Подморница Orzel

Подморница пољске ратне морнарице Orzel, једна је од укупно две изграђене подморнице истоимене класе. Пољаци су током тридесетих година, када је подморница пројектована, планирали изградњу четири подморнице, али су на крају остали са свега две подморнице ове класе.

Пољаци су у почетку планирали да их изграде у Британији, али је предложена цена била превисока, а британски Адмиралитет се изјаснио да је градња подморнице која би у површинској вожњи пловила брзином од 20 чворова – немогућа.

Сходно ситуацији, Пољаци се обраћају Холанђанима и наручују подморнице у бродоградилиштима De Schelde и Rotterdamse Shipyards. У пројектовању подморнице укључили су се и представници пољске ратне морнарице.

Труп подморнице је у потпуности био израђен техником варења, а све управљиве површине покретале су се помоћу хидраулике. Пројекат је израђен так ода је задовољавао све захтеве пољске стране, која је захтевала вишенаменску подморницу, која би се користила како у плитким водама Балтичког мора, тако и на отвореним морима.

Првоизграђене али и једине подморнице ове класе, Orzel и Sep, налазиле су се у самом врху подморница изграђених до Другог светског рата. Штавише, ова класа подморница је представљала и основу за наредну класу холандских подморница, ознаке O 19.

Подморница Orzel, о којој је овде реч, наручена је 1935, а њена кобилица је положена 14. августа 1936. Поринута је 15. јануара 1938, а након нешто више од годину дана, тачније 2. фебруара 1939. је уведена у оперативну употребу.

Почетком немачког напада на Пољску, подморница Orzel добија задатак да патролира зоном у Балтичком мору, те да потопи немачки бојни брод Schleswig-Holstein уколико покуша да напусти Гдањск. Са погоршањем ситуације, Orzel 4. септембра напушта своју зону и повлачи се; истог дана је нападају немачки миноловци М3 и М4.

Посада подморнице, с обзиром на оштећења задобијена у окршају са миноловцима, одлучује да плови за естонску луку Талињ. У Талињ упловљава 14. септембра, где на инсистирање Немачке, естонске снаге заробљавају подморницу и интернирају посаду. Сва навигацијска опрема је конфискована, а спремала се и демонтажа наоружања. Међутим, услед кидања челик чела, искрцано је свега 15 од укупно 20 торпеда колико их је било у борбеном комплету подморнице.

Посада подморнице је сковала заверу да отму назад подморницу, што су и учинили око поноћи 18. септембра. Савладали су естонске стражаре, пресекли везове и испловили. Огласила се узбуна, а на подморницу је отворена митраљеска ватра. Пловећи у полузароњеном стању, подморница је на излaску из луке наишла на плићину, када јој артиљеријска ватра оштећује антену радио уређаја. Након пирења танкова роњења, подморница прелази преко спруда и плови за британску луку, пошто сје посада на радију чула вести о дочеку пољске подморнице Wilk у британској луци.

Подморница је упловила у британску луку 14. октобра, што је било изненађење, с обзиром да ју је Адмиралитет сматрао несталом.

Након извршених поправки, подморница Orzel је уврштена у састав британске 2. подморничке флотиле.

Подморница Orzel се никада није вратила са своје седме патроле, на коју је испловила 23. маја 1940. Наређење за повратак у базу упућен је 5. јуна. Посада није потврдила пријем поруке, те је 8. јун званично усвојен као датум губитка подморнице. Иако има више теорија о губитку подморнице, највероватнија је да је страдала од мине у Скагераку. Олупина подморнице ни данас није пронађена.

 

Подморница U-8

Немачка подморница U-8 је подморница класе Type IIB, која је током Другог светског рата базирала у Килу. Први командант подморнице био је Харалд Гросе, а током рата се на месту команданта подморнице измењало 18 официра.

Подморница U-8, Вилхелмсхафен 1945. године

Градња подморнице је наручена 20. јула 1934, што је учињено у супротности са одредбама Версајског мира, који је Немачкој забрањивао градњу и поседовање подморница. Кобилица подморнице је положена 2. марта 1935, а поринута је 16. јула 1935, након што је потписан Англо-немачки поморски споразум који је Немачкој дозволио поседовање подморница, сходно утврђеном односу немачке и британске краљевске морнарице.

Подморница U-8 је уведена у оперативу 5. августа 1935, са командантом поручником бојног брода Хералдом Гросеом. До 31. марта 1945. је коришћена као подморница за обуку подморничара, након чега је избачена из наоружања.

Укупно гледајући, подморница U-8 је извела једну патролну вожњу, од 19. маја до 7. јуна 1940. године. Због експлозије гранате на командном мосту, која се догодила 4. јуна, дошло је до промене на дужности команданта подморнице, пошто је Етел-Фридрих Кентрат том приликом повређен и предао је дужност свом заменику, Хајнцу Стајну.

Посада подморнице је сходно плану операције Regenboggen, планиране и изведене са циљем спречавања одласка немaчких ратних бродова, пре свега подморница у руке Савезника, потопљена 2. маја 1945. у водама испред Вилхелмсхафена.

Подморница U-7

U-7, немачка подморница класе Type IIB, која је током Другог светског рата дејствовала из базе у Килу и потопила два теретна брода.

Немачка подморница U-7

Немачка је градњу подморнице U-7 наручила 20. јула 1934, што је било кршење Версајског споразума којим је Немачкој било забрањено поседовање подморница. Кобилица подморнице је положена 11. марта 1935. у килском бродоградилишту F. Krupp Germaniawerft AG, а поринута је 29. јуна 1935, једанаест дана по потписивању Англо-немачког поморског споразума којим је регулисана величина немачке морнарице у односу на британску краљевску морнарицу.

Посада подморице U-7 на одмору у торпедном простору.

