Гангстери у Глајвицу

Алфред Хелмут Наујокс био је члан СС-а од 1931, а од 1934. цењени сарадник СД-а (Sicherheitsdienst). Десетог августа 1939. требао је да се јави свом главном шефу, тридесетпетогодишњем Рајнхарду Хајдриху, СС-Групенфиреру и шефу Гестапоа у Служби сигурности.  У Хајндриховој канцеларији у берлинској улици Принца Алберта на зиду висила велика карта Средње Европе. Хајдрих је показао на малу црвену тачку на немачко-пољској граници и рекао: „Ово је Глајвиц (данас Гливице). Ваш задатак гласи: ићи ћете са СД-Сондеркомандом од пет или шест људи у Глајвицу. У одређено време, које ће вам бити саопштено, инсценираћете тамо напад на радио-станицу. Треба изазвати утисак да су тај напад извели Пољаци. Нашој пропаганди је због иностране штампе потребан доказ да је Пољска више пута повредила границу. Јесте ли разумели задатак?“

lfred

Алфред Наујокс, фотографисан на крају рата, након што је пребегао Американцима.

Наујокс је скочио у став мирноо и одговорио: »Разумем, господине групенфиререру!“  „Ви, дакле, у цивилу путујете у Глајвиц. Лозинка је „Конзервен“. Њоме ћете се јавити локалном шефу Гестапоа, Хајнриху Милеру, који ће вам дати детаљније инструкције. Радио-станицу морате држати толико дуго колико је потребно да један Немац који говори пољски може одржати говор пред микрофоном. Тај Немац који говори пољски биће вам стављен на располагање у Глајвицу.“

Отприлике шест година касније, амерички јавни тужилац Стори изнео је пред нирнбершким судом Наујоксову писмену изјаву у којој описује што се даље догађало.

„Отпутовао сам у Глајвиц и јавио се ХајнрихуМилеру, који се тада налазио у близини Опелна (данас Ополе). Милер је у мом присуству разговарао с неким човеком, који се звао Мехлхорн, о плану за погранични инцидент којим би се инсценирало да су пољски војници напали немачке трупе. План је требала спровести у дело чета Немаца. Милер је рекао да ће му бити стављено на располагање дванаест или тринаест осуђених криминалаца. Они би морали обући пољске униформе, а њихове лешеве требало је оставити да леже на месту окршаја. Да би се то извело, требало је да криминалци добију ињекције од лекара који је за то добио Хајдрихово наређење. Осим тога, требало је да им се нанесу ране ватреним оружјем. Милер је рекао да му је Хајдрих наредио да и мени стави на располагање једног од тих криминалаца за напад на Глајвиц.“

Хитлер је 22. августа позвао команданте копнене војске, авијације и морнарице у своју вилу на Бергхофу изнад Берхтесгадена да приме наређења. Генерали и адмирали стајали су у дугом реду послушно у ставу мирно, с капом у левој руци и средњим прстом десне руке на шаву панталона. Пред њима је стајао каплар из Првог светског рата. Вече пре тога, у 23 и 30, немачки обавештајни биро је објавио: „Влада Рајха и совјетска влада сагласиле су се да закључе споразум о ненападању.“ Генерали и адмирали више се нису двоумили шта ће им Фирер наредити. Затим је Хитлеров глас трештао великом двораном. Опширно је излагао властите надљудске квалитете. „У будућности више никад неће постојати човек који ће имати више ауторитета од мене…“ „А у Енглеској и Француској“, закључио је Фирер, „нема ни једне личности од формата.“ Да је морало доћи до сукоба с Пољском, то је Хитлеру било јасно. Његов је план био да се прво окрене против Запада, а онда против Истока. Тај план је променио, јер је сматрао да ће Пољска напасти с истока, ако Немачка започне рат на западу. Британије се у том тренутку није требало превише бојати. Она никад не би повредила неутралност Холандије, Белгије и Швајцарске, па према томе, практично, неће моћи помоћи Пољској.

За време ручка генерали и адмирали су били мање одушевљени и ратоборни него што се Хитлер надао. Зато је још једном устао да им још снажнијим изразима и јачим гласом улије храбрости. „Затворите срца за самилост. Ваља иступати брутално! Најјачи има право! Потребна је велика окрутност! Пољска мора бити уништена. Чак ако избије рат на западу, уништење Пољске остаје примарно!“ Онда је Хитлер наставио говорити као да је желео уклонити и последње моралне препреке: „Даћу пропагандни повод за почетак рата. Није битно да је ли веродостојан или није. Победника после не питају да ли је говорио истину. Кад се започиње и води рат, није битно право, него победа.“

Следећих су се дана тенкови и нови велики транспорти трупа кретали према источној граници Немачке. У луку слободног града Данцига у „пријатељску посету“ упловио је немачки бојни брод Шлезвиг-Холштајн. Пољска је почела с мобилизацијом 30. августа – прекасно.

Наујокс је у Глајвицу чекао телефонски позив из Берлина. Поподне, 31. августа, најзад је чуо Хајдрихов глас у слушалици: „Задатак извести вечерас у осам сати. За „Конзервен“ се јавите Милеру.“ У свом писменом сведочењу Наујокс је касније изјавио: „Отишао сам код Милера  и рекао му да ми увече пошаље човека у близину радио-станице. Заиста су ми послали тог човека на договорено место, а ја сам им рекао да га положе код улаза у станицу. Био је још жив, али није био при свести Покушао сам му отворити очи. По његовим очима нисам могао видети да ли је још жив, али сам приметио да још дише. Нисам видео ране од метка, само му је лице било пуно крви. Носио је цивилно одело. Заузели смо радио-станицу како нам је било наређено.“

Радио Глајвиц

Те вечери било је мало људи у згради Радио-Глајвица. Станица је емитовала музички програм радио-станице Бреслау. Ноћног портира и неколико техничара брзо су онеспособили ударцима пендрека. Нешто касније, становници су се запрепастили кад је одједном нестало музике с њихових апарата и зачуо се глас: „Овде пољска станица Глајвиц!“ Три, четири минута се на радију чуо глас који је на немачком и пољском псовао нацистичку владу и позивао на ослободилачку борбу. Док су запањени грађани Глајвица алармирали полицију, Наујокс и његови људи уништавали су инвентар станице. Пуцајући дивље у ваздух. напустили су зграду и нестали у мраку.

Првог септембра у осам сати ујутру, у Герингов штаб је дошао шведски индустријалац Дахлерус и питао „Зашто је Немачка напала Пољску?“

„Рат“, одговорио је дебели фелдмаршал, „избио је због тога што је Пољска напала Радио-станицу Глајвиц.“

Graf Zeppelin, носач авиона

Немци су након 1933. започели размишљања о могућности да изграде сопствени носач авиона. Задатак израде прелиминарног нацрта носача авиона добио је Вилхелм Халдер, који се те 1934. налазио на позицији асистента професора Поморских конструкција на берлинском Техничком универзитету; Халдер је израдио нацрт носача авиона депласмана 22 000 тона, који је могао да укрца 50 авиона и плови максималном брзином од 35 чворова.

Поморски споразум, постигнут 18. јуна 1935. између Велике Британије и Немачке са циљем регулисања величине немачке ратне морнарице, дозвољавао је Немачкој градњу носача авиона укупног депласмана до 38 500 тона. Сходно томе, Немци су решили да Халдеров пројектовани носач смање на 19 250 тона, како би у оквиру дозвољене тонаже могли да изграде два носача авиона. Истовремено, то је значило да би немачки носач, грубо гледано, био сличних димензија и капацитета као и британски носачи авиона тог доба.

Интересантно је напоменути да је делегација немачке морнарице 1935. године боравила у  Јапану, где је разгледала носач Akagi, како би прикупили података о специфичностима конструкције носача авиона. Већ следеће године се полажу кобилице за два носача авиона у бродоградилишту  Deutsche Werke у Килу, под називом Flugzeugträger А и B. Било је планирано да се заврше до краја 1940, али се то никада није догодило.

Поринуће носача авиона Graf Zeppelin

Априла 1940, преношењем тежишта у изградњи бродова са површинских на подморнице, заустављена је изградња како носача авиона тако и свих великих ратних бродова који су се налазили у немачким бродоградилиштима. Већ уграђени топови су демонтирани и коришћени у обалској одбрани у Норвешкој. Недовршени бродови су отегљени у Готенхафен.

Током 1942. је постало очигледно да су Немачкој за даље операције површинских састава потребни носачи авиона, тако да су радови настављени. Завршетак изградње је пројектован за зиму 1943. За матичну луку је одређен Дронтхеим, на јужном делу Фетенфјорда. Истовремено, неколико крстарица је чекало преуређење у носаче авиона (Potsdam, Gneisenau, Europa и Seydlitz). Децембра 1942. године Graf Zeppelin бива отегљен назад у килско бродоградилиште на завршетак радова.

Проблеми у завршетку радова су остали. Херман Геринг, командант ваздухопловства, вређао се било каквим нападом на свој ауторитет и сваком приликом је ометао адмирала Редера. У морнаричким круговима, Редер налази на опозицију у адмиралу Деницу, подморничару.

Адмирал Редер је још 1942. био оптимиста и најавио је Хитлеру да је степен изградње носача авиона Graf Zeppelin достигао 85% , те да ће бити готов за годину дана, док ће још годину дана требати за увежбавања посаде и поморска испитивања.

Иако је Хитлер уверавао Редера да ће носач бити изграђен, његов рат са Герингом није престајао. Геринг је свој немар према морнаричком ваздухопловству показао извештавањем Хитлера и Редера да ће морнарички авиони који су наручени за носач бити готови тек 1944. године.

По наговору Редера, Хитлер наређује Герингу да произведе авионе за носач. Под таквим притиском, Геринг нуди реконструисану верзију авиона Junkers Ju87B и Messerschmitt Bf 109 E-3 који су се у то време повлачили из јединица прве линије. Редер је био незадовољан, али је ипак прихватио понуђене авионе (заједно са условљавањем да летачко особље буде под командомнемачког ратног ваздухопловства). Ово је утицало на продужетак времена изградње, јер се морала мењати полетно слетна стаза.

Хитлер 1943. бива разочаран својом ратном морнарицом. Редер одлази у пензију на свој захтев, а на његово место долази адмирал Дениц. Изградња носача, у то време завршеног 95%, бива одмах обустављена.

Како се крај рата приближио, носач је потопљен у плитким водама бродоградилишта Штетин 25. априла 1945, непосредно пред улазак Црвене армије у град.

На везу у луци Штетин.

Судбина носача по завршетку рата није била јасна. Према одредбама трипартитне комисије, бродови класе Ц (оштећени или потопљени) су требали бити потопљени у дубоким водама до 15. августа 1945. године. Уместо тога, Совјети одлучују да поправе брод. Марта 1946. га ваде са дна и тегле га за Лењинград, натовареног контејнерима у којима су били неуграђени делови конструкције брода и опљачкане машине пољских и немачких фабрика. Последња позната фотографија носача је тада и снимљена.

Дуго после тога није било никаквих информација. Постојале су разне спекулације о судбини брода. Нагађано је да је брод ударио у мину и потонуо негде на путу између Свинемундеа и Лењинграда.

Носач у совјетском власништву.

Након отварања совјетских архива, на ову мистерију пада ново светло. Брод је дотегљен у Лењинград, где добија нову ознаку, ПО 101 (брод база 101). Совјети су се надали да ће га моћи поправити. Међутим, кад се видело да је то непрактично, одустали су, и одвукли брод у рејон Свинемундеа, где им је служио као брод-мета. Средином априла, тачније 16. априла 1947. натоварен је муницијом како би представљао што вернију мету и потом гађан са бродова и из авиона. Овиме су испунили одредбе Трипартитне комисије и у исто време стекли одређена искуства у нападу на носаче авиона, јер је хладни рат увелико трајао. Након 24 примљена поготка, брод је још увек био на површини, тако да је морао бити докрајчен торпедима.

Погодак у носач Graf Zeppelin

Потапање.

Позиција олупине није била позната све до испитивања подморја од стране пољске нафтне компаније Petrobaltic, који су 16. јула 2006. наишли на олупину дугу 265 метара, 55 км северно од пољског града Владиславово. Пољска морнарица је 26. јула 2006. потврдила откриће помоћу ронилица са брода ORP Arctowski, чиме је прича о немачком носачу авиона добила свој епилог на дубини од 86 метара.

Обриси носача Graf Zeppelin на дну.

Градња другог брода исте класе, Flugzeugträger B, започета је у јесен 1938. године у бродоградилишту Krupp Germaniawerft у Килу, али су радови обустављени са почетком борбених дејстава. Брод је изрезан фебруара 1942. године, са циљем обезбеђења материјала за први брод, Graf Zeppelin.

 

Ерих Абрахам

Ерих Абрахам (нем. Erich Abraham), немачки генерал, командант 76. пешадијске дивизије, потом 63. корпуса на Источном фронту.

Абрахам је рођен 27. марта 1895. године у Маријенбургу, у Западној Прусији. По избијању Првог светског рата, пријавио се у војску као доборовољац. Након рата је демобилисан, у чину резервног капетана и ступа у редове полиције. У војну службу се враћа 1935, у чину мајора, када биа постављен за команданта пешадијског батаљона  105. пешадијском пуку. Пред Други светски рат бива премештен у 266. пешадијски пук, на место команданта батаљона. Током 1940. постаје командант 230. пешадијског пука, и на том месту ће се налазити до 1942. Током командовања 230. пешадијским пуком бива унапређен у чин пуковника и одликован Витешким крстом гвозденог крста.

На дужност команданта 76. пешадијске дивизије бива постављен 17. фебруара 1943; дивизија се налазила у Фрнацуској, у фази формирања, пошто је првобитна 76. дивизија била уништена под Стаљинградом. У чин генерал мајора је унапређен 1. јуна 1943, након што је дивизију водио у Италији, пре него што ће у зиму 1943/44. дивизија ући у састав Групе армија Југ на Источном фронту. Првог дана 1944, Абрахам је унапређен у чин генерал пуковника. Наставио је да командује дивизијом током тешких борби и повлачења уочи совјетске Дњепарско-карпатске операције. Дивизијом је командовао до октобра 1944. Крајем исте године постаје командант 63. корпуса. На Западном фронту се бори у региону Рура; захваљујући свом утицају, спречио је непотребно уништавање индустријске и саобраћајне инфраструктуре.

У савезничко заробљеништво пада 8. маја 1945, где остаје до августа 1947. Након изласка, живи у Визбадену, где и умире 1971. године.

Henschel Hs-129

Фабрика авиона Хеншел формирана је 30. марта 1933. године, када је власник фирме, Оскар Хеншел, уз подршку нацистичких власти одлучио да се преорјентише са производње локомотива на производњу авиона. Компанија је основана у Каселу, али је до краја године пресељена у Шонефелд, 18 км југоисточно од Берлина. Данас је на том месту секундарни берлински аеродром, који је свој живот започео као аеродром компаније Хеншел, са три полетно слетне стазе дужине 800 метара. Хеншелов први авион био је једномотрни, једносед, парасол, спортски авион ознаке Hs 121, који је први пут полетео 4. јануара 1934. године.

Први, назовимо га војним ваздухопловом, био је Hs 122, извиђачки једномоторни авион, парасол; произведен је у малој серији за потребе немачког ратног ваздухопловства у нарастању. Након њега је уследио обрушавајући бомбардер, двокрилац, онаке Hs 123, који је утро пут за чувену Јункерсову Штуку. После Hs 123 на ред је дошао Hs 124, експериментални двомоторни брзи бомбардер. Hs 125 је био нискокрилна верзија Hs 121, док је Hs 126 био модернија верзија авиона Hs 122, који је масовно коришћен за задатке извиђања на малим даљинама. Мало познати Hs 127 је био модернија верзија Hs 124 који је имао боље карактеристике од раних модела Месершмитовог Bf 109, али је завршио само на прототипу. Након њега је пројектован експериментални висински Hs 128, који је израђен у два примерка и који ће наследити модел Hs 130. Hs 129, о коме ће овде бити речи, пројектован је као извиђачки авион.

Након експеримената са авионима у Шпанији, где су коришћени Хеншелов Hs 123 и Јункерсов Ju 87, немачко Министарство ваздухопловства расписује конкурс за једноседи, тешко наоружани и оклопљени јуришни авион, намењен за уништавање непријатељских отпорних тачака. Било је предвиђено да авион користи два дванаестоцилиндрична линијска мотора Argus As 410; коришћењем два мотора обезбеђивана је борбена жилавост јуришног авиона.

На конкурс су се са пројектима јавиле две компаније: Focke Wulf и Henschel; Focke Wulf је предложио нешто модификовану верзију извиђачког авиона Fw 189 Uhu, са потпуно оклопљеном кабином, наоружан са два топа калибра 20 мм у крилима.

Хеншел се на конкурсу појавио са Hs 129, делом главног Хеншеловог конструктора, Фридриха Николауса. Предложен је мали моноплан, нискокриалц, погоњен са два мотора Argus As 410. Кокпит је био оклопљен плочама дебљине од 6 до 12 мм, међусобно спајене варењем; сам оклоп кокпита је тежио око 450 кг. Стандардно наоружање авиона била су два топа MG151/20 калибра 20 мм и два митраљеза MG17 калибра 7,9 мм.

Наручена су три прототипа, од којих је први, ознаке Hs 129 V1 полетео почетком 1939. године. Друга два прототипа, Hs 129 V2 и V3, били су слични првом и након њих је уследила мала серија предсеријских авиона, ознаке Hs 129 A-0. Ови авиони су по производњи били распоређени у састав 5. ескадриле 2. сквадрона, где је вршено њихово трупно испитивање. Извештаји свих пилота који су летели на њима били су неповољни; авион је оцењен као авион са недовољно снаге, тешко управљив, са врло ограниченим прегледом из кокпита. Предложено је напуштање овог пројекта; међутим, предсеријски авиони су сматрани довољно добрим да се испоруче румунском ратном ваздухопловству на Источном фронту и школској јединици немачког Луфтвафеа у Паризу (Орли).

Након неповољних оцена са тестирања авиона серије Hs 129 A, инжињер Николаус је израдио потпуно нови пројекат, Henschel P/76. Овај модел је био нешто већих димензија и био је погоњен снажнијим моторима. Међутим, због хитне потребе за јуришним авионима, немачко Министарство ваздухопловства није одобрило одлагање које би било неопходно због припрема алата за производњу новог модела. Стога је Хеншелу наређено да произведе модификовану верзију авиона Hs 129 A-0, погоњену заробљеним француским радијалним моторима Gnome Rhone 14 M, надајући се да ће уградњом снажнијих мотора бити унапређене летне карактеристике авиона. Авион са новим моторима добија и нову ознаку, Hs 129 B.

