Лаки тегљач Sd.Kfz. 11

Лаки тегљач Sd.Kfz. 11 се по први пут појавио почетком 1934, као производ двеју фирми: Hansa-Lloyd и Goliath, чијим ће спајањем касније настати компанија Borgward AG. Развој овог возила ће касније, из више разлога, бити поверен компанији Hanomag, а само возило ће 1939. ући у серијску производњу.

Основни модел Sd.Kfz.11 је требао да буде артиљеријски трактор, али је по увођење у наоружање постао прво стандардни трактор у хаубичким батеријама наоружаним пољским хаубицама leFH 18 калибра 105 мм, а касније је коришћен и за вучу противтенковских топова Pak 40 калибра 75 мм. Само возило је било толико успеле конструкције да је тегљач који је раније био планиран за вучу хаубица 105 мм, Sd.Kfz. 6, постепено избачен из наоружања. Касније ће се Sd.Kfz.11 наћи и у батеријама ракетних бацача Nebelwerfer. Возила Sd.Kfz.11 не само да су вукла лансере, већ су служила и за транспорт муниције, послуге итд. Нека возила су добила и опрему за генерисање димне завесе, која се једноставно могла демонтирати када би возило извршавало друге задатке у оковиру батерије. Опрема се морала демонтирати из простог разлога што је возило са опремом за генерисање димне завесе могло укрцати свега два војника, а без те опреме девет.

Тегљаче Sd.Kfz. 11 је користило и немачко ратно ваздухопловство, где је служило за вучу лаких противавионских артиљеријских оруђа Flak 36 и Flak 37.

Током рата су извршене одређене измене у процесу производње, како би се сама производња поједноставила али и учинила јефтинијом. Фабрика Borgward у Бремену је била оштећена у савезничком бомбардовању, тако да је сва производња пребачена у фабрику Auto-Union, док је Borgward израђивао компоненте возила. Метално надграђе возила је замењено дрвеним, а ради повећања радијуса кретања, возило је добило већи резервоар горива. Крајем рата, возила ће бити коришћена и за вучу тежих оруђа него што су првобитно били намењена.

Разликују се две врсте надграђа возила: „артиљеријско“ и „инжињеријско“ надграђе. Артиљеријско надграђе је имало одељак за крцање муниције одвојено од дела за смештај послуге оруђа. Одељак за смештај мунисије је имао врата на бочним странама и она су се могла прилагодити различитом типу муниције. Клупе за седење су се налазиле уз бочне странице возила и испод њих се налазио смештајни простор. У возило се могло сместити шест војника, који су у возило улазили кроз врата на задњој страни возила. Ветробранско стакло се могло преклопити ка напред, а могло се и потпуно уклонити. Склапајући платнени кров се налазио изнад одељка са муницијом.

Инжињеријско надграђе је имало три клупе за смештај људства и склапајући платнени кров изнад задњег дела возила. У задњем делу возила, а испод седишта, се налазио товарни простор. Фотографије из периода Другог светског рата показују да су се оба модела налазила у наоружању артиљеријских јединица.

Верзије возила

Sd.Kfz. 11/1

Верзија возила за задатке транспорта муниције у батеријама ракетних лансера калибра 350/400 мм. Муницијско одељење је било опремљено полицама за смештај пројектила и горива. Возило је имало бочна врата.

Sd.Kfz. 11/1

Sd.Kfz. 11/2

Возило за деконтамцинацију, опремљено распршивачем капацитета 70 л и местом за осам буради са хемикалијама за деконтаминацију. Поред ове опреме, возило је могло да укрца још три војника. Бурад се налазила на платформама изнад гусеница, са склопивим спољним шинама.

Sd.Kfz. 11/2

Sd.Kfz. 11/3

Верзија возила, опремљена са резервоаром капацитета 500 литара и системом распршивача за полагање баријере бојним отровима. Произведено је 125 возила овог типа.

Sd.Kfz. 11/3

Sd.Kfz. 11/4

Возило за транспорт муниције у јединиама наоружаним ракетним лансерима Nebelwerfer 41. Возило је крцало 36 ракета калибра 150 мм или десет ракета калибра 210 мм, као и шесточлану послугу лансера.

Sd.Kfz. 11/4

Sd.Kfz.11/5

Возило за транспорт муниције у јединицама наоружаним вишецевним ракетним лансерима Nebelwerfer. За разлику од ранијих верзија возила за транспорт муниције, ова верзија је имала два одељења у товарном простору. Предњи теретни простор је био отвореног крова и није имао шине као ранији модели. Задње одељење, за крцање послуге, имало је клупу окренуту ка задњој страни возила.

Sd.Kfz. 11/5

ТТ карактеристике SdKfz 11
Маса 7200 кг
Дужина 5,55 м
Ширина 2 м
Висина 2,15 м
Посада 2+6
Погон 1 х бензински мотор Maybach HL 42 снаге 100 КС
Брзина 52,5 км/ч
Радијус кретања 140-240 км

Полугусеничар Sd.Kfz.10

Sd.Kfz. 10 Ausf. B

Sd.Kfz.10 (Sonderkraftfahrzeug – специјално моторно возило), немачки полугусеничар масовно употребљаван током Другог светског рата. Његова главна улога била је вуча малих артиљеријских оруђа (2 cm FlaK 30, 7.5 cm leIG или 3.7 cm PaK 36). Уз вучу оруђа, могао је и да превози осам војника са опремом.

Основни пројекти свих немачких полугусеничара развојени су током Вајмарске ере, у Одељењу за војна возила Рајхсвера, али су радови на коначним пројектима, као и тестирања вршени у комерцијалним фирмама, које су биле свесне да ће производња ових возила бити подељена фабрикама по сегментима. Тако је компанија Demag изабрана за развој најмањег полугусеничара. Развој овог возила је трајао од 1934. до 1938, уз израду читаве срије прототипова.

Sd.Kfz. 10 је био јединствен међу немачким полугусеничарима по томе што није користио класичну шасију. За погон возила је употребљен шестоцилиндрични, водом хлађени бензински мотор Maybach, запремине 3 791 ццм, снаге 90 КС. Мењач је био полуаутоматски, типа Maybach Variorex SRG 102128H (Schaltreglergetriebe 102128H) са седам степена преноса у напред и три у назад. Возило је имало максималну брзину кретања од 75 км/ч, али су возачи упозоравани да не прелазе брзину кретања од 65 км/ч. Возилом се управљало помоћу точкова и гусеница. Систем управљања је био подешен тако да се за лагано скретање користе точкови, док би се за оштрије заокрете користиле кочнице, односно блокирање одређене стране гусеница. Вешање позади се састојало из пет двоструких ослоних точкова, који су се међусобно преклапали, уграђених на торзионим шипкама. На задњем делу се налазио лењивац, преко кога је подешавана затегнутост гусенице. Предњи точкови су имали попречно постављене лиснате опруге и амортизере.

