Гангстери у Глајвицу

Алфред Хелмут Наујокс био је члан СС-а од 1931, а од 1934. цењени сарадник СД-а (Sicherheitsdienst). Десетог августа 1939. требао је да се јави свом главном шефу, тридесетпетогодишњем Рајнхарду Хајдриху, СС-Групенфиреру и шефу Гестапоа у Служби сигурности.  У Хајндриховој канцеларији у берлинској улици Принца Алберта на зиду висила велика карта Средње Европе. Хајдрих је показао на малу црвену тачку на немачко-пољској граници и рекао: „Ово је Глајвиц (данас Гливице). Ваш задатак гласи: ићи ћете са СД-Сондеркомандом од пет или шест људи у Глајвицу. У одређено време, које ће вам бити саопштено, инсценираћете тамо напад на радио-станицу. Треба изазвати утисак да су тај напад извели Пољаци. Нашој пропаганди је због иностране штампе потребан доказ да је Пољска више пута повредила границу. Јесте ли разумели задатак?“

lfred

Алфред Наујокс, фотографисан на крају рата, након што је пребегао Американцима.

Наујокс је скочио у став мирноо и одговорио: »Разумем, господине групенфиререру!“  „Ви, дакле, у цивилу путујете у Глајвиц. Лозинка је „Конзервен“. Њоме ћете се јавити локалном шефу Гестапоа, Хајнриху Милеру, који ће вам дати детаљније инструкције. Радио-станицу морате држати толико дуго колико је потребно да један Немац који говори пољски може одржати говор пред микрофоном. Тај Немац који говори пољски биће вам стављен на располагање у Глајвицу.“

Отприлике шест година касније, амерички јавни тужилац Стори изнео је пред нирнбершким судом Наујоксову писмену изјаву у којој описује што се даље догађало.

„Отпутовао сам у Глајвиц и јавио се ХајнрихуМилеру, који се тада налазио у близини Опелна (данас Ополе). Милер је у мом присуству разговарао с неким човеком, који се звао Мехлхорн, о плану за погранични инцидент којим би се инсценирало да су пољски војници напали немачке трупе. План је требала спровести у дело чета Немаца. Милер је рекао да ће му бити стављено на располагање дванаест или тринаест осуђених криминалаца. Они би морали обући пољске униформе, а њихове лешеве требало је оставити да леже на месту окршаја. Да би се то извело, требало је да криминалци добију ињекције од лекара који је за то добио Хајдрихово наређење. Осим тога, требало је да им се нанесу ране ватреним оружјем. Милер је рекао да му је Хајдрих наредио да и мени стави на располагање једног од тих криминалаца за напад на Глајвиц.“

Хитлер је 22. августа позвао команданте копнене војске, авијације и морнарице у своју вилу на Бергхофу изнад Берхтесгадена да приме наређења. Генерали и адмирали стајали су у дугом реду послушно у ставу мирно, с капом у левој руци и средњим прстом десне руке на шаву панталона. Пред њима је стајао каплар из Првог светског рата. Вече пре тога, у 23 и 30, немачки обавештајни биро је објавио: „Влада Рајха и совјетска влада сагласиле су се да закључе споразум о ненападању.“ Генерали и адмирали више се нису двоумили шта ће им Фирер наредити. Затим је Хитлеров глас трештао великом двораном. Опширно је излагао властите надљудске квалитете. „У будућности више никад неће постојати човек који ће имати више ауторитета од мене…“ „А у Енглеској и Француској“, закључио је Фирер, „нема ни једне личности од формата.“ Да је морало доћи до сукоба с Пољском, то је Хитлеру било јасно. Његов је план био да се прво окрене против Запада, а онда против Истока. Тај план је променио, јер је сматрао да ће Пољска напасти с истока, ако Немачка започне рат на западу. Британије се у том тренутку није требало превише бојати. Она никад не би повредила неутралност Холандије, Белгије и Швајцарске, па према томе, практично, неће моћи помоћи Пољској.

За време ручка генерали и адмирали су били мање одушевљени и ратоборни него што се Хитлер надао. Зато је још једном устао да им још снажнијим изразима и јачим гласом улије храбрости. „Затворите срца за самилост. Ваља иступати брутално! Најјачи има право! Потребна је велика окрутност! Пољска мора бити уништена. Чак ако избије рат на западу, уништење Пољске остаје примарно!“ Онда је Хитлер наставио говорити као да је желео уклонити и последње моралне препреке: „Даћу пропагандни повод за почетак рата. Није битно да је ли веродостојан или није. Победника после не питају да ли је говорио истину. Кад се започиње и води рат, није битно право, него победа.“

Следећих су се дана тенкови и нови велики транспорти трупа кретали према источној граници Немачке. У луку слободног града Данцига у „пријатељску посету“ упловио је немачки бојни брод Шлезвиг-Холштајн. Пољска је почела с мобилизацијом 30. августа – прекасно.

Наујокс је у Глајвицу чекао телефонски позив из Берлина. Поподне, 31. августа, најзад је чуо Хајдрихов глас у слушалици: „Задатак извести вечерас у осам сати. За „Конзервен“ се јавите Милеру.“ У свом писменом сведочењу Наујокс је касније изјавио: „Отишао сам код Милера  и рекао му да ми увече пошаље човека у близину радио-станице. Заиста су ми послали тог човека на договорено место, а ја сам им рекао да га положе код улаза у станицу. Био је још жив, али није био при свести Покушао сам му отворити очи. По његовим очима нисам могао видети да ли је још жив, али сам приметио да још дише. Нисам видео ране од метка, само му је лице било пуно крви. Носио је цивилно одело. Заузели смо радио-станицу како нам је било наређено.“

Радио Глајвиц

Те вечери било је мало људи у згради Радио-Глајвица. Станица је емитовала музички програм радио-станице Бреслау. Ноћног портира и неколико техничара брзо су онеспособили ударцима пендрека. Нешто касније, становници су се запрепастили кад је одједном нестало музике с њихових апарата и зачуо се глас: „Овде пољска станица Глајвиц!“ Три, четири минута се на радију чуо глас који је на немачком и пољском псовао нацистичку владу и позивао на ослободилачку борбу. Док су запањени грађани Глајвица алармирали полицију, Наујокс и његови људи уништавали су инвентар станице. Пуцајући дивље у ваздух. напустили су зграду и нестали у мраку.

Првог септембра у осам сати ујутру, у Герингов штаб је дошао шведски индустријалац Дахлерус и питао „Зашто је Немачка напала Пољску?“

„Рат“, одговорио је дебели фелдмаршал, „избио је због тога што је Пољска напала Радио-станицу Глајвиц.“

Напад на Пољску

Напад на Пољску
Fall Weiss

 
Немачко-пољски односи

После три узастопне поделе пољске територије у другој половини XVIII века (1772, 1793. и 1795. године) између Русије, Аустрије и Пруске, пољска држава је нестала са карте Европе. Она је као држава поново успостављена тек после Првог светског рата. Према Версајском уговору о миру 1919. године, добила је од Немачке део Западне и Источне Пруске, Познањску Област и горњи део Шлеске, а за излазак на море образован је Коридор кроз Пруску и Померанију. Данциг (Гдањск) на граници између Коридора и Источне Пруске проглашен је за слободан град под надзором Друштва народа.

У првим годинама после Првог светског рата, у спољној политици Пољска се наслањала на западне силе, нарочито Француску, да би се касније, када је до изражаја дошла „пуковничка лига“, са пуковником Беком као министром спољних послова, оријентисала према Немачкој, те је тако била изложена економском и политичком утицају нацистичке Немачке. Иако је више година водила кампању против Пољске због Коридора, Немачка је, после доласка Хитлера на власт, закључила са њом 1934. године Пакт о ненападању. Хитлер је 30. јануара 1937. пред Рајхстагом поново изјавио да ће Пакт о ненападању олакшати односе између две земље. Док се Пољска на тај начин успављивала лажном безбедношћу, Немачка се за то време спремала да анектира Аустрију и уништи Чехословачку. Пољска није увидела предстојећу опасност, нити значај поделе Чехословачке, већ је тај поступак Немачке прихватила, па чак и фаворизовала. Међутим, Хитлер је намеравао да се окрене против Пољске чим изврши окупацију Чехословачке. Он је 24 новембра издао директиву Врховној команди да изврши припреме за изненадну окупацију слободног града Данцига. Да би се пак Пољска и даље задржала у уверењу да јој не прети никаква опасност од Немачке, Хитлер је 30. јануара 1939. у Рајхстагу изјавио да је у бурним месецима прошле године пријатељство Немачке и Пољске било један од фактора који су улили поверење у стабилност политичког живота Европе, а неколико дана пре тога Рибентроп је у Варшави рекао да Немачка и Пољска могу очекивати будућност са потпуним поверењем, заснованим на слободној бази узајамних односа.