Мала серија од седам примерака Hs 129 B-0 произведена је крајем 1940. године; нова верзија авиона је имала знатно боље летне карактеристике, мада проблеми са управљивошћу нису у потпуности отклоњени. Поред уградње нових мотора, Hs 129 B је имао и нешто већи поклопац кокпита. Први серијски авион, Hs-129 B-1 је произведен децембра 1941, док је испорука немачким јединицама започета почетком 1942. године.

Током 1942. године је произведено 219 примерака B-1, а током произвдоње вршене су модификације са циљем проширења дијапазона наоружања и убојних средстава којим би се авион наоружавао. Тако је Hs 129 B-1/R1 поред два митраљеза калибра 7,9 мм и два топа калибра 20 мм имао додатне две бомбе SC-50 масе по 50 кг или два кластера са по 48 противпешадијских бомбица SD-2, масе по два килограма. Најраспрострањенија верзија авиона била је Hs 129 B-1/R2 додатно наоружана топом MK 101 калибра 30 мм, борбеног комплета од 30 граната. Hs 129 B-1/R3 је имао додатних четири митраљеза калибра 7,9 мм под трупом; верзија R4 је могла да понесе шетири бомбе SC-50, једну SC-250 или кластер са 96 бомбица SD-2, док је R5 била извиђачка верзија, опремљена камером Rb 20/30, због чега је борбени комплет муниције био нешто умањен.

Прва јединица наоружана авионима Hs 129 B-1 била је 4. ескадрила новоформиранoг 2. сквадрона 1. ваздухопловног јуришног пука. Ова јединица је 28. марта 1942. примила 16 новопроизведених авиона, да би почетком маја 1942, након завршене обуке, била послата на Источни фронт. Међутим, до тада је бројно стање нових авиона пало на 12 комада, од којих је две трећине било оперативно. На Источном фронту, јединица се нашла под командом 4. ваздухоплоне флоте, у јужној Русији. Ова јединица је била врло разнолико наоружана: Hs 123, Hs 129 и Bf 109.

Следећа јединица наоружана Хеншелима Hs 129 доспела је на северноафричко ратиште; и они су у Африку стигли са смањеним бројним стањем авиона, свега осам примерака, од  којих је свега половина била употребљива. Проблем са исправношћу везан је за употребу француских мотора, који су били изузетно осетљиви на прашину и песак, те би након свега пар борбених летова били повлачени из употребе. Два од четири исправна авиона заробљена су након принудних слетања, док је остатак пребачен у Триполи где су безуспешно вршени покушаји прављења филтера за песак. Након савезничког заузимања Триполија, авиони су запаљени, а јединица се повукла у Италију (Бари), где је након пренаоружавања упућена на исток.

Под утицајем овог дебакла, ескадрила из састава 2. сквадрона 2. ваздухопловног јуришног пука је средином децембра пребачена у Тунис. Ова ескадрила, ознаке 8/Sch.G 2, примила је седам авиона Hs 129 B и почетком фебруара 1943. постала оперативна у оквиру Flieger Fujrer Tunis. Ова јединица је била мало успешнија од претходне, али иако је фебруара бројала десет, а априла шеснаест авиона – број исправних авиона је био у сталном опадању. Маја 1943, ескадрила пребазира на Сардинију, где лети у оквиру Flieger Fuhrer Sardinia, да би јула 1943. пребачена на Руски фронт, придруживши се јединицама 1. и 2. ваздухопловног јуришног пука.

Hs 129 у Тунису, маја 1943.

Немци су током септембра 1942. године формирали посебну ваздухопловну јединицу наоружану авионима Hs 129; назвали су је Panzer Jager Staffel of Jagdgeschwader 51 Molders. Разлог за формрање овакве јединице лежи у појави совјетских тенкова КВ-1, КВ-2, Т-34 и страху међу Немцима када су се совјетски тенкови показали као супериорнији у односу на немачке тенкове Pz.Kw. III и Pz.Kw. IV који су се тада налазили у наоружању немачких оклопних дивизија. Због тога су све ескадриле наоружане Хеншелима Hs 129 стављене под јединствену команду, звану Fuhrer der Panzer Jager. Поред 4. и 8. ескадриле 1. пука, 4. и 8. ескадриле 2. пука и ескадриле Molders, наоружаних са Hs 129, међу осталим јединицама под командом Fuhrer der Panzer Jager биле су и јединице наоружане са Ju-87 (Panzer Jager Staffel), Bf-110 (1/ZG) и Ju-88 (Staffel 92).

Почетком јула 1943, четири од пет ескадрила наоружаних са Hs 129, под командом капетана Бруна Мејера, учествује у операцији Цитадела – чувеној Курској бици. Тако су четири ескадриле наоружане Хеншелима (64 авиона) 8. јула успеле да зауставе изненадни напад совјетске оклопне бригаде, чиме је спашен бок 2. СС корпуса. Ескадриле су дејствовале у таласима; док је једна ескадрила нападала тенкове, две су у размаку времена долетале над бојиште и прелазиле у напад, док се четврта враћала ка аеродрому ради попуне убојним средствима. Напади су се изводили у бок или задњи део тенковске колоне, где је тенк био најосетљивији. Немци су током операције Цитадела извршили 37 421 авио полетања; оборили су 1735 совјетских уз губитак 64 сопствених авиона. У борбама је употребљено 20 000 тона убојних средстава, којима је уништено 1100 тенкова и 1300 возила.

Совјети су крајем 1942. године кренули са масовнијом употребом одличних КВ и Т-34 тенкова; до тада су коришћени у подршци пешадијских дивизија. Формирани су тенковски батаљони који су бројали око 65 тенкова и као таки су правили озбиљне проблеме немачким оклопним дивизијама. Оба тенка, и КВ и Т-34, су могли да издрже дејство топа MK101 калибра 30 мм, који су користили Hs 129 B-1/R2. У ствари, проблем је био пробити совјетски чеони оклоп и тенковским топовима са Pz.Kw. III и IV. У складу са тим, Немци су за потребе пренаружавања авиона Hs 129 извршили тестирања топова MK103 калибра 30 мм, BK 37 калибра 37 мм и BK 5 калибра 50 мм. Тестови су резултирали увођењем нове серије авиона, онаке B-2, наоружане искључиво топовима. Пре увођења ове верзије, авиони B-1 су наоружавани авио бомбама SD-4 које су имале кумулативну бојеву главу и биле способне да пробију оклопну заштиту совјетских тенкова.

Hs 129 B-2

Немци су предложили четири подверзије модела Hs 129 B-2: прва, Hs 129 B-2/R1 коме су  митраљези MG17 калибра 7,9 мм замењени митраљезима  MG131 калибра 13 мм, друга Hs 129 B-2/R2 наоружана топом МК 103 калбра 30 мм под трупом, трећа Hs 129 B-2/R3 наоружана противтенковским топом BK 37 калибра 37 мм и последња, Hs 129 B-2/R4, која је била и најинтересантнија подверзија. Ова верзија се може сматрати и експерименталном верзијом, с обзиром да је наоружана противоклопним топом PaK 40, калибра 75 мм. Топ је био смештен у великом подтрупном носачу. Након успешног тестирања, Немачка је јуна 1944. кренула са производњом модела под ознаком Hs 129 B-3.  Овај модел се разликовао од пређашњих по томе што је био наоружан топом истог калибра, али модела BK 75, који је у суштини био врло сличан топу PaK 40, с том разликом што је PaK 40 био покретан механички, а BK 75 електро-пнеуматски. Врeме између два опаљења топа износило је 1,5 секунду.

Прва три авиона Hs 129 B-3 испоручена су немачким снагама почетком августа 1944. Тестови су завршени након месец дана, так ода је кренула производња серије од 25 авиона; ови авиони су испоручени у зиму 1944-45. године и њима су били наоружане 10. и 14. ескадрила 9. пука јуришне авијације. Ови авиони су успешно употребљавани у противоклопним дејствима, чак и против совјетског тешког тенка ИС. Марта 1945. су наступили проблеми са снабдевањем јединица горивом, што је за резултат имало приземљење авиона.

Средином 1944, са напредовањем совјетске ПВО и ловачке авијације, авиони Hs 129 са својим летним карактеристикама постају неадекватни за даљу употребу у улози противоклопног авиона; јединице су трпеле велике губитке у искусним пилотима, тако да је било немогуће одржавати потребан ниво стања попуне летачких јединица. Желећи да поправе карактеристике летелица, израђено је неколико студија. Међутим, колико год је био добар змај авиона, то је било немогуће уградити стварно снажне моторе који би знатно побољшали летне карактеристике авиона. Једна од најинтересантнијих студија је предвиђала уградњу два мотора Isotta-Fraschini Delta, снаге по 900 КС. Подверзија C-1 овог авиона је требала бити наоружана топовима калибра 30 мм, у даљински управљивим куполама под трупом. Један од авиона је имао уграђено избациво седиште, други је имао бацач пламена, трећи оклопљени кокпит итд, што су све били пројекти у старту осуђени на пропаст.

ТТ карактеристике (Hs-129 B-2)
Посада 1
Дужина 9,75 м
Распон крила 14,20 м
Висина 3,25 м
Површина крила 29 м2
Маса празног авиона 4 020 кг
Максимална полетна маса 5 250 кг
Погон 2 х Gnome-Rhône 14M, снаге по 700 КС
Максимална брзина 407 км/ч
Долет 690 км
Плафон лета 9 000 м
Брзина пењања 8,1 м/с
Наоружање 2 x 7.92 мм MG17, код каснијих модела од 1943. до 1944. су замењени митраљезима MG131 калибра 13 мм
2 x 20 мм MG151/20
4 x 50 кг бомби на подтрупним носачима или топ MK 101 калибра 30 мм
2 x 50 кг бомби на поткрилним носачима

Операције на Криму (од октобра 1941. до априла 1942)

Немци су придавали велики стратегијски значај Криму, као ваздухопловној бази за бомбардовање румунских петролејских извора и пристаништа. Преко Крима је ишао најкраћи пут из Украјине за Кавказ; с тог полуострва у потпуности се могао контролисати улаз у Азовско море.

У другој половини октобра, када су се армије Јужног фронта повлачиле на краћу одбрамбену линију у висини р. Миуса, значај Крима је појачан због његовог бочног положаја у односу на правац наступања немачких снага ка Ростову. Сем тога, Немци су веровали да би заузимањем Крима присилили Турску да приђе силама Осовине. Због свега овога они су за заузимање Крима одиредили 11. армију (30. и 54. корпус) и један румунски брдски корпус.

Крим је бранила совјетска 51. армија, појачана касније јединицама Приморске армије.

Једанаеста армија прешла је 18. октобра у напад наносећи главни удар преко Перекопске превлаке, а помоћни дуж Чонгарског моста. Јединице 51. армије пружале су жесток отпор. У међувремену су из Одесе повучени делови Приморске армије и одмах упућени према северу ради подршке 51. армије. Њихово увођење у бој 22. октобра помогло је 51. армији да успори наступање надмоћних немачких снага, али не и да их задржи.

Ради успешније одбране, совјетска Врховна команда је 22. октобра објединила командовање копнених и поморских снага под заједничку Команду Крима.

После жестоких борби, немачке јединице успеле су 25. октобра да пробију положаје код Ишуња, што је присилило совјетске једднице на повлачење. По наређењу команданта Крима од 29. октобра, совјетске јединице су покушале да задрже Немце на линији Совјетски – Новоцарицино – Саки, али без успеха. Под притиском јачих снага, Приморска армија је одступала у правцу Севастопоља, а 51. армија у правцу Керчанског полуострва. Немачке јединице су 31. октобра заузеле железничку станицу Алму и на тај начин пресекле одступницу совјетским јединицама на делу пута Симферопољ – Алма; стога су ове биле принуђене да одступају обилазним путем на Алушту и Јалту.

Операције на Криму

Још у току борби за Перекоп, командант Црноморске флоте одлучио је да утврди севастопољску поморску базу. У овом циљу предузето је утврђивање три одбрамбене линије. Укупна дубина свих одбрамбених положаја износила је око 15 км. Због краткоће времена била је утврђена само прва одбрамбена линија. Севастопољска поморска база у почетку је имала неколико бригада морнаричке пешадије, чије је укупно бројно стање износило око 20 000 људи. За противваздушну одбрану она је имала само 60 противавионских топова и 30 противавионских митраљеза и врло слабу ловачку авијацију. Међутим, сукцесивним пристизањем једииница Приморске армије, као и предузетим мерама совјетске Врховне команде, одбрана Севастопоља сваким даном је појачавана, тако да је 10. новембра износила око 51 000 људи, 170 артиљеријских оруђа и 100 авиона. Ради лакшег командовања, цео одбрамбени рејон подељен је 11. новембра на четири сектора.

Исто тако предузетие су мере за одбрану Керчанског полуострва. И поред неповољних земљишних услова и јаких совјетских снага, немачке јединице су успеле 16. новембра да заузму ово полуострво и присиле 51. армију да се повуче преко Керчанског мореуза на Таманско полуострво.

Немачка 11. армија, пошто је у току 3. и 4. новембра предњим деловима подишла линији Аранчи – Дуванкои – Чоргуњ – источно од Балаклаве, покушала је из покрета да овлада совјетским положајима, али у томе није успела. Од 5. до 8. новембра развиле су се жестоке борбе, али ни на једном сектору немачке једиинице нису имале успеха. Одбрана Севастопоља знатно је ојачана када су пристигле и последње јединице Приморске армије.

Совјетска Врховна команда је 7. новембра наредила да се Севастопољ брани по сваку цену и да се из Закавкаског војног округа у Севастопољ одмах пошаље оружје, муниција, храна и друга материјална средства. Прве пошиљке почеле су да стижу половином новембра. Одбрана Севастопоља стављена је 19. новембра под непосредну команду Врховне команде.

Пошто нису могли заузети Севастопољ из покрета, Немци су привукли нове снаге, па су 10. новембра предузели нов напад уз подршку тенкова. И поред огорчених борби, које су трајале чак до 18. новембра, они су успели само на јужном правцу дуж приморја да заузму Балаклавске висове, док на осталом делу фронта нису постигли никакав успех. Услед упорне одбране Немци су били приморани да се зауставе пред совјетским положајима.

Немачка команда није се могла помирити с неуспехом. па је наредила 11. армији да поново преде у напад.

Крајем новембра привучене су нове снаге. Одлучено је да се напад изврши наношењем неколико истовремених удара и тиме совјетско командовање присили да утроши своје резерве. Главни удар планиран је правцем Дуванко – долина р. Бељбек – Северни залив, а помоћни из рејона Ниж. Чоргуњ, долином р. Чорне ка Инкерману. Немци су рачунали да ће у року од четири дана заузети Севастопољ.

За то време совјетске јединице су употпуниле систем утврђивања и ватрени систем. Појачана су и партизанска дејства у позадину немачких једдница.

После снажне артиљеријске припреме, немачке јединице су 17. децембра изјутра прешле у напад. Поред 7 дивизија, у нападу је учествовало око 150 тенкова, 300 авиона и многобројна артиљерија. Најжешће борбе развиле су се на главном правцу удара, на споју трећег и четвртог одбрамбеног сектора, где су немачке јединице, после дводневних борби подишле главној одбрамбеној линији. Ради заустављања немачког наступања, совјетско командовање је на овај део фронта привукло нове снаге. За четири дана крвавих борби немачке јединице на главном правцу удара успеле су да прошире пробој по фронту у рејону четвртог сектора, али су 21. децембра биле присиљене да обуставе напад,

Жестоке борбе су биле и на помоћном правцу удиара, у рејону Ниж. Чоргуњ (Други одбрамбени сектор), где су немачке јединице 19. децембра успеле да избију до места Врх. Чоргуњ.

Совјетска Врховна команда је 20. децембра потчинила снаге у Севастопољу команданту Закавкаског фронта и наредила му да одмах упути појачања у Севастопољ. У исто време наређено је да се појача противваздушна одбрана и побољша материјално. стање у опседнутом граду.

На основу овог наређења, Закавкаски фронт је одмах упутио у Севастопољ једну пешадијску дивизију и једну бригаду морнаричке пешадије, као и потребну количину муниције.

На главном правцу удара немачке јединице су 22. децембра учиниле још један покушај и после осмочасовне жестоке борбе успеле да заузму Мекензијеву Гору и да се приближе Северном заливу. Сада су Немци били у могућности да артиљеријском ватром туку град, пристаниште и аеродром. Међутим, совјетско командовање одмах је ангажовало пристигла појачања и извршило противудар уз подршку бродске артиљерије, присиливши немачке јединице да се повуку ка Бељбеку и Камишлију.

Пошто су привукли свеже снаге, Немци су од 26. до 31. децембра опет узалудно покушавали да постигну успех на главном правцу удара.

Значајну улогу у одбијању немачких напада на Севастопољ одиграле су авијација и Црноморска флота. Без обзира на временске непогоде и на непријатељска противдејства, Црноморска флота је успешно превозила трупе и материјална средства.
Крајем децембра обустављене су операције у рејону Севастопоља.

У току најжешћих борби под Севастопољем, Закавкаски фронт и Црноморска флота вршили су припреме за извођење десантне операције да би се заузело Керчанско полуострво. Пред опасношћу да им позадина 11. армије буде угрожена, Немци су отпочели да смањују снаге за опсаду и да их пребацују у рејон Керча и Феодосије.

Совјетске јединице на Криму, а нарочито код Севастопоља, извршиле су постављене задатке, јер су везале јаке немачке снаге и онемогућиле њихово упућивање ка Ростову или Кавказу.

Према плану Врховне команде било је предвиђено да у десанту на Керч учествују делови 44. и 51. армије, делови Црноморске флоте, Керчанска војно-поморска база и Азовска флотила.

Том десантном операцијом требало је разбити немачку керчанску групу, заузети Керчанско полуострво и, на тај начин, отклонити опасност која је претила Кавказу од продора немачких снага, преко Керчанског пролаза. Потом је требало пружити помоћ опседнутом Севастопољу и створити услове за ослобођење Крима.

Према плану требало је трупе искрцати на северну, источну и јужну обалу полуострва Керча, а главни удар нанети с југа, правцем Феодосија – Акмонај. Десанти на помоћним правцима, за које је било ангажовано 13 000 људи, из састава 51. армије требало је да привуку што јаче немачке снаге и тиме обезбеде успех на главном правцу удара. Због тога је предвиђено да се помоћне снаге искрцају три дана пре главних снага.

У складу са овом замисли, Азовска флотила је формирала пет десантних одреда за превоз трупа на северну и источну обалу полуострва Керча, од Јеникала до Акмонаја. Искрцавање на свим местима требало је да уследи истовремено и без артиљеријске припреме, како би со постигло изненађење.

