Ратна кријумчарска роба

Успех британске блокаде у Првом светском рату био је сигурно један од разлога зашто се Енглеска тридесетих година ваљано припремала за евентуалну нову блокаду. Од 1930. су се у Индустријском обавештајно центру скупљали и проучавали подаци који би могли бити од важности у економском рату. Приликом тајних договора са Француском у Лондону, априла 1938, Чемберлен је саопштио француским посланицима да би поморска блокада Немачке за Британију била најмоћније оружје у рату против Немачке.

Кад су 3. септембра 1939. Британија и Француска објавиле Немачкој рат одмах је следила поморска блокада Немачке. Била је то, тако рећи, тотална блокада, иако је била објављена листа са забрањеном робом, па се у пракси, на основу тајних инструкција, смело да пропусте једино: лекови, дуван, неке ситнице и оно што је било неопходно путницима на броду.

Спуштање чамца у море са делом посаде који ће преконтролисати товар на заустављеном трговачком броду.

Британска морнарица имала је задатак да зауставља неутралне бродове због прегледа и упути их у контролне луке. Оне су се налазиле у Даунсу (Ремсгејт и Вејмут), на Оркнијским острвима (Керквол) и даље у Гибралтару, Малти, Адену и Хаифи. Са самим товаром се касније бавило министарство економског ратовања, а евентуално и специјални суд који је одлучивао о томе да ли је нека роба с правом заплењена. Немачка је отпочела своју борбу против британских „путева од животног значаја“, у суштини контраблокаду, имајући у виду одредбе поморског ратног права. Ове одредбе није поштовала из респекта, већ једино због сопствене користи и опортунизма. После брзе победе над Пољском, Хитлер се надао да ће моћи да наговори Британију и  Француску на компромисни мир уколико их буде штедео. У рату против саобраћаја на мору требало је у почетку крајње савесно држати се одредби од 3. септембра 1939. које је Немачка објавила. Без икаквог упозорења смеле су се нападати само следеће категорије трговачких бродова: бродови за превоз трупа, бродови који активно учествују у борби и трговачки бродови у непријатељским конвојима. Како је постајало све јасније да нема ни говора о томе да Британија жели склопити компромисни мир, тако је и рат против поморског саобраћаја постајао све оштрији.

Пошто Немци у водама око Британије и Француске које су контролисали Савезници нису били у могућности да заустављају неутралне бродове и упућују их у немачке луке ради контроле товара и докумената, такве контроле су морале да се спроводе на отвореном мору. Једино би немачке подморнице у овим водама могле да обављају такве контроле. Веома рањиве подморнице су, међутим, биле изузетно неподесне за заустављање и контролисање трговачких бродова с обзиром да су могле да буду нападнуте изнад воде (авиони!) или их је могао напасти и сам трговачки брод. У суштини је вођење ограниченог трговинског рата помоћу подморница било крајње нелогично.

Начин иступања немачких подморница у великој мери је зависио од менталитета и схватања немачких команданата подморница. Неки су пропуштали бродове ако нису били сигурни које су националности или ако нису могли да их зауставе. Други су били много мање увиђавни и нису се у таквим случајевима двоумили да униште брод. Било је и хуманих команданата подморница који су се бринули о судбини преживелих и давали им, на пример, што више вина и намирница у чамце за спасавање и добар курс за повратак. Али било је и оних који нису радили ништа за своје жртве иако су, можда, и били у могућности да им помогну.

 

ДСР1

 

 

Николaj Александрович Лунин

Николај Александрович Лунин (1907-1970), совјетски адмирал и Херој Совјетског Савеза.

Лунин је рођен у Одеси, у војничкој породици. Студирао је поморску академију у Ростову, након чега прву службу добија на танкеру Азнефт. У морнарицу ступа 1935, а три године касније бива ухапшен. Пуштен је на слободу након 13 месеци, када и прелази у подморничаре.