После успостављања протектората над Чешком и Моравском, закључења немачко-словачког уговора, повратка Мемела Рајху и склапања трговинског уговора и блиских економских односа са Литванијом, Немачка је у марту 1939. стварно обухватила Пољску са севера, запада и југа те је одмах поставила на дневни ред и пољско питање.

Крајем априла 1939. Немачка је почела да оптужује Пољску због одбијања немачких понуда које су се односиле на решење питања Данцига и Коридора. Изговарајући се непријатељским држањем Велике Британије и Француске (које су у марту дале гарантије Пољској), као и Пољске, Хитлер је 28. априла 1939. одбацио немачко-британски поморски споразум и немачко-пољски пакт о ненападању. Он је тада изјавио да Пољска, под утицајем стране пропаганде, жели да мобилише своје снаге, иако јој са немачке стране не прети никаква опасност. Међутим, и ова изјава Хитлера, као и све остале његове изјаве, била је лажна, јер је он већ 23. маја 1939, на конференцији са највишим војним руководиоцима, саопштио своју одлуку о нападу на Пољску. Он је тада нагласио да та одлука није донета због тога што није постигнут споразум у погледу Данцига, него зато што је окупација Пољске потребна за проширење немачког животног простора и за снабдевање Немачке потребним сировинама. То је, по његовом мишљењу, најпогоднији моменат за напад на Пољску, јер се она налази у ситуацији какву Немачка може само пожелети.

А кад су Немци закључили Пакт о ненападању са СССР-ом и тиме привремено избегли опасност једновременог вођења рата на више фронтова, Хитлер више није чекао резултате преговора око Данцига и Коридора већ је наредио да 1. септембра 1939. немачке оружане снаге изврше напад на Пољску.

Пољска није имала неких значајнијих природних линија за одбрану, изузев Карпате на јужној граници и реке Нарев, Вислу и Сан у унутрашњости земље. Пролазни само на извесним превојима, Карпати су се с југа могли лако бранити. Од њих се у правцу Кракова и ка Лублину пружа брдовито земљиште које прелази у висораван Галиције; као доста комуникативна и пролазна ова територија је подесна и за операције мотомеханизованих и оклопних снага. Северно од поменуте територије, од Познања ка Варшави и даље на исток до Припјетских Мочвара (Пољесје), пружа се пространа средња пољска равница, најважнији и највећи део Пољске, са добрим путевима и развијеном железничком мрежом, и погодним условима за извођење операција. Та равница прелази на северу у брдовити појас незнатне висине, који се од немачке Помераније протеже ка Источној Пруској, Литванији и Белорусији. У Коридору, ниско брдовито земљиште западно од Гдиње представља извесну природну препреку надирању правцем север — југ или исток — запад.

Припјетске Мочваре у источној Пољској знатно отежавају извођење операција, нарочито при лошем времену. Басен Висле, чија површина износи близу 200 000 км2, представља колевку пољског народа и основицу пољске државе. Та зона у којој се стичу многи путеви има велики стратегијски и економски значај.

Пољској је претила највећа опасност из Источне Пруске, која је Коридором била одвојена од остале територије Рајха. Истина, у случају једне снажне концентричне пољске офанзиве, Источна Пруска могла би се брзо освојити, јер би за прво време могла рачунати само на неколико сопствених дивизија, пошто је са Рајхом била у вези једино преко мора. Међутим, ако би Немци својом офанзивом брзо пресекли Коридор и пребацили трупе у Источну Пруску, или ако би тамо морским путем упутили снаге још пре почетка рата, онда би та област послужила као база одакле би немачке снаге могле обухватити пољске положаје источно од реке Висле. За Пољску би ово било утолико опасније што је територија Источне Пруске била близу Варшаве. Стратегијско-географски положај Пољске још више се погоршао у марту 1939, када је Словачка прогласила независност и пришла Немачкој, јер је Пољска тада била обухваћена и са јужне стране.

Данцишко питање, поред политичког, имало је и стратегијски значај. Пољска није смела дозволити да Немачка заузме слободну територију овога града, јер би тиме и Гдиња била онемогућена као пољска поморска база. Зато Пољаци, с обзиром на основне потребе одбране земље, нису хтели да пристану на промену статута слободног града Данцига. Међутим, одбрана Коридора, а тиме и Данцига, била је веома тешка — не само због његовог узаног пространства, него нарочито због изложености његових бокова удару из Помераније и Источне Пруске. С друге стране, западни део Пољске, најбогатији и индустриjски најразвијенији, био је знатно изложен широком обухвату, тако да су трупе немачког Рајха већ унапред биле у повољнијим условима.

Немачке припреме, планови и снаге

После окупације Чехословачке, 15 марта 1939, Хитлерове агресивне намере према Пољској постале су очигледне. Он је већ 3. априла издао директиву за израду плана под шифрованим називом »Weiss« (бели) за напад на Пољску. У почетку директиве Хитлер је изнео своје кратко разматрање односа са Пољском, наглашавајући да ће можда бити потребна и оружана интервенција да би се проблем Пољске решио за сва времена. У случају рата, немачке оружане снаге имале би задатак да изненадним нападом униште пољску армију, с тим што би мобилизација, ради постизања изненађења, била објављена пред сам почетак напада. У почетку би се од копнених снага имале употребити само кадровске јединице, које ће се у том циљу благовремено прикупити на граничним рејонима. Ваздухопловство је имало задатак да уништи пољске ваздухопловне снаге, да ометa извршење мобилизације пољских јединица и да пружи подршку копненим снагама. Ратна морнарица требало је да уништи или неутралише пољску ратну флоту и трговачку морнарицу, да блокира пољска пристаништа и да обезбеди поморску везу са Источном Пруском.

У спроводном акту, који је потписао генерал Кајтел, било је назначено да ће Врховна команда израдити план припрема, с тим да сва три вида оружаних снага до 1. маја поднесу своје предлоге и операцијске планове.

Све припреме, према плану »Weiss«, вршене су у највећој тајности. Мобилизација није била објављена, а за прикупљање и слање јединица на границу искоришћени су прослава 25. годишњице Таненбершке битке, прослава независности Словачке, велики маневри у Шлеској, извођење радова у Источној Пруској, разне партијске свечаности и митинзи. Тако је до краја августа завршена концентрација немачких трупа према Пољској.

Постављени ратни циљ — уништење пољске војске — имао се постићи пре интервенције Француске и Велике Британије. Стога је одлучено да се знатно јаче снаге употребе на Источном фронту, без обзира што ће то ослабити одбрану западне границе.

Немачка је 1 септембра 1939, на дан напада на Пољску, имала развијених 55 дивизија (37 пешадијских, 7 оклопних, 4 моторизоване, 4 лаке и 3 брдске) и 1 коњичку бригаду. Овај број се, придоласком новомобилисаних дивизија, касније попео на 61. Ако се узме да су 1. септембра 1939. укупне немачке снаге износиле 103 велике јединице, онда произилази да су Немци према Пољској употребили више од половине својих дивизија.

Крајем априла Хитлер се сложио са концепцијом ратног плана за напад на Пољску. Искоришћавајући подесан облик границе, словачку територију и знатно јаче снаге и ратну технику, напад су имале извршити две групе армија, и то једновремено са севера и југа, ради уништења пољске армије у западном делу земље и освајања Варшаве. Северна група армија имала је задатак да дејством из Помераније и Источне Пруске пресече Коридор и успостави везу са Источном Пруском, а потом да надире у правцу Варшаве, док је Јужна група армија требало да из Шлеске и Словачке, широким фронтом, такође надире ка Варшави, с тим да одвоји потребне снаге за заштиту свога десног бока и за одбијање пољских напада из Галиције.

Стратегијски развој немачких снага извршен је на следећи начин:

Северна група армија, под командом генерала Бока (Bock), састава:

  • 3. армија, под командом генерала Кихлера (Kuchler), састава: 7 пешадијских дивизија (1, 11, 12, 21, 61, 217, и 228.),
  • Оклопна група Кемпф и једна коњичка бригада, била је прикупљена у Источној Пруској са задатком да главним снагама напада у правцу Варшаве, а делом снага помогне 4. армију у заузимању прелаза на Висли;
  • 4 армија, под командом генерала Клугеа (Kluge), састава: 9 дивизија (3. оклопна, 2. и 20. моторизована, 3, 23, 32, 50, 207. и 218. пешадијска) и једна самостална бригада била је прикупљена у Померанији са задатком да одсече пољске снаге у Коридору, обезбеди везу са Источном Пруском и, пошто овлада прелазима на Висли, наступа ка Варшави долином ове реке;
  • резерва Северне групе армија имала је: три дивизије груписане у Померанији (10. оклопна, 73. и 208. пешадијска) и једну (206. пешадијску) у Источној Пруској.