Керчанска војно-поморска база требало је да искрца десанте на четири места на источној обали полуострва Керча, у ужем рејону Камиша Буруна. За подршку овом искрцавању била је на Таманском полуострву формирана специјална артиљеријска група.

Да би се противнику пресекла одступница приликом повлачења с Керча, а уједно пружила помоћ трупама које би се искрцале десантним бродовима Азовске флотиле и Керчанске војно-поморске базе, било је предвиђено да Црноморска флота упути десантни одреди „Б“, јачине 3 000 људи, у рејон Опука.

За наношење главног удара био је од јединица 44. армије формиран десантни одред „А“, јачине 23 000 људи, 34 тенка и 133 топа и минобацача. У његовом саставу налазили су се: одред бродске подршке, два одреда транспортних бродова са блиском заштитом и одред мањих транспортних средстава, који је имао задатак да искрца први ешалон десанта, јачине 3 пука, непосредно у луку Феодосије и тиме створи услове за искрцавање осталих снага.

Да би се смањила опасност од напада непријатељске авијације на транспортне бродове и трупе у рејонима концентрације, а и ради маскирања читаве десантне операције, укрцавање се вршило у неколико лука: Анапи, Новоросијску, Туапсеу и др.

Увече 24. децембра на бродове Азовске флотиле, Керчанске војно-поморске базе и десантног одреда „Б“ Црноморске флоте почело је укрцавање материјала и трупа.

Временске прилике за извођење десанта нису биле повољне; дувао је јак ветар који је веома узбуркао море. Због тога су сви десантни одреди Азовске флотиле и Керчанске војно-поморске базе, уместо да искрцају трупе два часа пре сванућа, приспели на места искрцавања када је свануло. Искрцавање није текло према плану, јер су у последњем тренутку била измењена нека искрцна места, тако да је искрцавање уследило само на источном делу полуострва Керча, а десантни одред „Б“ морао се вратити у полазну луку. На неким местима Немци су пружили снажан отпор и присилили совјетске десантне одреде да мењају искрцне тачке. Међутим, совјетским једииницама је ипак пошло за руком да образују неколико мостобрана и да их у року од неколико дана појачају, тако да је 29. децембра на источној обали полуострва Керча било већ око 17 500 људи.

У међувремену, у поподневним часовима, 28. децембра, почело је укрцавање материјала и трупа на бродове диесантног одреда „А“. Превожење трупа текло је по плану. У свануће 29. децембра одред бродске подршке бомбардовао је Феодосију и успео да неутралише оруђа немачке обалске артиљерије у том рејону, тако да искрцавање првог ешелона није наишло на неке тешкоће. Истог дана су се и главне снаге десантног одиреда искрцале непосредно у луку и заузеле Феодосију.

Успешно искрцавање снага совјетске 44. армије у Феодосији принудило је немачке снаге на Керчу да ноћу 30. децембра одступе на запад, јер им је претило да буду одсечене. До 2. јануара совјетске јединице су избиле на линију Кијет – Нов. Покровка – Коктебељ, где су наишле на организовану одбрану Немаца.

Керчанско-феодосијска операција прва је крупнија поморско-десантна операција совјетских јединица. Њено извођење било је отежано лошим временским приликама, помањкањем специјалних десантних средстава и недовољним искуством у планирању и извођењу операција овакве врсте. Иако није довела до остварења постављених циљева, она је ипак присилила Немце да уложе знатне напоре како би сачували своје позиције на Криму.

По одлуци совјетске Врховне команде од 2. јануара 1942. год. требало је да Кавкаски фронт у садејству са Црноморском флотом пређе у офанзиву са задатком да ослободи Крим. Према плану Кавкаског фронта требало је с Керчанског полуострва прећи у офанзиву главним снагама правцем Џанко – Перекоп – Чонгар а помоћним ка Симферопољу, с тим да се поморски десанти изврше у рејонима Алуште, Јалте, Јевпаторије и Перекопа, пресече одступница немачким снагама и приступи њиховом уништењу на Криму. Међутим, Немци су ово предухитрили и 15. јануара предузели напад ка Феодосији. Совјетска 51. и 44. армија, изненађене у јеку припрема за предузимање офанзиве, нису биле у стању да задрже немачке снаге, већ су одступиле на положаје у висини ж. ст. Акмонај.

Совјетска Врховна команда, директивом од 28. јануара 1942, наредила је Кримском фронту (28. јануара Кавкаски фронт је преименован у Кримски) да пређе у офанзиву, ради указивања помоћи севастопољском одбрамбеном рејону. Главне снаге Кримског фронта биле су груписане за наступање ка Карасубазару (60 км западно од Феодосије). Црноморска флота добила је задатак да изврши десант у рејону Судаке (40 км југозападно од Феодосије) и да артиљеријском ватром са бродова и ударима авијације садејствује 44. армији у наступању. За почетак офанзиве био је предвиђен 13. фебруар.

Пошто припреме нису могле бити завршене правовремено, офанзива је отпочела тек 27. фебруара. Због слабе организације напада, иако се располагало довољним снагама, немачка одбрана није могла бити пробијена. Покушаји да се постигне успех у марту и априлу нису дали резултате.

Без обзира на неуспех офанзиве на Криму, Кримски фронт је везао знатан део немачких снага и на тај начин олакшао ситуацију севастопољског одбрамбеног рејона. Стога Немци нису могли располагати потребним снагама и средствима за предузимање зимске офанзиве на Севастопољ.

Опширније о блокади Севастопоља прочитајте на следећем линку.

Операције у Донбасу и код Ростова (од октобра до 2. децембра 1941)

Крајем септембра немачка Врховна команда је сматрала да су снаге Црвене армије у Украјини разбијене и да више нису способне да пруже озбиљнији отпор, па је наредила групи армија „Југ“ да настави офанзивне операције и заузме Харков, Донбас, Ростов и Крим и на тај начин створи повољне услове за даље надирање на Кавказ. У том циљу, група армија „Југ“ је наредила:

  • 1. оклопна група, из рејона Дњепропетровска, и 11. армија, из рејона Каховке, концентрично ће наступати на Осипенко да окруже и униште совјетски Јужни фронт; затим ће 1. оклопна група продужити наступање дуж приморја ка Ростову, а 11. армија и румунска 3. армија заузеће Крим;
  • 17. армија, из рејона Краснограда, заузеће Донбас;
  • 6. армија, из рејона северно од Полтаве, заузеће Харков и обезбедиће спој група армија ,,Центар“ и ,,Југ“.

Немачка 1. оклопна група пробила је 29. септембра положаје на десном крилу совјетске 12. армије, у рејону Дњепропетровска, и продужила наступање ка Мариупољу, угрожавајући бок и позадину Јужног фронта. Уочавајући ову опасност, совјетско командовање је 5. октобра наредило да се Јужни фронт повуче на линију Павловград – Мелитопољ; међутим, ни на овој линији он није могао зауставити немачко наступање. Пошто су пробили одбрану на споју 12. и 18. армије, предњи делови 1. оклопне армије сјединили су се 7. октобра с јединицима 11. армије северно од Осипенка. На овај начин, део 18. армије и 9. армија били су опкољени северозападно од Осипенка. Окружене армије одмах су отпочеле да се пробијају, и то 18. армија према Стаљину, а 9. армија ка Таганрогу. За то време 12. армија водила је упорне одбрамбене борбе на линији Павловград – Васиљковка – Гавриловка.

Да би спречила немачке јединице да заузму Ростов, совјетска Врховна команда ојачала је 9. армију пешадијским и коњичким дивизијама и формирала Таганрошку групу, са задатком да брани р. Миус (западино од Таганрога).

Половином октобра су предњи делови 1. оклопне армије успели да се пробију до ушћа р. Миуса. По наређењу команданта Јужног фронта, 9. армија и Таганрошка група извршили су противудар. Јединице 9. армије, ослабљене у претходним борбама, нису имале успеха, док је Таганрошка група успела да немачке оклопне јединице одбаци 10 – 15 км западно од р. Миуса. Привлачењем и ангажовањем главних снага, 1. оклопна армија је форсирала р. Миус и 17. октобра заузела Таганрог, а 20. октобра Стаљино.

За то време 38. и 6. армија Југозападног фронта водиле су упорне и тешке борбе задржавајући немачко наступање ка Харкову и Изјуму.

Да би се обезбедиле потребне резерве, совјетска Врховна команда одлучила је да се Југозападни и Јужни фронт од 17. до 30. октобра повуку на краћу линију одбране: Касторноје – р. Оскол – Красни Лиман – Горловка – р. Миус. У исто време наређено је Севернокавкаском војном округу да формира 56. самосталну армију ради одбране Ростова.

У току повлачења совјетске јединице су водиле жестоке борбе, настојећи да што више задрже немачке једднице. Немачка 6. армија заузела је 24. октобра Харков, а нешто доцније Бјелгород и Курск. До краја октобра Југозападни фронт је одступио на линију Тим – западно од Купјанска – Изјум – Красни Лиман и на њој прешао у одбрану. Дванаеста армија Јужног фронта одступила је на линију Красни Лиман – Дебаљцево, док су 18. и 9. армија, услед врло снажног притиска немачких оклопних дивизија, биле принуђене да се повуку на линију Дебаљцево – Красни Луч – Хопри (30 – 35 км источније од линије коју је одредила Врховна команда). На овај начин, крајем октобра је група армија „Југ“ заузела Харков и југозападни део Донбаса и подишла Ростову.

Немачка Врховна команда придавала је велики значај Ростову, сматрајући га вратима Кавказа. Зато је одлучила да настави офанзиву и постигне одлучујуће успехе на јужном правцу, надајући се да би се то повољно одразило и на опредељење Турске на страну Осовине. У том циљу, групи армија „Југ“ наређено је да разбије совјетску групу северно од Таганрога и овлада мостобраном на левој обали р. Дона, источно од Ростова, а затим продужи наступање ка Мајкопу и Туапсеу.

На основу овог наређења, командант групе армија „Југ“ донео је одлуку да 1. оклопна армија заузме мостобран на левој обали Дона, а потом део оклопних јединица поврне ка Ворошиловграду да, у садејству са 17. армијом, окружи и уништи совјетске снаге у источном делу Донбаса, и на тај начин обезбеди бок и позадину јединица које би дејствовале ка Мајкопу и Туапсеу. Да би се избегле тешке борбе на западним прилазима граду, који су били добро утврђени и брањени, предивиђено је да се Ростов заузме обухватом са севера.

Пре почетка офанзиве, група армија „Југ“ имала је следећи распоред: 1. оклопна армија на десном крилу, према Ростову и северно од њега; 49. брдски и италијански корпус у центру према Дебаљцеву и Ровенки; делови 17. армије на левом крилу, према Ворошиловграду.

Група армија „Југ“ прешла је у напад 5. новембра. На правцу главног удара развиле су се између 1. оклопне армије и совјетске 9. армије огорчене борбе. Због добро организоване противоклопне одбране и упорног држања совјетских снага, немачке јединице, првога дана борбе, имале су знатне губитке у тенковима. Следећег дана совјетско командовање увело је у бој 2. и 132. оклопну бригаду, које су такође нанеле осетне губитке немачким тенковима. За четири дана борби (од 5. до 9. новембра) немачке једднице су успеле да пробију положаје 9. армије и да продру 30 км у дубину совјетских положаја, али по цену великих губитака у људству и тенковима. Немачки покушаји да продру ка Шахтију и Новочеркаску осујећени су жилавом и чврстом одбраном совјетских јединица. Немачко командовање је одлучило 8. новембра да заузме Ростов непосредним ударом 1. оклопне армије са северозапада, па је у духу ове нове замисли наредило прегруписавање снага, које је трајало девет дана (до 17. новембра).

За наставак офанзиве планом је предвиђено да се концентричним ударом 14. оклопног корпуса преко Бољ. Сали и 3. оклопног корпуса преко Султан Сали заузме Ростов. За то време, северно од 1. оклопне армије, 49. брдски корпус имао је да врши обезбеђење ударне групе, док су италијански корпус и 17. армија (група Шведлер) имали да нападају ка Ворошиловграду.

Совјетско командовање придавало је велики значај Ростову као важном политичком, индустријском и саобраћајном центру кроз који је пролазила главна железничка магистрала за везу јужних делова СССР-а са Северним Кавказом и Закавказјем. Због тога је командант Југозападног правца 9. новембра предложио да се пређе у противофанзиву и разбију немачке снаге у рејону Ростова. Совјетска Врховна команда одобрила је овај предлог и заједно с командом Југозападног правца разрадила план противофанзиве.

Оперативна замисао за противофанзиву била је: упорном одбраном 12. армије и деснокрилних дивизија 18. армије спречити наступање немачких јединица ка Ворошиловграду; главни удар нанеће новоформирана 37. армија ка југозападу, у бок и позадину немачке 1. оклопне армије, општим правцем ка Бољшекрепинској; десно од 37. армије, левокрилне дивизије 18. армије нанеће помоћни удар правцем Ђаково – Дмитријевка а јединице самосталног коњичког корпуса правцем Кујбишево – Артемовка, са задатком да обезбеде десни бок 37. армије; лево од 37. армије, јединице 9. армије из рејона Новошахтинск нанеће помоћни удар у правцу Болдиревке, са задатком да садејствује 37. армији; 56. самостална армија треба упорно да брани рејон Новочеркаск – Ростов.

Пре почетка противофанзиве, Јужни фронт и 56. самостална армија имале су укупно 22 пешадијске и 9 коњичких дивизија и 5 оклопних бригада. Немци су имали 2 брдске, 3 оклопне и 4 моторизоване дивизије.

Напад немачких пешадијских јединица ка Ворошиловграду отпочео је 16. новембра, а следећег дана и напад 1. оклопне армије. У току 17. новембра 14. оклопни корпус успео је да пробије совјетске положаје и да заузме Бољ. Сали. Сутрадан је његово наступање било успорено због добро организоване противоклопне одбране и успешне ватре совјетске артиљерије. До 19. новембра он је избио на северну ивицу Ростова и подишао Аксајскају (источно од Ростова) с намером да пресече одступницу совјетским јединицама које су браниле град. Совјетске јединице су жестоким отпором зауставиле немачко наступање. За то време је 3. оклопни корпус продро у западно предграђе Ростова, где су се развиле жестоке уличне борбе. Услед јаког притиска немачких оклопних снага, совјетска 56. армија била је присиљена да напусти Ростов и одступи на леву обалу Дона. Повлачење је завршено до 17,00 часова 21. новембра, када су Немци потпуно овладали градом.

Истога дана када су Немци обновили офанзиву на Ростов, совјетска 37. армија прешла је у противофанзиву. Првог дана (17. новембра) њене дивизије су пробиле немачки фронт и продрле 15 – 18 км, а у току три следећа дана напредовале су још 15 – 20 км и избиле на линију Цимљанка – Аграфеновка. Због рђавих атмосферских прилика, совјетска авијација није могла да пружи подршку наступајућим јединицама; она је могла пружити знатну помоћ тек од 20. новембра, када су услови за њен рад били побољшани. Немци су потценили опасност која је претила боку и позадини 1. оклопне армије. А када су, после заузимања Ростова, уочили ту опасност, они су наредили да се пређе у одбрану и да се део снага из Ростова пребаци на десну обалу р. Тузлова.

Совјетска 37. армија избила је 24. новембра на р. Тузлов и овладала Бољшекрепинском; тиме је створила повољне услове за наношење удара у дубљу позадину немачких главних снага, у правцу Таганрога. Међутим, услед недостатка јачих снага за извођење смелијег маневра, командант Јужног фронта је одлучио да прво ослободи Ростов, а потом продужи наступање ка Таганрогу. На основу ове одлуке извршено је прегруписавање дивизија с даснога крила 37. армије на део фронта Стојанов – Генералско.

У противофанзиви на Ростов требало је да учествују:

  • главне снаге 37. армије с линије Стојанов – Генералско наносе удар преко Султан Сали на западни део предграђа;
  • 9. армија наноси удар преко Бољ. Сали на северни део града;
  • 56. армија (три оперативне групе: Источна, Централна и Западна) наноси концентричан удар на Ростов са источне и јужне стране.

Главне снаге 37. армије и Западна група 56. армије требало је да се споје у западном предграђу и пресеку одступницу немачким снагама у Ростову.

У нападу на Ростов учествовали су још: донске козачке дивизије, партизани и одреди народне одбране.

Совјетска противофанзива код Ростова

Ујутро 27. новембра почела је противофанзива совјетских снага за ослобођење Ростова. Девета армија наступала је доста споро, јер су немачке јединице успеле да се учврсте на десној обали р. Тузлова. Међутим, Источна група 56. армије наступала је успешно и истога дана избила на источну ивицу Ростова, док је Централна група, која је нападала с југа, и поред врло јаког немачког отпора на доминирајућој десној обали Дона, успела да форсира реку и да образује мањи мостобран. У току следећег дана Централна група, у зајединици са деловима 9. армије : борцима народне одбране, продрла је у Ростов, а 29. новембра га и ослободила.

До тог времена, 9. армија избила је у висину Султан Сали и Бољ. Сали, након чега је 1. оклопна армија отпочела павлачење у правцу запада. Совјетска 56, 9. и 37. армија предузеле су 30. новембра гоњење и до 2. деоембра избиле су на р. Миус. где су задржане од немачких свежих снага које су доведене са других делова фронта.

Неуспех немачке 1. оклопне армије под Ростовом изазвао је велику збуњеност и пометњу у немачкој Врховној команди. У току саме операције немачко врховно командовање захтевало је да се Ростов не напушта, без обзира на тешку ситуацију у којој се налазила 1. оклопна армија. Међутим, под ударима совјетских јединица, ова армија је претрпела велике губитке и била принуђена на одступање.

Успех Црвене армије под Ростовом имао је велики војни значај. Он је срушио немачке планове за наступање на Кавказ и приморао немачке команданте да држе јаке снаге на јужном правцу, што се повољно одразило на ситуацију пред Москвом.

Тихвинска операција (од 16. октобра до краја децембра 1941)

Немачка Врховна команда није се могла помирити с неуспехом у борби за Лењинград, па је рачунала да би потпуна блокада града могла присилити Црвену армију и становништво на капитулацију. Она је још крајем септембра наредила групи армија „Север“ да припреми офанзиву из рејона Чудова ка Тихвину и Волхову, са задатком да се сједини с финским снагама на р. Свиру и на тај начин пресече све везе Лењинграда са унутрашњошћу земље. Сем тога, требало је део снага упутити правцем Маљ. Вишера – Бологоје да садејствује са групом армија „Центар“ у опкољавању снага Северозападног фронта.

За офанзиву код Чудова Немци су концентрисали 39. оклопни корпус (16. армије) и 1. корпус (18. армије), поред јединица које су биле у непосредном додиру са совјетским снагама.