Лунин 1941. добија команду над подморницом Щ-421. Овом подморницом извршава неколико успешних патрола, потапајући немачки транспортни брод. Последњег дана фебруара 1942. Лунин постаје командант подморнице К-21. Овом подморницом је извршен неуспели напад на немачки бојни брод Tirpitz. Подморница је имала задатак праћења и напада немачких конвоја. 5. јула у 1622 подморница остварује акустични, а у 1700 и визуелни контакт са групом непријатељских бродова (бојни брод Tirpitz, тешких крстарице Admiral Scheer и Admiral Hipper и осам разарача). Лунин је одлучио да изврши напад и кренуо у маневар. У 1801 часова је из крмених цеви лансирао четири торпеда, након чега узима већу дубину роњења. Након одређеног времена, на К-21 су чули две велике експлозије и серију мањих. Лунин је био уверен да је погодио Тирпица, мада је било сумњи да је једно торпедо погодило Тирпиц, а друго разарач из пратње. Лунин је по повратку у базу известио о потапању једног разарача и оштећењу на Тирпицу. Са немачке стране није било никаквих извештаја, што се може узети и као разлог због чега није уследио напад немачких разарача на подморницу након њеног напада.

Током девете патроле са К-21, Лунин врши напад на норвешке рибарске бродове, при чему потапа једну, а оштећује три рибарице. Оваква акција није била одобрена од стране команде, али Лунин није сносио никакве последице.

Свеукупно, током Другог светског рата, Лунин је известио о потапању 17 бродова, али је након рата  – на основу документације – потврђено потапање 4 брода: 2 транспортна, 1 брод база подморница и 1 рибарица.

1943. постаје командант бригаде подморница Северне флоте, а две године касније бива унапређен у чин контра адмирала.

Након рата, учествује у совјетским истраживањима Арктика и Антарктика. Пензионисан је 1962, а преминуо 1970. Сахрањен је на војничком гробљу у Санкт Петербургу.

Подморнице класе Тип IX

Попречни пресек подморнице Type IX, преузето са uboataces.com

Подморнице класе Тип IX конструисане су за ратовање на океанима. Иако базиране на далеко мањим подморницама Тип II, у основи су се разликовале од њих по томе што су имале дупли труп. Оваква конструкција трупа омогућавала је повећање корисног простора подморнице тиме што су танкови горива и танкови роњења били уграђени у међупростор између чврстог и меког трупа. Меки труп је повећао борбену отпорност подморнице тиме што је ублажавао удар експлозија дубинских бомби на чврсти труп. Повећање корисног простора унутар подморнице повећао је борбени комплет торпеда на 22, што је за 50 % више торпеда него што их је могло бити укрцано на подморницу класе Тип VIIC. Калибар топа на палуби је повећан са 88мм на читавих 105 мм.

Главни циљеви који су се желели постићи конструкцијом овог типа подморнице били су повећање радијуса пловљења и дејства. Увођењем нових подтипова ове класе подморница, радијус дејства је значајно повећаван. Тако су подморнице Тип IXA имале радијус 12 120 М (19 500 км), Тип IXB 13 825 М (22 250 км), Тип IXC и Тип IXC-40 чак читавих 15 535 миља (25 000 км).

Са почетком непријатељстава, подморницама типа IX за операцијско подручје одређена је акваторија западног и јужног Атлантика.

Већ са почетком 1940. године, на сцену је ступила подморница типа IXD, са додатом секцијом трупа дужине 10,8 м. У то време су изграђене и две подморнице типа IXD, без наоружања али са могућношћу крцања и транспорта 250 тона погонског горива за снабдевање осталих подморница.

Подморница IXD2 се разликовала од свог претходника по уграђеној јачој погонској групи. Укупно је изграђено 29 подморница овог типа. Биле су карактеристичне и по даљини пловљења која је износила чак 36290 миља, што им је омогућило да “оперишу” у водама Индијског океана и да чак доплове до Јапана. У опрему појединих подморница овог типа спадао је и жирокоптер како би побољшали осматрање мора. Тип IXD2 је касније побољшанa  и добио је ознаку IXD2-42, али је у тој варијанти изграђена само једна подморница.

