Коњаници против тенкова

Муњевити рат у Пољској

Пољаци су били први народ који је у ноћи између четвртка 31. августа и петка 1. септембра 1939. искусио шта значи Блицкриг – муњевити рат. Пољаци су већ месецима предосећали рат, али нису чекали немачки напад дрхтећи од страха. У Пољској је чак било људи који су сматрали да је већ време да се Немцима покаже где им је место. Високи војни кругови нису схватали суштину модерног рата и рачунали су с класичним начином вођења борбе: рат ће почети граничним чаркама, да би након недеља и месеци те чарке прерасле у операције и битке. Зато се војни кругови нису много узбуђивали што 31. августа 1939, кад се рат више није могао избећи, мобилизација није била завршена. Сматрали су да ће у првим недељама рата још имати времена за то. Такав оптимизам прожимао је многе на Западу, а међу њима и француског генерала Гамелана, који је сматрао да би Пољска могла издржати „барем шест месеци“. Пољско војно руководство чак је израдило план по којем је намеравало изненадити Немце: кад би започеле граничне борбе, неколико коњичких бригада са најбољим пољским коњаницима пробило би се до Берлина, који је од пољске западне границе био удаљен само сто километара. Очекујући да ће се остварити ти велики планови, мобилисане пољске трупе (21 од 37 дивизија, 6 од 11 коњичких бригада) заузеле су крајем августа положаје, али не оне које су им саветовали британски и француски војни стручњаци – иза природне обрамбене линије коју чине реке Њемен, Нарев, Висла и Сан – него дуж граница према Словачкој, Немачкој и Источној Пруској.

Пољска коњица

Пољаци су се припремали на борбу артиљеријом, коњицом и пешадијом. У петак 1. септембра, рано ујутру, Немци су, међутим, дошли с тенковима, оклопним колима, авионима и падобранима. Изненађење и брзина били су битни елементи њиховог напада, који је био све пре него стари начин ратовања из Првог светског рата што су га водили Пољаци.

Са различитих страна – са севера (Источна Пруска), са запада (Поморје и Шлеска) и с југа (Словачка) – требало је да моторизоване претходнице концентрично упадну у Пољску. Пет армија, укупно 56 дивизија, требало је да на неколико места пробију пољску одбрану и да кроз отвор брзо концентрично продру у унутрашњост да би се тамо, далеко иза пољских линија, сусреле. Тако би читава пољска армија била опкољена пре него што би уопште имала прилику да учествује у озбиљним борбама, које би је ангажовале у целини.

Муњевити, концентрични продори кракова клешта, тако типични за немачки напад на Пољску, изведени су успешно захваљујући масовној употреби тенкова и авиона. Оба ова оружја први пут су успешно употребљена у Првом светском рату. У периоду након Првог светског рата тенкови, оклопну кола, бомбардери и ловци ушли су у наоружање свих великих европских армија. У готово сваком генералштабу било је напредних официра који су се, насупрот конзерватизму старијих генерала, заузимали за систематско проучавање и примењивање новог оружја. У Француској се тада млади официр Шарл де Гол заузимао за тенковско наоружање и даљу механизацију војске. Ипак, његове теорије претпостављени нису хтели прихватити, него су истрајали на својим застарелим концепцијама одбране. Само су у Њемачкој потпуно искоришћене стратегијске и тактичке могућности тенка Генерал Хајнц Гудеријан је Фиреру дао у руке одлично увежбано људство с модерним оклопним оружјем. Формације тенкова и оклопних кола које су оперисале самостално давале су немачкој војсци велику покретљивост и снажну продорну моћ, две неопходне особине за војску која се увежбавала само за напад. Потпуна надмоћ у ваздуху, квантитативно и квалитативно, употпуњавала је услове за муњевити рат, нову врсту ратовања какву је Хитлер 1939. применио у агресивном рату против Пољске.

Хајнц Гудеријан

Тог првог септембра запрепашћени су Пољаци већ после неколико сати увидели да тај рат ни по чему неће бити налик на оно што су учили у својим војним школама. Док је на неколико места маса немачких тенкова пробијала граничну обрану, те не наилазећи на озбиљан отпор продрла у небрањену позадину, ескадриле немачког ваздухопловства бомбардовале су трупе на фронту, линије снабдевања и позадину. Нису само сејале смрт и ужас међу цивилним становништвом, него су уништавале железничке мреже, аеродроме и саобраћајнице. Стотине обрушавајућих бомбардера, штука, уништавале су пољски војни транспорт. Пољска мобилизација, која је била у пуном току, била је потпуно дезорганизована. Снабдевање фронта оружјем, муницијом и храном већ је првог дана готово потпуно затајила. Пољска авијација, ни пет стотина углавном застарелих авиона, није била дорасла три пута јачем и неупоредиво модернијем немачком ваздухопловству. Уништена је већ на аеродромима, пре него што је могла полетети да би се борила. Појава немачких падобранаца изазвала је забуну иза линије фронта, а добро припремљена „пета колона“ поткопавала је морал Пољака Био је то тотални муњевити рат.