Положаје од Ладошког до Иљмењског језера браниле су ове совјетске једднице: 54. армија Лењинградског фронта, 4. и 52. армија под непосредном командом совјетске Врховне команде и Новгородска оперативна група Северозападиног фронта.

Пошто су обезбедили потребну надмоћност, Немци су 16. октобра прешли у напад и пробили совјетске положаје на споју 4. и 52. армије, а после пробоја совјетских положаја упутили главне снаге преко Будогошча ка Тихвину, а помоћне ка Киришију и Маљ. Вишери. У току 20. октобра они су одбили противудар совјетске 54. армије и Невске оперативне групе и наставили напредовање.

По избијању у рејон Будогошча, немачки 39. оклопни корпус је продужио надирање ка Тихвину. Совјетска 4. армија одмах је ангажовала добијена појачања и 27. октобра успела да тај корпус заустави на 35 км југозападно од Тихвина. По цену огромних жртава Немци су 8. новембра заузели Тихвин, и тиме пресекли последњу железничку линију према Лењинграду. У исто време немачки 1. корпус подишао је Волхову, док је наступање немачких снага преко Маљ. Вишере заустављено совјетским отпором.

Совјетска 4. армија, која је бранила широки фронт од Волхова, преко Тихвина, до Будогошча, била је у врло тешкој ситуацији. Постојала је опасност да немачке оклопне јединице пробију њене положаје и угрозе позадину 7. самосталне армије, која је била у одбрани на р. Свиру, према Финцима. Уочивши ову опасност, совјетска Врховна команда је 7. новембра наредила генералу Мерецкову да координира дејства 7, 4. и 52. армије и авијације.

Ради боље организације одбране на широком фронту, генерал Мерецков је из 4. армије формирао 3 оперативне групе (Северну, Централну и Јужну), способне не само за одбрану него и за наношење удара.

Половином новембра, примењујући активну одбрану, 4. армија је зауставила немачке јединице североисточно и источно од Тихвина, наносећи им велике губитке; у исто време је успоставила чврсту везу с 52. армијом и Лењинградским фронтом. У намери да задрже иницијативу у својим рукама, Немци су 19. новембра поново прешли у напад на целом фронту. У зони 4. армије од 19. до 25. новембра развиле су се огорчене сусретне борбе. Нарочито упорне и жилаве борбе развиле су се у рејону Тихвина, где су совјетске јединице успеле да обухвате град. Немачке јединице биле су принуђене да дефинитивно пређу у одбрану. Овим је завршена прва етапа тихвинские операције, у којој је Црвена армија била у дефанзиви, а Лењинград и даље под блокадом.

У другој половини новембра у Лењинграду је настала врло критична ситуација. Индустријска производња могла је да подмири потребе у наоружању и муницији само за 1 – 2 месеца. Угаљ и нафта били су на измаку. Престао је рад у електричним централама и у водоводу. Нарочито је тежак положај био у погледу снабдевања града. Совјетска влада је за потребе Лењинграда одредила велику количину зимске одеће и других материјалних средстава, које је требало пребацити Ладошком флотилом и ваздушним транспортом. Међутим, због залеђивања језера, снабдевање бродовима било је прекинуто, а после избијања Немаца на пругу Волхов – Тихвин снабдевање је вршено заобилазном комуникацијом дужом за 400 – 500 км. У периоду октобар – новембар следовање хлеба снижавано је три пута. У новембру је у Лењинграду почела глад. Нестало је огрева, трамваји су стали, замрзли су водоводи, канализација није била уредна, фабрике су престале да раде потпуно или делимично, а немачка артиљерија и авијација су непрекидно бомбардовале град.

У другој половини новембра. изграђен је пут преко залеђеног Ладошког језера, којим су 22. новембра стигли први аутомобилски транспорти са храном; они су при повратку евакуисали рањенике и болеснике. Овај пут је одиграо велику улогу у снабдевању Лењинградског фронта, Балтичке флоте и градског становништва.

У таквој ситуацији совјетска Врховна команда је донела одлуку да се разбије немачка тихвинска групација (39. оклопни корпус) и ослободи комуникација Тихвин – Волхов. Крајњи циљ совјетских снага био је избијање на десну обаиу р. Волхов и заузимање мостобрана на супротној обали.

У противофанзиви је требало да учествују 54, 4. и 52. армија. које су имале незнатну надмоћност у пешадији и артиљерији, док су у тенковима и авијацији Немци били надмоћнији.

За ову противофанзиву извршено је следеће груписање снага:

  • 54. армија формирала је две ударне групе: Деснокрилну (јачине: 5 пешадијских дивизија, 2 бригаде и 2 скијашка батаљона) у рејону Војбокала, за наступање правцем Војбокало – Кириши, и Левокрилну (јачине: 3 пешадијске дивизије и 1 оклопна бригада), у рејону Волхова, за наступање у правцу Киришија;
  • 4. армија имала је и даље три ударне групе (Северну, Централну и Јужну), које су добиле задатак да концентричним нападом заузму Тихвин и избију на р. Сјас;
  • 52. армија груписала је главне снаге за напад правцем Маљ. Вишера – Бољ. Вишера – Грузино, са задатком да у садејству с 4. армијом пресеку одступницу немачким снагама у рејону Тихвина.

Тежиште је било код 4. армије, која је 26. новембра прва отпочела напад. Северна оперативна група је нападала на Тихвин са северозапада, а Централна с истока и југоистока, док је Јужна добила задатак да избије на линију Клинео – Ситомља и спречи одступање немачких снага из рејона Тихвина ка југозападу. Између Централне и Јужне групе нападале су 60. оклопна и 27. коњичка дивизија да би пресекле одступницу немачким снагама ка западу.

Совјетска противофанзива код Тихвина и офанзиве на делу фронта Лењинград – Осташков

Немачке јединице код Тихвина пружале су упоран, и жилав отпор, вршећи на извесним правцима и противударе. Због дубоког снега, совјетске јединице су биле принуђене да нападају дуж путева, те нису могле да примењују обухватне маневре. Због тога је наступање било доста споро и с великим губицима. Да би убрзао наступање, командант 4. армије извршио је 3. и 4. децембра прегруписавање снага, појачао оперативне групе и одредио им нове задатке. Северна група је добила задатак да заузме Тихвин, потом продужи наступање у правцу Волхова и, у садејству с јединицама 54. армије, уништи непријатељске снаге у рејону тога места. Централна и Јужна група добиле су задатак да наступају у правцу Будогошча. До 7. децембра Северна група је обухватила Тихвин са северозапада, а Централна група се приближила источној ивици града, док је Јужна група водила борбе у Ситомију. На овај начин, одступнице немачких снага ка северозападу и југозападу биле су пресечене. Једино је још остала одступница ка западу. Увиђајући опасност од опкољавања, немачко командовање је настојало да задржи ову комуникацију. Међутим, јединице Северне и Централне групе успеле су да пресеку последњу одступницу и да се 8. децембра приближе граду. У току ноћи 8/9. децембра совјетске јединице продрле су у град, где су се развиле жестоке борбе. У 05,00 часова изјутра 9. децембра Тихвин је потпуно заузет.

За то време прешле су у противофанзиву 52. армија (1. децембра) и 54. армија (3. децембра). Оне су наступале успореним темпом: 52. армија је 16. децембра разбила немачке јединице у рејону Бољ. Вишери, а сутрадан предузела гоњење ка Грузину; 54. армија је тек 18. децембра разбила немачке снаге у рејону јужно од Војбокала.

После заузимања Тихвина, 4. армија је прешла у гоњење. Да би се убрзало гоњење, совјетска Врховна команда је ојачала 4. армију с 2 дивизије. Међутим, од половине децембра, услед заморености јединица и недостатка материјалних средстава, темпо наступања и ове армије знатно је успорен.

У циљу успешнијег руковођења операцијама, совјетска Врховна команда је 17. децембра формирала Волховски фронт (4. и 52. армија) и дала му задатак да разбије немачке снаге на западној обали Волхова, а потом продужи наступање ка северозападу и, у садејству с Лењинградским фронтом, опколи и уништи главне снаге групе армија „Север“ и деблокира Лењинград. У исто време је наређено Северозападном фронту да садејствује левом крилу Волховског фронта, док је 54. армија Лењинградског фронта имала задатак да садејствује десном крилу.

Директивом од 18. децембра, совјетска Врховна команда је наредила и Северозападном фронту да најдаље до 24. децембра пређе у противофанзиву правцем Стара Руса – Солци. Овом директивом је Новгородска оперативна група потчињена 52. армији.

Из изложеног се види да је совјетска Врховна команда, после успешно завршене тихвинске противофанзиве, предвиђала нову офанзиву, у којој би учествовали Волховски и Лењинградски фронт и део Северозападног фронта. Међутим, за ову офанзиву она није располагала свежим снагама, а заморене и истрошене совјетске армије, без довољно материјалних средстава, нису биле у стању да пређу у офанзиву западно од р. Волхова.

Споро напредујући, 54, 4. и 52. армија су 20. децембра избиле на р. Волхов. До краја децембра 54. армија је подишла железничкој прузи Мга – Кириши, где је наишла на снажан отпор свежих немачких дивизија, док су 4. и 52. армија избиле на р. Волхов и образовале мостобране на њеној левој обали. Овде су совјетске армије наишле на чврст и упоран отпор Немаца, па су прешле у одбрану и приступиле утврђивању заузетих положаја.

У тихвинској операцији Немци нису успели да се споје с финским снагама и да потпуно опколе и блокирају совјетску лењинградску групу; једино су успели да пресеку железничку линију Волхов – Тихвин, али су је совјетске армије ускоро ослободиле. У овој операцији 8 немачких дивизија претрпело је велике губитке у људству и материјалу; стога су биле принуђене да се врате на полазне положаје, с којих су 16. октобра прешле у офанзиву.

Тихвинска операција представља последњи покушај Немаца да на лењинградском правцу постигну одсудно решење. Њихове жртве у људима и материјалу биле су узалудне и штетно су се одразиле на морал и борбену вредност јединица.

Совјетска противофанзива код Москве (од 6. до 31. децембра 1941)

У току прве и друге немачке офанзиве група армија „Центар“ претрпела је велике губитке у људству и материјалу. Просечно бројно стање дивизија смањено је скоро на половину. Нарочито су били велики губици у официрима и подофицирима. Јака зима (минус 30 до минус 40 степени) и неопремљеност за зимско ратовање још више су повећавали губитке. Услед немања зимског погонског материјала нису се могла употребити моторна возила и наоружање. Дотур материјалних средстава био је недовољан и неуредан због слабих комуникација као и због дејства совјетских партизанских јединица. Снабдевање ваздушним путем било је безначајно. За исхрану људства и стоке, због зимских услова и због ратног разарања, није се могло ништа наћи на терену. Немачке јединице су биле преморене и исцрпљене. Слично стање је било и код група армија „Север“ и „Југ“.

Поред наведених тешкоћа крајем новембра и почетком децембра, група армија „Центар“ била је доведена у ситуацију да се бори на широком фронту, да утроши све своје резерве и да на крилима буде обухваћена свежим совјетским армијама.

У исто време Црвена армија је довршавала попуну људством, наоружањем и опремом (мада не у довољним количинама) и уводила у борбу нове армије из резерве Врховне команде. Она је стално добијала нове тенкове и авионе, који су по својим тактичко-техничким особинама били бољи од немачких. Све ово пружало је Црвеној армији услове не само да заустави немачко наступање већ и пређе у противофанзиву на одређеним правцима.

На основу такве ситуације, совјетска Врховна команда је одлучила да се у току зиме 1941/42. изврше следећи задаци: да се одбаце немачке снаге од Москве; да се ослободи пут дотура и евакуације за Лењинградиски фронт; и да се спречи наступање немачких снага ка Кавказу. У вези с тим требало је разбити немачке снаге код Москве, Тихвина и Ростова. После извршења ових задатака, совјетска Врховна команда је рачунала да ће Црвена армија имати могућности да пређе у општу офанзиву ради разбијања немачке армије и ослобођења земље. Одлучено је да се главни удар нанесе на московском, а помоћни на тихвинском и ростовском правцу. У току припрема се показало да су услови за прелаз у противофанзиву раније сазрели на тихвинском и ростовском правцу, што је Црвена армија искористила и прешла у противофанзиву прво на овим правцима, да би тамо везала што јаче немачке снаге и на тај начин спречила немачко командовање да их привуче на московски правац.

Војни савет Западног фронта је 30. новембра, после извршене попуне јединица и концентрације јачих снага на крилима фронта, доставио Врховној команди разрађен план за противофанзиву. Према овом плану, који је Врховна команда одобрила, предвиђено је да две ударне групе на крилима фронта разбију немачке снаге северозападно и југозападно од Москве, а да армије у центру вежу немачке снаге и тиме олакшају напад ударних група. Требало је да противофанзива почне оног момента када немачке снаге буду приморане да се зауставе. Западном фронту требало је да садејствује лево крило Калињинског фронта, у правцу Старице, и Југозападни фронт, у правцу Јелеца.

С обзиром на важност московског правца, совјетска Врховна команда је крајем новембра ојачала Западни фронт (поред раније три армије: 1. ударне, 10. и 20. армије) са две коњичке дивизије, 8 пешадијских и 6 оклопних бригада. Калињински фронт и десно крило Југозападног фронта такође су ојачани са неколико дивизија.

Пре почетка противофанзиве армије Калињинског, Западног и Југозападног фронта добиле су следеће задатке:

  • Ударна група Калињинског фронта (29. и 31. армија) прелази у напад са задатком да опколи и уништи немачке снаге у рејону Калињина и да својим дејством у правцу Тургинова садејствује Западном фронту.
  • Западни фронт:
    • деснокрилна ударна група (30, 1. ударна, 20. и 16. армија) прелази у напад ка Клину, Солнечногорску и Истри са задатком да, уз садејство ударне групе Калињинског фронта разбије немачку 3. и 4. оклопну групу и заузме поменута места;
    • Централне армије (5, 33, 43. и 49) прелазе у напад ка Можајску и Малојарославецу са задатком да према себи вежу немачку 4. армију и на тај начин олакшају напад крилних група;
    • Левокрилна ударна група (50. и 10. армија и 1. гардијски коњички корпус) прелази у напад ка Узловаји и Богородицку са задатком да разбије немачку 2. оклопну армију;
  • Југозападни фронт (3. и 13. армија) прелази у напад са задатком да опкооли и уништи немачке снаге у рејону Јелеца, а потом да дејствује ка северозападу, садејствујући левом крилу Западног фронта.

Правилним груписањем снага, Црвена армија је успела да на важним правцима обезбеди и извесну бројну надмоћност. Исто тако на делу фронта од Туле до Јелеца совјетске јединице су прегруписавањем обезбедиле извесну надмоћност.

Противофанзива Црвене армије на московском правцу отпочела је на широком фронту од Калињина до Јелеца, с малим временским размацима. Ујутро 5. децембра, после артиљеријске припреме од 45 минута, прешла је у напад ударна група Калињинског фронта (29. и 31. армија). Две пешадијске дивизије 29. армије успеле су да пређу залеђену Волгу западно од Калињина, уклинивши се у немачку одбрану 1 – 1,5 км, где су наишле на јак отпор немачких јединица. У току следећих неколико дана на овом одсеку развиле су се жестоке борбе с незнатним померањем фронта. Међутим, совјетска 31. армија, наступајући југоисточно од Калињина, имала је веће успехе. Она је форсирала р. Волгу и продужила наступање на југозапад. После тродневних жестоких борби њени предњи одреди избили су 9. децембра на линију у висини пута Калињин – Тургиново, чиме је била угрожена одступница немачких снага у рејону Калињина. Уочавајући ову опасност, команда немачке 9. армије пребацила је у рејон Калињина две пешадијске дивизије са дела фронта према совјетској 29. армији. Ово је утицало да је 31. армија спорије наступала, али је 29. армија искористила извлачење немачких снага и 11. децембра обухватила Калињин са југозапада.

Совјетска Врховна команда накнадно је наредила команданту Калињинског фронта да опколи и уништи немачке снаге у рејону Калињина, и тако створи могућност да што брже и са што јачим снагама садејствује Западном фронту у разбијању немачке 3. и 4. оклопне групе. Ради извршења овог задатка Калињински фронт је ојачан 39. армијом из резерве Врховне команде (јачине 6 пешадијских и 2 коњичке дивизије) и са 8 скијашких и 4 оклопна батаљона.

Совјетска 29. и 31. армија успеле су 13. децембра да избију на комуникације и угрозе одступницу немачким снагама у рејону Калињина, који је бранило око 6 пешадијских дивизија, што је представљало половину снага 9. армије. По захтеву совјетске Врховне команде, немачким снагама је постављен ултиматум за предају, који су Немци одбили. Да би избегле опкољавање, немачке јединице су отпочеле одступање, остављајући тешко наоружање. На већем броју праваца одступање се претворило у панично бекство, а путеви одступања били су закрчени тенковима, артиљеријом и транспортним средствима.

Јединице Црвене армије успеле су 16. децембра да заузму Калињин.

Да би што брже искористила ове успехе, совјетска Врховна команда је наредила команданту Калињинског фронта да предузме напад, и са армијама на десном крилу и да што тешње садејствује Западном фронту. У вези са овим, 30. армија из састава Западног фронта потчињена је Калињинском фронту, а наређено је да се и 39. армија уведе у бој између 22. и 29. армије, општим правцем према Ржеву.

У циљу пресецања одступнице и уништавања главних снага немачке 9. армије, командант Калињинског фронта је одлучио да 31. и 30. армија наступају ка Старици с истока, а 22, 39. и 29. армија са севера.

Савлађујући отпор делова немачке 9. армије, 31. и 30. армија успеле су до 25. децембра да избију на линију Високо – Лотошино, где су биле заустављене испред раније утврђених и упорно брањених немачких положаја. На десном крилу Калињинског фронта, због задоцнеле концентрације 39. армије, офанзива је почела тек 22. децембра. У почетку је 39. армија ангажовала само две пешадијске дивизије. Доцније, с пристизањем и ангажовањем осталих њених дивизија, снаге Калињинског фронта су успеле да пробију немачке положаје и да до 1. јануара заузму важне отпорне тачке на р. Волги, као и место Старицу.

Пошто је извршено прегруписавање, снаге Калињинског фронта су 2. јануара продужиле наступање ка Ржеву и Зубцову. До 7. јануара су 22, 39. и 29. армија успеле да избију на р. Волгу и обухвате Ржев са севера и запада, док су 31. и 30. армија избиле на линију Старица – Зубцов.