Подморница U-7 је уведена у оперативу 18. јула 1935, под командом поручника бојног брода Курта Фрајвалда. До избијања Другог светског рата, подморница је коришћена за обуку подморничког кадра, који је био преко потребан за вођење једног рата какав је чека Немачку. Током немачког напада на Пољску 1939. и напада на Данску и Норвешку 1940. подморница U-7 је имала две краће патролне вожње.

Ова подморница ће током целог ангажовања у Другом светском рату, у шест патролних вожњи, потопити два брода и то: британски теретни брод Akenside од 2694 БРТ 22. септембра 1939. и недељу дана касније норвешки теретни брод Takstaas од 1830 БРТ. Цело време свог бивствовања, подморница се налазила у саставу 21. подморничке флотиле.

Норвешки теретни брод Takstaas.

Подморница је изгубљена 18. фебруара 1944. године, западно од Пилауа, на позицији 54º 25’N 19º 50′ E, у нечем за шта се верује да је несрећа при маневру зарањања подморнице. У инциденту није било преживелих чланова посаде.

USS Albacore (SS-218)

USS Albacore је америчка подморница класе Gato, коришћена током Другог светског рата. Сматра се најуспешнијом америчком подморницом Другог светског рата; изгубљена је 1944, вероватно након што је 7. новембра 1944. године северно од острва Хокаидо наишла на мину.

Кобилица подморнице Albacore је положена 21. априла 1941. у бродоградилишту Electric Boat Company у Гротону (савезна држава Конектикат); поринута је 17. фебруара 1942, а у оперативу је уведена 1. јуна исте године.

Оперативна употреба подморнице

  1. година

Након пробних вожњи, подморница се кроз Пaнамски канал упутила ка Перл Харбуру, одакле ће 28. августа 1942. отпочети и прву патролну вожњу, у водама северног и североисточног пролаза, кроз коралне гребене који су се налазили око острва Трук. Након две недеље патролирања, подморница 13. септембра уочава два теретна брода у колони. Albacore из подводне вожње лансира три торпеда на први и два торпеда на други теретни брод. Једно или два торпеда су погодила и оштетила први брод, док други брод пролази без оштећења. До следећег контакта са непријатељем дошло је 1. октобра, када подморница врши напад из површинске вожње на јапански танкер, са чак седам торпеда. Од седам лансираних, танкер погађају два торпеда. И поред оштећења, танкер успева да напусти бојиште на сопствени погон. Осам дана касније, 9. октобра, Albacore уочава носач авиона класе Шокаку у пратњи тешке крстарице и разарача, али је пратња носача убрзо отерала дубинским бомбама. Већ сутрадан подморница наилази на теретни брод који погађа једним торпедом и због тога што је чула две експлозије, посада подморнице закључује да га је потопила.

Почевши од преподнева 11. октобра, подморница Albacore је била мета више напада противподморничким оружјем. Један од напада је трајао седам часова, а почео је у 1548 часова. Наредног дана, подморница се упутила ка Мидвеју. Иако је имала неколико прилика за напад током пловидбе за Мидвеј, нити једну од њих није искористила. У луку на острву Мидвеј је упловила 20. октобра, када започињу и поправке подморнице.

Подморница Albacore је са Мидвеја отпловила 11. новембра, са новоуграђеним топом Oerlikon калибра 20 мм. Крајем новембра, тачније 24. новембра, подморница уочава конвој од два теретна брода. Након маневрисања и лансирања два торпеда из крмених цеви, бродови се удаљавају без оштећења. Два дана касније, подморница постаје циљ. Два јапанска разарача је нападају дубинским бомбама, што је за резултат имало више мањих пропуштања трупа подморнице; Јапанци су након два сата, срећом по Американце, одустали од даљег напада.

Наредна добра прилика за напад уследила је 13. децембра, када је подморница наишла на три јапанска разарача. Међутим, и овог пута је напад био неуспешан, пошто од снопа од три торпеда нити једно од њих није погодило циљ. Пет дана касније, 18. децембра, Albacore наилази на „транспортни брод у пратњи разарача“; одлучује се да торпедује транспортни брод, али погађа разарач који тоне у пламену. Испоставиће се да је „разарач“ у ствари био лака крстарица Тенрју. Након тога, Albacore 30. децембра упловљава у аустралијску луку Бризбејн.

  1. година

Након извршене поправке на погонском комплексу, подморница Albacore 20. јануара 1943. испловљава из Бризбејна на своју трећу патролну вожњу. Уз северну обалу Нове Гвинеје уочава укупно једанаест потенцијалних циљева. Прву групу напада 20. фебруара; у групи су се налазили миноловац са пратњом разарача и фрегате. Albacore лансира укупно десет торпеда, којима је потопљен разарач док је фрегата оштећена. Касније ће се испоставити да се радило о јапанском разарачу Oшијо. У наредним данима, Albacore напада један танкер, неколико теретних бродова и још један разарач. Од осам торпеда која је лансирала на ове бродове, ни једно није погодило свој циљ; у Бризбејн се враћа 11. марта.

У Бризбејну је уследило краће доковање подморнице, након чега је 6. априла испловила на четврту патролну вожњу; патролно подручје је било око Соломонових и Бизмаркових острва, северно од Нове Гвинеје. Из патроле се вратила 26. маја; током патроле подморница је уочила неколико конвоја али нема података да је по њима и дејствовала. Поред тога што су у Бризбејну извршене мање поправке на подморници, дошло је и до смене на челу посаде: дотадашњег команданта подморнице пбб Лејка заменио је пбб Оскар Е. Хагберг (Oscar E. Hagberg).