Јужна група армија, под командом генерала Рундштета (Rundstedt), састава:

  • 8. армија, под командом генерала Бласковица (Blaskowitz), састава: 4 пешадијске дивизије (10, 17, 24. и 30.), била је прикупљена у рејону Бреславе (Breslau) са задатком да наступа ка Лођу и обезбеђује северни бок 10. армије од напада пољских снага из области Познања и Кутна;
  • 10. армија, под командом генерала Рајхенауа (Reichenau), састава: 13 дивизија (1. и 4. оклопна, 1, 2 и 3. лака, 13. и 29. моторизована, 4, 14, 18, 19, 31. и 46. пешадијска), била је прикупљена у Шлеској, у рејону Опелна (Oppeln), са задатком да, уз пуно искоришћавање ударне снаге оклопних дивизија и покретљивости брзих трупа, што пре продре до Варшаве и Висле између ушћа р. Бзуре и р. Вјепше (Wieprz);
  • 14. армија, под командом генерала Листа, састава: 11 дивизија (2. и 5. оклопна, 1, 2. и 3. брдска, 4. лака, 7, 8, 28, 44. и 45. пешадијска) и неке словачке јединице, била је прикупљена у Шлеској и на словачкој територији, са задатком да заузме Краков и да надире у источном правцу;
  • резерва Јужне групе армија, јачине 6 пешадијских дивизија (27, 62, 68, 213, 221. и 239.), била је груписана углавном позади центра своје групе.

У резерви Врховне команде биле су 4 дивизије, од којих су 2 (252. и 257.) биле намењене за Северну, а друге 2 дивизије (56. и 57.) за Јужну групу армија.

За подршку копнених снага имало је да дејствује 1 390 авиона, подељених у 2 ваздухопловне флоте: 1. флота, под командом генерала Кеселринга (Kesselringa), јачине 800 авиона, имала је да помаже операције Северне, а 4. флота, под командом генерала Лера (Loehr), јачине 590 авиона — Јужне групе армија. Најважнији задатак ваздухопловства састојао се у разбијању пољског ваздухопловства на земљи и у ваздуху, у уништењу организације веза и железничких линија ради ометања извршења пољске мобилизације и концентрације, дезорганизацији командовања и у пружању подршке копненим снагама, првенствено моторизованим и механизованим јединицама.

Део ратне морнарице одређен за операције против Пољске, такозвана Источна флота под командом адмирала Албрехта (Albrecht) — састојао се из 3 крстарице, 14 разарача и торпиљарки, 8 подморница, помоћних поморских јединица и морнаричке авијације. Она је имала задатак да уништава пољску ратну и трговачку морнарицу, пресеца поморске комуникације које воде ка пољским поморским базама, осигурава поморске везе између Помераније и Источне Пруске, и штити немачке поморске везе са Шведском и балтичким државама.

Пољске припреме, планови и снаге

Све до 1932. године Пољска није поклањала довољно пажње проучавању и изради стратегијског плана за одбрану земље у случају немачке агресије. За време маршала Пилсудског пољски Генералштаб је 1932. године предвиђао освајање Источне Пруске ако би дошло до рата између Немачке, с једне, и западних сила и Пољске, с друге стране, али је тек 1936, на иницијативу маршала Риђ Смиглија, отпочела озбиљнија студија ратног плана. У току 1936. и 1937. године генерал Бортновски (Bortnowski) је проучавао граничну зону према Источној Пруској, имајући у виду евентуални напад немачких снага из ове области, пробој пољске одбране на средњем Нареву и окружење десног крила пољског стратегијског распореда. Генерал Бортновски је предложио да се изради и припреми поплава терена између река Бјебше (Biebrza) и Нарева, али предлог није усвојен због недостатка кредита.

Пољска је располагала утврђењима сталног типа дуж р. Нарева, код Торуња у области Бидгошћа и јужно до р. Варте, затим око Ченстохове и западно од Катовице, а у изградњи су била нова пољска утврђења у рејону Млаве, на прилазима из Источне Пруске, на почетку Коридора и западно од Познања, али она до почетка рата нису била потпуно завршена.

Услед неповољног стратегијског и политичког положаја Пољске, војном руководству је било тешко да донесе одлуку о стратегијском плану за одбрану земље. Пољска индустрија и најбогатије покрајине налазиле су се у западном делу државе, у непосредној близини немачке границе. Да би се ове покрајине заштитиле, требало је истурити снаге према граници и развући их на фронту од око 1 600 км. Међутим, пошто су Немци били не само бројно јачи него и технички много боље опремљени, постојала је опасност да ће они тако истурене и развучене пољске снаге, концентричним нападима, веома брзо уништити још на самом граничном простору. Ако би се главна битка примила у централној области земље, на линији Нарев — Висла — Дунајец, стратегијски фронт би се скратио на око 600 км, а концентрација би се могла извршити знатно брже, макар и сувим, јер би маршеви били краћи.

Међутим, поред чисто војних обзира, на одлуку Врховне команде утицали су и разлози политичке, економске и психолошке природе. Наиме, било је тешко донети такву одлуку којом би се најбогатији крајеви препустили окупацији агресора и без одбране оставио највећи део становништва, јер би се то негативно одразило на дух и морал целог народа. Сем тога, Пољаци су веровали да ће према себи имати само један део немачке војске и да ће истрајати док се не испољи дејство француско-британске офанзиве на Западном фронту.

Из наведених разлога пољска Врховна команда је у марту 1939. усвојила одбрамбени стратегијски план, којим је, углавном, предвиђено да главне снаге најупорније бране гранични фронт ради заштите националног богатства и највећег дела становништва, с тим да се у случају потребе повуку на линију Нарев – Висла – Дунајец. Стратегијске резерве, распоређене у великој окуци Висле и иза Нарева, имале би задатак да укажу помоћ армијама на фронту и да организују нову одбрану источно од Висле, док би се на Источном фронту оставили само делови за осматрање и заштиту границе.

Коњички ескадрон пољских оружаних снага у преласку реке

Планом је било предвиђено да се мобилизација и концентрација војске – 39 дивизија, 11 коњичких бригада и 2 моторизоване бригаде – изврше за 15 дана. За одбрану положаја на самом граничном фронту, пољска Врховна команда предвидела је следеће снаге:

  • Гродновску групу, под командом генерала Ољшине-Виљчинског, јачине 8 батаљона и око 15 топова, између Сувалкија и Августова, са задатком да брани прилаз ка Августову и део границе према Источној Пруској;
  • Наревску групу, под командом генерала Мљот-Фијалковског, јачине 2 дивизије (18. и 33.) и 2 коњичке бригаде, од Августова до Остроленке, са зндатком да брани положај р. Бјепша — р. Нарев;
  • Модлинску армију, под командом генерала Пшеџимирског, јачине 2 дивизије (8. и 20.) и 2 коњичке бригаде, од Остроленке до Љидзбарка, са задатком да брани рејон Млаве, а затим, на положајима р. Нарев — р. Буг — р. Висла, прилазе ка Варшави;
  • Померанску армију, под командом генерала Бортновског, јачине 5 дивизија (4, 5, 9, 15, 16.), и 1 коњичка бригада, у долини доњег тока р. Висле од Љидзбарка до Накла са задатком да брани Коридор и затвори долину р. Висле;
  • Познањску армију, под командом генерала Кутшебе, јачине 4 дивизије (14, 17, 25, 26.) и 2 коњичке бригаде, од р. Неце до Калиша закључно, са задатком да брани богату познањску област и да, у случају повлачења на положаје иза горњег тока р. Неце, затвори долину горње Варте и спречи продор Немаца на средњи ток Висле;
  • Лођску армију, под командом генерала Ромела, јачине 4 дивизије (2, 10, 28, 30.) и 2 коњичке бригаде, од Калиша до линије Кжепиће – р. Варта – Радомско, са задатком да брани област Лођ – Пјотрков и да подржи суседе, нарочито Познањску армију;
  • Краковску армију, под командом генерала Шилинга, јачине 6 дивизија (6, 7, 21, 22, 23, 55.) и 1 коњичка бригада, од линије: Кжепиће – р. Варта – Радомско до р. Дунајец, са задатком да брани Шлеску на положајима Ченстохова – Катовице – Јаблонка – Бескиди, а нарочито утврђену линију Ченстохова – Зомбковице;
  • Карпатску армију, под командом генерала Фабрићија, јачине 2 дивизије (11. и 24.) и 2 брдске бригаде, на Карпатима од р. Дунајец до румунске границе, са задатком да брани положаје на граничном фронту; и
  • Обалску одбрану (ратна морнарица, момаричка пешадија, гранична трупа, обалска и тврђавска артиљерија) на Хелу и код Гдиње.