Операције Калињинског фронта су биле врло успешне и значајне: немачка 9. армија је, уз велике губитке, приморана да одступи 60 – 120 км; јединице Црвене армије су заузеле повољније положаје и угрозиле не само бок већ и позадину 3. и 4. оклопне групе; остварена је чвршћа веза и створени су повољни услови за доцније садејство са Северозападним и Западним фронтом.

Деснокрилна ударна група Западног фронта (30, 1. ударна, 20. и 16. армија) прешла је 6. децембра изјутра у противофанзиву, уз подршку авијације фронта и Врховне команде. Првога дана је 30. армија пробила немачку одбрану и до 9. децембра пресекла друм Калињин – Москва у рејону Јамуге, одакле је упутила део снага у правцу Клина, обухватајући га са северозапада. Осмог децембра је 1. ударна армија успела да заузме Јахрому и да одбаци делове 3. оклопне групе од канала Москва – Волга. Увиђајући значај комуникације Калињин – Москва, Немци су пружали жесток отпор, што је успорило наступање 1. ударне армије, између Клина и Солнечногорска. У исто време, после огорчених борби, 20. армија успела је да 8. децембра заузме Красну Пољану и да 9. децембра пресече лењинградски друм северно и јужно од Солнечногорска. За ово место развиле су се огорчене борбе и њене јединице су га заузеле 11. децембра.

Изјутра 7. децембра, после јаке авијацијске и артиљеријске припреме, прешла је у напад и 16. армија у правцу Крјукова и Истре. После тешких борби, совјетске јединице су у току ноћи заузеле северни део Крјукова, а сутрадан до 10,00 часова (8. децембра) и остатак града. У овим су борбама немачка 3. и 4. оклопна група имале велике губитке у људству и материјалу, те су биле принуђене да одступе у правцу Истранског језера. Услед брзог напредовања јединица Црвене армије, Немци су напуштали тенкове, моторна возила и остала средства, остављајући их на друмовима чиме су потпуно закрчили саобраћај и отежали повлачење заштитница. Немци су тежили да што дуже задрже поједина важнија упоришта, да би створили потребно време за повлачење својих јединица на раније припремљену линију за одбрану на р. Лама – р. Руза.

Немачка Врховна команда није била у току ситуаоије. И поред неуспеха и повлачења групе армија „Центар“, Хитлер је 8. децембра издао директиву бр. 39, којом је наредио да се по сваку цену одрже досадашњи положаји, с тим да се јединице које су претрпеле највеће губитке извуку из борбе ради попуне и одмора. Ово се првенствено односило на оклопне и моторизоване дивизије. Њих је требало заменити дивизијама које су постепено пристизале са Запада. Све ово јасно показује да је немачко командовање рачунало да ће у току зиме 1941/42. године немачке армије бити у могућности да се одморе и попуне за наступајућу офанзиву у пролеће 1942. године.

Совјетска Врховна команда у току противофанзиве захтевала је да деснокрилна ударна група Западног фронта, у садејству са Калињинским фронтом, што пре разбије немачке снаге у рејону Клин – Солнечногорск. На основу директиве Западног фронта од 9. децембра, 30. армија и 1. ударна армија добиле су задатак да униште немачке јединице у рејону Клина, а да остале армије наставе напад у правцу запада.

Тринаестог децембра су 30. армија и 1. ударна армија успеле да обухвате немачке снаге у рејону Клина са северозапада и југоистока. Уочавајући опасност од опкољавања, немачке јединице су предузеле одступање једином комуникацијом – у правцу Терјајеве Слободе. Да би се немачким снагама пресекао овај једини пут за одступање, совјетске ваздушнодесантне снаге (око 1 батаљона) извршиле су ноћу 14/15. децембра десант у рејону Терјајеве Слободе. Оне су успеле да пресеку одступницу и линије везе, као и да поруше мостове. Немачке јединице су напуштале наоружање, возила и остала средства и одступале у нереду сеоским путевима. Авијација Црвене армије успешно је наносила ударе одступајућим колонама. Јединице 30. армије и 1. ударне армије заузеле су 15. децембра Клин.

У наступању ка Солнечногорску и Истри, 20. и 16. армија успеле су 11. децембра да избију на линију Истранско језеро – р. Истра. Немци су порушили све мостове преко реке и насип на језеру, тако да је због отицања воде из језера, чврстина леда ослабила. За напад на немачке снаге у рејону језера, командант 16. армије формирао је две покретне групе, Северну јачине: 1 коњичка дивизија, 1 пешадијска и 1 оклопна бригада, у циљу обухвата језера са севера, и Јужну јачине: 1 пешадијска дивизија, 2 пешадијске и 2 оклопне бригаде и 1 самостални тенковски батаљон, ради обухвата језера са југа. Део 16. армије требало је да напада преко језера, наносећи фронтални удар.

После жестоких борби, 20. армија је успела да 11. децембра заузме Солнечногорск.

У току 13. децембра је Северна група 16. армије пробила немачке положаје и извршила обухват Истранског језера са севера.

Због њеног приближавања зони 20. армије, ова група је потчињена 20. армији. Јужна група је форсирала р. Истру јужно од језера и истога дана напала град Истру. После врло оштрих и крвавих борби, јединице 16. армије заузеле су Истру 15. децембра.

Пета армија је прешла у напад 11. децембра и успела да пробије немачке положаје југозападно од Звенигорода. Тринаестог децембра је у зони њеног наступања уведен у бој 2. гардијски коњички корпус са задатком да избије на друм Ново Петровско – Руза. Подржан пешадијским јединицама, корпус се пробио кроз немачке положаје југозападно од Звенигорода, у позадину немачких снага у рејон Звенигорода и Истре.

Заузимањем немачких упоришта Клина, Солнечногорска и Истре створени су повољни услови за наступање ка Волоколамску, што је омогућило и успех 5. армије, која се, у садејству са 2. гардијским коњичким корпусом, пробила западно од Звенигорода и озбиљно угрозила десни бок немачке 4. оклопне групе. На овај начин, немачка северна група (3. и 4. оклопна група) била је обухваћена са оба крила и принуђена да се убрзано повлачи. Немци су при одступању рушили мостове, минирали и рушили путеве, постављали препреке, палили насељена места, а све у циљу успоравања совјетског напредовања. Треба напоменути да су неке јединице Црвене армије сувише често прибегавале фронталном нападу уместо обухвату и опкољавању насељених места, па је команда Западног фронта, директивом од 13. диецембра, наредила да се убудуће што више користе обухвати и обиласци, који пружају веће резултате.

Губици у људству и материјалу код Немаца били су врло велики а нису могли бити попуњени. Рањени и промрзли војници били су врло тежак проблем како за транспорт тако и за лечење. У овом погледу најтеже је било у Вјазми, где су се нагомилали санитетски транспорти 9. армије, 3. и 4. оклопне групе, а делом и неких јединица 4. армије.

Директивом од 16. децембра, командант Западног фронта је наредио армијама да пређу у гоњење, с тим да 21. децембра избију на линију: Погорело Городишче – Бородино – Малојарославец – западно од Калуге – Одојево. Ради што ефикаснијег гоњења наређено је да се формирају брзи и скијашки одреди, који би што брже заузимали важне тачке на правцима немачког одступања. Такође је наређено 33. и 43. армији да пређу у офанзиву.

На основу поменуте директиве предузето је гоњење. Прва ударна армија је 18. децембра заузела Терјајеву Слободу, сутрадан су њени предњи одреди избили на р. Ламу, а њене главне снаге су 25. децембра избиле на линију Лотошино – Суворово (10 км северно од Волоколамска). Двадесета и 16. армија су 18. децембра подишле Волоколамску. После огорчених борби, у којима су Немци вршили и противударе, совјетске јединице су 20. децембра заузеле Волоколамск. У даљем наступању, главне снаге 20. и 16. армије избиле су 22. децембра на р. Ламу, северно и јужно од Волоколамска. Део 16. армије, у садејству с десним крилом 5. армије, успео је да 20. децембра избије на источну обалу р. Рузе. Други гардијски коњички корпус покушао је 19. децембра да из покрета форсира р. Рузу, али због јаког немачког отпора није успео. Корпус је 25. децембра учинио још један неуспео покушај да у садејству са Северном и Јужном покретном групом 16. армије пређе ту реку.

Избијањем 1. ударне, 20. и 16. армије на реку Ламу и Рузу завршена је противофанзива деснокрилне ударне групе Западног фронта.

Постигнути су значајни успеси: отклоњена је опасност за Москву са севера, поново је заузето земљиште у дубини 90 – 100 км и нанети су осетни губици немачкој 3. и 4. оклопној групи.

На делу фронта јужно од железничке пруге Москва – Можајск до града Тарусе 18. децембра су прешле у противофанзиву 33. и 43. армија. На овом делу фронта налазила се у одбрани немачка 4. армија, јачине: 14 пешадијских, 2 оклопне, 1 моторизована и 1 дивизија за обезбеђење. Упоређењем обеју страна долази се до закључка да су Немци, иако у одбрани, били јачи: у људству 5 пута, а у артиљерији више од 2,5 пута; сем тога, они су имали и то преимућство да су се солидно утврдили и правовремено организовали одбрану. Услед тога 33. и 43. армија нису успеле да до 23. децембра пробију немачке положаје. Четрдесет и девета армија је прешла у напад раније – 14. децембра. После тродневних борби њене левокрилне јединице су протерале немачке снаге на леву обалу р. Оке и заузеле Алексин, а на осталом делу фронта њени делови су 19. децембра успели да форсираиу р. Оку северно и јужно од Тарусе и да се уклине у немачку одбрану у дубини око 20 км.

После извршеног прегруписавања снага и материјалног обезбеђења, 33. и 43. армија ноћу 24. децембра поново су прешле у напад, уз јачу подршку авијације. Развиле су се огорчене борбе. Немачке јединице су биле принуђене на одступање. У даљем наступању 33. армија је 26. децембра заузела Наро Фоминск, а 4. јануара Боровск, док је 43. армија заузела 2. јануара Малојарославец.

Једновремено са деснокрилном отпочела је офанзиву и левокрилна ударна група Западног фронта (10. и 50. армија и 1. гардијски коњички корпус). Задатак 10. армије био је да заузме линију Стаљиногорск – Јепифањ. Армија је прешла у напад 6. децембра наносећи главни удар у правцу Стаљиногорска. Првог дана су њене јединице пробиле немачке положаје и обухватиле Михајлов са севера и југа, а у току ноћи су упале у његово предграђе. Делови немачке 2. оклопне армије били су потпуно изненађени, али су ипак покушали да зауставе надирање јединица 10. армије. Међутим, после краћег артиљеријског налета, делови 10. армије су 7. децембра заузели град. У даљем надирању 10. армија је пресекла железничку пругу Кашира – Павелец и приближила се Стаљиногорску и Јепифању. Десно од ње, из рејона јужно од Кашире, наступао је 1. гардијски коњички корпус ка Веневу, а 8. децембра прешле су у напад левокрилне дивизије 50. армије из рејона Лаптева на југ. Удар ових совјетских снага поколебао је немачку 2. оклопну армију, која је, уништивши своје тенкове и оруђа, отпочела повлачење на југ и југозапад. Вешто комбинујући ударе пешадијских и коњичких јединица, 1. гардијски коњички корпус је 9. децембра заузео Венев. Ово је олакшало наступање 10. армије, која је 12. децембра, у садејству са 1. гардијским коњичким корпусом, заузела Стаљиногорск, а 13. децембра Јепифањ. Четрнаестог децембра су 1. гардијски коњички корпус и 10. армија подишли линији Дедилово – жел. ст. Узловаја – Богородицк, а затим наставили наступање на запад. Истога дана су јединице 50. армије заузеле Јасну Пољану. У намери да искористи успех 49. армије код Алексина, командант 50. армије ослабио је своје лево крило, а ојачао десно крило и центар. Ово је ишло на руку Немцима; они су задржали рејон Счекина и на тај начин обезбедили извлачење главних снага 2. оклопне армије.

Први гардијски коњички корпус је 15. децембра заузео Дедилово. Истога дана је 10. армија заузела Богородицк, док је 50. армија тек 17. децембра заузела Счекино.

Немачка 2. оклопна армија, пошто је претрпела знатне губитке, нарочито у материјалу, продужила је повлачење ка западу. Тако је опасност за Москву с југа била отклоњена и створени су предуслови за даље успешно гоњење према западу.

Главне снаге 2. оклопне армије повлачиле су се у правцу Орела, а њен 43. корпус, на левом крилу, одступао је у правцу Калуге. Тиме је између главних снага и 43. корпуса створен непоседнут међупростор ширине око 30 км, што је совјетско командовање искористило да тамо упути 1. гардијски коњички корпус са задатком да форсира р. Оку на одсеку Лихвин – Белев, а затим да дејствује у северозападном правцу (ка Јухнову) пресецајући одступницу немачким снагама које се налазе у рејонима Калуге и Малојарославеца. Педесета армија добила је задатак да продужи наступање у правцу Калуге и да у садејству са 49. армијом заузме овај град. Десета армија добила је задатак да заузме Белев, а затим продужи наступање правцем Сухиничи – Киров.

Ради што бржег заузимања Калуге, 50. армија формирала је покретну групу јачине: 1 пешадијска, 1 оклопна, 1 коњичка дивизија, 1 пешадијски раднички пук из Туле и 1 тенковски батаљон. Користећи ноћ за наступање и обилазећи отпорне тачке и чворове одбране, покретна група је успела да се 20. децембра непримећена приближи с југа Калуги. У зору 21. децембра она је на препад заузела мост на р. Оки и продрла у град.

Иза покретне групе доста споро су наступале главне снаге 50. армије. Због тога су Немци, довлачећи знатне снаге 4. армије, успели да опколе покретну групу и да је одвоје од главних снага 50. армије. Међутим, привлачењем знатних немачких снага у рејон Калуге још више је проширена бреша између 2. оклопне и 4. армије, што је 1. гардијски коњички корпус искористио и 22. децембра, у садејству са 217. пешадијском дивизијом 50. армије, заузео град Одојево, а 24. децембра избио на р. Оку јужно од Лихвина, док је 217. пешадијска дивизија 25. децембра заузела Перемишљ, а 413. пешадијска дивизија опколила немачке снаге у Лихвину и 26. децембра, у садејству с партизанима из града, заузела Лихвин.

Енергичним наступањем 1. гардијског коњичког корпуса и левокрилних дивизија 50. армије осујећен је покушај немачког командовања да се јединице Црвене армије задрже на р. Оки и створени су повољни услови за обухват немачких снага у рејону Калуге с југозапада. У исто време јединице у центру 50. армије водиле су борбе југоисточно и источно од Калуге, док су једиинице на десном крилу тежиле да изврше обухват са севера, а већ 25. децембра извршено је подилажење периферији града и ступило се у везу са покретном групом која се борила у граду. После упорних и жестоких борби, 30. децембра су совјетске јединице успеле да заузму Калугу.

Заузимањем Калуге успостављена је боља веза између левокрилне ударне групе и армија у центру Западног фронта и створене су могућности за угрожавање одиступнице групе армија „Центар“ ка Вјазми.

Крајем децембра јединице 49. и 50. армије избиле су на линију Алешково – западно од Калуге – Бабинино – Мешчовск, али су их овде немачке јединице задржале, јер је немачко командовање, придајући велики значај рејону Јухнова, правовремено привукло нове снаге.

Наступајући на северозапад 1. гардијски коњички корпус 28. децембра је заузео Козељск, а после неколико дана стигао до Мешчовска, где је наишао на јак отпор немачких јединица и, услед недостатка муниције и других материјалних средстава, био принуђен да се заустави. Пошто је извршио нове припреме, 1. коњички корпус је наставио нападе и 6. јануара заузео Мешчовск.

Совјетска 10. армија, наступајући лево од 1. гардијског коњичког корпуса, 27. децембра је подишла Белеву, где су се развиле огорчене борбе. Тек 31. децембра она је заузела Белев. Затим су јединице 10. армије успеле да опколе део немачких снага у рејону Сухиничија и да до 8. јануара 1942. ослободе још неколико насеља.

У духу добијеног задатка, Југозападни фронт је формирао две групе за напад на немачке снаге у рејону Јелеца. Ударна група 13. армије (јачине: 1 коњичка дивизија, 1 пешадијска и 1 оклопна бригада) прикупљена је североисточно од Јелеца, а Оперативна група Југозападног фронта (јачине: 5. коњички корпус, 2 пешадијске дивизије, 1 моторизована бригада и 1 оклопна бригада) у рејону Тербуни. Ударна група 13. армије прешла је у напад 6. децембра и успела да на своме правцу веже немачке снаге. Седмог децембра прешла је у напад и Оперативна група наносећи главни удар у позадину немачких снага југозападно од Јелеца. Њене пешадијске јединице успеле су да се уклине у немачке положаје у дубину око 15 км, док је 5. коњички корпус, испред пешадијских јединица имао још већи успех. За то време ударна група 13. армије подишла је Јелецу, где су се развиле жестоке борбе. Искоришћујући овај успех, 8. децембра су прешле у напад и левокрилне јединице 3. армије, наносећи удар из рејона јужно од Јефремова према западу.

Оперативна група Југозападног фронта успела је 9. децембра да заузме Јелец и да делом снага избије на пут Јелец – Ливни и пресече одступницу немачким снагама које су браниле овај рејон. Јединице немачке 2. армије предузеле су пробијање из обруча, али су их совјетске јединице спречиле у томе, па су се развиле жестоке и огорчене борбе у којима су разбијене 3 немачке дивизије.

Вршећи гоњење, Оперативна група и 13. армија успеле су до 13. децембра да опколе главне снаге немачког 34. корпуса. Сви покушаји немачких јединица да се пробију из обруча остали су без успеха; борбе су се продужиле све до 16. децембра, када су опкољене немачке снаге биле уништене.

После успешно завршене операције у рејону Јелеца, јединице Југозападног фронта избиле су на линију Волово – Хомутово – Ливни – Вишње Ољшаноје, где су, почев од 16. децембра, приступиле прегруписавању снага ради поновног наступања.

У току десетодневних борби јединице десног крила Југозападног фронта разбиле су немачку 2. армију, присиливши је на повлачење у дубину од 80 – 100 км. Због тога су Немци били приморани да појачавају 2. армију јединицама из 2. оклопне армије. Искористивши то слабљење 2. оклопне армије, левокрилна ударна група Западног фронта успела је да је разбије.

Сви досадашњи успеси Црвене армије у разбијању немачких снага изазвали су неспокојство, узнемиреност и пометњу код немачког Врховног командовања. Одмах су били смењени командант копнене војске фелдмаршал Браухич, команданти групе армија „Центар“, 3. оклопне групе и 2. оклопне армије. После смењивања Браухича, Хитлер је преузео да лично командује копненом војском.