На своју шесту патролну вожњу Albacore испловљава 16. јуна. Током патролирања у водама око Бизмаркових и Соломонових острва, подморница наилази на три одвојена конвоја при чему напада два. Посада је тврдила да је 19. јула оштетила транспортни брод, али без потапања и једног брода. По завршеној вожњи Albacore се поново враћа у Бризбејн.

У следећу патролу, са скоро истоветним патролним подручјем, испловљава 23. августа. Последњег дана августа уочава јапанску подморницу, али није била у ситуацији да изврши напад. На непријатеља поново наилази 4. септембра, у виду конвоја од два теретна брода са пратњом од два ратна брода, када салвом од три торпеда потапа један од теретних бродова, Heijo Maru. Након потапања теретног брода, неуспешно је гонила остатак конвоја, али је успела да изазове само мања оштећења. Патрола је завршена упловљењем у Бризбејн 26. септембра.

Седма патролна вожња је започета 12. октобра 1943. године. Након 13 дана вожње, 25. октобра је извршен неуспешни напад на јапански теретни брод са шест торпеда. Извештај о великом конвоју стиже на подморницу 6. новембра, да би два дана касније подморница наишла на конвој и започела праћење. Међутим, амерички авион напада сопствену подморницу, при чему долази до прекида контакта са јапанским конвојем. Срећом, напад из ваздуха је прошао без оштећења.

Амерички авиони су били боље среће 10. новембра, када су поново напали сопствену подморницу; овог пута, напад је имао ефекта. Подморница Albacore је претрпела оштећења на помоћним моторима, почела је да прима воду кроз индукциони вентил… Наредна два и по сата се борила да изађе на површину, након чега је одлучено да се прекине патролна вожња и врати у луку на поправку. Без обзира на оштећења, подморница је добила наређење да открије и нападне јапанску крстарицу Агано, коју је оштетила подморница USS Scamp. Albacore је пронашла јапанску крстарицу, али ју је јапански разарач осујетио у извршењу напада, и то тако што је направио четворосатни бараж дубинским бомбама око оштећене крстарице. У Бризбејн је упловила 5. децембра, претходно 25. новембра потопивши транспортни брод Kenzan Maru. У Бризбејну је поново дошло до измене на месту команданта подморнице: уместо пбб Хагберга постављен је пбб Џејмс Бланшард (James W. Blanchard).

Подморница Albacore коначно напушта Аустралију 26. децембра, када одлази на патролну вожњу северно од Бизмаркових острва.

  1. година

Прву мету уочава 12. јануара 1944, када из другог покушаја потапа јапански теретни брод Choko Maru. Два дана касније, заједно са подморницама Scamp и Guardfish напада и потапа разарач Сазанами, класе Фубуки; разарач је потопљен торпедима лансираним из крмених торпедних цеви подморнице Albacore.  Други јапански разарач, који је пловио заједно са Сазанамијем, приковао је Albacore дубинским бомбама (употребио је 59 дубинских бомби), тако да су подморнице Scаmp и Guardfish могле да нападну јапанске танкере (успеле су да потопе свега један танкер). У Тулагију и на Мидвеју је извршена попуна горива, а у Перл Харбур је упловила 22. фебруара. Након тродневних поправки, Albacore је наставила ка калифорнијском бродоградилишту Mare Island Navy Yard где је планиран ремонт.

Подморница је из ремонта испловила 5. маја 1944; у Перл Харбур је упловила 13. маја, да би наредне две недеље провела у мањим поправкама и обуци посаде. На своју девету патролу, Albacore испловљава 29. маја; за патролно подручје одређене су воде западно од Маријанских острва и око острва Палау. У наредних неколико дана, подморница је остварила свега један контакт са непријатељем; уочила је јапански конвој и 11. јуна га напала. Ипак, пре него што је изманеврисала, јапански авион ју је приморао да зарони и изгуби контакт са циљем.

У јутро 18. јуна, два дана након почетка америчког искрцавања на Сајпан, подморница Albacore се померила са позиције западно од Маријанских острва на нову позицију, 100 наутичких миља јужније. Адмирал Локвуд, командант подморница на Пацифику, наредио је промену поставишта надајући се да ће подморница пресрести јапанске снаге које су под командом адмирала Озаве пловиле из Тави-Тавија ка Сајпану. Albacore је у 08,00 часова наредног јутра схватила да се налази у сред јапанског пловног састава. Бланшард је пропустио први носач авиона да прође, док је други носач авиона узео за циљ. На носач је испаљено шест торпеда. Носач је био у поступку лансирања авиона, а један од пилота је, видевши траг торпеда, обрушио авион  на њега и уништио га. Три јапанска разарача из пратње су се готово одмах устремили на америчку подморницу. Подморница је кренула у дубину, када се зачула експлозија торпеда. Са разарача је ка подморници полетело 25 дубинских бомби. У подморници су се могле чути серије експлозије дубинских бомби, једна за другом. Командни брод адмирала Озаве, носач авиона Таихо, депласмана 31 000 тона, најновији и највећи носач авиона јапанске флоте, потонуће тек у послеподневним часовима, након што су га потресле две снажне експлозије под палубом.

Посада америчке подморнице није била свесна да је потопила Озавин командни брод. Након ове акције, подморница добија задатак спашавања америчких пилота који би били оборени у нападу на пацифичка острва Јап и Улихи; 2. јула добија задатак пресретања саобраћаја између острва Јап и Палау. Тако је уочила и брод Taimei Maru, накрцан јапанским цивилима. Командант подморнице Albacore одлучује да изрони и нападне брод. Након што је топовима запалио брод, подморница зарања како би избегла евентуални напад авиона, који би можда били привучени пожаром на броду. Подморница се касније вратила и преузела пет преживелих чланова посаде-путника са брода Taimei Maru. Због овог потапања ће и сам Хирохито упутити Американцима протестну ноту.

