Карло Б. Штребенек

Карло Б. Штребенек, наредник-водник, пилот ловац. Рођен је 1907. у Загорју об Сава, у Словенији. Завршио је Пилотску школу у Мостару 1928, а ловачку школу 1930. Школу гађања завршио је 1932. и школу ноћног летења 1935.

Рат 1941. затекао га је на дужности пилота 51. вазд. групе Шестог ловачког пука на аеродрому код Земуна.

Погинуо је 6. априла 1941. прилоком одбране Београда , када је са месершмитом комаданта бригада по други пут ступио у борбу, изазивајући повећану пажњу немачких ловаца. Пре него што је оборен, успео да обори једну немачку ”Штуку”.

Бранислав С. Тодоровић

Бранислав С. Тодоровић, н.в.т. чиновник IV класе, пилот ловац. Рођен је 12. марта 1910. у Шабцу. У пешадијску подофицирску школу ступио је 1. октобра 1926. Касније је прешао у ваздухопловство и завршио механичарску школу 1932. у Новом Саду, а затим и пилотску школу у Мостару: Ловачку пилотску школу завршио је 1936. године.

Рат 1941. године затекао га је на дужности пилота 32. вазд. групе Шестог ловачког пука на аеродрому ”Прњавор” код Крушедола у Срему.

Погинуо је 7. априла 1941, у ваздушним борбана са далеко бројнијим непријатељем приликом одбране Београда.

Његови посмртни остаци се и дан данас налазе, са његовим МЕ-109 Е, на дну Дунава крај Аде Хује.

Mилисав Семиз

Милисав Семиз, наредник, пилот 6. ловачког пука. Рођен је у Љубушком 1912. године; летачку школу завршио је у Панчеву 1937. године.

Други светски рат га је затекао у саставу 6. ловачког пука.

У борбама за одбрану Београда, Семиз је летећи на свом ИК-3, успео да 6. и 7. априла обори четири немачка авиона. После слома Краљевине, Семиз са преживелим пилотима стже у Египат, где приступа британском РАФ-у. Нема података о његовом борбеном учинку за време летења у РАФ-у. Са групом југословенских ваздухопловних официра је 1942. падобранима супштен на територију Рашке области, где су га врло брзо заробили балисти и предали Немцима. Захваљујући томе што се представио као британски пилот, уз документа РАФ-а, Семиз је депортован у Немачку, одакле је убрзо побегао и крај Другог светског рата дочекао у неутралној Швајцарској.

Након рата, Семиз се враћа у Југославију и почиње да лети у транспортној авијацији. Милисав Семиз трагично jе настрадао у саобраћаjноj несрећи 1970. године, у близини Загреба. Многи светски медиjи обjавили су да jе “живот трагично изгубио хероj Другог светског рата”.

Милутин А. Петров

Милутин А. Петров, наредник-водник, пилот ловац. Рођен је 6. новембра 1908. у селу Уљми, код Вршца. Завршио је Ваздухопловну подофицирску школу и механичарску школу у Новом Саду, а затим и пилотску школу у Мостару 1933. Звање пилота ловца добио је 1937, а курс ноћног летења завршио је 1938. године.

Рат априла 1941. затекао га је на дужности пилота 103. ескадриле, 32. вазд. групе Шестог ловачког пука на аеродрому ”Прњавор” код Крушедола.

Оборен је 7. априла у борбама за одбрану Београда, као пратилац поручника пилота-ловца Бориса Пресечника. Заједно са рушевинама његовог МЕ-109, налазе се његови посмртни остаци, недалеко од Ратног острва.

Добрица Р. Новаковић

Добрица Р. Новаковић, вазд. потпоручник, пилот ловац. Рођен је у селу Трнави. Ваздухопловну школу завршио је у Новом Саду, а пилотску школу у Мостару 1930. године.

Рат априла 1941. затекао га је на дужности пилота 103. ескадриле Шестог ловачког пука у Земуну.

Погинуо је 6. априла 1941, у ваздушним борбана за одбрану Београда са далеко бројнијим непријатељем.

Живица Ј. Митровић

Живица Ј. Митровић, капетан, пилот ловац. Рођен је 5. маја 1912. у Калуђерову код Беле Цркве. Војну академију завршио је 1932. године а затим ступио у ваздухопловство. Завршио је извиђачку школу 1935, пилотску 1939. и ловачку 1940. године.

Рат 1941. га је затекао на дужности пилота у 31. ваздухопловној групи, Другог ловачког пука на аеродрому код Сушичког поља, код Крагујевца.

Приликом напада немачке авијације на Београд, 6. априла 1941, Митровић је самоиницијативно полетео у пратњи потпоручника Бојовића. Одмах је ступио у неравноправну борбу са надмоћним непријатељем на небу изнад Београда и изгубио свог пратиоца. Успео је да обори два непријатељска авиона, да би и сам потом био оборен.

Увече 6. априла у штаб 1. ваздухопловне бригаде стигао је следећи извештај: ”Данас око 11 часова, један наш пилот у ”Ме-109” је прогонећи групу од 18 непријатељских ”Штука” оборио две ”Штуке”, али је и сам пао у пламену код села Крчедина у Срему. На руци пилота је нађен златни сат на коме је било угравирано: ”ПРВАКУ прве пилотске школе за 1939. годину вазд. поручнику Живици Митровићу- Фабрика Рогожарски”.