Sd.Kfz.10 Demag D7

Горњи део возила је имао товарни део, који се налазио између возача и остатка укрцаног људства у транспортном делу. Клупе су се налазиле уз бочне странице возила и на њима се могло сместити до шест војника. Ветробранско стакло се могло преклопити ка напред, а могло се и потпуно уклонити.

Немци су на производњи овог типа возила ангажовали неколико фабрика. Demag је од 1938. до новембра 1942. произвео 1 075 вотила, Adlerwerke је од 1938. до децембра 1943. произвео 3 414 возила, Büssing-NAG до децембра 1942. 750 комада, MWC 4 750, Mühlenbau-Industrie A.G. (MIAG) 324 возила, Maschinenfabrik Niedersachsen Hannover (MNH) око 600 возила и Osterreicher Saurerwerke 3 075 комада.

Верзије возила

Sd.Kfz. 10/1

Ова верзија је представљала возило за РХБ детекцију. Пре избијања Другог светског рата, Немци су планирали да у периоду од 1940. до 1942. опреме своје АБХ јединице  (Nebeltruppen) са свега 90 возила овог типа. Међутим, 3. маја 1940. је извршена исправка плана производње према којем је месечно требало производити по 30 комада, све дотле док се не произведе укупно 400 возила овог типа, након чега би се темпо производње смањио на 10 возила месечно. Производња ове верзије је трајала до краја 1943.

Sd.Kfz. 10/2

Возило ознаке Sd.Kfz. 10/2 је било возило за деконтаминацију, опремљено распршивачем капацитета 200 литара и са простором за смештај осам буради са по 50 кг деконтаминационих супстанци. Због тога су се на возило могла укрцати свега два војника, на клупи између буради. Једно буре је било довољно за деконтаминацију простора димензија 1 х 160 метара и налазила су се на платформи изнад гусеница. Ово возило се разликовало од основне верзије по томе што је имало два резервоара горива, капацитета 86 литара, од којих је једно било обликовано тако да испод њега пролази осовина која је покретала распршивач. Ова количина горива је умањивала радијус кретања возила на свега 250 км. У периоду од 1938. до 1939. произведено је од 60 до 70 комада.

Sd.Kfz. 10/3

Возило Sd.Kfz. 10/3 је било опремљено резервоаром капацитета 500 литара и системом распршивача, намењено за полгање препрека бојних отрова. У периоду од 1938. до 1939. је произведено око 67 примерака ове верзије возила. Априла 1942, Немци су демонтирали ове резервоаре и возила модификовали за крцање 216 противоклопних пројектила. Ова возила су  била намењена за опремање „хемијских трупа“  али су оне у овом периоду рата биле наоружане ракетним лансерима Nebelwerfer и противтенковским топовима.

Sd.Kfz. 10/4 и 10/5

Верзија Sd.Kfz. 10/4 се од претходних верзија разликовала по уграђеном противавионском топу калибра 20 мм (FlaK 30), уграђеним на специјалној платформи. Возило је због градње топа морало бити шире (2,02 м) и више (2 м) од основне верзије возила. Маса празног возила је износила 4 075 кг. На плтформи су се налазила четири склопива седишта.  Бункеи са муницијом су се налазили на бочним и задњим панелима (по четири на бочним и два на задњим). Возило је обично вукло муницијску приколицу (Sd.Ah. 51 – Sonderanhänger) са још 640 метака, нишанском справом и даљиномером.

Возило SdKfz. 10/4, Француска, мај 1940.

SdKfz 10/4 са приколицом Sd.Ah. 51

Возило Sd.Kfz. 10/5 је било наоружано противавионским топом калибра 20 мм FlaK 38, чији је лафет био шири и лакши од оног код топа Flak 30. Ширина возила је нарасла на 2,156 м, али је висина враћена на висину основне верзије возила. У почетку возило са овим топом није имало посебну ознаку,  да би је добило током 1943. године. Немачко ваздухопловство је 1943. наручило 293 комплета оклопних плоча (Behelfspanzerung), које су штитиле хладњак мотора, ветробранско стакло и обе стране кабине.

SdKfz 10/5 са оклопљеном кабином

Употреба

Немци су првобитно планирали да Sd.Kfz. 10 користе као возило за вучу различитих лаких артиљеријских оруђа и приколица, али је 1939. наредбодавно регулисано да се употребе као замена за лаки оклопни транспортер Sd.Kfz. 250. Модел Ausf. B је коришћен за вучу тежих оруђа, као што је био PaK 38, односно његова приколица са муницијом. Ова возила је било могуће наћи и у логистичким четама моторизованих и тенковских јединица. Румунија је 1942. добила девет возила овог типа, где су употребљавани као трактори за вучу противтенковских топова.

За јединице АБХО, свака батерија за деконтаминацију (Entgiftungs-Batterie) је располагала са по шест возила Sd.Kfz. 10/1 и Sd.Kfz. 10/2. Осамнаест возила Sd.Kfz. 10/3 се налазило на батаљонском нивоу, како би се у случају потребе надоместила возила Sd.Kfz. 10/2 у деконтаминационим батеријама. Након одлуке да се јединице АБХО наоружају тешким лансерима ракета, возила Sd.Kfz. 10/1 су употребљавана за вучу лансера Nebelwerfer 41, као и за вучу противтенковског топа. Возила  Sd.Kfz. 10/2 су, након уклањања специјалне опреме,  коришћена као Sd.Kfz. 10/1.

Противавионска чета (Flugabwehr-Kompanie) из ране фазе рата, била је састављена из три вода са укупно осамнаест возила Sd.Kfz. 10/4, од којих је дванаест било са топовима, а шест је служило за транспорт муниције. Када је у наоружање уведен четвороцевни Flakvierling 38, сваки вод је имао четири Sd.Kfz. 10/4 који су вукли топове и још четири за транспорт муниције. Касније су ове чете реорганизоване тако да су имале осам Sd.Kfz. 10/4 са топовима, два за вучу оруђа Flakvierling и три за транспорт муниције.

ТТ карактеристике Sd.Kfz. 10 Ausf. B
Маса 4 900 кг
Дужина 4,75 м
Ширина 1,93 м
Висина 2 м
Посада 2 + 6 чланова
Наоружање
Погон бензински мотор Maybach, снаге 100 КС
Аутономија 300 км
Брзина кретања 75 км/ч

SdKfz 9 schwerer Zugkraftwagen 18t

Немци су 1936. године издали захтев за тешко возило за вучу тешких артиљеријских оруђа и извлачење оштећене технике, које би се нашло у саставу оклопних дивизија. Уговор за развој жељеног возила потписан је са компанијом Famo Fahrzeugwerke und MotorwerkeAG, која ће касније бити и једини произвођач овог возила. Први примерак возила се појавио већ 1936. године, ознаке FM gr 1, а касније ће се појавити још два модела FM gr 2 и FM gr 3, који су се одликовали снажнијим моторима.

