б“  и „А“ извршиле концентричне ударе са свих страна ради уништења одсечених непријатељских снага, док би једна немачка армија предузела офанзиву према центру Француске да би онемогућила противударе француских снага из резерве према Бриселу и Бону.

Генерали Браухич и Халдер су се противили оваквом плану, сматрајући да је планинско, јако пошумљено, дубоким речним долинама испресецано и ван комуникација тешко проходно земљиште Ардена непогодно за употребу мотомеханизованих јединица.  Мађутим, Хитлер 17, фебруара, након разговора са Манштајном, уочава оригиналност, смелост и значај овог плана, који је омогућавао да се најпре и најуспешније постигну стратегијски циљеви – уништење главних непријатељских снага. Пошто је проучавањем обавештајних података о јачини непријатељских снага, стању комуникација и фортификацијском уређењу земљишта у Арденима дошао до закључка да је план могуће реализовати, наредио је да се приступи припремама и прегруписавању снага за његово извршење.

После ратних игара, одиграних 7. и 14. фебруара, Хитлер 22. фебруара 1940. држи конференцију на којој је одобрио пету, последњу варијанту плана „Gelb“. Два дана касније, јединицама је послата директива пов. бр. 130 од 24. фебруара 1940. којом су били прецизирани задаци и јачине појединих група армија и посебно сваке њихове саставне армије. Према овој директиви, која се нешто мало разликовала од Манштајновог предлога, предвиђено је: да се изврши брза окупација Холандије, да се офанзивом кроз Белгију и Луксембург туку што јаче француско-белгијске јединице и да се тако припреми уништење свих снага непријатеља; да тежиште офанзиве буде јужно од линије Лијеж – Шарлроа; да снаге северно од ове линије пробију белгијска утврђења и наставе офанзиву ка западу да би отклониле опасност од Рурске Области и везале што јаче француско-британске снаге; да јединице које дејствују јужно од линије Лијеж – Шарлроа форсирају Мезу између Динана и Седана (оба места закључно) и да отворе пут кроз утврђења на северној француској граници у циљу дејства према доњој Соми. Одмах после пријема ове директиве, немачке армије су од 24. фебруара до 10. маја извршиле обимне припреме и вежбе за предстојећу офанзиву.

Немачка Врховна команда је искористила ове застоје у операцијама да би реорганизовала, појачала и обучила своје оружане снаге. Она је, поред осталог, формирала нове оклопне уместо расформираних лаких дивизија, као и 30-40 нових пешадијских дивизија, смањила број пешадијских пукова у моторизованим дивизијама, итд.

Немци су 10. маја 1940. за операције на Западном фронту имали око 136 дивизија (10 оклопних, 4 1/3 моторизоване, 2 1/3 СС, 1 коњичку, 1 брдску и око 117 пешадијских, са око 3 000 000 војника, 2 683 тенкова, 728 оклопних аутомобила и око 4 450 авиона. Сем тога, они су у Норвешкој имали 7, у Данској 1, а у Источној Европи 13 дивизија.

После великих губитака на Атлантику и у Норвешкој, немачка морнарица је 10. маја 1940. имала за операције способне: 2 крстарице, 10 разарача, 40 – 50 подморница, 16 торпиљарки, 40 – 50 торпедних чамаца, 8 ескортних бродова. Сем тога Немци су имали 2 стара бојна брода за одбрану својих обала.

На основу директиве пов. бр. 130 од 24. фебруара 1940, Немци су почели да врше прегруписавање снага, тако да су за офанзиву, која је почела 10. маја, имали овакав стратегиски развој:

  • Група армија »Б« (генерал Бок), јачине 29 дивизија, добила је задатак: да брзим снагама заузме што пре Холандију и тако онемогући спајање холандских и англо-белгијских снага; да снажним брзим нападом сломи одбрану на белгијској граници и да непријатељске снаге одбаци западно од линије Анверс – Намир; да опколи тврђаву Анверс са севера и истока, а тврђаву Лијеж са североистока и севера. Састав Групе армија:
  • 18. армија (генерал Кихлер), јачине: 7 пешадијских, 1 оклопна, 1 моторизована и 1 коњичка дивизија, добила је задатак: да брзо заузме Холандију и да онемогући непријатељу да се искрца на холандској обали. У циљу извршења ових задатака, снаге северно од р. Вала (Waal) напредоваће према источном фронту Холандске тврђаве, а брзе јединице напредоваће јужно од р. Вала, с тим да стигну до обале између ушћа Мезе и Ескоа (Selde) и онемогуће спајање англо-белгијских и холандских снага, док ће слабе снаге, уз помоћ оклопних возила, заузети провинцију Хронинген. Армија ће припремити услове да уз помоћ ваздушнодесантних јединица, брзо пробије јужни фронт Холандске тврђаве. Она ће затворити ушће Ескоа, осигуравајући се према Анверсу.
  • 6. армија (генерал Рајхенау), јачине: 14 пешадијских, 2 оклопне и 1 моторизована дивизија (3. и 4. оклопна и 20. моторизована дивизија образовале су 16. корпус), полазећи са линије Венло – Ахен, брзо ће прећи Мезу и у најкраћем року пробити белгијске граничне положаје, а затим наставити покрет према западу.
  • Резерва Групе армија »Б«: око 2 пешадиjске дивизије.
  • Група армија »А« (генерал Рундштет), јачине 45 дивизија, добила је задатак да што пре форсира р. Мезу између Динана и Седана, с тим да заштити леви бок од евентуалних непријатељских противнапада са линије Мец – Верден. После тога она би најбрже и са максимумом снага наставила операције према ушћу Соме, обухватајући француска утврђења у северној Француској. Њој ће се накнадно доделити 2. армија из стратегијске резерве ради заштите левог бока. Брзе оклопне снаге треба да буду ешелониране по дубини испред фронта Групе армија. Њихов је задатак да разбију непријатеља који би ушао у јужну Белгију и Луксембург и да снажним нападом заузму западну обалу Мезе, стварајући на тај начин повољне услове за продужење офанзиве ка западу. Састав Групе армија:
  • 4. армија (генерал Клуге), јачине: 9 пешадијских и 2 оклопне дивизије (5. и 7. оклопна дивизија су биле у саставу 15. корпуса), добила је задатак: да пробије утврђену зону између Лијежа и Уфализа (Houffalize); да опколи Лијеж са југоистока и истока; да упути оклопне јединице према Динану и Зивеу (Givet) ради форсирања Мезе између Ивоа (Yvoir) и Фимеја (Fumay), с тим да се заштити према Намиру; да затим напредује преко Бомона (Beaumont) и Симеја (Chimay) према западу.
  • 12. армија (генерал Лист), јачине: 11 пешадијских, 5 оклопних и 3 моторизоване дивизије (све оклопне и моторизоване дивизије формирале су Оклопну групу Клајст која је имала: 41. корпус – 6. и 8. оклопна дивизија; 19. корпус генерала Гудеријана – 2. и 10. оклопна дивизија; и 14. корпус – 2, 13. и 29. моторизована дивизија), добила је задатак: да пробије белгијске граничне положаје са обе стране Бастоња; и да оклопним снагама у првом ешелону форсира Мезу између Фимеја и Седана тако да у вези са 4. армијом омогући јачим снагама продужење покрета ка западу.
  • 16. армија (генерал Буш), јачине 12 дивизија, добила је задатак: полазећи са линије Валендорф (Wallendorf) — Метлах (Metlach) упутиће унапред своје десно крило, с тим да најпре изађе на линију Музон – Лонгви – Сирк, где ће заштитити јужни бок главних снага и држати везу са немачким утврђењима јужно од Метлаха, а затим када се буде учврстила на горњој линији, прећи ће у састав Групе армија »Ц«.

Резерва Групе армија »А«: око 3 пешадијске дивизије,

  • Група армија »Ц« (генерал Леб), јачине око 19 дивизија, добила је задатак: да веже према себи противничке снаге и да буде спремна да укаже помоћ осталим снагама држећи чврсто фронт у зони 16. армије. Састав Групе армија:
  • 1. армија (генерал Вицлебен), јачине 15 пешадиjских дивизија, добила је задатак: да активном одбраном веже према себи француске снаге на Мажиновљевој линији и да не дозволи њихово упућивање према осталим деловима фронта.
  • 7. армија (генерал Долман), јачине 4 пешадијске дивизије, добила је задатак: да брани десну обалу Рајне од Карлсруа до швајцарске границе.
  • Стратегијска резерва имала је око 42 дивизије (од којих 1 моторизована), које су биле предвиђене да првенствено појачају Групу армија »А«.

Као што се види, Немци су на арденском правцу концентрисали 45 дивизија (од којих 7 оклопних и 3 моторизоване), које су имале повољне изгледе за брзи успех, јер су се према њима налазиле најслабије француско-белгијске снаге. Да би обезбедили своје бокове, који су били изложени на великој дужини, Немци су предвидели да на арденском правцу касније употребе 2. армију, а затим и 9. армију (укупно око 24 дивизија). То значи да је на овом правцу било предвиђено близу 70 дивизија, тј. више од половине укупних снага на фронту од око 100 км, а мање од половине на осталом фронту од око 400 км. Тежећи да постигну што потпунију економију снага, Немци су према Мажиновљевој линији предвидели за одбрану само 19 дивизија, тако да су им остале јаке снаге за стратегијску резерву (око 42 дивизије).

Две ваздухопловне флоте (2. под командом генерала Кеселринга и 3. под командом Шперлеа) имале су задатак да најпре изненадно нападну и на аеродромима униште противничку авијацију, а затим да потпомажу нападе на главним правцима удара, да бомбардују саобраћајне центре и да онемогуће противнику извршење превожења и оперативних маневара.

Немачка ратна флота, због велике надмоћности противника на мору, није могла да укаже помоћ копненим снагама приликом ових операција на Западном фронту, те је и у овом периоду добила задатак да дејствује на британски поморски саобраћај и да офанзивним акцијама онемогући економску блокаду Немачке.

Савезничке припреме, планови и снаге

У току зиме 1939/40. Французи су наставили организацију и обуку својих дивизија. Користећи се искуствима из рата у Пољској, они су формирали 3 оклопне дивизије, док су 4. оклопна и 4. лака механизована дивизија биле у фази формирања. По завршеној реорганизацији, Французи су почетком маја на свим фронтовима имали: 92 пешадијске, 3 лаке механизоване, 3 оклопне, 6 лаких коњичких и 6 тврђавских дивизија, 17 самосталних тврђавских одсека (чија је борбена вредност износила 5 – 7 дивизија), 7 коњичких бригада, итд., тј. укупно око 115 дивизија или 2 680 000 људи. За операције на Североисточном фронту генерал Гамлен је одредио: 29 корпуса са 70 пешадијских (од којих 27 активних, 7 моторизованих, 20 резервних серије „А“ и 16 резервних серије „Б“), 3 оклопне, 3 лаке механизоване, 5 лаких коњичких и 6 тврђавских дивизија, 15 самосталних тврђавских одсека, 4 коњичке бригаде, 27 самосталних тенковских батаљона и 14 самосталних артиљеријских пукова, тј. укупно (не рачунајући територијалне јединице) око 94 дивизије, 3 063 тенкова, 743 оклопних аутомобила и 2 240 000 војника.

На Југоисточном фронту налазила се Алпска армија под командом генерала Олрија (око 6 – 7 дивизија), у Северној Африци (генерал Ноге) 8 – 10 дивизија, на Блиском Истоку (генерал Веган) 3 дивизије, у Норвешкој (генерал Оде) 3 дивизије.

Према непровереним подацима, Французи су 10. маја укупно имали око 2 500 авиона (1 900 ловаца, 200 бомбардера и 400 извиђача), од којих су у Француској имали око 1 500 авиона, с тим да су за операције на Североисточном фронту могли употребити само око 1 000 модерних авиона (800 у саставу 1. ваздухопловне армије и 200 у саставу територијалне одбране, пошто су многи авиони били на оправци и пренаоружању или су били застарели). Француска армија није имала довољан број пт и пав топова, а неке дивизије, нарочито резервне типа „Б“ нису имале све формацијске пт топове, док се највећи недостатак осећао у пт минама. Француска артиљерија имала је топове старог модела (75 мм М.97, 155 мм М.17). Најмодернији тенкови (H.35 и Somua) били су у саставу лаких механизованих и оклопних дивизија, док су остали били старијих типова.

Пољаци су такође формирали дивизије ради настављања борбе и на Западном фронту. Они су планирали да организују три дивизије, од којих се у мају 1940. могла употребити само 1 непотпуна дивизија. Организација француског врховног командовања није била целисходна. Генерал Гамлен је био једновремено командант француских копнених снага на свим фронтовима и начелник штаба народне одбране. Међутим, он није био командант авијације и ратне флоте, већ је могао само да координира њихов рад. Ове грешке у реорганизацији командовања морале су имати знатног утицаја на ток операција.

У току зиме 1939/1940. Британци су знатно појачали своје експедиционе снаге (BES) у Француској (крајем 1939. стигла је 5. дивизија оперативне војске, а од јануара до априла 1940. стигло је пет територијалних дивизија: 48, 50, 51, 42. и 44), тако да су почетком маја имали 3 армијска корпуса, 10 пешадијских дивизија, 2 батаљона тенкова, 1 бригаду и 1 пук за извиђање, 21 артиљеријски пук, 13 пав пукова и 7 митраљеских батаљона. Сем тога у Француску су послате и три непотпуне територијалне дивизије (12, 23. и 46) које су обављале разне радове и довршавале своју обуку. Британске експедиционе снаге биле су врло добро опремљене и наоружане најмодернијим материјалом. Рачуна се да су ове снаге почетком маја бројиле преко 450 000 људи (од којих око 240 000 у борбеним јединицама), 200 тенкова, 400 оклопних аутомобила и 416 авиона, док се на британским острвима налазило још око 850 авиона, који би могли учествовати у операцијама у западној Европи.

Белгија је пре почетка рата имала 8 386 000 становника. Војна обавеза трајала је 25 година, а служба у сталном кадру 1 годину, тако да је маја 1940. имала довољно обвезника за формирање знатног броја јединица оперативне војске: 7 штабова корпуса са корпусним јединицама, 1 штаб коњичког корпуса са корпусним јединицама, 18 пешадиjских дивизија (од којих 6 активних, 6 прве и 6 друге резерве), 2 дивизије арденских ловаца, 2 коњичке дивизије, једну моторизовану бригаду, 2 лака пука, 9 група бициклиста, 5 пукова армиjске артиљерије, 1 пук ловачке и 2 пука извиђачке авијације, тј. око 700 000 људи, 250 авиона и само 8 тенкова. Белгиjске гломазне дивизије биле су наоружане застарелим оружјем (нарочито митраљези »Максим« и минобацачи 76 мм), изузев пт топова 47 мм који су били врло добри.

Иако велика колонијална сила, Холандија је имала, с обзиром на бројно стање становништва (8 727 000) и на потребу одбране метрополе и колонија, врло малу армију. До почетка рата она је у метрополи формирала: 4 штаба корпуса са корпусним јединицама, 8 пешадијских дивизија, 1 лаку коњичку дивизију, 4 самосталне пешадијске бригаде, 51 батаљона граничне заштите и 5 артиљеријских пукова. Борбена вредност ових снага износила је око 10 дивизија, са око 400 000 људи, 24 тенкова и 120 авиона. Холандска армија је била слабо наоружана и недовољно обучена (пешадија је у сталном кадру служила само 295 дана), тако да није могла пружити јачи отпор модерно наоружаном противнику.

Луксембург, са 300 000 становника и мирнодопском војном снагом од 176 добровољаца и 229 жандарма, није могао да пружи никакав озбиљнији отпор евентуалном агресору, тим пре што није имао сталну војну обавезу.

Према томе, укупне снаге савезника (Француза, Британаца, Белгијанаца и Холанђана) на Западном фронту износиле су око 137 дивизија, 3 790 000 људи, 3 270 тенкова, 1 140 оклопних аутомобила и 2 470 авиона. У односу на Немце они су имали малу бројну надмоћност у војницима (3 790 000 : 3 000 000 или 1,2 : 1), тенковима (3 270 : 2 683 или 1,2 : 1) и оклопним аутомобилима (1 140 : 728 или 1,5 : 1), док је однос у авијацији био 2 : 1 (4 450 : 2 470) у корист Немаца.

Сви подаци обавештајне, нарочито агентурне службе потврђивали су претпоставку француске Врховне команде да ће Немци повредити неутралност Белгије и Холандије и да ће напад главним снагама извршити преко централне Белгије. Ове претпоставке потврђене су и документима пронађеним код једног немачког официра који се 10. јануара 1940. погрешно спустио авионом у Белгију. И поред оваквих јасних доказа о предстојећој повреди белгијске и холандске неутралности, белгијска и холандска влада заносиле су се илузијама да ће своје земље поштедити од страхота рата. Оне су још увек упорно стајале на гледишту да не могу дозволити улазак француских и британских снага у своје земље пре него што би Немци повредили територијални интегритет Белгије и Холандије. Белгијски министар иностраних послова Спак изјавио је да Белгија не може погазити дату изјаву о неутралности, јер би изгубила углед лојалне нације. Сем тога Белгијанци су страховали да би немачка пропаганда могла искористити евентуални ранији улазак француско-британских трупа да сломи национално јединство белгијских народа и да смањи отпорну снагу белгијске армије. Владе и генералштабови Белгије и Холандије нису хтели да закључе војне савезе, нити да изврше припреме за координирање ратних планова. Због тога су Белгија и Холандија израђивале своје посебне планове и вршиле припреме с којима нису биле упознате остале савезничке државе, што је имало негативног утицаја на организацију одбране на Западном фронту.

Полазећи од претпоставке да ће Немци извршити главни напад само преко централне Белгије, а евентуално и преко Холандије, генерал Гамлен усвојио је дефанзивни ратни план којим је била предвиђена одбрана на положајима иза граничног фронта. Међутим, у погледу указивања помоћи Белгији и Холандији, генерал Гамлен се колебао између три варијанте дефанзивног плана:

  • Левим крилом 1. групе армија (7. армија и BES) ући у Белгију и на Ескоу (Selda), код Гана, ухватити везу са белгијском армијом (варијанта „Еско“), а осталим армијама бранити положаје иза француске границе.
  • Левим крилом и центром 1. групе армија (7. армија, BES, 1. армија и део 9. армије) извршити већи упад у Белгију и Холандију и на линији Бреда – Анверс – р. Дил – р. Меза, од Намира до Зивеа (варијанте „Бреда“ и „Дил“), прихватити белгијску и холандску армију и најупорнијом одбраном зауставити немачку офанзиву, а осталим француским армијама бранити положаје позади француске границе.
  • Извесним снагама изаћи евентуално и на белгијску главну линију р. Меза – Албертов Канал (варијанта Албертов Канал).

У вези с овим питањем одржане су многобројне конференције у француско-британском Врховном ратном савету, као и између генерала Гамлена и осталих команданата, али на њима, изгледа, уопште није разматрана могућност немачког напада и на неком другом правцу (преко Ардена, преко Мажиновљеве линије, итд.), те нису ни израђене варијанте планова за ангажовање јачих снага у одбрани арденског правца.

У почетку рата генерал Гамлен је усвојио прву варијанту, јер је веровао да Белгијанци нису у стању да пруже дужи отпор Немцима, а да ће се усвајањем те варијанте избећи свака опасност од сусретних битака са надмоћнијим немачким снагама (савезничке снаге биле су удаљене од ушћа Ескоа око 120, а немачке око 150 км) и да ће се указати помоћ белгијским снагама бар на њиховом националном редуту код Гана.

Међутим, и поред неслагања извесних француских команданата (генерали Жиро, Бланшар, Приу и др.), генерал Гамлен је касније усвојио дефанзивне варијанте „Дил“ и „Бреда“, јер су то захтевали важни политички, економски и војнички разлози. Наиме, после пропасти Аустрије, Чехословачке и Албаније и брзог слома Пољске и Норвешке, многи мали народи Европе изгубили су поверење у моћ француских и британских снага и у колективну безбедност, тако да је упадом ових снага у Белгију и Холандију требало повратити то поверење и убедити мале државе да се више неће поновити судбина Пољске и Норвешке и да ће француске и британске снаге бити у стању да им укажу брзу и ефикасну помоћ. С друге стране, дубљим напредовањем у Белгију и Холандију, француско-британске снаге заштитиле би од непосредног удара најважније индустријске и економске центре севеме Француске, као и поморске и ваздухопловне базе у западној Белгији и у Холандији, чијим би заузимањем Немци могли да угрозе британска острва. Поред тога, овим маневром указала би се бржа и ефикаснија помоћ Белгијанцима (22 дивизије) и Холанђанима (10 дивизија), те би се њихове снаге сачувале од почесног уништења. А пошто је положај Бреда – Анверс – Дил – Меза за 80 км краћи од положаја по првој варијанти, савезници би могли да изврше боље груписање својих снага.

Француско-британски Врховни ратни савет 17. новембра 1939. коначно је усвојио предлог генерала Гамлена да се будуће операције изводе према варијантама „Дил“. Крајем новембра генерал Гамлен је почео да разматра могућности указивања помоћи Холанђанима (варијанта „Бреда“). И поред неслагања генерала Жироа, Бијота и Жоржа он је 15. априла усвојио и варијанту „Бреда“, коју је такође одобрио Врховни ратни савет.

Пошто је добио сагласност Врховног ратног савета генерал Гамлен је предузео хитне припреме за реализацију ових планова и 20. марта 1940. издао директиву бр. 9, којом су били прецизирани задаци француских и британских армија. Он је обавестио белгијску и холандску Врховну команду да су савезници спремни да одмах, после позива, крену у Белгију и Холандију ради указивања помоћи њиховим снагама. Том приликом је генерал Гамлен послао неке планове о организацији положаја на Дилу и о пословима које би требало да изврше Белгијанци до доласка савезничких армија. Иако су извршили неке од тих послова, Белгијанци нису дозволили савезничким снагама да врше извиђања, нити су давали детаљне и тачне информације о својим плановима; једино су дозволили да неколико савезничких официра у цивилном оделу обиђу положаје на Дилу.

По извршеном прегруписавању снага на основу директиве бр. 9, стратегијски развој француско-британских снага пре немачког напада био је следећи:
A) Североисточни фронт (генерал Жорж) од планинског прелаза Кол де ла Фосил (северозападно од Женеве) до Канала Ламанша, састава:

  • 3. група армија (генерал Бесон) била је следећег састава:
  • 45. тврђавски корпус, састава 2 дивизије, од наведеног прелаза до окуке на р. Дуб код Сент Иполита (Saint Hippolyte), имао је задатак да осматра гранични фронт према Швајцарској и да заједно са 6. армијом из стратегијске резерве, укаже помоћ швајцарским снагама ако би Немци извршили напад преко Швајцарске.
  • 8. армија (генерал Гаршри), састава: 5 дивизија (од којих 2 тврђавске) и 1 самостална коњичка бригада, имала је задатак да брани положаје на западној обали Рајне, од велике северне окуке р. Дуб (Doubs) до града Селеста закључно.
  • 2 група армија (генерал Претла) имала је задатак да брани Мажиновљеву линију, и то:
  • 5. армија (генерал Буре), састава 9 дивизија (од којих 1 тврђавска), од града Селеста до Саргемина искључно
  • 4. армија (генерал Рекен), састава: 5 дивизија, од Саргемина до Сент Аволда закључно; и
  • 3. армија (генерал Конде), састава: 11 дивизија (од којих 1 лака коњичка и 1 британска пешадијска) и 1 коњичка бригада, од Сент Аволда до Лонгијона закључно, с тим да упути лаку коњичку дивизију у Луксембург ради задржавања и извиђања Немаца.
  • Резерва Групе армија: 2 дивизије.

Сем наведених дивизија, на фронту 5, 4. и 3. армије налазиле су се посаде Мажиновљеве линије (самостални одсеци) чија је борбена вредност износила 4 – 5 дивизија.

Према томе, борбене снаге 2. групе армија износиле су око 32 дивизије.

  • 1. група армија (генерал Бијот) имала је задатак да својим левим крилом и центром изврши упад у Белгију и Холандију, а да десно крило (2. армија и део 9. армије) образује код Седана и Мезијера стожер око којег ће се извршити обртање маневарске групе. Распоред Групе армија био је:
  • 2. армија (генерал Енциже), састава: 7 дивизија (од којих 2. и 5. лака коњичка дивизија) и 1 самостална коњичка бригада, са задатком да упути лаке коњичке дивизије у Ардене ради задржавања Немаца, а осталим снагама да брани гранични фронт од Лонгијона до Седана закључно (граница је ишла до р. Бар).
  • 9. армија (генерал Корап), састава: 9 дивизија (1. и 4. лака коњичка, 5. моторизована, 102. тврђавска, 61, 18, 22, 53. и 4. пешадијска) и 1 самостална коњичка бригада, од Седана искључно до шуме Трелон (код Фурмија) закључно, са задатком да упути коњичке јединице у Ардене ради указивања помоћи Белгијанцима и успоравања немачког напредовања, а главним снагама да поседне леву обалу Мезе, од Седана до Намира (све искључно).
  • 1. армија (генерал Бланшар), састава: 7 дивизија (од којих 5. и 3. лака механизована дивизија у саставу Коњичког корпуса под командом генерала Приуа), од шуме Трелон до р. Скарпе, са задатком да упути Коњички корпус у Белгију ради задржавања Немаца и указивања помоћи белгијским снагама, а главним снагама да поседне и одсудно брани положаје Намир – Вавр.
  • Британске експедиционе снаге (генерал Горт), састава: 9 пешадијских дивизија, од р. Скарпе до р. Лис (искључно висови код Ката), са задатком да под заштитом белгијских снага и својих брзих јединица уђе у Белгију и поседне за одбрану положаја Вавр – Лувен, везујући се северно од Лувена левим крилом за белгијску армију.
  • 7. армија (генерал Жиро), састава: 7 дивизија (од којих 1 лака механизована и 2 моторизоване), од р. Лис искључно па до Денкерка искључно, са задатком да под заштитом лаке механизоване дивизије и белгијских и холандских снага уђе у Белгију и Холандију и поседне положај Анверс – Бреда, повезујући белгијске и холандске снаге.