Преживели са Taimei Maru на палуби подморнице USS Albacore

Albacore 15. јула упловљава у луку Мађуро на Маршалским острвима; похваљена је за агресивну патролу и за оштећење носача авиона класе Шокаку. Амерички дешифрери су изгубили траг носача авиона Таихо након битке у Филипинском мору, тако да нису схватали да је овај носач у ствари потопљен; до сазнања да је носач потопљен доћи ће тек након испитивања ратних заробљеника.

Након извршених ремонта, подморница Albacore је 8. августа испловила на своју десту патролну вожњу. Током патролирања у јапанским водама, Albacore потапа два јапанска брода, теретни брод Shingetau Maru депласмана 880 тона и ловца на подморнице #165 депласмана 170 тона. Патрола је завршена упловљењем у Перл Харбур 25. септембра.

Губитак подморнице

Albacore испловљава из Перл Харбура 24. октобра 1944. године; четири дана касније на Мидвеју допуњава танкове горива, што је био и последњи пут да је неко видео подморницу. Према јапанским извештајима, до којих су Американци дошли након рата, подморница (претпоставља се да је у питању Albacore) је 7. новембра наишла на мину у близини североисточне обале острва Хокаидо. Јапански патролни брод је био на лицу места када се мина активирала, након чега се на површини појавила нафтна мрља и делови инвентара са подморнице. Подморница Albacore је званично проглашена изгубљеном 21. децембра; име јој је избрисано из регистра 30. марта 1945. године.

ТТ карактеристике

Класа и тип Gato, дизел електрична подморница
Депласман 1525 тона површински, 2424 т подводни
Дужина 95,02 м
Ширина 8,31 м
Газ 5,2 м (максимални)
Погон 4 дизел мотора General Motors Model 16-248 са електричним генераторима, снага погона 5400 КС, 2 осовинска вода
Брзина 21 чв површинска, 9 чв подводна
Аутономија 11 000 миља брзином од 10 чв у површинској ,
8 часова брзином од 2 чв у подводној вожњи,
75 дана залихе хране и воде
Посада 6 официра, 54 подофицира и морнара
Наоружање 10 ТЦ калибра 533 мм (6 прамчаних и 4 крмене), б/к 24 торпеда
1 х 76 мм
1 х 40 мм Bofors
1 х 20 мм Oerlikon

 

 

Подморница U-6

U-6, немачка подморница класе Type IIA, дугог живота, али врло пасивна. Како је била једна од првих подморница изграђених након одбацивања Версајског мира, била је способна само за дејства у обалским водама и кратка крстарења. Самим тим, након напада на Норвешку је пребачена у јединицу за обуку подморничара.

По отпочињању Другог светског рата, постало је јасно да подморнице ове класе нису способне за супротстављање непријатељу.  Након прве патролне вожње у Балтику, подморница U-6 није упућивана на патролну вожњу све до марта 1940, када је немачка ратна морнарица у подршци напада на Норвешку ангажовала све расположиве подморнице. Након ове операције, подморнице класе Type IIA бивају повучене са прве линије и добијају нови задатак – обука подморничарског кадра.

Крај рата је дочекала у Готенхафену, са минимумом посаде. Маја 1945. је уништена експлозивним пуњењима, како не би била заробљена.

ТТ карактеристике
Депласман 254 т површински
303 т подводни
Дужина преко свега 40,9 м
Ширина 4,08 м
Газ 3,83 м
Погонска група 2 х MWM RS 127 S
2 х Siemens-Schuckert PG VV 322/36
Брзина пловљења 13 чв у површинској вожњи
6,9 чв у подводној вожњи
Посада 25 чланова
Дубина роњења 80 – 150 м
Наоружање 3 х 533 мм
1 х 20 мм
Аутономија 1600 М брзином од 8 чв у површинској вожњи
35 М брзином од 4 чв у подводној вожњи

Подморница U-5

U-5, немачка подморница класе Type IIA. Кобилица подморнице U-5 положена је у килском бродоградилишту 11. фебруара 1935. године, а сама подморница је уведена у флотну листу 31. августа исте године.

У периоду од 1935. до 1940. године подморница је углавном служила за обуку подморничара, али је 1940. извела и две патролне вожње.

На прву патролну вожњу подморница U-5 испловљава из Нојштада 24. августа 1939, са задатком осматрања бродова у Категату. Након пет дана, подморница се вратила у Кил ради снабдевања након лчега наставља са патролом; патролу завршава 8. септембра 1939. упловљењем у Кил.

Друга патролна вожња је уследила 4. априла 1940, када је испловила из Вилхелмсхафена. На патролну вожњу испловљава у групи са подморницама U-2, U-3 и U-6, као подршка немачком нападу на Данску и Норвешку. Са задатка се враћа 19. априла 1940. године.

Потонула је 19. марта 1943. након инцидента при зарањању, западно од данашњег Балтијска. Том приликом је настрадало 16 чланова посаде.

 

Команданти подморнице:
31. август 1935 – 27. септембар 1936. пбб Rolf Dau
1. октобр 1936 – 2. фебруар 1938. пбб Gerhard Glattes
3. фебруар 1938 – 4. децембар 1939. пбб Günter Kutschmann
5. децембар 1939 – 11. август 1940. пбб Heinrich Lehmann-Willenbrock
12. август 1940 – 27. март 1941. пфр Herbert Opitz
28. март 1941 – 6. јануар 1942. пфр Friedrich Bothe
7. јануар 1942 – 23. март 1942. пфр Karl Friederich
26. март 1942 – мај 1942. пфр Hans-Dieter Mohs
мај 1942 – 9. новембар 1942. Kurt Pressel
10. новембар 1942 – 19. март 1943. пк Hermann Rahn
март 1943 – март 1943. Alfred Radermacher

 

ТТ карактеристике
Депласман 254 т површински
303 т подводни
Дужина преко свега 40,9 м
Ширина 4,08 м
Газ 3,83 м
Погонска група 2 х MWM RS 127 S
2 х Siemens-Schuckert PG VV 322/36
Брзина пловљења 13 чв у површинској вожњи
6,9 чв у подводној вожњи
Посада 25 чланова
Дубина роњења 80 – 150 м
Наоружање 3 х 533 мм
1 х 20 мм
Аутономија 1600 М брзином од 8 чв у површинској вожњи
35 М брзином од 4 чв у подводној вожњи

Подморница U-4

U-4, немачка подморница класе Type IIA. Једна је од најдуговечнијих немачких подморница, нарочито због тога што је половину своје каријере провела на обучавању подморничких кадрова у Балтичком мору. Позната је и по томе да током целе каријере није имала губитака међу члановима посаде.