Стратегијске резерве биле су предвиђене у више група:

  • Њеменска група (1. и 41. дивизија) на подручју Острова са задатком да на линији Буг – Нарев – Висла обезбеди међупростор између Наревске групе и Модлинске армије;
  • Корпус за интервенцију (13. и 27. дивизија) требало је да буде око Кутна, са задатком да са делом Померанске армије учествује у заузимању Данцига. Извршење овог задатка могао је наредити само лично Врховни командант, док је за остале задатке Корпус био непосредно потчињен команданту Померанске армије;
  • Пруска армија под командом генерала Домб-Бјернацког, јачине 6 дивизија (3, 12, 19, 29, 36, 44), 1 коњичка бригада и 1 моторизована бригада, у рејону Радома. Задаци ове армије били су да према потреби затвори међупростор између Лођске и Краковске армије; да у случају повлачења наведених армија организује на реци Висли одбрану и њихов прихват.
  • Јужна група, јачине 1 пешадијска дивизија (45.) и 1 моторизована бригада, у околини Кракова, за непосредну подршку Краковске армије;
  • Три пешадијске дивизије: 35. у пределу Вилне, 38. код Пшемисла и 39. дивизија код Демблина могле су се употребити за операције тек око 15 дана после објављене мобилизације и имале су да послуже као последња резерва.

Каснијим наређењима биле су извршене неке измене у јачини и саставу армија и стратегијске резерве.

Као што се види, у првом ешелону било је предвиђено 25 пешадијских дивизија и 10 коњичких бригада, а у стратегијској резерви – 14 пешадијских дивизија, 2 моторизоване и 1 коњичка бригада, тј. око трећине укупних снага. Овако сувише велико истурање пољских главних снага према немачкој граници несумњиво је представљало слабу страну пољског ратног плана. Пошто је пољској Врховној команди ово свакако било познато, могло би се претпоставити да је она таквим груписањем донекле желела да изврши неку врсту пресије на немачко руководство, тим пре што су предњи делови појединих линија били сасвим уз границу и дубоко у територији Коридора, док је Корпус за интервенцију, поред осталог, имао и улогу освајања слободног града Данцига (наравно, ако то нареди лично Врховни командант). Испало би, дакле, да су Пољаци желели да угрозе немачку државну територију, а неки немачки писци износе да је Пољска имала чак и агресивне намере, нарочито са јаким снагама из области Познања.

Међутим, пољска Врховна команда је, свакако, била свесна да не може застрашити Немачку која је била огромно надмоћнија, тако да је био искључен скоро сваки покушај ма какве пољске офанзиве. Према томе, ратни план је био изразито дефанзиван, а груписање главних снага на граничном фронту уследило. је из раније наведених разлога и жеље да се сачува што већи део територије до предузимања француско-британске офанзиве на Западном фронту.

Пошто су очекивали да ће интервенција западних сила успети да отклони рат, Пољаци су предузимали само слабије фортификацијске радове на западној граници, а до почетка августа само је неколико дивизија мобилисано и упућено на границу. Да не би изазвала Немачку, пољска Врховна команда је и касније вршила само делимичну мобилизацију, тако да ратним планом предвиђене снаге све до почетка рата нису биле у целости мобилисане.

1. септембра 1939. било је мобилисано само 30 пољских дивизија, од којих је 17 извршило концентрацију, а 13 је било у току концентрације. Осталих 9 дивизија имало се формирати на оглас опште мобилизације, која је објављена само на неколико часова пре немачког напада. Према томе, може се рећи да је мобилизација Пољске армије остварена око 66% а концентрација око 45 %.

Пољско ваздухопловство имало је укупно 935 авиона (већином застарелих), од којих 350 извиђачких, 300 ловачких, 150 ловачко-бомбардерских и 135 авиона за везу. Свакој армији, ради непосредне подршке, биле су придате 2—3 разнородне ескадриле, док је остатак ваздухопловства био задржан на расположењу Врховне команде.

Пољска ратна морнарица (чије су базе биле Гдиња и полуострво Хел) састојала се из 4 разарача, 5 торпиљарки и 5 подморница, поред извесних помоћних јединица, и једне групе морнаричке авијације и морнаричке пешадије. Сем тога, постојала је и речна флотила од 6 монитора и извесног броја моторних чамаца и миноловаца. Задатак морнарице био је да уз помоћ свог ваздухопловства, организује и потпомаже обалску одбрану са мора и са копна а нарочито одбрану полуострва Хел.

Граничне битке (1 – 3. септембра)

Немачко ратно ваздухопловство је 1. септембра у 4,45 часова, изненада, без објаве рата, напало Пољску, бомбардујући многа места, нарочито у северном, западном и централном делу земље. Непрекидни ваздушни напади били су усмерени нарочито на пољске аеродроме, фабрике наоружања, везе и саобраћај, ради спречавања мобилизације и концентрације трупа и изоловања пољских армија на граничном фронту. Немачко ваздухопловство је већ после два дана потпуно овладало небом и уништило преко половину пољских авиона, тако да је могло да се потпуно ангажује за подршку сопствених копнених снага.

1. септембра у 5 часова, немачке копнене снаге су прешле у општи напад на фронту од Источне Пруске до Словачке, упућујући своје главне ударе у правцу Млаве, против Коридора, на горњу Варту и на пољску Шлеску. Главне снаге 3. немачке армије извршиле су напад правцем према Млави и Хожељу, на спој Модлинске армије и Наревске групе, али је овај напад одбијен, уз велике губитке тенкова због пољске противтенковске ватре из утврђења у рејону Млаве; међутим, пољске коњичке јединице биле су попустиле, па су Немци заузели Хожеље. У току 2. и 3. септембра Немци су успели да заузму и Млаву, да униште 8. пољску дивизију и да источно од Млаве забију дубок клин скоро до Нарева, наилазећи само на слабији отпор.

Немачке снаге у нападу

Напад на област Коридора извршила је 4. немачка армија из Помераније, уз садејство деснокрилног (21.) корпуса 3. армије из Источне Пруске. После тешких борби од 1.—3. септембра, Немци су пресекли Коридор и уништили 9. и 27. пољску дивизију и једну коњичку бригаду, која је вршила коњичке јурише на немачке тенкове. Пошто су се пољске трупе повукле на канал код Бидгошћа и према граду Торуњу, Немци су успоставили везу између Помераније и Источне Пруске.

На одсеку горње Варте, 8. и 10. немачка армија извршиле су напад на Лођску армију и на десно крило Краковске армије, усмеравајући главни удар у правцу Радомска и Ченстохове. 1. септембра око подне, 4. оклопна дивизија прешла је Варту преко неоштећених мостова, док су на осталом делу фронта Лођске армије постигнути само локални успеси у правцу Вјелуња. И поред тешких борби у току 2. септембра, Пољаци су пружили јак отпор у утврђењима око Ченстохове и успели да одрже своје положаје све до предвече, када је попустила деснокрилна (10.) дивизија Лођске армије испред Сјерађа, која се, после тешких губитака, повукла ка предграђу ове вароши. Због тога се у току ноћи 2./3. септембра морала повући и цела армија, тако да је ускоро прекинута веза између ове армије и Краковске армије, пошто је дотле била потучена и одбачена према Ченстохови и њена деснокрилна — 7. дивизија.

Пошто је 4. немачка оклопна дивизија 3. септембра заузела Радомско и Камјењск и угрозила правац ка Пјотркову, командант Лођске армије је на брзину поставио један слабији застор испред Пјотркова, а из бојазни од обухвата града Лођа с југа, почео је да припрема заламање своје армије између р. Варте и р. Видавке, фронтом према југозападу, и између р. Видавке и р. Пилице, фронтом према југу. Он је на тај начин желео да осигура везу свога левог крила са Пруском армијом пошто је оно висило у ваздуху после прекида споја са Краковском армијом. На десном крилу, 14. немачка армија извршила је једновремен напад из Словачке, Моравске и Шлеске, с циљем да окружи и уништи Краковску армију и обезбеди заузимање шлеског угљеног басена. Она је у току првог дана избила у висину Катовица, приближила се Живјецу и Хабувки и уклинила се (5. оклопна дивизија) у правцу Пшчина.