Б) Југоисточни фронт образовала је Алпска армија (генерал Олри), која је имала 4 пешадијске дивизије и 4 самостална утврђена одсека, са задатком да брани фронт према Италији.

Слабе стратегијске резерве биле су распоређене дуж читавог фронта, и то:

  • 4 дивизије (од којих 3 моторизоване и 1 оклопна), под командом 1. групе армија, на простору Сен Кантен – Компиењ – Салон, предвиђене као 1. ешелон резерви, за појачање 1. армије приликом њеног уласка у Белгију;
  • 2 пешадијске дивизије на простору Епернеј – Сато Тјери (такође под командом 1. групе армија) предвиђене да као 2. ешелон резерви појачају 1. и 7. армију приликом њиховог уласка у Белгију;
  • 8 пешадијских дивизија (од којих 1 у формирању) под командом команданта Североисточног фронта, појединачно распоређене према Лорену, на широком простору Линевил — Мец – Витри ле Франсоа;
  • 2 оклопне дивизије под командом команданта Североисточног фронта у рејону Ремса;
  • 3 пешадијске дивизије (под непосредном командом генерала Гамлена) на простору Дижон – Лангр – Сомон;
  • 5 пешадијских дивизија (од којих су 2 биле у формирању) и 1 коњичка бригада (такође под Гамленовом командом) према Алзасу, и то: код Белфора 2 пешадијске дивизије и 1 коњичка бригада и на простору Безансон – Везул – Нефшато 3 пешадијске дивизије;
  • штаб 6. армије и армијске јединице и установе код Дижона.

Из наведеног стратегијског развоја види се следеће:

  • И поред тога што су се према Мажиновљевој линији налазиле најслабије немачке снаге (свега 19 дивизија Групе армија „Ц“) генерал Гамлен је за њену пасивну одбрану одобрио исувише јаке снаге (5 дивизија 8. армије, 32 дивизије 2. групе армија и 3 деснокрилне дивизије 2. армије, тј. укупно око 40 дивизија), тако да је дивизија просечно бранила фронт од око 9 км.
  • И за остварење плана „Дил“ и „Бреда“ (поседање положаја на линији Намир –  Жанблу – Вавр – Лувен – Анверс – Бреда) биле су предвиђене исувише јаке снаге (7 дивизија 1. армије, 6 дивизија из резерве за појачање 1. и 7. армије, 9 дивизија BES-а, 7 дивизија 7. армије, тј. свега 29 дивизија).
  • Најслабије снаге (9 дивизија 9. армије и 4 дивизије 2. армије) биле су предвиђене за одбрану положаја Седан – Намир, тако да су дивизије просечно браниле фронт ширине 15 км, а неке и преко 30 км.
  • Стратегијске резерве биле су слабе (свега 24 дивизије од којих 6 на располагању команданту 1. групе армија за појачање 1. и 7. армије, 10 на располагању команданту Североисточног фронта, а само 8 дивизија задржао је генерал Гамлен под својом командом) и растурене дуж читавог фронта, тако да генерал Гамлен није имао довољно снага и средстава да би могао утицати на ток догађаја и парирати евентуалним изненађењима

Белгијска Врховна команда била је обавештена да је савезнички Врховни ратни савет, у случају немачког напада преко Белгије, усвојио стратегијске варијанте „Дил“ и „Бреда“, којима је предвиђено да француско-британске снаге упадну у Белгију и Холандију и поседну линију: Живе – Намир – Вавр – Лувен – Анверс – Бреда. Да би се омогућило извршење овог маневра, белгијска Врховна команда је усвојила дефанзиван план за упорну одбрану на Мези и Албертовом Каналу. Ако би Немци јачим снагама напали преко Холандије и пробили фронт северно од Лијежа (у рејону Хаселта), белгијске снаге имале би задатак да се повуку иза р. Дила и поседну за одбрану сектор Лувен – Анверс, између BES и 7. армије. Ради извршења ових задатака, белгијска армија је овако распоређена:

  • Гранични ешелон (4 дивизије и специјалне моторизоване и бициклистичке јединице) у Арденима (одред „К“ од 1 коњичке и 1 дивизије арденских ловаца) и северно од Албертовог Канала (11. и 18. пешадијска дивизија), са задатком да врше извиђање и задржавање Немаца.
  • Дефанзивни ешелон (14 дивизија) имао је задатак да брани утврђене положаје Меза – Албертов Канал.
  • Резервни ешелон (3 пешадијске и 1 коњичка дивизија) у ширем рејону Брисла и Гана, са задатком да благовремено поседне положаје Лувен – Анверс и на њима прихвати дивизије из састава Граничног и Дефанзивног ешелона.

Пошто је полазила од претпоставке да својим слабим снагама не може успешно одбранити пространу територију и да поплавама и рушењем објеката може успорити немачко надирање до наиласка савезничких снага, холандска Врховна команда је усвојила план којим је било предвиђено напуштање северoисточних провинција и вођење задржавајуће одбране до линије Гребе (Амерсфорт – Ренен) и реке Вала (јужни крак Рајне) на којој би се прешло у одсудну одбрану. На дан 9. маја распоред холандских снага био је овакав:

  • на линији Гребе: 2. и 4. корпус са 4 пешадијске дивизије:
  • између Рајне и Мезе: 2 бригаде („А“ и „Б“);
  • на линији Пел: 6 батаљона;
  • корпус у покрету ка р. Валу;
  • у Холандској тврђави: 1. корпус са 2 дивизије осматрао је фронт према Северном Мору;
  • Лака дивизија била је у покрету према Холандској тврђави са задатком да уђе у састав армијске резерве;
  • на граници су се налазили самостални батаљони без артиљерије, од којих је сваки имао задатак да брани фронт ширине преко 5 км и да поплавама и рушењем објеката успори немачко напредовање.

Операције у Холандији и источној Белгији од 10. до 14. маја 1940.

Пре почетка операција на Западном фронту Хитлер је немачким трупама издао заповест у којој је, поред осталог рекао: „Битка која данас почиње одлучиће судбину немачке нације за следећих 1 000 година“. А немачки министар иностраних послова Рибентроп изјавио је да Немачка располаже „непобитним доказима“ да западни савезници спремају велики напад преко Белгије и Холандије према Рурској Области, те ће немачке трупе извршити напад на Белгију, Холандију и Луксембург „да би заштитиле њихову неутралност“. Холандска и белгијска влада демантовале су ова лажна тврђења министра Рибентропа и одбиле немачке захтеве да без отпора дозволе пролазак немачких трупа кроз своје земље. Обе владе су затражиле помоћ од француске и британске владе и позвале њихове армије да уђу у Белгију и Холандију.

У прво праскозорје (3,40 ч.) 10. маја 1940, без објаве рата, немачка авијација је напала аеродроме, железничке станице и чворове комуникација у Белгији и Холандији. Благодарећи изненађењу, Немци су у току овога дана напали 72 аеродрома, на којима су постигли значајне успехе (уништили су на земљи 300 – 400 авиона и тешко су оштетили неке француске и 1 британски аеродром). Немачка авијација је и следећих дана са несмањеном жестином нападала на ове објекте у дубини од 200 – 300 км. Према немачким непровереним подацима, за првих неколико дана немачка авијација је, нападом на аеродроме и у ваздушним борбама, уништила или оштетила око 1 000 савезничких авиона. Тек после тога Немци су највећи део авијације употребили за подршку напада копнених, а првенствено мотомеханизованих снага. Нарочито су „Штуке“ и лаки бомбардери добро и успешно сарађивали са оклопним дивизијама. Оваквом употребом авијације Немци су обезбедили ваздушну превласт, а затим су целисходном и брзом интервенцијом указали врло ефикасну помоћ копненим снагама на главним правцима удара.

Немци су 10. маја 1940. први пут употребили ваздушнодесантне јединице за извршење оперативних задатака у дубокој противничкој позадини. Искористивши податке обавештајне службе о распореду холандских снага, они су дошли до закључка да се у Холандији, земљи многобројних река и канала, могу постићи брзи успеси само ако се раније заузму мостови на овим рекама и тиме створе услови за неометано напредовање оклопних снага. Пошто су се мостови на Мези и Рајни код Мордијка (Moerdijk), Дордрехта (Dordrecht) и Ротердама налазили око 100 км у холандској позадини, немачка Врховна команда је одлучила да их заузме „вертикалним маневром“ (спуштањем ваздушно десантних јединица: 7. ваздушнодесантне и 22. пешадијске дивизије) уз снажну подршку авијације. И заиста, у 4,15 часова, после јаког бомбардовања из ваздуха, Немци су спустили прве таласе 7. ваздушнодесантне дивизије, који су убрзо после тога заузели аеродром код Ротердама и мостове на Мези и Рајни код Мордијка, Дордрехта и Ротердама. Прва 3 таласа ојачане 22. пешадијске дивизије успела су да заузму нека места близу Хага, али су том приликом претрпели велике губитке. Због тога, а и услед противнапада 1. холандског корпуса, Немци нису могли да спусте и остале ешелоне 22. пешадијске дивизије, те је командант дивизије наредио да се преживели остаци повуку ка Ротердаму, где су појачали 7. ваздушнодесантну дивизију. Тамо су касније спуштени и остали таласи 22. дивизије. Обе дивизије, потпомогнуте авијацијом, одбиле су нове противнападе холандских снага и задржале мостове код Мордијака, Дордрехта и Ротердама до доласка 9. оклопне дивизије.

Први и једини пут у току Другог светског рата, Немци су 10. маја применили потпуно нову тактику да би заузели најјаче објекте сталне фортификације и мостове на Албертовом Каналу. Обавештајна служба им је прибавила планове фора Ебен Емаел са потребним техничким и тактичким подацима, тако да су у својој земљи израдили копију овога фора и открили његове недостатке: слабу пав одбрану, велику растуреност објеката и небрањене мртве углове. Због тога су донели смелу одлуку да фор заузму изненадним нападом из ваздуха. У току ноћи 10. маја, 56 немачких транспортних авиона кренуло је са аеродрома у Немачкој и над немачком територијом, на висини од 2 500 метара, откачило једрилице које су се затим нечујно упутиле према фору Ебен Емаел, касарни Ланекен и мостовима код Вренховена, Ветвезелта и Кана. Пре свитања, 10 једрилица, са 200 инжињераца, 6 лаких митраљеза и 2,5 тоне експлозива, успешно се спустило на кровове фора Ебен Емаел, на коме није било противдесантних препрека. После искрцавања, инжињерци су јаким експлозивом и пламенобацачима онеспособили осматрачнице, митраљеска гнезда и оклопне куполе, из којих је артиљерија даљном ватром бранила прелазе на Мези и Албертовом Каналу.

Немци су скоро у исто време спустили 31 једрилицу и у позадини касарне Ланекен и код каземата у којима су се налазили пиротехнички уређаји за паљење експлозива и одакле су Белгијанци блиском ватром бранили мостове код Вренховена, Велтвезелта и Кана на Албертовом Каналу. Искрцани немачки пешаци и инжињерци напали су из позадине касарну, каземате и отпорне тачке. Они су јаким експлозивом изненада порушили челична врата каземата, побили посаду и онемогућили паљење експлозива на мостовима. На овај начин Немци су заузели неоштећене мостове код Вренховена и Велтвезелта, али нису успели да заузму мост код Кана.

Холандски војници затварају баријеру на мосту Нијмеген током Албанске кризе

Када су прве немачке копнене снаге (151. пешадијски пук и 51. пионирски батаљон) 11. маја, у гуменим чамцима, прешле Мезу и Албертов Канал и ухватиле везу са падобранцима, командант фора Ебен Емаел, изложен нападима са свих страна, пристао је на капитулацију 11. маја у 12,30 часова.

Делови 7. белгијске пешадијске дивизије, који су се налазили у близини нападнутих објеката сталне фортификације, нису могли извршити предвиђене противнападе, јер су у току ноћи и њих напали падобранци, а у току дана су били изложени јаким нападима немачких Штука.

Цео свет је био изненађен овом новом тактиком коју су Немци применили приликом заузимања фора Ебен Емаел, касарне Ланекен, каземата и мостова код Вренховена и Велтвезелта. Међутим, она је била резултат солидних припрема, добро организованог дејства и садејства, изненађења, храбрости војника и иницијативе нижих старешина.

Немачки падобранци у дејству, Холандија 1940.

Истога дана, у 05,35, пет немачких армија (с десна улево: 18, 6, 4, 12. и 16), са оклопним снагама у првим ешелонима, предузело је напад на Холандију, Белгију, Луксембург и Француску на фронту од Северног Мора до Мозеиа, на ширини од око 300 км, док су 1. и 7. армија активном одбраном везивале према себи француске снаге на Мажиновљевој линији.

Добивши вест о немачком нападу преко Холандије, Белгије и Луксембурга, генерал Гамлен је био уверен да се остварују његове претпоставке о великом немачком нападу преко Белгије, са тежиштем северно од средњег тока Мезе и северно од Самбре. Он је истога дана, у 6,35, преко телефона наредио генералу Жоржу да приступи извршењу маневра према плану „Дил“ и „Бреда“, тако да су већ у 7,15 први делови лаких механизованих и коњичких дивизија прешли границу, док је иза њих главнина армија (9, 1, BES и 7.), користећи се железницама и копненим комуникацијама, прелазила у Белгију, а затим и у Холандију, да би посела положаје: Меза – Намир – Жанблу – Вавр – Лувен – Анверс – Бреда. Пошто су потценили извештаје о појави јаких немачких снага кроз Ардене, генерал Гамлен и Жорж су прерано наредили да се и неке резерве ангажују у Белгији. У извршењу овог великог маршманевра дошло је до знатних тешкоћа зато што раније није била организована сарадња између француског и белгијског Генералштаба, што није била регулисана употреба белгијских железница, и што француски и британски команданти нису знали где ће наићи на белгијске и холандске јединице, нити су познавали њихове планове рушења и запречавања. Па ипак, генерал Гамлен је рачунао да ће Белгијанци и Холанђани, потпомогнути првоупућеним коњичким и лаким механизованим, а затим моторизованим француским дивизијама, успети да успоре немачко надирање и створе потребних 5 – 8 дана за излазак главних француских и британских снага на предвиђене положаје.

Колона немачких тенкова Panzer II улази у Stompwijk, јужна Холандија

Искористивши изненађење, као и помоћ пете колоне, немачка 18. армија успела је првог дана да пређе холандску границу на 11 места. Док је немачка коњичка дивизија напредовала кроз северне провинције Холандије и 11. маја стигла до Зојдерског језера, две пешадијске дивизије 10. корпуса разбиле су слабе граничне делове и већ 12. маја стигле до линије Гребе, где су се налазиле главне холандске снаге (4 дивизије 2. и 4. корпуса). И поред тога што су се на линији Гребе налазиле најјаче холандске снаге, Немци су у једном смелом нападу, 12. маја, успели да начну ову линију код Гребеберга, и да, уз помоћ Штука, пробију и њен главни положај код Ренена. Пошто није имала никаквих резерви за затварање овог продора, холандска Врховна команда је истога дана наредила да се 2. и 4. корпус повуку у Холандску тврђаву. Изгубивши већи део 4. дивизије и бригаде „Б“, ове јединице су, без јачег немачког притиска, успеле да се до 14. маја повуку на нове положаје.

Главнина немачке 18. армије (26. корпус, који је у почетку имао 9. оклопну, 2 пешадијске и 1 СС моторизовану дивизију, а позади, у резерви, још 2 пешадијске дивизије) напредовала је кроз јужне провинције у којима су се налазили само слаби гранични батаљони и лака дивизија која се повлачила према доњем току Вала. После преласка преко Мезе, лево крило 18. армије (26. корпус) ангажовало је у првом ешелону 9. оклопну дивизију, која је 10. маја пробила недовољно утврђену и слабо брањену линију Пел и 11. маја стигла до Вилемсварт (Willemsvart) Канала, камо су се повлачиле слабе холандске снаге са линије Пел.

Холанђани су били паралисани, изненађени брзином и јачином немачког напада кроз јужне области, тако да нису могли пружити озбиљан и организован отпор ни иза Вилемсварт Канала, нити искористити поплаве земљишта и рушење комуникација. С друге стране, Немци су искористили збуњеност и слаб отпор Холанђана, те су, смелом и брзом употребом 9. оклопне дивизије, 12. маја продрли до Мордијка и Дордрехта и успоставили везу са деловима 7. падобранске дивизије, који су чврсто држали мостове на Мези и Рајни и одбили све холандске противнападе. Према томе, и поред великих губитака, ваздушнодесантне јединице су, захваљујући добро организованој обавештајној служби, изненађењу, искрцавању довољно јаких ваздушнодесантних снага у првим ешелонима, доброј сарадњи авијације и брзој помоћи копнених снага, постигле крупне оперативне успехе, који су били одлучујући за исход операција у Холандији. Оклопна дивизија искористила је успех ваздушнодесантних јединица и 13. маја продрла ка Ротердаму, чиме је била онемогућена даља одбрана Холандске тврђаве. Холандска краљица Вилхемина и влада напустиле су 13. маја земљу и побегли у Велику Британију, пошто су претходно одобрили Врховном команданту, генералу Винкелману, да поведе преговоре о капитулацији. Међутим, иако су били закључени преговори о прекиду ватре, Немци су 14. маја извршили тешки терористички напад на Ротердам, који се није уопште бранио. За кратко време, немачка авијација је порушила 26 000 кућа и убила око 25 000 грађана Ротердама. (У послератним публикацијама Немци покушавају да оправдају овај поступак, изговарајући се слабом везом између авијације и виших штабова.)

Ротердам након немачког бомбардовања. Фотографија настала након уклањања рушевина

После пет дана борби, 15. маја је објављена капитулација преосталих холандских снага (око 300 000 људи). Само су слабе холандске поморске снаге (1 крстарица, 1 разарач и 2 подморнице) и велики број трговачког бродовља успели да се прикључе британским поморским јединицама. Немци су у Холандији поставили свога намесника (Сајс-Инкварта) и своју управу, који су за кратко време увели нацистички режим и опљачкали огромна богатства Холандије (злато, дијаманте, стоку, сточне производе, текстил, кожу и др.).

У току првог дана битке, јединице 7. француске армије (најпре 1. лака механизована, а затим и остале дивизије) ушле су у Холандију да би указале помоћ холандским снагама, тако да су се 12. маја налазиле на положајима код Бреде. Међутим, услед повлачења Холанђана и услед притиска немачког 26. корпуса, ова армија је 13. маја напустила Бреду, а следећег дана се повукла ка Анверсу, држећи са 2 дивизије (60. и 68.) острва Валхерен (Walcheren) и Бејвеланд (Beveland).

Холандски преговарач, носећи белу заставу, креће се ка немачким положајима, Холандија, 14. мај 1940.

Највећи успех у току првих дана рата постигла је 6. немачка армија (9, 11, 4. и 27. корпус и 16. оклопни корпус) која је 10. маја заузела холандски град Мастрихт (Maastricht), где су следећег дана инжињеријске јединице 4. корпуса подигле 2 моста, носивости 16 тона. Немци су сем тога искористили успех ваздушнодесантних јединица код Вренховена и Велтвезелта, те су већ следећег дана, преко непорушених мостова, пребацили 4. оклопну, а затим и остале дивизије 16. оклопног корпуса, које су пробиле белгијску одбрану на Албертовом Каналу северно од Лијежа и наставиле брзо надирање ка западу. Да би се одржао брзи темпо напредовања немачка авијација падобранима је спустила бензин предњим деловима 4. оклопне дивизије.

Сви покушаји савезничке авијације да рушењем мостова успоре надирање 6. немачке армије остали су без успеха. Немци су добро организовали пав одбрану, нарочито мостова код Мастрихта, Вренховена и Велтвезелта, тако да су 10, 11. и 12. маја нанели јаке губитке белгијским, француским и британским авионима.

Сходно раније усвојеним плановима, белгијска Врховна команда је, да би избегла опкољавање својих снага, 11. маја наредила својим дивизијама да 12. маја отпочну повлачење према положајима на Дилу, а посади тврђаве Лијеж да до краја настави борбу у немачкој позадини. Ово повлачење извршено је много брже него што су очекивали Французи и Британци, тако да су Белгијанци већ 13. маја имали 8 дивизија на положајима Лувен – Анверс.

Пошто између белгијских и француско-британских снага које су ушле у Белгију није била организована сарадња, претходнице 1. француске армије (Коајички корпус) неочекивано су брзо (11. маја) наишле на јаке снаге 16. немачког оклопног корпуса и повукле се на линију Хиј (Huy) – Тирлмон (Tirlemont), где је 12. маја дошло до жестоких борби. У овим борбама Коњички корпус је показао велико пожртвовање и претрпео јаке губитке (нарочито 3. лака механизована дивизија), али је успео да задржи Немце и створи време 1. француској армији да 14. маја поседне планом предвиђене положаје Намир – Вавр.

Напредујући брзо и без већих тешкоћа, претходнице BES-а су 11. маја изашле на Дил, а 15. маја дивизије првог ешелона (2. и 3) добро заштићене британском тактичком авијацијом, чврсто су поселе положај Вавр – Лувен који је био широк око 30 км. Остале дивизије биле су ешелониране по дубини, и то: 48. и 4. код Брисела, 5. и 50. западно од Брисела, а 42. и 44. у дубокој позадини на Ескоу. 15. маја 11. корпус немачке 6. армије напао је Лувен, али је 3. британска пешадијска дивизија (генерала Монтгомерија) извршила снажан, брз и изненадан противнапад и одбацила немачке снаге.

Према томе, 1. армија, BES и белгијска армија су већ 15. маја биле на предвиђеним положајима, спремне да дочекају немачки напад према Бриселу и Анверсу. Генерал Гамлен је био задовољан исходом операција у Белгији, јер је веровао да је зауставио офанзиву главних немачких снага. Пошто раније није била регулисана сарадња између француско-британских, белгијских и холандских снага, 12. маја је одржана конференција у Кастоу (Casteau), на којој су учествовали белгијски краљ, француски министар народне одбране, генерали Жорж и Бијот, британски генерал Паунал и др. и на којој је генерал Бијот, командант 1. групе армија, добио овлашћење да координира дејства савезничких снага које оперишу на белгијској територији.

За то време, од 10. – 13. маја, главне немачке снаге (4, 12. и 16. армија), на чијем челу су се налазили 15. оклопни корпус (7. и 5. оклопна дивизија) и Оклопна група Клајст (41. оклопни корпус са 6. и 8. дивизијом и 19. оклопни корпус са 1, 2. и 10. оклопном дивизијом), потпомогнуте 3. ваздухопловном флотом, постигле су неочекивано велике успехе у белгијским Арденима и у Луксембургу. У току првог дана челне дивизије нису могле постићи дневне циљеве, јер су биле задржане отпором белгијских граничних јединица и рушењем комуникација. Али су следећих дана немачке оклопне дивизије, уз помоћ малих група падобранаца и припадника пете колоне, који су дејствовали у белгијској позадини и заузимали важне објекте на комуникацијама, успеле да натерају белгијске снаге (одред „К“ који је имао 1 дивизију арденских ловаца и 1 коњичку дивизију) на повлачење према Намиру.

Изненађени и слаби, Луксембуржани нису пружили скоро никакав отпор, те су Немци и на овом правцу брзо продрли према Седану.

Немци су 12. маја сломили отпор и лаких коњичких дивизија (2, 5, 1. и 4.) и коњичких бригада 2. и 9. француске армије које су покушале да на линији Нефшато – р. Урта (Neufchateau — Ourthe) прихвате разбијене белгиске дивизије, да зауставе немачко надирање и створе време 9. армији да поседне и организује положаје на левој обали Мезе. Француске коњичке јединице су се повукле на леву обалу Мезе, порушиле све мостове на њој и ушле у састав оперативних резерви 9. и 2. француске армије, тако да су Немци истога дана изашли на ову реку од Намира до Седана. Према томе, Немци су, захваљујући изненађењу, великој надмоћности, успешном садејству авијације, доброј организацији покрета и брзој оправци комуникација, за 3 дана прешли око 100 км у Арденима.

Генерал Гамлен био је изненађен брзим немачким надирањима кроз Ардене и употребом јаких мотомеханизованих снага на овоме правцу, али није очекивао да ће Немци бити у стању да јаким снагама брзо форсирају Мезу.