ТТ карактеристике Тип IXC
Депласман 1 120 т (површински)
1 232 т (подводни)
Дужина 76,70 м
Ширина 6,75 м
Газ 4,70 м
Погонска група дизел мотори снаге 4 400 КС (3281 кW), електромотор снаге 1 000 КС (746 кW) са два осовинска вода
Брзина пловљења површинска 18,2 чв
подводна 7,5 чв
Даљина пловљења 15 535 миља у површинској вожњи
62 миље у подводној вожњи
Посада 48 чланова
Наоружање топ 105мм,
ПАТ 37мм,
ПАТ 20 мм и
6 торпедних цеви калибра 533 мм (4 прамчане и две крмене) са б/к од 22 торпеда

Подморнице класе Type XIV

Немачким подморничарима је било јасно још у годинама између два светска рата, да ће се у будућем ратном сукобу, подморницама које буду биле у акцији даље од својих база на копну, морати обезбедити одређена врста логистичке подршке. Први предлог за логистичку подморницу поднет је још 1934. године. Означена као подморница Тип IV, требала је да има депласман од 2 500 тона. Пројекат је одбачен врло брзо, под утицајем поморских споразума  који су лимитирали тонажу бродовља које може изградити једна поморска земља. У замену,. команда Kriegsmarine је инсистирала да се депласман оперативних подморница које су требале да се граде, повећа до дозвољених граница, како би се ублажила потреба за недостајућим логистичким подморницама.

Са почетком подморничке кампање у америчким водама и у водама јужног Атлантика, потреба за логистичком подморницома постајала је све израженија. Подморница која се враћала из борбене патроле, обично се састајала са подморницом  која је кретала на задатак и прекрцавала на њу гориво и материјал који јој није био неопходан до упловљења у базу. Овакав начин снабдевања био је од користи, али ипак недовољан за неку озбиљнију логистичку подршку. Решење је било у пројектовању и изградњи великих логистичких подморница, способних да укрцају знатне залихе горива, мазива, воде, хране и торпеда од значаја за подморнице на задатку у далеким водама. Адмирал Дениц упућује 8. септембра 1939. године предлог за градњу три логистичке подморнице депласмана око 2 000 тона. Подморница настала као резултат овог предлога, означена као Тип XIV, била је у жаргону немачких подморничара позната као „Milchkuh“, или једноставно „млечна крава“.

Пред нову класу подморница постављен је захтев да има добре смештајне капацитете, те да горња палуба буде прилагођена за смештај торпеда, прикључака за прекрцање горива, смештај малих чамаца итд. Конструктори су за основу узели подморницу Типа IXD и направили верзију која је од основног модела била краћа, шира и виша, са знатно повећаном запремином танкова, са равном горњом палубом.

Како би се олакшала конструкција и сам изградња подморнице, многе компоненте са подморница класе Тип VII унифициране су и прилагођене за нову подморницу. Искоришћена је погонска група, сидрени уређај, водонепропустна врата, пумпе… Командни торањ је био скоро индентичан торњу подморница Тип IX.

Допуна подморнице горивом са У-459

За изградњу чврстог трупа искоришћен је челични лим дебљине 21,5 мм како би могла да рони дубље од подморница Типа VII и IX, чији је чврсти труп израђивао од лима дебљине 18,5 мм.

Подморница Типа XIV није имала наоружање за офанзивне акције, јер није ни имала уграђен торпедне цеви. Од наоружања је имала два брзометна топа калибра 37мм и топ 20мм, који су подморници давали врло ограничене могућности самоодбране.

За подморницу ове величине, посада је била прилично велика: састојала се из 53 чланова, од којих је било шест официра. То су били командант, два палубна официра, машинац, логистичар и лекар.

Било је планирано да се изгради 24 подморница, али је стварно изграђено свега 10 подморница: 6 у бродоградилишту „Deutsche Werke“ у Килу (ознаке У-459, У-460, У-461, У-462, У-463 и У-464) и четири подморнице у „Germaniawerft“ бродоградилишту (ознаке У-487, У-488, У-489 и У-490). Три подморнице су средином 1944. године биле близу завршетка изградње када су отказане, док је наруџбина 7 подморница отказана маја 1944. године.

Приликом сусрета на отвореном мору, подморница Тип XIV би узела у тегаљ подморницу „примаоца“ и онда би јој додала црево за претакање горива, на коме је била закачена и телефонска линија. Када би се повезала наливна грла, подморнице би наставиле да плове на погон електромотора, брзином од неких 3 до 4 чвора и претакање је могло да почне. Време потребно за допуњавање горивом кретало се и до 5 часова, а зависило је од брзине точења горива на подморници „примаоцу“.