Ju-87B изнад Пољске

Узимајући у обзир несразмер у снази и опреми двеју противничких војски, немачки успеси могли би се окарактерисати релативно умереним. Додуше, немачке су претходнице у прва двадесет и четири сата продрле стотинак километара у дубину пољске територије, али после, како су се продужавали нападни клинови, оне су постајале рањивије, па су се операције нешто успориле. Иза модерних оклопних јединица кретала се пешадија, која је пружала класичан призор: дуге колоне пешадије на маршу, мноштво коњских запрега за све врсте транспорта, сразмерно мало моторизованих делова. Један немачки официр из генералштаба испричао је касније како је непрестано морао објашњавати сувише нестрпљивим нацистичким функционерима како пешак и у најповољнијим околностима не може постићи брзину већу од четири до пет километара на сат.

Пред Варшаву, свакако, Немци нису стигли одмах сутрадан. Несумњиво је генерал Блументрит имао право кад је касније изјавио: »… да је Пољска стратегијски већ била освојена пре него што је пао и један метак или неки војник прешао границу“ Пољаци то сигурно нису увиђали. С невероватним презирањем смрти, пољске коњичке бригаде бацале су се у борбу: јашући на коњу лако наоружани (пољска је армија имала још јединице копљаника!) борили су се против челика оклопних кола и гусеница тенкова – антички хероизам против безобзирне технике. Ти су безумни напади завршавали потпуним покољем, али су ипак успели да спрече да пољске оружане снаге посустану већ првих дана Задржавали су немачки продор довољно да би, у почетку разбијеној, одбрани дали времена да се опорави. У очекивању обећане британске и француске помоћи, пољске су трупе и даље пружале жесток отпор, углавном несвесне дивовског обруча којим су их Немци стезали.

 

Подморница Orzel

Подморница пољске ратне морнарице Orzel, једна је од укупно две изграђене подморнице истоимене класе. Пољаци су током тридесетих година, када је подморница пројектована, планирали изградњу четири подморнице, али су на крају остали са свега две подморнице ове класе.

Пољаци су у почетку планирали да их изграде у Британији, али је предложена цена била превисока, а британски Адмиралитет се изјаснио да је градња подморнице која би у површинској вожњи пловила брзином од 20 чворова – немогућа.

Сходно ситуацији, Пољаци се обраћају Холанђанима и наручују подморнице у бродоградилиштима De Schelde и Rotterdamse Shipyards. У пројектовању подморнице укључили су се и представници пољске ратне морнарице.

Труп подморнице је у потпуности био израђен техником варења, а све управљиве површине покретале су се помоћу хидраулике. Пројекат је израђен так ода је задовољавао све захтеве пољске стране, која је захтевала вишенаменску подморницу, која би се користила како у плитким водама Балтичког мора, тако и на отвореним морима.

Првоизграђене али и једине подморнице ове класе, Orzel и Sep, налазиле су се у самом врху подморница изграђених до Другог светског рата. Штавише, ова класа подморница је представљала и основу за наредну класу холандских подморница, ознаке O 19.

Подморница Orzel, о којој је овде реч, наручена је 1935, а њена кобилица је положена 14. августа 1936. Поринута је 15. јануара 1938, а након нешто више од годину дана, тачније 2. фебруара 1939. је уведена у оперативну употребу.

Почетком немачког напада на Пољску, подморница Orzel добија задатак да патролира зоном у Балтичком мору, те да потопи немачки бојни брод Schleswig-Holstein уколико покуша да напусти Гдањск. Са погоршањем ситуације, Orzel 4. септембра напушта своју зону и повлачи се; истог дана је нападају немачки миноловци М3 и М4.

Посада подморнице, с обзиром на оштећења задобијена у окршају са миноловцима, одлучује да плови за естонску луку Талињ. У Талињ упловљава 14. септембра, где на инсистирање Немачке, естонске снаге заробљавају подморницу и интернирају посаду. Сва навигацијска опрема је конфискована, а спремала се и демонтажа наоружања. Међутим, услед кидања челик чела, искрцано је свега 15 од укупно 20 торпеда колико их је било у борбеном комплету подморнице.

Посада подморнице је сковала заверу да отму назад подморницу, што су и учинили око поноћи 18. септембра. Савладали су естонске стражаре, пресекли везове и испловили. Огласила се узбуна, а на подморницу је отворена митраљеска ватра. Пловећи у полузароњеном стању, подморница је на излaску из луке наишла на плићину, када јој артиљеријска ватра оштећује антену радио уређаја. Након пирења танкова роњења, подморница прелази преко спруда и плови за британску луку, пошто сје посада на радију чула вести о дочеку пољске подморнице Wilk у британској луци.

Подморница је упловила у британску луку 14. октобра, што је било изненађење, с обзиром да ју је Адмиралитет сматрао несталом.

Након извршених поправки, подморница Orzel је уврштена у састав британске 2. подморничке флотиле.

Подморница Orzel се никада није вратила са своје седме патроле, на коју је испловила 23. маја 1940. Наређење за повратак у базу упућен је 5. јуна. Посада није потврдила пријем поруке, те је 8. јун званично усвојен као датум губитка подморнице. Иако има више теорија о губитку подморнице, највероватнија је да је страдала од мине у Скагераку. Олупина подморнице ни данас није пронађена.