Пробој на Мези од 13. – 15. маја

Према предвиђеном плану требало је да 2. армија брани леву обалу Мезе до Седана закључно, а 9. армија одатле до Намира. Добивши извештај о надирању јаких немачких снага кроз Ардене, командант 2. армије је донео одлуку да 71. пешадијска дивизија из резерве поседне положаје десно од 55. дивизије која је бранила седански сектор. У току ноћи 71. дивизија је посела одређене положаје, али није имала времена да се упозна са земљиштем и да организује ватрени систем. За то време, 9. армија поседала је положаје на левој обали Мезе, северно од Седана па до Намира (док су се 102. тврђавска и 61. пеш. дивизија дуже времена налазиле на десном крилу на одређеним положајима, дотле су у центру и на левом крилу 22. и 18. пешадијска и 5. моторизована дивизија вршиле поседање или су биле у покрету ка положајима; 4. северноафричка и 53. пеш. дивизија из армијске резерве такође су биле у покрету ка пређвиђеним местима; 1. и 4. лака коњичка дивизија и 3. спахијска бригада прикупљале су се иза армиског левог крила и центра), али није имала времена да организује ватрени систем, везу и сарадњу између суседних јединица и појединих родова војске. Треба посебно истаћи да су се у рејону Седана и северније, тј. на споју 2. и 9. француске армије, налазиле најслабије француске дивизије (71, 55. и 61. типа „Б“), јер су биле састављене од најстаријег људства, слабијег морала и мале борбене вредности. Њихово наоружање и опрема били су непотпуни, јер нису имале сва формацијом предвиђена пт оруђа, а оскудевале су и у другим средствима.

Француски команданти су очекивали да ће се Немци извесно време задржати на десној обали Мезе ради извиђања, прикупљања снага и средстава и осталих припрема. Међутим, Немци су им приредили велико стратегијско, тактичко и техничко изненађење. Наиме, напуштајући старе класичне методе (вишедневно рекогносцирање земљишта, детаљно планирање, дуготрајну артиљериску припрему итд.), они су форсирали реку без икаквог задржавања, из покрета, примењујући на четири разна места прелаза другачију тактику и технику. Док су се предњи делови 7. оклопне дивизије у рејону Хуа (Houx), у току ноћи 12/13. маја, без икакве ватрене припреме, пребацивали гуменим чамцима на леву обалу реке и увлачили се у пошумљене и слабије брањене спојеве између 5. и 18. француске дивизије, дотле су у рејону Динана неки њени делови применили другачију тактику. Услед недостатка артиљерије, немачки тенкови и оклопни аутомобили, који су патролирали на десној обали реке, потпомагали су блиском ватром пешадију, која је у 4 часа прешла реку, а затим продрла кроз недовољно брањене и пошумљене међупросторе. Немци су у току дана повезали оба ова мостобрана и до пада мрака 13. маја образовали јединствен мостобран, ширине око 10, а дубине 1-3 км. А у рејону Монтермеа (Montherme) предњи делови 6. оклопне дивизије, после јаке артиљериске припреме, 13. маја прешли су Мезу у 15 часова и до пада мрака образовали мостобран ширине око 5, а дубине око 3 км.

Немачки војници прелазе Мезу гуменим чамцима, 14. мај 1940.

Немци су постигли највећи успех код Седана примењујући сасвим нову тактику. Наиме, иако је рејон Седана био утврђен, немачки 19. оклопни корпус генерала Гудеријана, који је имао 1, 2. и 10. оклопну дивизију, прешао је реку без већег задржавања. А да се не би губило време у писању нових заповести, 19. оклопни корпус је форсирао реку према заповести која је написана за време ратне игре у Кобленцу, с тим што је измењен само дан и час напада. Нападу је претходила снажна и успешна артиљеријска и авиоприпрема. Скоро целокупна корпусна артиљерија и 12 ескадрила Штука потпомогле су првенствено напад 1. оклопне дивизије. У времену од 11 до 16 часова смењивале су се групе авиона нападајући ватрене тачке, командна места, артиљерију и друге циљеве на сектору 55. француске пешадијске дивизије. Услед снажног психолошког дејства тих напада знатно је ослабила вредност недовољно обучених и слабо опремљених резервиста француских пешадијских дивизија. За то време су добро прикривени тенкови и пав топови 88 мм блиском непосредном ватром са десне обале Мезе рушили француске бункере, неутралисати ватрене тачке и димом заслепљивали осматраче. Под заштитом овакве ватре, предњи делови 19. оклопног корпуса су у 16 часова прешли преко Мезе. Највећи успех постигла је 1. оклопна дивизија, која се налазила на тежишту, у центру корпусног распореда. Тако је 19. оклопни корпус до краја дана у рејону Седана образовао солидан и јак мостобран ширине и дубине око 10 км.

У току ноћи 13/14. маја немачки инжињерци су израдили солидне мостове на Мези, преко којих су се пребациле и главнине оклопних дивизија које су појачале тактичке мостобране.

До сванућа 14. маја Немци су појачали своје снаге на западној обали Мезе, које су, потпомогнуте Штукама, наставиле напад из постојећих мостобрана. Пошто је у рејону Динана уништио 18. француску пешадијску дивизију, 15. оклопни корпус је продужио наступање ка Филипвилу, где је, потпомогнут авијацијом, разбио и тактичке и оперативне резерве 9. француске армије. У то исто време, три оклопне дивизије 19. оклопног корпуса извршиле су концентричне нападе и код Седана разбиле лево крило 2. француске армије (55. и 71. дивизију). Тако су Немци до 15. маја потпуно разбили целу 9. армију и лево крило 2. армије и на фронту од Хуа до Седана направили брешу ширине 100 и дубине око 45 км. Овај велики и брзи успех Немаца имао је одлучујућег утицаја на даљи ток операција у Француској.

Уместо да употребе све три дивизије за извршење снажних противнапада у леви бок немачког клина, Французи су 1. оклопну дивизију доделили 9. армији, 3. оклопну и 3. моторизовану дивизију 2. армији, док је 2. оклопна дивизија касније послата на р. Оазу (Oise) да затвори правце ка Паризу. С друге стране, команданти 9. и 2. армије неправилно су употребили додељене дивизије, тј. за одбрану положаја (1. оклопна дивизија код Филипвила) или за појачање осталих дивизија (3. оклопна дивизија код Седана). Они су због овакве употребе оклопних дивизија пропустили прву повољну прилику да снажним противнападом у бок 19. оклопног корпуса поправе критичну ситуацију код Седана.

Британска и француска бомбардерска авијација узалудно су покушавале да нападом на немачке оклопне и саобраћајне везе задрже немачко напредовање. Савезнички губици били су врло велики (према британским извештајима, од 109 бомбардера, употребљених код Седана од 13. – 15. маја, изгубљено је 45 авиона), а резултати су били врло мали.

Припадници 1. оклопног пука прелазе Мезу код Седана, 14. мај 1940.

Британска стратегијска авијација је одмах после немачког напада појачала бомбардовање Немачке. Она је у току ноћи 10/11. маја бомбардовала железнички чвор Минхен-Гладбах, бацивши прве бомбе на немачко тле. У току ноћи поједини авиони или мале групе бомбардовали су железничке станице, раскрснице, фабрике синтетичког горива, аеродроме, мостове и др. За извођење ових напада Британци су имали 16 сквадрона тешких бомбардера, док су 7 сквадрона »Бленхајма« (Blenheim) употребили за тактичку подршку копнених снага. Британци су у току једне ноћи употребљавали просечно око 100 тешких бомбардера, те су и резултати бомбардовања били скромни. Британски кабинет је 15. маја усвојио предлог ваздухопловних команданата да се бомбардује и Рурска Област, тако да је у току прве ноћи (15/16. маја) 24 бомбардера напала фабрике синтетичког горива у Руру. Како се овим бомбардовањем није могло успорити немачко напредовање, француски команданти су стално захтевали да се и стратегијска авијација употреби за напад на масивне немачке колоне или за рушење мостова на Мези. Међутим, британска авијација је и поред тога повремено и даље дејствовала против циљева у Рурској Области, Хамбургу и Бремену, што је изазвало протесте француских војних и државних претставника.

Одсецање и уништење савезничких снага у северозападној Француској и западној Белгији од 16. маја до 3. јуна 1940. године

Француско врховно руководство није било у стању да схвати брзи темпо операција и да на време и правилно интервенише у циљу затварана бреше која је 15. маја настала на фронту 9. армије, тако да су скоро сва наређења, која су издавана у циљу стабилизације фронта, превазилажена током догађаја. У току ноћи 15/16. маја генерал Жорж издао је инструкцију бр. 1507 да се 1. група армија повуче на положаје: Монмеди – Омон – Лијар – Фурми – Мобеж – Самбра – Шарлроа – Анверс, чији је деснокрилни ослонац код Монмедија чврсто држало десно крило 2. армије. Такође су и савезничке армије у Белгији (1 француска, британска, белгијска и 7 француска), и поред јаког притиска 6. и 18. немачке армије, успеле да одрже положај р. Самбра – Шарлроа – Анверс, али се ситуација на центру стално и брзо погоршавала и поред тога што је 6. армија из стратегијске резерве 15. маја најхитније упућена да прихвати разбијене делове 9. армије и да затвори створену брешу на фронту. Пошто су првопристигле дивизије 6. армије убациване у борбу постепено и појединачно, оне се нису могле одржати на положајима код Омона, тако да је командант 6. армије, генерал Тушон (Touchon), 16. маја био приморан да нареди повлачење иза Ене. Услед повлачења 6. армије, и лево крило 2. армије напустило је положаје око Омона да би се код Атињија (Attigny) везало за десно крило 6 армије. 6. армија је убрзано поседала положаје иза Ене, од Атињија до Нефшатела (Neufchatel), а западно од њега, све до Соасона, налазили су се само слаби делови првопристиглих јединица.

Бреша на фронту северно од нових положаја на Ени стално се повећавала. Последњи остаци разбијених дивизија 9. армије (4. северноафричке, 18. и 22. пешадијске, 1. лаке коњичке и 1. оклопне дивизије) нису могли одржати положаје ни на граничном фронту. Генерал Жиро, који је 15. маја примио команду над 9. армијом, узалудно је покушао да с преосталим дивизијама (5. моторизованом и 4. лаком коњичком) учврсти лево крило армијског положаја југозападно од Намира и да с новододељеним дивизијама (1. северноафричком, 9. моторизованом и 2. оклопном) затвори брешу на десном крилу и у центру армије.

Немачке оклопне дивизије (слева удесно: 10, 1, 2, 6, 8. и 5) наставиле су 16. маја брзо надирање ка западу, дефилујући тако испред 6. армије, која није имала довољно снага да угрози бок и позадину ових смелих дивизија. Увече овога дана немачке оклопне дивизије изашле су на р. Оазу, али Французи ни овде нису имали довољно снага да затворе брешу на фронту, те су у највећој брзини упутили 2. оклопну дивизију, која се групно распоредила за одбрану најважнијих прелаза преко Оазе. Међутим, овај слаби затвор није претстављао никакву озбиљнију препреку даљем надирању масовних немачких оклопних снага.

Пошто су искористили повлачење левог крила 2. армије ка Атињију, Немци су 16. маја напали Ферте (Ferte), левокрилни фор Мажиновљеве линије. Иако су имали огромну надмоћност (читава 71. пешадијска дивизија са 13 дивизиона артиљерије према 107 Француза који су сачињавали посаду фора), они су морали да воде тешке и споре борбе око појединих објеката фора. А како се фор, због мале површине и добро организоване ПВО, није могао заузети из ваздуха као фор Ебен Емаел, Немци су применили нову тактику за његово освајање. Наиме, немачки инжињерци су се, после дуготрајне артиљериске и авиоприпреме, провукли кроз бреше у препрекама и пузањем се приближили улазу у позадини објекта. Затим су, помоћу мотки дужине 4 м, у отворе купола и бетонских објеката убацивали јаке експлозиве тежине до 40 кг. Пошто је жилава француска посада и поред тога давала јак отпор, Немци су пламенобацачима и димним кутијама побили и угушили остатак посаде и 19. маја заузели цео фор Ферте. Тако је мала и храбра посада фора Ферте успела да три дана задржи много надмоћније немачке снаге и да на тај начин олакша повлачење левог крила 2. француске армије.

Немачки војници са топом 7.5cm le.IG 18, Мажино линија, Француска, мај 1940.

Иако је ситуација армија у Белгији (1. француске, БЕС, белгијске и 7. француске) била повољна, генерал Бијот, командант 5. групе армија, због пораза 9. армије, био је приморан да 16. маја изда наређење да се ове армије постепено и са прихватима, у току три ноћи, повуку позади Ескоа.

Генерал Зорж је намеравао да 17. маја изврши концентричан напад са 1, 2. и 4. оклопном дивизијом, уз помоћ пешадијских дивизија, у циљу уништења немачког оклопног клина, али се тај задатак, и поред његове изричите директиве бр. 93 од 16. маја, није могао извршити. После пораза код Филипвила, 1. оклопна дивизија имала је само 20 од формацијом предвиђених 150 тенкова; 2. оклопна дивизија била је кордонски распоређена за одбрану положаја иза Оазе, а пешадијске дивизије су тек почеле да се прикупљају код Мобежа и на Ени. Једино су првопристигли делови новоформиране 4. оклопне дивизије пуковника де Гола 17. маја напали немачке оклопне снаге североисточно од Лаона, али су се, услед јаког дејства немачке авијације, морали повући према својим полазним положајима.

Док су 5. и 7. немачка оклопна дивизија наставиле јаке нападе у току ноћи 16/17. и 17. маја пробиле граничне положаје југоисточно од Мобежа, дотле су оклопне дивизије из Групе Клајст напредовале према Оази, 17. маја разбиле паучинасти распоред 2. француске оклопне дивизије и прешле Оазу на широком фронту. Пошто је од 10. до 16. маја употребила своје стратегијске резерве, француска Врховна команда 17. маја више није имала скоро никаквих снага на располагању, те је донела одлуку да што пре извуче неангажоване дивизије са других делова фронта. Верујући да ће Немци наставити офанзивне операције ка Паризу, француски Врховни командант је 17. маја одлучио да штабу 7. армије додели дивизије одузете са пасивних делова фронта, као и новоформиране дивизије, са задатком да у долини Оазе и на Соми (на положајима Ена – Канал Елет – Сома) затвори правце ка Паризу.

Сходно раније наведеној инструкцији од 16. маја, савезничке снаге у Белгији повукле су се у току ноћи 17/18. маја на линију Мобеж – Монс – р. Данде (Dender) без великих тешкоћа. Гонећи њихове заштитнице, немачка 6. армија је 17. маја заузела Брисел, главни град Белгије, а следећег дана је 18. немачка армија заузела Анверс, врло јаку белгиjску тврђаву. У дубокој позадини, форови Лијежа и Намира, иако опкољени, још увек су давали отпор надмоћнијим немачким снагама: чак до 24. (Нахнир), односно 28. маја (Лијеж).

Немачка Врховна команда је била приморана да 17. маја привремено успори напредовање дивизија Оклопне групе Клајст (19. и 41. оклопни корпус) и 15. Хотовог корпуса, јер се плашила за њихов издужени леви бок и за необезбеђену позадину. Због тога су моторизоване дивизије добиле задатак да се приближе оклопним дивизијама и да 16. и 12. армија на Ени, а затим и на Соми, обезбеде дубоку позадину и бокове мотомеханизованих снага. Армије у резерви (2. и 9.) добиле су задатак да се форсирано крећу кроз Ардене и северно од Ене, да би се такође могле употребити за заштиту бокова и позадине гонећих колона. Прелазећи дневно и око 50 км, пешадијске дивизије ових армија постепено су поседале одређене положаје. Немачке оклопне дивизије наставиле су брзе офанзивне операције тек 18. маја, када је извршено обезбеђење њихових бокова и позадине. Експлоатишући успехе од 17. маја, оне су незадрживо надирале према западу, с циљем да што пре изађу на Канал Ламанш и да одсеку савезничке снаге у Белгији. Мада је Париз био врло важан стратегијски објект, немачка Врховна команда га је привремено занемарила, јер је тежила да прво одсече и уништи у Белгији врло јаке савезничке снаге. Искористивши своје тенкове до последње капи бензина и крајње издржљивости мотора и људи, Немци су 19. маја заузели Камбре и Сен Кантен и заробили генерала Жироа, новог команданта 9. француске армије. После заузимања Камбреа, 7. оклопна дивизија (из 15. корпуса) стигла је 20. маја до Араса. Јужно од ње, 8. оклопна дивизија заузела је Есден (Hesdin), док је 6. оклопна дивизија брзо прошла кроз Ле Боасл (Le Boisle). Највећи успех овога дана постигао је 19. оклопни корпус, јер је његова 2. оклопна дивизија заузела Абевил и прва се приближила обалама Канала Ламанш. Исто тако значајан успех постигла је и 1. оклопна дивизија, која је заузела Перон и Амијен и на јужној обали Соме образовала јаке мостобране, тј. солидне ослонце за даље операције. У то време 5. и 10. оклопна дивизија налазиле су се у другом ешелону, а позади њих су усиљеним маршевима напредовале моторизоване, а затим пешадијске дивизије 4. армије. Остале армије (16, 9, 2. и 12.) наставиле су покрете за обезбеђење бокова и позадине оклопних снага.

Гонећи слабе противничке заштитнице, 6. и 18. немачка армија (из Групе армија „Б“) успеле су 20. маја да стигну до линије Нојзен (Neuzen) – Оденард (Audenarde) – Туме (Toumai), иза које су се у реду повукле белгијска и британска армија, као и 16. француски корпус (60. и 68. дивизија). Француска 1. армија и остаци 9. армије узалуд су покушавали да се задрже на линији Турне – Валансјен (Valenciennes) – Сен Пол – Абевил.

Тако су Немци већ 20. маја постигли велики стратегијски успех: потпуно су разбили 9. француску армију, изашли на Ламанш, у западној Белгији и северозападној Француској одсекли око 45 савезничких дивизија и на Соми образовали мостобране код Перона, Амијена и Абевила.

Да би зауставио напредовање немачких оклопних дивизија, које су представљале погодан циљ за авијацију, генерал Жорж је наредио да се 21. маја употребе сви расположиви авиони против немачких колона у троуглу Камбре – Перон – Арас, али ова бомбардовања нису дала жељене резултате, зато што су Немци били надмоћнији у ваздуху и што су имали добро организовану ПВО.

И поред вишеструких и најенергичнијих наређења генерала Бијота, Французи у времену од 18. до 21. маја нису могли употребити Коњички корпус за извршење противудара ка југу, јер команданти пешадијских дивизија нису хтели да врате корпусу тенкове који су им били привремено додељени.

На састанку у Лансу, 20. маја, генерал Бијот је, у сагласности са генералом Гортом и Бланшаром, донео одлуку да 21. маја британске снаге изврше противудар са две дивизије код Араса, а француска 1. армија са две дивизије ка Камбреу, док би Коњички корпус одржавао везу између њих и осигуравао им унутрашње бокове. Међутим, уместо снажних и једновремених противудара, савезници су извршили неколико одвојених и неповезаних напада (Британци 21. маја код Араса са једном бригадом 50. дивизије и 74 тенка; француски Коњички корпус 22. маја; 5. корпус 1. француске армије 23. маја северно од Камбреа), које су Немци брзо задржали, а затим су дејством надмоћније авијације нанели Французима и Британцима врло тешке губитке. Ни француски противнапади од 22. до 25. маја код Перона, Амијена и Абевила нису дали никакве резултате. Француска 7. армија, која је имала 6 дивизија на фронту од 100 км, није могла да уништи ни мале немачке мостобране на јужној обали Соме, а још мање да угрози леви бок оклопних снага које су напредовале ка северозападу.

Пошто није било дорасло своме положају, француско врховно руководство није било у стању да брзо организује противударе ради затварања бреше и задржавања немачких оклопних снага. У жељи да што пре успостави нови фронт, оно је занемарило стратегијске резерве и потценило значај маневра и динамичне одбране, те је новодоведене дивизије додељивало за крпљење фронта и за организацију нове одбране на Ени, а затим и на Соми. Оваквим мерама Французи нису могли поправити критичну ситуацију у северној Француској. Генерал Гамлен је до 18. маја дозволио пуну иницијативу генералу Жоржу и није се мешао у ток операција, од којих је зависила судбина савезничких армија и Француске. Он је врло касно, тек 19. маја, издао инструкцију бр. 12 у којој је предвидео офанзиву 2. армије и дела 6. армије у правцу мостова код Мезијера. Генерал Гамлен није дочекао ни почетак припреме за извршење овога плана, јер је истога дана, због неспособности, смењен са свог положаја. По налогу претседника владе Пола Реноа, стари генерал Веган (који је имао 73 године) позван је хитно из Сирије и постављен за Врховног команданта. Одмах по пријему дужности, генерал Веган је авионом одлетео до одсечених армија, где је у граду Ипру 21. маја одржао конференцију са белгијским краљем Леополдом III и генералом Бијотом, на којој је решено да 23. маја британска и .1 француска армија са око осам дивизија са севера и 7. француска армија с југа изврше противудар у циљу пресецања немачког оклопног клина и успостављања јединственог фронта. Одмах затим генерал Веган је, 22. маја, издао директиву бр. 1, којом је предвиђено да противудар, који ће потпомоћи сва расположива британска авијација, изврше 1. француска и британска армија са севера, с циљем да се очисте немачки брзи одреди и опколе немачке оклопне дивизије које су продрле северно од Соме, с тим да овај противудар са истока штите белгиске снаге које би се по потреби постепено повлачиле на Изер.

Међутим, због смрти генерала Бијота и због погоршавања ситуације на свим деловима фронта, нарочито код белгијске армије, није се могло приступити реализацији овога плана. Генерал Бланшар је тек 25. маја примио команду над одсеченом групом армија, а своју и 1. армију предао је генералу Прију (Prioux), дотадашњем команданту Коњичког корпуса.

Још пре одсецања савезничких армија, немачка Врховна команда је донела одлуку да изврши прегруписавање својих снага. Она је у том циљу од 16. оклопног корпуса (3. и 4. оклопна и 20. моторизована дивизија) из 6. армије и од 9. оклопне дивизије из 18. армије формирала нову Оклопну групу Хот (тако да је сада имала 16. и 15. корпус) и дала јој задатак да заједно са Оклопном групом Клајст (19. и 41. корпус) настави офанзивне операције према североистоку у циљу разбијања западног бока одсечених противничких снага. Тако су Немци на овом одлучујућем сектору између Скарпе и Соме сасредили све своје оклопне (десет) и моторизоване (четири) дивизије и тиме пружили поучан пример правилног груписања снага на тежишту операција. 4. ар- мија, која је у своме саставу имала 1, 2, 5, 8. и 40. пешадијски и 14. моторизовани корпус, добила је задатак да координира рад оклопних група и да их пешадијским јединицама подржи и потпомогне у офанзивним операцијама. Армије из Групе »Б« добиле су задатак да најенергичније наставе офанзивне операције у циљу брзог сламања белгијске армије и спајања са оклопним групама и 4. армијом које су дејствовале са запада. Остале армије (12, 9, 2. и 16.) добиле су задатак да се привремено задрже у дефанзиви и да на положајима: Сома – Канал Елет – Ена заштите бок и позадину офанзивне групације.

После извршеног прегруписавања, Немци су 21. маја са још већом жестином наставили офанзивне операције са десет оклопних, четири моторизоване и преко тридесет пешадијских дивизија, стежући постепено са три стране полукруг око одсечених противничких снага у циљу њиховог потпуног уништења. Немачка авијација, благодарећи својој бројној и техничкој надмоћности и добро организованом садејству, указивала је велику и брзу помоћ својим копненим (нарочито мотомеханизованим) снагама. Она је дрско и са малих висина нападала и наносила велике губитке противничким дивизијама и изазвала панику код милиона незбринутих, гладних и незаштићених цивилних избеглица, које су закрчиле многобројне путеве или су лутале по француским и белгијским пољима.

Док су 4. армија и Оклопна група Хот 21. – 23. маја одбијале француске и британске противударе код Араса и Камбреа, Оклопна група Клајст окренула се ка северозападу, у циљу заузимања важних пристаништа Булоња и Калеа и прекидања најкраће поморске везе са Великом Британијом. Иако су Британци појачали ова пристаништа новодоведеним снагама из Енглеске, немачка 2. оклопна дивизија заузела је Булоњ 25. маја, а дан касније 10. оклопна дивизија сломила је последњи британски отпор и заузела Кале. Друге дивизије Групе Клајст (1, 6. и 8. оклопна, 20. и 29. моторизована) изашле су на Канал Аа (Аа) и приближиле се Денкерку на око 20 км.

Хитлер је 24. маја учинио тешку грешку када је усвојио предлог маршала Рундштета да се оклопне дивизије задрже на овом каналу, зато што су у досадашњим борбама, наводно изгубиле око 50% тенкова, те их је требало сачувати од нових губитака на мочварној територији Фландрије. Тенковски команданти су узалуд захтевали да се наставе операције, јер је ситуација била врло повољна да се снажним ударима заузме Денкерк и одсеку од мора британско-француско-белгијске армије. Хитлер је остао при својој одлуци и усвојио Герингов предлог да се ангажује сва расположива авијација ради спречавања евакуације из Денкерка.

За то време, 6. немачка армија пробила је 23. маја положаје белгијске армије на споју са британском армијпм. У току ноћи 23/24. маја белгијске снаге су се повукле иза Лиса, док су се Британци задржали на раније утврђеним положајима на белгијско- француској граници од Менена (Menin) на Лису до Атиша (Attiches). На испадном клину од Атиша преко Валансјена и Дуеа до горњег тока р. Лис налазила се 1. француска армија, а на крајњем десном крилу од Лиса преко Канала Аа до мора налазиле су се измешане француске и британске јединице. Користећи повлачење белгијских снага, Немци су у незадрживом налету 24. маја пробили и положаје на Лису код Куртреа, где су до 25. маја образовали велики мостобран и пресекли везу између британске и белгијске армије. Услед овога Британци су морали брзо да извлаче 5. и 50. дивизију (које су биле одређене за противудар ка југу) и да их шаљу према Ипру ради затварања настале бреше. Пошто су и француске снаге биле приморане да се повлаче под притиском надмоћнијих немачких снага, то је генерал Бланшар, коме је Врховни командант оставио слободу у доношењу одлуке, 25. маја издао заповест да се британске и француске снаге из испадног клина повуку на север и да организују положај на линији: Кфмал Аа – р. Лис ради заштите мостробрана око Денкерка. Тиме је изгубљена и последња нада у извршење планираног противудара ка југу.

