PZInż.130, амфибијски тенк

Једно од најинтересантнијих оклопних возила пројектованих у Пољској био је лаки извиђачки тенк амфибија PZInż.130. Тенк је припадао фамилији модерних гусеничних возила, развијених од стране Едварда Хабича (Edward Habich) крајем тридесетих година, у којој су се нашли и лаки извиђачки тенк PZInż.140 (4TP), артиљеријски трактор PZInż.152 и ловац тенкова PZInż.160, сви на унифицираној шасији.

Почетак развоја пољског лаког извиђачког тенка амфибије везан је за демонстрацију британског амфибијског тенка Викерс Карден-Лојд, која је заједно са демонстрацијом артиљеријског трактора и лаког тенка, извршена септембра 1932. године у Пољској. Почетком октобра исте године извршена је демонстрација амфибијског тенка на Вистули. Као резултат ових демонстрација, предложена је набавка једног амфибијског тенка Carden-Loyd и пет лаких тенкова, са циљем вршења процене и истраживања. Међутим, до ове набавке није дошло, пошто Пољска није располагала довољном количином новца за ову намену (16 775 фунти). Уместо тога, донета је одлука да се у Пољској крене са развојем сличних модела тенкова, а на основу спецификације која је дата од стране Бироа за техничко испитивање оклопног оружја.

Задатак пројектовања амфибијског тенка и извиђачког тенка масе 4 т, са истим компонентама, поверен је 1935. године фирми PZInż. Пољски тенкисти су очекивали употребу амфибијских тенкова на истоку земље предратне Пољске, нарочито на територији данашње Белорусије, која је била прекривена мочварама, рекама и језерима, без путева, где је самим тим употреба класичних тенкова била скоро немогућа.

Главни пројектант за оба тенка био је шеф сектора за истраживање компаније PZInż, инжињер Едвард Хабич. Пројект и документација за амфибијски тенк били су готови у јесен 1936. Без обзира што је конструктор био инспирисан Карден-Лојдовим пројектом, PZInż. је ипак у потпуности био пољске конструкције. У пројект тенка су уграђена нека од најновијих светских идеја и решења, као што је модерни систем вешања са торзионим цевима и шипкама, као и пољско достигнуће, перископ који је обезбеђивао осматрање у кругу од 360° (изум Рудолфа Гундлаха). Амфибијски тенк је био врло сличан лаком тенкиу 4TP (PZInż.140), са доста заједничких компоненти: мотор, трансмисија, вешање, док су точкови и гусенице били мање масе како би се остварила пловност тенка. Водонепропусни труп је имао облик прилагођен пловљењу, док су блатобрани били пловци напуњени плутом, чиме је побољшана стабилност на води. Испод задњег дела трупа налазио се пропелер у прстенастом кућишту, које је имало и улогу кормила, као код британског тенка.

Прототип амфибијског тенка, фабричке ознаке PZInż.130, завршен је у лето 1937. Након кратких фабричких испитивања, 15. августа 1937. је предат пољској војсци на опитовање, заједно са прототипом лаког тенка PZInż.140 (4TP). Током демонстрације одржане 2. октобра, тенк је показао способност пливања у језеру. Од 5. новембра се приступило испитивању названом „Јесен 1937“, на рути дужине 1 861 км, која је водила југоисточним, врло захтевним, делом пољске територије. Поред амфибијског тенка, овде су испитани и други модели: артиљеријски трактор и лаки тенк 4TP. Амфибијски тенк је на овом испитивању добио високе оцене: однос снага/маса је био повољан, тенк је био брз и добро се понашао при кретању ван путева и по мочварном терену. Поред тога, показао је високу поузданост, док је одржавање било поједностављено. Тенк је након извршених испитивања послат назад у фабрику како би се извршиле неке поправке и модификације. Испитивања су показала недостатке на мењачу и пумпи за воду, као и слаб квалитет гусеница и носача гусеница. Премекано вешање се показало као проблем приликом отварања ватре у покрету. Сви ови недостаци су са једне стране били не тако значајни и једноставни за отклањање. Маја 1938, након извршених модификација, тенк је поново подвргнут испитивањима, овог пута на шумовитом терену, у дужини од 800 км, након чега је учествовао у маневрима код Тарнопоља, где је прешао још 722 км, без озбиљних кварова.

Током маја 1939. године извршена су и последња испитивања прототипа. Током свих тестова, тенк је прешао више од 3 500 км без великих кварова. У међувремену је Штаб пољских оружаних снага одустао од идеје наоружавања оклопних јединица амфибијским тенковима, чиме је отказан програм амфибијског тенка PZInż.130. Упркос томе што се показао као успешан пројект модерног лаког амфибијског тенка, ова одлука се може сматрати исправном, пошто такав тенк није био тако неопходан пољским оружаним снагама, које су увек имале проблем са финансирањем. Са друге стране, амфибијске карактеристике тенка биле би врло корисне, нарочито ако се узме у обзир да је главни агресор била Немачка. Све у свему, тенкови PZInż.130 остају један од најинтересантнијих и најатрактивнијих пољских оклопних возила.

Прототип PZInż.130 је завршио у рукама Немаца, али се не зна његова коначна судбина.

Андерс Владислав

Андерс Владислав (Anders Wladyslaw, 1892 – 1970), генерал потпуковник пољских оружаних снага.

У време напада Немаца на Пољску, Андерс се налазио на месту команданта коњичке бригаде Nowogrodek у јужној Пољској. Руси су га заробили и затворили, прво у Лавову, а потом у злогласни затвор Лубјанку, где су Совјети покушали да га приволе да ступи у редове Црвене Армије. Ослобођен је након напада Немаца на Совјетски Савез, са задатком да од заробљених Пољака оформи јединицу која би се борила на страни Совјета, која ће касније бити позната под називом Андерсова армија. Ова формација није имала довољно војне опреме, јер је Стаљин очигледно желео да се Пољаци боре за њега, али без оружја. На крају, Стаљин је дозволио да Пољаци, њих око 160 000 прођу кроз Совјетски Савез ка Палестини. У Палестини, Пољаци су се обучили и опремили, да би крајем 1943. били спремни за борбу. Ушли су у састав британске 8. армије у Италији. Пољски Други корпус је учествовао у заузимању Монте Касина 18. маја 1944, при чему су претрпели велике губитке. Губици су били тако велики да је корпус морао бити повучен из борбе како би се опоравио и попунио. Након попуне, Андерсов корпус учествује у борбама код Пескаре, Анконе и Болоње, коју је и ослободио.

Након смрти Сикорског 1943, сви Пољаци су гледали у Андерса као новог националног вођу. Чинило се да ће Совјети у Пољској након ослобођења инсталирати марионетски режим. Андерс је био одлучан да се бори до Хитлеровог коначног пораза, а да се након тога окрене политици. Након рата, његова армија је бројала 112 000 војника. Савезници су разматрали могућност да ова формација поседне територију Немачке, али је коначана одлука ипак гласила да се Андерсова армија распушта. Андерс и скоро целокупна формација, сем седам официра и 14 000 војника, одлучују да се не враћају у Пољску.

Комунистичка влада у Пољској је 1946. одузела Андерсу држављанство и чин. У Лондону пише књигу „Армија у егзилу“ и жени се пољском балерином Ирином Јарошевиц, познатом под именом Рената Богданска.

Преминуо је 12. маја 1970. у Лондону, а према својој жељи је сахрањен на пољском војничком гробљу у Монте Касину.

Након пропасти комунистичке власти у Пољској, Андерсу су постхумно враћена сва грађанска права, као и стечени чин.