У флотну листу немачке ратне морнарице уведена је 17. августа 1935, као подморница из прве серије класе Type IIA. По избијању рата је нагло постала застарела. Пре него што је извучена из наоружања подморничких флотила прве линије, извела је четири патролне вожње, углавном у подршци напада немачких снага на Норвешку.

На прву патролу је испловила 4. септембра 1939. године из Вилхелмсхафена, са задатком одбране Немачког залива. Након 11 дана је упловила у Вилхелмсхафен, без уочавања непријатељских бродова.

Друга патрола је уследила 19 . септембра и такође је трајала 11 дана. Приликом ове вожње подморница U-4 је преконтролисала 18 бродова, а три теретна брода је због превожења контрабанде потопила.

Прво је потопљен теретни брод Martti-Ragnar (2262 БРТ), који је пловио под финском заставом. Брод је пловио на рути Кеми (Финска) – Елсмир Порт (Велика Британија), превозећи целулозу, фосфор и пулпу. Немци су га зауставили у 2300 часова 22. септембра 1939, око 15 миља источно од Арендала и претражили га. Убрзо су постављена три експлозивна пуњења и брод је потонуо за два сата. Посада је напустила брод у два чамца за спасавање, које је подморница отеглила ка обали. У близини обале су сусрели два рибарска чамца који су преузели посаду теретњака. и у 0730 упловили у Арендал.

Теретни брод Martti-Ragnar (2262 БРТ)

Подморница је сутрадан наишла на други фински брод, Walma (1361 БРТ). Брод је заустављен у 1120 часова у Скагераку. Након што је утврђено да брод превози контрабанду (1622 т целулозе), постављена су експлозивна пуњења, која су активирана у 1535 часова. Брод је потонуо након неких 40 минута, на окко 10 миља југозападно од Смогена (Шведска). Посада теретњака је смештена у два чамца за спасавање и отегљена ка шведској обали.

Теретни брод Walma (1361 БРТ)

На шведски теретни брод Gertrud Bratt (1510 БРТ) подморница је наишла 24. септембра у 1037 часова. Брод је заустављен у Скагераку, са два хица упозорења из топа калибра 20 мм. Група за претрес је на броду пронашла контрабанду (дрвена пулпа, папир, платно, целулоза) и наредила посади да напусти брод. Како више нису имали експлозивних пуњења, брод је потопљен торпедима. Прва два торпеда су промашила брод, да би га треће торпедо погодило. Према изјавама чланова посаде теретног брода, Немци су им обећали да ће их отеглити до обале, међутим, након потапања брода подморница је једноставно отишла; бродоломнике је сутрадан пронашао норвешки царински брод и отеглио их до Лангесунда. Подморница је након успешне патроле, 29. септембра 1939. упловила у Кил.

Теретни брод Gertrud Bratt (1510 БРТ)

Трећа патролна вожња је уследила 16. марта 1940, са задатком лова на непријатељске подморнице у водама јужно од Норвешке. Са патроле се враћа 29. марта 1940, без улова.

На четврту патролну вожњу испловљава 4. априла 1940. године. Пет дана касније, у 1705 часова, подморница U-4 постаје циљ британске подморнице HMS Thistle (N24) која је гађа раширеним снопом од четири торпеда. Немци су уочили траг једног од торпеда и спашавају се зарањањем. Неколико часова касније, успевају да изненаде британску подморницу на површини, у пуњењу батерије, и у 0213 часова лансирају два торпеда. Једно од торпеда погађа британску подморницу и она тоне са целом посадом од 53 чланова.

HMS Thistle (N24)

Немачка подморница се враћа у Вилхелмсхафен 14. априла 1940. године и то је уједно и њена последња патрола. Немци су након освајања Норвешке схватили да подморнице класе Type II нису прикладне за офанзивне операције. Сходно томе, подморнице су 1. јула 1940. пребачене у састав 21. подморничке флотиле, задужене за обуку подморничких кадрова, и ту су се налазиле све до 1944. године. Међутим, неке од њих су коришћене у акцијама против совјетских бродова на Балтику.

Подморница U-4 је 1. августа 1944. повучена из наоружања и служила као извор резервних делова за остале подморнице ове класе.