Тек 26. маја увече, када је и на Соми извршено обезбеђење левог бока, Хитлер је наредио да све снаге, укључујући и оклопне дивизије, 27. маја наставе офанзивне операције са свих страна у циљу заузимања Денкерка и уништења британских, француских и белгијских снага. Пошто су искористили раније мостобране на Каналу Аа, оклопне групе Клајст и Хот су 27. маја наставиле напредовање према истоку. Немачка 6. и 18. армија, са 12 дивизија у првом ешелону, потпуно су разбиле белгијску армију, чији су се остаци, без довољно муниције и хране, повлачили ка северу, тако да су повећали постојећу брешу и изгубили везу са британском армијом. Белгијски краљ је погоршао положај одсечених снага када је 27. маја, не тражећи сагласност осталих савезника и мишљење савезничког Врховног команданта, по својој иницијативи повео преговоре са Немцима, а 28. маја прихватио безусловну капитулацију белгијских снага.

Пошто је на време уочио опасност која прети савезничким снагама, генерал Горт је 19. маја послао предлог својој влади да отпочне припреме за евакуацију одсечених снага, и она је 20. маја одредила адмирала Рамзеја да најхитније изврши све припреме за евентуално повлачење британских снага из Денкерка. Тек 26. маја, када је отпала и последња могућност за извршење противудара ка југу, британска влада је одобрила да отпочне операција „Dinamo“, тј. евакуација код Денкерка. У циљу заштите Денкерка и евакуације, савезници су организовали мостобран на линији: Гравелин (Gravelines) – Берг (Bergues) – Њепор (Nieuport), с тим што су западни сектор мостобрана браниле француске јединице под командом генерала Фагалда, а источни сектор британске снаге под командом генерала Адама.

Британци су за евакуацију припремили и искористили сва могућа расположива транспортна средства, почев од разарача па до најмањих чамаца и рибарских бродова, чији је број брзо достигао 848, од којих 1 крстарица и 56 разарача. Евакуација је отпочела 26. маја и изводила се до 4. јуна под најтежим околностима, јер су Немци даноноћним нападима надмоћније авијације знатно оштетили докове у Денкерку, док су артиљеријом од Калеа и других заузетих обалских подручја узнемиравали транспортне бродове и приморавали их да, пловећи према Доверу, праве дугачке обиласке, што је знатно отежавало пловидбу и брзину евакуације. Зато су Британци често морали да мењају путеве кретања флоте (маршруте X, Y, Z) да би се заштитили од напада немачке авијације и артиљерије. Пошто су пристаништа у Денкерку била јако оштећена, евакуација је вршена и са отворене обале.

Британска авијација (Група бр. 1) са аеродрома југоисточно од Лондона указала је велику помоћ приликом евакуације. Захваљујући храбрости, пожртвовању и великој издржљивости посада појединих авиона, британска бројно слабија авијација нанела је велике губитке Немцима и тиме олакшала рад копнених снага и њихово извлачење из Денкерка.

Следећих дана Немци су, уз крајње напоре, појачавали притисак са свих страна, тако да су 28. маја успели да споје клешта северозападно од града Лила и да ту окруже 4. и 5. корпус 1. француске армије (1. мароканска, 4. пешадијска, 15. и 25. моторизована, 2. и 5. северно-афричка дивизија и део 1. моторизоване дивизије). И поред недостатака најосновнијих животних и борбених потреба, ове јединице су наставиле борбу до 1. јуна, када су биле приморане да обуставе отпор и да положе оружје.

Генерал Веган је тек 29. маја одобрио да се изврши и евакуација француских снага. Пошто је до тога дана било евакуисано око 70 000 британских војника, решено је да се, почев од 30. маја, евакуише подједнак број француских и британских војника, без обзира на то што Французи нису имали довољно транспортних бродова. И поред нових немачких напада и капитулације белгијске армије, Британци су 30. маја евакуисали 53 523, а 31. маја 68 014 људи. Овога дана и генерал Горт је отпутовао за Велику Британију, остављајући генерала Александера, новопостављеног команданта 1. корпуса, да у договору са француским представницима настави отпор и евакуацију. Следећег дана је и генерал Бланшар напустио Француску, поверавајући генералу Фагалду даљу евакуацију трупа и одбрану Денкерка.

И поред великих губитака у бродовима и даљег повлачења заштитница на најужи мостобран, евакуација је настављена и у времену од 1. – 3. јуна, нарочито јединица 3. француског и Коњичког корпуса. Тек 4. јуна, пошто више није било могућности за евакуацију, у Денкерку је капитулирало 40 000 француских војника, тј. последњи остаци 1. групе армија.

Евакуација код Денкерка била је велики успех британског руководства. Благодарећи надмоћнијој ратној флоти, благовременој и доброј организацији превожења, упорном и непрекидном залагању авијације, умешности старешина, храбрости и упорности свих војника, а донекле и немачким грешкама и неповољним временским приликама, Британци су од 26. маја до 3. јуна евакуисали 338 226 људи, од којих око 120 000 Француза. Приликом ове евакуације, савезници су (нарочито Британци) претрпели теже губитке: потопљено је 6 британских и 3 француска разарача, 6 миноловаца, 29 рибарских и 9 путничких бродова, а оштећено је 19 разарача, 7 миноловаца, 2 рибарска, 8 путничких и 9 мањих бродова. Сем тога, пре почетка операције „Динамо“, Британци су до 26. маја евакуисали 27 931 војника. Међутим, британске јединице су морале напустити све тешко наоружање, опрему и возила. Но и поред тога, ове јединице су представљале драгоцено језгро за формирање нових британских армија, које ће одиграти значајну улогу у току следећих периода Другог светског рата.

Закључак о операцијама од 10. маја до 4. јуна 1940.

Муњевите операције немачких армија завршиле су се 4. јуна тешким поразом савезничких снага. За 23 дана уништено је или разбијено: 10 холандских, 22 белгијске, 9 британских и око 30 француских дивизија (од којих 1 оклопна, 2 лаке коњичке и 3 лаке механизоване), тј. укупно око 70 дивизија или преко половине савезничких снага. За то време Немци су заробили око 1 200 000 савезничких војника.

Немци су постигли овакве успехе захваљујући изненађењу, правилном избору главног правца удара, правилном груписању снага, доброј организацији покрета, смелим и брзим маневрима оклопних снага, успешном садејству авијације (нарочито „Штука“), примени нових тактичких поступака, помоћи пете колоне, доброј организацији покрета и снабдевања, а такође и грешкама француских команданата, о којима ћемо сада говорити.

Супротно основним принципима стратегије и тактике, скоро сви француски команданти су водили пасивну одбрану са изразито линијским распоредом. Тежећи да што пре затворе брешу, насталу разбијањем 9. армије, француски команданти су одузимали поједине дивизије са Мажиновљеве линије и додељивали их 9. армији ради образовања новог фронта. Ове као и новоформиране дивизије појединачно су упућиване као појачање 9. армији, тако да су биле уништене пре него су могле извршити постављене задатке. Пошто 9. армија није успела да затвори створену брешу на фронту, француска Врховна команда је одлучила да образује нови фронт на Ени, а затим и на Соми, те није могла образовати јаче стратегијске резерве за извршење снажних противудара на бокове немачког клина, већ је била принуђена да води пасивну одбрану на широком фронту. С друге стране, команданти француских тактичких јединица, који су, сходно француској ратној доктрини, сматрали да испред фронта треба образовати непрекидну запречну ватру, одређивали су у први борбени ред јаке снаге и средства и занемарили резерве и потребу маневра у одбрани. Поред тога, француска Врховна команда и многи француски команданти нису могли да схвате брзину, ритам и замах операција које су диктирали Немци. Маневри које су планирали француски команданти нису се могли извршити зато што су их сами догађаји претицали у тренутку када су издата наређења за њихово извршење, тако да је на фронту разбијених француских снага владала потпуна дезорганизација, која се брзо претворила у велику катастрофу.

Док су Немци оклопне јединице употребљавали сасређено у циљу извршења стратегијских и оперативних задатака, Французи су своје оклопне, лаке механизоване и моторизоване дивизије употребљавали по деловима и за извршење тактичких задатака (1. оклопна дивизија у одбрани код Филипвила; 3. оклопна дивизија по деловима у саставу пешадијских дивизија код Седана; 2, оклопна дивизија за одбрану широког фронта иза Оазе; неприкупљена 4, оклопна дивизија вршила је противнапад код Лаона; лаке моторизоване дивизије нису могле извршити противударе, јер су им тенкови били подељени пешадијским дивизијама; моторизоване дивизије биле су употребљене као обичне пешадијске дивизије, итд.), тако да нигде нису могли озбиљније угрозити немачки јако издужени оклопни клин.

Генерал Гамлен није искористио искуства из Првог светског рата у погледу организације командовања у коалиционим ратовима. Први светски рат је показао да је у оваквим ратовима потребан заједнички Врховни командант свих савезничких снага (као што је био маршал Фош 1918. или генерал Ајзенхауер 1944.), који би, сходно устаљеним политичким циљевима и усвојеним ратним плановима, самостално руководио свим операцијама на копну, мору и у ваздуху. Међутим, генерал Гамлен је ушао у Други светски рат а да није био ни Врховни командант француских оружаних снага. Он је био само командант копнених снага, а координирао је рад морнарице и авијације, тако да је у погледу морнарице имао знатне тешкоће, јер је славољубиви адмирал Дарлан нерадо примао и извршавао његове инструкције. Још мања су била Гамленова права у погледу употребе белгијских и холандских, па и британских снага. Он није био овлашћен да командује свим савезничким снагама, већ је имао задатак да само координира њихов рад, али је и ову функцију пренео на генерала Бијота, команданта 1. групе армија, тако да су краљеви и команданти савезничких снага доносили судбоносне одлуке које су биле противне плановима генерала Гамлена и Вегана. Командант холандских снага и белгијски краљ пристали су на капитулацију не обавештавајући претходно Врховног команданта. И генерал Горт је често примао директиве од британског премијера Черчила и од начелника империјалног Генералштаба и доносио одлуке о којима раније није био обавештен Врховни командант. Овакве грешке у организацији командовања имале су тешких последица у операцијама 1940. године.

Завршне операције у Француској од 5. до 25. јуна 1940.

Пре завршетка операција у Фландрији Немци су почели да врше прегруписавање својих снага и попуну губитака ради предузимања нове велике офанзиве и коначног уништења остатака француских снага. Прегруписавање снага и попуну губитака извршили су врло брзо и уредно, тако да су 2 дана после заузимања Денкерка могли предузети офанзиву на Соми.

Немачки план за предвиђену операцију (названу „Rot“ — црвена) изнет је у директиви од 31. маја, коју је пцтписао командант немачких копнених снага генерал Браухич. У овој директиви овако је одређен циљ операције: „Намера Врховне команде је да уништи савезничке снаге које су преостале у Француској, предузимајући једну нову операцију што је могуће пре, и то одмах после завршетка садашњих битака у Артоау и Фландрији. Није вероватно да ће непријатељ имати неке веће оперативне резерве, те ћемо моћи да једним јаким нападом пробијемо на брзину изграђене непријатељске положаје јужно од Соме и Ене. Затим треба извести брз и дубок продор у непријатељски распоред и онемогућити му да се у реду повуче или да у позадини образује нови фронт“.

Основном идејом немачког плана било је предвиђено: да Група армија „Б“ (4, 6. и 9. армија са око 48 дивизија, од којих 4 оклопне и 1 моторизована у саставу Групе Клајст, а 2 оклопне у саставу 15. оклопног корпуса) 5. јуна предузме офанзиву из мостобрана код Абевила, Амијена и Перона општим правцем Амијен – Руан – Брест ради угрожавања Париза са запада и севера и везивања према себи што јачих француских снага; да Група армија „А“ (2, 12. и 16. армија са око 45 дивизија, од којих 4 оклопне и 2 моторизоване у саставу Групе Гудеријан) 9. јуна предузме главну офанзиву са тежиштем на правцу Ретел – Лангр – Белфор у циљу опкољавања француских снага и Мажиновљеве линије; да Група армија „Ц“ (1. и 7. армија са око 24 дивизије) предузме офанзиву тек када се почне испољавати велики маневар опкољавања Мажиновљеве линије; да 18. армија (4 дивизије) осматра обале Канала Ламанша; а да остале снаге остану у стратегиjској резерви.

Очекујући развој догађаја у Француској, Италијани су постепено концентрисали према Алпима врло јаке снаге. Тамо се налазила Западна група армија војводе од Пијемонта (4. и 1. армија од 22 дивизије и 3 алпска одреда — укупно 188 батаљона и 2 949 топова), а иза ње, у резерви, 7. армија (са 5 дивизија), која је била потчињена италијанској Врховној команди. За експлоатацију битке била је предвиђена Армија „По“ (од 2 оклопне, 2 моторизоване, 3 аутопреносне и 1 брзе дивизије), која је била концентрисана у долини Аосте, код Кунеа и поред обале. То значи да су Италијани према француској Алпској армији имали око 35 дивизија.

Док су укупне немачке и италијанске снаге износиле око 180 дивизија (142 немачке и 35 италијанских) и око 4 000 авиона, генерал Веган је после завршене битке у Фландрији имао још око 65-70 дивизија (од којих 43 пешадијске, тврђавске посаде чија је борбена вредност износила око 13 дивизија, 3 бројно слабе оклопне и 3 још слабије лаке коњичке дивизије, око 2 британске пешадијске и 1 оклопну дивизију, 3 пољске дивизије, итд.) и око 1 000 авиона. Он је 20. маја наредио да се приступи фортификацијској организацији положаја иза Ене и Соме (Веганова линија) и да се у циљу појачања ових положаја, у противтенковском смислу, сва насеља и шуме организију за кружну одбрану у облику „јежева“, да се известан број пољских топова 75 мм употреби као пт оруђа и да се припреме обимна рушења и запречавања испред и иза положаја.

Пошто је дошао до закључка да ће Немци предузети офанзиву главним снагама према Паризу, генерал Веган је у својој инструкцији бр. 1242 од 29. маја 1940. поред осталог наредио: „Дефанзивна битка на коју смо приморани мора се водити без помисли на повлачење. Трећа група армија има задатак да заштити Париз, а Четврта група армија да обезбеди везу са утврђеном зоном на истоку“. Зато је на бази овакве основне идеје одредио најјаче снаге (3. групу армија: 10, 7. и 6. армија са укупно око 30 дивизија, од којих 1, 2. и 4. француска и 1. британска оклопна и 2, 3. и 5. француска лака коњичка дивизија) за одбрану праваца ка Паризу и за поседање положаја на Соми и Ени од мора до Ретела. Међутим, он је исто тако одредио исувише јаке снаге (2. групу армија: 8. и 5. армија, 20. самостални корпус и 3. армија са укупно око 26 дивизија) за одбрану Мажиновљеве линије, иако су се према њој налазиле најслабије немачке армије. Врховни командант је мању пажњу посветио аргонско-шампањском правцу на коме су се концентрисале најјаче немачке снаге, јер је за његову одбрану одредио најслабије снаге (4. групу армија: 4. и 2. армија са око 17 дивизија). А пошто су се слабе стратегијске резерве налазиле јужно од Соме и у Аргонима, он није имао довољно снага којима би интервенисао у борби.

У прво свануће 5. јуна, 4, 6. и 9. немачка армија, са свих 6 оклопних дивизија (15. корпус: 5. и 7. оклопна и 2. моторизована дивизаја; Група Клајст: 16. корпус са 3. и 4. оклопном дивизијом и 14. корпус са 9. и 10. оклопном и 13. моторизованом дивизијом) у првом ешелону, предузеле су офанзиву на Соми и у долини Оазе. Само две деснокрилне оклопне дивизије (5. и 7. у саставу 15. корпуса) постигле су значајан успех у рејону Абевила, где су изненадиле 5. колонијалну дивизију, која је смењивала 3. лаку коњичку дивизију на непознатом терену и која није успела да пре немачког напада потпуно развије све снаге и да организује солидан ватрени систем. Немци су брзо искористили ову слабост и у току првога дана пробили положаје ове (колонијалне) дивизије и наставили даље напредовање без обзира што су у њиховој позадини опкољени француски „јежеви“ давали јак отпор у шумама и насељеним местима.

У рејону Амијена 9. и 10. немачка оклопна дивизија нису постигле скоро никакав успех, јер су многобројна француска пт оруђа била добро прикривена у шумама и насељеним местима, одакле су нанела велике губитке немачким оклопним дивизијама.

Јужно од Перона 3. и 4. оклопна и неколико немачких пешадијских дивизија напале су 7. француску армију и на појединим местима успеле да начну француске положаје, док су се мање групе немачке пешадије увукле у распоред 7. француске армије у долини Оазе.

Према томе, Французи су у току првога дана, искоришћавајући добро организовану пт одбрану својих положаја свугде сем код Абевила, успорили или зауставили немачке нападе и нанели велике губитке немачким оклопним дивизијама код Амијена и Перона. Зато су Немци следећих дана променили тактику и напад вршили после јаке авијацијске и артиљеријске припреме. Немачка авијација је врло успешно дејствовала против циљева на фронту и у ближој позадини, слабећи морал и борбену вредност француских трупа, и отежавајући маневре њихових резерви. А пошто је у току артиљеријске припреме уништен велики број раније откривених пт оруђа, Немци су могли успешније да употребљавају своје оклопне дивизије.

На крају другог дана битке, и 9. немачка армија је успела да изврши пробој француских положаја на каналу Елет (Ailette), тако да је командант 7. армије био приморан да нареди повлачење левог крила своје армије иза Ене. Генерал Бесон, командант 3. групе армија, наредио је у току ноћи 6. јуна да се 10. армија и лево крило 7. армије повуку на други одбрамбени положај: р. Бресл – Поа (Poix) – р. Авр – Ласињи (Lassigny).

Настављајући снажне нападе, Немци су 7. јуна пробили фронт 10. армије, ка мору одбацили 5 дивизија њеног левог крила и приморали их да се дуж мора повлаче ка пристаништу Сен Валери, где су касније биле одсечене, набачене на море и потом уништене, јер флота није успела да се приближи обали ради њихове евакуације. Овога дана је 15. немачки оклопни корпус одбио све противнападе француских и британских резерви и после подне продро 50 км дубоко у позадину противничких снага.

Немачка армија је тек после тешких борби, 8. јуна, успела да пробије француски други одбрамбени положај код Поа (јужно од Амијена) и да широким маневром угрози лево крило 7. француске армије. Пошто је 9. немачка армија овога дана заузела Соасон, 7. армија је била обухваћена са оба бока, тако да се у етапама морала повлачити за одбрану положаја иза Оазе. Повлачење је вршено под најтежим околностима, јер је немачка авијација порушила неколико мостова на Оази, низводно од Компијења, док су оклопне дивизије вршиле смеле маневре и нападе у леви бок армије. Услед тога, 7. армија је изгубила огромне количине материјала, а многе њене јединице, које су остале северно од Оазе, биле су уништене.

Искоришћавајући поразе 10. и 7. француске армије, Немци су, смелим ангажовањем својих оклопних дивизија, 9. јуна заузели Руан и изашли на Сену од Руана до Вернона. Да би одбранили Париз, Французи су формирали нову Париску армнију, која је заједно са остацима 10, 7. и 6. армије добила задатак да брани положаје иза Оазе и доње Сене. Овога дана била је завршена битка на Соми. Немци су за пет аана (5. – 9. јуна) постигли значајне стратегијске успехе: разбили две француске армије, заузели скоро целу територију између Соме, Оазе и доње Сене, на себе привукли јаке француске резерве и тиме олакшали главни напад који је 9. јуна предузела Група армија „А“ на Ени.

После врло јаке авијацијске и артиљеријске припреме, немачка Група армија „А“ отпочела је 9. јуна у 5 часова главни напад, с циљем да пробије положаје француске 4. и 2. армије на Ени и да брзим маневрима опколи и уништи француске снаге на Мажиновљевој линији. Немачке армије су почеле форсирање Ене са пешадијским дивизијама у првом ешелону, док су оклопне дивизије биле задржане за експлоатацију битке. Највећи успех у току првога дана постигла је 12. армија, која се налазила на тежишту операција. Она је крајем 9. јуна западно од Ретела образовала широке и 5-6 км дубоке мостобране, где су у току ноћи пребачене и дивизије Оклопне групе Гудеријан. Већ следећег дана, 10. јуна, немачке оклопне дивизије предузеле су експлоатацију првих успеха. Док је пешадија с фронта нападала чворове француске одбране у насељеним местима и шумама и на себе привлачила ватру пт оруђа, оклопне дивизије су се брзо провлачиле кроз слабије брањене међупросторе и напредовале ка Марни.

У току 10. и 11. јуна Немци су одбили противударе француских резерви (3 оклопне и 7 лаке механизоване дивизије). Напредујући брзо и смело, они су 11. јуна заузели Ремс и прешли Маму код Шато Тјерија (Chateau Thierry), разбили 6. армију и лево крило 4. армије и направили велику брешу у француском распореду. Да би појачала ударну снагу Оклопне групе Гудеријан (2, 1, 8. и 6. оклопна и 20. моторизована дивизија), немачка Врховна команда наредила је Оклопној групи Клајст (3, 4, 9. и 10. оклопна и 13. моторизована дивизија), која се после борби на Соми прикупљала код Компиења, да се пребаци у рејон Ремса и да заједно са Гудеријановом групом дејствује општим правцем Шалон – Лангр – Дижон, у циљу опкољавања Мажиновљеве линије и француских снага у Лорену и Алзасу, док је 15. оклопни корпус (5. и 7. дивизија) добио задатак да експлоатише успехе код Руана, дејствујући кроз Нормандију и Бретању.

Италијански фашисти су и овога пута показали своју подмуклост и кукавичлук. Они су 10. јуна, када је већ била решена судбина Француске, објавили рат Француској и Великој Британији.

Генерал Веган је 10. јуна обавестио председника владе Пола Реноа да се фронт може распасти сваког тренутка, а 12. јуна предложио Министарском савету (који је 10. јуна напустио Париз) да се предузму мере за закључење примирја.

11. јуна разбијене француске армије (с десна улево: 2, 4, 6, 7, Париска и 10. армија) повлачиле су се на фронту ширине око 450 км, тј. од Монмедија до мора, изложене даноноћном бомбардовању из ваздуха и успораване милионима избеглица. Оне су од 5. -12. јуна изгубиле 22 дивизије, док преосталих 30 десеткованих дивизија није било у стању да се задржи ни на једном положају, нити да затвори брешу западно од Париза, а камоли врло велику и опасну брешу у Шампањи између 6. и 4. армије. Зато је генерал Веган 12. јуна био приморан да нареди 2. групи армија да напусти Мажиновљеву линију, с тим да у форовима остави само тврђавске посаде, и да се француске армије под борбом повуку на нову линију: швајцарска граница – Дижон – средња Лоара – р. Орна, са задатком да „тактиком чепова“ успоравају немачко надирање дуж главних комуникација. Пошто 3 француске лаке коњичке дивизије, чија је борбена вредност одговалрала 1 дивизији, нису успеле да затворе брешу 20 км западно од Париза, тј. између левог крила новоформиране Париске армије и разбијене 10. армије, француска Врховна команда је 12. јуна одлучила да се Париз огласи као отворен и небрањен град и наредила армијама да га напусте без борбе. Оваква одлука јасно је показивала да неки француски команданти нису имали ни храбрости ни истрајности у одбрани свог главног града. Ранији и каснији сјајни примери одбране великих места (Варшаве, Лењинграда, Стаљинграда, Севастопоља, Бастоња и др.) показали су да се опкољени и одсечени градови могу дуго бранити и да могу одиграти значајну улогу не само у ломљењу надмоћниијх противничких снага него и у припремању услова за предузимање целисходних оперативних противмера.

Разбијене француске армије, које су се повлачиле ка наведеној линији, налазиле су се у критичној ситуацији. Оне су изгубиле тешку артиљерију и моторна возила, а велики део пт и лаке артиљерије био је ангажован за одбрану многобројних чепова, који су били опкољавани и уништавани. Око 5 милиона изгладнелих избеглица отежавало је извлачење и одступање француских армија. Немачка авијација је обрушавањем и дејством са малих висина наносила велике губитке исцрпљеним француским дивизијама и стварала невиђену пустош и панику код француских избеглица. Пета колона је ширењем лажних вести и издавањем погрешних наређења онемогућавала ма какав организовани рад на фронту и у позадини.

Добро потпомогнуте из ваздуха, немачке оклопне и моторизоване дивизије наставиле су после 13. јуна муњевито гоњење кроз Нормандију, Бретању, Шампању и Лорен. 15. оклопни корпус генерала Хота (5. и 7. оклопна и 2. моторизована дивизија) сломио је отпор ослабљене 10. армије која је узалудно покушавала да организује одбрану иза р. Орне. По преласку ове реке, немачке оклопне дивизије наставиле су брзо надирање у виду лепезе ка Шербуру, Бресту, Нанту и Туру.

Немци су 19. јуна наставили брзо напредовање кроз Бретању, док су неке британске јединице и мале групице француских снага успеле да се из Бреста и Шербура евакуишу ка британским острвима. Сутрадан Немци су прешли Лоару и наставили гоњење француских трупа ка Бордоу, али су се зауставили северно од овог града да би француској влади пружили „слободу“ у погледу пријема услова за капитулацију.