Прекрцавање залиха био је тежи задатак од прекрцавања горива. Подморница је имала широку, равну палубу и приступне отворе који су служили за лакшу циркулацију залиха у току прекрцавања. Међутим, и при најмирнијем мору, нико није могао да буде сигуран да море неће заливати отворе. Зато је коришћен силаз са командног торња и кроз њега је вршена достава залиха на палубу. Лимит за прекрцавање залиха било је море јачине 4 степена по Бофору.

Прекрцај торпеда је такође био тежак задатак. Подморница Типа IX имала је посебну опрему за прекрцавање торпеда, односно за укрцавање резервних торпеда која су  била смештена на палуби. Та иста опрема коришћена је приликом прекрцавања торпеда са бродова за снабдевање и логистичке подморнице. Ипак, то је била операција која је захтевала доста времена.

Логистичке подморнице патиле су од два недостатка. Први недостатак се огледао у дужини активности снабдевања на мору. Друго, термини и позиције сусрета уговарале су се радио везом, према потребама на мору, што је доводило до пресретања порука и откривања места сусрета – а што је неминовно доводило до напада на подморницу и њеног потапања.

У почетку, ове подморнице биле су врло успешне и играле су значајну улогу у одржавању високе концентрације немачких подморница на пловним рутама сваезничких бродова. У међувремену, Савезници су почели да пресрећу радио сигнале, захваљујући разбијању шифре, тако да су ускоро почели да постављају заседе на местима сусрета подморница.

Прва подморница која је била потопљена, У-464, нападнута је 21. августа 1942. године, након само седам дана оперативне употребе. напад је изведен хидроавионом Каталина. Иако је подморница потопљена, посаду је спасио рибарски брод са Исланда.

Следећа подморница која је била изгубљена била је У-490. Она је такође потопљена на њеној првој вожњи, комбинованим нападом америчких ратних бродова и авиона. Нападачи су након потапања спасили све сем једног члана посаде.

У-463  била је успешна у пружању логистичке подршке све до своје 5 вожње, када је потопљена. Напад се одиграо 10. маја 1943. године. Након што је погођена бомбама избачених из британских Халифакса, подморница је отишла на дно са целокупном посадом.

Потапањe У-487

Подморница У-489 била је нападнута док је у режиму површинске вожње пунила батерије. Уочена је и нападнута хидроавионом Сандерленд. Иако је У-489 оборила хидроавион, била је толико оштећена да је посада морала да је напусти. Већи део посаде је спашен.

Највећи ударац немачком програму подморница за логистичку подршку одиграо се у јулу месецу 1943. године, када су потопљене подморнице У-459, У-461, У-462 и У-487. Све четири су биле нападнуте на површини, авионима. Од преостале две подморнице, У-460 је потопљена 4. октобра 1943. године када ју је „ухватио“ савезнички авион у тренутку док је попуњавала три подморнице на површини. У-488 је откривена у зароњеном стању. Нападнута је дубинским бомбама, западно од острва Капе Верде 26. априла 1944. године и никада бвише није виђена.

ТТ карактеристике Тип XIV
Депласман 1 688 т (површиински), 1 930 т (подводни)
Дужина 67,1 м
Ширина   7,3 м
Газ 4,9 м
Погонска група 2 дизел мотора снаге 1 400 КС, 2 електромотора снаге 375 КС
Брзина пловљења 14,4 чв (површинска), 6,2 чв (подводна)
Даљина пловљења 9 300 миља (у површинској вожњи), 67 миља (у подводној вожњи)
Посада 53 чланова
Наоружање 2 x 37мм, 1 x 20мм

У-459 – уведена у оперативу: 15.11. 1941. године; потопљена: 24.07.1943. године
( командант пбб Georg von Wilamowitz-Moellendorff)

Након пет успешних мисија логистичке подршке подморницама на отвореном мору, испловила је на шесту мисију у Бискајском заливу. У водама Бискајског залива је открива и напада британски авион. Авион Велингтон бива оборен противавионском артиљеријом са У-459, али се руши на палубу подморнице. Посада је рашчистила остатке од авиона, заједно са неексплодираним дубинским бомбама. упаљачи на дубинским бомбама били су подешени на малу дубину, тако да експлодирају тик уз подморницу и наносе јој озбиљна оштећења. Како није била у могућности да зарони, напад следећег авиона јој је запечатио судбину…Посада поставља експлозивна пуњења и напушта подморницу. На подморници је остао само командант подморнице, који активира пуњења и тоне заједно са подморницом. Спашено је 41 чланова посаде, док је настрадало 19 чланова.