Следећег дана, 2. септембра, трупе 14. армије овладале су линијом Скочов — Зивјец — Рабка, док се Краковска армија, после тешких борби, повукла на линију Завјерће— Жомбковица — р. Сола — Љиманова. Командант армије тражио је одобрење од пољске Врховне команде да се са армијом повуче око 180 км на исток, на положаје р. Нида — р. Дунајец, пошто је сматрао да је армија угрожена услед продора 5. немачке оклопне дивизије, тим пре што је већ био утрошио скоро све своје резерве. Иако је Врховни командант најпре енергично одбио овај предлог, он га је на крају прихватио, тако да се Краковска армија 3. септембра почела повлачити на нове положаје на поменутој линији. Немци су успели да пређу р. Солу, да заузму Скочов, Бјалу, Мишљенице и Љиманову и да упуте брзе јединице да гоне Пољаке.

Као што се види, Немци су за прва три дана рата постигли одлучујуће успехе код Млаве, у Коридору, код Ченстохове и у Шлеској. Благодарећи својој знатној надмоћности и подршци ваздухопловства, они су успели да сломе и потисну изненађене пољске снаге, које су дотада биле прикупљене на граничном фронту.

Операције западно од Висле (4 – 17. септембра)

После постигнутих успеха у граничним биткама, Немци су следећих дана наставили операције у циљу даљег пробијања фронта и уништења пољских армија западно од Висле. Они су на левом крилу, од 4 – 6. септембра, успели да скоро без отпора форсирају Нарев код Розана и да тиме одвоје Модлинску армију од Гродновске и Наревске групе. Њихове трупе на овом крилу појачане су 19. оклопним корпусом (3. и 10. оклопна и 2. и 20. моторизована дивизија) генерала Гудеријана, који је из састава 4. армије пребачен преко Источне Пруске на лево крило 3. армије и отпочео припреме за директно угрожавање велике рокадне линије Варшава – Бјалисток – Вилна. 4. армија је наступала ка Варшави обема обалама Висле, а 8. армија према истоку, с тим што је њен 10. корпус образовао фронт према северу. Пошто се на тај начин стварала празнина према северном боку Јужне групе армија, формиран је један одред од граничних јединица, једног пука 62. пешадијске дивизије и делова 252. пешадијске дивизије, са задатком да попуни ту празнину и да обезбеди Јужну групу армија од дејства Познањске армије која дотле још није била јаче ангажована.

Немачка 10. армија искористила је успех код Ченстохове и кроз насталу брешу између Лођске и Краковске армије хитно упутила оклопне и брзе јединице ка подручју Пјотркова и Томашова Равског, а затим општим правцем ка Варшави. За затварање ове бреше Пољаци су ангажовали своју Пруску армију из стратегијске резерве, али по деловима, тако да она није постигла жељени резултат, јер су три њене дивизије (19, 29, 12) биле потучене и растурене, док је немачка 4. оклопна дивизија, из састава 10. армије, 5. септембра заузела Пјотрков, а сутрадан Томашов Равски. Битком код Пјотркова 10. армија је успела да отвори варшавски пут: Пјотрков – Рава Мазовјецка и да уништи знатан део резерви пољске Врховне команде.

У бици код Лођа од 4.—6. септембра, у комбинацији са операцијом код Пјотркова, 8. и 10. армија усмериле су свој главни удар на спој између Познањске и Лођске армије и на јужни део борбеног поретка Лођске армије, док су моторизоване јединице вршиле обухват с југа у правцу Лођа.

Лођска армија је била на положајима источно од Варте и Видавке. Немци су 5. септембра ликвидирали један њен мостобран код Сјерађа, уништили пољску 10. дивизију, прешли преко Варте и Видавке и снажним и брзим нападима принудили Пољаке на повлачење ка Лођу. Командант Лођске армије узалуд је по- кушао да изврши противнапад са 2. дивизијом из армијске резерве. Пошто се око подне тога дана јужно од Лођа појавила 1. оклопна дивизија, из састава 10. армије, Пољаци су се повукли на линију Руда Пабјаничка – Тушињ, ради непосредне одбране Лођа. Према наређењу Врховне команде, Лођска армија се следећег дана имала повући на Гору Калварју, јужно од Варшаве, и пребацити преко Висле. Међутим, њено повлачење је почело откривати позадину и комуникације Познањске и Померанске армије, чији је положај био утолико тежи што је 8. армија, продором у правцу средње Висле, и уз садејство 4. армије, претила да их одсече од осталих пољских снага.

На десном крилу, 14. немачка армија је 4. септембра, у рејону Старог и Новог Сонча и нешто северније, нападала десно крило Карпатске армије, правцем између Новог Сонча и Закљичина. Пошто је била обухваћена, Карпатска армија се морала повући на линију Бобова – Грибов, а потом у правцу р. Вислоке, тако да је откривен јужни бок Краковске армије која се налазила западно од града Кракова: одакле се имала повући на р. Ниду и Дунајец.

Повлачење Краковске армије извршено је без већих борби, сем на јужном армијском крилу, чији је правац одступања био угрожен нерначким продором код Закљичина. Она је 6. септембра била на Ниди и Дунајецу, без везе са Карпатском армијом и знатно угрожена на своме јужном крилу продором Немаца ка Тарнову, који је заузет 7. септембра. На тај начин, 14. немачка армија је од 4.—6. септембра заузела целу област пољске Шлеске и град Краков и онемогућила Пољацима организовање одбрамбеног фронта на р. Дунајецу. Међутим, и поред постигнутих успеха, ситуација на северном боку Јужне групе армија још увек није била сасвим повољна услед могућег дејства Познањске армије, те су из резерве ове групе армија послате још две дивизије ради ојачања левог крила 8. армије.

После извршених немачких пробоја од 4 – 6. септембра, настала је тешка ситуација за пољске снаге западно од Висле. Немачки тенкови били су на 100 км од Варшаве. Пруска и Лођска армија биле су потучене, организација одбране на Дунајецу онемогућена, а Нарев се на знатном делу налазио под контролом Немаца. Стање Познањске и Померанске армије било је повољније, али су и њима биле угрожене одступнице и комуникације.

После пријема извештаја о таквом стању својих армија, Врховни командант пољске војске, 6. септембра увече, издао је наређење: да командант Наревске групе прикупи код Розана снаге које су биле разбијене; да Модлинска армија држи линију Буг – Нарев – Висла; да се Померанска и Познањска армија повуку што је могуће брже према Варшави (али им није одредио ни правце ни мостове за прелаз преко Висле); Пруска армија је такође имала да се повуче преко Пилице и Висле, између утока р. Пилице и Анапола; док је Карпатска армија, пошто у свој састав прими трупе Краковске армије које се налазе на десној обали Висле, имала да организује одбрану на Дунајецу и Карпатима. Он је после тога, ноћу 6./7. септембра, отишао у Брест Литовск, камо је претходне ноћи отишла и Врховна ко- манда, тако да је због тога настала још већа тешкоћа у одржавању веза са армијама.

После пробоја пољског фронта, Немци су предузели стратегијску експлоатацију својих успеха. Пошто је време било лепо и суво, немачке брзе јединице, снажно потпомогнуте ваздухопловством, лако су наступале и ван путева, изводећи смеле обухватне маневре с циљем да највећем броју пољских дивизија спрече пребацивање источно од Висле, док су оклопне и моторизоване јединице 10. и 14. армије предузеле маневар ради окружења и уништења Краковске и Пруске армије.

После 6. септембра Краковска армија је имала само 22, 23. и 55. пешадијску дивизију и 1 коњичку бригаду, пошто су њене остале јединице ушле у састав Карпатске армије. Она је 7. септембра на р. Ниди била у додиру са истакнутим брзим немачким деловима, а предвече је пристигла и немачка пешадија. Немци су гонили Краковску армију у три колоне: десна правцем Краков – Опатовјец, средња правцем Мјехов — Буск и лева правцем Равка — Хмјељник — Сандомјеж. Већ 7. септембра увече, немачки лаки делови леве колоне избили су код Сташува око 40 км источно од Ниде. Због тога је Краковској армији наређено да се повуче на источну обалу Висле, коју је имала прећи код Баранова. Под веома јаким немачким притиском, Краковска армија се, ноћним маршевима, уз веома тешке борбе повлачила ка Висли. Међутим, пошто су се јединице немачке средње колоне, у своме наступању, појавиле код Буска и претиле да јој пресеку одступницу, она је организовала јак отпор јужно од Осијека, да би се добило времена за израду моста на Висли. Иако су Немци снажно бомбардовали мост из ваздуха, пољске јединице су ипак 12. септембра успеле да пређу Вислу, сем једне коњичке бригаде: она је била одбачена ка североистоку и тек је после тешког повлачења прешла Вислу код Анапола. Краковска армија се 13. септембра налазила у рачви Висле и Сана у доста добром стању, иако је била изгубила знатан део опреме, и спремала се да организује одбрану на р. Сан.