Највеће успехе постигле су јединице Клајстове (14. и 16. корпуса) и Гудеријанове групе (39. и 41. корпус) које су брзо разбијале остатке 6, 4. и 2. француске армије и незадрживо надирале ка долини Роне и швајцарској граници. 16. оклопни корпус (3. и 4. дивизија) заузео је Лион 21. јуна и угрозио позадину француске Алпске армије, док је западно од њега напредовао 14. корпус (9. и 10. оклопна и 13. моторизована дивизија) према горњем току Лоаре.

Брзо надирање 39. оклопног корпуса (1. и 2. оклопна и 29. моторизована дивизија) крунисано је највећим стратегијским успехом. После заузимања Лангра, 15. јуна, овај корпус је 17. јуна избио на швајцарску границу и омогућио 12. и 16. армији да са запада затворе обруч око јаких француских снага у Лорену и Алзасу. Тек после узалудних покушаја пробијања ка западу и југу, генерал Конде, командант опкољених француских снага, био је приморан да 22. јуна понуди капитулацију свих опкољених снага (око 500 000 војника већином из 2. групе армија), сем тврђавских посада које су давале врло јак отпор у опкољеним форовима.

Источно од 39. корпуса, према Лорену, дејствовао је, у саставу Оклопне групе Гудеријан, 41. оклопни корпус (6. и 8. оклопна и 20. моторизована дивизија) који је угрожавао позадину најјачих француских форова у рејону Меца. Искоришћавајући успех овог корпуса, немачка 1. армија је 14. јуна извршила напад на Мажиновљеву линију јужно од Сарбрикена, са 6 дивизија у првом и 7 дивизија у другом ешелону. У току овога дана развиле су се огорчене борбе, у којима су тврђавске посаде и 20. корпус одбили све немачке нападе. Тек следећег дана (15. јуна), када се 20. корпус морао повући (сходно директиви од 12. јуна), Немци су пробили Мажиновљеву линију и 17. јуна у рејону Нансија ухватили везу са 41. оклопним корпусом. Међутим, 4 немачке дивизије, које су, уз подршку авијације и тешке артиљерије калибра 305 и 420 мм, читавих десет дана (од 19. до 29. јуна) вршиле нападе на опкољене форове код Хагенауа, нису постигле никакве успехе, нити су нанеле озбиљније штете објектима форова, без обзира на то што су имале вишеструку бројну и техничку надмоћност и што су посаде форова биле сведене на 9 500 људи. Тек 30. јуна, пет дана после објављене капитулације, предали су се и ови храбри браниоци, и то по наређењу француске Врховнц команде.

Немачка армија је такође искористила дотадашње успехе Групе армија „А“ и 15. јуна прешла Рајну у рејону Колмара. И поред јаког отпора 104. француске тврђавске дивизије, 3 дивизије 7. армије су 16. јуна пробиле Мажиновљеву линију јужно од Колмара и нанеле велике губитке изолованој 104. тврђавској дивизији, која је бранила врло широки фронт. Да би се могао правилно оценити значај немачког успеха на Мажиновљевој линији, мора се узети у обзир чињеница да су Немци покушали и извршили пробој ове линије тек после њеног опкољавања када је била одлучена судбина француске армије и када су се оперативне јединице повлачиле са утврђења. Посаде форова код Хагенауа својим упорним и храбрим отпором демантовале су немачка претерана тврђења и пропаганду о великим и брзим успесима при пробоју Мажиновљеве линије.

Италијани нису смели предузети офанзиву одмах после објаве рата Француској и Великој Британији, већ су сачекали развој операција у Француској и долазак немачких оклопних дивизија код Лиона, тј. у позадину бројно слабе али борбено снажне француске Алпске армије која је имала само 3 дивизије и неке тврђавске посаде. Италијани су тек 21. јуна, са надмоћнијим снагама, предузели напад на фронту од швајцарске границе до Лигурског мора, усмеравајући тежишта својих напада према превојима Мали Свети Бернард, Мон Сени, Мадалена и Тенда и поред обале Лигурског Мора. У овим операцијама од 21. до 25. јуна показало се да на планинском земљишту не игра одлучујућу улогу бројна и техничка надмоћност, већ бољи морал људства, солидна припрема јединица за дејство на таквом земљишту, вешта планинска тактика и добра фортификациска организација земљишта. Мале и добро извежбане француске планинске јединице и посаде планинских утврђења, обимним рушењима и запречавањима, добро организованим ватреним системом и смелим маневрима, задржале су све нападе неколико пута надмоћнијих италијанских снага. Тек 24. јуна, тј. после потписане капитулације француских снага, Италијани су заузели Мантон, мало место на граници поред обале Лигурског мора. У петодневним успешним борбама Французи су изгубили свега 227 људи, док су италијански губици износили 6 029 људи.

Капитулација Француске

Још у току завршних операција, генерал Веган је 12. јуна предложио председнику владе Полу Реноу да се предузму мере за закључење примирја. Председник владе, подржаван од неких чланова кабинета, одбацио је овај предлог и затражио да се у Бретањи образује „национални редут“, у коме ће се, у заједници са новим британским снагама, организовати последњи отпор. Ако би савезници били приморани да напусте бретањски редут, Пол Рено је сматрао да Французи треба да наставе рат у прекоморским поседима и у Великој Британији. На последњем састанку савезничког Врховног савета, 13. јуна у Туру, Пол Рено је изнео британском премијеру Церчилу врло тешку и критичну ситуацију француских снага. По повратку у Велику Британију, Черчил је 14. и 16. јуна упутио апел француској влади да не закључује никакво примирје и предложио јој да се формира британско-француска унија (са једним заједничким парламентом, ратним кабинетом, врховним командантом, итд.) ради успешнијег наставка рата. Иако је Пол Рено на веома бурној седници владе, 16. јуна у Бордоу, изнео и подржао предлог британског премијера, ипак су на њој дошле до великог изражаја капитулантске и издајничке снаге Француске. Дотадашњи потпретседник владе маршал Петен енергично је захтевао примирје и оштро је осудио предлоге и политику претседника владе Пола Реноа. Пошто је на гласању остао у мањини (14 гласова за Петена, а само 10 за Реноа), Пол Рено је био приморан да претседнику републике Лебрену преда оставку своје владе. Истога дана маршал Петен је образовао нову владу од капитулантски настројених политичара и већ 17. јуна преко радија објавио проглас да ће предузети мере за обуставу непријатељстава. Следећег дана објавио је декрет којим се сва места преко 20 000 становника оглашавају као отворени небрањени градови. Овим прогласима нанет је јак ударац моралу и борбеној вредности француске армије, јер су после тога знатно опали храброст, иницијатива и залагање француских војника и старешина.

Узалуд је Черчил упућивао бројне апеле маршалу Петену да не пристане на капитулацију и позивао га да у заједници са Великом Британијом продужи рат до коначног уништења фашизма. Генерал де Гол, који се налазио у Лондону, 18. јуна је позвао француски народ да настави рат заједно са Великом Британијом („Француска је изгубила једну битку, али није изгубила рат), а 22. јуна образовао је Комитет слободне Француске за борбу против Немачке и Италије. Неки команданти из Северне Африке такође су позвали француску владу да настави рат. Међутим, маршал Петен се није обазирао на ове апеле и позиве, већ је наставио и до 24. јуна окончао преговоре о примирју и капитулацији француских снага (примирје са Немцима је потписао 22, а са Италијом 24. јуна), тако да су непријатељства обустављена 25 јуна у 00,35. Француски представници на преговорима били су приморани да прихвате врло тешке немачке и италијанске услове: а) обуставу рата у метрополи и прекоморским поседима, у ваздуху и на мору; б) разоружање и демобилизацију остатака француских снага; ц) забрану производње ратног материјала; д) окупацију две трећине Француске (Немци окупирају северну и западну Француску, а Италијани Мантон и неколико општина у Алпима; е) прикупљање, разоружање и демобилизацију ратне флоте под немачком и италијанском контролом; ф) Французи заробљени у току операција остаће у немачком и италијанском заробљеништву до дефинитивног завршетка рата, итд.

На дан објављивања примирја Французи су у прекоморским поседима имали око 20 дивизија и преко 600 пребеглих ивиона, а у метрополи и колонијама јаку ратну флоту. То су биле довољне снаге да у заједници са Великом Британијом наставе рат на мору и у колонијама и да створе време и услове за мобилизацију великог ратног потенцијала Велике Британије. Међутим, издајнички кругови одбацили су све ове могућности и потписали капитулацију, сахрањујући тиме славу и борбене традиције француске војске.

Општи закључак о операцијама на Западном фронту 1940

Француска је 1940. за свега 6 недеља доживела највећи пораз у својој историји, који је надмашио чак и велику војну катастрофу из 1870/71. године. За ово кратко време Французи су имали следеће губитке: око 120 000 мртвих, 250 000 рањених и заробљених официра, подофицира и војника.

И поред успешно изведене евакуације код Денкерка, Британци су у операцијама 1940. такође имали велике губитке. Они су, према званичним подацима, изгубили око 70 000 људи (убијених, заробљених, рањених и умрлих од болести).

Мала и недовољно опремљена холандска армија није потпуно искористила природне погодности земље за одбрану (поплаве, речне токове, итд.), те је пружила неочекивано слаб и неорганизован отпор, који се завршио после пет дана борби. Она је имала релативно мале губитке: 2 890 мртвих, 6 889 рањених и око 300 000 заробљених.

Ни белгијска армија није испунила очекивања, јер је капитулирала после 18 дана борби, у најкритичнијем тренутку, када су Британци отпочели да изводе евакуацију код Денкерка. За ово време она је имала 7 500 мртвих, 16 000 рањених и 400 000 заробљених.

Овим губицима треба додати велике жртве код цивилног становништва Француске, Белгије и Холандије које је немачка авијација нанела немилосрдним бомбардовањем насеља, митраљирањем са малих висина и убијањем гладних и преморених француских и белгијских избеглица.

Још увек нема проверених података о немачким губицима у току ових операција. Према недовољно документованим службеним подацима немачке Врховне команде, изгледа да су губици Немаца у овоме рату били: 27 074 мртва, 111 034 рањена и 18 384 нестала официра, подофицира и војника.

Цео свет је био изненађен овако великим и брзим поразом савезничких, а нарочито француских оружаних снага. Иако су укупне савезничке снаге по броју војника, топова и тенкова биле нешто јаче или равне немачким оружаним снагама, ипак је овај пораз био природна последица не само недовољно организованог садејства савезничких армија, него, у првом реду, опште слабости Француске на свим пољима друштвено-економске, политичке и војне делатности.

Немачке оклопне дивизије: Године муњевитог рата 1939. – 40.

Увод

Са заласком сунца у вече 20. маја 1940. претходница 2. оклопне дивизије је ушла у француски град Абевил. Касније исте ноћи, стигли су до града Нојелс и њиховог циља: рукавца реке Соме. То је био врхунац десетодневне битке током које је дивизија заједно са још два дела Гудеријановог 19. армијског корпуса, прешла реку Мезу, пробила француске линије одбране код Седана и продрла дубоко иза непријатељских линија, нашавши се удаљена више од 300 км од немачке границе на обалама Атлантика. На крају десетодневне битке, остаци две француске армије, као и британске и белгијске снаге, које су чиниле језгро савезничких снага, биле су заробљене на обали мора.

Непојмљиво је постало реалност; Немачка је извојевала зачуђујућу победу, њени непријатељи били су опустошени. За нешто више од месец дана Француска је капитулирала, а цео свет се чудио немачком муњевитом рату. Иако су многи, тог маја, били изненађени овим дешавањима, неки нису. Интересантно је поменути да је наредних дана, у мирољубивој Швајцарској, непознати коментатор на радију, говорећи о немачкој офанзиви на Западу, приметио: „брз немачки успех постигнут је захваљујући методу ратовања који није био коришћен пре напада на Пољску 1. септембра. Овај метод ратовања је потпуно механизован. Технологија влада ратом. Офанзива се није вршила дуж фронта, већ је узимала облик бројних клинова оклопних дивизија. У ствари, ово је поглед у будућност; рат је још увек далеко од тога да постане потпуно механизован“, али је значајан корак напред.

Ипак, операција из маја 1940. изгледа као револуција. На први поглед, време маршевања пешадије у борбу и статичког, рововског ратовања је заувек ишчезло; бојиштем су владали тенкови, а да то ни најпосвећенији теоретичари нису могли да предвиде. Као такви, 20. мај није био само кулминација једне од најзачуђујуће операције 20. века, већ је постала и историјски репер у ратовању. Ипак, то је био само почетак револуције ратовања, револуције у којој је оклопна дивизија пружила вођство и која ће обликовати ратовање у годинама које долазе.

Борбена мисија

“Блицкриг” или “муњевити рат” сигурно је једна од најпознатијих немачких речи. Најчешће се односи на кратак рат који се завршава брзом, одлучујућом победом на бојишту, а коју постижу оклопне или механизоване јединице, уз подршку авијације. У ствари, концепт муњевитог рата је рођен далеко пре саме речи; његово порекло се може пратити уназад до фон Молткеа и фон Шлифена, немачких најреспектабилнијих начелника Генералштабова друге половине 19. века. Процењујући стратегијску ситуацију у којој се налазила Немачка, у централном делу Европе и окружена реалним и потенцијалним непријaтељима, фон Молтке је дошао до закључка да је једина опција за постизање брзе победе против једног од непријатеља (именујући Француску) пре усмеравања својих снага на другог непријатеља (именујући Русију). Овај начин вођења рата, зван “Zweifrontenkrieg” (рат на два фронта) могао се избећи, и Немачка – са својим ограниченим ресурсима – није могла да се бори са два јака непријатеља истовремено. Међутим, нарастање модерних армија и развој нових оружја учинило је муњевити рат тежи за постизање. Решење је нашао фон Шлифен, који је извукао закључак из фон Молткеових радова о  борби обухватом, изуму који је изгледао изводљив; проширење концепта битке обухватом са тактичке тачке гледишта на операцијски, успео је да развије план за масивни обухват којим би француска армија могла бити поражена за време мерено недељама.

Фон Шлифенов план, 1914.

Неколико ствари објашњава пропаст Шлифеновог плана, мада је само једна овде релевантна: требало је испунити план без адекватног наоружања. У рату 1914. командовање, контрола, веза и обавештајна структура тек су се незнатно разликовале од оних коришћених у Наполеоново време, као и саме јединице и тактике употребе.  Пешадија је напредовала пешице дуж непрекинутог фронта, док је коњица коришћена за тражење слабих тачака и извиђање. Унапређења и модернизација је дошла након три године рововског ратовања, чак иако ни један од њих се није претворило у прикладан инструмент за ратовање. Унапређена тактика и систем командовања и контроле омогућила је Немцима да пробију непријатељске линије на неколико тачака почетком 1918. али без постизања велике победе. Савезници су успешно употребили тенкове, али само за пробој одбрамбених линија, док за експлоатацију тих почетних успеха нису били посве погодни. У послератним годинама, у светлу технолошких достигнућа, тенк је још увек није био сматран погодним за оперативни маневар. Према томе, 1940, многи су још увек веровали да ће се рат још увек водити по истим принципима као раније. Међутим, неки нису били тог мишљења.

Било би погрешно закључити да је немачка војска на овом пољу била далеко испред осталих земаља, јер кључ немачких победа у првој фази рата лежи у спајању различитих елемената. Први муњевити рат против Пољске 1939. је добијен коришћењем истих метода које су примењиване у Првом светском рату: оклопне дивизије су биле разбацане и употребљаване за пробој различитих армија, без продора у дубину непријатељске одбране. Чак су и почетни планови за напад на Француску имали примеса концепта операције који је датирао из времена фон Шлифена: иако ограничени на територије Белгије и Холандије, планирано је напредовање на оба фронта са оклопним дивизијама распоређеним дуж фронтова.

Чињеници да је развијен план који је функционисао може се углавном захвалити генералима какви су били фон Манштајн и Гудеријан. Фон Шлифенова идеја о великом обухвату била је разбијена на два дела, где је први део предвиђао окружење већег дела непријатељских снага на северу и наредна операција усмерена на преостали део Француске. Да би се остварило први обухват велики број оклопних дивизија је прикупљен, овај пут са циљем пробоја једним правцем. Ове јединице би касније пробиле свој пут кроз непријатељске снаге у Белгији и Холандији. Операцијски маневар би био препуштен оклопним и механизованим јединицама, и тада је наступила нова тактика: пробој у дубину иза непријатељских линија. Немачка победа из маја 1940. је по први пут извела успешан пробој непријатељских одбрамбених линија и експлоатацију пробоја, што је било могуће јер је ратовању био доступан прикладан инструмент ратовања: оклопне дивизије.

Генеза оклопних дивизија

Иако успорена одредбама мира у Версају, развој оклопних снага је био у пуном замаху. Рајхсвер је 1928. већ планирао формирање тенковских чета у периоду од 3 до 5 година, иако би у стварности за тако нешто требало више времена. Први велики корак у овом процесу било је формирање, октобра 1931, Инспекције моторизованих јединица (Inspektion der Kraftfahrtruppen), на чијем челу се налазио пуковник Освалд Луц (Oswald Lutz) и начелник штаба пуковник Хајнц Гудеријан (Heinz Guderian). Под њиховим надзором посаде тенкова су обучаване у тајности у Совјетском Савезу. Новембра 1933. је формирана Команда за обуку моторизованих јединица (Kraftlehrkommando Zossen), која је у пракси била Команда за обуку оклопних јединица. Јула 1934. Инспекција моторизованих јединица је подељена на два дела, формирајући кабинете Команданта моторизованих јединица (Kommandeur der Kraftfahrtruppen) директно потчињене начелнику штаба копнене војске и Инспекцију војне моторизације (Inspektion fur Heeresmotorisierung), одговорне за организацију и обуку. Са оба дела је руководио Луц.

Октобра 1934. је израђен нацрт организацијске структуре за оклопну дивизију, а Команда за обуку моторизованих јединица се проширила тако да је нарасла на ранг тенковског пука са два батаљона. Фебруара 1935. је тајно формирана оклопна бригада, која је објединила три бивша коњичка пука. Таква ознака се отворено користила од марта 1935, када  је Хитлер објавио да се Немчка наоружава. Октобра месеца исте године и званично су формиране три оклопне дивизије: прва под командом генерала Максимилијана фон Вејха (Maximilian von Weichs), кога је септембра 1937. заменио генерал пуковник Рудолф Шмит (Rudolf Schmidt), а њега је новембра 1939. заменио генерал мајор Фридрих Кирхнер (Friedrich Kirchner); друга под командом пуковника, касније генерал мајора Хајнца Гудеријана, кога је марта 1938. заменио генерал мајор Рудолф Вејел (Rudolf Veiel) и трећу под командом генерал пуковника Ернста Фезмана (Ernst Fessmann), кога је октобра 1937. заменио генерал пуковник Фон Швепенбург (Geyr von Schweppenburg), а њега је пак, октобра 1939. заменио генерал мајор Хорст Штумпф (Horst Stumpff).

Упркос недостатку тенкова, обука је почела готово одмах, и достигла је свој врхунац фебруара/марта 1936, када су све оклопне јединице дигнуте као резерва током немачког освајања Рајнске области. Неколико месеци касније формирани су 4. оклопна бригада и 7. и 8. тенковски пук; такође су октобра 1936. оклопне снаге започеле прва борбена испитивања – учешћем у Шпанском грађанском рату. Под командом потпуковника Вилхелма фон Томе, прва група (придодата Легији Кондор) је формирана од 32 PzKpfw I и пар PzBefh. Бројке варирају у зависности од извора, али укупан број немачких тенкова послатих у Шпанију се креће између 100 и 150. За разлику од немачког ратног ваздухопловства, копнена војска је научила неке лекције из свог ангажовања у Шпанији: тенкови су били лоше наоружани и слабо оклопљени, а оклопним дивизијама је требало веће борбено искуство пре него што се уведу у борбу.

Септембра 1937. су одржани први велики маневри на којима су се појавиле оклопне јединице, а месец дана касније је формирано још оклопних јединица, четири тенковска пука (10, 11, 15 и 25. тенковски пук) и два тенковска батаљона (65. и тенковски батаљон „Лер“). Оклопне снаге су током 1938. добиле коначни изглед: марта месеца Гудеријан је водио 2. оклопну дивизију током Аншлуса, анексије Аустрије и, иако ни један пројектил није испаљен – стекао је лична искуства о могућностима и недостацима нових формација. Његова дивизија је прешла 700 км за свега два дана, али је услед механичких кварова изгубила око 30% тенкова. Након анексије Судетске области октобра 1938, где је учествовала 1. оклопна дивизија, Немачка се суочила са могућношћу избијања рата са Француском и Британијом. Немачка је још увек била неприпремљена за рат, посебно због закаснелог развоја оклопних јединица. Заробљавање бројних чешких тенкова и фабрика створило је услове за даљи развој оклопних јединица, тако да се новембра 1938. формирају нове јединице: четири оклопне бригаде (4, 5, 6. и 8.), четири тенковска пука (23, 31, 35. и 36.) и три тенковска батаљона (65, 66 и 67.) наоружана чешким тенковима. Формиране су и још две оклопне дивизије , 4. (под командом генерал мајора Рајнхарта, који је фебруара 1940. команду предао генерал мајору Стеверу) и 5. (под командом генерал пуковника Фон Виетингхофа, који је команду над дивизијом октобра 1939. предао генерал пуковнику Фон Хартлибу, а овај пак 21. маја 1940. генерал пуковнику Лемелсену).

Дефинитивни искорак на вишим нивоима догодио се између октобра и децембра 1938. У новембру су спојене Kommandeur der Kraftfahrtruppen и Inspektion fiir Heeresmotorisierung, формиравши тако Инспекцијско одељење бр. 6 за оклопне јединице, коњицу и моторизоване јединице копнене војске (Waffenabteilung der Panzertruppe, Kavallerie und Heeresmotorisierung, Inspektion 6 of Allgemeine Heeresamt), док је децембра Гудеријан постављен на место команданта брзих трупа – како су биле познате до 1942. Оба одељења су радила заједно и имала одличне резултате. Инспекцијско одељење је радило на пословима формирања нових јединица и њиховој организацији, замени кадра, обуци, развоју возила и противтенковских топова и снабдевању горивом. Гудеријан, који је имао мањи штаб и био директно подређен команданту копнене војске (као такав, имао је под собом и коњичку и школу оклопних јединица), радио је на развоју доктрине и тактике (која је пружала основу за развој упутстава и правила) и такође је био и технички саветник за команду копнене војске и сам Инспекторат, којима је слао захтеве, иако између начелника Инспектората и Гудеријана никада није било добре сарадње.

Њихови напори били би узалудни да није учињен још један одлучујући корак: формирање команди моторизованих корпуса. Прво је фебруара 1938. формиран XVI корпус, који је под командом имао све три оклопне дивизије које су тада биле формиране. XIV корпус је формиран у априлу и под својом командом је имао четири моторизоване дивизије. У октобру исте године формиран је XV корпус и он је био одговоран за три лаке дивизије. Сви корпуси су били потчињени 4. команди група армије (Heeresgruppen Kommando 4). Овај састав је септембра 1939. трансформисан у 10. армију.

Развитак оклопних снага био је резултат свих ових утицаја. Шел је радио добро на питањима организације, Гудеријан је радио такође добро на доктрини а формирање корпусних команди је обезбедило да оклопне дивизије не буду разасуте или  коришћене по деловима. Током борбених дејстава у Пољској, немачка армија је и даље била везана за концепт брзих јединица и још увек је мешала оклопне и пешадијске дивизије. У августу 1939. под Гудеријановом командом је формиран XIX корпус. У оквиру овог корпуса су се налазили 2. оклопна и 4. лака дивизија. Након одласка Гудеријана на нову дужност, одељење начелника брзих трупа је укинуто и замењено Инспекторатом брзих трупа,  на чијем челу се налазио генерал пуковник Георг Кун (Georg Kuhn). Јуна месеца се кренуло са формирањем 10. оклопне дивизије, под командом генерал пуковника Фердинанда Шала (Ferdinand Schaal). Септембар 1939. оклопне дивизије су дочекале још увек расуте под неколико различитих команди. Како су све те команде нападале на различитим правцима, свака појединачна оклопна дивизија је у ствари вршила пробој за свој сопствени корпус и армију. Четврта армија, која је касније у свом саставу имала 10. оклопну дивизију, нападала је јужно од Гдањска и напредовала северно од Варшаве, док је 3. армија напала из источне Прусије и напредовала западно од Варшаве. На југу, 10. армија је напредовала ка Варшави са истока са 1. и 4. оклопном дивизијом, док су 2. и 3. оклопна дивизија из састава 3. армије напредовале јужно од реке Вистула ка Карпатима. Октобра 1939. све оклопне дивизије су пребачене на запад, а формирају се још три оклопне дивизије: 6, 8. и 9. Завршена реорганизација оклопних јединица је представљала последњи, одлучујући корак напред. Почетком марта 1940. оформљено је одељење задужено за извештавање команде копнене војске о искуствима оклопних јединица на бојишту као и за предлагање система обуке, тактике, организације и наоружања.