У-460 – уведена у оперативу 24.12.1941. ; потопљена 04.10.1943. године
(командант пбб Ebe Schnoor)

У-460

Подморница У-460 је настрадала на својој 6 вожњи, у рејону северно од Азора, када ју је приликом танковања три подморнице изненадио авион са носача авиона USS Card (CVE-11). На везу са У-460 биле су подморнице У-264 (која је управо била попуњавана горивом), У-422 и У-455 које су чекале на попуну.
Први напад авиона онемогућио је У-460 да зарони. Како се очекивао следећи напад са више авиона, подморнице У-264 и У-422 остале су на површини како би браниле подморницу У-460.  Напад је изведен са 12 авиона типа Авенџер и Вајлдкет. Убрзо су потопљене У-460 и У-422, док је У-264 отпловила на сигурно. Биланс: 62 погинула, 2 спашена члана посаде.

У-461 – уведена у оперативу: 30.01.1942.; потопљена: 30.07.1943. године
(командант пф Hinrich-Oscar Bernbeck, од 21.04.1942. године команду преузима кк Wolf-Harro Stiebler)

У-461

Подморница У-461 је, као и њена претходница, имала иза себе пет успешних мисија попуне када је на следећој, шестој –потопљена. На шестој мисији, група од 4 подморнице (У-461, У-462, У-504 и У-550), прелазила је Бискајски залив када ју је открила група авиона из 461. ескадриле РААФ-а и напала је. Напад је преживела само подморница У-550. Биланс: 53 погинула, 15 преживелих чланова посаде.

У-462 – уведена у оперативу 05.03.1942. године; потопљена 30.07.1943. године
(командант пф Bruno Vowe)

У-462

У-462 је заједно са подморницама У-461, У-504 и У-505 чинила групу подморницу „Gruppe Monsun“, која је у ствари била прва група немачких подморница за деловање на Далеком истоку. У-461 и У-462 требале су да обезбеде допуну горивом на далеком путу… нападом авиона из састава 461. ескадриле РААФ-а онемогућена је да зарони, док се група корвета класе Black Swan неумитно приближавала. Командант наређује да се подморница потопи, што посада убрзо и чини. Биланс:  1 погинуо, 64 преживелих чланова посаде.

У-463 – уведена у оперативу: 02.04.1942. године; потопљена:16.05.1943. године
(командант кк Leo Wolfbauer)

У-463

Пре свог потапања, извела је четири успешне мисије. потопљена је у Бискајском заливу, након напада дубинским бомбама из авиона Халифакс. Биланс: 57 погинулих чланова посаде.

У-464 – уведена у оперативу: 30.04.1942. године; потопљена: 20.08.1942. године
(командант пбб Otto Harms)

У-464

Подморница У-464 потопљена је на својој првој вожњи, југоисточно од Исланда. Каталина из састава америчког морнаричког ваздухопловства је избацила све своје дубинске бомбе на њу али није успела да је потопи; међутим, због немогућности да зарони, посада је потапа…. Посаду је спасио исландски теретни брод „Skaftfellingur“, који их је извадио из воде, и потом предао британском разарачу.  Биланс: 2 погинула, 52 преживела чланова посаде.
Постоји и друга верзија, верзија немачке морнарице, према којој је посада У-464 заробила брод који их је спасио из воде и кренуо ка Немачкој… али су их пресрели Британци и осујетили у намери да се пробију до Немачке….

У-487 – уведена у оперативу: 21.12.1942. године; потопљена: 13.07.1943. године
(командант пф Helmut Metz)

У-487

Подморница У-487 је извела две веома успешне мисије, када је требала да изврши попуну сопствених залиха. За тај задатак је одређена У-160, велика подморница класе Тyпе IXC, којој је наређено да отплови на позицију сусрета и прекрца на У-487 залихе горива, мазива, хране, воде, торпеда… и да се потом врати у базу. Поруку у којој је уговорена позиција сусрета пресретнута је и Американци шаљу групу од 5 авиона Авенџер и неколико Вајлдкета, који су базирали на носачу авиона USS Core (CVE-13). Морнари на палуби подморнице су се сунчали када је почео напад. Један Вајлдкет је оборен, али је подморница У-487 изгубила битку. Биланс: 31 погинулих, 33 преживелих чланова посаде. Преживеле је заробио USS Barker (DD-213).