Верзија артиљеријског трактора је била основна верзија возила SdKfz 9 и коришћена је како за вучу тешких артиљеријских оруђа, тако и за вучу тешке инжињеријске опреме. Међу тешким артиљеријским оруђима налазили су се опсадни топ К3 калибра 240 мм, Крупов топ К38 калибра 210 мм и различите Шкодине тешке хаубице и топови. Део возила је користило немачко ратно ваздухопловство за вучу тешких противавионских топова Flak 40 калибра 128 мм.

8.8 cm FlaK 37 (Sf) auf Fgst Zgkw 18t SdKfz 9 (FlaK FAMO)

Једина наоружана верзија SdKfz 9, која се појавила 1943. године, била је наоружана противавионским топом Flak 37 калибра 88 мм. Кабина возила је била оклопљена, а странице каросерије су се могле спустити, чиме се добијала радна платформа око оруђа. Иза оруђа је смештан борбени комплет који је бројао 40 пројектила.

Возило за извлачење је израђено у две верзије, SdKfz 9/1 и SdKfz 9/2. SdKfz 9/1 је имала кран носивости 6 000 кг, али је због малог капацитета дизалице за дизање тежиш тенкова на SdKfz 9/2 уграђиван кран носивости 10 000 кг. Верзија SdKfz 9/2 је имала и потпорне ноге, као и додатну пречку која је коришћена приликом дизања тешких терета. Ова возила су се могла изборити са тенковима величине до PzKpfw IV, али су за теже тенкове, типа Panther и Tiger били немоћни.

Sdkfz 9/1 вуче Sdkfz 250

Пошто је у тренутку увођења тешких тенкова у наоружање SdKfz 9 био једино возило за извлачење, Немци су нашли решење тако што су користили ова возила за извлачење у групама од по два до три возила. Касније је изнађено право решење, тј. пројектован је Bergepanther.

Серијска производња SdKfz 9 је прекинута 1944, након 2500 произведених примерака. То су била масивна возила, која су по изгледу сигурно била импресивна – ипак, треба приметити да је цена једног возила износила 60 000 рајхсмарака, док је тенк Panther коштао 117 100 рајхсмарака.

ТТ карактеристике
Маса 18 000 кг
Дужина 8,25 м
Ширина 1,60 м
Висина 2,76 м
Посада 9
Клиренс`
Погон бензински мотор снаге 250 КС
Аутономија
Брзина 50 км/ч

Sdkfz 9 вуче Panzer III, СССР 1941

Sd.Kfz.9 са приколицом

SdKfz 8 schwerer Zugkraftwagen 12t

Sonderkraftfahrzeug 8, односно специјално моторно возило 8, немачки је полугусеничар масовно коришћен у Другом светском рату. Основна улога овог возила била је тегљење тешких артиљеријских оруђа. У периоду од 1938. до 1945. је произведено око 4 000 примерака. Коришћен је на свим ратиштима где су се налазиле и бориле немачке снаге, нарочито у Пољској, Француској, на Балкану, Источном фронту, на северу Африке, у Нормандији и Италији.

Прелиминарни пројект немачког полугусеничара је израђен још пре него су нацисти дошли на власт, 1933. године. Пројект је предат цивилним фирмама које су требале да га даље развију и тестирају. Компанија Daimler Benz је 1931-32. већ радила на сопственом пројекту полугусеничара, ознаке ZD.5. Овај модел је тежио 9,3 т, користио дванаестоцилиндрични бензински мотор Maybach DSO 8 снаге 150 КС; на шасији је, иза возача, имао три клупе за смештај људства. Вешање је било засновано на вешању возила Marienwagen II из периода Првог светског рата и није имало никакве везе са преклапајућим точковима и торзионим шипкама које ће користити различити модели SdKfz 8.

Daimler-Benz је у прототипу DB 7, који се појавио 1934, искомбиновао најбоље карактеристике оба дизајна. Искористио је мотор са ZD.5 и сем њега је имао мало сличности, сем клупа за посаду. Горњи део каросерије остао је исти током целог века Sd.Kfz. 8. Возило је тежили 14,4 тона и могла је да повуче терет од 12 тона. Две године касније је приказана унапређена верзија, ознаке DB 8. Teži model, DB 9, масе 15 тона, појавио се 1938. Ово возило је било погоњено мотором Maybach HL 85 TUKRM, могао је да укрца 800 кг и да повуче 14 тона терета. Daimler-Benz је безуспешно покушавао да у возила угради свој дизел мотор OM 48/1, који је војна комисија упорно одбијала. Верзија DB 10 је била редизајнирана верзија DB 9, која је приказана октобра 1939. и произвођена је током рата.

Sd.Kfz.8 DB10

Возило је имало два резервоара горива, од 40 и 210 литара. За управљање возилом коришћени су и точкови и гусенице. Систем управљања био је пројектован тако да се при благом заокрету управљања закрећу сам опредњи точкови, док се при даљем закретању управљача активира кочење једне од гусеница.

Каросерија возила је имала три клупе, једну за возача и његовог помоћника, док су преостале две клупе служиле за смештај посаде вученог оруђа. У задњем делу возила се налазио товарни простор. Ветробранско стакло се могло преклопити ка напред, а могло је бити и у потпуности уклоњено.

Током времена је дошло до модификације возила, али не у смеру тегљача. На шасију возила DB8 и DB9 је уграђен противавионски топ Flak 18 калибра 88 мм и овако добијено самоходно оруђе је коришћено за вођење противоклопне борбе. Кабина возача је замењена ниском, оклопљеном куполом, а мотор је заштићен са 14,5 мм дебелим оклопом. Возило је тежило 20 тона, било је дуго 7,35 метара, 2,8 м високо и 2,65 м широко. Покретање топа је било ограничено штитом по правцу на по 151° лево и десно. Елевација се кретала од -3° до +15°. Свих десет возила, колико их је израђено, додељено је првој чети 8. противоклопног батаљона, који је био ангажован у нападу на Пољску, Француску и Совјетски Савез. Јануара 1942. је чета преименована у 601. противоклопну чету, а априла исте године у трећу чету 559. противоклопног батаљона. Последња три возила ове јединице изгубљена су марта 1943.