За напад на Белгију, Холандију, Луксембург и Француску маја 1940, спроведена је још једна реорганизација оклопних јединица. XXII корпус, под командом генерала фон Клајста, реорганизован је у Групу „Клајст“ и под своју команду узео три корпуса, са пет оклопних дивизија и три дивизије моторизоване пешадије. Ове јединице су требале да пробију пут Групи армија „А“ кроз Ардене до Мезе. Група Клајст је дакле бнла састављена од XIV корпуса (13. и 29. пешадијска дивизија), XIX корпуса (1, 2. и 10. оклопна дивизија) и XXXXI корпуса (6. и 8. оклопна и 2. пешадијска дивизија). Северно од њих и дела 4. армије, налазио се XV корпус са 5. и 7. оклопном дивизијом, са задатком преласка Мезе у подручју Динант. То је значило да је 7 оклопних дивизија било распоређено на око 100 км фронта. Близу левог крила Групе армија „А“, а на десном Групе армија „Б“, била је последња група од две оклопне дивизије (3. и 4.), које су се налазиле у саставу XVI корпуса. Под командом XXVI корпуса из 18. армије, налазила се 9. оклопна дивизија, са задатком заузимања Холандије. Нити једна од ових корпусних команди није било позната као „оклопна група“, ознака која је први пут употребљена јуна 1941. Немци су имали праксу да некада за назив „групе“ имају назив команданта те формације, чак и када величина те јединице одговара величини армије. Ако изузмемо Групу „Клајст“, чак је и XV корпус био називан Група „Хот“ (Hoth), док је Група „Гудеријан“ била званична ознака дата од стране Хитлера XIX корпусу.

Када су стигли до Ла Манша и запечатили судбину хиљадама Савезничких војника, оклопне дивизије су неколико пута потпадале под команду различитих корпуса сходно потребама у том моменту. Међутим, велика реорганизација је одрађена пре коначног напада на Француску. Одржана је концентрација снага: Група армија „Б“ је сада имала XV корпус под командом 4. армије са две оклопне дивизије (5. и 7.) и једну моторизовану дивизију плус Групу „Клајст“ са XIV корпусом (9. и 10. оклопна дивизија, две пешадијске дивизије и пук „Grossdeutschland“) и XVI корпус (3. и 4. оклопна дивизија, две пешадијске дивизије и СС јединице – „Leibstandarte Adolf Hitler“ и „Verfugungstruppen“) – укупно шест оклопних дивизија дуж реке Марне и око Париза. Даље на запад, под Групом армија „А“ се налазила Група „Гудеријан“, распоређена дуж границе са Швајцарском, иза Мажино линије. Располагали су са преостале четири оклопне дивизије, које су се налазиле у саставу XXXIX и XXXXI корпуса. Француска се предала 20 дана касније, а оклопне јединице су доживеле признање.

Доктрина и обука

Корени блицкрига леже у принципима ратовања које је успоставио Фридрих Велики (Friedrich II, Friedrich der Große), а касније дорађивали Шарнхорст, Клаузевиц, Молтке и Шлифен. У основи, ови принципи су били засновани на два концепта: први концепт је имао за циљ уништење непријатељских снага, док је други био метод за постизање уништења – ратовање маневром. Одлучујућа битка се сматрала најбољим начином за постизање уништења непријатељских снага и њен најбољи пример је обухват, којим би непријатељске снаге биле или опкољене или нападнуте преко крила. У таквом начину ратовања у великој мери је доминирао маневар уместо ватрене моћи, што је сматрано најбољим начином за опкољавање непријатељских снага и касније изнуђивање одлучујуће битке.  Иако на први поглед једноставни, ови концепти су били засновани на неколико претпоставки које су касније обликовале немачку доктрину копнене војске. Прва претпоставка је била концентрација снага: командант је морао да изабере кључну тачку на којој ће се сукобити са непријатељем, тачку која му омогућује да постигне предност над непријатељем, тако да је морао да концентрише све снаге како би му биле на располагању управо на тој тачци. Добро припремљено и проучено наређење за марш је било од пресудне важности за концентрацију снага, као и способност за брзо издавање наређења и преношење командантима и командирима нижих јединица. Штабни официри су морали да подносе детаљне и прецизне извештаје о ситуацији, која је омогућавала њиховим командантима да доносе одлуке. Тада долази тренутак за Auftragstaktik – наређења у коме се потчињеним командантима саопштава циљ операције и време за које се циљ мора постићи. Остало је на самим командантима. Они имају сву иницијативу у планирању извршења задатка.

Метод издавања оваквог наређења сматра се кључном одликом основног принципа флексибилности, уведеног од стране немачких команданата. Фон Молтке је у својим делима изнео став да ни један план не би преживео контакт са непријатељем да се од команданата не захтева да добијени план прилагоде ситуации на терену. Најбољи начин да се овај захтев задовољи био је да се командантима нижих јединица дају одрешене руке, што је више могуће, на свим нивоима. Тако је командантима одређиван циљ, а за начин доласка до циља су се морали сами побринути. Команданти су морали да имају одлучност и добре вештине у командовању, изнад свега, морали су да се ослободе свих унапред донетих одлука: основни немачки концепт је био да не постоје унапред донета решења за сваки проблем. Захваљујући овим принципима и доктрини, Пруси су успели да извојују победу код Садове 1866. и Седана 1870, мада сама немачка армија није успела да победи у биткама током Првог светског рата. Разлози немачког пораза су анализирани од стране начелника Генералштаба Рајхсвера (немачка војска од 1919. до 1935.), генерала Ханса фон Секта. Пропаст Шлифеновог плана је имала за последицу да се немачка армија увуче у рововски рат, што им се касније осветило. Фон Сект је остао убеђен да статично ратовање није било резултат премоћи одбране, нити последица увођења новог оружја, већ величине модерних армија. Велики број неискусних, често и необучених војника није могао бити употребљен у маневру који би водио ка пробоју. То је водило великим губицима који су пак водили смањењу броја неискусних војника на бојишту. Тако су армије губиле много од своје ефикасности.

Чини се да је развој тактике јуришних јединица, тј. употребе група пажљиво одабраних и високо обучених јуришних јединица – успела да разбије застој који је чинило статично ратовање, али се касније и то завршило неуспехом. Иако су Немци могли да разбију непријатељске линије 1917. и 1918. током офанзива у Италији и Француској, нису могли да изврше даљу експлоатацију тих пробоја, тако да су њихови пробоји могли да постигну само тренутне и привремене успехе.  Стога је фон Сект у развоју малих језгара – нуклеуса покретних јединица у добро обучене и увежбане војнике видео средство за избегавање статичног, рововског ратовања, тако да су захваљујући њему касније оклопне дивизије постале тако успешно средство за ратовање. Док су у Француској и Великој Британији нејасноће око употребе тенкова довеле до два неизводљива решења – коришћење тенка у подршци пешадије или коришћење тенка у јединици састављеној искључиво од тенкова, што је у оба случаја резултирало спорим и незграпним јединицама, у Немачкој се појавила нова идеја: развој здружене, елитне оклопне јединице која би могла да напада и пробија непријатељске линије и потом сопственим снагама експлоатише постигнути успех на фронту. У пракси, оклопна дивизија је била самостална јединица, састављена од тенковских, пешадијских, извиђачких, артиљеријских, противоклопних, инжињеријских и јединица подршке. Захваљујући таквој организацији, могла је да нападне, освоји, задржи и пробије се ка циљу, а касније и да експлоатише успехе које је постигла.

Организација није била једина одлучујућа иновација. Високо развијене радио комуникације, за разлику од других армија, обезбеђивале су немачкој војсци одлучујућу супериорност у командовању. Даље, немачко ратно ваздухопловство, које се усмерило на пружање подршку јединицама на земљи, пружало је такође одлучујућу предност – не само да су обезбеђивало надмоћ у ваздуху изнад бојишта већ и могућност да нападне циљеве на земљи по захтеву чиме је обезбеђена високо покретна и флексибилна ватрена подршка која је иначе недостајала оклопној дивизији. До септембра 1939. Немци су стекли одлучујућу предност над непријатељем: имали су супериорну доктрину ратовања, бољу организацију командовања, као и напредни систем подршке јединица на земљи из ваздуха. Изнад свега су имали ефикасну ударну снагу – оклопне дивизије које су већ биле „перфектно оружје за покретно ратовање на операцијском нивоу“. Међутим, иако су биле „перфектно оружје“, оне још увек нису биле инструмент ратовања које ће девет месеци касније уништити најснажније немачке противнике. Иако се Пољска може сматрати првим примером блицкрига, то није био први пример модерног ратовања механизованим снагама, али је пружило значајно искуство.

Прво ангажовање оклопних дивизија на бојишту показало је многе недостатке. Међу њима је била и потреба за бољом и модернијом обуком, потреба да неки официри покажу већу иницијативу, као и потребу за унапређењем садејства између родова. Почевши од октобра 1939, све немачке дивизије копнене војске су морале да команди копнене војске достављају месечни извештај о борбеној готовости, који су коришћени за побољшање обуке. Прво, нови официри су примани из редова искусних старешина, док је интензивни програм обуке започет за официре, подофицире и командире чета и виших јединица. Овај програм је свој врхунац достигао фебруара 1940 у специјалном курсу за команданте батаљона који је одржан у Школи оклопних јединица (Panzertruppeschule), који је обухватао вежбе на терену где су учествовале јединице из 1. и 10. оклопне дивизије.

У међувремену, дивизије су одржавале интензивна увежбавања у великим центрима за обуку, користећи специјално организоване „непријатељске снаге“ које су током тих активности проигравале непријатеља. Обука је била усмерена на побољшању садејства родова војске, посебно између пешадијских и оклопних јединица, извиђање, дисциплине на маршу и регулисању саобраћаја. Инжињерци су се обучавали како у прављењу мостова и нападу на непријатељске фортификације, као и преласку водених препрека под борбом. Такође је унапређено и одржавање возила и наоружања. Штабови дивизија и корпуса су имали сличне обавезе, обучавајући се у изради наређења за марш и планова за напад, које су једнице тестирале током своје обуке.

Ипак, оклопне дивизије су од „перфектног оружја“ претворене у „инструмент ратовања“ захваљујући новом плану напада на Запад, развијаног од фебруара 1940. По први пут је већи део оклопних и моторизованих дивизија окупљен у један састав са специфичним циљем: постићи и експлоатисати пробој кроз главне одбрамбене линије непријатеља. Ту је у ствари примењен Гудеријанов принцип да се напад изведе концентрисаним снагама, принцип који није био само класични концепт „одлучујуће тачке“ (Schwerpunkt) већ је покривао и саму експлоатацију успеха. Као што су Гудеријан и Фон Клајст нагласили, најбољи начин да се успешно експлоатише пробој је продор у дубину, користећи предност брзине и изненађења, снаге у нападу су морале да иду иза главних комуникацијских линија непријатеља, уништавајући линије комуникација, центре командовања и снабдевања. Сам маневар, сада углавном тактичко решење, више није могао да обезбеди успех на бојишту операцијског нивоа. Како је кампања из маја 1940. показала, а која се узима као тачка преласка на ново доба ратовања, одбрана више није држала супремацију на бојишту; сада су мала, екстремно покретна језгра високо обучених и вештих јединица била способна да приђу и пробију се кроз непријатељску одбрану и, поврх свега, успешно експлоатишу пробој продором у дубину, што се показало као разарајуће по непријатељске снаге. Оклопне снаге су сада биле прави инструмент ратовања, кључни фактор немачких победа.

Организација јединице

У првим ратним годинама организација оклопних дивизија је доста варирала, често сходно старости јединице. Септембра 1939. су постојале три различите основне организације за пет постојећих оклопних дивизија, док је маја 1940. десет дивизија имало пет различитих организацијско-формацијских структура. Уопштено гледајући, мањак наоружања, возила (посебно тенкова) и опреме онемогућавало је организовање јединица исте организацијско-формацијске структуре и јачине. Оклопну дивизију из 1939. је чинила оклопна бригада са два тенковска пука (сваки са по два тенковска батаљона); стрељачку бригаду (моторизована пешадија) са стрељачким пуком јачине два батаљона и мотоциклистичким батаљоном; извиђачким батаљоном, артиљеријским пуком јачине два дивизиона; батаљон везе и дивизијске службе. Септембра 1939. су свега три оклопне дивизије имале овакву организацију, док остале две нису имале штаб стрељачке бригаде и свега један или два стрељачка пука, без мотоциклистичког батаљона.

Начелна организацијска шема оклопне дивизије септембра 1939.

Када су оклопне дивизије реорганизоване крајем 1939. и почетком 1940, разлике не само да су се задржале већ су се и повећале. Прве три дивизије су добиле још по један батаљон у стрељачки пук, док је 4, 5. и новоформирана 10. оклопна дивизија имала два стрељачка пука, али без мотоциклистичког батаљона. Новоформиране дивизије су у ствари наследиле делом формацију старе лаке дивизије, која је у стварности била мешовита јединица састављена од пешадије, коњице и тенковских јединица. Шеста и осма оклопна дивизија су имале сличну организацију са тробатаљонским оклопним пуком, стрељачком бригадом са тробатаљонским стрељачким пуковима и мотоциклистичким батаљоном. Седма и девета оклопна дивизија су имале по два стрељачка пука, сваки са по два батаљона и мотоциклистички батаљон, док 9. оклопна дивизија није имала трећи тенковски батаљон. Ово су биле само неке од многих необичности у организацијско формацијској структури.

1. оклопна дивизија, прва и најстарија оклопна дивизија, формирана је 15. октобра 1935. у Вајмару од старе 3. коњичке дивизије. Када је августа 1939.  активирана, 1. и 2. тенкoвском пуку је одобрено да почну са новом ратном организацијом али, иако је дивизија била боље опремљена од осталих јединица тог нивоа, мањак тенкова је за последицу имао кашњење у достизању борбене готовости. До септембра 1939. је само 2. тенковски пук започео своју реорганизацију. То није била једина неисправност: 3. чета 37. противоклопног батаљона је била остављена у Немачкој, а 2. митраљеска чета (противавионска јединица) је придодата као четврта чета. Даље, дивизији су биле придодате следеће јединице: 83. лаки противавионски дивизион и ваздухопловна извиђачка јединица из састава 23. ескадриле. Након освајања Пољске, организација 1. оклопне дивизије је наставила да се мења: 1. новембра 1939, 3. батаљон 69. пешадијског пука из 20. пешадијске (мот) дивизије је придодата 1. моторизованом пуку (1. априла 1940. преименован у 3. батаљон 1. моторизованог пука), док је из састава 1. мотоциклистичког батаљона извучена 2. чета и придодата 33. пешадијском (мот) пуку, а који је касније постао 33. моторизовани пук 4. оклопне дивизије. На дан 21. фебруара 1940, поново због мањка тенкова, 2. тенковски пук добија овлашћење да имплементира ревидирану рату формацију, док је 56. артиљеријски пук придодат 73. артиљеријском пуку (у октобру бива преименован у 3. дивизион 73. ап). Март месец је такође донео промене: 3. чета 73. противоклопног батаљона је враћена дивизији, мада је променила ознаку са 1. четом (нешто слично се догодило 7. и 10. колони из 81. пука, које су замениле ознаке), а све моторизоване чете 1. моторизованог пука су почеле наоружавање оклопним борбеним возилима. Маја 1940, дивизија је добила и чету тешких јуришних топова и 1. чету 8. тешког противоклопног батаљона.

1. тенковски пук прелази понтонски мост преко Мезе код Седана, 14. мај 1940.

2. оклопна дивизија, такође формирана 15. октобра 1935. у Вирзбургу (предислоцирана у Беч 1938. године), имала је сличну организацију али с том разликом да доступност наоружања за опремање дивизије није била иста. У ствари, септембра 1939. 3. и 4. тенковски пук су још увек били наоружани по формацији из марта 1939, без митраљеских чета, иако је 2. дивизион 74. артиљеријског пука имао једну батерију топова 105 мм К18 и остале две са тешким хаубицама 150 мм sFH18. Такође, 2. чета 38. противоклопног батаљона је расформирана. Дивизија је у свом саставу имала и 92. лаки противавионски дивизион и јединица извиђачких авиона из састава 14. ескадриле. Дивизија 1. новембра 1939. добија 1. батаљон 33. пешадијског (мот) пука који касније постаје 3. батаљон 2. моторизованог пука. Остале организацијске промене почетком 1940. су се односиле на расформирање 1. чете 2. мотоциклистичког батаљона и формирање седме мале аутомобилске колоне.   Оба тенковска пука су 21. фебруара 1940. променили своје организацијске структуре сходно ревидираној ратној формацији тако да је 1. априла дивизија имала придодат 1. дивизион 13. артиљеријског пука, док је од 1. чете 52. противоклопног батаљона формирана нова 3. чета 38. противоклопног батаљона; од 2. вода 47. митраљеске чете формирана је четврта противавионска чета. Расположиви извори не дају јасну слику о следећем: маја 1940. 38. противоклопни батаљон као да је имао 1. чету придодату из тешког противоклопног батаљона, док је 2. чета 59. противавионског батаљона приказивана као придодата органу за 82. команди за снабдевање. Такође је нејасно придодавање 704. чете тешких јуришних топова 2. моторизованој бригади и замена обе јединице ратног ваздухопловства: 92. противавионског дивизиона и извиђачке авијације 14. ескадриле 84. противавионским дивизионом и извиђачком авијацијом 23. ескадриле.

Тенкови Panzer III из састава 2. оклопне дивизије у Грчкој, 16. априла 1941.

3. оклопна дивизија је формирана у Берлину 15. октобра 1935. Њена организацијско формацијска структура се до септембра 1939. поклапала са структуром већ формираних оклопних дивизија (5. и 6. тенковски пук су били опремљени сходно формацији из марта 1939), мада је по дубини јединица било извесних разлика. Током напада на Пољску, батаљон лаких тенкова је био придодат 3. тенковској бригади, док је непознати батаљон из састава 101. противавионског пука придодат дивизији. Први батаљон 69. пешадијског (мот) пука је 1. новембра 1939. придодат 3. моторизованом пуку, где постаје 3. батаљон (маја 1940. једна моторизована чета из састава бригаде је опремљена оклопним борбеним возилима); почетком 1940. је формирана седма мала аутомобилска колона, а из формације је избачена 1. чета 3. мотоциклистичког батаљона.

У истом периоду, 3. чета 39. противоклопног батаљона је вероватно била замењена привременом четом, али је 1. априла 1940. формирана 4. чета, да би се маја месеца у појединим изворима појављивала чак и 10. чета. Дивизија је маја имала придодате следеће јединице: 7. митраљески батаљон, 2. батаљон лаког противавионског пука и 11. дивизион 49. артиљеријског пука, који је 1. августа 1940. преименован у 2. дивизион 49. артиљеријског пука.

У Вирцбургу је 10. новембра 1938. формирана 4. оклопна дивизија. Септембра 1939. је дивизија, чије су 35. и 36. тенковски пук били опремљени према ратној формацији из 1939. још увек били без штаба моторизоване бригаде и мотоциклистичког батаљона. Овај други није никада ни формиран. Такође, 49. противоклопни батаљон је имао свега две чете (мада је имао придодату 5. чету 66. митраљеског батаљона), а елемент инжињерије је био смањен на свега једну чету 79. пионирског батаљона. Неколико јединица је придодато током напада на Пољску. 12. пешадијски пук, по један дивизион 31. артиљеријског пука и 54. артиљеријског пука, 77. лаки дивизион ПАА,  штаб и 1. чету 62. пионирског батаљона, 1. чету 31. пионирског батаљона и авијацијску јединицу из састава 13. ескадриле. Четврта оклопна дивизија је претрпела реорганизацију готово одмах након заузимања Пољске. Тако је 18. октобра 1939. 33. пешадијски (мот) пук из састава 13. пешадијске дивизије (без једног батаљона, који је прешао у састав 2. оклопне дивизије) придодат дивизији, а 1. новембра је од те јединице формирана 4. моторизована бригада (1. априла 1940. је преименована у 33. моторизовани пук). Истог дана је формиран штаб 79. пионирског батаљона, мада – као и 49. противоклопни батаљон, чија је само 3. чета била формирана у марту – достигао пуну снагу фебруара 1940, када је и 2. дивизион 93. артиљеријског пука такође придодат 103. артиљеријском пуку. Одвојено од формирања седме мале колоне, остале мање измене су се десиле у 4. моторизованој бригади: 1. чета 12. моторизованог пука је априла 1940. започела наоружавање борбеним возилима, док је 6. чета трансформисана у мотоциклистичку чету (обука је маја 1940. још увек била у току). Седма чета 33. моторизованог пука је расформирана и замењена 2. четом 1. мотоциклистичког батаљона 1. оклопне дивизије. Маја 1940, дивизија је имала придодате следеће јединице: 9. митраљески батаљон, 654. противоклопни батаљон, 30. артиљеријска команда (само штаб) и 1. батаљон ПА пука „Геринг“.

5. оклопна дивизија, последња формирана оклопна дивизија у мирнодопско време, формирана је 24. новембра 1938. у Опелну и, као што је био случај и са 4. оклопном дивизијом, није имала штаб моторизоване бригаде и мотоциклистички батаљон, али је имала два моторизована пука. Недостајао је штаб 53. противоклопног батаљона (формиран 1. новембра 1939.), а 89. пионирски батаљон је имао свега две чете; трећа је била формирана почетком 1940.  Међутим, дивизија је претрпела још пар мањих измена до маја 1940, када су јој придодати 1. дивизион 93. пука ПАА и 2.одељење 31. ескадриле. Оба тенковска пука, 15. и 31 пук, су били наоружани сходно формацији из марта 1939.

Оклопне дивизије су биле реорганизоване ускоро након окончања заузимања Пољске и то тако што су организацијске структуре старијих дивизија биле измењене и ојачане. 10. оклопна дивизија, која се борила у Пољској са привременом организацијом, ојачана је, а четири нове дивизије су формиране од старих лаких дивизија, чија је мешовита организација била неподесна за борбу против јачих непријатељских снага на Западном фронту. Још једном је мањак наоружања, опреме и обученог људства изазвао бројне проблеме. Организација нових дивизија је била посве другачија од организације старих дивизија, углавном због тога што старе нису имале тенковску бригаду и други тенковски пук, мада је један тенковски батаљон по некад био придодат њиховим тенковским пуковима.

Прва од три нове дивизије, које ће се све формирати 18. октобра 1939, након  заузимања Пољске, била је 6. оклопна дивизија. Она је формирана у Вуперталу, спајањем јединица 1. лаке дивизије са 11.тенковским пуком 6. тенковске бригаде, која је већ била придодата дивизији за извођење операција у Пољској. Као и 65. тенковски батаљон 1. лаке дивизије, и ова јединица је била наоружана чехословачким тенковима PzKpfw 35 (t). Већи део првобитне организације 1. лаке дивизије је задржан; 4. коњички пук је преименован у 4. моторизовани пук, а 1. априла 1940. је 6. извиђачки батаљон преименован у 57. извиђачки батаљон, и придодата је седма колона моторних возила. Једина велика промена се десила у 41. противоклопном батаљону, који је остао без једне чете. Маја 1940, дивизија је имала придодате следеће јединице: 605. дивизион тешке артиљерије (од 3. августа 3. дивизион 76. артиљеријског пука), 76. дивизион противавионске артиљерије и авијацијско одељење из састава 12. ескадриле.

Panzerkampfwagen 35(t) из састава 65. тенковског батаљона на челу колоне тенкова Panzerkampfwagen IVs током борбених дејстава у Француској

У Гери је од 2. лаке дивизије, додавањем 25. тенковског пука формирана 7. оклопна дивизија. Други батаљон 25. тенковског пука је потицао од 1. батаљона 23. тенковског пука (до измене ознака је дошло 1. априла 1940). Као и 66. тенковски батаљон, био је наоружан чехословачким тенковима PzKpfw 38 (t). Такође, 27. октобра се формира 7. моторизована бригада, са циљем преузимања 6. и 7. моторизованог пука, оба формирана од старог коњичког стрељачког пука. Од 7. извиђачког пука је 1. новембра 1939. формиран 7. мотоциклистички батаљон (од 1. батаљона извиђачког пука) и 37. извиђачки батаљон (од 2. батаљона). Поново је противоклопни батаљон пао са три на две чете, овај пут је у питању био 42. противоклопни батаљон. Маја 1940. дивизија је имала придодате следеће елементе: 705. батерија јуришних топова, 59. и 86. дивизион ПА артиљерије и одељење авијације из састава 11. ескадриле. Почетком јуна 78. артиљеријском пуку је придодат 2. дивизион 45. артиљеријског пука, а који ће 4. фебруара 1941. постати 3. дивизион 78. ап.

Извиђачи на моторциклима из састава 7. оклопне дивизије у извиђању, Француска, мај 1940.

Организација 8. оклопне дивизије, која је базирала у Котбусу, поклапала се са организацијско-формацијском структуром 6. оклопне дивизије. Настала је додавањем 1. батаљона 10. тенковског пука (који ће прерасти у тенковски пук 20. октобра) 3. лакој дивизији. Два стрељачка коњичка пука, 8. и 9, су 1. априла 1940. спојени у 8. моторизовани пук. како је 2. батаљон 9. коњичког стрељачког пука већ био организован као мотоциклистички батаљон, касније је искоришћен за формирање 9. мотоциклистичког батаљона. Осма моторизована бригада била је формирана још 4. новембра 1939, три дана након формирања 84. батаљона везе. Такође, 1. априла 1940. је 8. извиђачки пук подељен, формиравши 90. извиђачки батаљон (придодат 10. оклопној дивизији) и 59. извиђачки батаљон (који је остао у саставу дивизије). 43. противоклопни батаљон је такође остао без једне чете, док је 59. инжињеријски (пионирски) батаљон ојачан на три чете, а добио је и седму колону моторних возила. маја 1940, и 10. тенковски пук и 67. тенковски батаљон су били наоружани чехословачким тенковима PzKpfw 38 (t). Истовремено, дивизија је добила и 84. дивизион ПА артиљерије и одељење авијације из састава 41. ескадриле.