У-488 – уведена у оперативу: 01.02.1943. године; потопљена: 26.04.1943. године
(командант пк Erwin Bartke)

Подморница У-488 је пре потапања извела две успешне мисије. На трећој мисији, након извршене попуне пет подморница, група ескортних разарача америчке морнарице (USS Frost, Huse, Barber и Snowden) је проналази и потапа је дубинским бомбама. Биланс: 64 погинулих чланова посаде.

У-489 – уведена у оперативу: 08.03.1943. године; потопљена: 04.08.1943. године
(командант пбб Adalbert Schmandt)

Током своје кратке каријере, на својој првој вожњи, подморница У-489 успешно се брани од напада авиона Худсон, 03.08.1943. године. Сутрадан је напада канадски Сандерленд и бива оборен… Међутим, услед задобијених оштећења у борби, посада потапа подморницу.  Биланс: 1 погинули, 58 преживелих чланова посаде.

У-490 – уведена у оперативу: 27.03.1943. године; потопљена: 12.06.1944. године
(командант пбб Wilhelm Gerlach)

Подморница У-490 била је последња у серији логистичких подморница. Како је доста њених претходника страдало приликом крцања горива, код ове подморнице примењен је други приступ прекрцавања горива – под водом. Опремљена је посебном опремом за подводно претакање горива и након тестирања које је трајало годину дана, упућена ка Индијском океану. 12. јуна 1944. године. Током ове вожње, откриле су је група састављена од ескортног носача авиона USS Croatan и разарача USS Frost, USS Huse и USS Inch. Подморница је потопљена југозападно од Азора, при чему је целокупна посада од 60 чланова спашена.

Подморнице класе Type II

Немачка је 1935. године одбацила споразум по коме јој је била забрањена употреба подморница и у исто време изнудила нови споразум по коме јој је била дозвољена изградња и коришћење подморница укупне тонаже еквивалента 45% тонаже британских подморница. Велики задатак који се тада поставио пред Карла Деница била је „разбијање“ укупне одобрене тонаже подморница на бројно стање подморница које ће бити изграђене. Један од захтева који је био постављен пред немачка бродоградилишта била је изградња подморнице сличне типу UB које су успешно коришћене у британским водама током Првог светског рата. Током важења првобитног споразума, напори немачких конструктора подморница били су усмерени ка изради пројеката подморница за иностране наручиоце, тако да се почеци конструисања класа подморница Тип II могу видети у подморници „Vesikko“, која је грађена у Финској 1933. године по немачком пројекту базираном на подацима за изградњу подморница UBII и UF.

Подморница „Vesikko“

Прве подморнице Тип IIA су брзо ушле у изградњу и показале су високе маневарске и маритимне способности. Између осталог, могле су да зароне за 25 секунди. Убрзо им је “пришивен” и надимак “кану”. Због свог малог депласмана, подморнице Типа IIA су имале ограничен радијус пловљења, те је убрзо захтевано “растезање”, услед чега су настале подморнице Тип IIB, IIC и IID. Тако је Тип IIB имала већи радијус пловљлења, Тип IIC  је била IIB са снажнијиом погонском групом, док је IID имала додатне, спољашње, танкове.

Конструкција овог типа подморница обухватала је један труп са трим танковима на прамцу и крми чврстог трупа и унутрашњи танк за брзо роњење. Како је имала само три торпедне цеви и веома ограничен простор за смештај резервних торпеда, минско наоружање је пре представљало алтернативе него допунско наоружање. Са померањем тежишта подморничког рата из обалског подручја ка отвореном мору, 1941. престаје борбена употреба овог типа подморница. Оне се повлаче у јединице за обучавање подморничарског кадра, а једно време служе и за експерименте са шноркел опремом. Укупно је изграђено 6 подморница типа IIA, 20 подморина IIB, 8 подморница IIC и 16 подморница IID.

Тип IIA

У  килском бродоградилишту “Deutsche Werke AG”, у период 1934.-1935. Године изграђено је 6 подморница класе Тип IIA и добиле су ознаке U-1, U-2, U-3, U-4, U-5 и U-6.