 

Команданти подморнице:
17. август 1935 – 29. септембар 1937. пбб Hannes Weingaertner
30. септембар 1937 – 28. октобар 1938. пбб Hans-Wilhelm von Dresky
29. октобар 1938 – 16. јануар 1940. пбб Harro von Klot-Heydenfeldt
17. јануар 1940 – 7. јун 1940. пфр Hans-Peter Hinsch
8. јун 1940 – 28. јул 1940. пфр Heinz-Otto Schultze
29. јул 1940 – 2. фебруар 1941. пфр Hans-Jürgen Zetzsche
3. фебруар 1941 – 8. децембар 1941. пфр Hinrich-Oscar Bernbeck
9. децембар 1941 – 15. јануар 1942. пфр Wolfgang Leimkühler
16. јун 1942 – 23. јануар 1943. пк Friedrich-Wilhelm Marienfeld
24. јануар 1943 – 31. мај 1943. Joachim Düppe
1. јун 1943 – 22. август 1943. пк Paul Sander
23. август 1943 – мај 1944. пк Herbert Mumm
мај 1944 – 9. јул 1944. пк Hubert Rieger

 

ТТ карактеристике
Депласман 254 т површински
303 т подводни
Дужина преко свега 40,9 м
Ширина 4,08 м
Газ 3,83 м
Погонска група 2 х MWM RS 127 S
2 х Siemens-Schuckert PG VV 322/36
Брзина пловљења 13 чв у површинској вожњи
6,9 чв у подводној вожњи
Посада 25 чланова
Дубина роњења 80 – 150 м
Наоружање 3 х 533 мм
1 х 20 мм
Аутономија 1600 М брзином од 8 чв у површинској вожњи
35 М брзином од 4 чв у подводној вожњи

Подморница U-3

U-3, немачка подморница класе Type IIA. Кобилица ове подморнице положена је 11. фебруара 1935. у килском бродоградилишту Deusche Werke, да би 6. августа 1936. била уведена у флотну листу.

За време свог постојања, подморница U-3 је извршила пет патролних вожњи, током којих је потопила два теретна брода; оба потапања су била док је подморницом командовао Јоаким Шепке.

На прву патролну вожњу подморница U-3 испловљава 4. септембра 1939. из Вилхелмсхафена, са задатком одбране Немачког залива у Северном мору. Из патроле се вратила после пет дана, након што није уочила ни један потенцијални циљ.

Друга патрола је уследила 13. септембра 1939. године, са задатком извођења одбрамбених дејстава уз обале острва Тершелинг. За дванаест дана патроле није уочен ни један циљ.

На трећу патролу подморница испловљава 27. септембра 1939. године са задатком патролирања у водама око јужне Норвешке, са циљем спречавања превожења контрабанде од стране теретних бродова неутралних земаља. Може се рећи да им се ова патрола „посрећила“, с обзиром да је 30. септембра потопила два теретна брода укупне тонаже 2 348 БРТ.

Теретни брод Vendia

Прво је потопљен теретни брод Vendia, изграђен 1924. године, који је пловио под данском заставом. Брод у тренутку потапања није имао терет, а само потапање је изведено под чудним околностима. Наиме, подморница U-3 је у 1017 часова изронила и сигналним заставицама сигнализирала теретном броду да се заустави. Осматрач са теретног брода није одмах видео сигнале, тако да је подморница у 1040 часова испалила неколико хитаца упозорења из митраљеза. Према речима команданта подморнице, брод се полако зауставио и одједном је кренуо да окреће ка подморници, са намером да је прегази. Шепке је лансирао једно лоше нанишањено торпедо које је погодило крму брода. Одваљена крма брода је потонула готово одмах, док је остатак брода потонуо након експлозије у 1205 часова. Око 45 минута је требало да се спаси шест преживелих чланова посаде брода. Преживели чланови посаде су убрзо прекрцани на теретни брод  Svava, који је пловио под данском заставом и тиме је извршена репатријација посаде.

Дански поморски суд је касније истраживао тврдње немачких поморских власти да је неутрални брод хтео да нападне немачку подморницу. Сви преживели чланови посаде су одбијали немачке тврдње о нападу, јер нису ни имали потребе ни било какав разлог да изврше напад. Кормилар је имао изричито наређење да држи брод у пређашњем курсу, али се због метео услова (тешко море, снажан ветар) прамац окретао ка југу све док брод није дошао у курс југозапад и запад-југозапад, док је крма подморнице била усмерена у крмени део теретног брода, на даљини од око 150 метара. Потом је довикнуто Немцима да пошаљу чамац ако желе, али нису добили никакав одговор све док брод није торпедован. Кормилар није добио никакво накнадно наређење, а бродски телеграф (уређај за командовање погоном) није коришћен. Министар спољних послова Данске је немачкој амбасади уложио формални протест због напада и тиме се прича око потапања брода завршила.

Теретни брод Gun

Други теретни брод, Gun, који је потопљен истог дана када и Vendia, превозио је 56 тона муниције. Брод је заустављен у 208 часова, око 30 миља северозападно од Нанстолма. Командант брода је показао документа која су указала да превозе контрабанду. Током испитивања посаде, брод је окренуо ка подморници. Вођени искуством са теретним бродом Vendia, на немачкој подморници су очекивали такав потез те су успели да избегну такав маневар. У 2200 часова на брод су прекрцана четири члана посаде подморнице. Подморница је убрзо морала да зарони, с обзиром да се заустављеном броду приближавао британска подморница HMS Thistle (N24). Са британске подморнице је у 2256 часова лансирано једно торпедо које је промашило немачку подморницу.

Британска подморница је заронила и прошла испод теретног брода, не знајући да се на броду налази део посаде немачке подморнице и да се теретни брод припрема за потапање. Када је изронила након сат времена, британска подморница је наишла на чамац за спасавање у коме су се налазили чланови посаде теретног брода. У међувремену су постављена експлозивна пуњења, кингстони су отворени и брод је почео да се потапа. Немци су напустили брод, такође у једном од чамаца за спасавање. Интересантно је напоменути да је дански теретни брод Dagmar који је пролазио овим подручјем покупио и чланове посаде теретног брода и немачке подморничаре. Подморница U-3 је у 0530 часаова зауставила теретни брод Dagmar, прекрцала четворицу подморничара и вратила се ка теретњаку који је лагано плутао, докрајчивши га једним торпедом у 0910 часова. Патрола је завршена 3. октобра 1939. упловљењем у луку Кил.