Генерал Хајнц Гудеријан (у возилу SdKfz. 251/3) у разговору са генералом Адолфом Кунценом, командантом 8. оклопне дивизије, Француска, мај 1940.

У Франкштадту је 4. јануара 1940. формирана 9. оклопна дивизија. Ова дивизија је настала преформирањем 4. лаке дивизије. Тако је 2. фебруара 1940. формиран 33. тенковски пук, користећи штаб лаког тенковског пука, 3. батаљона 5. тенковског пука и 33. тенковског батаљона. Два коњичка стрељачка пука, 10. и 11, 18. марта 1940. спајањем формирају моторизовани пук, а формирана је и нова, 9. моторизована бригада. Месец дана раније је формиран 85. батаљон везе, док је 50. противоклопни батаљон остао са три чете, а 60. инжињеријски (пионирски) батаљон је нарастао на три чете (додата је као и у ранијим случајевима седма мала колона моторних возила). Маја 1940. се у саставу дивизије још увек налазио 9. извиђачки пук, у старој формацији, али је од њега касније формиран 59. мотоциклистички батаљон и 9. извиђачки батаљон. 102. артиљеријском пуку је придодат 2. дивизион 50. артиљеријског пука, који је касније преименован у 3. дивизион 102. артиљеријског пука.

Pz Kpfw III Ausf. E или F из састава 33. тенковског пука на паради у Ротердаму на дан капитулације Холандије У позадини се виде Pz Kpfw I, Pz Kpfw II и Pz Bef Wg

Штаб 10. оклопне дивизије је започео формирање 1. априла 1939. у Прагу. Септембра месеца је још увек био у фази формирања, када је стављен на чело формације коју су сачињавали, између осталих, 8. тенковски пук и 86. пешадијски (мот) пук. Када је освојена Пољска, дивизија је послата натраг у Праг, где је 11. октобра примила у састав 7. тенковски пук и штаб 4. тенковске бригаде. Из састава 20. пешадијске дивизије, 10. оклопна дивизија 1. новембра 1939. добија  2. батаљон 69. пешадијског (мот) пука који, спајањем са 3. батаљоном 86. пешадијског пука формира 69. пешадијски пук. Оба пешадијска пука, 69. и 86, 1. априла 1940. бивају преименовани у моторизоване пукове. Истог дана је од 1. батаљона 8. извиђачког пука формиран 90. извиђачки батаљон, док је две недеље касније део дивизије постао и 49. пионирски батаљон.

Крајем 1939. су формирани и 90. артиљеријски пук, лаки противоклопни батаљон, 90. батаљон везе и дивизијске службе. Маја 1940. дивизија добија 71. дивизион ПА артиљерије и одељење авијације из састава 71. ескадриле.

Према ратној формацији, септембра 1939, 1. оклопна дивизија је бројала 11 603 војника, 3 621 возила (од којих 421 оклопних). Јачина осталих дивизија се разликовала. Тако су од 2. до 5. оклопне дивизије бројале по 3 637 возила (од којих 405 оклопних). 4. оклопна дивизија, са једним моторизованим пуком, бројала је 10 680 војника, док је 5. оклопна дивизија са два пука, бројала 12 974 војника. Недостаци, посебно изражени у погледу некомплетности јединица, утицали су на ове бројке.

Стварна јачина на бојишту више или мање се поклапала са званично утврђеном јачином. Септембра 1939, 4. оклопна дивизија је бројала 10 221 војника, што је близу прописаног бројног стања. Организацијске промене су такође утицале на јачину јединице; 10. маја 1940, 1. оклопна дивизија је бројала 13 192 војника, док је 4. оклопна дивизија бројала 13 941, што јасно указује на ефикасност преформирања јединица. Неборбене јединице – дивизијске службе, команде и батаљон везе – чинили су између 17 и 20% бројног стања дивизије, а гро оклопне дивизије су чиниле оклопне и стрељачке бригаде. Дивизијски штаб и сличне јединице су чинили око 1,4% бројног стања саме дивизије (165 лица, наоружаних са 50 пиштоља, 111 пушака и 2 тешка митраљеза; 41 моторцикл, 11 штабних кола и 13 средњих до тешких камиона).

Оклопна бригада је бројала 120 официра, 22 службеника, 682 подофицира и 2112 војника (тенковски пук је бројао 58 официра, 11 службеника, 338 подофицира и 1044 војника). Разлике између дивизија се налазе и у возилима и опреми: 1. оклопна дивизија је имала 1 235 пушака, 296 аутомата и 592 лаких митраљеза (укључујући и оне монтиране на возилима), док су остале четири дивизије имале 1 801 пиштоља, 1 111 пушака, 336 аутомата и 508 лаких митраљеза. Расподела тенкова је чинила највећу разлику међу пуковима; према организацији из марта 1939, сваки тенковски пук је био састављен од штаба пука, техничке чете, оклопног вода везе и вода лаких тенкова који је био наоружан једним Panzerbefehlswagen I и по два тенка PzKpfw I и PzKpfw II; сваки тенковски батаљон је имао штаб, вод везе, вод лаких тенкова, лаку колону (батаљонски транспорт), оклопну групу опремљену са резервним тенковима из батаљона) и три тенковске чете ( четврта је служила за обуку тенкиста и није била у саставу дивизија које се шаљу у борбена дејства), плус две чете лаких тенкова и једне чете лаких тенкова „а“. Тенковски пук је марта 1939. био наоружан са 11 PzBefh I, 4 PzBefh III, 34 PzKpfw I, 85 PzKpfw II, 8 PzKpfw III и 12 PzKpfw IV. Ако урачунамо и резервне тенкове, тенковска бригада је имала 30 командних, 258 лаких и 48 средњих тенкова.

Нова организацијска шема, успостављена 1. септембра 1939, је прво „испробана“ на 1. и 2. тенковском пуку, мада је 2. тенковски пук започео реорганизацију непосредно пред избијање рата. Промене су се односиле на штаб тенковског батаљона и јединице подршке, које су сада биле обједињене у штабној чети (у тој јединици су се налазили и вод везе, пионирски вод и лаки противавионски вод).  Промењена је и организација чете лаких тенкова и чете лаких тенкова „а“ – сада преименоване у чету средњих тенкова. Чета лаких тенкова је сада имала 5 или 6 тенкова PzKpfw II и 17 (или 16, када је PzKpfw II заменио PzKpfw III) PzKpfw III, док се у чети средњих тенкова сада налазило 5 PzKpfw II и 16 PzKpfw IV, што укупно чини 6 PzBefh III, 45 PzKpfw II, 71 PzKpfw III и 32 PzKpfw IV по тенковском пуку (без резервних тенкова). Организација тенковске бригаде из 1939. је обухватала и 246 моторцикала, 88 штабних кола, 296 (у 1. ооклопној дивизији) или 328 (у осталим оклопним дивизијама) средњих и тешких камиона и 26 приколица.

Организацијске разлике су се даље продубила након формирања четири нове оклопне дивизије, које су такође повећале већ постојећи дефицит наоружања и војне опреме, нарочито средњих тенкова. Да би се премостио овај проблем, 21. фебруара 1940. је издата нова, привремена формација, према новој формацији, чете лаких тенкова су требале да имају 1 PzBefh I, 4 PzKpfw I, 8 PzKpfw II и 7 PzKpfw III, док је чета средњих тенкова требала да има 1 PzBefh I, 6 PzKpfw II и 8 PzKpfw IV – што значи да је тенковски пук био наоружан са 11 PzBefh I, 4 PzBefh III, 22 PzKpfw I, 51 PzKpfw II, 30 PzKpfw III и 16 PzKpfw IV.

Логична консеквенца је била та да је организација оклопне дивизије постала још хаотичнија: маја 1940. 1. тенковски пук 1. оклопне дивизије је задржао формацију из септембра 1939, док је 2. тенковски пук исте дивизије организован по новој формацији. Оба тенковска пука из састава 2. и 10. оклопне дивизије су били реорганизовани према новој формaцији, док су све тенковске чете оба тенковска пука из састава 3, 4. и 5. оклопне дивизије билe још увек организованe према формацији из марта 1939.

Даље варијације су уведене формирањем нових пукова: један тенковски пук и придодат тенковски батаљон у 6. и 8. оклопној дивизији, сви наоружани чехословачким тенковима, организовани су сходно формацији из септембра 1939, док су 25. тенковски пук и 67. тенковски батаљон 7. оклопне дивизије били формирани на основу формације из фебруара 1940. За разлику од раније наведених јединица, 33. тенковски пук је био својеврсна мешавина, са својим 1. батаљоном формираним по формацији из септембра 1939. и 2. батаљоном формираним по формацији од марта 1939. Међутим, треба напоменути да нити једна тенковска јединица није достигла предвиђену јачину услед недостатака тенкова PzKpfw III и IV.

Септембра 1939. мањак пешадије постаје озбиљан недостатак за оклопне дивизије: стрељачке бригаде 1, 2 и 3. оклопне дивизије су се састојале од моторизованог пука (са два батаљона) и мотоциклистичког батаљона, укупне јачине 3 183 људи. Сваки моторизовани пук је имао 2 203 војника, 62 лака и 28 тешких митраљеза, 6 противоклопних топова Pak 35/36 калибра 37 мм, 18 минобацача калибра 50 мм, 12 минобацача калибра 81 мм и четири лака пешадијска топа калибра 75 мм. Сво ово људство и наоружање било је распоређено у два моторизована батаљона, од којих се сваки састојао од две моторизоване чете, једне мотоциклистичке, једне митраљеске и чете тешких оруђа. Ова организација није била упарена са организацијом моторизованих јединица у другим дивизијама: 12. стрељачки пук 4. оклопне дивизије је имао два батаљона са по три моторизоване чете и чету тешких оруђа; 13. и 14. моторизовани пук 5. оклопне дивизије су имали по два батаљона са по једном мотоциклистичком, две моторизоване и четом тешких оруђа. Тако су сва три моторизована пука (12, 13. и 14) бројала по 2 260 војника и били наоружани са по 108 лаких и 24 тешких митраљеза, шест противоклопних топова Pak 35/36 калибра 37 мм, 18 лаких минобацача калибра 50 мм и 12 тешких минобацача калибра 81 мм и 8 лаких пешадијских топова калибра 75 мм.

Искуства стечена током напада на Пољску, када су се оклопне дивизије суочиле са проблемима док су се бориле у насељеним местима без довољно пешадије, утицали су на то да се захтева ојачање моторизоване бригаде. То није био проблем, јер је већ била донета одлука о смањивању броја моторизованих пукова у пешадијским (мот) дивизијама са три на два моторизована пука. Новембра 1939, 1, 2. и 3. оклопна дивизија су имали трећи батаљон придодат (а касније и интегрисан) њиховим моторизованим пуковима, што је бројно стање јединица попело на око 3 300 људи, са сходно томе и повећањем ватрене моћи, сем по питању лаких митраљеза (пук је сада имао 87 лаких и 42 тешка митраљеза, девет противоклопних топова Pak 35/36 калибра 37 мм, 27 лаких минобацача калибра 50 мм и 18 тешких минобацача калибра 81 мм и 6 лаких пешадијских топова калибра 75 мм). Повећана доступност возила – полугусеничара омогућила је да се 1. моторизовани пук 1. оклопне дивизије у потпуности опреми њима, али су зато 2. и 3. моторизовани пук могли да опреме само по једну моторизовану чету.

Извиђање

„Очи“ оклопних дивизија су били извиђачки батаљони. Њихова организација је у периоду 1939-40. остала непромењена и свака дивизија је располагала са по једним извиђачким батаљоном, укључујући и 9. оклопну дивизију која је маја 1940. имала извиђачки пук, настао спајањем извиђачког и мотоциклистичког батаљона. Сваки извиђачки батаљон био је састављен од две чете оклопних аутомобила, једне мотоциклистичке и једне тешке чете.

Извиђачка патрола, Пољска, 1939.

3, 4. и 7. извиђачки батаљон су 1939. године имали у свом саставу и мостовни део, који се 1940. не појављује. Извиђачки батаљони су бројали 753 људи (26 официра, 4 цивила, 116 подофицира и 607 војника), а од наоружања су располагали са 427 пушака, 16 лаких и 2 тешка митраљеза, 3 лака минобацача, три противтенковска топа калибра 37 мм и два лака пешадијска топа. Свака чета оклопних аутомобила је имала 6 радио командних возила, осам оклопних аутомобила SdKfz 221, четири SdKfz 222, три SdKfz 231 и три тешка оклопна аутомобила SdKfz 232. Све у свему, сваки извиђачки батаљон је био опремљен са 60 возила, 119 моторцикла, 34 штабних кола и 68 камиона.

Дивизијска артиљерија

Артиљерија је 1939, као и пешадија, била једна од слабијих компоненти оклопних дивизија. Свака дивизија, са изузетком 2. оклопне дивизије, је у свом саставу имала артиљеријски пук са два артиљеријска дивизиона. Поред артиљеријских дивизиона, у саставу пука се налазило и, метеоролошко топографско и одељење везе. Сваки дивизион је имао сопствени штаб и одељење за калибрацију, као и три батерије са по четири оруђа, што значи да је пук имао 24 артиљеријских оруђа. Само је 2. оклопна дивизија, чији је 2. дивизион замењен 1. дивизионом 110. артиљеријског пука. Дивизији је била потребна тешка артиљерија, а у том дивизиону су се налазиле две батерије са по четири тешке пољске хаубице калибра 150 мм (15 cm sFH 18).

Полугусеничар SdKfz. 7 у вучи хаубице 150 мм sFH 18

Остали артиљеријски дивизиони су били наоружани лаким пољским хаубицама калибра 105 мм (10.5 cm leFH 18), које су пројектил масе 14,8 кг испаљивале на даљину до 10 600 м. Сваки пук је имао 1 203 људи, међу којима 44 официра, 4 цивила, 116 подофицира и 607 војника, наоружаних са 993 пушака и 12 лаких митраљеза. Немци су били свесни недостатка ватрене моћи, услед недовољно оруђа тешке артиљерије, тако да су након напада на Пољску почели да артиљеријским пуковима придружују дивизионе тешке артиљерије. Експанзија механизоване артиљерије је текла врло тешко, јер је био присутан општи недостатак погодних возила за вучу оруђа; свака батерија била је опремљена са пет полугусеничара за вучу (SdKfz 7 или 6/1), док је батерија 105 мм захтевала девет возила SdKfz 7. Сваки артиљеријски пук је 1939. располагао са 110 моторцикала, 104 штабних кола и 143 камиона и полугусеничара, као и 24 приколица. Маја 1940. је практично свака оклопна дивизија имала придодат трећи артиљеријски дивизион, а крајем 1940. постаје део сталне организације (негде и почетком 1941). Њихов састав је варирао, иако је већина била састављена од три батерије, свака са по четири оруђа калибра 150 мм, или две батерије са по четири sFH 18 и батеријом од четири оруђа калибра 105 мм.

Лака хаубица 105 мм leFH 18 на положају, Совјетски Савез

Противоклопне јединице

За противоклопну борбу у оклопној дивизији био је задужен противоклопни батаљон, који 16. марта 1940. добија име батаљон ловаца тенкова. Према формацији из 1939, противоклопни батаљон је бројао 519 људи (18 официра, 3 цивила, 103 подофицира и 35 војника), а од наоружања је располагао са 315 пушака, 2 аутомата, 18 лаких и митраљеза и 36 вучених топова Pak 35/36 калибра 37 мм. Од возила је располагао са 63 моторцикала, 29 штабних кола и 68 камиона.

Противоклопни топ PaK 36 калибра 37 мм са послугом, Белгија, мај 1940.

Септембра 1939, 79. противоклопни батаљон 4. оклопне дивизије још увек је био без једне од укупно три противоклопне чете, док је 53. противоклопни батаљон 5. оклопне дивизије још увек био без свог штаба. Међутим, противоклопни батаљони из састава 1, 3. и 4. оклопне дивизије су у свом саставу имали чету тешких ПА митраљеза, јачине 189 људи, наоружану са 12 вучених оруђа Flak 30 или 38, калибра 20 мм. Недостатак возила-полугусеничара, потреба да се противавионска одбрана концентрише, и укупна неприкладност противавионске чете, ускоро је довела до напуштања праксе припајања таквих јединица оклопним дивизијама. Уместо тога, придодати су моторизованим противавионским батаљонима у аставу Луфтвафеа, који су обезбеђивали робустнију противавионску одбрану. Маја 1940, укупна организација противоклопних батаљона остала је непромењена, мада су неки још увек били некомплетни, делом и због тога што су њихове чете коришћене као језгра за формирање других батаљона. Потребно је напоменути да главни недостатак противоклопних батаљона није била организација, већ недостатак прикладне опреме, јер 12 топова калибра 37 мм којима је била наоружана просечна чета (са по четири топа у воду) није било дорасло тешко оклопљеним француским и британским тенковима.

Инжињеријске јединице

Дивизијски пионирски батаљон је био нешто више од просте инжињеријске јединице, јер су се у њему налазили и пионири и мостовна инжињерија. Септембра 1939, 37, 38. и 39. пионирски батаљон (из састава 1, 2. и 3. оклопне дивизије) су били у пуном саставу, са три моторизоване пионирске чете и мостовном колоном „К“. Јединица је бројала 820 људи (22 официра, 2 цивила, 83 подофицира и 713 војника. Наоружање се састојало из пушака и лаких митраљеза, док је од возила располагала са 78 моторцикала, 43 штабних кола и 117 камиона. 4. оклопна дивизија је имала само једну пионирску чету и мостовну колону „Б“, прилагодљивијим понтонским мостом који је могао да премости водену препреку ширине 50 м, док је носивост износила 16 тона (носивост се смањивала са дужином моста, так ода је на максималној дужини моста од 130 м, носивост износила 4 тоне). 89. пионирски батаљон из састава 5. оклопне дивизије је био без једне пионирске чете и имао је мостовну колону „К“.

Недостатак мостне опреме, која је довела до широке употребе заробљених чехословачких модела понтонских мостова, као и недостатак обученог људства (за те потребе су обучавали пешадијске јединице), тешко је погађало развој пионирских јединица. Како год, до маја 1940. су сви пионирски батаљони у оклопним дивизијама имали своје уобичајене три чете, од којих је једна била у потпуности наоружана и опремљена са шест борбених возила SdKfz 251/5, пет PzKpfw I ‘Ladungsleger’ и четири носача моста израђених уградњом мостова на месту уклоњених купола тенкова типа PzKpfw II или IV.

Тактика

С обзиром да је стварање оклопне дивизије било последњи корак у развоју доктрине немачке војске, није изненађујуће да је њихова тактика била у складу са тим. Према немачкој доктрини, напад је био најважнији аспект борбе и оклопне дивизије су створене да изврше овај задатак. Тенковске јединице су имале истакнуто место у оклопним дивизијама, јер су сматране оружјем одлуке, чак и у здруженим формацијама. Стога је тенковска бригада морала остати нетаккнута како би увек била на располагању за наношење одлучујућег ударца непријатељу.

Концепт концентрисања снага, избор одлучујуће тачке на којој ће се вршити напад и употреба брзине и маневра били су прилагођени за тактику оклопних дивизија, што се развило у прву праву блицкриг тактику. Први корак ка нападу био је прилаз непријатељским линијама одбране; брзина је, у овом случају, од велике важности обзиром да је оклопна дивизија морала да изненади непријатеља. Међутим, оклопне дивизије су биле углавном онемогућене да користе путне правце, те је стога било потребно испланирати и правце прилаза или напредовања. Пажљиво и детаљно планирање таквих рута, заједно са обуком и увежбавањем, били су основни предуслови за брзо напредовање, дању и ноћу. Такође је од веиког заначаја била и дисциплиновано маршевање, посебно важно када је на истој рути, на делимично непроходном терену, наступало више од једне оклопне дивизије.

Напредовање немачких снага кроз Ардене, 1940.

Мада је у принципу ово функционисало доста добро, посебно са Гудеријановим XIX корпусом у Арденима, немачки команданти су убрзо открили да је ово био мач са две оштрице. Током напада на Пољску, команда XVI корпус је запазила да су оклопне дивизије, везане за мрежу путева, спречене да се у потпуности развију на бојишту, чиме нису могле да искористе већ постојећу бројчану надмоћност над непријатељем. Раширена мрежа путева у северозападној Европи је успела да надокнади овај губитак, мада је проблем остао нерешен.

Покрет

Чак и при наступању, претходница оклопне дивизије била је оклопна јединица. Крећући се у ешелонима, тенковска бригада би крчила пут, ангажујући батаљоне из истог тенковског пука, један иза другог. Уколико су на располагању имали два пута, два пука би се кретала паралелно њима. Ове јединице су формирале претходни одред оклопне дивизије, спреман да нападне било који циљ. Остатк дивизије се кретао позади, такође у ешелонима; прва је ишла моторизована бригада, са пионирским батаљоном и која је чинила, са тенковском бригадом – главнину дивизије. Иза главнине би наступале остале јединице дивизије – некада различитим правцима.

Савлађивање водене препреке газом, поред срушеног моста, Совјетски Савез, јун 1941.

Извиђачки батаљон из састава оклопне дивизије се ангажује по десној или левој страни колоне, како би извиђањем спречила изненадни удар непријатеља у крило дивизије. Истовремено је извиђала и алтернативне правце кретања. Извиђање из ваздуха је обезбеђивало податке о положају непријатељских јединица. Са приближавањем оклопне дивизије непријатељу, развијала је снаге за борбу.  Овде је терен испољавао велики утицај на развијање снага, као и на избор тачке напада. Упркос предратним размишљањима немачких команданта, који су били убеђени да ће се тенкови сурвати преко препрека и ударити свом силином у непријатеља, у стварности су оклопне дивизије биле суочене са озбиљним препрекама које су угрожавале напредовање, при чему се не мисли само на физичке баријере као што су велике реке. Тада би се тенкови померали назад, а у први план би долазила инжињеријска јединица. Тада је највећи проблем био обезбедити довољну количину материјала за израду моста. Остале препреке су биле у облику изграђених подручја, где је непријатељ распоредио противоклопна оруђа. У Пољској су на такве препреке наилазили углавном у великим градским насељима, док је у северозападној Европи скоро свако село претварано у отпорну тачку. Решење се налазило тако што би се послала два тенковска батаљона са сваке стране села, чиме би мотоизована бригада заобилазала опасност и чувала се од губитака. Јуна 1940, француска тактика претварања села у отпорне тачке је одложила напредовање немачких оклопних дивизија, а за њихово уништавање су слате јединице моторизоване бригаде.

Напад

Напад се по правилу вршио на ограниченом фронту. Свака оклопна дивизија, наступајући у таласима, добијала је сектор отприлике упола мањи од сектора пешадијске дивизије, не више од 800 до 1000 метара. Важило је опште правило да тенковска бригада предводи напад, блиско праћена моторизованом бригадом,мада је било и изузетака – слично случају са преласком реке. Било је и случајева када су тенковске јединице нападале заједно са моторизованим. Иако су пешадија, артиљерија и инжињерија пружале подршку тенковима, они нису били блиско интегрисани са њима. На тактичком нивоу, тенкови су владали бојиштем; тенковска бригада је сматрана најнижом јединицом за употребу, јер су мање јединице могле бити уништене непријатељским противоклопним дејствима. Уколико би се такво што догађало, напредовање тенкова би било заустављено. Штавише, Немци су се у многоме ослањали на моралне ефекте њихових тенкова: једноставна изјава „Тенкови долазе“ сматрала се довољном да доведе непријатељске јединице пред колапс.

План напада оклопне дивизије био је врло једноставан. Тенковске јединице би се пробиле кроз непријатељске линије и почеле продор у дубину, иза непријатељских линија, док је пешадија заузимала освојену територију. Противоклопна оруђа и артиљерија су били спремни у случају еввентуалног контра напада непријатеља. Након што би започео колапс непријатеља, цела оклопна дивизија би кренула касвом коначном циљу. Брзина и маневар су још једном били од пресудне важности.

Епилог

Немачке победе током година блицкрига 1939-40. и пораз посебно Француске, довео је до настанка неколико мита о моћи немачке армије и супериорности тенковских јединица и немачког ратног ваздухопловства. Мит о немачким тенковима је био најјачи и опстао је чак и након пораза Немачке у Другом светском рату, упркос чињеници да након кампање у периоду мај – јун 1940. није било ни једне велике победе немачких тенкова. Та кампања се може сматрати и прекретницом у историји модерног ратовања, мада су прошле многе године пре него што је извучен закључак о наученим лекцијама. Немци су, пак, извукли погрешну поуку: потценивши своје непријатеље, преценили су сопствена достигнућа и способности – посебно она о употреби тенкова – што им је сугерисало да се и Совјетски Савез може поразити на сличан начин. Немачки противници су дошли до потпуно другачијих закључака. Прво, немачка победа је објашњена бројчаном надмоћношћу немачких снага, потом неприпремљеношћу француских снага и колпасом француског борбеног морала. Французи нису били инфериорни у односу на Немце, чак су имали и предност, а колапс борбеног морала је било све само не разлог војничком поразу Француске. Кампања из маја-јуна 1940, као и напад на Пољску 1939, нису били тако лагани како је представљано у првим годинама рата. Битке су биле тешке и победе су тешко освојене. Немци су били смелији и вештији, што је довело до тога да нарасте мит о немачким тенковима. То је заиста била непоновљива победа.

Еволуција немачких оклопних снага била је резултат развоја доктрина и стратегија, које потичу из претходног века. Најважнији допринос тих тактика била је одлука да се највећи део оклопних дивизија концентрише на малом делу фронта како би се извршио одлучујући продор и окружење напријатеља. Међутим, победе из 1939-40. биле су резултат много различитих фактора скупљених у право време и на правом месту.