Предратна фотографија подморнице U-1

ТТ карактеристике
Депласман површински 254 т, подводни 303 т
Дужина преко свега 40,9 м, чврстог трупа 27,8 м
Ширина 4 м
Газ 3,8 м
Висина 8,6 м
Снага погона дизел мотори 700 КС, електромотор 360 КС
Брзина површинска 13 чв, подводна 6.9 чв
Даљина пловљења у површинској вожњи 1600 М брзином од 8 чв , у подводној вожњи 35 М  брзином од 4 чв
Наоружање 3 прамчане торпедне цеви
Посада 22 – 24 чланова
Максимална дубина роњења 150 м

Тип IIB

Бродоградилиште “Deutsche Werke AG”, из Кила изградило је четири подморнице типа IIB у периоду од 1935. до 1936. године, док је бродоградилиште “Germaniawerft AG”, такође из Кила, изградила 14 подморница у периоду између 1935. и 1936. године. Бродоградилиште “Flender-Werke AG” из Либека изградило је две подморнице у периоду између 1938. и 1940. године, што је укупно чинило флоту од 20 подморница овог типа. Биле су означене ознакама од U-7 до U-24 и U-120 и U-121

Подморницa U-9

ТТ карактеристике
Депласман површински 279 т, подводни 328 т, максимални 414 т
Дужина преко свега 42.7 м, чврстог трупа 28.2 м
Ширина 4 м
Газ 3.9 м
Висина 8.6 м
Снага погона дизел мотори 700 КС, електромотор 360 КС
Брзина површинска 13 чв, подводна 7 чв
Даљина пловљења површински 3100 миља брзином од 8 чв, подводни 43 миља брзином од 4 чв
Наоружање 3 прамчане ТЦ
Посада 22 – 24 чланова
Максимална дубина роњења 150 м

Тип IIC

Подморнице овог типа изграђене су у килском бродоградилишту “Deutsche Werke AG” (U-56, U-57, U-58, U-59, U-60, U-61, U-62, U-63).

ТТ карактеристике
Депласман површински 291 т, подводни 341 т
Дужина преко свега 43.9 м, чврстог трупа 29.6 м
Ширина 4 м
Газ 3.8 м
Висина 8.4 м
Снага погона дизел мотори 700 КС, електромотор 410 КС
Брзина површинска 12 чв, подводна 7 чв
Даљина пловљења површински 3800 миља брзином од 8 чв, подводни 42 миља брзином од 4 чв
Наоружање 3 прамчане торпедне цеви
Посада 22 – 24 чланова
Максимална дубина роњења 150 м

Тип IID

Укупно је изграђено 16 подморница овог типа у бродоградилишту “Deutsche Werke AG” у Килу. Означене су са: U-137, U-138, U-139, U-140, U-141, U-142, U-143, U-144, U-145, U-146, U-147, U-148, U-149, U-150, U-151, U-152

ТТ карактеристике
Депласман површински 314 т, подводни 364 т, максимални 460 т
Дужина преко свега 44 м, чврстог трупа 29.8 м
Ширина 4 м
Газ 3.9 м
Висина 8.4 м
Снага погона дизел мотори 700 КС, електромотор 410 КС
Брзина површинска 12.7 чв, подводна 7.4 чв
Даљина пловљења површински 5650 миља брзином од 8 чв, подводни 56 миља брзином од 4 чв
Наоружање 3 прамчане торпедне цеви
Посада 22 – 24 чланова
Максимална дубина роњења 150 м

Подморнице класе Type I

Подморница U-25

Подморница класе Тype I била је производ покушаја нацистичке Немачке да произведе прву подморницу након Првог светског рата. Изграђене су само две подморнице ове класе. Верује се да је одлука о прекиду даље градње ових подморница донета као политичка одлука, а не због недостатака самих подморница. Недостаци су се огледали у лошој стабилности и спором зарањању. Подморница је пројектована на основу финске подморнице класе Vetehinen, као и шпанске подморнице класе E-1. Подморнице класе Тype I су касније послужиле као основа за развој других класа подморница, Тype VII и Тype XIX.

Прва подморница класе Type IA, изграђена у Бремену, поринута је 14. фебруара 1936. Две изграђене подморнице у овој класи, ознаке U-25 и U-26, коришћене су скоро искључиво за обуку подморничара и у сврхе пропаганде, вијући заставу нацистичке Немачке. Ове подморнице су, због малог броја подморница којима је Немачка располагала, морале да 1940. уђу у борбу. Имали су кратко, али успешно ангажовање.