3, 19. и 29. пешадијска дивизија, из састава Пруске армије, налазиле су се на простору Радом – Коњскје – Кјељце, док су остале јединице ове групе биле растурене после пораза код Пјотркова и Томашова Равског, тако да су, после узалудних покушаја да се пребаце преко Висле, 9. септембра положиле оружје и капитулирале. Да би уништили и ове преостале јединице Пруске армије, Немци су 8. септембра упутили један лаки корпус преко Кјељца на Скажиско и Иљзу, један моторизовани корпус у правцу Радом – Козјенице и 5. оклопну дивизију, из састава 14. армије, левом обалом Висле на Зволен. (Ова дивизија је касније упућена на р. Сан.). Иако је командант пољских снага ноћу 6/7. септембра издао наређење за хитно повлачење преко Висле, код Пулавија и Демблина повлачење је почело тек увече 7. септембра, пошто је наређење касно стигло до јединица. Како је до Висле требало стићи у три ноћна марша, а Немци су већ 8. септембра успели да пресеку одступницу пољским трупама, настале су тешке борбе у којима су Пољаци поражени, јер су немачке јединице убрзо појачане артиљеријом. Сутрадан је наређено јединицама Пруске армије да одступају ка истоку како могу, те је настало опште расуло. Пруска армија је уништена, а спасло се једва око 3 000 људи, без спреме и материјала.

После уништења Пруске армије, 1. и 4. оклопна дивизија 10. армије хитно су упућене општим правцем ка Варшави и Гори Калварји, да пресеку одступницу Лођској армији. 8. септембра 1. оклопна дивизија стигла је до јужних предграђа Варшаве, али без подршке пешадије није могла да се пробије у варош; 4. оклопна дивизија је заузела Гору Калварју и образовала два мостобрана на десној обали Висле. Иза оклопних јединица, усиљеним маршевима, хитале су ка Варшави 18. и 19. пешадијска дивизија да би пружиле подршку приликом заузимања града.

За то време Лођска армија бранила је Лођ на линији Констатинов – Руда Пабјаничка – Тушињ у непосредној близини града. Пошто се притисак Немаца нарочито испољио са правца Ујазда, ова армија се ноћу 7/8. повукла источно од Лођа, у који су Немци одмах ушли. Даље повлачење ка Гори Калварји било је немогуће, те су јединице упућене ка Варшави. Међутим, 1. оклопна дивизија пресрела је јединице Лођске армије код Прушкова и принудила их да промене правац одступања и крену ка Модлину, кроз Кампиноску Шуму. Пошто Немци на овом подручју нису имали веће јединице, Лођска армија је успела да се под јаким борбама пребаци преко Висле, тако да се 13. септембра увече налазила на подручју Модлина. Иако је борбена вредност њених јединица, после тешких борби у току седмодневног одступања, била знатно умањена, она је ипак представљала солидан ослонац за стварање одбране дуж речне линије.

Померанска и Познањска армија, које су се још налазиле на левој обали Висле и које су чиниле најважнију групу пољске војске, имале су се повући на Вислу, ради организовања новог одбрамбеног фронта. После битке у Коридору, Померанска армија, која се 6. септембра налазила у висини Бидгошћа, а једним делом на десној обали Висле, на линији Голуб – Торуњ, отпочела је ноћу 6./7. септембра повлачење, с намером да 9. септембра избије на линију Влоцлавек – Бжесћ Кујавски – Избица, а потом да настави одступање ка Варшави; док се Познањска армија 8. септембра прикупила на подручју Кутна, са истуреним обезбеђењем према р. Варти.

Како је одступница ових армија била доста угрожена дубоким продором немачке 8. армије ка Лођу, командант Познањске армије поднео је предлог Врховној команди да са својом армијом изврши један противудар ка југу, а потом да се повуче на исток. Врховна команда је најпре овај предлог одбила, а потом га одобрила, с тим да намеравану операцију изврше Померанска и Познањска армија, почев од 10. септембра. Међутим, ситуација армија у погледу одступања знатно се погоршала за време од 6 – 10. септембра, јер су немачке оклопне јединице избиле у област Варшаве. 4. армија је наступала обема обалама Висле ка линији Плоцк – Коло, а 8. армија ка простору Коло – Лођ, са извесним дивизијама према Озоркову и Гловну. То значи да су 4, 14, 15, 16, 17, 25, 26. и 27. дивизија и три коњичке бригаде из Померанске и Познањске армије и неки остаци разбијених дивизија Лођске армије били обухваћени са свих страна на ширем простору Кутна.

Напад пољске ударне групе од 5 дивизија (4, 14, 16, 17. и 25.) отпочео је 10. септембра општим правцем Кутно – Лођ, са наслоном крила на Варту и Вислу, док су 3 дивизије (15, 26. и 27.) и 3 коњичке бригаде углавном осигуравале њене бокове. Овај напад се до 13. септембра успешно развијао, тако да је 8. немачка армија у два маха била у кризи, нарочито 30. пешадијска дивизија која је имала широки фронт на левом крилу армије. Међутим, Немци су успели не само да ка Кутну концентришу снаге 4, 8. и 10. армије (око 16 дивизија) него и да са правца Варшаве врате своју 4. и 1. оклопну дивизију ка западу, тако да су од 13. септембра преузели иницијативу и отпочели концентричне нападе са запада, југа и истока ради уништења пољских армија. Пољаци су им пружили огорчен отпор и, нарочито у ноћним нападима, наносили им тешке губитке све до 21. септембра, када су морали да капитулирају, пошто су били сабијени на узани простор Кутна и непрекидно били бомбардовани авијацијом и артиљеријом. Само незнатни делови 15. и 25. дивизије, по неколико стотина људи из 4, 16, 17. и 26. дивизије и око половине ефектива две коњичке бригаде успели су да се спасу пребацивши се преко Висле ка Варшави, док је у немачко заробљеништво пало око 170 000 људи. Померанска и Познањска армија биле су уништене.

Завршне операције источно од Висле

Док су се Померанска и Познањска армија бориле западно од Висле, пољска Врховна команда је 8. септембра наредила да новоформиране Варшавска и Лублинска армија поседну положаје за одбрану на линији Нарев – Висла – Дунајец, на којој би прихватиле одступајуће армије ради њихове реорганизације. Међутим, ово се наређење није могло извршити, зато што су Немци и на северу и на југу већ били пробили поменуту линију.

На северу је 3. армија 7. септембра предузела напад на пољске трупе на доњем Нареву у циљу наткриљавања одбране Варшаве, док је 19. корпус генерала Гудеријана отпочео широки маневар опкољавања источно од Буга. 3. армија је до 10. септембра успела да присили Пољаке да напусте средњи и доњи Нарев, и створила је широку брешу између Нарева и Буга, према Брест Литовску. Наревска група је опкољена између Ломже, Бјалистока и Брањска, а повлачењени Модлинске армије, која је ускоро расформирана, откривени су положаји источно од Висле, нарочито зона Варшаве.

На југу су трупе 14. армије одбациле Карпатску армију са р. Вислоке на р. Сан и р. Вислок. Оне су 8. септембра прешле р. Вислок код Кросна, док су словачке дивизије избиле код Санока. Захваљујући знатној надмоћности, Немци су стално потискивали Карпатску армију, која је 10. септембра, под великим притиском, стигла у подручје Пшемисла, док су Немци избили код Јарослава. На тај начин, одбрана на горњем току р. Сан била је угрожена са севера.

Пољска Врховна команда је 9. септембра добила извештаје да је сломљена одбрана пољских трупа на р. Дунајецу; да се разбијене Карпатска и Краковска армија повлаче на р. Сан; да се Модлинска армија и Гродновска и Наревска група у нереду повлаче ка југу; да је Пруска армија уништена у рејону Радома и да су на подручју Кутна опкољене Познањска и Померанска армија. Пошто је било очигледно да се линија Нарев – Висла – Дунајец не може бранити, пољска Врховна команда је одлучила да се одбрана пренесе на р. Буг и р. Сан, са наслоном на Припјетске Мочваре и на Карпате. Зато су, 10. септембра, на ову линију упућене расположиве снаге (10-12 дивизија), док су Познањска и Померанска армија, по приспећу на Вислу, имале ојачати Варшавску армију ради одбране главног града Пољске.

И поред замора својих трупа, Немци су 11. септембра продужили офанзивне операције источно од Висле, не само због тежње да што више искористе своју веома повољну стратегијску ситуацију, него и из политичких разлога – да пре почетка совјетског упада у Пољску заузму што већи део пољске територије. 4. и 8. армија и делови 10. армије добили су задатак да наставе уништење пољских снага у рејону Кутна, док су крилне армије, нарочито оклопне и моторизоване дивизије, имале да изврше опкољавање остатака пољских снага између Висле и Буга.