Sd.Kfz. 8 Flak 18

ТТ карактеристике DB 10
Маса 14 700 кг
Дужина 7,35 м
Ширина 2,5 м
Висина 2,77 м
Посада 2 члана
Клиренс` 40 цм
Погон бензински мотор снаге 185 КС
Аутономија 250 км путевима
125 км ван путева
Брзина 51 км/ч на путу
21 км/ч ван путева

Полугусеничар Sd.Kfz.6

SdKfz 6 mittlerer Zugkraftwagen 5t

Бројеви у ознакама специјалних возила (Sonderkraftfahrzeug)који су додељивани артиљеријским полугусеничарима током тридесетих година нису следили логику, тако да је „SdKfz 6 mittlerer Zugkraftwagen 5t„ био средњи трактор. Развој овог возила је започет током 1934. од стране компаније Bussing-NAG. Ово возило је имало двоструку намену: артиљеријски трактор у батеријама хаубица 105 мм leFH 18, и за вучу тешких инжињеријских машина на приколицама,  у инжињеријским јединицама. У обе варијанте употребе возило је могло да укрца и превезе 11 и више војника. Производња возила се одвијала у погонима компанија Bussing-NAG и Daimler-Benz; произведено је укупно 737 примерака. Главни разлог томе лежао је у томе што је SdKfz 6 било привремени модел возила који је био прелак за вучу тежиш инжињеријских машина, а хаубице су могле бити вучене и лакшим моделима возила. Други разлог је лежао у високој цени коштања производње овог типа возила, тако да је 1941. донета одлука да се ово возило постепено повуче из производње и замени јефтинијим моделом  sWS (Schwerer Wehrmachtschlepper). Серијска производња је прекинута тек крајем 1942, а сама возила су коришћена све до краја рата, некада за вучу артиљеријских оруђа – далеко тежих него што је возило било намењено.

SdKfz 6 у саставу артиљеријске јединице

SdKfz 6 у саставу инжињеријске јединице

За потребе производње овог возила израђена су два мотора, од којих је први имао 90 КС, а други десет коњских снага више. Интересантно је да је возило током експлоатације незнатно модификовано. Највећи део њих је произведен у верзији артиљериског трактора, са простором са седиштима за чланове послуге оруђа који се могао прекрити платненим кровом, али су произвођене и три наоружане верзије возила.

Прва, ознаке 7.5-cm Slf L/40.8, наоружано топом калибра 75 мм, намењено за наоружавање коњичких јединица. Произведена су свега три прототипа, на којима је и стао развој. Ипак, један од њих је заробљен током борбених дејстава у северној Африци.

Друга верзија, позната под именом „Diana“, носила је званичну ознаку 7.62-cm Pak 36(r) auf Panzerjäger SlfZugkraftwagen 5t и представљала је покушај наоружавања возила заробљеним совјетским топом калибра 76,2 мм који је био уграђен у високо оклопљено надграђе возила које се налазило на задњем делу возила. Надграђе је било отворено и високо, пошто је оруђе постављено на возило са све лафетом и точковима. Произведено је свега девет возила ове верзије и поново је једно заробљено од стране Савезника у северној Африци.

7.62-cm Pak 36(r) auf Panzerjäger SlfZugkraftwagen 5t

Трећа верзија је носила ознаку 37 mm FlaK36 auf Fahrgestell Zugkraftwagen 5t и била је наоружана противавионским топом Flak 36 калибра 37 мм, који се налазио на отвореној платформи иза возача. Први примерак је произведен 1937. и највећи део њих је отишао у састав немачког ратног ваздухопловства. Послуга је бројала седам чланова.

37 mm FlaK36 auf Fahrgestell Zugkraftwagen 5t

ТТ карактеристике Sd.Kfz. 6
Маса 9 т
Дужина 6,325 м
Ширина 2,2 м
Висина 2,48 м
Погон Maybach N 54 115 КС
Аутономија 316 км (на путевима)
158 км (ван путева)
Брзина кретања 50 км/ч

Полугусенични мотоцикл SdKfz 2

SdKfz 2 kleines Kettenrad, где је SdKfz скраћеница за Sonderkraftwagenтј. специјално возило и kleines Kettenrad, у преводу мали полугусенични мотоцикл, развијен је за потребе наоруавања нове немачке армије и њених падобранских јединица. Требао је бити коришћен као лаки артиљеријски трактор. Намера Немаца је била да га користе за вучу противтенковског топа калибра 37 мм (3.7-cm Pak 35/36) развијеног такође за потребе падобранских јединица и читаве фамилије лаких бестрзајних топова који су били у развоју, опет за падобранске јединице.

SdKfz 2 на Источном фронту

Први полугусенични мотоцикл је ушао у наоружање 1941. Почетни модел је носи оознаку NSU-101 и био је мало али компликовано возило које је могло носити три војника, укључујући и возача. Релативно дуге гусенице су покривале већи део бокова возила, а мотор је био смештен испод и иза возача. Два војника су могла бити смештена на задњем делу возила, окренути лицем ка задњем делу возила, а опрема је вучена, закачена на куку на задњем делу возила. Поред лаких артиљеријских оруђа, возило је могло вући и специјално конструисану лаку приколицу. Приколицом се могла превозити муниција, гориво, али често су се знала извадити седишта за превоз људства како би се направило више места за транспорт залиха.

SdKfz 2 са приколицом

До уласка овог возила у наоружање, немачке падобранске јединице су већ извршиле напад на Крит. Након тога, немачке падобранске јединице су се бориле као и друге јединице, и њихова потреба за артиљеријским тракторима више није била велика. Сходно томе, полугусенични мотоцикл се користио као возило за снабдевање у случајевима када је употреба уобичајених транспортних средстава била отежана. Овај полугусеничар је снабдевао јединице пролазећи преко терена који се чинио потпуно непроходан. Ипак, овде је долазила до изражаја њихова мана – могли су утоварити свега 450 кг терета. Због овога је било предлога да се направи већ верзија возила. Ова верзија би била погоњена снажнијим мотором, а могло би да превози 5 лица, или томе еквивалентан терет. Овај модел је 1944. годину дочекао у фази конструисања. Те године су полугусенични мотоцикли проглашени за луксуз који Вермахт не може приуштити себи.

Она возила која су коришћена 1944, служила су до краја рата. Поред основне верзије, постојала је верзија за брзо полагање жичних веза између командног места и ватрених положаја. Била је врло препознатљива по великом калему кабла на средини возила. Ова верзија је имала две подверзије, у зависности од дебљине кабла (SdKfz 2/1 и SdKfz 2/2).