Крцање торпеда на U-25

Подморница U-25 је извршила пет патролних вожњи и успела да потопи 8 бродова (50 250 БРТ). Настрадала је 3. августа 1940, на извршењу задатка полагања минске препреке у норвешким водама, тако што је ударила у мину нешто раније положене савезничке минске препреке. Није било преживелих чланова посаде.

U-26 је извршила осам патолних вожњи, на којима је потопила 11 теретних бродова и оштетила један британски ратни брод (патролни брод HMS Kittiwake L 30 / K 30). На осмој патролној вожњи је тешко оштећена дубинским бомбама са корвете британске краљевске морнарице HMS Gladiolus (K34), класе Flower. Како је изгубила могућност зарањања, изронила је на површину, где ју је бомбардовао авион типа Sunderlend из састава 10. сквадрона RAAF (Royal Australian Air Force). Посада, која је бројала 48 чланова, је успела да потопи подморницу и да се спасе.

Подморница U-26

ТТ карактеристике
Депласман 862 т површински
982 т подводни
Дужина 72,39 м
Ширина 6,21 м
Газ 4,3 м
Погон дизел-електрични
2 х дизел мотора MAN M8V40/46 снаге по 1 540 КС
2 х електромотора BBC GG UB720/8 снаге по 500 КС
Брзина 17,7 – 18,6 чв у површинској вожњи
8,3 чв у подводној вожњи
Даљина пловљења 7 900 наутичких миља брзином од 10 чв у површинској вожњи
78 наутичких миља брзином од 4 чв у подводној вожњи
Наоружање 6 ТЦ калибра 533 мм, 4 прамчане, 2 крмене (борбени комплет 14 торпеда)
28 х TMA мина
1 х 105 мм SK C/32
1 х 20 мм
Посада 44 чланова
Подморнице у класи U-25, U-26

Hecht (Type XXVIIA), класа џепних подморница

Џепна подморница класе Hecht као музејски експонат

Ова класа џепних подморница је првобитно била намењена за извођење удара по бродовима на сидришту, слично британским подморницама класе „X“ које су Немци заробили након неуспешног британског напада на бојни брод Tirpitz, и била је наоружана једном мином на прамцу трупа, коју је било могуће отпустити из унутрашњости подморнице. Подморница је била оптимизована за подводну вожњу и била је опремљена жирокомпасом и компензујућим танковима, али није имала танк роњења. Пошто је била мала и била погоњена мотором снаге свега 12 КС, Немци су намеравали да подморницу у зону дејства допремају површинским бродом. Дубина роњења подморнице је износила 50 м.

Након пројектовања, новој класи подморница је у задатке додат и напад на покретне мете у обалском подручју. Сходно томе, додат је захтев да подморница уместо минског носи торпедно наоружање, а да се из списка опреме избаци жирокомпас (који је на крају ипак уграђен). У варијанти ношења торпеда, подморница је крцала додатне батерије чиме је повећавала радијус дејства. Као алтернатива минском наоружању разматрана је ронилачка комора, али до овог развоја ипак није дошло.

У периоду од маја до августа 1944. изграђене су три подморнице – прототипа, означених од U2111 до U 2113, и 50 серијских џепних подморница, ознака од  U2251до U2300. Све у свему, ово није била задовољавајућа конструкција подморнице, имала је слабе маневарске способности, нарочито у подводној вожњи. Уз то, уградњом жирокомпаса је повећан депласман подморнице, смањен радијус дејства – а потрошња електричне енергије повећана.

У складу са својим ограничењима за употребу у рату, ове подморнице су након уградње додатних акумулаторских батерија коришћене у процесу обуке немачких подморничара, чланова посада џепних подморница класе Seehund.

ТТ карактеристике
Депласман 11,8 т
Дужина преко свега 10,6 м
Ширина 1,7 м
Погонска група електромотор снаге 12 КС
Брзина пловљења 5,7 чв
Посада 2 члана
Наоружање 1 х торпедо G7e TIIIc или 1 х мина
Радијус кретања површински 65 М брзином од 5,7 чв
подводни 38 М брзином од 4 чв (са допунском батеријом 69 М)