3. армија је 11. септембра наставила напад на Модлинску армију, пресекла је у две групе и одбацила ка југу, забијајући један клин у правцу Калушина и Сједљца. 19. оклопни корпус генерала Гудеријана наставио је уништавање Наревске групе и принудио је на капитулацију, сем две коњичке бригаде које су успеле да се повуку у Пољесје. У даљем надирању, 10. оклопна и 20. моторизована дивизија овог корпуса заузеле су 16. септембра Брест Литовск, а његова 3. оклопна дивизија је 17. септембра стигла до Влодаве, док је 2. моторизована дивизија упућена према Кобрињу ради обезбеђења левог бока свога корпуса.

14. немачка армија је 11. септембра форсирала Сан на одсеку Јарослав – Радимно и наставила наступање ка истоку, а један брдски корпус је упутила од Санока у правцу Самбора, на горњи ток р. Дњестра. Надирући широким фронтом, ова армија је 15. септембра заузела Пшемисл и Раву Руску и упутила једну моторизовану дивизију на Лавов. Избијањем на друм Лавов – Рава Руска, Немци су пресекли комуникације за Румунију, док је пољска одбрамбена линија на Бугу и Сану била знатно начета пре него што је и поседнута.

После завршене операције код Радома, брзе јединице 10. армије одмах су упућене преко Висле у надирање ка истоку и југоистоку. Оне су 12. септембра, прешле Вислу код Анапола, а сутрадан јужно од Демблина; 17. септембра, заједно са брзим трупама 14. армије, стигле су јужно од Влодаве, где су се налазиле трупе генерала Гудеријана. Тиме је затворен велики обруч око пољских снага источно од Висле.

За то време (11 – 17. септембра) пољска Врховна команда била је у сталном премештању. Она се 15. септембра налазила у Милнову, одакле је издала наређење да се одбрана пренесе на Дњестар и Стриј, а 16. септембра, по доласку у Коломију, наредила је да се изврши хитна организација положаја у рејону Злочова, Лавова, Дрохобича и Борислава, који ће се одсудно бранити, како би се омогућило извлачење што већег броја јединица и њихов прелаз у Румунију.

Међутим и овај последњи план је пропао зато што су совјетске трупе 17. септембра изненада прешле пољску границу, док су пољска влада и Врховна команда напустиле земљу и пребегле у Румунију. Око 32 000 војника из јединица које су биле прикупљене на простору Станиславов – Тарнопољ – Коломија успело је да бекством у Румунију избегне заробљавање, док су се неки делови коњичких јединица пребацили у Мађарску.

Затварањем обруча на Бугу пољска војска је доведена у безизлазну ситуацију, а може се рећи да је тиме и рат био завршен. Људство је било преморено, бројна јачина јединица, услед великих губитака, једва је износила 25% ратног састава, а почела је да се осећа и несташица хране, муниције и осталих ратних потреба. Но, и поред тога, ослабљене пољске јединице наставиле су борбу и после 18. септембра, тежећи да раскину обруч и да се пробију ка Лавову.

На подручју Лублина и југоисточно према Хелму и Замошћу биле су јединице Лублинске и Краковске армије, које су све до 26. септембра са великом жестином нападале северно крило немачке 14. армије у правцу Билгораја и Томашова Лубелског, али су на крају морале капитулирати.

Код Лавова је била прикупљена Карпатска армија, која се ноћу 14./15. септембра довде пробила после тешких борби код Јаворова, у којима је Немцима нанела знатне губитке у људству и материјалу. Борбе код Лавова вођене су до 22. септембра, када се град морао предати, пошто су трупе остале без хране и муниције.

У Пољесју, на простору Брест Литовск – Кобрињ једна група од око 15 000 људи, после упада Црвене армије, кренула је ка западу у намери да се придружи браниоцима Варшаве. Када су се совјетске трупе приближиле, ова група је 26. септембра прешла р. Буг код Влодаве и упутила се ка Демблину, али је после огорчених борби, које је у рејону Серокомл – Коцк, све до 6. октобра, водила са једним моторизованим корпусом 10. немачке армије, морала капитулирати.

На пољско-совјетској граници се налазила једна група од неколико батаљона, која је после совјетског упада такође кренула на запад, ка централном подручју Пољске. Она је 29. септембра прешла Буг код Влодаве, али су је знатно јаче немачке снаге дочекале, окружиле и заробиле, тако да се спасло само неколико чета, које су више месеци водиле герилске борбе у Пољесју.

Дивизије 3. немачке армије, која је окружавала Варшаву са истока, појавиле су се 13. септембра на Висли, источно и јужно од града. До тога времена је Лођска армија успела да се придружи Варшавској армији, а доцније су се до града пробили и неки слаби делови Померанске и Познањске армије, тако да су пољске снаге за одбрану Варшаве нарасле на око 125 000 људи.

До 15. септембра Немци нису предузимали веће нападе на Варшаву, пошто су им снаге биле ангажоване у операцијама код Кутна, али су изводили скоро непрекидна бомбардовања града из ваздуха. Пошто је командант одбране Варшаве 16. септембра одбио да прими немачке парламентарце који су тражили предају града, Немци су отпочели масовно бомбардовање артиљеријом 3, 4 и 8. армије, док је 4. ваздухопловна флота изводила непрекидне нападе из ваздуха. Поред великих пожара у граду, уништени су водовод и осветљење, магацини хране и ратних потреба, а нису поштеђене ни болнице. У огорченим борбама учествовало је и цивилно становништво, али се град морао предати, пошто је браниоцима нестало муниције, хране и воде. Тако је 27. септембра у 12 часова престао отпор Пољака, и Немци су ушли у разрушену Варшаву. После пада Варшаве предао с.е и град Модлин, чија је посада од 35 000 људи капитулирала 29. септембра.

Немци у преграђу Варшаве

Обалска одбрана код Гдиње и на полуострву Хелу снажно је одолевала немачким нападима, иако су Немци на копну ангажовали оклопне јединице и јаке ваздухопловне снаге, а са мора артиљерију старог бојног брода „Schleswig Holstein“. После огорчених борби, Немци су 14. септембра заузели Гдињу, док је посада полуострва Хел успела да се одржи све до 2. октобра, одбијајући многобројне нападе знатно јачих немачких снага.

У самом Данцигу, на кеју Вестерплате, који је чинио слободну пољску зону, једна група Пољака од око 200 људи, састављена од војника и финансијских стражара, седам дана (1 – 7. септембра) одбијала је напад 3 000 немачких војника потпомогнутих авијацијом и артиљеријом ратне морнарице, и нанела им велике губитке.

Тако су се сви отпори пољских снага постепено гасили, док, најзад, последњи делови пољске војске нису положили оружје.

Упад совјетских снага у Пољску

Када је већ био сломљен отпор главних пољских снага Црв.ена армија је 17. септембра прешла совјетско-пољску границу, да би, према изјавама совјетских званичних органа, заштитила Украјинце и Белорусе, који су живели на пољској територији.

За одбрану источне границе Пољска је само местимично имала извесне слабе снаге граничне заштите. Граница није била припремљена ни у фортификацијском погледу. Зато су се делови пољских снага повлачили са границе ка западу, с тежњом да се придруже трупама које су браниле Варшаву или да се са осталим пољским јединицама пробију ка Лавову.

На пољску територију упало је око 20-24 совјетских пешадијских дивизија, 15 коњичких дивизија и 9 оклопних бригада. Совјетске снаге биле су подељене у два фронта: Белоруски на северу и Украјински на југу.

Белоруски фронт, под командом Ковалева, састојао се из 3. и 11. армије; прва је имала да наступа према Брест Литовску и Бјалистоку, а друга да надире у рејон Пољске који се граничи са Литванијом и Источном Пруском.

Украјински фронт, под командом Тимошенка састава: 1. и 10. армија, требало је да наступа на Лавов и према Лублину.

Наступајући широким фронтом преко границе, са напред истуреним многобројним оклопним и моторизованим јединицама, совјетске трупе су надирале главним снагама према југу, ка граници Румуније и Мађарске. Пошто је отпор Пољака био слаб, Црвена армија је углавном вршила окупацију и поседање земљишта. Њене брзе јединице су 18. септембра стигле до Барановича, 20. септембра избиле на р. Дњестар, 22. септембра поселе Лавов, а на северу су стигле до Бјалистока, у шумска подручја око Августова и северозападно од Гродна. Наступајући даље ка западу, оне су прешле линију Сколо – Лавов – Влодзимјеж – Брест Литовск – Бјалисток, на којој су се немачке трупе зауставиле, сматрајући да се ту налази демаркациона линија између немачке и совјетске армије. Услед тога је дошло до извесног повлачења немачких трупа, нарочито 14. армије, која се из подручја Лавова морала повући на р. Сан.