На четвру патролу подморница U-3 испловљава 16. марта 1940. године, са задатком лова на непријатељске подморнице у водама јужно од Норвешке. За време четрнаестодневне патроле виђене су само немачке подморнице.

Пета, уједно и последња патрола ове подморнице, почиње испловљењем из Вилхелмсхафена 12. априла 1940. године. U-3 је испловила у групи подморница, са U-2, U-5 и U-6, са задатком подршке немачких снага у нападу на Данску и Норвешку. Подморница се због квара перископа убрзо вратила у луку да би поново испловила 13. априла. Ова патрола је трајала осам дана, а интересантна је по сусрету са британском подморницом HMS Porpoise, која је на подморницу U-3 лансирала шест торпеда. Свих шест торпеда су промашила циљ, тако да је подморница након осам дана патролирања упловила у Вилхелмсхафен.

Подморница је завршила своју каријеру у Готенхафену, 1. августа 1944, када је избачена из наоружања и коришћена као извор резервних делова за остале подморнице. Британци је 3. маја 1945. заробљавају и исте године бива изрезана у старо гвожђе.

 

Команданти подморнице:
6. август 1935 – 29. септембар 1937. пбб Hans Meckel
30. септембар 1937 – јул 1938. пбб Ernst-Günter Heinicke
29. октобар 1938 – 2. јануар 1940. пбб Joachim Schepke
3. јануар 1940 – 28. јул 1940. пбб Gerd Schreiber
29. јул 1940 – 10. новембар 1940. пбб Helmut Franzke
11. новембар 1940 – 10. новембар 1940. пбб Otto von Bülow
3. јул 1941 – 2. март 1942. пфр Hans-Hartwig Trojer
3. март 1942 – 30. септембар 1942. пфр Joachim Zander
1. октобар 1942 – 18. мај 1943. пфр Herbert Zoller
19. мај 1943 – 9. јун 1944. пфр Ernst Hartmann
10. јун 1944 – 16. јул 1944. пк Hermann Neumeister

 

ТТ карактеристике
Депласман 254 т површински
303 т подводни
Дужина преко свега 40,9 м
Ширина 4,08 м
Газ 3,83 м
Погонска група 2 х MWM RS 127 S
2 х Siemens-Schuckert PG VV 322/36
Брзина пловљења 13 чв у површинској вожњи
6,9 чв у подводној вожњи
Посада 25 чланова
Дубина роњења 80 – 150 м
Наоружање 3 х 533 мм
1 х 20 мм
Аутономија 1600 М брзином од 8 чв у површинској вожњи
35 М брзином од 4 чв у подводној вожњи

Подморница U-2

U-2, немачка подморница класе Type IIA. Кобилица за подморницу U-2 положена је 11. фебруара 1935. у килском бродоградилишту Deutsche Werke; поринута је 1. јула, а у флотну листу уведена 25. јула 1935. године.

Конструкција

Пројекат подморнице Type II био је заснован на пројекту финске подморнице класе Vesikko. U-1 је имала површински депласман од 254 тона,  док је подводни депласман износио 303 т. Подморница је била дуга 40,9 м (дужина чврстог трупа подморнице износио је 27,8 м), широка 4,08 м и висока 8,6 м. Газ подморнице је износио 3,83 м. За погон подморнице су употребљена два четворотактна шестоцилиндрична дизел мотора MWM RS 127 S снаге 700 КС за крстарење и два електромотора Siemens-Schuckert PG VV 322/36 снаге 360 КС за подводну вожњу. На два осовинска вода су се налазила два трокрака пропелера пречника 0,85 м. Дубина роњења подморнице је износила од 80 до 150 м.

Максимална брзина подморнице у површинској вожњи, када су за погон коришћени дизел мотори, износила је 13 чворова, док је брзина у подводној вожњи износила 6,9 чворова. У подводној вожњи, пловећи брзином од 4 чворова, подморница је могла да превали 35 наутичких миља. Аутономија пловљења била је већа у површинској вожњи, када је пловећи брзином од 8 чворова могла да преплови 1600 наутичких миља.

Када је реч о наоружању, подморница је била наоружана са три торпедне цеви калибра 533 мм у прамцу, са пет торпеда у борбеном комплету; торпедне цеви су се користиле и за полагање мина и за ту прилику подморница је крцала 12 мина. Од артиљеријског наоружања, подморница је располагала противавионским топом калибра 20 мм.

Посада подморнице је бројала 25 чланова.

Оперативна употреба

Подморница U-2 је током свог века коришћена као подморница за обуку, сем две патролне вожње које је извела током 1940. године.

На прву патролну вожњу испловила је 15. марта 1940. године из Кила, са задатком лова на савезничке подморнице у водама око јужне Норвешке. Патрола је изведена у веома тешким метео условима, тако да се подморница вратила 24. марта 1940. у Вилхелмсхафен без улова.

На другу патролну вожњу, која је трајала 2 дна, испловљава 4. априла 1940, из Вилхелмсхафена, у групи подморница (заједно са U-3, U-5 и U-6), са задатком подршке напада немачких снага на Данску и Норвешку. Подморница је морала да 11. априла одустане од вожње услед квара на дубинском кормилу. У Вилхелмсхафен је упловила 16. априла и то је била и њена последња патролна вожња.

Подморница је изгубљена 8. априла 1944, када се западно од Пилауа (данашњи Балтијск) сударила са немачким тролером Helmi Söhle и потонула; том приликом је настрадало 17 чланова посаде. Олупина је подигнута наредног дана. Совјети је заробљавају 25. априла 1944. и вероватно режу у старо гвожђе.