ТТ карактеристике SdKfz 2
Маса 1200 кг
Дужина 2,74 м
Ширина 1 м
Висина 1,01 м
Посада 3
Погон 1 х бензински мотор Opel Olympia 38 снаге 36 КС
Брзина 80 км/ч

schwerer Wehrmachtsschlepper

Искуства из борбених дејстава у раној фази Другог светског рата показала су Немачкој да је потребно извршити одређене ревизије на флоти возила гусеничара. Проблем је постојао код возила средње и тешке категорије. Одлучено је да се возила носивости 5 т напусте у корист возила носивости 8 тона, каква су била потребна за вучу оруђа тешке артиљерије.  Овај празан простор у возилима категорије носивости између 3 и 8 тона морао је бити премошћен на јефтин ачин, пошто се немачка ратна машина све више растезала, не по капацитету већ по типовима опреме који су јој били потребни.

Рана верзија возила, са класичном камионском кабином налик ранијим моделима полугусеничара

Прихваћен је пројекат компаније Bussing-NAG, који ће касније постати познат под именом „schwerer Wehrmachtsschlepper“ – тешки војни трактор. Ново возило је било намењено за употребу у оклопним и артиљеријским јединицама, као и у пешадијским јединицама где је имао улогу оклопног транспортера и возила за снабдевање. У верзији возила за транспорт није било никакве оклопне заштите, а кабина је имала платнени кров. Како би се цена коштања возила одржала што нижом, гусенице нису имале гумене улошке. Ране верзије возила су имале класичну камионску кабину, без икакве оклопне заштите, која се појављује код каснијих модела возила. Возила су произвођена у фабрици компаније Bussing-NAG у Берлину и Ringhofer-Tatra у Чехословачкој. Производња се одвијала споро, пошто се само возило није котирало високо на листи приоритета. Од децембра 1943, када је производња започета, до септембра 1944, произведено је свега 381 возила. Овако слаб темпо производње довело је до импровизација на возилима Maultier.

Противавионска верзија полугусеничара, наоружана топом Flak 43

Panzerwerfer

Ипак, мали обим производње није спречио Немце да врше модификације возила. Тако је основни модел возила претваран у санитетско возило за прву линију фронта, платформу за противавионски топ Flak 43 калибра 37 мм, самоходни вишецевни лансер ракета калибра 150 мм итд. Верзија самоходног лансера ракета калибра 150 мм, позанта под ознаком Panzerwerfer је и најпознатија.

ТТ карактеристике sWS
Маса 13500 кг
Дужина 6,68 м
Ширина 2,50 м
Висина 2,83 м
Клиренс возила 465 мм
Носивост 4 000 кг
Погон бензински мотор Maybach HL 42 снаге 100 КС
Капацитет резервоара за гориво 240 л
Аутономија 300 км
Брзина кретања 27,4 км/ч

Полугусеничар М3

 

Пројект и развој

Рано искуство са употребом оклопних возила у Првом светском рату показало је да се тенкови не могу борити изоловани, самостално. Са сазревањем тактике употребе оклопних снага, механизована пешадија постаје кључни састојак у ономе што се данас назива доктрином здружених снага. За америчке снаге у Другом светском рату, најбитнији технички аспект механизације пешадијских јединица био је развој полугусеничног возила М3. Ово возило, и његови деривативи, постали су језгро механизованих снага током целог трајања рата.

Потреба за механизованом пешадијом није била јасна све до тридесетих година. У случају америчких оружаних снага, стагнација у пројектовању тенкова – настала услед ограничења буџетских средстава – значила је да ће шестотонски тенк Model 1917 из доба Првог светског рата остати стандардни борбени тенк скоро целу деценију. Овај тенк је био тако спор да га је пешадија лако пратила у борби. Када су у другој половини тридесетих година постали доступни нови лаки тенкови, постало је јасно да су таква возила била превише брза за пратећу пешадију, која се кретала пешице. Пешадија је могла бити моторизована, коришћењем камиона, али то и није било баш тако употребљиво на самом бојишту; недостатак оклопне заштите чинио их је веома рањивим на дејства непријатеља, а и њихова покретљивост у блату и снегу била је далеко лошија од покретљивости тенкова које је требала да прати.

Лаки тенк М1917, примерак из канадског војног музеја

Једно од могућих решења проблема било је усвајање у наоружање гусеничног возила које би превозило пеадију у борби. Америчке оружане снаге нису никада схватали озбиљно ове недостатке, јер су претпостављали да би такво возило било сувише скупо (Једино су Британци увели гусеничар Universal Carrier). Уместо тога, пажња је усмрена на употребу полугусеничара. САД су имале неког искуства у производњи полугусеничара. Наиме, компанија Holt Tractor Company je још 1914. вршила експериментисања са полугусеничним камионима. Главна предност камиона полугусеничара била је та да је камион путем гусеница смањивао протисак на подлогу, чиме је возило лакше савлађивало расквашен терен. Интензивни експерименти са овим возилима су вршен итоком двадесетих и тридесетих година, и то са специјализованим моделима, нарочито артиљеријским тегљачима. Полугусеничар T9, настао 1935-1936, сматра се важним кораком у техничкој еволуцији ових возила, јер је доказао изводљивост синхронизовања погона предњих и задњих точкова. Главни недостатак овог раног модела полугусеничара био је кратак век гусеница и мала брзина кретања у односу на конвенциоанлна возила – точкаше.

Први који су затражили оклопљени полугусеничар биле су коњичке јединие, а не пешадијске. Америчка коњица је за потребе извиђања користила оклопљене аутомобиле точкаше, али је сматрала да је њихова велика маса и велики притисак на подлогу кретања често имало за резултат заглављивање возила и неизвршавање задатака. Тако је 1938, извиђачки аутомобил М3, додавањем задњег трапа камиона полугусеничара Т9, конвертован у полугусеничара Т7. Експеримент је показао употребљивост овог концепта, али је показао и слабу страну извиђачког аутомобила М2А1 – слаб погон. Америчка артиљерија је децембра 1939. затражила развој сличног возила за потребе вуче артиљеријских оруђа у новоформираним оклопним дивизијама. Означен са полугусенични извиђачки аутомобил Т14, у ствари је представљао возило Т7 са јачим мотором. Овај пројект је тестиран током лета 1940, када је америчка војска прикупљала понуде индустрије за производњу 424 примерака нових возила као што је М2, а који задовољавају захтеве артиљераца за полугусеничарем који би вукао хаубицу калибра 105 мм. Касније је одлучено да се полугусеничар М2 користи и у оклопним пешадијским пуковима, за превожење митраљеских водова, и у оклопним извиђачким јединицама, све док специјална возила (оклопни аутомобил М8) не буду доступна.

Полугусенични извиђачки аутомобил Т14

Током испитивања возила Т14, пешадијски официри су испитивали ново возило и били су убеђени да ће то бити практично решење за проблеме механизоване пешадије. Одељење за наоружање је почетком 1940. доделила компанији Diamond T. Motor уговор за развој полугусеничног транспортера Т8. Ово возило је било скоро индентично возилу М2, али је имало дужи задњи крај возила у коме се превозила укрцана пешадија. Ова конфигурација је у лето 1940. постала стандардна конфигурација, ознаке М3.