У овако тешкој ситуацији Хитлер је 16. децембра издао директиву у којој је од команданата и трупа захтевао да по сваку цену одрже дотадашње положаје, без обзира на совјетске продоре на крилима и у позадини. Он је захтевао да се с јаким снагама држе чворови одбране дуж комуникација, у нади, да ће с ослонцем на њих моћи да заустави наступање Црвене армије.

Без обзира на замореност својих јединица, на зимске услове и на тешкоће у снабдевању, совјетска Врховна команда је захтевала да снаге фронтова што енергичније и смелије продуже противофанзиву. Да би се обезбедили што бољи услови за наступање и за садејство с левим крилом Западног фронта по њеном наређењу је 18. децембра формиран Брјански фронт (61, 3. и 13. армија), који је потчињен команданту Југозападног правца.

Изјутра 18. децембра јединице Брјанског фронта после извршеног прегруписавања прешле су у наступање у северозападном правцу са задатком да разбију немачку 2. армију и избију на линију Плавск – Черњ – Мценск.

Приликом тог наступања, 21. децембра је 61. армија пресекла железничку пругу Тула – Орел, а 25. децембра заузела Черњ. Међутим, у даљем продирању ка р. Оки, њене јединице су биле заустављене немачким организованим отпором. Трећа армија, наступајући правцем Новосиљ – Моховоје, успела је почетком јануара да избије на р. Зушу и р. Неруч. Наступање 13. армије и Оперативне групе у другој половини децембра било је безначајно.

Почетком јануара јединице Брјанског фронта избиле су на линију Белев – Мценск – Верховје.

Без обзира на незнатно заузимање земљишта, Брјански фронт одиграо је у противофанзиви значајну улогу, везујући на свом правцу јаке немачке снаге и наносећи им осетне губитке у људству и материјалу што је све позитивно утицало на успех Западног фронта.

Снаге Калињинског, Западног и Брјанског фронта успеле су да разбију немачку групу армија „Центар“ која је угрожавала Москву, да јој нанесу велике губитке и да је присиле на одступање. Нарочито су велике губитке претрпеле немачке оклопне јединице. Према совјетским подацима, за време противофанзиве на московском правцу разбијено је 38 немачких дивизија. Јединице групе армија „Центар“ присиљене су да одступе 100 – 250 км на запад. Тако је престала опасност за Москву.

Целокупно планирање Немаца за московску битку заснивало се на нереалним чињеницама. Они нису узимали у обзир стварну јачину противника, висину морала, њихово ешелонирање по дубини, земљишне и временске услове, већ су својим оперативним јединицама постављали задатке које оне нису могле да изврше. И поред неповољних услова, Немци су решили да предузму офанзиву на Москву, јер су се плашили да би њеним одлагањем дозволили Црвеној армији да привуче нове снаге и појача одбрану. Они су желели да битку бију пре почетка зиме, пошто нису били припремљени за зимско ратовање.

Борбени поредиак групе армија „Центар“ није одговарао условима за извођење савремених операција: није имао потребну дубину; све снаге су биле развијене у линији, а резерва је била исувише слаба. Врховна команда такође није располагала резервама, којима би могла да испољи утицај на развој битке. У току извођења битке Немци су настојали да недостатак резерви надокнаде довођењем нових дивизија са Запада и из Немачке, које су сукцесивно уводили у битку. Сем тога. Немци су били приморани да за осигурање бокова одвоје две армије, чиме су ослабили ударну снагу јединица које су изводиле другу офанзиву на Москву.

Совјетско командовање је за московску битку привукло нове армије, оклопне, коњичке и скијашке јединице, које је највећим делом увело у одлучујућу етапу битке – за време противофанзиве. Црвена армија знатно је ојачана већим бројем савремених авиона, тенкова и топова (укључујући и „Каћуше“), а нарочито противоклопних и противавионских средстава. Све ово је учинило да је бројни и квалитативни однос у снагама и средствима измењен у корист Црвене армије и да у оваквим условима Немци нису могли рачунати на онакве успехе какве су постигли у току лета 1941. Овоме треба додати и моралну снагу Црвене армије, као и становништва Совјетског Савеза, које је пружало помоћ Црвеној армији учествовањем у партизанским дејствима и утврђивањем одбрамбених линија на прилазима Москви и у самом граду.

Све напред изложено јасно показује да се Црвена армија припремала за одсудну московску битку и да је искористила расположиво време од завршетка смоленске до почетка московске битке. Припреме су вршене не само у дефанзивном смислу, већ и да се обезбедие што јаче резерве за противофанзиву.

Борбени поредак Црвене армије за московску битку имао је довољну дубину у стратегијским, оперативним и тактичким оквирима, што је последица стеченог искуства у ранијим операцијама, нарочито у борби с оклопним снагама. Противоклопна одбрана била је знатно побољшана; коришћени су сви родови војске, оруђа и средства за одбијање напада противничких тенкова. Исто тако и противавионска одбрана је знатно побољшана јер су употребљени савремени ловачки авиони и противавионска оруђа, а побољшане су и мере пасивне заштите.

Због свега тога, немачка група армија „Центар“ је претрпела неуспех и била присиљена да 5. децембра обустави напад и пређе у одбрану. Захваљујући правовремено извршеним припремама Црвена армија је сутрадан (6. децембра) прешла у противофанзиву. Изабрани моменат за прелаз у противофанзиву јасно указује на то да је совјетско командовање било у току ситуације, па немачким армијама није дало времена да се учврсте и организују одбрану. Међутим, немачка Врховна команда, не познајући реалну ситуацију, издала је 8. децембра директиву бр. 39, да група армија „Центар“ пређе у одбрану на достигнутој линији. Ово показује да немачко командовање није ни очекивало совјетску противофанзиву.

Совјетска Врховна команда добро је организовала противофанзиву на московском правцу: формирала је јаке ударне групе за разбијање немачких оклопних клинова северозападно и југозападно од Москве. Тек што је отклоњена непосредна опасност по Москву, противофанзива је ангажовањем свих расположивих снага добила нов замах и по ширини и по дубини. Међутим, због недостатка резерви у завршној етапи битке, није се остварило опкољавање и уништење главних снага групе армија „Центар“, чиме би се постигли већи стратегијски резултати.

Московска битка представља стратегијски успех Црвене армије. Њоме је био завршен најтежи период рата за Совјетски Савез. Она је показала умешност совјетског највишег командовања у формирању, опремању, наоружању и обуци нових јединица. У току извођења битке и оперативне јединице Црвене армије показале су сналажљивост у борбама у обручу и пробоју из обруча, што им је и сам противник признавао. Совјетско командовање умело је да у одбрамбеном делу битке изненади противника прикривањем снага и средстава (лажни предњи крај, лажни положаји, лажна оруђа и др.), док је у офанзивном делу битке вешто убацивало мање и веће тактичке јединице кроз међупросторе у позадину непријатеља. Исто тако, совјетске јединице су показале већу способност у ноћним борбама, као и у борбама у градовима, шумама и мочварама у зимским условима. Совјетска артиљерија такође је показала већа преимућства. Својим ангажовањем и пожртвовањем совјетско ваздухопловство је први пут од почетка рата успело да обезбеди превласт у ваздуху.

У оперативним и тактичким оквирима, московска битка пружила је драгоцена искуства, које је командовање Црвене армије искористило да ниво совјетске војне науке подигне на виши степен. Директивама Врховне команде указано је на отклањање извесних недостатака и пропуста као и на примену позитивних искустава. Захтевано је да се наступне операције претходно темељно припреме, а да се у недостатку снага и средстава наступање не врши на широком фронту, већ само на оним важним правцима где се може обезбедити надмоћност. Указано је и на улогу јачих резерви, које би биле у стању да изврше опкољавање противничких јединица после извршеног пробоја тактичке диубине. Истакнуто је да је спори темпо пробоја последица распоређивања снага и средстава на већем броју праваца и употребе артиљерије искључиво у артиљеријској припреми; због овога је захтевано да се после артиљеријске припреме продужи артиљеријска подршка све до пробоја тактичке дубине. На брз темпо совјетских операција у офанзиви негативно је утицала чињеница да фронтови и армије нису располагале крупнијим оклопним и моторизованим јединицама, па је совјетска Врховна команда захтевала да се оклопне бригаде и самостални тенковски батаљони употребљавају у маси, првенствено као покретне групе, у тесном садејству с пешадијом, артиљеријом и авијацијом.

Према свему изложеном, победа Црвене армије у московској бици била је резултат рада командног састава свих степена, храбрости и залагања борачког и командног састава, као и пожртвованог рада становништва, који су армији обезбедили савремено наоружање бољих квалитета и у довољном броју.

Друга немачка офанзива на Москву (од 16. новембра до 5. децембра 1941)

После неуспешне прве офанзиве команданти група армија „Север“ и „Југ“ предлагали су да се армије зауставе на достигнутој линији и пређу у одбрану. Командант копнене војске и командант групе армија „Центар“ нису се са овим слагали, већ су сматрали да нападе треба наставити и заузети Москву. На конференцији у Орши 13. новембра, којој је председавао генерал Халдер, начелник штаба копнене војске, размотрен је низ проблема у вези са организацијом позадиине код група армија. Том приликом је издато потребно упутство начелницима штабова армија за припрему и извођење нове офанзиве на Москву.

Немачке припреме за другу офанзиву почеле су почетком новембра, у изузетно тешким условима. Стање код немачких једииница све се више погоршавало. Зима, која је почела раније него обично, ометала је припреме. Услед великих губитака у претходним борбама, борбена вредност оклопних дивизија спала је на 35% од нормалне јачине, док су пешадијске дивизије изгубиле у просеку 2 500 људи. Неке дивизије су имале једва око 5 000 људи, а многе чете нису имале више од 50 бораца. Нарочито је био висок проценат губитака у официрима. Због тога је морал немачких војника почео да слаби. Борбена вредност немачких дивизија употребљених на источном фронту спала је на 83 дивизије пуног бројног стања. Попуна је стизала споро и није била довољна да се надокнаде претрпљени губици у људству, наоружању и опреми. На фронт су стизале само најнеопходније количине хране, муниције и горива, и то с много тешкоћа. Тринаестог новембра, три дана пре почетка друге немачке офанзиве, неки оклопни корпуси имали су горива, уместо за четири, само за један дан, а више јединица крајем октобра остајало је и по десет дана без хлеба. Железничке линије према фронту водиле су кроз територију у којој се све више разбуктавао партизански покрет, те је услед разарања пруга снабдевање било још више отежано.

Немачки план за другу офанзиву на Москву није се у суштини разликовао од плана за прву офанзиву. Он се сводио на концентричан напад снага групе армија „Центар“ на Москву са северозапада, запада и југоистока. Главни удар имале су нанети крилне оклопне групе, продором са северозапада у правцу Клина, Рогачева, Јахроме и Дмитрова, а с југозападла у правцу Кашире и Коломне. Ови оклопни клинови требало је да се споје источно од Москве, док би пешадијске снаге, које су нападале са запада, везивале совјетске снаге и тако им онемогућиле да се ангажују против оклопних клинова.

За извршење овога плана Немци су предвидели 51 дивизију, од којих 13 оклопних и 5 моторизованих, са око 1 500 тенкова и 3 300 топова. За подршку операција они су располагали са око 600 борбених авиона, концентрисаних углавном на аеродромима у рејону Смоленска.

Распоред и задаци немачких снага пре почетка друге офанзиве били су следећи:

  • 9. армија, на фронту Осташков – Калињин, да обезбеђује леви бок северне оклопне групе и садејствује 16. армији из групе армија „Север“;
  • 3. и 4. оклопна група, јачине 13 дивизија (6 оклопних, 2 моторизоване и 5 пешадијских), на фронту Калињин – Волоколамск – Руза, да се пробију у правцу Клина и Красне Пољане и главним снагама нападну Москву са севера, а помоћним продру источно од града, у рејон Ногинска, и споје се са деловима 2. оклопне армије;
  • 4. армија, на фронту Можајск – Алексин, да веже за себе јаче совјетске снаге и, после успеха крилних оклопних снага, нападне Москву са западне стране;
  • 2. оклопна армија, јачине 9 дивизија (од којих 4 оклопне), на фронту Алексин – Тула – изворни део реке Упа, да се преко Туле пробије у правцу Кашире и Серпухова и, по форсирању реке Оке, главним снагама изврши удар у правцу Москве, а помоћним избије у рејон Ногинска источно од Москве, где би се спојила са деловима северне ударне групе;
  • 2. армија, на фронту изворни ток р. Упа – Јефремов –  Курск, да штити десни бок 2. оклопне армије офанзивним дејствима у правцу Јелеца и да садејствује снагама групе армија „Југ“.

Совјетске припреме за непосредну одбрану Москве почеле су још раније, а постале су нарочито интензивне када су се немачке јединице приближиле Москви. Црвена армија је организовала солидну противваздушну одбрану, те су немачки авиони могли продрети до Москве само по цену великих губитака. Нови совјетски авиони, који су у већем броју стигли на фронт, успешно су водили борбу с немачком авијацијом, садејствујући и с трупама на земљи.

Грађани Москве су даноноћно изграђивали одбрамбене објекте. У позадиини Немаца све више се ширио партизански покрет; у рејону Москве и у Подмосковљу било је више партизанских одреда. Борци који се из окружења нису могли пробити на исток – наставили су партизанску борбу и створили знатну партизанску територију у Брјанским шумама.

Многа предузећа, фабрике, установе и део становништва евакуисани су на исток. У предузећима која нису била евакуисана радило се непрекидно на изради муниције и наоружања. Из позадине су стално пристизали транспорти с новим јединицама, храном, одећом, муницијом, оружјем и другим материјалом.

Почетком новембра Државни комитет одбране је наредио да се најдаље до краја месеца формира још 6 резервних армија, које је требало нарочито оспособити за вођење офанзивних операција без обзира на временске услове.

Западни фронт је појачан снагама из резерве и попуњен наоружањем и опремом; од 1. до 15. новембра њему је пристигло неколико свежих пешадијских, коњичких и оклопних дивизија и бригада. Попуњене су му и резерве, а у армијама су створени други ешелони. Нарочито су појачане армије на оном делу фронта где се очекивао удар немачких оклопних снага и где су совјетске јединице припремале изненадне противударе у циљу побољшања положаја и спречавања немачких припрема. Тако су у рејон Волоколамска пребачене 1 оклопна и 5 коњичких дивизија; у рејон Серпухова и јужно од њега – 2. коњички корпус, 1 пешадијска и 1 оклопна дивизија и 2 оклопне бригаде; у рејон јужно од Стаљиногорска – 2 оклопне и 1 коњичка дивизија.

Совјетска Врховна команда наредила је Западном фронту да најупорније брани поседнуте положаје, спречи продор немачких оклопних снага северозападно и југозападно од Москве и обезбеди време и услове за прелазак у противофанзиву. Суседни Калињински и Југозападни фронт имали су задатак да активном одбраном вежу према себи немачке снаге. Да би одбрана била целисходна и да би се обезбедили бољи услови за руковођење борбеним дејствима, 10. новембра је расформиран Брјански фронт а његове снаге су ушле у састав Западног (50. армија) и Југозападног фронта (3. и 13. армија).

На основу наведеног наређења Врховне команде, командант Западног фронта је извршио овакво груписање снага:

  • 16. армија и 1. коњички корпус (а од 17. новембра и 30. армија) да најупорније бране положаје на линији Калињин – источно од Волоколамска и источно од Рузе;
  • 5, 33, 43. и 49. армија, на центру, такође да најупорније бране положаје на линији Руза – Наро Фоминск – р. Нара – западно од Серпухова – Алексин;
  • 50. армија и 2. коњички корпус да најупорније бране положаје на линији Алексин – западно од Туле – Дедилово – Алексејевка.

На располагању Врховне команде биле су: 1. ударна армија код Загорска, извесне резервне дивизије у рејону Лобњи – Сходњи – Химки, 26. армија источно и југоисточно од Москве и 10. армија код Рјазана.

Совјетске јединице су 15. новембра извршиле нападе на поједине делове фронта да поремете и дезорганизују немачке припреме за офанзиву. Совјетска 16. армија, која је нападала на положаје 4. оклопне групе код Волоколамска, успела је да изненади Немце и да заузме већи број насељених места, на дубини 4 – 6 км. Совјетска 49. армија, која је напала немачку 4. армију у рејону Серпухова, у врло жестоким шестодневним борбама принудила је групу армија ,,Центар“ да 4. армију појача снагама с других делова фронта. Због тога 4. армија није ни могла прећи у офанзиву једновремено са осталим снагама.

Друга немачка офанзива на Москву почела је 16. новембра, када су 3. и 4. оклопна група напале совјетску 30. и 16. армију на фронту северозападно од Москве. Већ истог дана је 56. оклопни корпус из 3. оклопне групе пробио положаје левог крила 30. армије и заузео совјетске положаје на р. Лами, угрозивши тако десни бок 16. армије. Крећући се у правцу Клина, оклопне дивизије су споро напредовале, јер су совјетске снаге приликом повлачења минирале и делимично разрушиле путеве. Истовремено је 4. оклопна група нападала положаје 16. армије, која је пружила врло жилав отпор и извршила противудар северно од Волоколамска, на споју 3. и 4. оклопне групе. Најжешће борбе водииле су 16. новембра 316. пешадијска дивизија генерала Панфилова, коњичка група генерала Доватора и 4 оклопне бригаде, које су показале велику храброст и нанеле Немцима јаке губитке.

Борбе су настављене и идућег дана на читавом фронту. Немачка 3. оклопна група успела је да потисне 30. армију и дивизије на десном крилу 16. армије, док је 4. оклопна група делом снага потиснула 316. пешадијску дивизију и коњичку групу 16. армије. Тридесета армија добила је задатак да обезбеди спој са 16. армијом и са севера затвори правац који изводи ка Клину. После тешких борби, немачки 56. оклопни корпус је 21. новембра избио пред Клин и извршио енергичан напад на град. Делови 30. и 16. армије бранили су упорно положаје западно од Клина, и немачки тенкови су тек следећег дана ушли са севера у град, али су убрзо били истерани. Ујутро 23. новембра немачке оклопне јединице су североисточно и југоисточно од Клина поново прешле у напад. Под притиском јачих оклопних снага, јединице 16. армије, које су непосредно браниле град, повукле су се ноћу 24. новембра из Клина. После заузимања Клина немачке јединице су одмах наставиле напредовање према истоку. До 26. новембра 3. оклопна група заузела је Рогачево, а два дана касније њена 7. оклопна дивизија избила је на канал Москва – Волга и преко непорушеног моста код Јахроме пребацила један батаљон и тако образовала мали мостобран на источној обали. Командант 3. оклопне групе је сматрао да би се убацивањем нових снага у мостобран створили повољни услови за обухват Москве са североистока. Међутим, 3. оклопна група добила је наређење да главним снагама напада према југу, западно од канала Москва – Волга, а 41. оклопним корпусом, који је пристизао од Калињина, обезбеди свој северни бок. У међувремену је совјетска 1. ударна армија извршила јаке противнападе и присилила делове 7. оклопне дивизије да напусте мостобран на источној обали канала. Тако је немачка 3. оклопна група била заустављена на каналу Волга – Москва.