 

Пољска хаубица Skoda 149-mm vz 37 (K4)

У првој половини тридесетих година, чехословачка компанија Шкода је била у стању да конструише, развије и произведе потпуно нова артиљеријска оруђа која нису имала никаквих додирних тачака са артиљеријским оруђима из доба Првог светског рата. Између осталих, 1933. је произведена потпуно нова серија хаубица калибра 149 мм, позната као „К“ серија. Прва од њих, К1, произведена је 1933. за потребе турских, румунских и југословенских оружаних снага.

Упркос успеху хаубице К1, чехословачке оружане снаге су закључиле да ово оруђе не задовољава њихове захтеве, тако да је био потребан даљи развој овог модела. Задовољили су се моделом К4. Хаубица К4 је имала доста тога заједничког са хаубицом К1, али је имала краћу цев, а потреба за демонтирањем цеви због коњске вуче више није била потребна, с обзиром да су Чеси направили озбиљан помак ка моторизацији својих оружаних снага. Хаубице К4 су такође имале и гумене пнеуматике, док је К1 имала точкове од пуњене гуме. Тако су Чеси одлучили да усвоје хаубицу К4 као своју стандардну тешку пољску хаубицу и њом замене све застареле хаубице које су остале из Првог светског рата. Оруђе добија и своју званичну ознаку, „15-cm hrubâhoufnice vz 37“, где се „vz 37“ односи на модел, тј. годину када је хаубица усвојена у наоружање. Планови наоружавања овом хаубицом нису могли бити испуњени, из већ познатих разлога, тј. дешавања око Судетске области а убрзо и избијања Другог светског рата.

Немци убрзо улазе у фабрику у Плзењу, где затичу и првопроизведене хаубице „vz 37“. Било их је свега неколико и Немци их одвозе у Немачку, где их и тестирају. Хаубице су се на тестовима показале домет од 15 100 метара, а пројектили масе 42 кг као врло ефикасни. Немци стога одлучују да наставе са њиховом производњом, дајући јој своју ознаку „15-cmschwere Feldhaubitze 37(t)“ – тешка пољска хаубица 150 мм Модел 1937 (чешка).  Убрзо постаје стандардна хаубица у многим дивизијама, чинећи део дивизијске артиљерије, а свој пут налази и у корпусној артиљерији. Коришћена је у нападу на Француску маја и јуна 1940. и касније у нападу на Совјетски Савез током 1941.

ТТ карактеристике SFH 37(t)
Маса 5 730 кг
Дужина 3,60 м
Калибар 149,1 мм
Поље дејства по елевацији -5° до+70°
по правцу 45°
Максимални домет 15 100 м

Пољска хаубица 122 мм М1938 (М-30)

Хаубица М1938 је конструисана крајем тидесетих година у пројектном бироу Мотовилха, под руководством Петрова, са циљем да замени недавно модернизоване хаубица калибра 122 мм, које су датирале из периода пре Првог светског рата. Пројект нове хаубице је усвојен септембра 1939, након што је на испитивањима поразила конкуренте. Овај пројекат хаубице је био сушта супротност претходним моделима хаубица којима су Совјети располагали: имала је вешање са лиснатим опругама, гуме на точковима, дужу цев.  Серијска производња је започета 1940. у Фабрици бр. 9 у Свердловску, а након 1940. и у Фабрици бр. 92 у Горком. Уградњом ових хаубица на шасију тенка Т-34 добијен је самоходни топ СУ-122. Маршал Одинцов је, након присуствовања гађањима овим типом хаубица, изјавио да „ништа не може бити боље од ње“.

Након напада Немачке на Совјетски Савез јуна 1944, у наоружању артиљеријских јединица Црвене армије се налазила ова хаубица, али у недовољним количинама. Међутим, повећањем производње, Совјети су постигли да је 1943. ова хаубица била најбројнија у наоружању својих артиљеријских јединица. Најчешће су коришћене за посредно гађање непријатељских концентрацијских просторија и пољских фортификација, мада су знале бити искоришћене и за непосредно гађање надирућих немачких тенкова. Ово последње се вршило након 1943, када је за ову хаубицу развијен противтенковски пројектил.

Један број оруђа је заробљен од стране Немаца, који су их одмах уврстили у своје наоружање, под ознаком 12.2 cm s.F.H.396(r). Финске снаге су заробиле 41 оруђе овог типа и употребљавале их под ознаком 122 H 38. Финци су били толико задовољни овим оруђима, да су их држали у наоружању све до средине осамдесетих година.

У периоду од 1940. до 1945, произведено је укупно 17 526 оруђа. Овом броју треба додати и 1 740 оруђа, произведених у периоду од 1946. до 1955.

ТТ карактеристике
Калибар 121,92 мм
Маса оруђа 2 250 кг
Дужина оруђа 5,9 м
Дужина цеви 2,8 м
Послуга 8 чланова
Брзина паљбе 5 пројектила у минути
Ефикасни домет 11 795 м