У Москви је 28. септембра између Немачке и Совјетског Савеза закључен уговор о подели интересних сфера на истоку. Немачка се одрекла утицаја у балтичким државама, а СССР је примио обавезу да немачком Рајху испоручује своје вишкове сировина и жита у замену за индустријске производе. У погледу Пољске одлучили су да је поделе између себе, с тим да коначна граница иде од Августова до Остроленке, затим источно од Острова до Нура на Бугу, па уз западну обалу Буга до Кристинопола, одатле на запад, па северно од Раве Руске и Љубачова до р. Сан, а потом, уз ову реку, према Карпатима. Тако је читава пољска територија источно од ове границе, насељена већином Украјинцима и Белорусима, припала Совјетском Савезу, а подручје западно од ње немачком Рајху.

На тај начин, Пољска је доживела и четврту поделу: још једном је престала да постоји на географској карти као независна држава.

Закључак

Немачко-пољски рат, који је трајао 35 дана, завршио се потпуном победом Немачке. Према пољским званичним подацима, Пољска је изгубила 620 000 војника и официра, од којих 66 300 погинулих, 133 700 рањених и 420 000 несталих. Немачки губици, према Хитлеровој изјави у Рајхстагу, 6. октобра 1939, износили су: 10 572 погинула, 30 322 рањена и 3 404 нестала војника и официра, затим 217 тенкова и преко 400 авиона свих врста.

Основне карактеристике немачких операција биле су следеће:

  • Немци су успели да остваре своју концепцију вођења рата само на једном фронту, пошто им је политичко-стратегијска ситуација и неактивност западних савезника створила могућност да две трећине својих снага и све оклопне и моторизоване јединице употребе према Пољској, док су према Француској оставили слабије снаге.
  • Предузете мере за тајно и прикривено извршење мобилизације и концентрације трупа омогућиле су Немцима да постигну стратегијско изненађење и брзе почетне успехе који су утицали на цео ток рата.
  • Географско-стратегијски положај омогућио је немачкој војсци концентрично надирање према центру пољске државе, уз обухват бокова пољског одбрамбеног система из Источне Пруске и преко Карпата.
  • Оклопне и моторизоване јединице, које су омогућиле вођење брзог покретног рата, биле су основно средство за ирвршење стратегијско-оперативних задатака и стварни носиоци ударне снаге, брзине и смелих маневара, „те су несумњиво пресудно утицале да се рат заврши за тако кратко време и уз минималне губитке“. Продирање немачких тенкова у дубину противничке територије (они су се често налазили и на 50 км исрпед пешадије, например: њихов дубоки клин преко Радомска и Пјотркова до Варшаве, упад према р. Ниди и р. Дунајецу, итд) била је новина у историји ратовања, а широки двоструки обухватни маневар са севера и југа у долини р. Буга, типа „модерне Кане“, изведен је брзом променом тежишта акције и пребацивањем читавих моторизованих корпуса на удаљене правце дејства, као што је био случај са 19. корпусом. Владање ваздушним простором и добра подршка од стране авијације (спрег тенк – авион), затим успешна организација снабдевања, као и лепо време и скоро свуда пролазан терен, – све је то олакшавало рад оклопних јединица.

Но, и поред тако успешног дејства, показало се да немачки лаки тенкови нису имали довољно јак оклоп, нарочито спреда, те је требало појачати домет и пробојну снагу њихових топова, или, још боље, заменити их тежим тенковима. Такође се показало да су моторизоване пешадијске дивизије сувише гломазне, па се доцније њихов састав свео од 3 на 2 пука. Поред тога, лаке дивизије, које својом организацијом и наоружањем нису дале очекиване резултате, касније су претворене у оклопне дивизије, а да би моторизоване снаге још сигурније пратиле тенкове по сваком земљишту, код возила је требало заменити точкове гусеничастим платном.

  • Немачка авијација је првенствено употребљена за уништење пољске авијације, затим за подршку копнених снага а нарочито мотомеханизованих јединица. Својим бомбардовањем и митраљирањем циљева, рушењем мостова, ометањем придоласка резерви и снабдевања, отежавањем рада органа за командовање и кидањем веза, авијација је изазвала моралну депресију и расуло код пољских  трупа, нарочито код Врховне команде, која је убрзо изгубила везу са својим јединицама, и у току читавог рата није успела да је успостави.
  • Иако немачка пешадија није била довољно енергична у нападу, иако се споро укопавала и маскирала, и није се довољно користила својим тешким наоружањем, она је ипак показала велику издржљивост у брзини кретања и дужини маршева, који су под борбом износили 30 и више км дневно. Оваква издржљивост могла се постићи обуком још за време мира, и знатним смањивањем тежине пешадијске опреме, која је често преношена камионима и возилима.
  • Тешка и возећа артиљерија, због брзог темпа операција, није дошла до изражаја, а због песковитог терена било је доста зрна која нису експлодирала. Она није била довољно ефикасна ни против бункера, сем противавионског топа 88 мм. Пошто није била довољно покретљива, артиљерија је успоравала напад пешадије; стога су неки генерали предлагали да се начело „пешадија мора да чека на артиљерију“ промени тако да гласи: „артиљерија не сме да задржава пешадију“.
  • Јуришни пионири успешно су помагали пешадију савлађивањем бункера помоћу експлозива и бацача пламена са малих даљина.
  • Немци су форсирали реке дању, из марша, на широком фронту, користећи се гуменим и платненим чамцима, уз обилно искоришћавање ватре артиљерије, а у садејству са авијацијом. То је била нова тактика приликом савлађивања одбране водених токова.
  • Поред телефона, Немци су обилато употребљавали радио-везу, која се у тако брзом темпу вођења рата показала веома корисна; као и мотоциклисте, који су нарочито одабирани међу најбољим и специјално обученим војницима.
  • Служба снабдевања вршена је моторизованим колонама, те није било потребно стварати складишта и базе. Трупе су биле независне у својим покретима, пошто су им камиони доносили све потребе непосредно из морских пристаништа и са железничких станица, удаљених преко 200 км. Сем тога, у овом рату су транспортни авиони први пут у историји искоришћавани за снабдевање горивом истакнутих брзих и оклопних јединица.
  • Немци су изводили нападе уз подршку тенкова или без њих, али увек уз подршку авијације, која је својим бомбардовањем нарочито постизала јак морални успех. Они су обустављали напад тамо где би наишли на јаке и организоване положаје или где би тенкови били дочекани јаком ватром противтенковских оруђа, упућујући трупе на повољнији правац дејства. После постигнутог успеха, они су упућивали оклопне снаге с циљем да својим брзим продирањем врше експлоатацију пробоја и развијају успех, док су авиони спречавали прилаз пољских резерви и повлачење пољских трупа ради организације одбране на новим положајима. Чишћење и уништавање растурених пољских снага вршиле су пешадија и артиљерија које су се журно кретале за тенковима.

Прелазак немачких тенкова преко реке Бзуре

У рату 1939. пољска армија претрпела је потпуни пораз. Овај пораз наступио је првенствено због неправилне унутрашње и спољне политике. Пољска је 1939. била потпуно усамљена, пошто јој француске и британске оружане снаге нису могле указати никакву помоћ.

У току мирнодопских припрема и вођења операција пољски војни руководиоци, направили су следеће крупне грешке, које су имале великог утицаја на ток и коначан исход рата у Пољској:

  • Припреме Пољске за рат нису благовремено извршене, нарочито у погледу уређења територије. Наде у то да ће слаби путеви, песковито земљиште и водени токови ометати кретање немачких тенкова нису се оствариле, јер је време било лепо и терен пролазан.
  • Непосредне припреме за рат извођене су споро, а мобилизација и концентрација свих снага нису биле завршене ни до почетка рата.
  • У жељи да сачува целу територију од немачке агресије пољска Врховна команда је истурила најјаче снаге према западној граници, тако да није имала довољно снага и могућности да огранизује нову одбрану на линији Нарев – Висла – Дунајец.
  • Пошто није формирала команде групе армија пољска Врховна команда је имала на свом непосредном располагању велики број јединица, што је отежавало командовање и руковођење операцијама.
  • Мали број тенкова и пт топова, застарела авијација, слаба ратна техника уопште, итд. – све је то неповољно утицало на могућност одбране, док је пољска надмоћност у коњици била скоро безначајна у односу на немачко преимућство у оклопним и моторизованим јединицама.