На положајима у висини Истре левокрилне дивизије 16. армије успеле су да задрже нападе немачке 4. оклопне групе. Међутим, после пада Клина, 25. новембра су јединице 16. армије напустиле Солнечногорск, а сутрадан је 4. оклопна група заузела Истру, по цену великих губитака у људству и материјалу.

По наређењу совјетске Врховне команде, јединице Московске зоне одбране поселе су 26. новембра положаје северозападино од Москве. Истовремено, ради појачања ових положаја, у рејон Солнечногорска и Крјукова пристигле су 7. и 8. гардијска дивизија, 2. оклопна бригада и два артиљеријска противоклопна пука. У рејон Красне Пољане стигла је оперативна група генерала Лизјукова. Она је 29. новембра појачана дивизијама из резерве (које су се од раније прикупљале у рејону Химкија и Лобњија) и преименована у 20. армију. У то време и Калињински фронт је предиузео делимичне нападе на немачку 9. армију да би је спречио да одвоји извесне снаге за нападе на Москву. Ангажујући све своје снаге, уз крајње напрезање, јединице 4. оклопне групе успеле су 2. децембра да заузму Крјуково и Красну Пољану. Али даље напредовање 4. оклопне групе дуж лењинградског и волоколамског друма ка Москви било је отежано добро организованом совјетском одбраном.

По наређењу команде Западног фронта, делови 1. ударне, 20. и 5. армије извршили су 3. децембра противудар на немачке оклопне снаге и истерали их из многих насељених места у рејону Јахроме, Красне Пољане и Звенигорода. Источно од Крјукова, где су вођене врло жестоке борбе, одбијени су сви покушаји Немаца да продру ка истоку. Командант 4. оклопне групе известио је 3. децембра команданта 4. армије да је код војника наступила психичка и физичка премореност, да су у официрима претрпели велике губитке, да су војници без зимске униформе, и да су отпочели јаки совјетски противнапади, те је предиложио повлачење на линији Истра – Звенигород. Следећег дана он је известио да 4. оклопна група није више способна за напад, те је наредио да се пређе у одбрану на достигнутој линији. Тако су армије Западног фронта, појачане свежим јединицама, успеле да северно и северозападно од Москве зауставе немачку 3. и 4. оклопну групу и да их снажним противударима натерају да пређу у одбрану.

Почетком децембра фронт немачке 3. и 4. оклопне групе био је на линији Московско море – Рогачево – Дмитров – Красна Пољ ана – Крјуково – Звенигород.

Југозападно од Москве 2. оклопна армија прешла је 18. новембра у напад да би најпре заузела Тулу, важну раскрсницу и ослонац за даљи продор ка Москви. Немци су решили да фронталним нападом главних снага заузму град, обезбеђујући се од могућих совјетских противудара од Серпухова и Рјазана. Совјетска одбрана је била добро организована, те снаге 2. оклопне армије нису успеле да заузму Тулу. Немци су, по извршеном прегруписавањ у, предузели напад јужно од Туле (са 5 дивизија, од којих 3 оклопне) и 20. новембра заузели Стаљиногорск. Тада је 2. оклопна армија, проширивши своју ударну песницу, упутила снаге ради окружења Туле у три правца: према Михајлову, према Кашири и према северозападу. Међутим, дејствујући ексцентрично 2. оклопна армија је ослабила ударну снагу оклопних јединица. Совјетске армије су пружиле одлучан отпор ангажујући свеже снаге које су биле прикупљене код Коломне и у рејону Рјазана. Услед тога је 2. оклопна армија наступала с великим тешкоћама. Оклопна колона која је напредовала према Михајлову успела је да заузме ово место. Међутим, немачке оклопне дивизије које су нападале према Веневу биле су дочекане добро организованим дејством совјетских снага. Наиме, две оклопне бригаде, један оклопни пук, пешадијски батаљон и батаљон ловаца тенкова формиран од мештана подељени су у заседе (2 – 3 тенка, одељење пешадије и 5 – 6 ловаца тенкова) и постављени на све путеве који изводе к Веневу. Сам град је био припремљен за уличне борбе. Почев од 23. новембра, када су Немци стигли у близину Венева, развиле су се жестоке борбе. Немачке оклопне јединице трпеле су знатне губитке у тенковима услед ефикасне ватре заседа. Пошто су појачане још једном оклопном дивизијом, оне су у току 24. новембра обишле град са истока и наставиле напредовање према Кашири. Услед упорне одбране совјетских снага у рејону Венева, где су ангажоване јаке немачке оклопне снаге, према Кашири је била упућена само 17. оклопна дивизија. Њени предњи делови пробили су се 25. новембра у јужни део Кашире, где су наишли на јаку ватру артиљерије. У то време у рејон северно од Кашире пребачен је 1. гардијски коњички корпус. Он је већ 27. новембра (појачан 112. оклопном дивизијом, 9. оклопном бригадом и пуком реактивних минобацача) заједно с једном пешадијском дивизијом, извршио противудар на немачку 17. оклопну дивизију и одбацио је ка Мордвесу. Оклопна колона која је нападала ка северозападу, у тежњи да обухвати Тулу са севера, појачала је своје напоре и успела да пресече пут и железничку пругу Тула – Серпухов (15 км северно од Туле). Међутим, делови совјетске 49. армије, једним снажним противударом из рејона Лаптева, успели су да немачке снаге одбаце на полазне положаје. Тула је тако избегла окружење. Пристизањем пешадијских и оклопних резерви, при крају новембра, одбрана Туле се све више ојачавала. У томе је знатног удела имало градско радничко становништво, које је формирало и добровољачке јединице. Сем тога, за 45 дана опсаде града радници су поправили 66 тенкова, 70 топова, 529 аутомата и производили минобацаче 82 мм.

У даљим нападима на Тулу Немцима је нестало горива, те њихови тенкови нису могли бити употребљени масовно, док је совјетска одбрана била све јача. Немачка 2. оклопна армија, која је имала задатак да преко Коломне затвори обруч око Москве с југоистока, била је присиљена да се заустави, и почетком децембра њен фронт се протезао линијом Алексин – јужно и источно од Туле – Лаптево – Мордвес – Михајлов – Павелец.

Немачка 2. армија својим десним крилом заузела је до 4. децембра Тим, центром Јелец, док је њено лево крило остало у рејону Јефремова. Због ширине фронта, њен борбени поредак није представљао непрекидан фронт, већ се састојао из борбених група, између којих су се налазили непоседнути међупростори.

Док су 3. и 4. оклопна група водиле жестоке борбе, 4. армија је била пасивна. Она је чекала да се на крилима групе армија „Центар“ постигну одлучујући успеси, па да изврши фронтални напад на Москву. Због тога је командант 4. оклопне групе (која је иначе била под оперативним руководиством команданта 4. армије) захтевао да 4. армија пређе у напад, наводећи да од тога зависи диаље напредовање његове оклопне групе.

Тек после неколико поновљених захтева, јединице 4. армије прешле су у напад ујутро 30. новембра и у току следећих дана пробиле дубоко ешелонирану совјетску одбрану северно од Наро Фоминска, у шумама дуж р. Наре. Извесни предњи делови доспели су и до Галицина (на 40 км од Москве), док су јаче снаге наступале ка Звенигороду. Неке немачке јединице прешле су р. Нару јужно од Наро Фоминиска и у рејону Каменке, оријентишући своје даље наступање ка североистоку. Медутим, командант Западног фронта увео је у борбу свеже снаге 33. и 5. армије, и ове су успеле да јединице немачке 4. армије потисну ка р. Нари. То је команданта 4. армије принудило да ноћу 3/4. децембра повуче јединице на раније положаје.

Немачки план за окружење и заузимање Москве није успео. Знатно проширење фронта стварањем великих испадних клинова северно и јужно од Москве, у којима су били велики небрањени међупростори, омогућавало је совјетским јединицама да честим противнападима и противударима наносе непријатељу знатне губитке. Немачке јединице се нису могле утврдити на новим положајима, јер нису имале времена, а смрзнуто земљиште отежавало је извођење фортификацијских радова. Све јачи совјетски отпор, губици у људству и материјалу, помањкање резерви, лоше временске прилике – све је то довело Немце у тешку ситуацију. Војници су умирали од мраза, хране је било све мање (поклани су чак и коњи који су били неопходни за вучу). Јединице су постале још непокретније, јер је погонско гориво због дејстава партизана, тешко стизало на фронт, а уље се, због велике хладноће, мрзло у моторима. На терену се није могло ништа наћи, јер су совјетске јединице, при повлачењу, евакуисале или уништиле све што би могло користити непријатељу. Тако су се Немци нашли на прагу свог првог крупног пораза на источном фронту.

Прва немачка офанзива на Москву

Пре него што су 2. армија и 2. оклопна група завршиле операције код Кијева, Хитлер је 6. септембра издао директиву бр. 35 којом је било предвиђено да ојачана група армија „Центар“ предузме велику офанзиву у циљу освајања Москве пре наиласка зиме, док су остале групе армија добиле задатак да офанзивом вежу совјетске снаге пред собом и онемогуће њихово упућивање према Москви. Група армија „Југ“ добила је наређење да што пре заврши битку за Кијев, како би 2. армија и 2. оклопна група могле брзо да се врате у састав групе армија „Центар“. Исто тако и група армија „Север“ имала је да врати 39. оклопни и 8. ваздухопловни корпус групи армија „Центар“. Морнарица је имала задатак да постави минска поља у Финском заливу и да концентрише флоту близу Аландских острва ради угрожавања совјетске Балтичке флоте.

У духу поменуте директиве предиузете су све мере да се офанзива што боље припреми и на тај начин осигура брз пад Москве.

Пошто су 2. армија и 2. оклопна група дубоко продрле у Украјину, команда копнене војске била је забринута да ли ће ове снаге бити у могућности да правовремено буду спремне за напад на Москву. Због тога је наредила да се, после завршене кијевске битке, 2. армија и 2. оклопна група хитно пребаце на јужно крило групе армија „Центар“. Истовремено је наредила да се појача група армија „Центар“ (из састава групе армија „Север“ упућена јој је команда 4. оклопне групе са 3 оклопне и 2 моторизоване дивизије, а из састава групе армија „Југ“ 1 оклопна и 2 моторизоване дивизије). При извршавању ових прегруписавања наишло се на многе тешкоће, јер су неке оклопне јединице морале прећи више стотина километара, а покрети су вршени ноћу, да би се прикриле праве намере.

У свим јединицама извршена је попуна тако да су немачке пешадијске дивизије имале 14 и по до 15 хиљада људи. Број тенкова у оклопним групама био је нешто мањи него на почетку рата: 2. оклопна група имала је до 60%, 3. оклопна група од 70 до 80%, а 4. оклопна група до 100% формацијом предвиђених тенкова.

Коначну заповест за напад издала је 26. септембра команда групе армија „Центар“. Било је предвиђено да 3. и 4. оклопна група изврше пробој совјетских положаја северно и јужно од ауто-пута Смоленск – Москва, а затим, заламањем унутрашњих крила, уз садејство 4. и 9. армије, окруже и униште совјетске снаге у рејону Вјазме. Истовремено, 2. оклопна група и 2. армија добиле су задатак да, пробивши совјетске положаје северно и јужно од Брјанска, заламањем унутрашњих крила окруже и униште совјетске снаге код Брјанска. Пошто униште совјетске снаге код Вјазме и Брјанска, немачка 3. и 4. оклопна група предузеле би гоњење у правцу Волоколамска и Клина, ради обухвата Москве са севера, а 2. оклопна група у правцу Туле, ради обухвата Москве с југа. Када се врхови оклопних клинова споје источно од Москве, требало је, уз помоћ 9, 4. и 2. армије, извршити концентричан напад свим снагама и заузети Москву.

Пре почетка офанзиве, група армија „Центар“ имала је следећи распоред:

  • 9. армија (13 пешадијских дивизија) од Торопеца до Јарцева;
  • 3. оклопна група (3 оклопне, 2 моторизоване и 4 пешадијске диивизије) северно од Јарцева;
  • 4. армија (11 пешадијских дивизија) од р. Дњепра до јужно од Рославља;
  • 4. оклопна група (5 оклопних, 2 моторизоване и 2 пешадијске дивизије) јужно и северно од Рославља;
  • 2. армија (10 пешадијских дивизија) југоисточно од Рославља, па до р. Десне;
  • 2. оклопна група (5 оклопних, 4 моторизоване, 6 пешадијских и 1 коњичка ђивизија) од р. Десне до р. Сејм.

У резерви групе армија „Центар“ биле су слабе снаге: 19. оклопна дивизија, моторизовани пук „Grossdеutschland“ и једна моторизована бригада. Сем тога, у позадини се налазило 6 дивизија, које су вршиле обезбеђење, и 1 СС коњичка бригада.

За ваздушну подршку било је одређено 950 авиона 2. ваздухопловне флоте (од којих више од половине бомбардера).

Немци су у офанзиви на Москву концентрисали 75 дивизија (од којих 14 оклопних, 8 моторизованих и 1 коњичку), 1 моторизовану бригаду, 1 СС коњичку бригаду и 1 моторизовани пук.

Совјетска Врховна команда је време од преко два месеца – колико је Црвена армија добила битком код Смоленска и скретањем 2. оклопне групе и 2. армије на југ – употребила за организацију одбране на московском правцу. Дубина одбране са препрекама износила је и до 250 км. Међутим, до почетка немачке офанзиве неки положаји нису били потпуно изграђени. Осим тога, неки важнији положаји код Вјазме и Можајска грађени су на брзину. Предузете су мере да се на ове положаје распореде јединице из резерве Врховне команде. Први појас за одбрану Москве протезао се у висини Калуге и Калињина, а други на око 40 км западно од Москве; на ближим и даљим прилазима Москви изграђени су утврђени рејони са дубоко ешелонираним одбрамбеним системом. Противваздушна одбрана такође је знатно ојачана и састојала се од седам појасева на међусобном удаљењу 3 – 4 км. Инжињеријски радови су вешто извођени; стрељачки ровови су били узани, дубоки и добро маскирани; препреке и противоклопни ровови налазили су се делом под водом, а на дну ровова постављени су шиљати гвоздени и дрвени клинови.

Партизанска активност у немачкој позадини била је појачана, а нарочито на друмској и железничкој мрежи, што је принудило Немце да одвајају знатан део својих трупа за обезбеђење.

Совјетска Врховна команда је за одбрану Москве одредила Западни, Резервни и Брјански фронт, који су били овако распоређени:

  • Западни фронт (командант генерал Коњев), јачине 6 армија (22, 29, 30, 19, 16. и 20), на линији северно од Осташкова – Андреапољ – Јарцево – Јељња, са задатком да брани правце према Торжоку, Ржеву и Вјазми;
  • Брјански фронт (командант генерал Јерјоменко), јачине 3 армије (50, 3. и 13), и група генерала Јермакова, на линији Жуковка – Почеп – Јампол – Марково, са задатком да брани правце према Брјанску и Севску;
  • Резервни фронт (командант маршал Буђони), јачине 6 армија, чије су главне снаге (31, 49, 32. и 33. армија) држале позади Западног фронта линију Оленино – Дорогобуж, док су 24. и 43. армија браниле положаје од Јељње до железничке пруге Рослављ – Киров.

Ова три фронта су имала приближно исти број дивизија као и Немци, али су оне биле слабијег састава. У тенковима су били више него двапут слабији. У авијацији су били слабији и по броју и по квалитету (имали су знатан број застарелих авиона).

Поред тога, Црвена армија имала је у ранијим борбама знатне губитке. Људство које је пристизало као попуна било је без борбеног искуства. Све јединице су оскудевале у наоружању и опреми, нарочито у противоклопној и противавионској артиљерији и у аутоматском оружју.

Почетак немачке офанзиве на Москву био је одређен за 2. октобар. Међутим, 2. оклопна група, чији је правац наступања био најдужи, прешла је у напад већ 30. септембра, уз подршку јаких ваздухопловних снага, општим правоем Глухов – Орел – Тула. Њен 47. и 24. оклопни корпус напали су главним снагама лево крило Брјанског фронта (13. армију и групу генерала Јермакова). Већ првог дана развиле су се тешке и жестоке борбе на левом крилу 13. армије. Немци су успели да се уклине између 13. армије и групе Јермакова, те је ова последња била принуђена да крајем дана отпочне повлачење на исток. Настављајући напредовање, немачки 24. оклопни корпус, уз јаку подршку авијације, успео је 1. октобра да заузме Севск и да раздвоји 13. армију од групе Јермакова. Због тога је совјетска Врховна команда наредила 1. октобра да се на линији Орел – Курск развије 49. армија Резервног фронта, а на правцу Орел – Тула 1. гардијски пешадијски корпус. Формиран је и посебни авијацијски састав од пет авиодивизија, са задатком да разбије немачку 2. оклопну групу која је продирала у дубину Брјанског фронта.

Команда Брјанског фронта је наредила да лево крило 13. армије, противударом са севера, и група Јермакова, противударом с југа, ликвидирају немачки оклопни клин и да поново успоставе фронт и међусобну везу. Противудари, изведени од 2. до 5. октобра, нису дали жељене резултате, јер је 13. армија одбачена на своје полазне положаје, док је група Јермакова принуђена да се повуче на Амон.

Немачка 2. армија предузела је офанзиву 2. октобра, истог дана пробила положаје десног крила 50. армије, те продужила напредовање између 43. и 50. армије. Совјетска Врховна команда је изменила своју ранију одлуку, па је 3. октобра наредила 49. армији да поседне положаје Сухиничи – Белев и затвори брешу која је настала на споју 43. и 50. армије, а да се ка Мценску упути 5. ваздушнодесантни корпус. Делови немачке 2. армије заузели су 5. октобра Жиздру и угрозили диесни бок совјетске 50. армије.

Напредујући ка североистоку, 24. оклопни корпус се приближавао Орелу. За одбрану града, командант Орелског војног округа имао је – поред пешадијских и других јединица – 4 противоклопна пука и 1 хаубички артиљеријски пук, као и преко 10 000 флаша са запаљивом смесом. Али ове снаге и средства нису правилно искоришћени, и Немци су 3. октобра лако зиаузели Орел, врло важну железничку и друмску раскрсницу. Овај успех 24. оклопног корпуса искористио је 47. оклопни корпус 2. оклопне армије и брзо продро ка северу, у правцу Карачева.