Михо Ф. Клавора

Михо Ф. Клавора, вазд. капетан I класе, пилот ловац. Рођен је 30. септембра 1905. године у Марибору. Завршио је пешадијску подофицирску школу, везд. метеролошку 1926, пилотску школу 1927. и ловачку школу 1932. Завршио је школу ноћног летења и школу гађања 1933.

Погинуо је 7. априла 1941. као пилот 32. вазд. групе Шестог ловачког пука код Крушедола у Срему, за време ваздушних борби са немачким пилотима у одбрани Београда. Капетан Михо је испољио изузетно умеће и храброст са надмоћним непријатељем, оборивши два немачка ловачка авиона МЕ-109 Ф. Оборен је тек пошто му је нестало муниције. Пао је у запаљеном авиону недалеко од свога аеродрома код Крушедола, изазивајући дивљење свих очевидаца.

Јован Б. Капешић

Јован Б. Капешић, вазд. потпоручник, пилот ловац. Рођен је 27. септембра 1911. у Подгорици. По завршеној занатској школи ступио је у вазд. подофицирску школу 1. октобра 1928. Пилотску школу завршио је у Мостару 1936. године, а ловачку школу 1938.
Рат 1941. године затекао га је на дужности пилота 32. вазд. групе Шестог ловачког пука на аеродрому ”Прњавор” код Крушедола у Срему.
Погинуо је у ваздушној борби за одбрану Београда, 7. априла 1941, у борби са надмоћним непријатељем, пошто је претходног дана оборио 2 немачка авиона.

Ана Јегорова

Ана Јегорова (рус. Анна Александровна Тимофеева-Егорова), совјетски пилот, Херој Совјетског Савеза.

Јегорова је рођена 23. септембра 1916. у селу Володово, у земљорадничкој породици. Поред ње, њени родитељи су имали још осморо деце. Први контакт са авијацијом има пре рата, када пролази летачку обуку и постаје инструктор летења. По избијању рата, Јегорова добровољно ступа у редове Црвене армије. Током 1941-42. лети на авиону Поликарпов По-2, претежно извиђачке задатке. Након изведених око сто летова, одликована је Орденом црвене заставе. 1942. бива премештена у јуришну авијацију, у састав 805. јуришног пука, где лети на авиону Иљушин Ил-2. За заслуге у разбијању Кубанског мостобрана добија и други Орден црвене заставе. Учествовала је и у ослобађању Пољске. Била је једина жена пилот у саставу пука, а касније ће заједно са стрелцем Евдокијом Алексејевом Назаркином чинити и прву женску посаду јуришне авијације. На јуришној авијацији Јегорова је остварила 277 борбених летова.

Августа 1944, током напада на немачке снаге на мостобрану Магнушев, авион Јегорове бива оборен противавионском ватром. Њен стрелац је у овом окршају погинуо, а она сама је напустила авион на малој висини, при чему је претрпела лом костију, опекотине  и друге унутрашње повреде. Немци су јој пружили прву помоћ, а даље лечење су преузели лекари у логору за ратне заробљенике (Георги Федорович Сињаков и професор Београдског универзитета Павле Трпинац). Сами заробљеници ће помоћи у скривању партијске књижице и указа о одликовањима. Совјети су претпоставили да је Јегорова погинула и постхумно је одликовали орденом Хероја Совјетског Савеза.

Совјетске снаге су 31. јануара 1945. ослободиле логор Куштрин, у коме се налазила и Јегорова. Јегорова је десет дана испитивана од стране НКВД, који су је сматрали за потенцијалног издајника. Морала је да одговори на стално понављана питања: „Где си набавила партијску књижицу и одликовања?“ и „Зашто си се предала?“.

Након што су други гарантовали за њене повреде и њено понашање у логору, Јегорова је пуштена на слободу, а због здравственог стања је отпуштена из Црвене армије. Орден хероја Совјетског Савеза јој је коначно уручен 1965. године.

Преминула је у Москви, 29. октобра 2009.

Милош Г. Жунић

Милош Г. Жунић, капетан I класе, пилот ловац. Рођен је 16. априла 1907. у Ваљеву. Завршио је Војну академију, затим пилотску школу 1935. године, ловачку школу 1937. и ваздухопловну школу гађања 1938.

Други светски рат га је затекао на дужности командира 102. ескадриле, 31. групе, Шестог ловачког пука на земунском аеродрому.

Првог дана рата, 6. априла 1941, полетео је на челу своје ескадриле да се супротстави немачкој формацији авиона која је нападала Београд. У неравноправној борби успео је да обори један немачки авион, а затим и сам пада у ваздушној борби. Жунић је успео да искочи из запаљеног авиона, али је би смртно рањен од стране немачких ловаца, који су га убили док се спуштао падобраном.

Пао је у реку Тамиш, близу Панчева, где је касније пронађен и сахрањен, а током окупације његови посмртни остаци су пренети у Београд.