Полугусеничари М2 и М3 су развијани док су се америчке оружане снаге налазиле у периоду мирнодопске експанзије. Са ширењем рата у Европи и на Пацифику, администрација председника Рузвелта је била убеђена да је улазак Америке у рат само питање времена. Важан елемент експанзије америчких оружаних снага био је формирање првих оклопних дивизија, које су имале обимне захтеве за опремом. Америчке оружане снаге нису имале искуства са великим оклопним формацијама, тако да су инспирацију за решавање проблема потражили код Европљана. Запањујуће немачке победе у Француској у периоду мај – јун 1940. гурнуле су немачке оклопне дивизије као модел за америчке оклопне дивизије. Немачке механизоване јединице користиле су полугусеничар SdKfz 251, тако да су  америчке снаге постале заинтересоване за М3.

Американци су за прве полугусеничаре М2 дали уговор компанији Autocar Company, али су септембра 1940. дошли до закључка да једна компанија, сама, неће моћи да произведе потребан број возила до 1941. године. Стога је променила планове и потписала уговоре са још две компаније: White Motor и Diamond T. Motor. Крајем септембра 1940, Одељење за наоружање је одржало састанак са руководством ове три компаније како би обезбедили да сва возила, без обзира у којој се компанији производе, буду индентична, а самим тим и да се олакша будуће одржавање тих возила. Полугусеничари М2 и М3 су одобрени за серијску производњу 17. октобра 1940.

Први пукови формирани су јула 1940, иако није било довољно ни тенкова, ни других оклопних возила на располагању. Током 1941. је формирано укупно 14 пукова, а полугусеничари су постепено увођени у наоружање, како су излазили из фабрика. Први М2 је уведен у наоружање маја 1941, а први М3 јуна 1941.

Склапање возила у фабрици Autocar Company

Конфигурација полугусеничара М3

Оба полугусеничара, и М2 и М3 су имала исту конфигурацију. Конструисани су као конвенционални камиони, са мотором напред, кабином у средини и теретним простором позади. Оба возила су била погоњена бензинским мотором White 160AX. Управљање је ишло преко предње осовине. Уместо класичне задње осовине биле су уграђене гусенице са вешањем Timken 56410-BX-67, погоњене преко трансмисије Spicer 3641. Гусенице су израђене вулканизирањем гуме преко челичних жица, са металним вођицама гусеница. Команде за управљање су биле суштински исте као и у комерцијалним камионима, чиме је избегнута потреба за додатном обуком возача. Оба типа возила су могла бити опремљена витлом на предњем делу, које је имало широки дијапазон употребе, а посебно за извлачење возила заробљених у блату. Максимална брзина кретања возила је износила 72 км/ч.

Поглед одозго на возило М3

Када је реч о превожењу војника, М2 је могао превести десет, а М3 тринаест војника. Унутрашњост возила се разликовала. Како је М2 конструисан првенствено за вучу артиљеријских оруђа и транспорт артиљеријске муниције, у центру возила су се налазила два велика спремишта, одмах иза кабине возача. Овим спремиштима се приступало кроз оклопљена врата са бочне стране. Ова спремишта су чинила баријеру измељу одељења возача и транспортног дела, са уским простором између њих, заузетим сетом седишта. Два резервоара горива су се налазила у угловима задњег дела транспортног одељења. Возило М2 је било наоружано једним митраљезом M2 Browning HB калибра 12,7 мм.

Распоред седишта, по пет на сваком боку возила, окренути ка средини возила

Насупрот њему, возило М3 је било потпуно отворено иза кабине возача, са седиштима распоређеним у две групе по пет, окренута ка уздужници возила. Резервоари горива су били смештени иза кабине возача. Митраљез M2 Browning HB калибра 12,7 мм се налазио на постољу, у центру возила. Коришћена су два типа постоља: М32, за гађање циљева у ваздушном простору и класично постоље, које је било боље за гађање циљева на земљи. На задњем делу возила су се налазила врата, намењена за лакши улазак посаде. Иако се витло могло уградити и на возило М2, оно је ипак чешће уграђивано на возилу М3. Постоља митраљеза, на оба возила, ће се временом показати као непопуларна.

Митраљез Browning калибра 12,7 мм на постољу

Модернизација

Лекције научене у борбеним дејствима на афричком ратишту довеле су до тактичких и техничких измена на возилима М2 и М3. Оклопна заштита је остала најконтроверзнија одлика. Основни оклоп је био дебео 6,35 мм која је пружала заштиту од зрна калибра 7,92 мм испаљених са даљине од око 200 м. Оклопљени визир возача био је израђен од челика дебљине око 3 мм. Инертност Одељења за наоружање да размотри уградњу дебљег оклопа долазила је због става да би додатни оклоп умањио покретљивост возила. Развој новог пројекта којим би се задржале истоветне перформансе возила (са снажнијим вешањем, јачим мотором и компликованијом трансмисијом) сматран је непрактичним. М2 и М3 су пројектовани тако да извуку максимум из постојећих компоненти цивилне ауто индустрије; употреба специјалних компоненти, израђених по војном стандарду, би несумњиво поскупела производњу и смањила број набављених возила. Возило М3 је коштало свега 10 310 долара, док је производња оклопног аутомобила, уз коришћење врло мало компоненти из цивилног програма, коштала 22 587 долара. Одељење за наоружање је извршило одређене тестове са возилима са додатним оклопом (прототип Т16, 1943. године), али су резултати тестирања послужили само за подршку веч постојећем, негативном ставу о додатној оклопној заштити.

Може се рећи да је Одељење за наоружање, иако против додатног оклопа на полугусеничарима, ипак подржала наставак програма модернизације ових средстава.

Верзије

Возило М3 је представљало основу за многе специјалне верзије. Од укупно произведених 53 813 возила, 39 436 комада су били транспортери (73%). Постојале су четири основне категорије возила:

  1. ловац тенкова (gun motor carriages или скраћено GMC),
  2. противавионско самоходно оруђе (combination/multiple-gun motor carriages (CGMC/MGMC) и
  3. самоходни минобацач (mortar motor carriages).

Гледано по бројевима произведених примерака, од ове три варијанте, најзначајнија је била верзија самоходног ПА оруђа са укупно произведених 9 107 примерака, или око 17% укупно произведених примерака.