Георг Хајнрих Линдеман

 

Генерал пуковник Георг Линдеман (Georg Heinrich Lindemann), командант 18. армије од 16. јануара 1942. до марта 1944. Учествовао у Првом и Другом светском рату. На почетку Другог светског рата, командује 36. пешадијском дивизијом у нападуи на Француску и потом 50. корпусом у нападу на Совјетски Савез. Крај рата је дочекао као командант немачких снага у Данској.

Са успоном Националсоцијалистичке партије, Линдеман бива постављен на место команданта Ратне школе у Хановееру. На овој позицији се налази до 1936, када је унапређен у чин генерал потпуковника. Упоредо са чином добија и команду над 36. пешадијском дивизијом. Током напада на Пољску, дивизија се налази у Сарској области, да би потом узела учешће у нападу на Француску. Након успешног освајања Француске, Линдемана унапређују у чин генерала коњице (General der Kavallerie) и бива постављен на место команданта 50. корпуса. Јуна 1941, почетком напада на Совјетски Савез, Линдеманов корпус је у саставу Групе армија Север. Са корпусом напредује ка Лењинграду, да би убрзо био пребачен у састав Групе армија Центар. У Групи армија Центар ратује до заузимања Смоленска, након чега се враћа у састав Групе армија Север. Команду над 18. армијом преузима 16. јануара 1942. У лето 1942. добија чин генерал пуковника. На чело Групе армија Север долази 31. марта 1944. Командовање над овом групацијом било је кратког века, јер је већ 4. јула 1944. разрешен дужности и упућен у резерву. Хитлер је као разлог за његову смену дао објашњење да је „престар и преслаб“.

Након неколико месеци службе у резервним снагама, Линдеман долази на чело команде назване „Заједнички штаб балтичке обале“. Од 1. фебруара 1945. се налази на челу немачких снага у Данској. Априла 1945. када је свим командантима постало јасно да је крај рата неизбежан, Линдеман издаје наређење својим јединицама да одрже стриктну дисциплину. Након тога наређује да се Данска брани до последњег метка.

3. маја одлази у Морнаричку академију у Морвику како би учествовао на састанку са адмиралом Деницом. Линдеман га на састанку упознаје да би могао да држи Данску неко извесно време. Он и његов колега у Норвешкој, генерал Франц Беме, залагали су се да Немачка држи Данску и Норвешку као улог за преговарање са савезничким снагама. Дениц је, међутим, преговарао о тренутном миру, и Немачка је безусловно капитулирала 5. маја 1945. Као командант „Армије Линдеман“, Линдеман је добио задатак да до 6. јуна 1945. престане немачка окупација – када је и ухапшен.

Линдеман проводи у америчком заробљеништву до 1948. Није био оптужен за ратне злочине, нити од стране Савезника, нити од данске владе. Након пуштања на слободу, Линдеман се пензионисао и живео је у Западној Немачкој. Преминуо је 25. септембра 1963.

Подморнице класе Тип IX

Попречни пресек подморнице Type IX, преузето са uboataces.com

Подморнице класе Тип IX конструисане су за ратовање на океанима. Иако базиране на далеко мањим подморницама Тип II, у основи су се разликовале од њих по томе што су имале дупли труп. Оваква конструкција трупа омогућавала је повећање корисног простора подморнице тиме што су танкови горива и танкови роњења били уграђени у међупростор између чврстог и меког трупа. Меки труп је повећао борбену отпорност подморнице тиме што је ублажавао удар експлозија дубинских бомби на чврсти труп. Повећање корисног простора унутар подморнице повећао је борбени комплет торпеда на 22, што је за 50 % више торпеда него што их је могло бити укрцано на подморницу класе Тип VIIC. Калибар топа на палуби је повећан са 88мм на читавих 105 мм.

Главни циљеви који су се желели постићи конструкцијом овог типа подморнице били су повећање радијуса пловљења и дејства. Увођењем нових подтипова ове класе подморница, радијус дејства је значајно повећаван. Тако су подморнице Тип IXA имале радијус 12 120 М (19 500 км), Тип IXB 13 825 М (22 250 км), Тип IXC и Тип IXC-40 чак читавих 15 535 миља (25 000 км).

Са почетком непријатељстава, подморницама типа IX за операцијско подручје одређена је акваторија западног и јужног Атлантика.

Већ са почетком 1940. године, на сцену је ступила подморница типа IXD, са додатом секцијом трупа дужине 10,8 м. У то време су изграђене и две подморнице типа IXD, без наоружања али са могућношћу крцања и транспорта 250 тона погонског горива за снабдевање осталих подморница.

Подморница IXD2 се разликовала од свог претходника по уграђеној јачој погонској групи. Укупно је изграђено 29 подморница овог типа. Биле су карактеристичне и по даљини пловљења која је износила чак 36290 миља, што им је омогућило да “оперишу” у водама Индијског океана и да чак доплове до Јапана. У опрему појединих подморница овог типа спадао је и жирокоптер како би побољшали осматрање мора. Тип IXD2 је касније побољшанa  и добио је ознаку IXD2-42, али је у тој варијанти изграђена само једна подморница.

ТТ карактеристике Тип IXC
Депласман 1 120 т (површински)
1 232 т (подводни)
Дужина 76,70 м
Ширина 6,75 м
Газ 4,70 м
Погонска група дизел мотори снаге 4 400 КС (3281 кW), електромотор снаге 1 000 КС (746 кW) са два осовинска вода
Брзина пловљења површинска 18,2 чв
подводна 7,5 чв
Даљина пловљења 15 535 миља у површинској вожњи
62 миље у подводној вожњи
Посада 48 чланова
Наоружање топ 105мм,
ПАТ 37мм,
ПАТ 20 мм и
6 торпедних цеви калибра 533 мм (4 прамчане и две крмене) са б/к од 22 торпеда

Подморнице класе Type XIV

Немачким подморничарима је било јасно још у годинама између два светска рата, да ће се у будућем ратном сукобу, подморницама које буду биле у акцији даље од својих база на копну, морати обезбедити одређена врста логистичке подршке. Први предлог за логистичку подморницу поднет је још 1934. године. Означена као подморница Тип IV, требала је да има депласман од 2 500 тона. Пројекат је одбачен врло брзо, под утицајем поморских споразума  који су лимитирали тонажу бродовља које може изградити једна поморска земља. У замену,. команда Kriegsmarine је инсистирала да се депласман оперативних подморница које су требале да се граде, повећа до дозвољених граница, како би се ублажила потреба за недостајућим логистичким подморницама.

Са почетком подморничке кампање у америчким водама и у водама јужног Атлантика, потреба за логистичком подморницома постајала је све израженија. Подморница која се враћала из борбене патроле, обично се састајала са подморницом  која је кретала на задатак и прекрцавала на њу гориво и материјал који јој није био неопходан до упловљења у базу. Овакав начин снабдевања био је од користи, али ипак недовољан за неку озбиљнију логистичку подршку. Решење је било у пројектовању и изградњи великих логистичких подморница, способних да укрцају знатне залихе горива, мазива, воде, хране и торпеда од значаја за подморнице на задатку у далеким водама. Адмирал Дениц упућује 8. септембра 1939. године предлог за градњу три логистичке подморнице депласмана око 2 000 тона. Подморница настала као резултат овог предлога, означена као Тип XIV, била је у жаргону немачких подморничара позната као „Milchkuh“, или једноставно „млечна крава“.

Пред нову класу подморница постављен је захтев да има добре смештајне капацитете, те да горња палуба буде прилагођена за смештај торпеда, прикључака за прекрцање горива, смештај малих чамаца итд. Конструктори су за основу узели подморницу Типа IXD и направили верзију која је од основног модела била краћа, шира и виша, са знатно повећаном запремином танкова, са равном горњом палубом.

Како би се олакшала конструкција и сам изградња подморнице, многе компоненте са подморница класе Тип VII унифициране су и прилагођене за нову подморницу. Искоришћена је погонска група, сидрени уређај, водонепропустна врата, пумпе… Командни торањ је био скоро индентичан торњу подморница Тип IX.

Допуна подморнице горивом са У-459

За изградњу чврстог трупа искоришћен је челични лим дебљине 21,5 мм како би могла да рони дубље од подморница Типа VII и IX, чији је чврсти труп израђивао од лима дебљине 18,5 мм.

Подморница Типа XIV није имала наоружање за офанзивне акције, јер није ни имала уграђен торпедне цеви. Од наоружања је имала два брзометна топа калибра 37мм и топ 20мм, који су подморници давали врло ограничене могућности самоодбране.

За подморницу ове величине, посада је била прилично велика: састојала се из 53 чланова, од којих је било шест официра. То су били командант, два палубна официра, машинац, логистичар и лекар.

Било је планирано да се изгради 24 подморница, али је стварно изграђено свега 10 подморница: 6 у бродоградилишту „Deutsche Werke“ у Килу (ознаке У-459, У-460, У-461, У-462, У-463 и У-464) и четири подморнице у „Germaniawerft“ бродоградилишту (ознаке У-487, У-488, У-489 и У-490). Три подморнице су средином 1944. године биле близу завршетка изградње када су отказане, док је наруџбина 7 подморница отказана маја 1944. године.

Приликом сусрета на отвореном мору, подморница Тип XIV би узела у тегаљ подморницу „примаоца“ и онда би јој додала црево за претакање горива, на коме је била закачена и телефонска линија. Када би се повезала наливна грла, подморнице би наставиле да плове на погон електромотора, брзином од неких 3 до 4 чвора и претакање је могло да почне. Време потребно за допуњавање горивом кретало се и до 5 часова, а зависило је од брзине точења горива на подморници „примаоцу“.

Прекрцавање залиха био је тежи задатак од прекрцавања горива. Подморница је имала широку, равну палубу и приступне отворе који су служили за лакшу циркулацију залиха у току прекрцавања. Међутим, и при најмирнијем мору, нико није могао да буде сигуран да море неће заливати отворе. Зато је коришћен силаз са командног торња и кроз њега је вршена достава залиха на палубу. Лимит за прекрцавање залиха било је море јачине 4 степена по Бофору.

Прекрцај торпеда је такође био тежак задатак. Подморница Типа IX имала је посебну опрему за прекрцавање торпеда, односно за укрцавање резервних торпеда која су  била смештена на палуби. Та иста опрема коришћена је приликом прекрцавања торпеда са бродова за снабдевање и логистичке подморнице. Ипак, то је била операција која је захтевала доста времена.

Логистичке подморнице патиле су од два недостатка. Први недостатак се огледао у дужини активности снабдевања на мору. Друго, термини и позиције сусрета уговарале су се радио везом, према потребама на мору, што је доводило до пресретања порука и откривања места сусрета – а што је неминовно доводило до напада на подморницу и њеног потапања.

У почетку, ове подморнице биле су врло успешне и играле су значајну улогу у одржавању високе концентрације немачких подморница на пловним рутама сваезничких бродова. У међувремену, Савезници су почели да пресрећу радио сигнале, захваљујући разбијању шифре, тако да су ускоро почели да постављају заседе на местима сусрета подморница.

Прва подморница која је била потопљена, У-464, нападнута је 21. августа 1942. године, након само седам дана оперативне употребе. напад је изведен хидроавионом Каталина. Иако је подморница потопљена, посаду је спасио рибарски брод са Исланда.

Следећа подморница која је била изгубљена била је У-490. Она је такође потопљена на њеној првој вожњи, комбинованим нападом америчких ратних бродова и авиона. Нападачи су након потапања спасили све сем једног члана посаде.

У-463  била је успешна у пружању логистичке подршке све до своје 5 вожње, када је потопљена. Напад се одиграо 10. маја 1943. године. Након што је погођена бомбама избачених из британских Халифакса, подморница је отишла на дно са целокупном посадом.

Потапањe У-487

Подморница У-489 била је нападнута док је у режиму површинске вожње пунила батерије. Уочена је и нападнута хидроавионом Сандерленд. Иако је У-489 оборила хидроавион, била је толико оштећена да је посада морала да је напусти. Већи део посаде је спашен.

Највећи ударац немачком програму подморница за логистичку подршку одиграо се у јулу месецу 1943. године, када су потопљене подморнице У-459, У-461, У-462 и У-487. Све четири су биле нападнуте на површини, авионима. Од преостале две подморнице, У-460 је потопљена 4. октобра 1943. године када ју је „ухватио“ савезнички авион у тренутку док је попуњавала три подморнице на површини. У-488 је откривена у зароњеном стању. Нападнута је дубинским бомбама, западно од острва Капе Верде 26. априла 1944. године и никада бвише није виђена.

ТТ карактеристике Тип XIV
Депласман 1 688 т (површиински), 1 930 т (подводни)
Дужина 67,1 м
Ширина   7,3 м
Газ 4,9 м
Погонска група 2 дизел мотора снаге 1 400 КС, 2 електромотора снаге 375 КС
Брзина пловљења 14,4 чв (површинска), 6,2 чв (подводна)
Даљина пловљења 9 300 миља (у површинској вожњи), 67 миља (у подводној вожњи)
Посада 53 чланова
Наоружање 2 x 37мм, 1 x 20мм

У-459 – уведена у оперативу: 15.11. 1941. године; потопљена: 24.07.1943. године
( командант пбб Georg von Wilamowitz-Moellendorff)

Након пет успешних мисија логистичке подршке подморницама на отвореном мору, испловила је на шесту мисију у Бискајском заливу. У водама Бискајског залива је открива и напада британски авион. Авион Велингтон бива оборен противавионском артиљеријом са У-459, али се руши на палубу подморнице. Посада је рашчистила остатке од авиона, заједно са неексплодираним дубинским бомбама. упаљачи на дубинским бомбама били су подешени на малу дубину, тако да експлодирају тик уз подморницу и наносе јој озбиљна оштећења. Како није била у могућности да зарони, напад следећег авиона јој је запечатио судбину…Посада поставља експлозивна пуњења и напушта подморницу. На подморници је остао само командант подморнице, који активира пуњења и тоне заједно са подморницом. Спашено је 41 чланова посаде, док је настрадало 19 чланова.

У-460 – уведена у оперативу 24.12.1941. ; потопљена 04.10.1943. године
(командант пбб Ebe Schnoor)

У-460

Подморница У-460 је настрадала на својој 6 вожњи, у рејону северно од Азора, када ју је приликом танковања три подморнице изненадио авион са носача авиона USS Card (CVE-11). На везу са У-460 биле су подморнице У-264 (која је управо била попуњавана горивом), У-422 и У-455 које су чекале на попуну.
Први напад авиона онемогућио је У-460 да зарони. Како се очекивао следећи напад са више авиона, подморнице У-264 и У-422 остале су на површини како би браниле подморницу У-460.  Напад је изведен са 12 авиона типа Авенџер и Вајлдкет. Убрзо су потопљене У-460 и У-422, док је У-264 отпловила на сигурно. Биланс: 62 погинула, 2 спашена члана посаде.

У-461 – уведена у оперативу: 30.01.1942.; потопљена: 30.07.1943. године
(командант пф Hinrich-Oscar Bernbeck, од 21.04.1942. године команду преузима кк Wolf-Harro Stiebler)

У-461

Подморница У-461 је, као и њена претходница, имала иза себе пет успешних мисија попуне када је на следећој, шестој –потопљена. На шестој мисији, група од 4 подморнице (У-461, У-462, У-504 и У-550), прелазила је Бискајски залив када ју је открила група авиона из 461. ескадриле РААФ-а и напала је. Напад је преживела само подморница У-550. Биланс: 53 погинула, 15 преживелих чланова посаде.

У-462 – уведена у оперативу 05.03.1942. године; потопљена 30.07.1943. године
(командант пф Bruno Vowe)

У-462

У-462 је заједно са подморницама У-461, У-504 и У-505 чинила групу подморницу „Gruppe Monsun“, која је у ствари била прва група немачких подморница за деловање на Далеком истоку. У-461 и У-462 требале су да обезбеде допуну горивом на далеком путу… нападом авиона из састава 461. ескадриле РААФ-а онемогућена је да зарони, док се група корвета класе Black Swan неумитно приближавала. Командант наређује да се подморница потопи, што посада убрзо и чини. Биланс:  1 погинуо, 64 преживелих чланова посаде.

У-463 – уведена у оперативу: 02.04.1942. године; потопљена:16.05.1943. године
(командант кк Leo Wolfbauer)

У-463

Пре свог потапања, извела је четири успешне мисије. потопљена је у Бискајском заливу, након напада дубинским бомбама из авиона Халифакс. Биланс: 57 погинулих чланова посаде.

У-464 – уведена у оперативу: 30.04.1942. године; потопљена: 20.08.1942. године
(командант пбб Otto Harms)

У-464

Подморница У-464 потопљена је на својој првој вожњи, југоисточно од Исланда. Каталина из састава америчког морнаричког ваздухопловства је избацила све своје дубинске бомбе на њу али није успела да је потопи; међутим, због немогућности да зарони, посада је потапа…. Посаду је спасио исландски теретни брод „Skaftfellingur“, који их је извадио из воде, и потом предао британском разарачу.  Биланс: 2 погинула, 52 преживела чланова посаде.
Постоји и друга верзија, верзија немачке морнарице, према којој је посада У-464 заробила брод који их је спасио из воде и кренуо ка Немачкој… али су их пресрели Британци и осујетили у намери да се пробију до Немачке….

У-487 – уведена у оперативу: 21.12.1942. године; потопљена: 13.07.1943. године
(командант пф Helmut Metz)

У-487

Подморница У-487 је извела две веома успешне мисије, када је требала да изврши попуну сопствених залиха. За тај задатак је одређена У-160, велика подморница класе Тyпе IXC, којој је наређено да отплови на позицију сусрета и прекрца на У-487 залихе горива, мазива, хране, воде, торпеда… и да се потом врати у базу. Поруку у којој је уговорена позиција сусрета пресретнута је и Американци шаљу групу од 5 авиона Авенџер и неколико Вајлдкета, који су базирали на носачу авиона USS Core (CVE-13). Морнари на палуби подморнице су се сунчали када је почео напад. Један Вајлдкет је оборен, али је подморница У-487 изгубила битку. Биланс: 31 погинулих, 33 преживелих чланова посаде. Преживеле је заробио USS Barker (DD-213).

У-488 – уведена у оперативу: 01.02.1943. године; потопљена: 26.04.1943. године
(командант пк Erwin Bartke)

Подморница У-488 је пре потапања извела две успешне мисије. На трећој мисији, након извршене попуне пет подморница, група ескортних разарача америчке морнарице (USS Frost, Huse, Barber и Snowden) је проналази и потапа је дубинским бомбама. Биланс: 64 погинулих чланова посаде.

У-489 – уведена у оперативу: 08.03.1943. године; потопљена: 04.08.1943. године
(командант пбб Adalbert Schmandt)

Током своје кратке каријере, на својој првој вожњи, подморница У-489 успешно се брани од напада авиона Худсон, 03.08.1943. године. Сутрадан је напада канадски Сандерленд и бива оборен… Међутим, услед задобијених оштећења у борби, посада потапа подморницу.  Биланс: 1 погинули, 58 преживелих чланова посаде.

У-490 – уведена у оперативу: 27.03.1943. године; потопљена: 12.06.1944. године
(командант пбб Wilhelm Gerlach)

Подморница У-490 била је последња у серији логистичких подморница. Како је доста њених претходника страдало приликом крцања горива, код ове подморнице примењен је други приступ прекрцавања горива – под водом. Опремљена је посебном опремом за подводно претакање горива и након тестирања које је трајало годину дана, упућена ка Индијском океану. 12. јуна 1944. године. Током ове вожње, откриле су је група састављена од ескортног носача авиона USS Croatan и разарача USS Frost, USS Huse и USS Inch. Подморница је потопљена југозападно од Азора, при чему је целокупна посада од 60 чланова спашена.

Подморнице класе Type II

Немачка је 1935. године одбацила споразум по коме јој је била забрањена употреба подморница и у исто време изнудила нови споразум по коме јој је била дозвољена изградња и коришћење подморница укупне тонаже еквивалента 45% тонаже британских подморница. Велики задатак који се тада поставио пред Карла Деница била је „разбијање“ укупне одобрене тонаже подморница на бројно стање подморница које ће бити изграђене. Један од захтева који је био постављен пред немачка бродоградилишта била је изградња подморнице сличне типу UB које су успешно коришћене у британским водама током Првог светског рата. Током важења првобитног споразума, напори немачких конструктора подморница били су усмерени ка изради пројеката подморница за иностране наручиоце, тако да се почеци конструисања класа подморница Тип II могу видети у подморници „Vesikko“, која је грађена у Финској 1933. године по немачком пројекту базираном на подацима за изградњу подморница UBII и UF.

Подморница „Vesikko“

Прве подморнице Тип IIA су брзо ушле у изградњу и показале су високе маневарске и маритимне способности. Између осталог, могле су да зароне за 25 секунди. Убрзо им је “пришивен” и надимак “кану”. Због свог малог депласмана, подморнице Типа IIA су имале ограничен радијус пловљења, те је убрзо захтевано “растезање”, услед чега су настале подморнице Тип IIB, IIC и IID. Тако је Тип IIB имала већи радијус пловљлења, Тип IIC  је била IIB са снажнијиом погонском групом, док је IID имала додатне, спољашње, танкове.

Конструкција овог типа подморница обухватала је један труп са трим танковима на прамцу и крми чврстог трупа и унутрашњи танк за брзо роњење. Како је имала само три торпедне цеви и веома ограничен простор за смештај резервних торпеда, минско наоружање је пре представљало алтернативе него допунско наоружање. Са померањем тежишта подморничког рата из обалског подручја ка отвореном мору, 1941. престаје борбена употреба овог типа подморница. Оне се повлаче у јединице за обучавање подморничарског кадра, а једно време служе и за експерименте са шноркел опремом. Укупно је изграђено 6 подморница типа IIA, 20 подморина IIB, 8 подморница IIC и 16 подморница IID.

Тип IIA

У  килском бродоградилишту “Deutsche Werke AG”, у период 1934.-1935. Године изграђено је 6 подморница класе Тип IIA и добиле су ознаке U-1, U-2, U-3, U-4, U-5 и U-6.

Предратна фотографија подморнице U-1

ТТ карактеристике
Депласман површински 254 т, подводни 303 т
Дужина преко свега 40,9 м, чврстог трупа 27,8 м
Ширина 4 м
Газ 3,8 м
Висина 8,6 м
Снага погона дизел мотори 700 КС, електромотор 360 КС
Брзина површинска 13 чв, подводна 6.9 чв
Даљина пловљења у површинској вожњи 1600 М брзином од 8 чв , у подводној вожњи 35 М  брзином од 4 чв
Наоружање 3 прамчане торпедне цеви
Посада 22 – 24 чланова
Максимална дубина роњења 150 м

Тип IIB

Бродоградилиште “Deutsche Werke AG”, из Кила изградило је четири подморнице типа IIB у периоду од 1935. до 1936. године, док је бродоградилиште “Germaniawerft AG”, такође из Кила, изградила 14 подморница у периоду између 1935. и 1936. године. Бродоградилиште “Flender-Werke AG” из Либека изградило је две подморнице у периоду између 1938. и 1940. године, што је укупно чинило флоту од 20 подморница овог типа. Биле су означене ознакама од U-7 до U-24 и U-120 и U-121

Подморницa U-9

ТТ карактеристике
Депласман површински 279 т, подводни 328 т, максимални 414 т
Дужина преко свега 42.7 м, чврстог трупа 28.2 м
Ширина 4 м
Газ 3.9 м
Висина 8.6 м
Снага погона дизел мотори 700 КС, електромотор 360 КС
Брзина површинска 13 чв, подводна 7 чв
Даљина пловљења површински 3100 миља брзином од 8 чв, подводни 43 миља брзином од 4 чв
Наоружање 3 прамчане ТЦ
Посада 22 – 24 чланова
Максимална дубина роњења 150 м

Тип IIC

Подморнице овог типа изграђене су у килском бродоградилишту “Deutsche Werke AG” (U-56, U-57, U-58, U-59, U-60, U-61, U-62, U-63).

ТТ карактеристике
Депласман површински 291 т, подводни 341 т
Дужина преко свега 43.9 м, чврстог трупа 29.6 м
Ширина 4 м
Газ 3.8 м
Висина 8.4 м
Снага погона дизел мотори 700 КС, електромотор 410 КС
Брзина површинска 12 чв, подводна 7 чв
Даљина пловљења површински 3800 миља брзином од 8 чв, подводни 42 миља брзином од 4 чв
Наоружање 3 прамчане торпедне цеви
Посада 22 – 24 чланова
Максимална дубина роњења 150 м

Тип IID

Укупно је изграђено 16 подморница овог типа у бродоградилишту “Deutsche Werke AG” у Килу. Означене су са: U-137, U-138, U-139, U-140, U-141, U-142, U-143, U-144, U-145, U-146, U-147, U-148, U-149, U-150, U-151, U-152

ТТ карактеристике
Депласман површински 314 т, подводни 364 т, максимални 460 т
Дужина преко свега 44 м, чврстог трупа 29.8 м
Ширина 4 м
Газ 3.9 м
Висина 8.4 м
Снага погона дизел мотори 700 КС, електромотор 410 КС
Брзина површинска 12.7 чв, подводна 7.4 чв
Даљина пловљења површински 5650 миља брзином од 8 чв, подводни 56 миља брзином од 4 чв
Наоружање 3 прамчане торпедне цеви
Посада 22 – 24 чланова
Максимална дубина роњења 150 м