Настављајући напредовање дуж пута Орел – Тула, делови 24. оклопног корпуса сусрели су се са совјетским 1. гардијским корпусом, који је био ојачан двема оклопним бригадама. У борбама које су се развиле на прилазима Мценску, оклопне бригаде нанеле су велике губитке немачким тенковима, тако да су Немци били заустављени.

У међувремену, немачки 47. оклопни корпус заузео је 4. октобра Локот а потом наставио надирање у правцу Карачева. До 6. октобра су 13. и 3. армија биле обухваћене с југа и истока. Немци су пресекли све главне комуникације које су изводиле на исток. Командант Брјанског фронта је проценио да ће 47. оклопни корпус, пошто заузме Карачев, тежити да обухвати Брјанск са истока и споји се са деловима 2. армије који су заузели Жиздру и кретали се у правцу Брјанска. Да би то спречио, командант је на брзу руку формирао групу (108. оклопна дивизија са 20 тенкова и 194. пешадијска дивизија) која је упорном одбраном зауставила предње делове немачког 47. оклопног корпуса и натерала га да одустане од напада на Карачев. Пошто је оставио обезбеђење према Карачеву, 47. оклопни корпус је скренуо на запад и шумским путем наставио надирање према Брјанску и заузео га 6. октобра. Истовремено и предњи делови 2. армије избили су у рејон Брјанска и спојили се са 47. оклопним корпусом, чиме је извршено окружење совјетске 3. и 13. армије. Совјетска 50. армија била је одсечена од осталих снага Брјанског фронта. Међутим, и она се убрзо нашла у окружењу, јер су делови снага 47. оклопног корпуса наставили напредовање на север и код Карачева се спојили с левом колоном 2. армије која је напредиовала од Жиздре. Тако су 2. оклопна и 2. армија окружиле код Брјанска главнину све три армије (3, 13. и 50) Брјанског фронта.

Немци су успели да лако и брзо окруже главне снаге Брјанског фронта због тога што овај фронт није имао резерве које би противударима угрозиле крила и бокове немачких клинова. Сем тога, совјетска одбрана није била на време и добро организована. Зато су Немци могли несметано да окрену своје снаге и да с леђа нападну совјетске јединице.

После добијене сагласности од Врховне команде, командант Брјанског фронта је 7. октобра наредио 3, 13. и 50. армији да се пробију из окружења према истоку и југоистоку, до линије Мценск – Понири – Фатеж – Љгов. Следећег дана ујутру армије су предузеле пробој из окружења. Совјетска 13. армија, уз помоћ групе Јермакова с југа и авијације, успела је до 22. октобра да се пробије из окружења у правцу Севска и да избије на линију Фатеж – источно од Љгова, где је прешла у одбрану. Дивизије ове армије имале су велике губитке; њихово бројно стање сведено је на 1 500 – 2 000 бораца.

Совјетска 3. армија вршила је пробој у правцу града Понири. Немци су на овом правцу бранили раније совјетске положаје, док су са запада вршили јак притисак на заштитнице 3. армије. И поред непроходног земљишта и јаког немачког отпора, 3. армија је, уз тешке губитке, успела да пробије немачки обруч на делу фронта Фатеж – Кроми и да до 23. октобра пређе у одбрану западно од града Понири.

Совјетска 50. армија отпочела је 8. октобра повлачење ка југоистоку. Међутим, она је 12. октобра, у рејону Карачева, наишла на јаке немачке снаге, па је скренула на североисток, у правцу Белева. Најзад је пробила немачки обруч и до 23. октобра посела положаје на р. Оки (код Белева). У борбама су погинули командант армије и члан војног савета армије.

Тако је Брјански фронт, иако много ослабљен, успешно извршио пробој из окружења и посео нове положаје за одбрану, где се ужурбано утврђивао да би спречио немачки продор с југа у правцу Москве.

Офанзива осталих немачких снага на Москву отпочела је 2. октобра. Овога дана, рано ујутру, 4. оклопна група предузела је напад. После непуна два сата, предњи делови сва три њена оклопна корпуса (40, 46. и 57) прешла су р. Десну, пошто су савладали врло жесток отпор совјетске 43. и 24. армије. После увођења главних снага, 4. оклопна група је наставила надирање и 4. октобра заузела Спас Деменск и Киров, а сутрадан је њен 40. оклопни корпус заузео Мосаљск и Јухнов.

За то време 3. оклопна група је пробила совјетске положаје западно од Вјазме, па је упутила деснокрилни 56. оклопни корпус у правцу Вјазме а 41. оклопни корпус ка северозападу, према Сичевки.

Продором 4. оклопне групе јужно и 3. оклопне групе северно од Вјазме биле су обухваћене главне снаге Западног фронта, које су браниле положаје западно од Вјазме, и принуђене на борбу у полуокружењу. Команда Западног фронта одмах је наредила повлачење ових снага на положаје код Вјазме, где је требало пружити упорну одбрану. Пошто се сагласила са овом одлуком, совјетска Врховна команда је Западном фронту доделила 31. и 32. армију из Резервног фронта. Истовремено је одобрено и повлачење снага Резервног фронта на линију Можајск – Жиздра.

Повлачење Западног и Резервног фронта је почело ноћу 6. октобра. У току повлачења имало се извршити компликовано прегруписавање снага Западног фронта. Међутим, штаб Резервног фронта је изгубио везу са својим армијама и није могао организовати планирано повлачење. Слично је стање било и код Западног фронта.

У току 6. и 7. октобра заштитнице Западног и Резервног фронта водиле су врло жестоке борбе на положајима Вјазма – Гжатск – Сичевка и код Сухиничија. За то време главне снаге 22. и 29. армије повлачиле су се под борбом у правцу Ржева и Старице, а 49. и 43. армија у правцу Калуге и Медина. Нарочито тешку борбу водиле су снаге оперативне групе генерала Болдина и 31. армије, које су штитиле повлачење главних снага Западног фронта. Међутим, када је веза са овим снагама прекинута, командант Западног фронта наредио је 8. октобра да даље повлачење штити 32. армија, с тим да обједини све снаге које се повлаче и организовано их извуче на линију Ново Дугино -Вешки (30 км југоисточно од Вјазме). Но, услед брзог напредовања немачке 3. и 4. оклопне групе и врло спорог повлачења совјетских јединица, главне снаге Западног фронта нашле су се у врло критичној ситуацији. Пошто је оставила слабије снаге као застор према истоку, 4. оклопна група је главним снагама скренула на север и до 8. октобра спојила се са предњим деловима 3. оклопне групе северно и североисточно од Вјазме. Тиме су у рејону Вјазме били окружени делови 19, 20, 24. и 32. армије. Остале снаге Западног и Резервног фронта, под јаким притиском немачких армија, повукле су се ка Волги, у рејон југозападно од Калињина и на положаје код Можајска.

Опасност за Москву била је велика. Требало је што пре успоставити нови фронт. Врховна команда је 6. октобра наредила да се припреме положаји у висини Можајска. Истог дана почеле су пристизати јединице из резерве Врховне команде, а такође из Северозападног и Југозападног фронта. На правцу Орела развила се 26. армија, непосредно потчињена Врховној команди. У тежњи да снаге одређене за одбрану Москве дејствују што јединственије, Државни комитет одбране и Врховна команда су решили 10. октобра да армије Резервног фронта уђу у састав Западног фронта, за чијег команданта је постављен генерал Жуков. Два дана касније у састав Западног фронта укључене су и снаге с можајских положаја. Распоред снага Западног фронта био је 13. октобра следећи: у волоколамском утврђеном рејону 16. армија; у рејону Можајска 5. армија; у малојарославецком утврђеном рејону 43. армија, а у калушком рејону 49. армија. Овим армијама је наређено да најупорнијом одбраном спрече продор немачких снага ка Москви.

Државни комитет одбране је наредио 12. октобра да се изграде положаји за непосредну одбрану Москве: појас обезбеђења, главни и градски појас одбране. Главни одбрамбени појас би опасивао Москву на даљини 15 – 20 км и делио би се на северозападни, западни и југозападни сектор. Градски појас одбране имао би три линије и био би под командом команданта Војног округа Москве.

За противваздушну одбрану Москве појачане су противавионске и ваздухопловне јединице, опремљене модерним наоружањем.

Московљани су се масовно јављали у јединице и за градњу одбрамбених положаја. Предузећа су прешла на рад у три смене. Москва је постала центар из кога се Западни фронт снабдевао свим потребама.

Док се обруч код Вјазме затварао, немачка команда копнене војске сматрала је да су совјетске главне снаге пред групом армија „Центар“ разбијене и да Црвена армија не располаже резервама у рејону Москве и источно од ње. Због тога је групи армија „Центар“ наредила да једновремено ликвидира окружене совјетске снаге и да продужи наступање у циљу окружења и заузимања Москве. За извршење овог наређења, командант групе армија „Центар“ издао је 7. октобра заповест којом је било предвиђено:

  • да 9. армија са 3. оклопном групом продужи наступање правцем Ржев – Калињин, обезбеђујући се на левом боку;
  • да два корпуса 4. армије продуже наступање у правцу Калуге, а да остале снаге ове армије ликвидирају окружене совјетске јединице у рејону Вјазме;
  • да 4. оклопна група продужи наступање ка Можајску;
  • да 2. армија ликвидира окружене совјетске снаге код Брјанска;
  • да 2. оклопна армија што пре изврши продор до Туле.

Средином октобра снаге Западног и Брјанског фронта и окружене јединице у рејону Вјазме и Брјанска имале су задатак да по сваку цену вежу Немце и успоре њихово напредовање, те омогуће развој резерве Врховне команде на можајским положајима. Ситуација је била врло тешка, јер је притисак Немаца био снажан. Авијација је непрекидно бомбардовала совјетске положаје и јединице које су се, заједно са хиљадама грађана, повлачиле према истоку. Јединице Црвене армије, измешане с грађанима, камионима, коњским колима и стоком отежавали с;у командовање јединицама и рад позадине. Тешке борбе окружених совјетских снага (делова 19, 20, 24. и 32. армије) трајале су све до 14. октобра. Иако су већином биле уништене, оне су ипак својом упорном борбом дале значајан допринос, јер су према себи везивале знатне немачке снаге, тако да се оне нису могле упутити према Москви.

За то време, на десном крилу Западног фронта, 22, 29. и 31. армија одбијале су фронталне нападе немачке 9. армије и организовано се повлачиле на линију Осташков – Сичевка. Међутим, услед продора немачког 41. оклопног корпуса између Вјазме и Сичевке и његовог избијања у њихову позаддну, поменуте совјетске армије су биле принуђене на даље повлачење.

Девета армија и 41. оклопни корпус 3. оклопне групе су наставили гоњење ка североистоку, према Калињину. Нападајући дуж обале Волге, они су релативно лако савладали слаб совјетски отпор, пробили се у совјетску позадину и 14. октобра заузели слабо брањен Калињин. Покушај ових немачких снага да напредују ка Торжоку и избију у позадину Северозападног фронта био је спречен дејством оперативне групе тога фронта. Овај изненадни немачки продор принудио је совјетску Врховну команду да ка Калињину упути јаче резерве, које су на линији Селижарево – Калињин успеле да задлрже немачко наступање. С обзиром на важност овог дела фронта, по наређењу совјетске Врховне команде, од 22, 29. и 30. армије Западног фронта и оперативне групе Северозападног фронта 17. октобра је формиран Калињински фронт под командом генерала Коњева.

После тога је команда Западног фронта била у могућности да своје снаге ангажује у одбрани рејона Калуге, Малојарославеца, Можајска и Волоколамска, где су били управљени главни напади немачких снага. Калугу је бранила једна пешадијска дивизија без довољно артиљерије, те је немачки 13. пешадијски корпус 12. октобра заузео град без већих борби, а одмах затим продужио нападе према Таруси у тежњи да обухвати Малојарославец с југа. После врло тешких и упорних борби, предњи делови немачког 57. оклопног корпуса заузели су 16. октобра Боровск, а у току 17. октобра водили борбе за Малојарославец. Следећег дана су немачки тенкови продрли у овај град, и наставили напредовање ка Наро Фоминску а совјетска 43. армија напустила је положаје на р. Протви и одступила на р. Нару. Пошто је овим повлачењем био угрожен положај армија у центру Западиног фронта, наређено је да се снаге у рејону Наро Фоминска обједине у 33. армију, да 43. армија, појачана једном оклопном и моторизованом бригадом, брани правце за Подољск а да рејон Серпухова брани 49. армија. Немци су продрли у Тарусу и угрозили Тулу са севера. На јачи совјетски отпор они су наишли код Можајска. Рејон Можајска, према коме су Немци усмерили јаке оклопне снаге, био је добро утврђен, а бранила га је совјетска 5. армија заједно с јединицама које су се извукле из окружења код Вјазме. У овом рејону развиле су се врло жестоке борбе. И поред снажног совјетског отпора, немачке оклопне снаге успеле су 18. октобра да заузму Можајск. Истовремено, немачки 46. оклопни корпус и неке пешадијске снаге 4. армије, наступајући северно од пута Смоленск – Москва, избили су пред Волоколамск, где су привремено заустављени отпором совјетске 16. армије. У одбрани Волоколамска нарочито се истакла 316. дивизија генерала Панфилова. Међутим, Немци су појачали своје снаге још једним оклопним корпусом, те су, пред знатно надмоћнијим снагама, јединице 16. армије напустиле Волоколамск и организовале одбрану источно од града.

Борбе на свим деловима фронта постале су све жешће, а дејства Црвене армије била су све успешнија. Међутим, Немци су и даље били надмоћнији, јер су привукли оне дивизије које су завршиле операције код Вјазме.

Москва се нашла у непосредној близини фронта. Наређено је да се у Кујбишев евакуишу део партијских и државних органа и дипломатски кор. Наређена је и евакуација фабричких постројења и научних и културних добара. У Москви су остали Политбиро Партије, Државни комитет одбране и Врховна команда. Све способно људство радило је даноноћно на утврђивању положаја, прављењу многобројних и разноврсних барикада. Државни комитет одбране прогласио је 19. октобра опсадно стање у Москви и ближим рејонима. Против провокатора, шпијуна и диверзаната предузете су строге мере. Московљани су образовали четири дивизије са око 40 хиљада људи.

Црвена армија борила се храбро на свим деловима фронта. Северно од Москве, Калињински фронт је успео да задржи немачку 9. армију и. 41. оклопни корпус. Фронт се крајем октобра стабилизовао на линији Селижарево – Калињин. Западни фронт је добио знатна појачања, тако да су његове армије пружале јачи отпор немачкој 4. армији и 4. оклопној групи. Иако су концентрисали знатне снаге на ужим деловима фронта, Немци су постигли само мање тактичке успехе. Крајем октобра немачка офанзива на Москву је спласнула. Одбрана је стабилизована на положајима: Волоколамск – Кубинка – р. Нара – Серпухов – Алексин. Команда Западног фронта била је у могућности да створи резерве и организује низ противудара код Волоколамска, Дорохова, Наро Фоминска и Тарусе ради побољшања положаја.

Међутим, продором немачке 4. армије ка Таруси и Серпухову створена је могућност да крупније немачке јединице скрену на југ и са севера окруже врло ослабљене и изморене армије Брјанског фронта. Због тога је, по наређењу Врховне команде, 26. октобра почело повлачење Брјанског фронта до линије: источно од Дубна – источно од Плавска – Верховје – Ливни – Тим, које је успешно изведено до краја октобра упркос притиску немачке 2. оклопне армије. Предњи делови немачке 2. оклопне армије искористили су повлачење десног крила Брјанског фронта, па су продрли до Туле, где су наишли на организован отпор 50. армије и становништва на припремљеним положајима. Док су јединице Црвене армије и раднички одреди успешно одбијали жестоке нападе немачких оклопних снага, становништво Туле убрзано је градило утврђења. У времену од 30. октобра до 7. новембра сви покушаји немачке 2. оклопне армије да овлада градом остали су без успеха. Пошто је изгубила близу 100 тенкова, та армија је променила тежиште напада и отпочела нападе јужно од града. Међутим, убрзо су и на овом правцу пропали сви њени покушаји: њени предњи делови заустављени су 10 км јужно од железничке линије Тула – Узловаја. Овако упорне борбе и одлучан отпор бранилаца Туле имали су за последицу стабилизацију одбране читавог Брјанског фронта и стварање јаких положаја на левом крилу Западног фронта. Почетком новембра заустављена је немачка офанзива на Москву.

У току ове офанзиве Немци су за месец дана борби напредовали 230 – 250 км, али нису успели да се пробију до Москве. Њихове снаге, услед знатних губитака и замора, морале су да се задирже на достигнутој линији. За евентуално даље напредовање било је потребно привући свеже снаге и предузети нове припреме.

Бројно слабе и недовољно попуњене немачке армије и оклопне групе нису могле одговорити двоструком задатку, тј. вршити окружење око Брјанска и Вјазме и једновремено без задржавања надирати у правцу Москве.

Совјетске јединице први пут су у борбама масовније употребиле тенкове Т-34, који су, по наоружању и оклопу, били бољи и ефикаснији од немачких тенкова. Ово је било велико изненађење за Немце. Због тога њихова 2. оклопна армија не само да није успела да заузме Тулу, већ је имала велике губитке у људству и материјалу. Совјетска далекометна артиљерија и противавионски топови, распоређени по дубини, наносили су велике губитке немачким тенковима и слабили њихов удар и брзо продирање ка истоку. Томе је допринела и совјетска авијација, која је први пут задобила превласт у ваздуху.

Поред снажног отпора Црвене армије, за Немце су настале велике тешкоће услед појаве кише и снега. Њихова возила нису била оспособљена за кретање по расквашеном терену и остајала су заглибљена у блату. Чак је и на путевима било отежано наступање услед блата, па су повремено упућиване пешадијске дивизије да их очисте и оспособе за редован саобраћај. Дошло је до нагомилавања возила, која су била изложена нападима совјетске авијације.

Снабдевање немачких јединица, нарочито погонским горивом и муницијом, било је слабо. Немачка транспортна авијација није могла да реши тешкоће снабдевања. Железничке пруге су биле закрчене и изложене успешним нападима совјетских партизана.

Због недиовољне количине погонског горива, тенкови се нису могли употребити масовно, а поједини тенкови били су брзо уништавани и заустављани. Тешка артиљерија је заостајала и морала се довлачити специјалним тракторима, док су моторизоване јединице имале велике кварове мотора, па су се кретале врло споро. У таквим условима, бројно ослабљена група армија „Центар“ била је у другој половини октобра заустављена приближно на линији Калињин – Волоколамск – Наро Фоминск – р. Нара – Алексин –  Тула. Црвена армија је добила потребно време да попуни губитке, привуче резерве и тиме створи услове за успешну одбрану.