Ловац тенкова М3 75мм

Прва значајна верзија полугусеничара била је М3 GMC која је ушла у развој 1941, као привремени ловац тенкова, све док ловац тенкова М5, наоружан топом калибра 76 мм не постане доступан. Прототип ознаке Т12 састојао се од возила М3 адаптираног за уградњу пољског топа М1897А5 калибра 75 мм, кој ије био америчка верзија легендарног француског топа из Првог светског рата. Адаптација је била прилично једноставна; топ је био уграђен у кутијасту куполу, израђену варењем, постављене на шасију одмах иза возача. Јула 1941. је наручена пробна серија од 36 комада. Након испитивања, америчка армија је усвојила ово возило под званичном ознаком 75 mm Gun Motor Carriage M3. Прве серије су користиле исти штит као и код возила М2А3. Ово је послузи топа давало оскудну заштиту, тако да је 1942. уведен ефикаснији штит. Производња је завршена након увођења супериорнијег модела, 76 mm GMC M10, априла 1943. Последња серија М3 користила је делове са М2А2, јер су залихе делова за М2А3 исцрпљене. Они су носили ознаку 75 mm GMC M3A1; али треба имати у виду да их не треба мешати са полугусеничарем транспортером М3А1.

Ловац тенкова Т48 57 мм

Т48 57 мм GMC био је базиран на захтеву британских оружаних снага за ловцем тенкова- полугусеничарем, наоружаним противтенковским топом калибра 57 мм (6-фунташ). Како су Американци већ планирали увођење у наоружање ловца тенкова М10 76 мм, није разматрана производња за потребе америчких снага. Прототип је наручен априла 1942. и представљао је противтенковски топ М1, калибра 57 мм, уграђен на шасију полугусеничара М3. Након искустава са Т12, прототип Т48 57 мм GMC је опремљен квалитетнијим штитом. Прва серија возила је примљена децембра 1942. и никада није класификована јер је била намењено ислучиво за потребе Lend-Lease програма. Међутим,  Британци су сматрали, у време када су возила произведена, да им више нису потребна. Свега 30 примерака је испоручено Британцима, а већина преосталих је углавном конвертована у верзију М3.Велики део произведених возила, њих 650, је путем програма  Lend-Lease испоручено Совјетском Савезу, а преосталих 281 је конвертовано назад у М3А1 и они су као такви коришћени у америчким оружаним снагама. Црвена армија их је означавала као СУ-57 и од њих формирала специјалне самосталне бригаде ловаца тенкова, са три батаљона од по 60 возила.

Самоходна хаубица 75 мм Т30

Оклопне јединице америчких оружаних снага су 1941. изнеле захтев за јуришни топ којим би наоружале своје извиђачке јединице. Како је задовољавајући дизајн био далек бар годину дана, Одељење за наоружање се сложило да на основу возила М3 изради задовољавајућу алтернативу. Прототип је одобрен октобра 1941. и представљао је хаубицу  М1А1, уграђену на шасију возила М3, нешто слично ловцу тенкова М3 75 мм GMC. Серијска производња је одобрена јануара 1942,  а прва возила су испоручена месец дана касније. Возило није имало неку посебну ознаку, пошто је од почетка сматрано привременим решењем. Као и код модела М3 75 мм GMC,  и код овог модела су резервоари горива померени у назад. На првим серијама возила није било заштитног шита на оруђу, али је брзо дбио неколико предлога, од којих је као најпогоднији изабран високи штит, који је дозвољавао употребу хаубице и при индиректној ватри.

Самоходна хаубица 105 мм Т19

Самоходна хаубица калибра 105 мм проистекла је из захтева за Т30, из октобра 1941. Постојале су извесне сумње да ће стандардна хаубица 105 мм М2А1 бити предуга за уградњу, тако да је развијен и прототип Т38, наоружан хаубицом 105 мм Т7. Тестирања Т19 са хаубицом 105 мм Т7 су била успешна, тако да је увођење у наоружање одобрено 25. марта 1942. Произведено је свега 324 комада, јер је у производњу улазила супериорнија самоходна хаубица 105 мм на шасији средњег тенка М4.

Самоходни ПАТ М13-М16

Захтеви за самоходним противавионским топовима који би штитили механизоване колоне од напада из ваздуха дуго с били присутни, тако да је октобра 1940. започео и рад на таквим оруђима. Први покушај је био заснован на двоцевној куполи, наоружаној митраљезима калибра 12,7 мм, уграђеној на неоклопљени џип, као и на прототип полугусеничара М2, ознаке Т1. Каснији редизајн у верзију Т1Е1 није био баш успешан, тако да су новембра 1941. започели радови са новим куполама, М33 фирме Maxson и куполом фирме Martin Aircraft, конструисаним само за уградњу на возила. Куполом је руковао један нишанџија, који је седео у оклопљеној шкољци са отвореним кровом. Одвојени електро генератор је био монтиран на задњој страни возила, тако да се купола могла покретати по правцу и елевацији без укључења погонског мотора возила. Први прототипови, ознаке Т1Е2 (са куполом Maxson) и Т1Е3 (са куполом Martin), били су произведени уградњом купола на возило М2. Убрзо су схватили да је возило М3 практичније возило јер је било више простора за смештај муниције. Mаxson купола је била обежавајућа, те је она уграђена на М3, када такво возило добија ознаку Т1Е4. Овај модел је прихваћен за увођење у наоружање 27. јула 1942, под ознаком М13 МGMC (на шасији М3), односно M14 MGMC (на шасији М5). До маја 1943. је произведено 1103 примерака М13 и 1600 примерака М14. Целокупна количина је била намењена британским снагама, али како нису задовољавали њихове захтеве, већи део је преуређен у полугусеничаре- транспортере, а делом су наоружане америчке јединице, претежно на италијанском ратишту.

Комбиновани самоходни топ М15

У америчким војним круговима се још 1941. водила дебата око ефикасности митраљеза, односно лаких топова у противавионској одбрани. Септембра 1941, Одељење за наоружање је започело развој комбинованог самоходног топа Т28, који се састојао од аутоматског топа М1А2 калибра 37мм, упареног са два митраљеза калибра 12,7 мм. Оружје је монтирано на задњем делу возила М2, којем су скинуте бочне странице. Идеја је била да митраљези користе осветљавајућу муницију којом ће давати правац дејства топу. Борд обалске артиљерије, у чијој надлежности се налазио развој противавионских оруђа, фаворизовао је вишецевни митраљез, Т37, који се састојао од четири митраљеза калибра 12,7 мм. То је априла 1942. довело до отказивања пројекта комбинованог самоходног топа Т28. Средином јуна, оклопне снаге су тражиле да се програм поново покрене, јер им је такво оруђе било идеално за планирано ангажовање у северној Африци. Као резулат ове иницијативе, програм Т28 је настављен, али са изменом у погледу возила. Оружна платформа је уместо на М2, уграђена на платформу М3. Произведено је 80 примерака Т28Е1 и већи део њих је завршио у америчким јединицама у Тунису. За три месеца ангажовања, овај систем је забележио 78 оборених непријатељских авиона. Само у Касеринском пролазу је оборено 39 авиона, већином Ју-87 Штука. Почетак отварања ватре из вог система, када је гађано осветљавајућим мецима из митраљеза доводио је немачке пилоте у заблуду да на земљи располажу само митраљезима, да би који тренутак касније били засути пројектилима из топа.