 

Команданти подморнице:
25. јул – 30. септембар 1936. пк Hermann Michahelles
1. октобар 1936 – 31. јануар 1938. пбб Heinrich Liebe
31. јануар 1938 – 16. март 1939. пфр Herbert Schultze
17. март 1939 – 5. август 1940. пбб Helmut Rosenbaum
7. јул – 5. август 1940. пфр Hans Heidtmann
6. август 1940 – октобар 1941. пбб Georg von Wilamowitz-Möllendorf
октобар 1941 – 15. мај 1942. Karl Kölzer
16. мај – 19. новембар 1942. пбб Werner Schwaff
20. новембар 1942 – 12. децембар 1943. пбб Helmut Herglotz
13. децембар 1943 – 8. април 1944. пбб Wolfgang Schwarzkopf

 

ТТ карактеристике
Депласман 254 т површински
303 т подводни
Дужина преко свега 40,9 м
Ширина 4,08 м
Газ 3,83 м
Погонска група 2 х MWM RS 127 S
2 х Siemens-Schuckert PG VV 322/36
Брзина пловљења 13 чв у површинској вожњи
6,9 чв у подводној вожњи
Посада 25 чланова
Дубина роњења 80 – 150 м
Наоружање 3 х 533 мм
1 х 20 мм
Аутономија 1600 М брзином од 8 чв у површинској вожњи
35 М брзином од 4 чв у подводној вожњи

Подморница U-1

U-1, немачка подморница класе Type IIA, прва подморница изграђена за потребе ратне морнарице нацистичке Немачке, након што је Адолф Хитлер одбацио одредбе Версајског мира из 1935, којим је Немачкој забрањивано поседовање подморница.

Подморница је изграђена у Килском бродоградилишту Deutsche Werke. Кобилица је положена 11. фебруара 1935, да би већ 29. јуна исте године била завршена. Прва посада подморнице обучена је у Холандији.

Конструкција

Пројекат подморнице Type II био је заснован на пројекту финске подморнице класе Vesikko. U-1 је имала површински депласман од 254 тона,  док је подводни депласман износио 303 т. Подморница је била дуга 40,9 м (дужина чврстог трупа подморнице износио је 27,8 м), широка 4,08 м и висока 8,6 м. Газ подморнице је износио 3,83 м. За погон подморнице су употребљена два четворотактна шестоцилиндрична дизел мотора MWM RS 127 S снаге 700 КС за крстарење и два електромотора Siemens-Schuckert PG VV 322/36 снаге 360 КС за подводну вожњу. На два осовинска вода су се налазила два трокрака пропелера пречника 0,85 м. Дубина роњења подморнице је износила од 80 до 150 м.

Максимална брзина подморнице у површинској вожњи, када су за погон коришћени дизел мотори, износила је 13 чворова, док је брзина у подводној вожњи износила 6,9 чворова. У подводној вожњи, пловећи брзином од 4 чворова, подморница је могла да превали 35 наутичких миља. Аутономија пловљења била је већа у површинској вожњи, када је пловећи брзином од 8 чворова могла да преплови 1600 наутичких миља.

Када је реч о наоружању, подморница је била наоружана са три торпедне цеви калибра 533 мм у прамцу, са пет торпеда у борбеном комплету; торпедне цеви су се користиле и за полагање мина и за ту прилику подморница је крцала 12 мина. Од артиљеријског наоружања, подморница је располагала противавионским топом калибра 20 мм.

Посада подморнице је бројала 25 чланова.

Оперативна употреба

Предратна употреба подморнице није била запажена, сем ако изузмемо да је стекла репутације лоше подморнице. Брза градња, у комбинацији са неадекватном технологијом која је коришћена у градњи – учинили су је спором, неудобном и непоузданом (честа пропуштања воде). По избијању рата, постојали су планови да се ова и подморнице изграђене непосредно након ње, повуку из јединица прве линије и користе у обуци подморничара.

Упркос плановима, а захваљујући недостатку подморница, U-1 испловљава 15. марта 1940. из Кила ради напада на британске поморске комуникације ка Норвешкој, што је било близу њених лимита у погледу даљине пловљења. Током ове вожње није успела да пронађе циљ и вратила се у Вилхелмсхафен 29. марта 1940. На другу патролну вожњу испловила је 4. априла 1940. из Вилхелмсхафена, у оквиру припрема за напад на Норвешку.

Подморница U-1 је 6. априла, пре него што је нестала,  послала кратак радио сигнал. Узрок губитка ове подморнице је остао непознат, али је према подацима, тог дана требала да прође кроз подручје где су Британци положила минску препреку, а што је Немцима било непознато. Олупину подморнице су у јуну 2007. пронашли рониоци. Противавионски топ је подигнут на површину и налази се у музеју. Према изгледу олупине (откинута крмена секција трупа), узрок потапања подморнице јесте наилазак на британску мину из баража број 7.

U-1 је прва од преко 1000 подморница које су учествовале у бици за Атлантик, и једна од преко 700 подморница које су изгубљене током борбених дејстава на мору.

Команданти подморнице:
29. јун 1935 – 30. септембар 1936. поручник бојног брода Klaus Ewerth
1. октобар 1936 – 2. фебруар 1938. поручник бојног брода Alexander Gelhaar
3. фебруар 1938 – 28. октобар 1938. /
29. октобар 938 – 6. април 1940. капетан корвете Jürgen Deecke

 

ТТ карактеристике
Депласман 254 т површински
303 т подводни
Дужина преко свега 40,9 м
Ширина 4,08 м
Газ 3,83 м
Погонска група 2 х MWM RS 127 S
2 х Siemens-Schuckert PG VV 322/36
Брзина пловљења 13 чв у површинској вожњи
6,9 чв у подводној вожњи
Посада 25 чланова
Дубина роњења 80 – 150 м
Наоружање 3 х 533 мм
1 х 20 мм
Аутономија 1600 М брзином од 8 чв у површинској вожњи
35 М брзином од 4 чв у подводној вожњи