T28E1 CGMC из састава 443. батаљона ПАА, јужна Француска, 17. августа 1944.

Успех овог система је довео до тога да су Американци фебруара 1943. наставили његову производњу, овај пут под ознаком М15 MGMC. Једна од главних замерки се односила на недостатку оклопне заштите послуге оруђа, тако да је пред поновно покретање производње систему додат једноставни кутијасти оклоп.

Самоходни минобацач М4

Самоходни минобацач М4 калибра 81 мм је најранији дериватив полугусеничара, настао октобра 1940. То је била врло једноставна конверзија, јер је на возило требало монтирати само минобацач и обезбедити простор за смештај 126 минобацачких мина. Мада је замисао била да минобацач не дејствује из возила, у возилу су израђени утврђивачи, тако да је у случају потребе било могуће и дејство из возила. До октобра 1942. је произведено укупно 572 возила у овој верзији.

Минобацач калибра 81 мм у транспортном делу возила М3. Верзија која је могла да гађа само преко задњег краја возила није била баш популарна међу посадама; сходно томе је на одређеном броју возила извршена измена тако да је минобацач гађао преко предњег краја возила

Ова возила су се налазила у саставу командних чета у свакој оклопној дивизији и тенковском батаљону (четири по батаљону). Оклопне јединице нису биле баш најсрећније због ограничења у гађању минобацачем из возила и често су га ниподаштавали. Одељење за наоружање је октобра 1942. радило на уградњи минобацача на шасију М3 (модел Т19), али пројекат никада није довршен. Уместо тога, посаде су добиле дозволу да гађају из возила. Шасије су добиле одређена ојачања која су спречавала оштећења приликом отварања ватре из минобацача. Производња овако унапређене верзије, зване М4А1, трајала је од маја до октобра 1943, када је произведено укупно 600 возила.

ТТ карактеристике M3
Маса 9,3 т
Дужина 6,18 м
Ширина 2,22 м
Висина 2,26 м
Посада 3+10 војника
Наоружање 1 х 12,7 мм
2 х 7,62 мм
Погон бензински мотор снаге 147 КС
Аутономија 282 км
Брзина 72 км/ч

Maultier

Искрцај Opel Maultierа из Me-323

Maultier, у преводу мазга, је име дато серији полугусеничних камиона које је Немачка користила током Другог светског рата. Били су засновани на камионима произвођача Opel, Mercedes и Ford.

Немачке јединице су током 1941. откриле да су њихова возила – точкаши неупотребљиви у условима који су владали на бојишту, при томе мислећи претежно на расквашене комуникације и блато, нарочито на почетку и на крају руске зиме. У оваквим условима су могли да функционишу само полугусенична возила, али је одређивање таквих возила за извршење задтака снабдевања уместо оављања својих наменских задатака умањивало борбену моћ немачких јединица. Уместо тога, Немачка је започела производњу полугусеничних верзија камиона, тако што су задњу осовину камиона уклањали и уместо ње уграђивали комбинацију ходног дела тенкова Panzer I и вешања са танкета Carden Lloyd. Тенкови Panzer I се више нису производили, али су се постојеће компоненте ходног дела могле употребити за конверзију камиона.

Фаза израде возила

Највише је конвертовано Опелових камиона Blitz, који су се најбоље показали током употребе. Почевши од 1943, Немци су на нека возила уграђивали оклоп, чиме је добијен модел SdKfz 4. Неки од њих су наоружавани десетоцевним лансерима Panzerwerfer 42, чиме је добијано возило ознаке SdKfz 4/1

Иако је конструкција била успешна и перформансе возила у кретању ван путева побољшане, конверзија је ишла споро, а потрошња горива велика а самим тим је аутономија возила била мала. Свеукупно је произведено преко 5 400 возила, носивости 2 тоне, која су коришћена све до увођења нових, стандардизованих полугусеничних возила.

Алберт Шпер (лево) и Адолф Хитлер током испитивања возила Maultier.

Citroеn – Kеgresse P 107 / UNIC P 107

У наоружању француских оружаних снага

Француски произвођач аутомобила Citroen je током двадесетих и тридесетих година прошлог века развио дугу линију возила полугусеничара, заснованих на патенту гусеница модела Kégresse. Компанија је 1934. представила најновији, снажнији модел ознаке P107, као наследника модела Citroen-Kegresse P17. Међутим, компанија је пред покретање серијске производње банкротирала, а њен нови власник, компанија Mischelin је одабрала да се фокусира на цивилно тржиште. Лиценцу Кегресовог патента је откупила компанија Unic, чиме је преузела и серијску производњу возила P107. Ова чињеница често производи недоумице по питању правог произвођача возила.

Француске оружане снаге су у наоружање усвојиле два основна модела: артиљеријски трактор за оруђа калибра 75 и 105 мм, и инжињеријски трактор. Француска је Други светски рат дочекала са више од 2000 возила овог модела.

Артиљеријски трактор је имао платнени кров, простор за транспорт послуге оруђа, која је бројала од пет до седам војника, као и сандуке за смештај борбеног комплета оруђа на задњој страни возила. Инжињеријски трактор је произведен у мањем броју. Возило је имало отворени теретни простор иза кабине возача и коришћено је за вучу приколица са инжињеријском опремом, нпр. понтонима. Оба модела возила су била била поуздана, тако да је ускоро завладала велика потражња за њима.

Маја 1940. велики број возила, оба типа, прелази у руке Немаца, који их преименују у leichter Zugkraftwagen U 304(f). Увек гладни за полугусеничарима, Немци су их одмах увели у своје наоружање где обављају више задатака, од вуче артиљеријских оруђа, транспорта муниције, вуче неисправне технике, транспорт људства, возила везе, командна возила итд.

Француска возила уместо надграђа добијају оклопно тело, слично као на возилима серије SdKfz 250. На возилу је остао ваљак на предњем делу, који су Немци препознали као користан за савлађивање препрека на терену. Добар део возила је своје место нашао у јединицама распоређеним на територији Француске, те су се ту нашли и током борби у Нормандији јуна 1944.

У наоружању немачких оружаних снага; уочава се ваљак на предњем делу возила

ТТ карактеристике
Маса 2350 кг
Дужина 4,85 м
Ширина 1,80 м
Висина 1,95 м
Посада 5-7 војника
Наоружање
Погон 4-цилиндрични бензински мотор снаге 55 КС
Аутономија 400 км
Брзина 45 км/ч